|
|
|
|
Захваљујемо се госп. Злати Марјановић која је омогућила да објавимо предговор и краћи избор пјесама из ове књиге чији је приказ припремила.
Након првог листања рукописа црногорских народних песама потеклог "из пера" црногорског композитора, диригента и музичког педагога Јована Милошевића, прво се јавила знатижеља (какви су то записи, из којих крајева Црне Горе потичу, итд.). Знатижељу је пратило и задовољство, које сваки етномузиколог осећа у моменту "откривања" неких важних података, било да потичу са терена, или, као што је овде случај, из архива. У рукама сам, значи, имала, до сад у јавности скоро непознат рукопис, потписан руком Јована Милошевића! Поменута знатижеља, затим, јавила се и због тога што се систематским записивањем и проучавањем музичке традиције Црне Горе мало ко бавио. Разлози те неистражености су многи. У првом реду, ипак, мисли се на историјске прилике у Црној Гори које нису дозвољавале да се музички живот уопште интензивније развија, 1 а то је, вероватно, утицало и на слабу заинтересованост црногорских музичара за прикупљање музичке грађе ових крајева. Насупрот њима, имена музичара који не потичу из Црне Горе, а који су своје интересовање посветили и записивању црногорских песама су већ позната: од "пионира-мелографа" 2 Фрање Кухача и Лудвига Кубе, чији се записи везују за далеки крај XIX века, 3 преко Владимира Ђорђевића, Милоја Милојевића, Стојана Лазаревића и других, 4 који иза себе остављају радове са мањим бројем записаних песама из појединих области Црне Горе прве половине XX века. Миодраг Васиљевић, затим, приступа много детаљнијем теренском истраживању вокалног дела црногорске музичке традиције, из чега су, скоро пре пет деценија, проистекле две збирке. 5 Према томе, а захваљујући већ с почетка поменутом рукопису, један од првих сакупљача црногорских народних песама, који је потекао баш са тла Црне Горе је управо Јован Милошевић (Цетиње, 28. VIII 1895 - 26. VIII 1959). Стекавши своје музичко образовање између два рата на Прашком Конзерваторијуму (J.Foerster, KJirak), Јован Милошевић се, између осталог, бави обрадом, али и прикупљањем црногорских народних песама. Тај мелографски рад је резултирао управо рукописом, коме је и посвећен овај приказ. Иако одабир терена није био намерно осмишљен у том правцу, теренски "кораци" Јована Милошевића "покривају" скоро целу Црну Гору. Тако записане песме потичу не само са родног му Цетиња, већ и из Жабљака (Дурмитор), Васојевића, Никшића, Кривошија, Грахова, Подгорице (и околине), Иванграда (и околине), Будве, Рисна, Паштровића, Пераста, Бијеле (Бока Которска), Шкаљара, Прчања, Сутомора, Берана, Гусиња, Бијелог Поља, Плеваља, Колашина, Андријевице и Доње Мораче. Поред неких песама стоји и година када су забележене, те се, по томе, рукопис може везати за период између 1936. и 1955. године. Не мали број записаних песама прати и име, као и професија казивача. Тако је могуће сазнати да је Јован Милошевић своје изворе тражио углавном код школованих (и, по западно-европском схватању, музикалних) људи из градске средине: ученика музичке школе, учитеља, професора, свештеника али и професионалних певача. Уз неке песме, Јован Милошевић, поимајући на добар начин музичку традицију крајева из којих је потекао, даје своја драгоцена запажања о прилици у којој се изводе (нпр. "кад се хвата коло", пр.бр. 76, или "уочи свадбе", пр.бр. 77). Тако у свом рукопису констатује сватовске песме, песме уз игру, тужбалице, итд. Аутор се, затим, не зауставља само на основним подацима који иду уз сваки запис. Он осећа потребу и за неком врстом етномузиколошке анализе, коју укратко излаже на првој страници свога рукописа. Тако сваку песму прати и њен тонски низ, почев од завршног тона песме, кога аутор назива "тоником тоналитета". Поменути финалис је у највећем броју песама тон а1, иако неке песме завршавају и другим тоновима (g1, h1 итд.), што је, овом приликом, а због лакше компарације, све подведено под уобичајен "заједнички именилац", тј. завршни тон g1. У својим записима Јован Милошевић обраћа пажњу и на метро-ритмичке карактеристике записаних песама, јер издваја лукове, који "над нотама повезују ноте једног мелодијског ретка, да се тако лакше уочи структура пјевне строфе." Као последње, Јован Милошевић посвећује своју пажњу и проблему рефрена, подвлачећи како су "припјеви (су) подвучени цртом, да би се тиме код пјевања олакшало прављење даљих строфа од стихова основног текста пјесама". У самом рукопису се налазе и, нажалост не тако честe, али етномузиколошки вредне опаске у којима aутор уочава варијанте песама, али и коришћење истоветних мелодијских модела при певању два различита текста (нпр, код песме бр. 57 стоји у рукопису белешка да је њена "варијанта бр. 48"). Он такође местимично обраћа пажњу и на агогику током извођења (акценги, итд.). Шта рећи још о Јовану Милошевићу као мелографу, с обзиром да је он школован за диригента и композитора у Прагу, а да из личног интересовања проучава и записује народне песме? Јасно је, с једне стране, да Јован Милошевић, делајући у првој половини овог века, нема много етномузиколошких узора по којима би, на пример, детаљно обилазио и проучавао одређене крајеве, укључујући ту подједнако и села. С друге стране, Јован Милошевић је био и музички руководилац Ансамбла народних игара "Оро", те је врло могуће да је један од разлога настанка овог рукописа била замисао да део свог композиторског умећа посвети и хорским композицијама намењеним сцени. 6 Ове композиције би, због своје повезаности са народном игром, требале бити инспирисане народним песмама, које Јован Милошевић вероватно жели сам да сакупи, а не да се користи туђим записима. 7 Очигледно је, илак, да Јован Милошевић поменуте песме схвата и "осећа" на прави начин, о чему сведоче малобројне, али значајне констатације (када се певају, итд.). И, без обзира што вероватно не познаје, и не следи методе тзв. финске методе записивања и анализирања народних песама које су делимично и код нас усвојене, 8 Јован Милошевић приступа својим записима и њиховој анализи на сличан начин. Коначно, може се приметити да је, за то време усамљени, мелографски рад Јована Милошевића вишеструко драгоцен. И то не само као забележена грађа, већ и као, за музичку традицију Црне Горе, важно сведочанство о народној песми тог времена. А кад Јован Милошевић описује баш те, црногорске народне песме, он сматра да у њима нема "ничег извјештаченог нити усиљеног, већ су (народне песме) израз личности које директно говоре о себи." 9 Слично би се могао описати и мелографски рад Јована Милошевића, који такође представља израз његове комплексне музичке личности, те, као такав, најбоље говори сам о себи, јер се ту не ради само о својеврсним музичким знаковима, већ о сачуваном делу музичког стваралаштва једног народа, фиксираног у једном, за нас данас, заувек изгубљеном времену.
1. Услови за бржи музички развој Црне Горе створени су тек у другој половини XIX века, посебно након црногорско-турског рата 1876-78, (Г.Крајачић, Crnogorska muzika. Umjetnička. Muzička enciklopedija, tom I, Zagreb 1977, 378).
ТЕКСТОВИ И ПЈЕСАМА И ЊИХОВИ НОТНИ ЗАПИСИ
2. Под оном гором зеленом на ову се мелодију пјева и пјесма "Ђевојко, ђевојко, златна јабуко" (Ј.М.)
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10. Пјевао: Ђока Бошковић
|
|
