Pretraživač sajta
Montenegrina
 

Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip











 
 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |

Захваљујемо се госп. Злати Марјановић која је омогућила да објавимо предговор и краћи избор пјесама из ове књиге чији је приказ припремила.       

 


Јован Милошевић
ЗАПИСИ НАРОДНИХ ПЈЕСАМА ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ


 


Јован Милошевић као мелограф

       Након првог листања рукописа црногорских народних песама потеклог "из пера" црногорског композитора, диригента и музичког педагога Јована Милошевића, прво се јавила знатижеља (какви су то записи, из којих крајева Црне Горе потичу, итд.). Знатижељу је пратило и задовољство, које сваки етномузиколог осећа у моменту "откривања" неких важних података, било да потичу са терена, или, као што је овде случај, из архива. У рукама сам, значи, имала, до сад у јавности скоро непознат рукопис, потписан руком Јована Милошевића!

       Поменута знатижеља, затим, јавила се и због тога што се систематским записивањем и проучавањем музичке традиције Црне Горе мало ко бавио. Разлози те неистражености су многи. У првом реду, ипак, мисли се на историјске прилике у Црној Гори које нису дозвољавале да се музички живот уопште интензивније развија, 1 а то је, вероватно, утицало и на слабу заинтересованост црногорских музичара за прикупљање музичке грађе ових крајева.

       Насупрот њима, имена музичара који не потичу из Црне Горе, а који су своје интересовање посветили и записивању црногорских песама су већ позната: од "пионира-мелографа" 2 Фрање Кухача и Лудвига Кубе, чији се записи везују за далеки крај XIX века, 3 преко Владимира Ђорђевића, Милоја Милојевића, Стојана Лазаревића и других, 4 који иза себе остављају радове са мањим бројем записаних песама из појединих области Црне Горе прве половине XX века. Миодраг Васиљевић, затим, приступа много детаљнијем теренском истраживању вокалног дела црногорске музичке традиције, из чега су, скоро пре пет деценија, проистекле две збирке. 5

       Према томе, а захваљујући већ с почетка поменутом рукопису, један од првих сакупљача црногорских народних песама, који је потекао баш са тла Црне Горе је управо Јован Милошевић (Цетиње, 28. VIII 1895 - 26. VIII 1959). Стекавши своје музичко образовање између два рата на Прашком Конзерваторијуму (J.Foerster, KJirak), Јован Милошевић се, између осталог, бави обрадом, али и прикупљањем црногорских народних песама. Тај мелографски рад је резултирао управо рукописом, коме је и посвећен овај приказ.

       Иако одабир терена није био намерно осмишљен у том правцу, теренски "кораци" Јована Милошевића "покривају" скоро целу Црну Гору. Тако записане песме потичу не само са родног му Цетиња, већ и из Жабљака (Дурмитор), Васојевића, Никшића, Кривошија, Грахова, Подгорице (и околине), Иванграда (и околине), Будве, Рисна, Паштровића, Пераста, Бијеле (Бока Которска), Шкаљара, Прчања, Сутомора, Берана, Гусиња, Бијелог Поља, Плеваља, Колашина, Андријевице и Доње Мораче.

       Поред неких песама стоји и година када су забележене, те се, по томе, рукопис може везати за период између 1936. и 1955. године.

       Не мали број записаних песама прати и име, као и професија казивача. Тако је могуће сазнати да је Јован Милошевић своје изворе тражио углавном код школованих (и, по западно-европском схватању, музикалних) људи из градске средине: ученика музичке школе, учитеља, професора, свештеника али и професионалних певача.

       Уз неке песме, Јован Милошевић, поимајући на добар начин музичку традицију крајева из којих је потекао, даје своја драгоцена запажања о прилици у којој се изводе (нпр. "кад се хвата коло", пр.бр. 76, или "уочи свадбе", пр.бр. 77). Тако у свом рукопису констатује сватовске песме, песме уз игру, тужбалице, итд.

       Аутор се, затим, не зауставља само на основним подацима који иду уз сваки запис. Он осећа потребу и за неком врстом етномузиколошке анализе, коју укратко излаже на првој страници свога рукописа. Тако сваку песму прати и њен тонски низ, почев од завршног тона песме, кога аутор назива "тоником тоналитета". Поменути финалис је у највећем броју песама тон а1, иако неке песме завршавају и другим тоновима (g1, h1 итд.), што је, овом приликом, а због лакше компарације, све подведено под уобичајен "заједнички именилац", тј. завршни тон g1.

       У својим записима Јован Милошевић обраћа пажњу и на метро-ритмичке карактеристике записаних песама, јер издваја лукове, који "над нотама повезују ноте једног мелодијског ретка, да се тако лакше уочи структура пјевне строфе."

       Као последње, Јован Милошевић посвећује своју пажњу и проблему рефрена, подвлачећи како су "припјеви (су) подвучени цртом, да би се тиме код пјевања олакшало прављење даљих строфа од стихова основног текста пјесама".

       У самом рукопису се налазе и, нажалост не тако честe, али етномузиколошки вредне опаске у којима aутор уочава варијанте песама, али и коришћење истоветних мелодијских модела при певању два различита текста (нпр, код песме бр. 57 стоји у рукопису белешка да је њена "варијанта бр. 48"). Он такође местимично обраћа пажњу и на агогику током извођења (акценги, итд.).

       Шта рећи још о Јовану Милошевићу као мелографу, с обзиром да је он школован за диригента и композитора у Прагу, а да из личног интересовања проучава и записује народне песме? Јасно је, с једне стране, да Јован Милошевић, делајући у првој половини овог века, нема много етномузиколошких узора по којима би, на пример, детаљно обилазио и проучавао одређене крајеве, укључујући ту подједнако и села. С друге стране, Јован Милошевић је био и музички руководилац Ансамбла народних игара "Оро", те је врло могуће да је један од разлога настанка овог рукописа била замисао да део свог композиторског умећа посвети и хорским композицијама намењеним сцени. 6 Ове композиције би, због своје повезаности са народном игром, требале бити инспирисане народним песмама, које Јован Милошевић вероватно жели сам да сакупи, а не да се користи туђим записима. 7

       Очигледно је, илак, да Јован Милошевић поменуте песме схвата и "осећа" на прави начин, о чему сведоче малобројне, али значајне констатације (када се певају, итд.). И, без обзира што вероватно не познаје, и не следи методе тзв. финске методе записивања и анализирања народних песама које су делимично и код нас усвојене, 8 Јован Милошевић приступа својим записима и њиховој анализи на сличан начин.

       Коначно, може се приметити да је, за то време усамљени, мелографски рад Јована Милошевића вишеструко драгоцен. И то не само као забележена грађа, већ и као, за музичку традицију Црне Горе, важно сведочанство о народној песми тог времена.

       А кад Јован Милошевић описује баш те, црногорске народне песме, он сматра да у њима нема "ничег извјештаченог нити усиљеног, већ су (народне песме) израз личности које директно говоре о себи." 9 Слично би се могао описати и мелографски рад Јована Милошевића, који такође представља израз његове комплексне музичке личности, те, као такав, најбоље говори сам о себи, јер се ту не ради само о својеврсним музичким знаковима, већ о сачуваном делу музичког стваралаштва једног народа, фиксираног у једном, за нас данас, заувек изгубљеном времену.

Београд, април 2000. мр Злата Марјановић

1. Услови за бржи музички развој Црне Горе створени су тек у другој половини XIX века, посебно након црногорско-турског рата 1876-78, (Г.Крајачић, Crnogorska muzika. Umjetnička. Muzička enciklopedija, tom I, Zagreb 1977, 378).
2.С.Ђурић-Клајн, Миодраг Васиљевић и његов рад на прикупљању црногорског музичког фолклора, М. Васиљевић, Народне мелодије Црне Горе, Београд 1965, VIII.
3. У складу са тадашњим правцима у музици, они своје записе публикују углавном хармонизујући их (F.Kuhač, Južno-slovjenske narodne popievke, Zagreb, knj. III 1880. i knj. IV 1881; L. Kuba, Album Černohorski - 70 narodnich pisni, Praha 1890, Исти, Slavanstvo ve svyih zpevech, VIII, Černohorskć, Praha 1890.). Најбољи пример за то je и дело Успомена из Пераста, Италијана Дионисија де Сарно-Сан Ђорђа (Dionisio di Sarno-San Giorgio, Uspomena izPerasta, Beograd 1896.).
4. В.Р.Ђорђевић, Неколико речи o игрању и певању у Херцег-Новоме, Гласник Ешнографског музеја у Београду, 1929, 18; Милоје Милојевић је направио прву студију о црногорској музичкој традицији (М.Милојевић, О црногорским народним мелодијама, Политака, 7, 8 и 9. јануар 1937. и Зетски вјесник, 1938; такође је исти аугор од досел>ених Цриогораца у Пећи записао преко 100 песама (записи се налазе у Архиву Музиколошког института у Београду); С. Лазаревић, Музички фолклор Боке Которске, Споменик СШ, САН, Београд 1953, 235 и други.
5. М.Васлљевић, Народне мелодије из Стџака, .Веоград 1953; Исти, Народне мелодије Црне Горе, Београд 1965.
6. У рукопису се, као изузетак, налази и композиција "Црногорац Црногорки", написана за мешовити хор, а на стихове Ђуре Јакшића, у којој нема употребе народних мотива.
7 В.Влаховић, Фолклор као исходиште умјетничког стваралаштва у Црногорској музици, постдипломски рад одбрањен 1983. године на музиколошком одсеку Музичке академије Универзитета у Сарајеву, 98; R.Đurović, Milošević Jovan, Muzička enciklopedija, tom II , Zagreb 1977, 586.
8. V.Žganec, Kako da leksikografiramo narodne popjevke, Muzičke novine, Zagreb, maj-juni 1948.
9. Ј.Милошевић, cit. у: Ј.Вукмановић, Општи поглед на црногорски фолклор, рад III конгреса ФЈ, Цетиње 1958, 16.

 

ТЕКСТОВИ И ПЈЕСАМА И ЊИХОВИ НОТНИ ЗАПИСИ


1.
Пољем ce њија, oj, зор делија,
пољем се њиja, ој, зор делија.

Пољем се њија, ој, зор делија,
по равном пољу на враном коњу.
Гледа га Ајка c' танка чардака:
-Ој, зор делијо, и перје твоје,
твоје ме перје на чардак вије!
-Ој, зор ђевојко, и твоје косе,
твоје ме косе кроз поље носе!

сватовска (Ј.М.)

2.
Под оном, под оном гором зеленом,
под оном, под оном, гором зеленом.

Под оном гором зеленом
и оном Ловћен планином,
мало се село виђело,
у селу коло играло,
у колу Хајка ђевојка,
спустила косе до земље,
и ситан бисер низ прси.

на ову се мелодију пјева и пјесма "Ђевојко, ђевојко, златна јабуко" (Ј.М.)

3.
Ој, весела веселице,
всселе ти очи имаш,
ој, весела веселице,
веселе ти очи имаш.

Ој, весела веселице,
веселе ти очи имаш,
кога год си погледала,
свакоме си рану дала.
И мене си погледала,
и мене си рану дала.
-Што би дала, б'јела вило,
да ме ниси прије знала?
-Ја би' дала везен јаглук,
на јаглуку име моје,
име моје, име твоје,
да се двоје разговоре.

пјевао Илија Златичанин, хоровођа певачког друштва "Бранко", Подгорица, 1939. године

4.
Соко, соко лети,
соко, соко лети,
соко, соко лети преко Будве града.

Соко лети преко Будве града,
жуте су му ноге до кољена,
злате му се крила до рамена,
а на глави златна перјаница.
Питале га Будванке ђевојке...

5.
Душо, Маре, зумбул плави,
на тебе ми прстен мали,
душо Маре, зумбул плави,
на тебе ми прстен мали.

Душо Маре, зумбул плави,
на тебе ми прстен мали,
ил' га носи, ил' се мани,
за тобом се жив помами.
Кућа ти је украј пута,
куд пролазим по сто пута,
уз прозоре ја погледам,
ал' и тебе ја угледам,
ђе ми сједиш на столићу,
на свиленом јастучићу.
У руци ти један чешаљ,
а у другој огледало,
те ти твоје косе гладиш,
а из мене срце вадиш.
Не глад', не глад' косе твоје,
ах, не вади срце моје.
Твоја мајка, луда глава,
она тебе сваком дава,
и самном те омразила,
и завијек раставила!

пјевала Љубица Милошевић, учитељица, 1936. године

6.
Девојка је момку, срце моје,
прстен повраћала, душо моја.

Девојка је момку прстен повраћала:
-На ти прстен, момче, мој те род не хоће,
мој те род не хоће, ни отац, ни мајка,
ни отац, ни мајка, ни брат, ни сестрица!

пјевао Трипо Томас, музичар

7.
Снијег паде, снијег паде на бехар на воће,
на бехар на воће.

Снијег паде на бехар на воће,
нека бира који кога хоће.
Која неће нек' се не намеће,
од намета нема сељамета!

пјевао Мишо Стојковић, 1951. године

8.
Цвијет момче планинама брало,
цвијет момче планинама брало.

Цвијет момче планинама брало,
цвијет брало, Вукосаву звало:
-Вукосава, јеси ли заспала,
јеси л' мени мјесто оставила?
-Јесам, драги, тебе је тијесно:
пола скута, а пола јастука,
на јастуку моја десна рука!

пјевао Бранко Миковић 1936. године

9.
Бисер Мара, бисер Мара по језеру брала, по језеру брала,
бисер Мара, бисер Мара по језеру брала, по језеру брала.

Бисер Мара по језеру брала,
уз језеро, низ језеро сама,
сама свога дозивала баба:
"Дођи бабо, и довези лађе!"
Нема баба, нит' довози лађе,
оста Мара у језеру сама.
Сама свога дозивала драга:
"Дођи, драги, и довези лађе!"
Дође драги и довезе лађе,
те изведе из језера Мару.

обрадио М. Ристић (Ј.М.)

10.
Прође јунак, прође јунак
кроз гору зелену, кроз гору зелену,
кроз гору га, кроз гору га
забољела глава, забољела глава.

Прође јунак кроз гору зелену,
кроз гору га забољела глава:
-Вита јело, што ме боли глава?
-Имаш мајку, мајка те је клела...

Пјевао: Ђока Бошковић