Pretraživač sajta
Montenegrina
 

Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip











 
 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |

      

 

Гордана Ћетковић
ГРАДСКЕ ПЈЕСМЕ ИЗ
СТАРЕ ПОДГОРИЦЕ

 

Одломци из књиге:

 

ГРАДСКЕ ПЈЕСМЕ ИЗ
СТАРЕ ПОДГОРИЦЕ

 

ПРЕДГОВОР

       Овај рад имао је циљ да отргне од заборава прелијепе мелодије које су се пјевале, и данас се пјевају на подручју Подгорице, а и шире. У раду су сакупљене многе старе мелодије које су биле дубоко укоријењене у овдашњем становништву, али често неприступачне и недовољно познате ван тла на којем су настале. Сигурно су неке од мелодија које су се пјевале у старој Подгорици доспјеле у ове крајеве врло давно, пјеване стотинама година и овдје одомаћене. Такође је сигурно да има и пјесама са овог подручја које су се пјевале, а и данас се пјевају у другим крајевима Југославије.

       Главни извор за грађу овог рада су теренска истраживања, обављена јануара и фебруара 1997. године. Захваљујући казивачима (пјевачима): Меду Мерулићу (1926), Марији Никпрелевић (1929), Милеви Перковић (1930), Гојку Мартиновићу (1930), Сенки Поповић (1935) и Милану Вуковићу (1940), добијали смо информације о пјесмама, њиховом настанку, начину извођења и њиховој употреби. Наше интересовање било је усмјерено и на проналажање било каквих старих или новијих писаних докумената, али у томе нисмо успјели. Управо због таквих докумената, много старих мелодија са подручја Подгорице отишло је у заборав. Овим радом жељели смо упутити на аутентичност мелодија које смо сакупили и тиме сачувати њихову изворност.

       Рад Градске пјесме из старе Подгорице садржи два дијела. У првом дијелу смо размотрили историјске, етничке и културне прилике у Подгорици, почев од предбалканског периода, окупације Турака и миграција становништва, па до ослобођења и савременог доба Подгорице. Потом слиједи образлагање традиционалне музичке културе (подгоричке пјесме), анализа музичких компонената, однос пјесама из Подгорице са другим сродним пјесмама и завршна разматрања. Други, опширнији дио, обухвата записе подгоричких пјесама, анализе и табеларне приказе, као и регистар пјесама и казивача.

       Иза тога је и рјечник страних ријечи и израза који је потребан за остваривање оригиналнијег приказа, јер су то ријечи и изрази који су изговарани у времену када су и пјесме испјеване. Они чине пјесме допадљивим и без њих оне не би имале своју љепоту и оригиналност. Beћ од краја 19. вијека ове ријечи и изрази постепено ишчезавају и осавремењавају се, што је видљиво по текстовима пјесама које су касније настале.

       Пјесме из старе Подгорице најчешће имају призвук сјете, одјек туге, болан јецај и свака од њих садржи неку сентименталну нит која остаје у душама људи и никада не ишчезава. Веома су допадљиве и мелодичне, и као такве дуго живе у народу, не препуштајући се забораву.

       Наиме, некада, у стара времена, у Подгорици је било мало јавне забаве и разоноде, па се тај недостатак надомијештао пјесмом и шалом. Такве околности су условљавале чињеницу да су од тада, па за вријеме турске окупације и након ослобођења, а нарочито у периоду између I и II свјетског рата, у крајевима старе Подгорице (Тећији, Бријегу од Мораче, Ашик Малој, Драчу, Бријегу Ћиковића итд.) постојали музички обдарени појединци и мањи инструментални састави, који су пјевајући узаним сокацима, на сједељкама, свадбама и славама, увесељавали град.

       Од казивача смо чули и један интересантан податак, који је вриједно поменути. Наиме, 1938. године у Подгорици је боравила једна комисија састављена од еминентних музичких стручњака. Том приликом су установили да се грађани Подгорице, сразмјерно броју становника, сврставају међу најмузикалније у Југославији. Тада је Подгорица имала 16.000 становника.

       Анализирајући све сегменте овог рада, сматрамо да је ријеч о вриједном материјалу, за чију је популаризацију била заслужна нарочито једна особа која, нажалост, није више међу нама. Ријеч је о изузетној Ксенији Цицварић која за живота можда и није била довољно призната, мада је заслужна за очување пјесама из старе Подгорице и њихову популаризацију.1 Њен начин интерпретације, пуноћа тона и лакоћа у извођењу тешких мјеста богатих мелизматичним низовима, засигурно ће још дуго бити заштитни знак ове непревазиђене интерпретације подгоричког мелоса.

       Морамо напоменути да до адекватне литературе, која је везана за теметику о којој говоримо, нисмо могли доћи, јер се изузетно мали број сакупљача бавио опсежним сакупљањем и анализирањем пјесама које су настале на тлу Подгорице. Углавном је то било проучавање или записивање малог броја пјесама са овог тла, које је чинило опширнију збирку пјесама из цијеле Црне Горе.

       На крају, посебну захвалност за успјешну реализацију овог рада дугујемо управо казивачима (пјевачима) због њихове предусетљивости, гостопримства и привржености градским пјесмама из старе Подгорице.

1. До постојећих и драгоцјених тонских записа песама које је певала Ксенија Цицварић, а који се налазе у Фоноархиви Радио-Телевизије Подгорице, на жалост, није било могуће доћи.

 

ГРАДСКЕ ПЈЕСМЕ ИЗ СТАРЕ ПОДГОРИЦЕ

       У традиционалној градској музичкој пракси подгоричког становништва налазимо специфичан тип народних пјесама које су познате под називом "подгоричке пјесме". Оне у себи носе нешто специфично - своје. Нешто што је мјешавина неколико цивилизацијских наноса: горштачког, приморског, градског, и у њему много елемената оријентално-муслиманског, што није ни мало необично, ако се има у виду да је ово подручје вјековима привлачило човјека, пружајући му погодне услове живота.

       У овдашњем народу се усталио и термин "подгоричка севдалинка" (на којем су инсистирали и казивачи у овом раду), који је изведен од арапске ријечи севда (sawda, турски sevda), што значи љубав. Ова чињеница нас наводи на закључак да тај назив подразумијева љубавне пјесме. Међутим, садржај градских пјесама из старе Подгорице није се односио искључиво на љубавна осјећања. У пјесмама су описивани истинити догађаји из старе Подгорице (пр. бр. 6, 19, 71), затим је описивана Подгорица - њене улице или поједини дјелови вароши (пр. бр. 29, 32, 76, 78, 84), док су неке пјесме биле конципиране у виду одређених порука. Дакле, свака пјесма је имала своје значење и представљала је "причу за себе".

       Како је и када је настао термин "севдалинка" нема поузданих података. Сматра се да је релативно новијег поријекла, јер га ранији сакупљчи наших народних пјесама - међу којима су најзначајнији Фрањо Кухач (1834 - 1911) и Лудвиг Куба (1863 - 1956) не спомињу, иако је Куба у својој књизи (у њеном предговору) Album Černohorske писао о плодотворности утицаја Истока на музику наше маловарошке средине. 2

2. Kuba, Slovanstvo ve svych zpevech, Černohorske, 1890.

       О термину "севдалинка" - под којим се подразумијевају посебно цијењена и омиљена категорија традиционалног градског музичког израза - етномузиколог Владо Милошевић, који је дао до сада најпотпунију студију о севдалинци, изнио је критички став: ријеч севдалинка "...сама по себи, звучи тврдо и нееуфонично, нарочито у односу на значење. Онај који ју је први избацио, који је пустио у свијет ту крилатицу, није по природи био естета, нити је имао смисла за звук и љепоту нашега језика. Када се спомене ријеч севдалинка ја одмах помислим на декадентну, искварену народну музику. Ако је ријеч новијег датума, онда нека буде и тумач новије пјесме; али зашто под ту ријеч потурати нешто што је под севдалинком подразумијевају. То је профанисан израз, и фонетски и семантички, са оствареним садржајем хипертрофираног сензуализма који се расцвјетавао уз ракију и вино, па га треба оставити тамо гдје се развијао".3

       Неки аутори написа о тим пјесмама све пјесме љубавне лирике муслиманског круга сматрају севдалинкама. Међутим, добри познаваоци наше традиционалне музичке праксе никада неће под појмом севдалинка сврстати оне љубавне пјесме чији су стихови и напјеви ведри или шаљиви. За њих је севдалинка пјесма дубоких осјећања, која су сјетна или тужна, и изражавају се одговарајућим мелопоетским облицима.

       Мелодије градских пјесама из старе Подгорице, као изразито мелизматични облици, подразумијевају мелодијску линију која је широког даха и распона. Најчешће су испјеване у осмерцу или десетерцу, мада су ритмички обрасци често замагљени мноштвом додатних мелизама. Важна карактеристика ових пјесама дубоких осјећања је импровизовање, чији ниво стоји у зависности од способности умијећа интерпретатора. Наиме, пјесме постоје у виду одређених основних модела, а сваки појединац - извођач обликује посебни, могло би се рећи, властити напјев у постојећој основи. На тај начин се јављају и варијанте једне исте мелодије.

       Међутим, једна од најважнијих карактеристика градских пјесама из старе Подгорице је изразито "отезање" мелодије, што је у поптуној супростности са подгоричким говором који је изразито убрзан. Управо такво приступање и интерпретирање мелодије основни је елеменат који даје овим пјесмама посебан значај.

       Подгоричке пјесме су се преносиле усменим путем, а главни ствараоци, чувари и преносиоци традиције биле су дјевојке и жене. Управо подређени положај жене и њена крупна улога у одржавању домаћинства и подизања дјеце, омогућила јој је да се окрене очувању традиције. Жене су, већином, по муслиманским патријархалним домовима, затворене вјерским прописима и обичајима, проживљавале часове самоће. Тада би пјевале пјесме, описујући адекватним ријечима мотиве радости, смрти и љубави. Пјесмом су, често, описивале и преносиле и стварне догађаје који су се одигравали у Подгорици или њеној околини. У њима је доминирала нота која се изливала у истанчан експресивни израз.

       Градске пјесме из старе Подгорице извођене су свакодневно, а пјевали су их и мушкарци и жене заједно или наизмјенично, што је представљало својеврстан вид натпјевавања. Обично су пјеване током вечерњих сједељки љети, у вријеме великих врућина. Један пјевач би започео пјесму спонтано и тихо, а потом би је сви остали прихватили. Пјесме су извођене приликом вјеридби, женидби, рођења дјетета или на славама. Обично су праћене на жичаним (трзачким) инструментима: тамбурици, бугарији или брачу, а у новије доба, овим инструментима се додају још и кларинет и хармоника.

       Таква употреба инструмената није ни мало чудна јер су подгоричке пјесме, као производ социо-културне средине и времена, одражавале кроз вјекове друштвено-историјска догађања и живјеле на различите начине, у различитим околностима и условима. У почетку су то биле пјесме интиме, којима су се изражавала лична осјећања и олакшавала сјетна расположења. Касније су ове пјесме пјеване и по кафанама, гдје је њихов циљ првенствено забава, али и побуђивање чулних осјећања гостију, доводећи их у посебна расположења, а све уз пратњу мањих инструменталних састава.

       По аустроугарској окупацији појединих дјелова бивше Југославије 1878. године, када је наглашен продор тековина западне културе, функција севдалинки (у БиХ) се мијења, што је имало утицаја и на наше крајеве. Услови његовања ове врсте музике нису више били тако повољни, али управо то је и условило настанак сјетних пјесама тог жанра о љепоти прошлог времена. Севдалинка се и даље пјева, али њени најчешћи пратиоци жичани (трзачки) инструменти уступају мјесто хармоници и кларинету. Тиме и наступа значајна суштинска промјена у тонским односима ових пјесама. Жичани инструменти имају одређене тонске низове који су утврђени распоредом тзв. пердета (прагова), помоћу којих се производе тонови нетемперованог тонског система, што се одражавало (односно, није поклапало) на традиционално лабилне тонске односе у пјесмама, али је доприносило импресивности интерпретације. Хармоника, фабрички инструмент са фиксираном висином тонова (темперовани тонски систем) спутава народне пјеваче и присиљава их да користе тонски фиксиране висине, мада их и привлачи богатством звука.4

       О основним каркатериситикама градских пјесама из старе Подгорице као што су:
       а) реченица широког даха,
       б) прекомјерна секунда,
       в) нетемперована мелодика,
       г) алтерације,
       д) велики број предаха и др,
опширније ћемо говорити у дијелу који се односи на анализу музичких компоненти ових пјесама.

       Ипак, и поред свих карактеристика које смо до сада навели, и поред свега кроз шта су прошле током свог постојања, подгоричке пјесме нису изгубиле своје основно и изворно обиљежје. Створене из срца, и данас говоре кроз срца оних који их слушају. Поникле су на нашој народној мелодији, коју су обогатиле источњачким културним варијантама и учиниле је сложенијом.

       То говори о дубокој укоријењености ове народне творевине, што јој даје нову снагу и обнавља њену виталност.


3. В. Милошевић, Севдалинка, Бања Лука 1964.
4. М. Фулановић-Шошић, Мелодијски модели босанско-херцеговачких севдалинки, Фолклор и његова уметничка транспозиција, ФМУ у Бсограду, 1991, 65.

 

ГРАДСКЕ ПЈЕСМЕ ИЗ СТАРЕ ПОДГОРИЦЕ У ПОРЕЂЕЊУ
СА ЗАПИСИМА СРОДНИХ ПЈЕСАМА ДРУГИХ АУТОРА


       Градске пјесме из старе Подгорице су у дугом времену свога постојања превалиле велики пут, уобличавајући се као дио разнолике културе народа са ових простора. Потврђујући етнички идентитет овог народа, поменуте пјесме су сачувале у себи све елементе и карактеристике становништва које је пролазило овим путевима, задржавајући се ту, или, пак, настањујући се. Стога није ни мало чудно што у овим пјесмама осјећамо утицај горштачког духа Црногораца, приморски (медитерански) благи утицај и, као најјачи, утицај муслиманских патријархалних односа.

       Пјесме из старе Подгорице међу овдашњим становништвом познатије су под називом "подгоричке пјесме" или "подгоричке севдалинке". Наиме, и Подгорица је, као и други крајеви садашње и бивше Југославије (посебно Санџак, Јужна Србија, БиХ и Македонија) имала специфичан, њој својствен мелос и севдах. У поређењу са сродним пјесмама тих крајева, пјесме из Подгорице нису посједовале тако изражајне одлике какве су красиле, и данас красе, рецимо, босанске севдалинке. Наиме, извођење пјесама из старе Подгорице није нагињало у великој мјери назалном начину интерпретирања, какав је случај са босанским севдалинкама, и нису се изводиле само у затвореним муслиманским круговима и, наравно, нису биле праћене традиционалним инструментима муслиманске извођачке праксе - шаргијом и сазом.

       Осим тога, употреба термина "севдалинка" на овим просторима прилично је дискутабилна. Под појмом севдалинка подразумијевамо пјесме изразито дубоких осјећања, која су сјетна или тужна, чиме одају утисак искрених љубавних пјесама. Међутим, под тим појмом се не подразумијевају љубавне пјесме чији су стихови ведри или шаљиви.5 А таквих је пјесама међу пјесмама из старе Подгорице приличан број.

       Севдалинка - настала међу исламизованим становништвом које је радо прихватало културу истока уопште, и то као резултат прожимања аутентичних облика босанско-херцеговачког музичког израза и елемената музике Блиског истока - изразито је солистичка пјесма, са развијеном мелодијом. За разлику од њих, подгоричке пјесме јесу извођене солистички, међутим, најчешће су их пјевали мањи састави уз инструменталну пратњу.

       Традиционална урбана музичка пракса Подгорице најверније је приказана преко пјесама из старе Подгорице. Оне са собом носе наносе времена, наносе који су се стотинама година таложили на овим просторима. Све што су људи доживљавали и преживљавали, било да је ријеч о љубави, описивању дјелова Вароши, било пак догађајима - лијепим или ружним, описивано је у пјесмама из старе Подгорице. Стога је доминантан утисак да је садржај ових пјесама дубоко емоционално обојен. Вјероватно у томе лежи тајна очувања ових пјесама и актуелност музичког израза од стране данашње популације.

       Паралелу између пјесама из старе Подгорице и других сродних облика могуће је повући. Настале у вријеме турске владавине, подгоричке пјесме су обиљежиле то вријеме. Оријентално обојене, са великим бројем турцизама у језику, оне су добиле и печат овог простора. Наиме, већина их је испјевана у десетерцу и осмерцу са специфичним гибањем мелодије, варијацијама и каденцама. Захваљујући свим тим елементима, подгоричке пјесме спадају у најљепше пјеване народне мелодије сродне традиционалним урбаним пјесмама из БиХ, Јужне Србије и Македоније.

       Поједине пјесме су се могле пронаћи у свом неизмијењеном облику код муслиманског становништва у другим дијеловима бивше Југославије чији су преци некада живјели на овим просторима. То није ни мало чудно, када се зна да су се два велика таласа исељавања муслимана из Подгорице у друге крајеве бивше Југославије, нарочито Сарајево, десила између 1879. и 1886. године (I талас) и након балканских и Првог свјетског рата (II талас).

       Народно музичко ставралаштво Подгорице, у старијој прошлости Црне Горе, одржавано је и ширено искључиво усменом предајом. Први записивачи народних пјесама Црне Горе били су странци, а међу њима је, свакако, био најзначајнији Чех Лудвик Куба. Он је 1890. године у Прагу објавио збирку пјесама из Црне Горе Album Černohorske - 70 narodnih pisniy којој ce налази и 17 пјесама из Подгорице. Ова значајна књижица је преведена на наш језик и заједно са комплетним путописним материјалом, који је тада Куба начинио путујући по цијелој Црној Гори, објављена под насловом "У Црној Гори".6

       Већи дио ове значајне књиге садржи текстове који су веома значајни етнолозима и етномузиколозима, као и онима који желе ближе да се упознају са обичајима и начином живљења у Црној Гори прије стотинак и више година. Описе природе, насеља, људи, догађаја и свега на што је наилазио, Куба је предано уносио у своје свеске и живио у увјерењу да ћe се у његовој домовини наћи више људи који ћe зажељети да упознају тај словенски окрајак свијета. Овај пионир - мелограф деветнаестог вијека био је и сликар, па нам је тако и оставио већи број цртежа, урађених у импресионистичком стилу, што га сврстава у ред свестранијих умјетника, а читаоцу пружа прилику да свеобухватније схвати вријеме и људе о којима пише.

       Што се пјесама у овој збирци тиче, оне су све хармонизоване и приређене за глас и клавир. У својој хармонизацији Куба се није удаљавао од дурско-молског схватања тоналитета, усљед чега је тонална основа обрађених пјесама чисто дијатонска. На тај начин, његова хармонизација се заснива на субјективном виђењу сакупљене грађе, при чему она губи на сопственом, аутохтоном мелосу и карактеристикама које су обрађене у анализама овог рада.

       Наравно, никако не можемо оспоравати Кубин рад због оваквог начина записивања пјесама из Црне Горе. Прије свега, морамо знати да је Куба музичар, који је био образован по западноевропском систему. То је уједно и одговор на питање - зашто се тешко сналазио у тоналним проблемима и зашто их није схватао иако се радило о архаичном црногорском мелосу.

5. М. Фулановић - Шошић, op.cit., 32,66.
6. Л. Куба, У Црној Гори, ЦИД Подгорица 1996,1 - 460, албум 1 -128..

---------------------------------------------------------------
---------------------------------------------------------------
---------------------------------------------------------------

       У свим до сада наведеним примјерима из Кубине књиге "У Црној Гори" најбоље можемо уочити констатације које смо изрекли о Кубином записивању мелодија из Подгорице и увјерити се у припростост њихове мелодике и прилагођавање тоналитетима и западноевропској хармонизацији. Вјероватно је у питању чињеница што је Куба све мелодије записивао по слуху. Међутим, Кубин рад је изузетно значајан и од непроцјењиве је важности за сагледавање пјесама које су се пјевале у то вријеме, и које су се задржале, наравно у промијењеном облику, до данашњих дана. Осим тога, треба истаћи и један изузетан податак везан за име Лудвика Кубе. Он је један од малобројних мелографа који је на простору од Словеније до Македоније записао чак 2673 народне мелодије.

       Када је ријеч о мелографима са наших простора, ваља поменути Миодрага Васиљевића, који је сакупио највише црногорских народних пјесама (преко 570). За упоређивање са пјесмама из старе Подгорице веома су значајне двије његове збирке које је издао Музиколошки институт САНУ: прва је објављена 1953. године "Народне мелодије из Санџака" и друга, која је објављена 1965. године "Народне мелодије Црне Горе".

       У збирци "Народне мелодије из Санџака" Миодраг Васиљевић је сакупио грађу за коју и сам истиче да се издваја својим широким амбитусом и бујном мелизматиком, што је и каркатеристично за једногласно пјевање не само тамошњег живља, него и живља по градовима Босне, Херцеговине и Црне Горе.7

       Нотно градиво овог зборника чине 500 примјера који су подијељени у два дијела: дијатонику и хроматику. Најобимнију тоналну основу у овом зборнику чини квинтни (антички) dur, који је отуда и главна љествица нашег мелоса. До општег обима квинтног dura Васиљевић је дошао класификацијом градива од најмањих појединачних обима трихорда, до најразгранатијих мелодија, чији обим досеже октаву изнад финалиса.8

7. М. Васиљевић, Народне мелодије из Санџака, Београд 1953, IX.
8. Ibid,Xl.

       Интересантно мјесто у књизи "Народне мелодије из Санџака" заузима дио у којем Васиљевић образлаже настанак и даљи развој и преношење градских пјесама Санџака: "...Стари Рас, данашњи Санџак, био је колевка средњевековне српске културе. У тој области, која је данас административно подељена између Србије, Босне и Црне Горе очували су се многи фолклорни облици. Овде су се укрштали и новији утицаји између поменутих области. Средином XIX века, након Берлинског конгреса, јавља се у Босни и једном делу Санџака аустријска управа. Плевља, гранично место од 1878. године, постаје средиште двају политичких управа - турске и аустријске - двеју војних команди, и истовремено двеју војних музика - оријенталне и европске. Ту се укрштала оријентална музика с бечким валцерима и маршевима. Нове песме кретале су се из Пљеваља у Бијело Поље, Сјеницу и друге санџачке градове, а остале у Метохију. Акова (Бијело Поље) слало је песме Беранама (Иванграду), а Беране Пећи, Андријевици, Колашину и Подгорици. Певачи су преносили песме с уха на ухо чак до Призрена и даље према Скадру и Македонији, а Таслиџе (Пљевља) беше полазна база у којој су се песме преправљале и одашиљале даље."9

9. Ibid, X.

---------------------------------------------------------------
---------------------------------------------------------------
---------------------------------------------------------------

       У постхумно објављеном дјелу "Народне мелодије Црне Горе" Васиљевић је сакупио 568 мелодија са подручја Црне Горе, а међу њима је и 49 мелодија са подручја Подгорице. Нажалост, Васиљевић није успио, заустављен смрћу, да доврши и етномузиколошку анализу која је била у припреми.

       "Народне мелодије Црне Горе" представљају збирку која је, до сада, најшире обухватила подручје Црне Горе, што је обрађивано у току десет година, обично у љетњим мјесецима. Но, треба прије свега истаћи чињеницу да је Васиљевић овом својом збирком, насупрот раније распрострањеном вјеровању, према коме у Црној Гори претеже епска пјесма праћена гуслама, непобитно доказао да постоји и велико лирско благо.

       Највећи број пјесама у овој збирци припада категорији свадбених, јер се уз тај обред у Црној Гори највише пјева, док су у мањем броју заступљене љубавне пјесме.10

       Веома важно свједочанство о народној пјесми из појединих области у Црној Гори прве половине XX вијека представља дјело Записи народних пјесама из Црне Горе композитора, диригента и музичког педагога Јована Милошевића11 - чији је приказ написала етномузиколог мр Злата Марјановић. У овом веома вриједном раду налази се одређени број пјесама из Подгорице отпјеваних од стране Подгоричана који су били познати управо по његовању овог мелоса: Јусуф-Цуле Јакуповић, Милева Зечевић, Ксенија Цицварић, Шпиро Јовановић, Илија Златичанин и Муса Ранчевић.

       У својим Записима народних пјесама из Црне Горе Јован Милошевић посвећује велику пажњу проблему рефрена подвлачећи како су "припјеви подвучени цртом, да би се тиме код пјевања олакшало прављење даљих строфа, од стихова основног текста пјесама". Аутор затим обраћа пажњу и на метро-ритмичке карактеристике записаних пјесама, јер издваја лукове који "над нотама повезују ноте једног мелодијског ретка, чиме се лакше уочава структура пјеване строфе".

       Без обзира што Јован Милошевић не слиједи методе финских фолклориста у записивању и анализирању народних пјесама, овај рад је вишеструко драгоцјен. Превасходно због тога што је аутор ocjeћao и схватао записане народне пјесме на прави начин, сматрајући да у њима нема "ничег извјештаченог, нити усиљеног, већ да су оне израз личности које директно говоре о себи". Нама преостаје само да жалимо што је овај рад у вријеме када је настао представљао усамљен примјер мелографисања и што је велики дио црногорског традиционалног музичког стваралаштва заувијек нестао.

---------------------------------------------------------------
---------------------------------------------------------------
---------------------------------------------------------------

       Данас смо, надамо се на краћи временски период, спријечени да направивимо детаљније упоређење пјесама из старе Подгорице и сродних пјесама других дјелова бивше Југославије. То, наравно, не умањује наше интересовање, нити даје мање важности вези између поменутих сродних облика.

       Пјесме из Подгорице живе, често се изводе и међу овдашњим становништвом су веома популарне. То се односи на мањи број пјесама које су нарочито познате. Надамо се да је наш напор за сакупљањем што већег броја подгоричких пјесама уродио плодом, и да смо отргли од заборава многе пјесме које су се овдје пјевале још од давних времена. Пјеваће се и у будућности због њихове љепоте, богатства мелодија и лијепих текстова.

       Сигурни смо да пјесме из старе Подгорице нијесу само мали дио овдашње музичке традиције, него дио цјелине која битише већим просторима, што смо јасно и приказали у дијелу - Градске пјесме из старе Подгорице" у односу према другим пјесмама. Веза ових пјесама са њима сроднима упућује нас на чињеницу да наша култура, традиција и историја имају своју прошлост, садашњост и будућност. Њихова оријентална обојеност и турцизми у језику, изузетно лијепа испјеваност, најчешће у осмерцу и десетерцу, специфични варијациони поступак и каденце, сврставају их у ред најљепших пјесама са овог подручја, заједно са пјесмама из Босне и Херцеговине, Санџака, Јужне Србије и Македоније.

10. М. Васиљевић, Народне мелодије Црне Горе, Београд 1965, IX.
11. Ј. Милошевић, Записи пјесама из Црне Горе, Подгорица 2000.


НОТНИ ЗАПИСИ

Милица једна у мајке


Милица једна у мајке
што рано рани на воду,
што рано рани на воду.
Џанум џан на Виган
без ашиковања.
Милица једна у мајке.

Милица једна у мајке
што рано рани на воду,
што носи кратку рашицу,
загазила воду Рибницу.
Подигла је танку рашицу,
загазила воду Рибницу.

Сенка Поповић (1935).

 

Ој, весела веселице

Ој, весела веселице,
веселе ти очи имаш,
ој, весела веселице,
веселе ти очи имаш.

-Ој, весела веселице,
веселе ти очи имаш,
кога год си погледала,
свакоме си рану дала.
И мене си погледала,
и мом срцу рану дала.
-Шта би дала, бијела вило,
да си мене прије знала?
-Ја бих дала везен јаглук,
на јаглуку име моје,
име моје, име твоје,
да се двоје разговоре.

Сенка Поповић (1935).

 

Заплакала стара мајка


Заплакала стара мајка Џафер бегова,
заплакала стара мајка Џафер бегова.

Заплакала стара мајка Џафер бегова
-Џафер беже, лудо д'јете, што ми доведе,
доведе ми лудо, младо, луђе од тебе.
снаха моја, љуба твоја, неће да слуша!
Разљути се Џафер беже, оде на чардак:

-Зашто љубо, зашто, душо, мајку не слушаш?
-Ја нијесам никад своју мајку слушала,
па ја нећу ни ту твоју мајку слушати!
Џафер беже узе сабљу стару очеву,
сабља звекну, љуба јекну, чедо проплака.

Гојко Мартиновић (1930).



Стара варош


Стара варош, да те Бог убије,
да те Бог убије, Стара варош.

Стара варош, да те Бог убије,
некад си ми Варош, мила била,
у теби сам драгога имала,
а сад си ми Варош, омрзнула,
јер у теби ниђе никог нема,
да подсјети на стара времена.

Милан Вуковић (1940).