Oд изузетног значаја за развој црногорске музичке културе у послијератном периоду било је дјеловање Словенца АНТОНА ПОГАЧАРА, који се у том погледу може упоредити са словеначким композитором Даворином Јенком који је у доба романтизма помогао развоју српске националне музике, па се у толикој мјери може сматрати њеним представником. Погачар је рођен у Љубљани 1913. године. Послије завршене Војно - музичке школе у Вршцу , наставио је студије композиције на Конзерваторијуму у Љубљани код истакнутог словеначког композитора Славка Остерца. Своју музичку каријеру започео је као војни музичар у Љубљани, а онда је извјесно вријеме радио као наставник музике у Крању и Цељу. Године 1946. долази у Црну Гору да би помогао организовање музичког живота, а посебно музичког школства. Био је директор средње музичке школе " Његош " у Котору од њеног оснивања , дјелујући истовремено и као предавач разних музичких предмета. Помогао је организовање музичке наставе у Титограду и Цетињу учествујући лично у њеном процесу. По доласку у Црну Гору, Погачар је схватио потребе црногорске музичке културе и одмах се прихватио задатка на њеном свестраном уздизању — дјелујући као педагог, организатор, писац теоретских дјела, диригент и коначно, као композитор. Брзо се сродио са црногорским народом и у свом стваралаштву проговорио његовим музичким језиком, што га је уврстило у ред истакнутих црногорских националних композитора. Готово да и није било подручја црногорске народне музике које он својим стваралаштвом није обухватио. Прије свега то се односи на фолклор сеоске и варошке традиције, затим пјесме борбе и обнове, а интересовао се и за стваралаштво савремених црногорских пјесника за које је везао свој индивидуални музички израз.


Антон Погачар и Јован Милошевић у Котору

Суочивши се са слабо развијеном извођачком и стваралачком праксом, Погачар је полазио од схватања да је црногорску музику нужно развијати посредством народног стваралаштва, јер, у недостатку професионалних извођачких тијела, њен развој није било могуће усмјерити у другом правцу. Зато је Погачар свој композиторски рад у Црној Гори започео хармонизовањем и обрадом народних мелодија које су аматерски хорови брзо савладали, а и народ их је радо прихватао јер су одговарале његовом духу.

Погачаревим композицијама те врсте припада "Са Ловћена кличе вила" која је обрађена за женски и дјечији хор.

За ову хорску композицију аутор је припремио варошку, неизмијењену црногорску народну мелодију и много учинио да развије њен хармонијски израз употребом разноврсних акордских сазвучја. Посебну пажњу привлачи кретање тонова у пјевачким дионицама у којима је, повременим увођењем хроматских помака, постигао експресивност композиције.

Мелодија црногорске народне пјесме "Пољем се вије", коју су за хорске композиције користили Стеван Мокрањац и Јован Милошевић, нашла је мјесто и у Погачаровом стваралачком опусу. За своју обраду он је поменуту мелодију користио онако како ју је чуо у народу, али је, у односу на своје претходнике истакао нови тоналитет — б - мол и прилагодио је друкчијем хорском саставу, водећи рачуна о карактеристикама народног мелоса који је у овој композицији потпуно сачуван.

Особине црногорског народног пјевања Погачар је истицао и кроз обраду мелодија за два гласа. Изразит примјер за то је народна пјесма "Дурмитор" која се у сеоској традицији пјева једногласно, а у варошкој двогласно.

У пјесми "Дурмитор", која је прилагођена варијанти више - гласног варошког пјевања, са завршеним паралелним квинтама, Погачар је у другом гласу користио неке специфичне композиторске захвате. То се првенствено односи на хроматски низ тонова ( г, фис, ф, е ) у силазном кретању другог гласа који се у неизмијењеном облику јавља у два маха и гради модулацију пролазног карактера. Ова родољубива и завичајна пјесма стара је око 70 година, а створили су је Црногорци у мађарском заробљеништву 1916-1917. године, у чежњи за својом родном грудом. Снажно израженом носталгијом за завичајем она асоцира на "блуз" ( сентименталне народне пјесме америчких Црнаца кроз које су они испољавали чежњу за својим старим крајем — Африком ). Народна пјесма "Дурмитор" данас је врло распрострањена и устаљено се пјева у свим крајевима Црне Горе, па је с правом можемо назвати" црногорском химном".

Пјесме, које су посвећене догађајима и личностима из народноослободилачке борбе, добро су послужиле као основа Погачаревом музичком стваралаштву. У обрађеном облику, црногорска средина их је примала са посебним интересовањем, јер су својом мелодијом и садржајем текста одговарале њеној револуционарној традицији.

Попут Јована Милошевића и Погачар је на темељу фолклора градио сплетове хорских композиција које је на принципу контраста повезивао у цјелину, што показују и његове "Три црногорске пјесме". Међусобне разлике пјесама изражене су у погледу садржаја текста, мелодије, темпа, динамике и тоналитета, а ипак граде чврсту цјелину коју је композитор остварио вјештим прелазима између појединих одсјека композиције.

За вријеме боравка у Црној Гори није компоновао веће музичке форме али је, дјелујући као педагог и организатор музичког школства, дао велики допринос развоју црногорске музичке културе. Својим фолклорно обојеним хорским композицијама он је подстакао даљи развој извођачке и стваралачке праксе у црногорској умјетничкој музици и у том погледу његова улога је незамјењљива. За свој укупан рад на пољу музичке културе добитник је националне Тринаестојулске награде. По одласку из Подгорице 1963. године настанио се у Пули гдје је и умро прије неколико година.