Pretraživač sajta
Montenegrina
 

Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip











 
 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |

 

 

Vitomiru Nikoliću

SPOMENIK

priredio
Maksim Vujačić

 

 

Довиђења драги моји
Бјежим браћо од свих зала
Међу вама Бог нек стоји
Идем идем свима хвала

                    

 

 

 

 

Гордана Сарић

СПОМЕНИК
           Виту Николићу

Подигнимо споменик пјеснику топлине,
горостасу ријечи, пјесме озвјездане
што је чежњом слутио друмове
бјежећи од себе, туге и бјелине.

Подигнимо споменик као цвијет камени,
нек кише јесење натапају траве голе
и свјетлост прољећна таму наткриљује
док њежно шуме брезе и тополе.

Нек душа пјесника што бдије у нама
осјети сву љубав и ширину срца,
нека сјећање као бехар вије
а пјесма његова нашим билом куца.

 

 

Милка Николић

ПЈЕСНИКУ СЈЕТЕ
         Витомиру Николићу

Риме тугованки вјечно će остати
на номадском друму да љепотом дишу,
и сви непреболи, магновења давна
да тихим немиром увијек уздишу.

Несанице твоје заискриле сузу,
зову Касиндоли, Бежанијске косе
"А нигдје драге, нигдје друга"
да донесу радост на капима росе.

Друмовања снена, јесени никшићке,
брезовачке ноћи, напаћене зоре
о тој поезији сјете и безнађа
моћи ће дуго, дуго да говоре.

 

 

Снежана Пејовић

(Витомиру-Виту Николићу)

И задњи номад залази за сјен.
На путу из немила ријеч ноћи.
Пјесма изњедрила вјечност и трен
Теби великом у својој немоћи.

Пијани друмови погледе стисли.
Камени сати истином лију.
На путу за бескрај растрзане мисли
и зов протеклих година двију.

И када би хтио да се вратиш
из таме на друм којим смо били,
и када би хтио бесмисао да схватиш
о Далекој, о свему што смо снили.

Било би мучно сан прекинути
за болно сазнање што нас чека,
за пораз на који смо навикнути,
за сузу, за ријеч без лијека.

 

 

Душанка М. Ковачевић

ВИТО НИКОЛИЋ

Витлао те живот
И бацао ко сироче
Ти нијеси хтио ни умио
Одагнати те страхоте
Мало је било твога неба
И малених птица на жици
Радост да ти пруже
Неуки гладни птићи
И прође вријеме снова
Колико год си могао снити
Одоше у неповрат они дани
Лани је требало данас бити
И сад се душа миру спрема
Ћутим и трпим сивило неба.

 

 

Славка Даковић

ТОПОЛЕ
      Виту Николићу


Док те тротоари самоћом носе
и неони гледају крадом,
израстам тихо у једну од топола
што над опустјелим подрхтава градом.

Можда ћу потом да уснијем лако
плави бескрај који тако желим,
а твој корак, још дуго у ноћи,
одзвањаће градом опустјелим...

 

 

Јанко Вујисић

КО ЈЕ НОЋАС С ТОБОМ
(са испраћаја Витомира-Вита Николића)

Ти у гробу а ја у двособном'
Нема Бања* нема Јова Џаде**
Витомире ко је ноћас с тобом
Ђе су снови ко нам их украде

Да друмујем или да тугујем
Никшић ћути чела намрштена
Знаним друмом више не путујем
Нит' са тобом идем са сијела

Глумци писци шахисти питници***
Сви на окуп бољи од бољега
Гледају ти у лице Даници
Сјајна свјетлост са твога ковчега

Ти у гробу а ја у двособном'
Нема Бања нема Јова Џаде
Витомире ко је ноћас с тобом
Ђе су снови ко нам их украде.

Подгорица, 12.08.1994.

*Бранко-Бањо Шарановић
**Јово Борозан, чувени никшићки носач, возач колица на четири точка који је знао највише стихова - цијелу Балканску царицу
***Питник, човјек ракијаш, пијанац, боем, бекрија...

 

 

Рајко Николић

ПОСМРТНИ ПЛАКАТ
                ( Виту Николићу )

На раскрсници топола чезне,
увело лишће отреса с врата,
док очи смрти неизбјежне
на њеном стасу мотре с плаката.

Кога ли чекате загрљени
ви очи модре и стабло вито?
Путеви су вам расјечени,
очима сунце смрћу скрито.

Сунце ће опет у прољеће
омладит, топло, твоју косу,
очи се никад срести неће
са срећним видом у пркосу.

Ми корачамо крај тополе,
њен врх шумори по бескрају...
У нама гране тихо голе...
Очи у стабло урастају...

...Пролазио сам покрај тополе на чијем стаблу је још стајала плаката о Витовој смрти. Дуго сам стајао крај ње, урањао поглед у текст, у свако слово, у сваку ријеч и у његов лик. Као да сам на часак био са њим. Истога дана сам написао пјесму - опет посвећену Виту, али и свима који умиру.

 

 

Бранислав Петровић

ПЕСНИКУ
         Виту Николићу

Висока, давна, песникова глава,
што измишља светове од свих дивније,
мора, браћо, хитно да се спасава,
у свим срцима, од Старе Грчке до Индије.

 

 

Жарко Ђуровић

ЗИМСКИ ПРЕЛУДИЈУМ
                  Виту Николићу

У зглобовима зима заостала
У њој врапци кљују празну пустош
Јануар је аранжира
Претвара у белину безизгледну
У слепо сечиво

Ветар просипа оштре консонанте
Црквени звоник помаља главу
Полаже звук на градске кровове
Растерује птице небеснице
Срце именује у гудало

Песник фигуром заклања зимски дан
Можда је пролеће држао у рукама
Можда снове натерао у шетњу
У далеку шетњу пустим друмовима

Ено га на углу улице
Храни гладне врапце!

 

 

Ранко Јововић

ПЈЕСНИК
         Виту Николићу

Ти си имао среће
Али и Поезија -
Твоја је cpeћa нешто несрећнија.

Или и није тако,
Док смо се клели и богорадили
Да нам пријатељ буде свако.

Срећа је Твоја, ипак, од овога свијета
Патња старинска, душа још старинскија
                                   и страственија -
Поезија је молитва без цвијета
С тим твоја храброст још храбрија.

Нијесам сигуран да волиш Пјесму моју
Нит ову, нит било коју
Мислим, да овдје нико и не тужи
Да лик је Твој само задријемао у ружи.

Подгорица
12.9.1994.

 

 

Душан Говедарица

ДРУМ
(Виту Николићу)

Пјева васиона великој дјеци на весеље
у оку небо као уклета слика,
нема Те на сувом длану земље
скривеном између два дављеника.

Дио дана бескрајем лута
вјечна ноћ мјесечаста је и сјетна,
анђели у облаку крај трновог пута
брину о судбини свијета.

Ломе се метеори у додиру
поворка је људи гдје смо сами били,
путују живот и успут умиру,
да ли је задња станица Скадар,
или...?

 

 

Митар Митровић

ИЗЛОМЉЕНЕ СТАЗЕ ЖИВОТА
Витомиру Николићу - Вити, књижевнику


Били смо деца и питали се:
Зашто рат доноси кишу куршума
И толико смрти.
Гонећи Сунце кроз измаглицу неба
Кроз сенку снова,
Скривајући срца у затрављеним шикарама
Између зверињака,
Где сикте змије,
А камен се топи од јаука.

Остајали смо сами у грчу туге.
Уз нова огњишта у домовима
Ратне сирочади,
Изломљене стазе живота
Везивала је нова нада.
Притајена искра у очима
Разгоревала се у пламен.
Светлост је навирала
Ко валови са пучине.

Још увек крадем време
Да пољубим младост
И тек онда приметим
Да сам опет дотакао прамен сећања.
Што лагано бели у мојој коси.

 

 

Слободан Ристовић

ПЕСМА ЗА ДВОЈИЦУ
                 (Виту Николићу)

Једнога ћe дана и нас прекрити опело,
поћи ћемо с песмом у незнану књигу.
Купиће нам за пут свечано одело,
налиће се пићем да ублаже бригу.

Како срце капут да закопча,
кад кошуља стезала га свака?
И живот је за нас био омча,
није тама као чаша лака.

Испили смо море туђих снова,
празне чаше нису за бројање.
Смрт ће бити само крчма нова,
пуна свећа с местом за кајање.

Кад нас зовну да кренемо Богу,
пусти плајваз нек га други тупи.
Треба стићи за по једну с ногу,
Бог нек прости овај живот глупи.

Говорник ћe да упрска мотку,
причајући ко смо и шта били.
Зови пиће, мени дуплу вотку
никад вако живи нисмо били.

 

 

Рајко Николић

ВИТУ


О, драги друже, што ти зјене горе
чежњом за летом и бијелим даном,
што у несанку затјечу те зоре
у грудма с модром и распуклом раном.

Не тугуј, друже, у прикрајку ноћи,
живот доноси наручја мијена,
па испиј тихо лијек што ћe доћи,
с њиме је младост, снага цијеђена.

Бијеле снове с дланова бијелих
не дај да туге растргну јесење,
пехар живота уз надање прели
лијеком за срца тихо оздрављење.

Не куни, друже, цик слеђене зоре,
не куни младост од туге саткану
што неће никад уз осмијех благи
срести те мајка "у старом кафтану!"

 

 

Доброслав Ћук

КАД ПАДА ЈУ КИШЕ

Кад падају кише мени се уздише
Враћам се у прошлост у добра времена
А у сваком пљуску снажно замирише
Неки драг тренутак нека успомена

Замиришу траве мога малог села
Гдје су ми остали босоноги дани
Школе путовања и младост цијела
Замиришу многи женски кишобрани

Присјетим се тада да смо испраћали
Возове војнике студенте и птице
Па се онда сјетим како смо дрхтали
Мокри заљубљени испод надстрешнице

Кише ме враћају у живот на мору
У градове што су изгубљени трајно
Оне ме сјећају на сву Црну Гору
На Никшић на Вита и на све бескрајно

И увијек тако кад падају кише
Враћам се у прошлост у добра времена
А у сваком пљуску снажно замирише
Неки драг тренутак нека успомена

 

 

Радован Марков Караџић

ЗВИЈЕЗДЕ НАД HИKШИЋEM

Hoћ копни а зора свиће
Уморни келнер и кафана,
Цвиле звијезде над Никшићем,
Шта ћемо од овог дана?!

Молимо за још једно пиће,
Блиједи дјечаци, већ уморни
У друштву с Витом Николићем,
Тријезни нас дан суморни.

Идите, вели он, сад у школу
Тамо ће да вас уче...
А ја сам вам у алкохолу
Причао о стварима што ме муче.

А кад и вас дубоко ране,
Ја ћу за вас да једну пијем.
Да лијечите ноћу, дане,
За то вам никад доцкан није.

31.10.1998.

 

 

Блажо Стеванов Ковачевић

БОЛИ, БОЛИ, БОЛИ
(Витомиру-Виту Николићу)

Све је исто, и послије тебе,
не долазе кише нити пјесме птица.
Друмови болесни, многи негдје зебе.
Све се свело на поглед литица.

Видим смаилаге како ноћу хрле,
носе главе, кољу пјесму брезе.
Романију твоју са оловом грле
Црна слутња црни везак везе.

У вражију матер и љубав оде.
Трговци је дају за шаку соли.
Бескућници још чаме у мутној води,
а нигдје птица. Боли, Боли, Боли!

Остани тамо, храни се тишином,
са тополама, друмовима и вином.
Са боемима храни се, велики немире,
са нама си вјечна искра лире.

Дуго си живио животом ко Скадар,
и гледао сузе уморној свијећи.
Одмори се, сада си све кадар,
у тишини вјечној сада си највећи.

 

 

Блажо Стеванов Ковачевић

ДРУМОВАЊА
     Виту

Будио си твоје друмове,
Са болом уз ноћну плавет,
У заспале сате
Будио си их као
Судбинске кумове,
Пјесмама изњедреним из чаше -
Скадра твог - судбине наше
Коју знамо напамет!

Дуго ће те звати телеграфске жице,
Босиље, птице и мирис огњишта,
Али нема, богати сиромаше,
Затрудњеле липе - младе Гојковице,

Да оживимо изданке из праха,
Да их вјенчамо осмјехом љубичице.
Само слике страха и поглед литице!

Нема ни одласка, пјесниче,
Ту са тобом смо и ми,
Као много Серјожа
На завјетном путу између
Грла и ножа!

 

 

Радивоје Пејовић

ПРАЗНИК
       (пок . Виту Николићу)

Ми, плаћене убице, прљавим
новцем награђени, огрезли
у крви, у болу људском
смислимо један датум - празник
када ће сваки под својом љуском
заливати цвијеће и хранити птице.

Ми добро знамо, огавним чином,
нијесмо приспјели пјесми, не дај Боже,
па се за празник налијемо вином,
стиснемо се за дланове грешне,
зажмуримо, и видимо, заиста се,
заиста се може,
поиграти фудбал недељом са сином.

Када празник прође, ми челичне воље,
(никог није брига, никог се не тиче)
са тим цвијећем, птицама и сином,
напунимо своје прецизне пиштоље,
добијемо налог, убијемо жртву,
покупимо лову, и ту је
крај приче.

 

 

Иван Зорић

ДУЖНИК

Била је то, права градска ћаба
слободна територија ни'шићке душе
Дух Црне Горе ту се точио џаба
платио, па ипак - дужан, до гуше

Так'ог обиља, није виђено још
од кад је крме искривило реп
Увијек празан, наш пусти кош
а свијет могли - стрпат у џеп

Ту смо ти, Божји јемац је дан
своје јевтине ноћи трошили скупо
Отоле, ка и мнозина, кренуо у Сан
сазвежђе срца ћерало ме је глупо

Оногоштски витези Доброте и Пркоса
тријезни, Историје сачекају клонућа
Богу, и даље, краду дане, испред носа
Фајронт је, болан, тек од Сванућа

У ћескотној равници, на салашу
прокључа жица, горштачка, и 'вамо
На челу с Витом, небески боеми машу:
на по једну Ријеч, с ногу, само

5-9. јануара 1999. године

 

 

Милун Осмајић

БРЕЗОВАЧКЕ ИМЕЛЕ
               Виту Николићу

Попуцале каверне, потоци хитају Зети.
На мојим грудима, видим, како расту имеле.
Шалио сам се са Усудом. Он ми сад пријети.
Моје руже, у твом прољећу, данас су сазреле.

Чујем како тестера реже тополе
што крхко на тапету леже.
Гледам пусто Брезовачко поље,
И мене нешто, за тополе веже.

Памтим као да је то јуче било,
када сам прољеће нашао између топола.
Сада видим како ме истим путем носе,
до твог непребола.

(1992)

 

 

Драго Мијовић - Годијељ

ВИТУ

Запутило прољеће у бескрај
Потуца се друмом изгубљеним
Бор дозива јелику са виса
Зашто Вито не долази к мени

Предао је немире спокоју
С друмовима не другује више
Сам у миру своје земље посне
Жуди Никшићке "бескрајне кише"

Зна кад пријатељ на гроб дође
Ал неће да се јави
Заогрнут плаштом таме вјечне
Жали промрзле врапце на мећави

Младост Никшића... рецитује
Стихове
Старе
Сјетне
Од којих је топло у души
"Као од добре старе пјесме
Што се случајно запјевуши"

 

 

Живко Перовић

ДРУМОВАЊА
(Витомиру Николићу)

Друмови, друмови и опет друмови,
заљубљени у ноћ и у Витомира,
док киша пробија до коже,
боем љут на дан што не сване пристојно,
тражи парче друма за одмор.

Касно се јавља учитељици,
а на вријеме непролазности,
бјежи у хајдуке, да се освети
свима који би му заридали на гробу.

Освети се Витомир,
није допустио да умре, само се склони
од погледа, од жица и птица,
од овог ругла битисања.

 

 

Данило Мијатовић

ВИТО

Вити стас градом нија,
И кад је киша и кад сунце сија.
Тице му звијезде и поезија.
Од њих пропјевах и ја.

Небо му броји земне стопе
И сва његова друмовања.
Крене ли само до Видрована,
Очи га прате Калиопе?

Иако није у немиру
И Никшићу и Уздомиру:
Ћут пјесме ври у Витомиру!

 

 

Драган Павличић

ДАНАС САМ ХТИО
                  Виту Николићу

Данас сам хтио,
судбине ради,
постати Сунце
на тмурном небу.

Данас сам хтио,
истине ради,
постати Светац,
пред Божјим судом.

Данас сам хтио,
љубави ради,
постати Амор
и Вито Николић

Данас сам хтио,
све због тебе,
постати, сањати,
праштати, патити.

Данас сам хтио!...

 

 

Богољуб Велимировић

ОСУЂЕНИКУ НА ВЈЕЧНОСТ

Николића хтјеше узет
Ал' не дамо Витомира
У главама, у књигама.
Трепериће Твоја лира.

Још док земљу газио си,
На вјечност си Ти осуђен.
Мамит ће нас Твоја лира
Никад нећеш бит' отуђен.

Памтиће Те сви што воле
Она лирски мека слова
Пјесма ћe им Твоја бити
Вазда жива, вазда нова.

Нема збогом Витомире.
Може само довиђења.
До читања, до слушања.
Твојих лирских сновиђења.

 

 

Милан Дуго Кривокапић

НИКАКО ТЕ НЕМА
                  Виту Николићу

Никако те нема тамо гдје треба да свратиш
Хтио не хтио ти већ одлазиш у бестрв
Никако ту прљавштину из себе да избациш
Избацићеш, кунем ти се, једног дана крв.

Проклећеш оног што ти даде буквар и свеске
Схватићеш да ништа није одвећ дивно
Љубићеш и даље неке лијеве женске
Схватиђеш да је у животу све неозбиљно.

Не осврћи се уназад, тамо немаш што да видиш
Напријед већ знаш што те чека
Да се бар једном од живота застидиш
Да ми бар једном личиш на срећна човјека.

Био не био, опет бићеш крив
За ово вријеме ти си неподесан
Чудна ми чуда што си жив
Чудна ми чуда и да нијеси.

Живиш у овој гомили људи
Гдје све мирише на алкохол страст и блуд
И имаш шансу брзо да полудиш
Јер више никог на плаши ничији суд.

У ово вријеме безглаво и туђе
Кад у свим срцима падају кише
Будала може у твој живот да уђе
Са физичком жељом и ничим више.

А никако те нема тамо гдје треба да свратиш
Хтио не хтио, ти већ одлазиш у бестрв
Никако ту прљавштину из себе да избациш
Избацићеш, кунем ти се, једног дана крв.

 

 

Дино Тузовић

ЗА ПРИЈАТЕЉА
           Виту Николићу

Прођу
дани,
мјесеци,
године.
Пријатељ остаје пријатељ.
               Како је лијепо чути
               ријеч љубав,
               ријеч срећа,
               ријеч пријатељ.
За пријатеља
увијек су отворена
врата.
За пријатеља
увијек је отворено
срце.

 

ЖИВОТ И ОСТАЛО *

       Витомир - Вито Николић је рођен 27. априла 1934. године у Мостару. Преминуо је тихо, у сну, у свом стану у Подгорици 10. септембра 1994. године. Те ноћи срце је само престало да куца. Није боловао.

       Сахрањен је 12. септембра на такозваном привременом гробљу иза Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу, управо на оном мјесту гдје се првих година послије другог свјетског рата налазила свлачионица - клубана ФК Сутјеска у којој је он, тада млади бескућник, провео двије хладне никшићке зиме. На прву годишњицу смрти породица је посмртне остатке пренијела у старо никшићко гробље, што се стољећима простире око Цркве Светих апостола Петра и Павла коју је према општеприхваћеном предању у другој половини 10. вијека подигао Петар Јакичић из племена Никшићи. Хумку гдје заувијек почива неуморни скитач и друмовник прекрива плоча од црног мермера на којој је, по његовој жељи, исписано само: "Витомир Николић - Књижевник".

       "Велики немир" нашао је свој вјечни мир у граду којем је свим својим бићем припадао.

       У душама љубитеља његове поезије одавно је подигнут споменик већи и љепши.

* Наслов једне вишегодишње Витове новинске рубрике

 

Славни преци

       Пјесникови преци су из знаменитог племена Никшићи које се у историјским изворима помиње од 1355. године. Завладавши највећим дијелом овога краја своје име наметнуло је његовом старом граду Оногошту. Крајем 16. и почетком 17. вијека на челу цијелог никшићког војводства стајао је Грдан ("заповједник Оногошта - Никшића", М. Болица), кнез и војвода историји познат по устанку из 1597. године који је припремао и водио против Отоманског царства. Од Грдана, предводника Никшића и осталог становништва овог краја воде поријекло и озринићки Николићи.

       Непуна два и по вијека од војводине смрти 1613. године, Јевто Милетин Николић (1835-1899) прадјед Витомира Николића постаће истакнута личност свог времена. Рођен у Озринићима, на граници, сталном попришту крвавих сукоба као младић са непуних 17 година почиње хајдучију и четовање против османских освајача. Учествује у свим ратовима вођеним на овим просторима од 1862. до 1899., године његове смрти. Младог четовођу књаз Данило наградио је за јунаштво барјактарским грбом. Батаљонски барјак Јевто Милетин Николић носио је и у борбама за вријеме другог Омер-пашиног похода на Црну Гору. Након рата са Турском 1862. године постављен је за племенског капетана на Лукову, а неколико година касније за командира Жупе и Лукова. Жупско-луковски батаљон предводиће од 1876. до 1878. године, потом је начелник у Жупи, окружни капетан у Никшићу и члан Великог суда Црногорског.

       За ову личност изузетно богате, славом овјенчане биографије, као и касније за Јевтовог праунука Вита везане су многе анегдоте. Обојица су боловала од тада неизљечиве туберкулозе, били духовити и одважни и у непријатним ситуацијама. Вито често и скандал-мајстор.

       Једном приликом на дочеку нове године у Дворској оџаклији на Цетињу Јефто је често кашљао, па му је краљ Никола гласно замјерио:
"Не могу слушати људе који стално кашљу!
Јевтов одговор био је "дим у дим":
"Теже је мени кашљати, но теби слушати, господару, па опет морам трпјети."

       Јевто Николић је био и врстан познавалац закона и менталитета овдашњих људи, правичан и частан у суђењу и животу. Књаз Никола послао га је за помагача чувеном Валтазару Богишићу кад је писао Општи имовински закон. Богишић ћe касније обавијестити црногорског владара да му је Јевто у том послу био десна рука:
       - Никада у свом вијеку нијесам срео бистријег човјека. Штета је што се та бистрина није допунила школом и образовањем. Имали бисте правника којим би се поносила Црна Гора.

       Јевтовог сина Новицу (Никшић 1871- Котор 1942.) и његовог сина Боривоја, оца Витомировог, осим војничке каријере занимали су и књижевност и новинарство. Новица је након завршене подофицирске школе радио као писар Окружног суда и секретар Обласне управе у Никши ћу. Био је и посланик Народне скупштине. Објавио је четири збирке поезије: Уздисаји (Цетиње, 1896), Цвијеће са Хума (Цетиње, 1905), Плач црногорских шума (Никшић, 1930), Треперење душе (Никшић, 1934) и Мићунијаду из Даниловаграда, која је такође заокупила пажњу ондашњих књижевних кругова у Никшићу и Црној Гори. Сарађивао је у неколико листова и часописа (један је од првих сарадника првих никшићких новина "Невесиња" и "Оногошта").

       Новичина сестра Олга, за оно доба веома образована жена, руководилац пореске управе у Котору (преминула 1988. године), писала је поезију.

       Милка, жена Новице Николића, баба Витомирова, унука је Стевана Врчевића (1848-1907), књижевника и новинара, значајне личности у историји црногорске штампе, оснивача и сарадника неколико познатих листова, покретача Невесиња и Оногошта. Врчевић је у Никшићу боравио радећи најприје као секретар Окружног суда (седам година), потом као просвјетни радник и ревизор школа. Из овог града је отишао на Цетиње, гдје је 1903. године постављен за првог секретара Министарства унутрашњих дјела и на том положају га је смрт затекла 1907. године. Стеван Врчевић је писао пјесме у прози. Аутор је дјела Руски црвени крст у Црној Гори, бавио се и преводилаштвом. У Никшићу је 1898. године превео и исте године штампао Фосколова Посљедња писма Јакова Ортиса.

       Отац Стеванов Вук Врчевић (1811-1882), један је од првих сакупљача народних умотворина, етнограф, фолклорист, књижевни географ и историчар, најзначајнији сарадник и помагач Вука Караџића. Књаз Данило га је 1851. године именовао за свог секретара.

       Боривоје - Боро Николић, пјесников отац објавио је три дјела са историјском тематиком: "Посљедњи дани царства српског" 1927. године, у заједничком издању са познатим предратним никшићким штампаром и књижаром Илијом Кавајом "Опсаду и освајање града Никшића од Турака" 27. августа 1877. године", 1930. године и Наш врховни командант, 1932. године.

       Николићи из Озринића, данашњег предграђа Никшића, дали су велики број људи од пера, науке и умјетности: Живка, великог филмског редитеља, Божидара Даниловог, академика ДАНУ, члана Америчке асоцијације SAE, редовног професора и ректора Универзитета Црне Горе, Божидара-Боту, филмског редитеља, Драгана, аутора неколико романа, пјесника и новинара, Рајка и Милку, пјеснике, Милету, истакнутог пјевача у КУД-у "Захумље", легендарног никшићког фирмописца, Милутина, сјајног пјевача, солисту Захумља од кога је тај таленат наслиједила и његова кћерка Вјера, професор музике, Мирка-Мира, драмског умјетника, Слободана Драгишиног, пјесника...

 

Ударци худе судбине

       Витомирова мајка Даница је кћерка Риста Јегдића из Горње Буковице код Шавника и Савете Милићевић из Никшића. Према усменом казивању оних који су је знали била је дјевојка изузетне љепоте. Ристо се Саветом оженио у зрелим годинама кад се вратио са рада у САД, гдје је и оболио од туберкулозе плућа. Даница је бдијући над оцем у његовим посљедњим данима и сама обољела од те болести, касније је пренијела на мужа и млађег сина Витомира. Умрла је 1936. године. Сахрањена је на гробљу у Мостару. У том лијепом граду, гдје је Боривоје службовао као подофицир југословенске војске, Николићи ће до априлског слома Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1941. године живјети у добрим материјалним приликама своје задње спокојне мјесеце. Након бомбардовања Мостара отац дјечаке склања у родни Никшић. Али, ударци злосрећне судбине неће задуго поштедјети ову малобројну породицу. У дјечјој игри ручном бомбом 1942. године живот ћe изгубити старији син Бранко, а само годину касније погинуће од рафала италијанске патроле глава породице Боривоје. Догодило се то у вријеме полицијског часа кад је у соби упалио свјетло. На прагу старе куће Црвеница мртвог брата ујутро је нашао Милета Николић. Деветогодишњи Витомир посљедњи члан породице усред вртлога ратног пакла не зна ни куда ни коме. Привремено уточиште налази код стрица, стрине, тетке...

       Ближи се крај другог свјетског рата. Совјетске трупе незадрживо надиру ка Берлину и дјечак процјењује да је моменат за остварење његовог сна - бјекство у Русију "земљу правде за све", у којој "Стаљин не почиње вечеру док га не обавијесте да су сви Совјети обједовали". На том дугом путу, готово босоног, стиже тек до Даниловграда, гдје га приводе у логор једне четничке јединице. Њен заповједник је некадашњи познаник Витовог оца. Он наређује да се мали одрпанац нахрани и опскрби одјећом и обућом. У дискрецији Вита је строго опоменуо да при повратку у Никшић ником не говори гдје се био и зашто запутио.

 

Штићеник домова за ратну сирочад

       Одмах по завршетку рата у опустошеној Црној Гори ваљало је збринути и четири хиљаде сирочади без једног или оба родитеља. За њихов смјештај отворени су домови у Милочеру, Котору и Даниловграду (Браленовица). Послије дугог низа несрећа и биједе Вито ћe у тим домовима наћи какву такву замјену за топлину породичног огњишта. Услови за нормалан живот у прихватилиштима били су знатно бољи него у окружењу. Према сјећању Косте Вујовића, управника Дома у Браленовици, Витомир често самовољно напушта ту средину, али будући да је био старији од осталих "нијесу га трагали", за млађима из Управе Дома дали би се у потрагу, понекад и уз помоћ милиције".

       - У Милочеру, послије рата, 1945. године, једна бајка постала је стварност! Краљевски двор претворен је у - Дом ратне сирочади!

       Још су, такорећи, дворске собе мирисале на краљевске парфеме кад су се у њих почели усељавати мали бескућници из свих крајева Црне Горе, сиротани без родитеља, гладни, озебли, уплашени, тужни. Био је то њихов први дом и прво мјесто у коме је њихово ратом прекинуто дјетињство поново нашло себе, написаће касније у једном сјећању Николић, тада већ великан црногорске новинске репортаже, заправо мајстор кратке приче у журналистичкој форми.

       У марту 1945. године са тридесетак никшићких малишана, ратних сиротана, превезен је авионом у Бугарску. Смјештени су у Дјечји дом у Мездри, малом граду 60-ак километара сјевероисточно од Софије, на чијој су се жељезничкој станици задржавали возови који су из Европе према Истоку превозили углавном рањенике са европског ратишта и логораше из Дахауа, Матхаузена и других нацистичких логора. Те композиције "страве и ужаса које су се као жива оптужба кретале европским колосијецима и подстицале ону слијепу мржњу што се крајем рата јавила - не само према Хитлеру и нацизму, већ према читавом њемачком народу та дјеца и сама ратни страдалници дочекивали су организовано, са транспарентима, ружама, пјесмом, свирком, свједочиће касније Вито у својој антологијској репортажи Једна југословенска прича.

       Приликом повратка у домовину, септембра 1945. године Николићева група упућена је у Честерег, једно опустјело њемачко село удаљено десетак километара од Зрењанина:
        "Али, већ на првом одморишту, у Панчеву, у једном сабирном центру, ми смо онако чисти, ухрањени и добро обучени осталој дјеци наликовали на "Швабе", па смо на њихове псовке и каменице, након узалудног објашњења наше добре учитељице Љепосаве Беговић да смо Црногорци то на крају морали ипак да докажемо сопственим песницама".

       Од фашистичке окупације Никшић је ослобођен 18. септембра 1944. године и тог мјесеца био је највећи ослобођени град у Југославији. Сјећање на прве дане у слободи Вито ћe објавити 1961. у тек основаним "Никшићким новинама" са притајеном тугом човјека који није имао срећу да своје дјетињство иживи у слободи". Преживљене ратне страхоте покушаће да "савлада" умјетнички најснажније у пјесми "Писмо мојој учитељици", која, објаснио је, "припада свим мојим учитељицама, учитељима, јер су умјели да нас упуте у животне вриједности и онда кад су оне биле доведене у питање". Ова антологијска пјесма није уврштена у читанке, иако јој је прије свих у њима свакако било мјесто. Они који су о томе одлучивали сугерисали су аутору да оно "драга госпођо учитељице" промијени у "драга другарице учитељице", што Николић који се није никад усклађивао ни са једном владајућом идеологијом енергично одбија. Ипак, много година од објављивања Писмо ће се захваљујући књижевнику Миленку Ратковићу наћи у Читанци за четврти разред основне школе. Иако је редовно позиван, Вито је увијек избјегавао да са писцима за дјецу посјећује школе.

       Судбина му није била од почетка наклоњена ни кад је у питању његово редовно школовање. Први разред основне школе почео је са својом генерацијом у Никшићу 1941. године. Али, послије братове погибије, да би га сачувао, отац га задржава у кући обећањем да ће га поново послати у школу кад дође мирније вријеме. Но, рат се одужио, Витов отац Боривоје погинуће 1943. године, дјечака прихвата тетка и са новом генерацијом опет га уписује у школу. Савезнички авиони у данима кад је завршавао тај први разред порушиће обје зграде школа у Никшићу, па ћe тај "фамозни" први и остале разреде основне школе Витомир завршити касније у слободној земљи. Првих поратних година занимаће га и глума. Неколико епизодних улога добиће у представама Народног позоришта у Никшићу.

 

Боловања

       Вeћ 1945. године љекари су поставили дијагнозу "обострана, активна туберкулоза". Од те болести лијечен је и приликом боравка у Бугарској. Грудобоља по повратку из домова за ратну сирочад узима све више маха и Вито је чест пацијент у никшићком Диспанзеру за плућне болести и Заводу за туберкулозу у Брезовику. Брезовик ћe бити његово најдуже и најчешће љечилиште, боравиште и склониште. Ту ћe се склањати и да одложи затворске казне. А први његов боравак у овој болници завршио се бјекством. Иначе, у санаторијумима и болницама за плућне болести од 1947. до 1982. године провешће укупно диљем друге Југославије више од шест година: Иришки Вијенац (Фрушка Гора ) 1947, Цетиње 1950, Колашин, Острог, Касиндол (Сарајево) 1951, Цетиње 1951, Голник (Словенија) 1951-1952, Бежанијска коса (Земун) 1965. и 1966, Касиндол 1965, Војни институт за плућне болести у Београду 1966. године, Брезовик много пута...

       Крајње неповољне животне околности, неуредан живот, материјална немаштина, немиран боемски авантуристички дух и недисциплина разлози су због којих љекари успијевају само да Витомиру залијече, али не и излијече болест. У новембру 1960. године према љекарском налазу није способан за издржавање затворске казне, али је у марту наредне у затвору. Три године касније здравствено стање му је толико погоршано да се хитно упућује у Брезовик. У новембру 1965. године због сукоба са начелником Одјељења "дисциплински" је отпуштен из болнице. Прогнозе многобројних љекара који су Вита лијечили нијесу се на срећу оствариле. Наиме, иако су 1981. године у Брезовику констатовали знаке озбиљног ослабљења његовог срца као "реперкусију опсежне и дуготрајне туберкулозе плућа" - живио је још готово деценију и по.

       У Брезовку ћe 1973. године упознати Јелену Ласицу. Наредне године склопљен је брак у ком је 1975. године рођена кћерка Даница.

       Од 1969. Вито је живио у Подгорици. Радио је као новинар у Побједи до 1991. године, када је због непристајања на ратнохушкачку уређивачку политику у том листу добио отказ.

       Високог раста, у младости сувоњав, доцније крупног тијела, ходао је необично. Погурен, повијен под теретом удеса, болести и сталне сјенке смрти, обично са рукама на леђима, корачао је истурајући једно па друго раме, непрекидно друмујући од болнице до болнице, од кафане до кафане од града до града, од друштва до друштва, обилазећи сваку стопу Црне Горе чију је историју, простор, људе и обичаје познавао као мало ко прије и послије њега. Маркантан, бујне косе, посједовао је само њему својствен шарм, духовитост, али и пријеку, понекад "отровну" нарав због које је остајао без многих пријатеља. Испод привидне једноставности крила се сложена, духом, талентом и образовањем богата личност.

Максим Вујачић

(Фрагменти из Биографије Витомира Николића, прве комплетне приче о пјесниковом животу)