Zahvaljujemo se gospodinu Milošu Bjeliću koji je omogućio da se ovaj roman nađe na stranicama Montenegrine.

Reprodukovanje teksta ovog romana nije dozvoljeno u bilo kojem obliku. To se može vršiti jedino uz izričito odobrenje autora.



Miloš Bjelić
UŠĆE - Roman o Beogradu

Miloš Bjelić

Bilješka o autoru

Miloš Bjelić (Miljak, po majci Terezi, rođenoj u Kotoru; a o ocu Tripku rođenom u Baru i o dedi Peru Dobrovoljcu poreklom iz Hercegovine ima ponešto u prvoj glavi romana UŠĆE). Rođen je u Beogradu 8 februara 1926. Državljanin je Srbije, sada sa boravištem u Santjagu, Čile gde živi sa suprugom čileankom Lucy Seguel. Bio je novinar i urednik “Invalidskog lista” od 1947 do 1955 godine (i sam je ratni vojni invalid NOB gde je bio po činu redov-borac dobrovoljac), a posle toga bio je zaposlen u više zemalja u međunarodnim organizacija u okviru OUN. U posleratnom (NOB) periodu u Beogradu objavljivao je kratke književne priloge i prikaze knjiga u POLITICI, RADU, KNJIŽEVNIM NOVINAMA, SAVREMENIKU i drugim. Roman UŠĆE, u malom autorskom tiražu za jugoslovene u Čileu, pored internetskog izdanja, objavljen je 2001 godine.

Ušće

1. U KRČMI 'KOD LAĐE' (Jula 1923)

       Navikao da oćuti i otrpi, a da se naplati ako se ukaže povoljna prilika, Trifun bez opiranja posluša žandarma koji ga je terao sa trotoara Balkanske ulice, sa mesta na kome je prodaja narandži najbolje išla.
       -Da te ne vidim više u mom rejonu. Magla! -odseče žandarm, krupni brkajlija sav oznojen od julske vrućine, sa kojim nije vredelo prepirati se.
       Trifun uprti svoju korpu na rame i pođe prema Terazijama. Tamo, kraj stolova na trotoaru ispred kafane hotela 'Moskve', bio je rejon drugog žandarma, voljnog da primi pokoju narandžu s vremena na vreme, 'za decu'.
       -Poslednje novosti! -uzvikivali su prodavci u trku. -Omanule investicije u naftu!
       -Sunce im blentavo -nervirao se dugajlija kupivši novine. -Mi, bre, plaćamo porez a oni gube d r ž a v n e pare na kilavim investicijama!
       -Nisu oni blentavi, burazeru! Omastiće se neko od toga, ne beri gajle -oglasi se debeljko čije su oči igrale kao na zejtinu. -Nego šta bi od one prasadi?
       -Na Bajlonovoj pijaci nude mizeriju -ove godine ih ima ka' zečeva... Nego neko mi reče da bi se u Beču moglo dobiti tri puta više. Ali bi se moralo šlepom. A tu ti dođe prevoz, takse, osiguranje.
       Trifun se sav pretvori u uvo. Magla, omastiće se - poznate mu reči ali u drugom smislu izrečene. Ovde se govorilo drugačije nego među njegovim Bokeljima: odsečnije. A i psovalo se više, naročito među mlađarijom. Kao da se time vetrilo nešto, nekakav skriveni jad.
       -Narandže, zrele, sočne, na komad i na kilo! -uzviknu Trifun trgnuvši se iz misli. Niko mu ih još nije kupio na kilo, ali takvu mogućnost nije trebalo gubiti iz vida.
Uvek će se sećati onog dana kada se pojavio ovde prvi put sa korpom narandži. I onoga što je tada rekla jedna sredovečna Beograđanka u prolazu: 'Eto pojaviše se i narandže... Sad znam zasigurno da je došao kraj ratu!'
       -Onaj iz Milanovca opet mi nudio par stotina komada na džuture -reče dugajlija. -Hiljadarka sada i ostatak u oktobru. Dođe mi neka familija i ponuda je na poverenje.
       -I u Beču triput više, kažeš? -nije mogao da veruje sopstvenim ušima njegov sagovornik.
       -Zasigurno. Ih bre, kakve bi se pare uhvatile na tome! Još se pokojni Knjaz Miloš bogatio na taj način... Ali ko će da ih tera u Beč, sunce im praseće? -odmahnu glavom dugajlija. -Nego da poranimo mi sutra na Bajlonovu...
       Trifun im se približi, osmelivši se:
       -Ako se radi o šlepu, ja mogu da pomognem.
       -Slušaj, bre, došljak. Prasići nisu narandže da ih voziš ako hoćeš iz Afriku u Beč. -reče onaj dugajlija.        -Nego zar te nisam tu skoro video dole na pristaništu?
       -Videli ste me, kako ne. Mornar sam, a imam prijatelja šlepera tamo.
       -To je već druga pesma -reče debeljko. -Pa za kog krivca prodaješ sada narandže?
       -Dugačka priča. Ali mogu vam reči da sam se ukrcao kao 'mali' na brodu kad mi je bilo petnaest. Dole u Kotoru...
       -Ne gubimo ništa ako porazgovaramo sa tvojim prijateljem -prekide ga dugajlija, sada već očigledno zainteresovan.
       Ona dvojica pozvaše Trifuna da im se pridruži za stolom i naručiše mu kafu. Predstaviše se kao trgovci na veliko, specijalisti za živu prasad. Dugajlija reče da se zove Vasilije Živković, rodom od Gornjeg Milanovca, a debeljko se predstavi samo kao Kosta. Trifun im predloži da se nađu u krčmi 'Kod Lađe' kod železničke stanice sutradan i oni prihvatiše odmah. Želeli su bar da čuju iz prve ruke kako stoje stvari sa šlepom za Beč.
       -Ovde je slobodno, jel' tako mornar? -obrati se kelner Trifunu kad oni odoše.
       Trifun se zatim uputi do malog parka uvrh Balkanske ulice, iza hotela Moskve, i sede na klupu. Sa klupe na kojoj je sedeo videla se Sava i nazirao Dunav, tamo iza Zemuna. Beli brod sa pogonom na lopatice plovio je Savom uzvodno prema Adi Ciganliji. Trifun oseti, nevoljno, kako mu se u grudima budi poznati zov; da otplovi nekud, nije važno kud...
       Ne više, nikada, zareče se Trifun ko zna po koji put od kada je stigao u Prestonicu. Ali znao je da nešto mora da učini jer se sa prodajom narandži nije moglo nikud. A ni nada da će uspeti da porazgovara sa poslanikom Meštrovićem o kakvom stalnijem poslu topila se kad god bi se našao pred uniformisanim vratarom na ulazu u zgradu skupštine; jednostavno se nije usuđivao da upita kako bi se mogao sastati s poslanikom Meštrovićem. Jedino što je uspeo bilo je da ga prepozna jednom u prolazu nedaleko od kafane Moskva i čak da promrsi nešto kao pozdrav. Ali Meštrović ga nije ni primetio. Ionako su svi sada na letovanju, zaključi Trifun. On zatim ustade sa klupe i krenu niz Balkansku ulicu gegajući se pomalo u hodu, kao da korača po palubi broda.
       Trifun se zatim uputi ka železničkoj stanici, a onda prema putničkom rečnom pristaništu do krčme 'Kod Lađe'. Tamo ga dočeka uobičajena gužva i galama. Marka nije bilo, ali mu rekoše da će doći predveče. Trifun se uputi zatim u dvorište iza kafane, do ulaza u kafansku kuhinju, i upita musavu devojku, kuvarsku pomoćnicu koja je iznoslila splačine.
       -Roso, traži te onaj tvoj mornar! -pozva ona kroz vrata kuhinje.
Iz kuhinje dopreše do Trifuna ženski glasovi i smeh. Najpre se pojavi pozamašna žena u belom kuvarskom mantilu.
       -Evo sad će, baš joj istekla šihta -reče žena osmatrajući ga radoznalo.
       Rosa se pojavi posle par minuta bez svoje uobičajene bele marame kojom je podvezivala kosu dok je kuvala, još sva rumena od toplote u kuhinji.
       Po običaju, poljubi Trifuna u obraz zapahnuvši ga jakim mirisom cimeta. Bila je plavuša, njegovih godina ili godinu-dve starija od trideset, ali dobro očuvana i živahna, sa večito dobroćudnim osmehom na usnama. NJene ogoljene ruke, zaokrugljene od gnječenja testa i njene grudi koje su bubrile ipod tanke bluze probudiše talas žudnje u Trifunu, što ne izmače Rosi.
       -Vidi ti gostiju -reče ona otežući po prečanski. -Hoćemo li malo u šetnju ili prvo da te pozovem na kafu?
       -Najpre bi kafu -reče Trifun osećajući kako mu žudnja zagušuje glas.
       Rosa je stanovala u dvorištu kafane, gde joj je vlasnik restorana gotovo besplatno ustupio jednu sobicu sa nužnikom i tušom. Bila je izvrsna kuvarica i muke je imao da je odbrani od konkurencije. NJeni gulaši, pite zeljanice i prečanski specijaliteti punili su kafanu.
       Trifun se bio upoznao sa Rosom preko Marka i dotad su samo 'išli' zajedno, kako se to ovde govorilo. Bilo je prvi put da ga je pozvala na kafu u njenu sobicu, pre toga vodio ju je nekoliko puta u šetnju po Kalemegdanu i jednom u bioskop. Tokom predstave osetio se omamljen blizinom Rosinih oblina, pomalo sa vonjom na vanilu i cimet koji kolonjska voda nije uspevala da pokrije. Davao se toga dana neki nemi film o zaljubljenom berberinu. Saznavši da je jedan od mušterija otpočeo flert sa njegovom pomoćnicom, lepom frizerkom, berberin je iskoristio priliku kad je ovaj došao da se obrije uveče, pred zatvaranje radnje, i presekao mu vrat brijačem - na kraju dugog brijanja tokom koga se publici dizala kosa na glavi. Prisetio se kako je Rosa za vreme tog brijanja više puta lako kriknula pripijajući se uz njega, a on ju je umirivao stežući je oko struka.
       Sobica je bila omamno topla i mirisala je na zrele dunje. Dok je Rosa kuvala kafu Trifun uze da prebira po knjigama na maloj polici. Bila je tu jedna pesmarica, jedna podebela knjiga sa naslovom 'Narodni kuvar' i nekoliko svezaka takozvanih 'ljubavnih romana' sa naslovima koje je viđao po novinskim kioscima.
       -Pričaj mi nešto o moru i plovidbi na lađama. Provodim dane zatvorena u kujni i zaboravim da smo tu kraj Save i Dunava, na samom ušću.
       -Pre rata to se dobro isplatilo, posebno kad sam ono dobio posao kod tršćanskog Lojda -prisećao se Trifun. -Navegali smo od Beča i Pešte do Crnog mora, a posle za Grčku i za Tursku, ili za Italiju. I do Odese smo stizali... Da sam bar nešto zaštedeo onda, oštija!... Ali mladost-ludost. Bacali smo pare po lučkim kafanama. Sećam se da mi se nije dalo da perem donji veš kao moji drugari, oženjeni mornari sa decom na vratu. Kad se zaprljao, bacao sam ga preko ograde broda i u prvoj luci kupovao novi.
       -Kad imaš nešto prljavo, donesi -približi mu se Rosa, otkopčavši mu dugme na košulji i stavivši mu dlan ruke na grudi. -Ih, što si maljav, ko' komšiski rundov!
Rosin glas zadrhta od žudnje. Trifun oseti to i obgrli je. Ruka mu je klizila po njenoj nozi do kolena a zatim uz butinu nagore. Ispod suknje imala je drugu, od belog uštirkanog platna.
       -Nemoj, Trifune. Mani se toga -govorila je Rosa. -A i vrata su otključana.
       Trifun ustade i zaključa vrata.
       -Navuci zavese... -reče Rosa, sada već i sama skidajući suknje.
       NJene beličaste, oble butine blesnuše u polutami sobice i Trifun ih dohvati svojim žuljevitim šakama, razmaknuvši ih sve dok nije napipao gaćice od crnog satena. Jednim potezom skide joj te gaćice do kolena a zatim joj ih smaknu sa nogu, što Rosi izmami uzdah, gotovo jecaj. Počela je da se uvija oko njega, rukama, nogama, telom.
       -Oh, oh, mornaru moj -šaputala je Rosa podstičući ga pokretima kukova koji su postajali sve brži, pretvarajući se u grčevite trzaje. Sve dok joj se telo, svo oznojeno od vrućine, ne izvi u luk, a šapat, grleni, ne svede na ponavljanje onog 'moj mornaru... moj'.
       Napetost luka njenog tela popusti i Trifun je morao da upotrebi svu snagu volje da se na vreme iščupa iz omamnih dubina njene puti. Odmah zatim se prepusti bujici koja se razli po oblinama Rosing stomaka i pocuri između njenih nogu i po čaršavu.
       -Nisi morao da brineš -reče Rosa posmatrajući ga radoznalo, kao da je otkrila nešto novo u njemu. -Već sam na početku mene.
       -Sigurno je sigurno -reče Trifun odvajajući se od nje.
       Dok se Rosa prala pod tušem, Trifun uze da prelazi pogledom po maloj sobici. Sve je odisalo urednošću, verno odslikavajući Rosinu ličnost. Je li ti to poslednja luka, mornaru? -pitao se osluškujući kristalno jasno prskanje vode. Možda je, najzad, došlo vreme da baciš kotvu koja osigurava protiv svih vetrova? Ali nešto u njemu pobuni se protiv tako jednostavnog rešenja. Toliko puta je sanjao o toj svojoj poslednjoj luci obasjanoj, u njegovim mislima, crvenkastom svetlošću večeri dok je bio dežuran na brodskoj noćnoj straži osluškujući rasprskavanje nevidljivih talasa ispod pramca. I maštajući o ženi kakvu je želeo: mladoj, duge crne kose, krupnih očiju koje kao da skrivaju neku tajnu; o neznanki koja će ga čekati iza zavese jednog od osvetljenih prozora u toj neznanoj luci... Zbog takvih maštanja mogao je da prihvati Rosu i njenu sobicu samo kao privremeno utočište, isto kao što je prihvatio prodaju narandži samo kao privremeno zanimanje... A imao je i onih dve stotine funti ušivenih u jakni, zarađenih trgovinom sa izbeglicama iz Odese... Da počne nešto što će ta maštanja moći da pretvori u stvarnost. Zarekao se bio da neće posustati u traženju tog prozora ispunjenog svetlošću i te mlade žene u njegovom okviru, kao što se bio zarekao po dolasku u Prestonicu da se nikada više neće vratiti moru.
       -Moraću da idem, treba da se vidim sa Markom -reče on Rosi kada se ona vrati.
       -Ne znam da li ti je pričao -reče Rosa. -Upleo se sa udatom ženom, jednom od onih gospođa sa Dedinja... Nemoj da čuje da si to saznao od mene -dodade ona.
       Rosa se privi uz Trifuna kada je ustao da se pozdravi sa njom. Poljubio ju je u kosu. NJen pogled je pitao, pitao, ali ga ipak ne upita naglas kada će ponovo doći.
       Trifun izađe iz sobice kao da se iskrada, kao da beži od nekog greha.
       Sa ulaza u kafanu Trifun vide Marka kraj šanka. Bio je njegovih godina, kršan i naočit; upoznali su se i drugovali još u austro-ugarskom vojnom šusteraju gde im je zajednički poznanik, majstor-šuster iz Istre, obezbedio utočište kako ih ne bi poslali na front. Marko je bio toliko nespretan sa šilom i lepkom da su često morali svi da odrađuju njegov deo posla. Ali je bio pravi majstor oko žena. Zaludeo je bio kćerku austriskog poslovođe i ona je dolazila da se viđa sa njim krišom u magacinu šusteraja. Svaki put bi donela šnapsa i po komadinu suve slanine ili kobasice. Poslovođa je posle izvesnog vremena izgleda saznao za to ali nije mario.

       -Koji te vetar nanese? -izreče Marko kad mu se Trifun približi -Sedi, leba ti, što si se ukipio tu predamnom. Kriglu piva?
       Trifun poruči kraker-limunadu i Marko je znao zašto. Od jedne teške pijanke u Varni kada se proslavljao svršetak rata, Trifun nije ni omirisao alkohol. Našli su ga drugari posle te pijanke u sobi neke bezube prostitutke, usred lokve od povraćanja, i morali da joj plate ne samo tarifu već i za pranje posteljine kao i za neke haljine za koje je tvrdila da ih je Trifun upropastio. Kad su zaplovili, paluba broda okretala mu se pred očima kao ringišpil čitavu nedelju dana... A priča o bezuboj prostitutci pratila ga je neko vreme sa broda na brod. Znaš, govorili su mu drugari-mornari cerekajući se, ima to i svoju dobru stranu. Kod bezubih bar si siguran da neće da ti odgrizu cuclu! Niks geferlik!
       Trifun ispriča Marku o prevozu prasića za Beč i vide da je zainteresovan. Marko mu obeća da će priupitati jednog poznanika 'šlepera' koji je imao iskustva sa prasićima.
       -Osim toga, poslužiće mi da se izgubim iz vida jednoj ženskinji... -dodade Marko.
Trifun ne reče ništa a Marko ne nastavi o tome.
       -Nego bolje da odemo odmah i obadvojica popričamo o tome sa onim mojim partnerom. Eno ga farba nešto na šlepu -predloži Marko, sada već sasvim zainteresovan..
       Platili su račun, a zatim se uputiše Savskom ulicom ka šleperskom doku ispod Kalemegdana. Na ulici vreva, pokoji kamion i mnoštvo špediterskih zaprega, nosači sa dvokolicama, prodavci ribe sa svojim grubo pletenim korpama u kojima su se koprcali još živi šarani umotani u mokru travu. Ispred jednog bifea pozvaše ih dve postarije prostitutke.
       -Za kajnu, mornari -reče jedna od njih. -Koliko za sefte!
       -Ove dve ne igraju, bar za tebe -obrati se Marko Trifunu pošto ih se otresoše, prigušujući smeh: -Još uvek imaju zube...
       Ispostavi se da Markov partner, po profesiji brodski drvodeljac, nije imao ništa protiv prevoza prasića za Beč pod uslovom da on ne putuje sa šlepom. Bio je pogodio jedan posao na džuture sa brodogradilištem na Adi i nije želeo da ga izgubi.
       -Na tebi je da odlučiš -reče Marko Trifunu. -Važi ako plovimo zajedno; trebaću bar dva pomoćnika.
       Trifun je znao da bi mu jedno takvo putovanje moglo doneti ostvarenje onog sna, o kome nikome nikad nije prozborio ni reči... Ovo će biti poslednji put, samo još ovoga puta i nikada više, zareče se Trifun u sebi kad zakorači sa palube šlepa na obalu, ostavivši za sobom teški miris katrana i ulja koji se mešao sa vlažnim vonjom reke.

2. PRIJEM KOD KRALJA

       -Dobro, Štefika! Zar nisam rekao da se ova pisma sa grbom odmah šalju za Kotor? -reče Pavle Meštrović koji je pregledao nagomilanu poštu usred buke izazvane unošenjem kofera i ostalih stvari donetih sa letovanja. -Ovo je za prijem... Pa to je danas!
Na pozivnici je bilo naznačeno: 31 avgusta 1923 u 16 časova.
       -Stiglo ima par dana, gospodine -reče Štefika dok je prolazila kraj njega sa nasadom limunovog drveta u rukama koji je Ana donela iz Herceg-Novog. -Kad bi dospelo u Kotor?
       Dok je u povratku ponovo prolazila kraj njega, Štefika se gotovo sudari sa Nikom, kršnim Bokeljom koji je bio šofer i neka vrsta telohranitelja poslanika Meštrovića.
       -Večeras imamo prijem na dvoru, Ana. U čast novog italijanskog ambasadora -reče Pavle Meštrović pokazujući pozivnicu sa grbom svojoj supruzi koja je, zajedno sa Norom, bila zauzeta raspakivanjem kofera.
       -Ni pomisliti, idi ti sam molim te -odmahnu rukom Ana koja je, sa poćerkom Norom, bila zauzeta sastavljanjem iscrpnog spiska kupovine na pijaci i u trgovinama za sledeće jutro.
Pavle je znao da sa Anom nije vredelo raspravljati o takvim stvarima.
       -Dobro, onda. Samo zapamti da si doputavala sa prehladom -reče joj Pavle, pomislivši da to i neće biti tek izgovor. Ana se večito žalila na neke prehlade, stezanje u grlu i migrene koje je pripisivala hladnim vetrovima, a posebno košavi, u Prestonici. A zatim se priseti tekućih poslova.
       -Daj, Niko, molim te, pozovi protokolarno Dvora i potvrdi moj dolazak na prijem. Reci im da tek što smo doputovali sa mora i da ću doći sam... Supruga prehlađena od puta.
Niko dohvati ručku telefona i poče da je okreće, ali bez rezultata. Opet zauzeto, pomisli. Najzad se javi ženski glas.
       -Rezidencija Meštrovića -reče Niko. -Povežite me sa protokolarnim Dvora.
       -Oni vas već dva put tražili od jutros -dozvoli sebi telefoniskinja pre nego što ga ukopča sa dvorskom centralom. -Izgleda da je neko tamo kod vas otkačio telefon.

       Pavle Meštrović se, u međuvremenu, pošto je prezalogajio nešto s nogu i pregledao najhitniju poštu, istuširao i obukao večernje odelo. U automobilu, na putu ka dvoru, osetio je umor od puta i odlučio da rano napusti prijem, kako bi još mogao stići da poseti Sonju. Pomisao na susret sa njom obodri ga malo. Međutim, već na prvom koraku u dvoru stvari počeše da se komplikuju. Čim je stupio u hol približi mu se dvorski ađutant u uniformi bogato ukrašenoj zlatnim gajtanima i medaljama.
       -NJegovo visočanstvo želi da vas vidi -saopšti mu ađutant pa, i ne čekajući na Meštrovićev odgovor, povede ga uz široke mramorne stepenice do privatnih soba kraljevskog para.
       Prođoše kraj dvorskih dama koje su, ispred velikih ogledala, podešavale detalje svojih frizura ili izvodile poluokrete na vrhovima cipela da bi videle kako im padaju haljine, ispod kojih su bile uštirkane suknje sa volanom.
       Kad se približiše sali za audiencije, ugledaše predsednika vlade Pašića. Prošao je ne pozdravivši se ni sa kim, sa onim neodredljivim, tvrdim i zatvorenim u sebe izrazom na licu koji je Pavle dobro upoznao još od prvih dana svog poslanikovanja u Skupštini.
       Kralj ga dočeka sa nekom vrstom osmeha koji je, za trenutak, prolebdeo na njegovim tankim usnama; u neskladu sa ozbiljnim i strogim pogledom crnih očiju, duboko usađenih iza koščatog, povijenog nosa Karađorđevićevih. U ruci mu je bio lornjon sa zlatnom drškom i svilenim gajtanom, koji je imao običaj da stavlja i odmah zatim skida s očiju tokom razgovora.
       Kralj odgovori lakim klimanjem glave na Meštrovićev naklon.
       -Znam da si tek sa puta, ali ovo ne može da čeka -reče Kralj, koji mu se počeo obraćati na ti od prošlog leta, kad su se prvi put sreli bez protokla, nasamo, u letnjem dvoru crnogorskog suverena Nikole nedaleko od Budve.
       Razgovor je tada bio ponajviše o odnosima sa katoličkim regionima nove države, a posebno o problemima sa Vatikanom. I tek na kraju uspeo je Meštrović da dotakne neke bokeljske probleme: na prvom mestu pitanje komunikacija preko Mostara i Sarajeva sa Beogradom i Zagrebom. Od samog Ujedinjenja Zagreb je gurao Dubrovnik i Grušku luku ispred Boke, a oni sa Cetinja, opet, gurali Bar iako im je Boka bila pod nosom. Kralj mu je tada dao, dosta neodređena, obećanja u vezi vojnih investicija blizu Igala 'kao nagradu za lojalnost Bokelja'. Rekao je Meštroviću da je bio posebno impresioniran kad je, dolazeći u Budvu, prošao kraj bučne svadbe organizovane po bokeljski, sa velikom kraljevskom SHS zastavom istaknutom zajedno sa bokeljskim i crnogorskim zastavama, kao i jakom pucnjavom iz pištolja koja je, uzgred budi rečeno, dobrano iznervirala one iz obezbeđenja. Čuli su se jednodušni uzvici svadbara 'Živeo nam junače!', 'Živeo Kralj!'.
       -Radi se o mojoj audienciji kod Pape -reče Kralj. -Želim da još večeras natukneš novom italijanskom poslaniku da učini šta može kako bi pogurao moju službenu posetu Vatikanu, a posle ćemo preko naših kanala. Sa tvojim italijanskim razumeće šta želim.
       -Oni iz italijanske ambasade znaju da sam ja, kao pravoslavac, daleko od papskih poslova i moje posredovanje može im izgledati neobično... -primeti Meštrović oprezno.
       -Ali sigurno im je poznato da ti je supruga katolkinja... Možeš i da spomeneš onaj poklon u zlatu koji sam dao za obnovu katedrale u Kotoru, iako nema sumnje da je Nuncijat već dobro informisan o tome.
       -Pokušaću, vaše visočanstvo -obeća Meštrović naklonivši se, uveren da nije bilo drugog. Ali nije se mogao uzdržati da ne doda: -Vi znate da će oni iz Nuncijata, čim čuju za vaš interes za put u Rim, odmah o Konkordatu...
       -To ti prepusti meni -reče Kralj trgnuvši se na reč 'Konkordat', kao da je bila natopljena elektricitetom.
Video je kako Kralj izvadi iz džepa maramicu i uze da briše lornjon. Nije trebao da vezuje čvorove na njoj kao pradeda mu, pomisli Meštrović. Ima on druge teftere.
       Kao da se tek priseti toga, opraštajući se sa Meštrovićem Kralj reče:
       -Ah, još nešto. Trebaće nam dvorski nabavljač južnog voća i, uopšte, primorskih specijaliteta. Rečeno mi je da ima problema sa tim voćem na prijemima, a i deci na dvoru nikad dosta narandži i banana.
       -To se da urediti dosta lako, bar za južno voće -osmehnu se Meštrović. -Dok se ne ustali nabavka iz uvoza, ja ću se pobrinuti za dopremu tog voća iz Boke.
       -Pobrini se samo da nabavljač ne bude u srodstvu sa nekim od glavešina dole; ti znaš kako su moji brđani osetljivi na privilegije.
       -Ne brinite, vaše visočanstvo. Ako dopustite, biću u kontaktu po toj stvari sa ministrom dvora.
       -Obavesti Pašića da želim da dođe na sutrašnju audienciju ranije, još oko deset ujutru -naloži Kralj ađutantu dok se opraštao od Meštrovića, a zatim se okrete Kraljici koja tog trenutka uđe u salu: -Poslanik Meštrović obećao mi je nabavljača južnog voća.
Većinom su govorili francuski, jer je Kraljica još uvek prilično teško uspevala da se sporazumeva na jeziku svog supruga. Meštrović se saže i poljubi ruku Kraljici, zapahnut oblakom skupog parfema koji se širio oko nje.
       -To je vrlo potrebno nama -izreče Kraljica na srpskom, nagradivši Meštrovića osmehom.
       Oprostivši se od njih, Meštrović siđe niz mermerno stepenište i umeša se u gužvu zvanica. Video je grupu oko Pašića. Nekolicina poslanika Radikalne stranke iz te grupe govorila je uglas, a Pašić je po običaju oćutkivao. Uspevao je da izbegne odgovor i na direktna pitanja češkajući, naizgled neodlučno, svoju
belu bradu proređenu odmaklim godinama. Koliko li će još moći da predsednikuje, pomisli Meštrović. I šta će biti posle? Mimoiđe se sa grupom poslanika Muslimanskog pokreta među kojima je bilo par muftija u dugim haljetcima od svile. Oni su pozdravljali poznate podižući čaše ispunjene sokom od narannje, ali se nisu izdvajali iz svoje grupe.
       Tek što je bio skinuo sa poslužavnika čašu sa šampanjcem i dohvatio sendvič sa đerdapskim kavijarom sa tanjira ukrašenog grbom koji je pronosio livreisani poslužitelj, kad mu se približi Đuzepe, mladi ataše italijanske ambasade.
       -Ambasador želi da porazgovara sa vama, gospodine Meštrović -obrati mu se on.
       Izgleda da neće biti teško preneti Kraljevu poruku, pomisli Meštrović.
       -O čemu se radi, Đuzepe, molim vas? Ako je što komplikovano, da malo promislim.
       -Oh, mislim da je stvar sasvim jednostavna... Ambasador želi pre svega da se upozna sa vama, kao i da vas obavesti o svojoj nameri da poseti Boku čim pre to bude moguće. Vaša pomoć pri tome biće, naravno, vrlo cenjena -izreče Đuzepe nonšalantno. -Nego, jeste li videli koga iz Radićeve stranke? Izgleda da niko od njihovih predstavnika nije došao na prijem.
       Meštrović, dohvativši novi sendvič sa kavijarom u prolazu, reče Đuzepu da ne zna ništa o tome, da tek što je stigao sa mora - ma da mu je bilo jasno da se, posle onih italijanskih policiskih mera protiv istarskog življa u okolini Rijeke, radićevci sigurno neće pojaviti. A to će doliti još više ulja na vatru u Radićeve odnose sa Kraljem. Što se posete italijanskog ambasadora Boki ticalo... Tante za tante, iako bokeljski biskup nije isto što i rimski Papa, pomisli Meštrović sledeći Đuzepa koji mu je otvarao put između, sad već gotovo neprobojnog, zida zvanica. Latini su to, obećaće već nešto u vezi posete Rima, a to će biti dovoljno da se ne pojavi pred Kraljem praznih ruku.

       Prohladni povetarac dočeka Pašića sledećeg jutra kad stupi sa papuče službenog fijakera na drvenim kockama popločanu stazu ispred ulaza u dvor. Kao obično, odbio je ponuđenu ruku livreisanog fijakeriste i zakoračio uspravno uprkos bolova u krstima. 'Bajo, Bajo!' -ču uzvike iz grupe radoznalaca na ulazu u dvor ali se ne okrenu da im odpozdravi rukom kako bi to neizostavno učinio ranije, u vreme kad je svakog trenutka morao da misli na sledeće izbore. Navikao je bio kako na uzvike simpatije tako i na otvorene pretnje praćene pokadkad masnim psovkama iz gomile. Imao je običaj da podučava mlade kandidate iz stranke o taktici na predizbornim zborovima: nastoj da se držiš podalje od gužve, a preporučljivo je da osiguraš odstupnicu u slučaju da dođe do kakvog belaja. I pokušavaj da govoriš o onom najvažnijem pre nego što polete mućkovi. Ili truli paradajzi, ako je sezona. Zato je dobro imati uvek u rezervi poveliki kišobran, inače ode odelo!
-Ima ceo dan da me bije maler, tek što mu ugledah bradu -oglasi se debeljko u polucilindru, zaustavivši se kraj one grupice radoznalih. A zatim dodade: -Došli nam radikali do guše, sa svima se sporazumevaju izuzev sa nama.
       -Slušajte vi tamo, užireni... -obrati mu se preteći visoki, koštunjavi brkajlija sa šajkačom na glavi.
       -Gde vam je respekt za Predsednika vlade? -umeša se jedna žena koja je zastala pred ulazom u dvor sa korpom bakaluka.
       -More kakva vlada, lopovi bre! -obrecnu se onaj debeljko.
       Brkajlija sa šajkačom mu prepreči put, preteći velikim crnim kišobranom koji je nosio kao tojagu.
       -Hajde, narode, razilazi se! -umeša se žandarmeriski podnarednik koji se odnekud stvori tu. Dva žandarma iza njegovih leđa uzeše da poigravaju sa pendrecima. Ona grupica radoznalih poče polako da se smanjuje a debeljko u polucilindru zabrza prema Terazijama.
       -Ništa im nije sveto, da im nanu profitersku. Nisu ni omirisali barut, a prse se. Ja sam, bre, ratovao od Niša do Soluna, trećepozivac! Nisam sedeo u Parizu... -ljutito je gunđao onaj brkajlija sa kišobranom prelazeći na drugu stranu ulice.

       Kralj je primio Pašića obučen u plavu gala uniformu; imao je toga prepodneva fotografsku seansu sa Kraljicom i Prestolonaslednikom za jednu sliku koju su oni iz protokla nameravali da pošalju ambasadama. Unapred je znao da se Pašiću neće svideti njegova namera da poseti Vatikan pre nekog konkretnijeg sporazuma sa Patrijaršijom o Konkordatu pa odluči da mu je saopšti direktno, bez uvijanja u oblandu:
       -Preduzeću korake za jednu audienciju kod Pape, još krajem ove godine.
       Opet Jovo nanovo, pomisli Pašić. Ko li ga to savetuje? Ali samo reče:
       -To će nas obavezati da ponovo obnovimo pregovore oko Konkordata. Vi znate da je većina u mojoj stranci odlučno protiv sadašnjeg nacrta. Pa i izbore možemo da izgubimo zbog toga.
       -To je vaša stvar, Pašiću. Ovde se radi o budućnosti naše Kraljevine. Srba, Hrvata i Slovenaca, a ne o jednoj stranci, bilo koja da je -otseče Kralj.
       Kralj je govorio sa žarom, neubičajenim za njega. Bilo je jasno da veruje da će se moći nagoditi sa Vatikanom o toleranciji prema njegovoj politici u odnosu na katoličke delove zemlje. A uspostavljanje dobrih odnosa sa Vatikanom primoralo bi radićevce i slovenačke klerikalce na efikasniju saradnju.
Ti pregovori o Konkordatu biće tek početak popuštanja -nije se predavao Pašić, uprkos tome što je bio svestan da je zaplivao uzvodno. -Neverovatno je šta sve ne traže iz Zagreba i LJubljane. Maltene svaki sopstvenu vojsku... Uprkos međunarodnim ugovorima, ponovo nastoje da potegnemo pitanje Zadra i ostrva, Istre, Postojne, Koruške, pa čak i samog Trsta... Videli ste da niko od radićevaca nije bio sinoć na prijemu, ni izvinuli se nisu.
       -Jesu, ali jedva nešto pola sata pred prijem, telefonom. Rekli su da je linija bila neprekidno zauzeta -reče Kralj, a u glasu mu se oseti gorčina. -Razgovaraću sa Radićevim predstavnikom, vrlo ozbiljno, o tome. Već sam mu rekao da je to vrlo čudno, da Radić sedi u Beču u samoizgnanstvu, a da njegovi poslanici
učestvuju u radu Skupštine u Beogradu, ponajviše na taj način što nastoje da komplikuju svaki mogući sporazum. Osim toga, treba svi najzad da shvatimo da je jedna stvar naša unutrašnja politika i zađevice a druga međunarodni odnosi... Uspelo im da omalovaže italijanskog poslanika na njegovom prvom zvaničnom nastupu ovde.
       -Ako me pritisnu u stranci po pitanju potpisivanja Konkordata, moraću da se povučem. Uostalom, i godine su tu -reče Pašić, kao da se izvinjava.
       -O tom, potom. A dotle računam na vašu lojalnost. Bez rezerve, istu onaku kakvu ste pokazivali mom pokojnom ocu -reče Kralj.
       Pašić pogleda Kralja ispitivački: bilo je očigledno da računa na njega uprkos svim neslaganjima. I odluči da iskoristi priliku koja mu se ukazala:
       -Želeo bih, ovaj, da vam kažem nešto više o onim stvarima koje sam započeo prilikom poslednje audiencije.
       Kralj odmahnu rukom nestrpljivo:
       -Nismo još iscrpli sve tačke od danas. A ako je opet ono tvoje o novom ustavu, nakvasi sunđer. Ne možemo mi, Pašiću, preko noći u parlamentarnu kraljevinu švedskog tipa, tako nešto je za zemlje bez stvarnog nacionalnog problema - dodade Kralj. -Navelo bi to vodu na vodenicu istih tih ultraša u Hrvatskoj i Sloveniji, a o bosanskoj čaršiji koja još nije zaboravila 'pusto Tursko' da i ne govorimo. Pogotovu ne sada kada je zamisao o potrebi stvaranja jedinstvene Kraljevine Jugoslavije prodrla i u Evropu.
       -Upravo zbog toga smatram da je sada došao pravi trenutak za reformu -zaključi Pašić. -Naša vojska još uvek nosi na šlemovima lovorike pobede u ratu, a još ima, svuda, političara sa kojima se može razgovarati o zajedničkoj akciji. Osim toga, vi znate da su im oni komunistički delegati izabrani u Zagrebu i Beogradu uterali strah u kosti pa izgleda su sada pripravniji za nagodbu.
       -Otvorili bi pandorinu kutiju bez stvarne potrebe, Pašiću. -reče Kralj suvo. -Mogu samo da obećam da ću razmisliti o vašem predlogu.
       Izlapeo, a još uvek pokušava da prigrabi što više vlasti. No ovoga puta zabrazdio je predaleko, hoće da menja moj ustavni status, pomisli Kralj. Možda je načuo nešto o onom mom tajnom opšte-jugoslovenskom nacrtu ustavanih reformi? -upita se ali odbaci odmah takvu mogućnost. Zadatak pripreme nacrta novog ustava koji će utemeljiti jedinstvo cele Jugoslavije pod krunom Karađorđevića poverio je bio najpouzdanijim od pouzdanih.
       -Nego da pređemo na praktičnije probleme -nastavi Kralj. -Petrolejske kompanije mi već dosadiše sa prigovorima u vezi postupka oko izdavanja licenci za bušenje. Žale se da je naša administracija prespora, ni u Turskoj se ne mora da čeka toliko na svaki papir. A Francuzi opet razgovaraju o budućnosti Borskog rudnika kao da im je neko odozgo dao zauvek pravo na eksploataciju... Možda bi se ipak na osnovu novo-otkrivenih nalazišta rude bakra ili budućih petrolejskih izvora mogao izvući od njih kakav dobar zajam?
       Dok je Kralj govorio Pašić shvati da ga nije pridobio za one svoje zamisli. Biće preteško, ako i uopšte moguće, dobiti tu svoju, možda poslednju, veliku bitku za parlamentarnu kraljevinu, gde predsednika vlade kralj potvrđuje samo formalno. To bi pokazalo svetu da je jugoslovenska ideja ostvarljiva - i bez čvrste ruke ili diktata. A i problem Konkordata rešio bi se na jednostavniji način, jer bi se ista prava dala svim crkvama. Svaka vaška obaška; ja slavim moju krsnu slavu a ti svetuj tvog sveca. Međutim, Kralj očigledno više voli sporazume na vrhu od mukotrpnih pregovaranja. Pribićević je iza svega toga, pomisli u magnovenju. Od onog atentata na Kralja, Pribićević je dolazio u dvor kad je hteo... I ko zna po koji put Pašić se upita da li je ikad, tokom svog dugogodišnjeg predsednikovanja, uistini dobio kakvu političku bitku koja je menjala tok istorije. Ili su ga događaji samo nosili poput slamke.
       -Već sam razgovarao sa francuskim poslanikom o tome -trže se Pašić kad pauza u razgovoru postade nepodnošljiva. -Neće ni da čuju o novim zajmovima... Naprotiv, insistiraju na naplati za ono oružje iz proteklog rata koje su prodali vojsci. A i razgovori sa Nemcima o drugoj tranši ratnih reparacija opet zapeli.        Dođu i slupaju nas a posle ni ratnu štetu neće da plate -dodade on više kao za sebe.
       -Treba videti da li se može učiniti nešto sa Anglo-saksoncima. U međuvremenu, moraćemo da uvedemo kakve nove takse ili da povisimo porez na zemlju. Ionako smo podelili velike zemljišne posede budzašto, a ti su nekad bili glavni izvor prihoda Austro-ugarske ovde na Balkanu -zaključi Kralj audienciju.
       Kad je izlazio iz sale za audiencije, Pašić ugleda poznatu figuru majstora-vajara u pratnji ađutanta koji ga je odveo do Kralja čim je on izašao. Biće novih spomenika Dinastiji i Pobedi, trebaće novaca. Ali otkud? Jer Kralj je izričito zabranjivao politiku 'štampanja para', opredelivši se za zlatni paritet dinara.
Pred očima mu izađe naborani lik kralja Petra, sa kojim je običavao da posećuje sela po Šumadiji da bi videli na licu mesta kako napreduje kukuruz. 'Vi bre, ili kuku sve izgore od suše ili kuku sve potopi kiša' -govorio je stari kralj seljacima a oni se smejuliji ispod brkova. Ali obojica su znali koliko je težak seljački hleb. Sećao se istih tih lica, izboranih vetrom, i tih ruku čiji su se žuljevi osećali pri rukovanju, posle, kad su obukli trećepozivačke uniforme i pretvorili se u ratnike. Za njih je znao kako dišu, ali za ostale...
       -Kočije čekaju, ekselencijo -reče isti onaj ađutant koji je maločas bio sa vajarom.
       -Nisi li ti sin majora Mijata, mog ispisnika? -upita ga Pašić.
       -Pokojnog Mijata Vasića? NJegov unuk, ekselencijo.
       Kad stigoše do izlaza dvorskog parka, dočeka ih grupa novinara sa foto-reporterima. Sevanje i prasak magnezijumskih bliceva uznemiriše konje ali kočijaš, naviknut na to, odmah ih obuzda.
       -Ne zaboravite obećanje, gospodine Predsedniče! -doviknu mu jedan od novinara i Pašić prepoznade onog Sremca iz 'Večeri', Stevana Brašanca.
       Bio mu je obećao jedan intervju o Konkordatu ali ta se stvar toliko zamrsila da bi bili kakva izjava za javnost samo dolila ulje na vatru. Odluči da
'prečuje' to.
       Na uglu Knjaz Miloševe morali su da zastanu da bi propustili pogrebnu povorku. Pomrli mi ispisnici, nešto u ratu nešto od godina, pomisli Pašić. Ali tok misli mu se odmah zatim vrati na državne poslove. Moraćemo da pojednostavimo administraciju, ima pravo Kralj. Za to će biti potrebno penzionisati mnoge od naših oprobanih ljudi i postaviti 'francuzlije' na njihovo mesto. A to može da naškodi stranci, pa ćemo morati oprezno.
       'Daj, bogati, požuri tu kljusad!' -obrati se Pašić kočijašu u uniformi, setivši se da ga na stolu u kancelariji čeka nemačka ponuda za zamenu državnih kočija automobilima. Jedan od argumenata nabavljača bio je da 'automobil ne jede seno'. Dvor je već imao na raspolaganju par reprezentativnih limuzina, koje vaistinu nisu trebale sena ali su gutale benzin kao ale. Ni lake topove nije se više moglo vući konjima. Vojska je osim toga muku mučila sa opravkama onih polovnih vojnih vozila kupljenih posle rata. Dugačka Jadranska obala zahtevala je ratne lađe, ili bar moderne, brze borbene čamce. A sve to je gutalo petrolej. Na ugalj se više nije plovilo ni u trgovačkoj mornarici... Italijani su sa svoje strane spletkarili kod Saveznika da ne prodaju ratne brodove novoj Kraljevini 'radi mira na Mediteranu'. Sa Rusijom, još uvek u grčevima revolucije, nije se moglo računati, zaključi ko zna po koji put Pašić sa gorčinom. I ne samo to. Spregli se, izgleda, sa ostalima iz Komiterne da razbijaju Jugoslaviju. A ove naše balkanske zavrzlame se komplikuju iz godine u godinu i sve više dolaze na tapet neslovenskim silama, čiji političari ponajviše gledaju kako da našu muku obrnu u strategisku prednost.
       -Stigosmo, gospodine Predsedniče! -glasno objavi uniformisani kočijaš trgnuvši ga iz razmišljanja.

3. NORA

       Kada dovrši sa raspakivanjem stvari, Nora se uputi u svoju sobicu na mansardi Meštrovićeve vile. Sa prozora sobice video se vrt u kome su počele da pupolje krupne, crvene ruže. Dan je bio sunčan i u sobici dosta toplo tako da Nora skide svoj jelek od satena ukrašen bokeljskim vezom i ostade samo u tankoj svilenoj bluzi koja je ocrtavala njen lepo izvajani vrat i oblinu njenih malih ali jedrih grudi. Pred okruglim ogledalom iznad toaletnog stola uze da češlja svoju gustu gotovo metar dugu kestenjasto-crnu kosu i to je, kao i obično, primiri. Mrzela je duga putovanja: osećala se kao biljka koju istržu iz jednog tla da bi je presadili u drugo, novo i nepoznato.
       Dva pisma iz nagomilane pošte bila su za nju. Jedno od sestre Marije iz Zadra a drugo iz Trsta, od najstarije sestre Tereze; sa jedva čitljivih pečata na njima videlo se da je Terezino pismo putovalo gotovo mesec dana. Celo to pismo bilo je na italijanskim, izuzev pozdrava.
       'Oprosti, moja Nora, što ti tako dugo nisam pisala' čitala je žudno. 'Ali imala sam težak porođaj, sa carskim rezom. Ne brini, sve se svršilo dobro. Imamo sina, Vita.' Italianizinaro od 'Vitomira', zaključi ona. Tereza je najviše od sve tri sestre nasledila latinsku žicu od dede, doseljenika iz Barija. -Ja kao najstarija trebala bi da se brinem o vama- bilo je dodato na kraju pisma. -Kao ono kad smo bili deca i kad su nam roditelji bili još živi. Ali ovako, daleko od vas, mogu samo da pokušam da ovim rečima iskažem koliko mi bolno pada vaše odsustvo... I da se nadam da ćemo se uskoro videti'.
       Kao ono kad smo bili deca, ponovi Nora u sebi a one slike joj ponovo izroniše iz magle sećanja. Zajedno na terasi sa koje se video Kotorski zaliv i brodovi ukotvljeni u njemu, njih tri sestre, obuzete svojim lutkama.
I opet, odmah zatim, one slike, stravične, sa jedne samrtne postelje i sa druge. Oboje u istoj sobi improvizovane bolnice-karantina za obolele od plućne kuge. Mogli su da se oproste od oca i majke samo sa prozora bolnice. Neodređene siluete u polumraku bolničke sobe, na posteljama pokrivenim belim čaršavima, bila su dva bića koja su im značila sve na ovome svetu; nije mogla da razume tada da ih ta bića napuštaju za uvek.
       Marijino pismo bilo je kratko. Svi su dobro, muž joj redovno piše iz Amerike. Deca rastu. 'Dva puta sam se spremala na put do tebe u Beograd, ali uvek se nešto desi'.
       Tako mi, tri sestre, bez ikoga drugog na svetu, pomisli Nora setno.
       Otvorila je zatim svoju putnu torbu i prvo što ugleda bio je akvarel Igala koji joj je toga leta posvetio Mirko, sin-jedinac Meštrovićevih koji je studirao 'za slikara'. Još od malih nogu učili su je da smatra Mirka bratom rođenim; bili su nerazdvojni, sve dok u njemu nije preovladala žudnja za slikanjem... Boje na akvarelu bile su sveže i vibrantne a stenovita obala Igala zapljuskivana talasima potseti je na bezbrižne sunčane dane i na lutanja sa Mirkom. Seti se kako su iz Herceg-Novog, gde su Meštrovići živeli, išli barkom u NJivice. Na povratku bilo se već zamračilo i Mirko joj je dao farol da ga priveže na pramac. Ali kada je pošla prema pramcu barka se zaljulja a farol joj se iskliznuo iz ruku i pao u vodu. Oboje su se bili nagnuli preko ivice barke posmatrajući kako farol, sa upaljenim fitiljem, roni u dubinu. Dok se nije pretvorio u jednu od zlaćenih zvezdica koje su ljeskale na dnu.
       Nora ga je pratila pogledom dok je tonuo, fascinirana.
       -Loš predznak -rekla je Vitu, a on je samo odmahnuo rukom i nasmejao se.
       Kad su se ono, pre dva dana, oprostili pred njen polazak za Beograd, Mirko joj je dugo zadržao ruku u svojoj.
       -Kako ću sam bez tebe, Sele? -govorio je.
       Ona je njemu govorila 'Brale'. Još od vremena kada ju je porodica Meštrović bila usvojila posle nenadne smrti oba njena roditelja.
       -Pa slikaj. Ti si sam odlučio da treba da ostaneš kako bi pripremio izložbu u Beogradu -rekla mu je ona. Ja ću ti pomoći da postaviš slike tamo.
       -Kad dođem u Beograd naslikaću ti portret -obeća Mirko i to ga je, očigledno, umirilo
       -Bolje izaberi neku od onih lepih gospođica, napirlitanih i nafrakanih, koje si proletos crtao na hipodromu u Beogradu. Nisam ti ja za portet ovako crnpurasta i provincijana, moj Mirko.
       -Mnogo ti znaš o tome -rekao joj je Mirko tada, ne bez prekora u glasu.
       Taj, činilo joj se isprva, beznačajni razgovor, ponavljao joj se u glavi u više navrata dok je putovala sa Meštrovićima za Beograd. Ispričala je Ani o portretu, ali ona kao da nije pridavala tome neku važnost. Portret? Pa šta, ako to stvarno želi...
       Nije primetila ispitivački Anin pogled koji je usledio, kao da ju je videla novim očima.
       Nora zatim ustade i skide sa zida obojenu fotografiju sa predstave Mocartove 'Otmice iz Seraja', sa likovima trbušastih nemačkih pevača maskiranih u Arape, i na njeno mesto okači Mirkov akvarel Igala. Sobicu kao da zapahnu svežina morskog povetarca. A zatim uze da se presvlači za odlazak u crkvu.
Kada se Nora obukla i sišla niz stepenice u dnevnu sobu, Ana je bila potpuno spremna. Dogovarala se sa Štefikom o ručku koji su odlučili da prirede posle Mirkovog dolaska iz Herceg-Novog; on je ostao tamo pripremajći slike za izložbu u Beogradu. Šofer Niko već je dobio zadatak da donese te pozivnice iz štamparije i da ih kasnije raznese članovima porodice Meštrović koji su živeli u Beogradu.
       Kad su Ana i Nora već bile na izlaznim vratima, Štefika se priseti:
       -Tražio vas pre neki dan Dragan, vaš poznanik, muzičar, gospođice Nora. Rekao je da će opet navratiti kada dođete sa mora.
       Kada su izašle na ulicu, Ana upita Noru:
       -Zar mi nisi rekla da si prekinula sa njim?
       -I prekinula sam, finito. Ali on eto ipak pokušava -sleže nehajno ramenima Nora. -Ustvari, najviše mi se dopadalo to kako svira na gitari. A i glas za pesmu mu je lep.
       Otišle su pešice do ugla ulice i tamo uzele fijaker. Konji trznuše kad puče bič a zatim nastaviše lakim kasom... Nije mogla da objasni sebi iznenadnu odbojnost koju je osetila prema Draganu posle one noći nešto pred odlazak sa Meštrovićima na letovanje, kada mu se bila gotovo prepustila. Ni jedan iole ozbiljan razlog nije imala za to. Ponašao se korektno; ne kao neko ko polaže kakvo pravo na nju zato što je dozvolila par isuviše smelih poljubaca. Moraću dobro da promislim o svemu tome odluči.
       Bile su gotovo same u crkvi na popodnevnoj misi, utonule u polutamu u kojoj su bljeskali plamičci sveća. Bosonoga figura svetoga Antuna od pozlaćenog gipsa, u skromnoj monaškoj odeći, uzdizala se nad oltarom. Ipak, teško sam zgrešila te noći sa Draganom, došla sam bila do ivice nepovratnog, pomisli Nora. S mukom uguši uzdah kako ne bi uznemirila Anu, ali opazi da joj je pomajka bila duboko obuzeta molitvom ne obraćajući pažnju na nju.
       I sa Mirkom su joj se pokadkad događale čudne stvari, seti se Nora; čak ni samoj sebi nije želela da prizna to... Trenutci kada bi se otisnula niz struju bez kormila, kao što se leptir prepušta zamasima vetra. Posle bi se kajala zbog tih trenutaka, ali su se oni, i protiv njene volje, uplitali u nit njenog devojačkog života. Da je Mirko bio tada kraj mene i da me nije napustio, da nije otišao u Novi da slika, sve bi to bilo jednostavnije, zaključi Nora.
       -Grešila sam, padre. Bila sam razuzdana, u mislima. I nisam nastojala dovoljno da to suzbijem u sebi -šaputala je Nora posle pred zavesom ispovedaonice.
       -A onoga momka tvog, Dragana, jesi li ponovo videla?
Učinilo joj se da joj je padre, kada mu je ono prvi put ispovedila taj svoj greh, zamerio i to što Dragan nije bio katolik. Ako se ne pokaješ, provešćeš eone u vatri čistilišta, govorio joj je padre.
       -Nisam ga videla posle one noći i ne želim više da ga vidim -reče Nora.
       -Svevišnji je hteo da se ipak zaustaviš na granici većeg greha. Pet sveća svetom Antunu i dvadeset molitvi prečistoj Marija -naloži joj padre.
       Ana je zatim na oltaru pripalila svoje dve sveće a Nora svojih pet. Obuhvativši pogledom plamenove stotinak upaljenih sveća ispred oltara, Nora pomisli: svaka od njih za nečiji greh. Očigledno, bez kakvog greha nije se dalo živeti. I u njoj se zače neočekivana, buntovna pomisao. Ne, nisam ja to ništa zgrešila one noći. Naprotiv. Da sam se prepustila Draganu sve bi sada bilo jednostavnije, jasnije, a posebno moja osećanja prema Mirku. Pomislivši to trže se i pogleda Anu iskosa, kao da se poboja da je ona u stanju da joj pročita misli. Ali Ana je stajala kraj nje očigledno obuzeta sopstvenim brigama. Lice joj je kao i uvek bilo ozbiljno, tvrdog i, činilo se Nori, nepopustljivog izraza oko tankih usana.
       Nora odmah zatim uspe da uguši u sebi te buntovne tokove misli. Ana ju je još kao malu bila vaspitala u katoličkom duhu, učeći je kako da se bori sa iskušenjima. 'Sveta Marijo, milosti puna...' prošapta ona.
Izašle su ćutke iz crkve na bučnu ulicu. Fijakera ni od korova a tramvaji prepuni ljudi i žena koji su se vraćali sa posla. Odlučiše da pešače i hodanje kao da olakša teskobu u Norinim mislima. Tamo, u Boki, bilo je sve to jednostavnije, prisnije, mislila je nastojeći da drži korak sa Anom. I bokeljski mladići bili su više pažljivi, udvorniji. Ili joj se, bar, tako činilo... Dragan je pre neke noći, u snu punom bunila i tlapnji, pokušao da je uzme na silu. Kad se probudila sva prestravljena učini joj se da je to ustvari bio Mirko.
       U sećanju joj iskrsnu ona stena blizu NJivica koju su zvali 'Devojčin kamen'. Za to ime bila je vezana legenda o mladoj devojci koju je zaveo bogat momak iz Risna. Momka su zatim roditelji poslali u Ameriku, a devojka se, prema legendi, bacila sa te stene u talase i ubila sebe i dete u utrobi.
       -A u mreži mrtva leži ribara starog kći... -zapevušila je, podesivši svoj korak sa Anom.


       -Prehladićeš se, sine Mirko. Nismo više u avgustu -progovori Angela, Anina sestra, svojim dobro mu poznatim unjkavim glasom, trgnuvši ga iz misli o Nori odlasku i onome što je ostalo u njemu posle dva meseca zajedničkog letovanja u Hercegnovom.
       Angela je ušla u atelje nečujno i, kao uvek, odevena u crninu. Za nju se pričalo da se, još kao šesnaestogodišnja devojka, bila smrtno zaljubila u jednog mladog pomorca, oženjenog i sa malim detetom, sa kojim se krišom sastajala sve dok njegova žena nije otkrila to i odmah zatim primorala muža da se presele iz Kotora za Dubrovnik. Pričalo se da se zbog tog svog greha svakodnevno ispoveda i pali sveće u crkvi, gde su samo časne sestre provodili više vremena od nje. Mirko je uzalud nastojao da nađe potvrdu te priče u Angelinim očima i u borama na njenom licu, ali se nikada nije mogao odlučiti na to da je otvoreno upita o njoj.
Ostavio je četkicu i obukao sveter koji mu je donela Angela. Ona ni ne pogleda na platno pred njim. Od dana kad ga je zatekla kako slika jedan ženski akt, kojom prilikom se brzo prekrstila rekavši: 'Oprosti bože m e n i grešnici...', nije ga pitala o njegovom radu. Angela je bila nepoverljiva prema svakom izvan porodice, živela povučeno izlazeći samo u crkvu i na pijacu, a dane provodila u brizi oko kuće, nadzoru nad poslugom i u čitanju knjiga o životu svetaca koje su joj poznati donosili sa putovanja u Italiju.
       Mirkov atelje bio je u kući u Herceg Novog koju su Ana i Angela nasledile od oca, juvelira i trgovca metalnom galanterijom. NJega je Mirko dobro zapamtio, između ostalog po tome što mu je kad god bi ušao u radnju davao sitniš za slatkiše; a posebno po tome kako je onim svojim škiljavim od uveličavajućeg stakla okom bacao pogled na ženskadiju koja je donoslila svoje satove i nakit na opravku. Najpre bi zacenio visoko, a kada bi one počele sa 'Ajme, šjor Luka, pa za to bi se moglo novo kupiti...!' spuštao cenu, da bi na kraju po kojoj od njih rekao: 'Moglo bi i bez para, sinjorina, ako se nas dvoje dobro nagodimo...'.
       Kuća sa Mirkovim ateljeom bila je nedaleko od 'kaštela' - tvrđave za koji su jedni tvrdili da su je podigli španski moreplovci a drugi da je bila sazidana za odbranu od Francuske invazije za vreme Napoleona. Sa terase ispred ateljea videlo se more, sve do ulaza u Bokeljski zaliv, a nazirala su se i oniska brda iznad Igala preko kojih se uspinjao put za Gruž. Iza tih brda bilo je otvoreno more i Mirko se je u više navrata lomatao preko kamenjara tamo da bi, akvarelom, uhvatio efekat razbijanja talasa sa otvorenog mora o stene na obali. Tu nedavno je, u malom zatonu između stenja, našao ostatke razbijene ribarske barke napuštene ko zna kad od posade o kojoj se više nije znalo ništa. Raspitivao se o tome u bokeljskoj pomorskoj postaji, ali bez rezultata. Samo su mu obećali da će pisati u Dubrovnik i u Bar o toj barci.
       Mirkov pogled odluta do crnog piana u uglu ateljea i do stolice na kojoj je običavala da se smesti Nora svirajući svoje sonatine dok je on slikao. Na njoj svojstven način, kao da lebdi, izašla bi posle toga iz ateljea a zatim odlepršala u vrt ili u kuhinju. Nikada ga nije prekidala u radu izuzev ako je on sam ne bi pozvao.
Na poklopcu pijana bila je njihova uramljena fotografija, čiju kopiju su imali i u salonu kraj gramofona u Beogradu, sa Anom i Angelom u pozadini,. Bila je snimljena za vreme posete Ulcinju ima tome par godina. Držali su se za ruke, kako su to često činili tokom zajedničkog detinjstva. On sav obuzet njom, a Nora sa pogledom upravljenim na pučinu; krajeve svilenog šala oko njenog vrata nosio je maestral. Kao da je još sada osećao toplinu Norinog dlana i blagi dodir vlasi njene duge tamno kestenjaste kose na obrazu.
       Umoči čistu četku u razređivač i uze da skida nanose boje koji su predstavljali penušavu morsku vodu na slici. Ima nekoliko dana kako je pokušavao da naslika ostatke one razlupane barke među stenama, preko kojih se prelivala pena talasa. Ali slika je sve više tonula u narativno dok je nastojao da sugerira prisustvo nepoznatih ribara iza polomljenih stakala kabine dopola ispunjene morskom vodom. Ili su, ipak, uspeli da se spasu? Mora da su poskakali u more još dok se barka lomila, jedan po jedan. Mirku se činilo da vidi njihove oči ispunjene užasom, otvorena usta puna vode u grču za vazduhom, mokre pramenove kose. Da li bi išli u mornare da su znali da će preživeti brodolom? -pitao se Mirko. Verovatno bi, jer svaki pomorac veruje u svoju sretnu zvezdu. Žudnja za morem u stanju je da nadjača sve ostalo. To dodirnu, ko zna po koji put, ono pitanje duboko zaprto u njemu gotovo od prvog dana kad je stao pred prazno platno: da li bi nastavio da slika kada bi unapred znao da neće moći potpuno da iskaže svoju viziju mora i stena na obali? Ili blagost Norinog lika, sa krupnim očima i iskričavim žarom u zenicama boje rogača?

       Odluči da ostavi slikanje i da ode u bife na molu gde se dogovorio da se nađe sa Savom. Pokupi crteže koje je bio napravio za Savove pesme i uputi se stazom kroz vrt.
       -Pitao Baldo da li može da potkreše oleandere ispod terase -reče mu Angela koja je otsecala ruže, crvene i krupne, za trpezariski sto.
       -Može, može. Samo neka ne dira u one nasade maslina dok ne završim da ih slikam -odgovori joj Mirko, znajući da je pitala više reda radi; bio je običaj da se muška glava pita pre bilo kakvih radova u kući.
Silazeći niz dugačko stepenište prema pristanu, Mirko oseti vonj na ribu koji je dopirao iz male ribarnice na uglu. Zastade, po običaju, da pogleda ulov od toga dana izložen na drvenoj tezgi. Bila je tu, kao i uvek, puna košara srdela. Uz to podosta lignji, lonac crnih mušula i velika crvena kerna sa izbuljenim očima kao da još uvek pokušava da preživi svoju zlu sudbinu gutajući vazduh.
       -Odnesi je gore do Angele -reče Mirko vlasniku ribarnice, pokazujući prstom na kernu. Nije ni upitao za cenu, znao je da će se vlasnik već nagoditi sa Angelom.
       U bifeu ga dočeka kakafonija glasova i smeha. Mirko se pridruži grupi mladića za šankom, među kojima se isticala Rođina glava pokrivena čupercima neočešljane kose.
       -I baš si je video? -pitao je vlasnik bifea Rođu, očigledno sa namerom da i Mirko to čuje.
       -Tako ko' što ti vidim čelo -reče Rođo nacerivši se.
       -E, ova ti baš vredi, baš ga uporedi... -tapšali su mladići Rođu po ramenima smejući se, a on sav sijao, polaskan.
       Rođo je bio u košulji iz čijeg su rukava ispadali goli lakatovi a kolena mu provirivala iz istanjenih pantalona od sivog vojničkog platna. Provodio je noći u radionici za opravku barki kraj pristana a preko dana bi zarađivao po koju crkavicu prenoseći bale sa robom sa brodića i čamaca do trgovina ili do hotela, uz stepenište na stradun. Besposlena mlađarija zabavljala se praveći šale, ne uvek bezazlene, na njegov račun.
       -Hajde pričaj, bolan. Ali tačno kako je bilo -podsticali su ga.
       -Šta tu da se priča -odmahnu Rođo rukom, ali očigledno polaskan time da je centar pažnje. -Sinoć, dole ispred radionice, došla Mare. Ja, da izvinete, baš uzeo da krpim ove moje pantalone pa me zatekla u gaćama.
       -Jel' istina da je nikad nisi video? -pitala me ona. -Ovoga mi vina, ona počela prva o tome... Što to nisam video, jadna? -pitam ja. -Pa, bolan, onu žensku stvar -reče ona. Baš tako... -I nisam, vala -kažem ja. -Pa hoćeš li da je vidiš? -pitala me. Ja bi i ne bi, doš'o mi neki sram. Koliko daš da ti je pokažem? -upita ona. -Pa, evo, imam dinar -rekoh. -Jutros ga zaradih noseći buriće s pivom uz stepenice gore u hotel.
       -I pokazala ti? -zagrajaše mladići.
       -Prvo je uzela dinar... A onda podigla suknju, gaćice nije ni imala -reče Rođo. -Videh crno, čupavo, kao ptičje gnezdo između nogu. Ali ne baš dobro, smrkavalo se.
       Opet svi prsnuše u smeh. Rekoše Mirku, postrance, da su bili nagovorili Maru da Rođi učini takvu ponudu sa obećanjem da će ga posle presaldumiti da se priženi sa njom. Ona je bila priprosta duša, pomalo blentava, ali vredna i dobra kao leb čistačica lučke postaje i pristana. Mladiće koji su se vrzmali po pristanu oko barki ili očekujući trabakule iz Boke i Bara ne bi li uhvatli kakav poslić, zvala je 'mladi gospari'.
       -E, pa sad kad si je video, nemaš kud, moj Rođo. Treba da misliš na ženidbu sa Marom -reče jedan od mladića.
       Ostali zagrajaše uglas. 'Da se ženiš, nego šta! Oli ti se ne sviđa Mara?'
       -Ne baš da mi se ne sviđa... Nego kud ću, jadan, da se ženim kad ni štenaru nemam da se zaklonim od kiše. Ide zima i belaj...
       -Ja ću ti iznajmiti onu šupu dole kod tunela -javi se Milo, vlasnik trabakule koja je služila za ribolov i prevoz kamena za pojačavanje branika na pristanu. -Platićeš mi ispomažući na trabakuli. I kum ću da ti budem ako hoćeš.
       Mladići za šankom opet zagrajaše: 'Da se utvrdi dan, još noćaske!'. Dogovoriše se da zaduže vlasnika bifea da razgovara sa Marom, jer je Rođo uporno odbijao da prozbori sa njom reč o tome sam - iz straha da ga ne ismeje.
       Vrata bifea se otvoriše i uđe Savo ogrnut crnom pelerinom. Bio je nevelik rastom ali vižljast, tmastog lica i oštrog pogleda, sa bujnom crnom kosom koja je isticala njegov orlovski nos i brkove. Bilo mu je trideset godina ali su mu svi davali više, sve do četrdeset. U njegovom držanju i pogledu ogledala se čudna neka ozbiljnost, a i poezija mu je bila takva. Tvrde reči i stihovi kao odbijeni od Lovćenskih stena.
       -Što su to opet smislili? -upita Savo Mirka bacivši pogled na bučnu grupu mladih.
       -Hoće da žene Rođu. -reče Mirko i ispriča mu o onome sa Marom sinoć.
       -Besposlen pop jariće krsti -zaključi Savo. -Ali i što bi drugo uzimu ovđe, u ovoj žabokrečini... Ti ne ode za Beograd sa tvojima?
       -Ostao sam da slikam još malo, a onda ću i ja tamo -reče Mirko. -Znaš li da muku mučim sa onom slikom nasukale barke.
       -To ti je, bolan, tema za pesmu... Nego, ako želiš, hajde sa mnom do manastira. Pomažem im oko sređivanja biblioteke i nikad ne fali pršuta i čaša vina.
Do manastira Savine moglo se ići putem iznad kaštela, ali oni se uputiše stazom koja je vodila preko stenja iznad, sada već puste, plaže.
       -Pitao si me pre neki dan za ilustracije tvoje knjige pesama. Pročitao sam ih sve -reče Mirko.
       -Prihvataš li se toga? -živnu Savo.
       -Pogledaj, već sam napravio crteže za neke od pesama.
       Seli su na ogradu od grubo tesanog kamena kraj staze ispod koje je stenovita padina dopirala do mora.        Večernji povetarac duvao je sada iz pravca Lovćena. Čuo se šum talasa odozdo, iz vododerine; nadolazili su i vrtložili se oko podlokanih gromadni stena. Jato galebova doletalo je iz pravca Veriga. U daljini, osvetljen crvenkastom krunom zalazećeg sunca, nazirao se vrh Lovćena. Sem ribara obuzetih lovom u čamcima sa podignutim veslima, nije se videla ni živa duša u tom veličanstvenom predelu predvečerja.
Savo je ćutke razgledao crteže: oblaci nošeni vetrom iznad planinske litice; rascvetalo divlje rastinje kraj puta; mreže razapete da se suše na plaži kraj stare barke sa dnom nagore; prilika devojke na balkonu kamene jednospratnice kraj pristaništa; kiparisi kraj vojničkog grobišta...

'Samo grobište
i kiparisi na straži.
Neznani vojnici,
neznane oči za njima plaču.
Ni ime im ne ostade
urezano u kamen.'

       Savo izgovori te svoje stihove polako, kao da ih upliće u crtež grobišta.
       -Ne znam kako da ti se zahvalim, Mirko. Razumećeš da od tog posla nema ćara -dodade.
       Mirko samo odmahnu rukom. A zatim reče:
       -Mislim da mogu od originala da napravim grafički kutak izložbe u Beogradu, tvoji stihovi biće im legende... Nadam se da ćeš moći da dođeš na otvaranje -pozva ga.
       Kada završiše sa pregledanjem crteža, Mirko primeti:
       -Osim one o devojci na balkonu koja iščekuje brod sa svojim mornarom, nijedna od pesama nije ti ljubavna. Pa i ta o devojci, više je o moru i mornarima...
       -Savo ga pogleda, a u očima mu se javi podsmešljiva iskra:
       -LJubavne pesme su za sanjalice, mladiću. Moji brđani iz ovih krajeva žive na tvrdom tlu, tvrdokorni su kao kremen. I žene su im takve, sviđa im se što je muško u čoveku koga žele... Dok sam bio na onim mojim nedovršenim studijama bogoslovije u Beogradu došla mi je do ruku knjiga sa stihovima indiskog pesnika Tagore. Poezija čula, ljubav puti, to ti je što ja osećam prema ženama... -govorio je Savo.
Pesnikove nevolje sa ženama bile su predmet čestih priča. Govorilo se da je za dlaku izbegao metak jednog prevarenog Nišlije, čija je žena bila na banjskom lečenju u Igalu, kao i da mu je poduži ožiljak iznad oka ostao kao uspomena od noža jedne devojke iz Podgorice koja je uzalud nastojala da svoju ljubavnu vezu sa njim potvrdi u crkvi.
       Mirko pomisli na Noru. LJubav puti? -pitao se. Znao je da ga ona voli, više nego bilo kog drugog na svetu, sama mu je to toliko puta rekla. Ali nije bio siguran da je u tome bilo što više od sestrinske ljubavi. Uprkos onim dugim trenutcima nasamo kad bi se držali za ruke nemi od sreće što su zajedno, uprkos lepršavim poljupcima koje bi pokadkad izmenjali u tami predvečerja, na terasi ispred ateljea. A i ti poljupci su se proredili u poslednje vreme, od kako je Nora bila došla iz Beograda na letovanje; postali su bili kraći i manje intimni. Sama mu je rekla da je u Beogradu upoznala nekog, jednog muzičara.
       Trenutci intimnosti među njima, prisećao se Mirko, potpuno su bili prestali od onog dana početkom avgusta kada je dok su ronili zajedno u potrazi za školjkama 'palašturama' čvrsto obuhvatio Norin struk i osetio na svojim prsima njene grudi, nabubrele ispod kostima. Jedno vreme ostali su tako, plivajući zajedno pod vodom, a onda se ona naglim trzajem izvila i udaljila od njega. Posle, dok su ležali na pesku plaže, pod vrelim letnjim suncem, Mirko je bio kao u bunilu. Zaželeo je da ponovo obuhvati Noru oko struka, da je privije opet čvrsto na grudi; naslućujući, istovremeno, kako se njegova ranija osećanja u pogledu Nore, bratska ljubav koja ih je vezivala još od zajednički provedenog detinjstva, rasplinjavaju i menjaju iz korena. Žudnim pogledom pratio je oval njenih butina, obline struka i bedara, krhku liniju njenog vrata, zaustavivši se na nabubrelim usnama. Ona se izvila i okrenula mu leđa, kao da beži od njegovog pogleda.
       Ili je tek želela da zakloni lice od sunca? Znao je samo da je posle toga među njima iskrslo niz neizrečenih pitanja na koja je bilo teško naći odgovor. Možda sam zbog toga, zbog svih tih nemih pitanja, zaželeo da slikam njen portret? -pomisli Mirko.
       -Otplovio si nekud, mornaru sanjalice -reče Savo uz onaj svoj osmeh u oku.
Već je bilo počelo da se smračuje i Mirko, bez reči, pokupi svoje crteže. Krenuše ćutke za Savinu, stazom natopljenom mirisom četinara. Onaj večernji povetarac još više ojača i uskoro su mogli videti kako se vrh Lovćena svetluca od munja.
       -Biće kiše -reče Savo dok je velikom gvozdenom alkom kucao na manastirska vrata.
U manastiru dočeka ih svetlost sveća; odblesci plamenova igrali su po licima Svetog Save i drugih svetaca, kao i ktitora, islikanih po zidovima. U jednom uglu Mirko zastade pred drvenom figurom koja je predstavljala Hrista na krstu, za koga su meštani verovali da ima nadzemaljsku moć. Figura kao da ožive obasjana za trenutak poslednjim zracima sunca na zalasku koji su dopirali kroz mali okrugli prozor blizu tavanice. Hristovo lice odražavalo je duboku patnju; ne samo fizički bol od rana na rukama i nogama koji su sugerirali renesansni slikari 'Pieta'. Naša pravoslavna religija zasnovana je na kultu patnje i stradanja ali i bunta protiv nepravde, osvete za uvredu, pomisli Mirko. Otac me je od detinjstva vaspitavao u tom duhu... NJegovu majku Anu su, međutim, još od malih nogu njeni učili da je vera stvar borbe sa kušnjom i da je u tome suština ljudskog moralnog lika...
       Ana nikada ne bi odobrila našu vezu, zaključi on.
       Pomozi mi da to što osećam objasnim Nori kako treba, da ona to razume kako treba, zamoli Mirko drvenu figuru pred sobom, koja je sada već bila u polusenci, obasjana samo svećama, jer se napolju iznenada i gotovo bez prelaza potpuno smračilo. I pomozi da Ana ublaži svoj strogi moralni sud o nama, kad jednom bude saznala istinu.
       Snažni udar vetra iz pravca Lovćena povi krošnje maslinovog drveća u vrtu iznad manastira. Mirko ode do biblioteke, gde je Savo bio udubljen u stare rukopise.
       -Izgleda da će oluja -reče Mirko. -Ja moram da se vratim u Novi, a ti kako hoćeš.
       Prve kapi kiše zadobovaše po staklu prozora.
       -Kud ćeš po ovom kijametu, bolan. Bolje ostani dok ovo prođe -reče Savo.
       -Nisam ništa rekao Angeli, presvisnuće od brige -odmahnu glavom Mirko.
       Jedan od kaluđera donese mu mrku suknenu kišnu kabanicu, od onih koje nose kaluđeri kad putuju po selima ujesen. Mirko se dobro ogrnu kabanicom, navuče kapuljaču na čelo i izađe kroz kapiju manastira u kišu. Jedva je nazirao kuda gazi i na prvom ukrštanju puta zastade, izgubljen u sad već gotovo potpunom mraku. Ako nastavim sasvim levo, mogu da sletim pravo u talase, pomisli. A put nadesno vodio je u brda. Zgromiće me tamo, pomisli, posmatrajući kako se munje ukrštaju iznad vrhova kiparisa.
       -Kuda ste se uputili, oče? -upita ga glas iz tame, a odmah zatim uspe da razazna žandarma Ostoju, visokog brđanina u uniformi, sa puškom na ramenu. -A ti li si to, Mirko Meštroviću. Da se nisi, bolan, zakaluđerio? -upita Ostoja.
       -Dobro te sretoh, Ostoja... Zatekao me kijamet pa mi kaluđeri dali ogrtač.
       -Ja ću napred a ti za mnom -reče Ostoja i zakorači u mrak.
       Bio je krakat, brz u hodu, i Mirko je imao muke da ga prati. Kiša je sada već padala pljuskom, nošena vetrom. U dva navrata Mirko se saplete preko korena drveća gubeći ravnotežu ali se održa na nogama. Kiša zakošena vetrom šibala ga je po licu uprkos kapuljači. Negde u blizini kaštela zastadoše u zavetrini da odahnu.
       -Kad ovo prođe, već od sutra rano, ima da zahladni -reče Ostoja. -A onda zbogom leto, do sledeće godine.
       Kad su stigli do kuće Angela im otvori vrata sva izbezumljena. 'Kuda te, da mu ime ne pomenem, odnese po ovom neveremenu!' -unjkala je sva ustreptala od zebnje.
       -Ostoja mi pomogao da nađem put od manastira po ovoj kišurini -reče Mirko..
       -Hvala ti, Ostoja, ko rodu rođenom -reče Angela, sada već smirenije. -Hajde uđi, na čašicu loze. Da se zagreješ.
       Ostoja joj zahvali ali ne prihvati:
       -Moram dole do postaje, gospođa Angela... na dužnosti sam.
       Angela odnese onu kabanicu u kuhinju da se suši. Odmah zatim donela je Mirku suvu preobuku i šolju čaja. Kad ona izađe iz ateljea Mirko se približi prozoru i pogleda na terasu po kojoj je vetar nosio počupano cveće, lišće i po koju granu otrgnutu sa nasada maslina u bašti. U tom sevnu i zagrme negde oko Veriga. Odjek grmljavine odbijao se od bokeljskih brda kao da tuče artiljerija. U staklu prozora, mokrom od kiše, učini mu se da vidi Norino lice, njene krupne tamno kestenjaste oči, usne kao da bi da mu kažu nešto. Ali sledeći nalet kiše nošene vetrom izbrisa njen lik.

4. U SENCI KONKORDATA

       
       Mitra iznenadi poziv poslanika Pavla Meštrovića: 'na večeru u krugu članova porodice koji žive u Prestonici, a u čast našeg sina Mirka i njegove diplome na Akademiji likovnih umetnosti' -kako je to bilo napisano. U napomeni, dopisanoj na kraju pozivnice očigledno od strane poslanika Meštrovića lično, stajalo je: 'Vidi ako možeš da saznaš adresu Trifuna, sina Pera klesara koji treba da je negde u gradu'.
       Onog Trifuna koji je pred veliki rat otišao u Lojdovu trgovačku mornaricu privučen morem i brodovima, priseti se Mitar svog nekadašnjeg drugara iz ribolova po Bokeljskom zalivu. Šta taj treba da traži u Beogradu?
       Dolazak šofera Nika koji mu je doneo tu pozivnicu, sa svojim službenim kačketu na glavi i za volanom crne limuzine, izazva neku vrstu senzacije u studentskom domu gde je Mitar delio sobu sa još tri studenta.
       -Rođak mi jeste. Ali smo što se tiče politike u dva tabora -objasni Mitar na zadirkivanja kolega; svi listom sinova skromnih porodica iz nerazvijenih pokrajina Kraljevine koji su morali, kao i Mitar, da se laćaju bilo kakvog posla izvan časova na univerzitetu kako bi mogli da plate troškove smeštaja u domu i ishrane u studentskoj menzi.
       Još od prvih nedelja kada je došao u Prestonicu na studije prava Mitar je, daleko više nego dole u rodnom kraju, imao prilike da se uveri o tome kako studenti iz siromašnijih porodica moraju mukotrpnim radom i odricanjima da se izbore za opstanak na fakultetu - nešto što je onima iz imućnijih krugova padalo kao zrela kruška sa grane. Takva nejednakost na samom startu životne utakmice učinila je da se opredeli za one studentske struje koje nisu prihvatale društveni poredak kao bogomdani, uvereni da se borbom za bolje uslove studija stvari mogu, ako ne izmeniti u korenu, ono bar poboljšati.
       Toga dana bio je zakazan susret sa studentima ekonomije na Kalemegdanu. Ali na putu tamo Mitrovu pažnju privuče bučna povorka koja je prolazila Knez Mihajlovom ulicom na čelu sa grupom bradatih sveštenika u crnim mantijama. Jedan od njih, na samom pročelju, visoka starina potpuno sede kose i brade razdrlji mantiju na grudima i doviknu odredu žandarma sa puškom na gotovs koji prepreči put povorke:
       -Pucajte majčini sinovi! Ali nema nikoga ko može ubiti u nama pravoslavlje...
       -Dole Konkordat! Nedamo pravoslavni kalendar! -prihvati gomila.
       Onaj sedi sveštenik krenu prema stroju žandarma podigavši obema rukama visoko uvis veliki posrebreni krst; praćen snažnim čovekom opasanim plavom keceljom koji je mahao obućarskim šilom iznad glave. Za njima se tiskala grupa učenika iz obližnje gimnazije koji su zajedno sa profesorom veronauke napustili čas da bi se pridružili demonstrantima.
       Komandir žandarmeriskog odreda, omanji žustri poručnik, pokaza znakom ruke svojim žandarmima da spuste puške što bi pozdravljeno gromoglasnim aplauzima i povicima odobravanja. Svuda iz okolnih radnji, radionica i kancelarija dotrčavali su muškarci i žene sve dok povorka ne naraste na par hiljada ljudi. Odnekud se pojaviše srpske i crkvene zastave, a grupa studenata filozofskog fakulteta pridruži se povorci sa velikom grotesknom lutkom Nikole Pašića improvizovanom od stare odeće napunjene slamom i sa turbanom na glavi - u znak protesta protiv njegovih najnovijih pregovora za obrazovanje nove jugoslovenske vlade sastavljene od radikala i od predstavnika nacionalističkih verskih pokreta.
       Povorka zatim okrenu u pravcu Narodnog pozorištu. Mitar prepoznade na odeći jednog mladog čoveka u povorci oznake studenta bogoslovije i priupita ga o razlogu protesta. On mu objasni da se ponovo pojavio jedan vladin nacrt konkordata sa Vatikanom u kome se, prema njemu, Katolička crkva stavlja u privilegisani položaj u zemlji a dan rimske Nove godine i neki praznici, posebno Božić, usled reforme kalendara podižu na stepen opšte-državnih praznika. Opet nam zapadnjaci pokušavaju da sole pamet i da nas uče kojim prstima treba da se krstimo! -sevnuše njegove oči. U pogledu tog bogoslova Mitar prepoznade skrivenu vatru, sličnu onome koju je viđao u očima ponekih od govornika na studentskim skupovima, a posebno onih koji su uspevali da zapale masu prisutnih. Mitar odluči da se pridruži tom bogoslovu u povorci koja je postajala sve brojnija i bučnija, poput morskog talasa hranjenog silinom bure.
       Kad stiže do Narodnog pozorišta, povorka se suoči sa bataljonom žandarma sa šlemovima na glavi kojima se uskoro priključi odred njihove konjičke čete. Bataljon zauze pozicije oko ulaza u Pozorište a konjanici se svrstaše u kordon sa golim sabljama u rukama; da brane okupljenoj masi prilaz obližnjem parku koji se produžavao u strmu Francusku ulicu.
       Povorka se zaustavi a u mnoštvu ljudi oseti se komešanje i neodlučnost. Međutim to potraja samo za par trenutaka jer ista ona visoka starina u crnoj mantiji opet podiže svoj posrebreni krst koji zasija na suncu, visoko iznad glava učesnika povorke. On krenu tako, noseći taj svoj krst u uzdignutim rukama, pravo među konjanike. NJihovi konji se propeše i izgledalo je da će ga pogaziti kopitama - međutim odmah zatim ustuknuše i starac otvori između njih brešu u koju pokuljaše oni studenti sa Pašićevom lutkom, a za njima i ostali u povorci. Studenti udariše u trk jer su oni žandarmi na konjima pokušavali da im prepreče prilaz u park udarajući pendrecima i sabljama pljoštimice.
       Dok se masa demonstranata nezadrživo širila po parku mešajući se sa sada već potpuno bespomoćmim žandarmima, oni studenti okupiše se na prilazu u Farancusku ulicu i zapališe Pašićevu lutku. Nedaleko od njih bila su dvoja špediterska kola do vrha natovarena lubenicama za prodaju na Bajlonovoj pijaci. NJihovi kočijaši pritegoše dizgine preplašenim konjima ali se oni propeše i povukoše prema strmoj ulicu ka Dunavu. Učesnici povorke sklanjali su se pred njima u skokovima, a Mitar vide kako točkovi prvog špeditera zakačiše ivicu trotoara i kako se on odmah zatim zanese ustranu. Kočijaš drugog špeditera uspe da obuzda svog konja i da izbegne sudar ali se, zbog naglog zaustavljanja, i njegova kola iskrenuše... Po trotoaru i po kaldrmi strme ulice zakotrljaše se krupne zelenkaste lubenice, rasprskavajući se u crvenim kao krv praskovima. Neke od lubenica ipak preživeše kotrljajući se nadole, sve do trga pred Bajlonovom pijacom, gde najzad postadoše plen musave dečurlije.
       -Šta sve učini onaj starina! -dobaci Mitar bogoslovu sa divljenjem u glasu.
       -Zar nisi video kako su se oni konjanici uklanjali pred njim kao pred Ilijom gromovnikom i kako je njegov krst zasijao kao omen? -blesnuše oči mladog bogoslova koji uze da se ubrzano krsti.
       Usred najveće gužve bio je novinar Brašanac sa foto-reporterom 'Večeri' koji je sevao blicevima. Mitar se udalji od njih; nije mario za besplatnu reklamu.
       -Dole konkordat! Nećemo tuđi kalendar! -začu se ponovo iz mase ljudi, a oni srednjoškolci, predvođeni profesorom veronauke, zapevaše skladno: 'Uskliknimo s ljubavlju, svetitelju Savi...' -pesmu koju prihvatiše svi prisutni.

       Tako bogatu trpezu po bokeljski znala je da pripremi samo Ana, priznade u sebi Pavle Meštrović. Bila je nenadmašna u tome. Sto u uglu trpezarije bio je prekriven izvezenim stolnjakom iz Risna, a po njemu poređane staklene zdele sa suvim smokvama, narandžama, rogačima i raspolovljenim crvenkastim narovima. Bilo je tu i raznih vrsta sira na tanjirima od porcelana sa bokeljskim motivima, uz par trskom opletenih boca punih rumenog vina.
       Niko je služio pristigle goste sa lozovačom u kristalnim venecijanskim čašicama, kupljenim u nekoj dubrovačkoj antikvarnici, uz kriške bokeljske pršute i dimljenog sira koje je Mirko doneo sa sobom kada je doputovao iz Novog.
       -Ana, moraš jednom da dođeš kod nas i pomogneš mi da pripremim riblju večeru po bokeljski -reče Vlado, brat Pavla Meštrovića, diplomata od karijere. -Obećao sam tu večeru nekim ambasadorima koji su bili dole u poseti i probali našu kuhinju. Kažu da je mediteranska dijeta postaje zaraza u Evropi.
       -Pa da me tako posvadiš sa tvojom Persom -reče Ana.
       -Ja ne marim -umeša se Vladova supruga Persa, otežući po prečanski. -Naprotiv. I meni dosadi jesti svaki dan paprikaše i štrudle. Da me ne čuje vaša Štefika.
       -Čujem, čujem! -javi se Štefika, Bunjevka iz Sombora, unoseći kablić sa brodetom, pripremljenim pod strogim Aninim nadzorom. -Ali ne marim.
       NJene reči i grimasa kojom ih proprati izazvaše smeh za trpezariskim stolom gde su se gosti već bili razmestili prema sopstvenoj želji. Taj laki razgovor kao da je pogodovao dobrom raspoloženju za stolom, koje se povisi sa prvom čašom vina. Pavle, Anin bratić, omalen, punački pedesetogodišnjak, koji je radio u Prestonici kao predstavnik jedne bokeljske pomorske firme, pobuni se:
       -Ja uživam u prečanskoj kuhinji. A i nikad mi dosta ćevapčića.
       -A ti, đetiću? -upita Pavle Meštrović Mitra, studenta prava iz Boke, sa kojim je bio bliski rod po majčinoj liniji.
       -Za mene i čorbast pasulj sa slaninom je poslastica. Radne mase nemaju ni hleba da jedu, bolan ne bio -prozbori Mitar.
       Pavle Meštrović je i očekivao jedan takav odgovor. On je uvek nastojao da mu svi pozvanici učestvuju u razgovoru, bez obzira na osetljivost teme. Osim toga uživao je da pecka ali je znao i kako da otrpi šalu na sopstveni račun. Nije bio od onih zatvorenih u sebe političara koji razgovaraju kao da igraju poker.
       -I, po tebi, jedino rešenje je svetska revolucija? -upita ga Vlado Meštrović.
       -Svetska ili naša, balkanska, to već nije važno -odgovori Mitar. -Došlo je vreme velikih promena.
       -Neki pomorci koji su nedavno plovili za Odesu pričali cu mi da u Rusiji vlada glad. Nudili im prstenje, ikone, čak i ženske iz dobrih kuća, da proste prisutne dame, za konzerve hrane -reče Anin bratić Pavle.
       -Pravo je čudo da su preživeli zapadnu vojnu intervenciju i da mogu da podnesu blokadu kapitalista -reče Mitar dodavši, ne bez sarkazma u glasu: -I ovde će mečka da zaigra. Tu skoro sam bio na demonstracijama protiv Konkordata u parku kod Narodnog pozorišta i video kako goloruki narod preovladava čitave odrede policajaca.
       Ana se prekrsti i prošaputa, više kao za sebe: 'Sačuvaj nas i zakloni Majko božja'.
       -Govoriolo se o tome i u Skupštini -oglasi se Pavle Meštrović. -Izgleda da će vlada biti prinuđena da opet povuče onaj nacrt o Konkordatu. Malo je trebalo da bukne cela Prestonica kada su se usred mase demonstranata obrele one starine kaluđeri sa bradom i sa krstovima u rukama.
       -Ti, bolan, ni u Boga ne veruješ? -obrati se Nora Mitru.
Ali pre nego što je Mitar uspeo da se sabere i da joj nešto odgovori, obrati mu se opet Pavle Meštrović:
       -Saznade li što o Trifunu Perovom?
       -Na univerzitetu sigurno nije -reče Mitar. -Ostalo mi da se raspitam dole, na pristaništu.
       -Neko mi reče da ga je video na Terazijama kako prodaje narandže... Imam jedan dobar posao za njega.
       Nora ustade i približi se gramofonu koji je stajao na malom stolu u uglu sobe.
       -Bolje da čujemo muziku... -govorila je navijajući mehanizam gramofona.
       Bila je obučena u duboko dekoltovanu, dugačku plavu haljinu koja je isticala njen visoki vrat, bujnost njene kose rasute preko ramena i krhkost njenog struka. Pokreti njenih ruku i prstiju bili su delikatni ali izvanredno spretni.
       U magnovenju, Ana kao da shvati zbog čega Mirko želi da joj naslika portet. A ako je među njima otpočelo nešto više? -pomisli ona sa zebnjom. To ne može biti, ne sme -čvrsto odluči Ana u sebi podigavši pogled prema Mirku, udubljenom u razgovor sa Mitrom o prilikama na Beogradskom univerzitetu.
       Nora podiže ručku aparata i spusti je na ploču. Začu se prilično glasno grebanje igle i pucketanje, a zatim hor: 'Ajme meni, majko moja...'
       -Slušajte sada sledeću -reče Nora premeštajući ručku, sva blistava od uzbuđenja.
       Iz trube gramofona dopre potiha, dosta prigušena, ali jasno razbirljiva uvodna muzika popularne pesma o samoubistvu ribareve kćeri. Izvi se srebrnasti sopran pevajući o ljubavi devojke, zavedene od sina bogatog gospara i prepuštene zatim sa detetom u utrobi svojoj tužnoj sudbini. Norin baršunasti alt pridruži se sopranu i to dade pesmi dramatičan prizvuk: 'A u mreži mrtva leži ribara starog kći...'. Prisutnim ženama zavodeniše se oči.
       -Uh, Nora, opet ta pesma... -oglasi se Ana.
       -Kažu da je zbog jedne pesme što je sada takođe u modi, 'Tužna je nedelja', bilo već nekoliko samoubistava u Prestonici -reče Persa. -Čula sam čak da će novo-osnovano društvo za pomoć duševno rastrojenim tražiti da se zabrani javno izvođenje te pesme.
       -Ali morate priznati da su joj reči pune neke setne poezije -primeti Nora hitro menjajući ploču. Evo pa sudite i sami, 'Tužna je nedelja':
'Zora je svanula ali još traje mrak
Neće bez tebe da blista ni sunčev zrak...'
       -Pa dobro, ako vam nije po volji, slušajte sada ovu -zasmeja se Nora zvonko, zarazno, na glasove protesta i stavi ponovo onu prvu ploču. Odmah zatim pridruži svoj topli glas sledećoj pesmi: 'To nisu vesla moje brodice...'.
       NJeno raspoloženje se prenese na goste i svi, izuzev Ane i Mitra, prihvatiše pesmu, zaglušujući tanku nit glasova koji su dopirali iz gramofona.
       Opet sam zaplivala u te vode, pomisli Nora uhvativši samu sebe u momentu kad se potpuno prepuštala pesmi i raspoloženju u gostinskoj sobi. Ali Mirkov povratak iz Herceg Novog kao da je obećavao nešto izvanredno značajno, prelomno, u njenom životu. Osećala je Mirkov pogled koji ju je pratio svuda. Kao da ju je nosio na talasu sreće koju je naslućivala iza tog pogleda. Možda će se ipak naći neko rešenje sada kada se Mirko osamostaljuje a ja uskoro punim dvadestu, mislila je.
       Tek tada opazi da je takođe prati hladni i kritički Anin pogled. I pre nego što se završi pesma, Nora se udalji od gramofona rekavši da želi da pomogne u kuhinji oko palačiniki sa mermeladom od narandže. 'Moj specijalitet' -objavi Nora.
       Kad ona izađe, razgovor se poče okretati oko nove pozorišne sezone u Beogradu i predstojeće premijerne predstave komada 'Koštane' od Bore Stankovića, koju je čaršija već najavljivala kao skandaloznu i nemoralnu. Neki novinski kritičari, opet, napadali su Nušića zbog toga što, prema njima, ismeva 'sve što nam je sveto'; dok su ga drugi branili, ističući da njegove satire 'stavljaju na probu stepen našeg demokratskog razvitka'.
       Gramofon, koga niko više nije navijao, zapucketa a muzika i pevanje utihnuše kao da utonuše u vodu. Ali niko od prisutnih ne obrati pažnju na to.

5. SA PRASIĆIMA ZA BEČ

       
       Trifun ni u snu nije sanjao da se na prijemu kod Meštrovićevih pominjalo njegovo ime, a i to da je zajedno sa Markom i Vasilijem plovio šlepom punom prasadi za Beč nije mu se činilo kao na javi. Da bi se smirio priveza kormilo na ogradu šlepa i nadenu pripremljene rovce na udice strune koju zatim zabaci u zelenkasto mutnu vodu Dunava.
       Vasilije je dugo, ćutke, osmatrao penušanje vode ispod pramca šlepa. Kad podiže pogled vide da su od Beograda ostali samo nejasni obrisi Kalemegdana. Nalevo se sve jasnije video Zemun sa kasarnama kraj pristaništa preostalim od austro-ugarske vojske. A na suprotnoj strani Dunava počinjali su šibljaci od trske, ispred zelenog pojasa vrba koji je delio moćnu reku od vojvođanske ravnice. Uskoro ti šibljaci i pojasi vrbe preovladaše sa obe strane Dunava.
       I Vasiliju se sada svoja odluka da učestvuje u ovom poslu izgledala prebrza. Ali priseti se opet da će tako možda brzo doći do para za novu kuću i slegnu ramenima. Zatim ustade i, pridržavajući se za sigurnosni lanac uzduž kabine gde se Marko zavukao da se odmori, približi se Trifunu na kormilu.
       -Pojma nisam imao da je Dunav ovako širok -obrati se Vasilije Trifunu koji je bio zauzet, bez rezultata, ribolovom na strunu opuštenu niz reku.
       -Uproleće zna da bude ovuda vode i do pet kilometara... Ako nemaš dobrog kormilara ne gine ti vrbak -reče Trifun i dodade cimajući strunu: -Oštija, opet grana!
       Predeo oko njih nije se menjao satima. Daleko napred jasno se čulo brektanje motora njihovog remorkera, a šlepovi su plovili za njim u nizu. Markov šlep bio je poslednji na vezu, pridodat šlepovima punim kukuruza, jabuka i šljiva kada se flotila već bila formirala.
       Marko, koji se pojavi iz kabine, uze da maše zastavicom.
       -Šta mu to znači? -zapita Vasilije.
       -Reka nas zanosi isuviše udesno -reče Trifun manevrišući kormilom.
Krmari na šlepovima napred uzeše takođe da mašu zastavicama, a odmah zatim začu se pojačano brektanje motora remorkera. Vasilije vide kako njihov šlep lagano menja kurs, bliže sredini reke.
       -Ti si, Trifune, počesto plovio ovuda? -upita Vasilije.
       -Od Trsta do Pešte, ko zna koliko puta. Radio sam za tršćanski Lojd.
       -I dosadilo ti to? Mora da je, ipak, zanimljivo.
       -Pa kako se uzme... Dva puta sam preživeo brodolom, a jednom skakao preko ograde zapaljenog broda u more po kome je plovio gorući petrolej. A i na suvu svašta se događalo.
       -Ali nisi ni sanjao o šlepu sa prasićima -nasmeja se Vasilije.
       Vasilije je bio preprodavac na veliko, od prasića i jagnjadi do jabuka i suvih šljiva, dole na Bajlonovoj pijaci gde je Trifun nastojao da uspostavi tezgu za prodaju naradži i južnog voća. Zamisao za transport živih prasića za Beč ponikla je kada su njih dvojica otišli na roštilj sa Ličaninim Markom, Trifunovim drugarom iz austro-ugarske vojske koji je bio suvlasnik jednog šlepa na Savskom pristaništu. U to vreme cena prasića u Beču bila je gotovo trostruko veća nego u Beogradu.
       -I knjaz Miloš se bogatio na taj način -rekao im je Vasilije. -Vi prevoz do Beča a ja robu. Ćar delimo.
Groktanje prasadi, koje se nije prekidalo od polaska, pojača se. Bili su smešteni u košarama od opletene trske koje su bile zastrte slamom.
       -Ogladneli su -reče Vasilije, koji je od svoje dvadesete trgovao prasićima. Govorio je da zna 'kako dišu' i tvrdio da nema pametnije, ali ni lenije, domaće životinje od njih.
       NJih dvojica počeše da raznose mekinje i dolivaju vodu u onim košarama. Kad završiše sa tim, Trifun ode na kormilo a Marko i Vasilije se zabaviše spremanjem večere na petrolejskoj peći. Bio je pasulj sa suvom slaninom i testeninom, a Marko donese iz ostave tri politrenjaka piva. Jeli su po vojnički, iz metalnih tanjira, posedavši oko kormila.
       -Dunav ne poznajem, ali savsku Adu, Ciganliju, znam u prste -reče Vasilije. -Tamo smo devetsto petnaeste kopali rovove i branili se od Austrijanaca. Pokušavali su isprva da je uzmu na juriš. Dolazili u talasima, a mi prvo puščanom vatrom a posle bombama, samo kosi. Imali smo jednog poručnika, takvog majka još nije rodila. Par puta sam video kako mu švapski metci tokom protiv-juriša prolaze kroz kosu ili kroz skute šinjela. Govorilo se da ga neće metak. Ponekad, u snu, kao da mu još uvek čujem glas: 'Udrite, braćo! Ne dajte ni stope ove zemljice naaaše!' Znao je i da zapeva usred bitke.
       -I ostade živ? -glasnu se Trifun.
       -Neko mi pričao posle da je umro od tifusa u Albaniji. Pokoj mu duši -prekrsti se Vasilije.
       -Ja počesto sanjam da sam na brodu koji tone -reče Trifun.
       Marko je ćutao, pogleda uperenog u pravcu Beograda koji se odavno već bio izgubio iz vida. Misli na nju, znao je Trifun. Ponosni Likota da stane na ludi kamen... Ali ne reče ništa.

       -Vidi bogati onaj par ptica -ukaza Vasilije na dve krupne bele ptice koje su kružile nad njihovim šlepom puštajući da ih zamasi vetra nose uz Dunav. Izgledaju kao galebovi. Ali odkud oni ovamo?
       -I jesu galebovi -reče Trifun. Dolaze uzvodno od ušća Dunava u Crno More prateći brodove. Koliko puta sam ih gledao kako krstare, ih! I uvek su me podsećali na moju Boku gde ih je sijaset -reče Trifun. A zatim dodade: -Ovaj par gore očigledno nas prati.
       Na zapadu se skupiše paperjasti oblaci i uskoro zatim nebo se oboji jarko crveno.
       -Biće vetra -primeti Marko.
       Kormilar na šlepu ispred njih poče da daje signale zastavicom.
       -Spremni za kotvu -saopšti im Marko. -Ti, Trifune, ostani na timunu. Pazi kad bacim sidro, da ne odemo suviše udesno.
       Remorker je usporavao približavajući se obali, a posade na šlepovima spremale se za opasni manevar. Uskoro zatim mašina remorkera zabruja u rikvercu i moglo se videti kako sidra sa šlepova bućkaju u vodu.        'Pazi sada!' -uzviknu Marko i odgurnu sidro preko ograde. Šlep trznu, ali konopac sidra, ojačan metalnom žicom, izdrža. Odmah zatim osetiše kako se njišu na talasima reke, odolevajući struji vode. Vasilije je ćutke posmatrao to manevrisanje ne znajući da li treba da pomogne.
       -Daj, Vaso, leba ti donesi one fenjere iz kabine -reče Marko.
       Uzeše da postavljaju fenjere na pramcu i bokovima šlepa. Na krmi okačiše jedan poveliki sa crvenim staklima koji im je, kao poslednjem šlepu, dao kapetan remorkera.
       Dok su Marko i Vasilije uređivali improvizovane postelje, Trifun je nizao kedere na trokratne udice okačene na kraju poduže strune. Zatim zabaci strunu sa kormila u vodu a olovo je odmah povuče ka dnu.        Videlo se kako i na susednim šlepovima uzeše da bacaju parangale.
       -Valjda će se nešto zakačiti do ujutru -reče Trifun više kao za sebe.
       Zavukoše se ispod vunenih pokrivača. Video se žar Markove cigarete, a zatim svetleći luk kada odbaci opušak u reku.
       -Jesi li siguran da ćemo moći da prodamo prasiće tamo? -upita Marko Vasilija.
       -To ti je najmanji problem. Moj čovek već čeka u Pešti da me obavesti o postignutoj ceni i kome treba da isporučimo prasiće kad stignemo do Beča...
       Ako stignemo živi, pomisli Vasilije polako se prepuštajući snu. Nastojao je da smiri laku drhtavicu koju je osećao, uprkos pokrivaču, u prohladnoj jesenjoj noći.
       Kad je Vasilije zahrkao, Marko uze da priča Trifunu o svojoj poslednjoj ljubavnoj vezi:
       -Znao sam od početka da je udata i sa decom -rekao je. -Nije mi sakrila ništa. Ali izgleda došao moj red da tražim od nje ono što nikad nisam hteo da ponudim drugim ženama: stalnost. I vernost sam čak zatražio od nje, idiot. Tako sam samo uspeo da zamrsim stvari.
       -Hteo si da baciš sidro u pogrešnoj luci -zaključi Trifun koji se potseti svog sna o devojci iza jednog osvetljenog prozora sa pogledom na brodove u pristaništu koji je par puta snevao.
       -Kad bih bar bio siguran da je pogrešna -promrmlja Marko okrenuvši mu leđa i pokrivši se ćebetom preko glave.
       Marko uskoro zatim takođe zahrka ali Trifun ostade budan. Dolazile su mu u sećanje slike iz minulog velikog rata, a posebno iz vremena koji je proveo sa Markom. Bio je njegovih godina, kršan i naočit; upoznali su se i drugovali još tamo u onom austro-ugarskom vojnom šusteraju gde im je zajednički poznanik,
majstor-šuster iz Istre, obezbedio utočište kako ih ne bi poslali na front. Marko je bio toliko nespretan sa šilom i lepkom da su često svi morali da odrađuju njegov deo posla. Ali je bio pravi majstor oko žena. Poslednja od njih bila je kćerka austriskog poslovođe šusteraja koja je dolazila da se viđa sa njim krišom u magacinu. Svaki put bi donela šnapsa i po komadinu suve slanine ili kobasice. Poslovođa je posle izvesnog vremena izgleda saznao za to ali nije mario.
       Sutradan rano ujutru probudi ih hladni severo-istočni vetar. Sada već poveliki talasi udarali su u bok šlepa. Trifun cimnu svoj struk ali odmah zatim vide da vuče nekakvu odbačenu krpetinu iz vode. Ogorčen, odbaci struk u reku.
       -Bar si se spasao čišćenja ribe -dobaci mu Marko.
       Kad su dobili signal za polazak, tek što zaploviše, vetar ih zanese prema obali.
       -Ovo ti je kao kad deca igraju ringe-ringe-raja. Oni na kraju niza ne mogu više da se drže za ruke -reče Trifun Vasiliju.
       -Ja sam duduk za plovidbu -primeti Vasilije. -Ali što se vetra tiče, mogu vam reči da dolazi košava.
       -U ovo doba? -oglasi se Marko sa nevericom u glasu.
       Prvi jači udarac košave gotovo ih zbaci sa palube u Dunav. Trifun i Vasilije uhvatiše se za kormilo a Marko za ogradu na pramcu. Talasi se okruniše beličastom penom i već su prskali preko ograde šlepa koji se sve više zanosio prema sprudu obale.
       Marko poče da daje signale zastavicom ali oni na šlepu napred nisu obraćali pažnju na to, zauzeti sopstvenom nevoljom. Marko dluči da se otkine od njih.
       -...ekiru! - vikao je Marko sa pramca, odbacivši zastavicu.
       Vetar mu je nosio glas i morao je nekoliko puta da vikne dok nisu razumeli.
       -Možeš li da mu odneseš onu sekiru, Vaso? -upita Trifun koji je stezao kormilo, boreći se sa strujom.
       -Pokušaću -reče Vasilije, više za sebe.
       Bio je krakat i mišićav, uprkos tome što je odavao utisak nespretnog dugajlije. U par skokova dopre do male kabine šlepa i skide sekiru koja je, sa jednom kofom za gašenje požara, bila okačena na drveni zid. Kad opet izađe na palubu vetar mu odnese kačket koji je bio natukao na čelo ali on ne obrati pažnju na to. Video je kako mu Marko pokazuje rukom da priđe sa desne strane, uz ogradu šlepa. Tek što se otisnu od krova kabine za koji se bio pridržavao, kad ga udar košave baci na kolena.
       Odluči se da krene četvoronoške ka Marku. Smola sa palube šlepa lepila mu se za kolena i za laktove a sitne vodene kapljice nošene vetrom zaslepljivale mu pogled. Jedna od kofa sa kojom su zahvatali vodu reke za umivanje otkinu se i konopac kojim je bila vezana ošinu ga preko čela. Vasilije opsova, ali nastavi da puzi.
Kad dospe do Marka, oseti kako mu on otima dršku sekire iz šake, stegnute u grč. Naporom volje olabavi prste i vide kako Marko odmah zatim, sa onom sekirom, poče da puzi prema mestu na pramcu gde je bio privezan debeli konopac za vuču šlepa. Kad se dočepao pramca, Marko dade znak Trifunu na kormilu a zatim uze da udara sekirom po konopcu. Prvi udarci skliznuše u prazno, sve dok ne pogodi čvor. Konopac prasnu i polete unapred a šlep naglo uspori.
       Vasilije je mogao videti kako Trifun pokretima kormila nastoji da obuzda zanošenje šlepa. Vide takođe, u magnovenju, kako se jedna od onih košara sa prasićima odvoji od ostalih i poče da tetura prema ogradi šlepa. Prasići udariše u ciku, a jedno od njih ispade iz košare i polete prema kormilu. Trifun pokuša da ga zadrži nogom ali ono tupo udari o ogradu šlepa i ostade tamo, u odvodnom kanalu, nepokretno. Odmah zatim ona otkinuta košara preturi se preko ograde i bućnu u vodu.
       -Pomozi mi sa sidrom! -dovikivao je Marko Vasiliju koji je dopuzao za njim..
Vasilije dohvati teško gvozdeno sidro i poumi da ga gurne preko ograde ali ga Marko spreči.
       -Ne još, čekaj -čuo je Markov glas.
       Šlep, zanoseći se uprkos Trifunovim naporima na kormilu, poče opasno da se približava jednom trščaku na obali. Vasiliju se činilo da oseća kako dno šlepa zahvata pesak. Gospodi pomiluj! -prošaputa.
       -Bacaj! -uzviknu Marko, a kad Vasilije gurnu sidro preko ograde, dodade: -Drž' sada!
       Konopac sidra zategnu se naglo i Vasilije oseti kako poče da mu klizi između dlanova paleći ih kao žeravica. Video je kako se Marko takođe dohvati sidrenog konopca i poče da ga namotava na gvozdenu viljušku zakovanu za palubu pramca. Bi mu lakše.
       -Popustimo malo, još malo... a sada drž' sunce mu, drž'! -čuo je Markov glas i steže onaj konopac iz sve snage, zaboravivši na bol.
       Kada se konopac ponovo zategnu Marko ga veza za onu viljušku u čvor. Šlep se još malo zanese, a zatim se zaustavi odolevajući struji vode i udarcima košave.
       Trifun ostavi kormilo i, zajedno sa Markom, uze da odmotava konopac rezervnog sidra, koje zatim baciše u vodu sa krme i učvrstiše ga. Vasilije je u međuvremenu pregledavao košare sa prasićima i stezao olabavele priveze. Košava ih je svu trojicu, dok su se teturali po palubi, šibala bez milosti. Lica su im bila crvena kao od šamara.
       Izuzev one izgubljene, ostale košare su u redu, zaključi Vasilije.
       -A sada, voljno -reče Marko kada se pridruži Trifunu i Vasiliju koji su se već bili smestili u zaklon iza kabine. -Učinismo što se može, pa šta bude bude... Tebe Vasilije, ako ostaneš bez posla, primam za mornara.
       -Radije bi gloginje da jedem -reče Vasilije.
       Košava se izduva u dva dana, a zatim naglo popusti. Predveče, dok su jeli poslednje ostatke onog nesretnog praseta koje je ispalo iz izgubljene košare, videše kako im se približava remorker. Kad im dođe na domak glasa, kapetan remorkera upita dovikujući kroz limenu trubu:
       -Ima li kakve štete kod vas?
       -Sve u redu -doviknu Marko, a zatim pokaza rukom prema predposlednjem šlepu koji se gotovo nije video zaglavljen u šibljaku ispred njih.
       -Kaput! -doviknu kapetan.
       To im objasni jučerašnju najezdu tikvi i jabuka koje su plovile niz reku. Još od jutros deca iz naselja skrivenog iza vrbaka skupljala su ih duž obale.
       -Sutra ujutru dolazimo po vas za privez! -doviknu im kapetan.
       Čuše snažno brujanje mašine i komande kapetana remorkera koji se, sada već punom parom, udaljavao uzvodno.
       NJih trojica uzeše da menjaju slamu u košarama sa prasićima i da im raspodeljuju mekinje i vodu. Vasilije je pažljivim pogledom merio svako prase, ali nijedno nije kunjalo. Odmah su navaljivali na mekinje. Hvala Gospodu, pomisli Vasilije.

6. MORNAREVO POSLEDNJE PUTOVANJE

       Trifun i Marko gledali su ćutke kroz poluzamagljeni prozor tramvaja koji ih je nosio sa Dunavskog keja prema Kertner štrase u Beču. Bilo je vreme pred ručak i tramvaj je bio poluprazan, tek po koji postariji čovek ili žena obučeni u skromna odela pretežno od zelenkastog flanela. Nalevo, između redova sivih kućerina izgrađenih po istom kalupu, video se točak Pratera.
       -I zbilja ne želiš da se vratiš sa mnom? -upita Marko.
       -Već sam ti rekao -progunđa Trifun.
       -Dobro, brate -reče Marko pomirljivo. -Video sam po krčmama dole na pristaništu naših ljudi bez posla, neće biti problema da nađem mornara... Nego, šta nameravaš sa parama?
       -Da otvorim prodavnicu južnog voća u Beogradu. Vasilije mi rekao da je zainteresovan da se uortači.
       -Pih, vidi ti piljare -otpljunu Marko. -Ali što se tiče Vasilija, svaka čast. Pošten čovek, isplatio nam sve po dogovoru. I one izgubljene prasiće uzeo na svoj trošak.
       Jedna od starijih žena u tramvaju, plavuša isprano zelenih očiju, pogleda Marka prekorno i pokaza mu prstom tablu iznad prozora na kojoj je krupnom gotikom bilo ispisano: zabranjeno pljuvanje, vika, jedenje i pijenje.
       Siđoše na prvoj stanici posle Opere. Marko, koji je prvi put bio u Beču, zastade kao začaran.        Veličanstvene građevine otimale su se za pogled, a prostor između njih bio je uređen u parkove sa bezbroj staza, klupa i leja sa cvećem.
       -Ove okolo su bivše ćesarske rezidencije. Onaj spomenik usred parka je Mariji Tereziji. A nadole, niz ulicu sa tramvajem, je Rathaus; njihova skupština -objašnjavao je Trifun.
       -Sve su to izgradili naši očevi, golim rukama svojim -progovori Marko kad se malo sabra, sa ogorčenjem u glasu. -Ličani, Bosanci i tvoji Hercegovci argatovali su ovde za crkavicu ćesarsku... Tolika grdna sila, a na kraju se raspade kao kuća od karata -dodade on.
       Od prodavca na uglu kupiše vruće debrecinere, po komadinu belog hleba, i po šolju kafe. Prodavac im objasni kako da dođu do Nahmarkta - bečkog buvljaka gde se prodavalo i kupovalo sve i svašta.
       -Pripazite tamo, da vam ne pridignu šlajpik -opomenu ih prodavac.
       Kad su stigli do Nahmarkta, oko štandova već je bila gužva. Prodavalo se uistini sve i svašta, od šunki, kobasica, voća i zeleniša do starog nameštaja, satova, gramofona.
       -Kao da prepoznajem ovu prasad -reče Marko osmehnuvši se kad prođoše kraj jedne mesarnice.

       Jedan brkati Bosanac sa crvenim fesom na glavi uhvati Trifuna za rukav. Nudio je satove za prsluk, velike kao glavice luka. 'Original iz Švajcarske, zemljaci' -govorio je. Jedva ga se otresoše.
       Kad su se već sasvim izgubili u gužvi dva policajca sa visokim kačketima, u ispeglanim uniformama, pomogoše im da pronađu otvorene štandove gde su se prodavale stare stvari.
       Ti štandovi bili su svet za sebe, a prodavci pred njima su u većini bili bradati Rusi i postarije Ruskinje u širokim suknjama, ogrnute maramama sa izvezenim živopisnim motivima cveća. Među njima su se mešale grupice mladih ljudi u pohabanim vojničkim uniformama, od kojih su poneke bile kozačke. Po štandovima bilo je samovara, ikona, svećnjaka, raznobojnih lutaka, starinskog oružja, srebrnog pribora za jelo, porcelana... Sve ono što su izbeglice iz Rusije uspeli da ponesu sa sobom.
       Upitaše za jednu ogrlicu od ćilibara ali prodavac, bradati dedica u rubaški, zaceni toliko da Marko izvali krupnu psovku. Dedica očigledno razumede i naljuti se:
       -Sa mnoj tak ne govorit... Ja bil ruski đeneral! -razumeše oni iz bujice gnevnih reči.
       Utom im priđe jedan iz obližnje grupe mladih ljudi odevenih u sive polu-vojničke uniforme i pozva ih da pođu sa njim. Odveo ih je do jedan 'hojrige' - tipičnu austrisku gostionicu koja se nalazila u jednoj od sporednih ulica odmah kraj pijace. Tamo je, za stolovima i za šankom, takođe bilo puno Rusa, poneki u bojarskim kaftanima. Među njima su se muvali Jevreji, Arapi i pokoji meštanin, Bečlija, sa kožnom torbom o ramenu. Trifun uhvati krajem oka svetlucanje nakita i zlatnog novca, koji su se pojavljivali, i iščezavali odmah zatim, oko stolova. Lepuškaste kelnerice, obučene po štajerski, pronosile su boce sa vinom i krigle piva. Marko uhvati, u prolazu, koketni pogled jedne od kelnerica, punačke plavuše koja se vrtela oko stolova poput čigre balansirajući prepuni poslužavnik.
       Onaj mladić ih odvede do jednog postarijeg Kirgiza sa šiljatom bradicom koji ih dočeka bezubim osmehom. Dadoše mladiću napojnicu, a on im reče da ne kupuju ništa pre nego što priupitaju Kirgiza. Bezubi Kirgiz klimnu glavom i podiže kaziprst.
       -Ako nešto kupite, njemu jedan procenat -protumači mladić. - A ako ne, dovoljno će biti flaša piva.        Kupujte samo ako vidite da klima glavom i da češka bradicu.
       -Stvarno je bio ruski general, onaj stari tamo na pijaci? -upita Marko mladića.
       -Bio je posilni kod jednog kapetana -osmehnu se mladić, a zatim ih pozdravi po vojnički i iščeznu.
       Trifun i Marko dadoše se u potragu za srebrnim ruskim novcem, a upitaše i za pokoji zlatnik, napoleon ili za ćesarski dukat. Kad im se cena učinila dobra, pokazivali su te srebrnjake i zlatnike Kirgizu, a on bi ih opipao, zagrizao poneki, i vraćao ih bez reči, ne dodirujući bradicu. Shvatili su da su im nudili istrošene komade; jasno se videlo da je neko jednostavno odstrugao gram-dva srebra ili zlata. Najzad im se približi jedna žena odevena u somotsku suknju i neku vrstu polu-kaftana. Ponudi im tridesetak napoleona, dva prstena sa dijamantima i ogrlicu sa narukvicom u istom stilu od teškog zlata.
       -Treba nam novac za put u Ameriku -reče im žena. -Ako kupite sve, učiniću cenu.
       Onaj Kirgiz, kad pregleda ponuđene stvari i ču traženu cenu, brzo zaklima glavom i uze da češka bradicu.        Trifun i Marko na to izvadiše iz nedara kožne kese sa parama dobijenim za prevoz prasića.
       Ona žena reče nešto Kirgizu na ruskom, polušapatom, a on uze, spretno i ne gubeći ni trenutak, da opipava njihove novčanice. Zatim ih izmeni za dukate i nakit, odvoji svoj procenat, a nešto preostalog novca vrati Marku. Sve to kao u magnovenju, jedva su pratili pokrete Kirgizovih prstiju.
       Trifun, poučen već iskustvom iz Istanbula, celo to vreme oprezno je pogledao unaokolo. Ali kao da niko nije obraćao pažnju na njih, isuviše su bili zauzeti sopstvenom trgovinom.
       Ona žena potrpa primljeni novac ispod grudnjaka i odmah zatim iščeze nekud kroz sporedni izlaz, a njih dvojica se uputiše do nužnika gde je sve mirisalo na lizol. Uđoše u jednu od kabina i tamo ponovo prebrojiše preostali novac i kupljene dragocenosti. Odahnuše kad su se uverili da je sve bilo u redu.
       -Pomalo me grize savest što smo kupili to od one žene, očigledno primorane da proda -reče Marko.
       -Ali nismo se cenjkali, platili smo što je zatražila -sleže ramenima Trifun, koji je u Istambulu imao prilike da vidi kako su nesavesni ulični preprodavci plaćali nakit ruskih izbeglica lažnim turskim novčanicama.
       -Odnesi sve ovo na šlep, Trifune, evo ti ključa -reče Marko kada Trifun predloži da pođu. -Ti znaš gde držim dokumente u kabini. Dobro zaključaj posle, a doveče ćemo se dogovoriti o ostalom.
       -A ti? -upita Trifun.
       -Ostaću malo ovde, u hojrigenu. Bacio sam oko na jednu kelnericu -reče Marko namignuvši.
       Trifun sleže ramenima i uputi se napolje iz gostionice. Morao je, da bi došao do tramvaja, da se probija kroz masu ljudi koja se bila okupila oko štandova. Imao je neprijatan utisak da ga neko prati u onoj gužvi, međutim kada izbi na Ring uveri se da nema nikoga za njim. Kod onog istog prodavca kupi par viršli, komad hleba i bocu sa mlekom. Prodavac mu stavi to u papirnu kesu.
       -I vaš prijatelj? -upita ga prodavac.
       -Švaleraj -reče mu Trifun, a zatim požuri da uhvati tramvaj prema Dunavu.
       U tramvaju opipa kožne kese sa onim zlatnicima i nakitom, nabijene u specijalno za tu svrhu prišiven unutrašnji džep jakne. Sa mojom polovinom od ovoga nema više zime, pomisli. Slika piljarnice pune narannji, limunova, narova i rogača ukaza mu se pred očima; činilo mu se da može da oseti njihov miris. Kloparanje točkova tramvaja mešalo se sa tim slikama i Trifuna obuze osećanje da će, najzad, uspeti da isplovi iz nemirnih tokova svog mornarskog života i baci kotvu.

       Trifun je bio u kabini posade remorkera, kibicujuci partiju ajnca, kad stigoše policajci. Vest o Markovoj smrti prenerazi prisutne, posmatrali su policajce sa nevericom u očima. Poznavali su Marka odkako se uortačio da kupi šlep, ima tome više od dve godine. Bio je prava drugarčina, slika snage i dobrog zdravlja, izgledao im je neuništiv. Zvali su ga Likota.
       Policajci zatražiše od kapetana spisak posade remorkera i šlepova. Ispisaše imena nekolicine odsutnih, a kapetan je zajemčio svojim potpisom da su ostali bili prisutni u vreme Markovog ubistva. Trifun poumi da se približi policajcima, ali ga kapetanov pogled zaustavi.
       Kada su policajci otišli kapetan odvede Trifuna u svoju kabinu i zatraži od njega da mu ispriča o zbivanjima toga dana. I Trifun mu ispriča, pomenuvši svakoga koga su sreli na Nahmarktu. Opisa zatim kako su kupili dukate i nakit.
       -Nisam stigao da ih odnesem na Markov šlep -reče Trifun i poumi da izvadi one kupljene dragocenosti iz unutrašnjeg džepa jakne ali ga kapetan zaustavi pokretom ruke.
       -Ne želim da vidim to -odmahnu glavom kapetan. -Na osnovu onoga što mi rekoše policajci o vremenu Markovog ubistva znam zasigurno da si bio ovde sa nama u času zločina, a to je za mene najvažnije. Uostalom, policajci sami kažu kako su svedoci potvrdili da se radilo o trojici lokalnih bandita, Bečlija; prema njihovom naglasku koji su čuli tokom ubistva...
       -Ali bili smo viđeni tamo na pijaci i u kafani. I pre toga, od onog prodavca kobasica. Dva policajca su nam pomogli da nađemo štandove antikvara -primeti Trifun u nedoumici.
       -To je bilo mnogo pre časa ubistva, zar misliš da će se neko setiti vas dvojice u onom mnoštvu, manj da objave Markovu fotografiju u novinama. Ali to gotovo nikad ne biva kada se radi o kriminalu ovde na pristaništu ili oko Nahmarkta; izbodenih nožem ima gotovo svakog dana, na žalost. Prema onome što rekoše policajci, kad su ona trojica napali Marka bio je u društvu jedne kelnerice koju je sreo u 'hojrigenu'.
       -Marko nije poznavao nikog u Beču. Bio je mornar duge plovidbe pre nego što se uortačio da kupi šlep. Tu kelnericu mora da je upoznao kad sam otišao iz gostionice -reče Trifun.
       -Eto vidiš... Uostalom, da znaju nešto o vas dvojici, već bi se raspitivali o tebi kad su bili ovde -primeti kapetan. A zatim nastavi, pažljivo izgovarajući svaku reč: -Treba da znaš da je kupovina dukata i nakita onako kako ste vi to učinili, ilegalna u Austriji... Znam da se toleriše, prodaju se pod vidom starina, ali na sopstveni rizik. Ako se bilo šta desi u vezi takve jedne transakcije potežu se paragrafi. Zbog toga možeš da računaš na ćutanje svih učesnika u prodaji... Ovo što ću ti reči, Trifune, samo je moje mišljenje, a nikako preporuka. Tvoja je stvar da odlučiš o tome da li da odneseš te dukate i nakit na policiju ili ne... Koliko ja znam propise ovde, ako policija sazna za njih, biće konfiskovani. I budi sretan ako se izvučeš bez kakve kazne.
       -Onda ću ja lično da odnesem Markovu polovinu u Liku, njegovima -odluči Trifun.
       -To je opet tvoja stvar -reče kapetan koji je, srećom, bio dobar prijatelj trgovca na veliko od koga je Trifun kupovao narandže. -Što se mene tiče, ja ću iz ovih stopa u naš konzulat. Poslaćemo telegram Markovom ortaku i telegrafisaćemo njegovim roditeljima u Liku. Oni će po svoj prilici naslediti vrednost polovine šlepa, a Konzulat će im pomoći u tome kao i u prenosu Markovog kovčega za Liku. Onaj vaš prijatelj, krakati... Vasilije, još jutros je otputovao za Peštu. Ti sam odluči šta ćeš i kako ćeš posle ovog. Sve je posle toga samo stvar rutine... U redu, u redu Trifune, zemljaci smo, -reče kapetan remorkera kada mu Trifun uze da zahvaljuje. -Od tebe tražim samo da u mrtvo zaboraviš na ovaj naš razgovor.

       Kad je stigao u Gospić, Trifun je muku imao da nađe kuću Markovih roditelja. Bila je daleko od autobuske stanice i morao je peške do nje. Na kući je već bila istaknuta crna zastava a u dvorištu je video ljude i žene, većinom starije - dobar deo mlađarije bio je rasut na sve četiri strane sveta 'trbuhom za kruhom'. Markov otac, čestita starina sede kose, zamoli ga da ostane sa njima do sahrane.
       -Pominjao te je počesto u pismima. Za nas je velika uteha to što si došao da budeš sa nama u ovom času -reče Markov otac.
       Kada dopremiše kovčeg sa Markom, pred kućom se sleže čitav zaselak. Trifun je posmatrao lica ljudi, opaljena od sunca i, učini mu se, prkosnog izraza. Kao ono u Marka... Hodali su uspravno i govorili otresito, bez suvišnih reči. Posmatrajući ih i razgovarajući sa njima Trifun je razumeo nešto što je takođe bilo deo Markove ličnosti, ono tvrdo i ponosito u njemu. Žene su bile odevene u sivo ili crno, većina njih zabrađena maramama. Neke su plakale. U očima žena, naročito onih starijih, bilo je iste one topline kakvu je Trifun viđao u očima žena u Boki i Baru.
       Tokom službe upokoja bradati sveštenik izgovarao je prikladne reči iz Jevanđelja popevajući dubokim grlenim basom. 'Zemlja si bio i u zemlju, tvoju rođenu, odlaziš...' završi sveštenik prskajući kovčeg okvašenim strukom bosiljka. Trifun dohvati ponuđeni mu kraj konopca i zatim spustiše kovčeg u raku uz kuknjavu i plač Markove majke kao i prisutnih starijih žena. Grupica mladića izvadi pištolje i zapuca u vazduh.        Trifun dohvati grumen zemlje i baci ga u raku, a ostali učiniše to isto.
       Daća u Markovoj kući bila je bogata, stolovi su se povijali. Trifun nije mogao da shvati kad su pre uspeli da spreme sve to. Bilo je sušenog mesa, sireva, pečenja, pita savijača, a od pića prepečenice i dalmatinskog crnog vina. I svi su prionuli, izgladneli na putu do groblja i natrag. Jedino Markova majka nije okusila ništa. Odsutnim, sada već suvim očima, gledala je mnoštvo pred sobom. Samo je u jednom trenutku uzela Trifunovu ruku i dugo je zadržala u svojoj, rekavši mu:
       -Bio je moj jedinac; posle njega moj stari i ja ostadosmo ko' suva grana u šumi.
       Trifun iskoristi priliku kad se Markov otac uputi u ostavu po vino da ostane sa njim nasamo. Izvadi zatim iz nedara kesu sa nakitom i dukatima i pokaza mu je.
       -Zaradili smo to zajednički na prevozu robe u Beč, Marko i ja. Polovina je za vas -reče Trifun.
       -Zlehuda zarada, sine -procedi Markov otac. -Ali nije on jedini iz ovih krajeva koga je snašlo zlo u tuđini... Ne brini ti za nas, Trifune. Već smo primili telegram od Markovog ortaka. Nudi otkup za polovinu šlepa, dovoljno za nas stare do kraja života uz moju vojničku penzijicu... Ni pare nećemo da uzmemo od tebe moja starica i ja. Trebaće to tebi, sine, ni ženio se nisi još. Dovoljno je što si sa nama dok pregrmimo ono najgore. Da nisi došao, možda bi moja starica presvisnula od bola za njim.

       Istovremeno u Beču, Pašić osmotri hotelsku sobu dekorisanu Bidermajer, sa zelenim baldahinom iznad postelje. Deluje pomalo prašnjavo, pomisli. Ču se kucanje na vratima. Sekretar uvede ambasadora, obučenog neupadljivo, prema Pašićevim instrukcijama. Pašić odloži novine:
       -Znaš li, ispisniče, nešto o napadu na našeg mornara koji se pominje u novinama?
       -Znam... Napali ga neki lopovi i izboli nožem... Kapetan remorkera pobrinuo se već da mu se leš pošalje roditeljima u Liku, a mi smo sredili potrebne papire.
       -Policija?
       -Znaš već, slučaj pod istragom...
       Ambasador je vrlo dobro poznavao Pašićev način da okoliši pre nego što počne o onom glavnom.
       -Sastanak sa Radovanom kao po dogovoru. Biće ovde za pola sata, sa jednim 'prijateljem iz stranke', ustvari telohraniteljom -reče ambasador kad ga Pašić najzad zapita o tome.
       Radovan je bilo ime kojim su označavali Stjepana Radića.
       -Sa naše strane ne treba telohranitelja. Najvažnija je diskrecija -reče Pašić.
       -Za direktora hotela jamčim; toliko prijema smo već imali ovde da ni za živu glavu neće reskirati da izgubi mušterije. Onaj mali salon-separe je pod ključem, a kelneri su tamo već pripremili sto, kafu i kolače... Nego čujem da štampa u Beogradu i Zagrebu naslućuje nešto. Kao da znaju da putuješ preko Beča -primeti ambasador.
       -Nagađaju, tek toliko. Izdato je zvanično saopštenje da ću provesti nedelju dana na odmoru u inostranstvu i da ću posetiti Švajcarsku zbog redovnih lekarskih pregleda...
       -Za vreme sastanka sa Radovanom nećemo zapisivati ništa -pređe Pašić na stvar. -A on ako želi, neka zapisuje. Ti nastoj da zapamtiš sve i, molim te, još večeras pismeni zapisnik. Samo original za mene, bez kopije.
       Ambasador klimnu glavom. Znao je da ne bi trebalo da se meša u ovakva stranačka pregovaranja, ali je isuviše 'dugovao Baji' da bi i pomislio da odbije.
       Uskoro zatim Pašićev sekretar diskretno zakuca na vrata i obavesti ih da su 'gosti' u predvorju hotela.
       -Mi ćemo odmah u salon, a ti ih zatim odvedi tamo -reče mu Pašić.
       -Nisam verovao da želite susret sa bivšim robijašem -reče Radić pozdravivši lakim naklonom Pašića i ambasadora kad uđe u salon, ne pruživši im ruku prvi. Ali ja sam iskusio da kada je čovjek na umoru onda je blizu Bogu, a kada je u zatvoru, onda je blizu svome narodu -dodade sa ironijom u glasu.
       Pašić odluči da ne pokuša sa rukovanjem, ne još. Osetivši to, ambasador ih pozva za sto bez daljih ceremonija. Kada posedaše, Pašić se počeša po bradi i poče:
       -Ti znaš, ovaj, da su te u zatvor strpali pribićevićevci. A da i ne pomenemo koliko sam ja u sopstvenoj karijeri proveo u izgnanstvu i po zatvorima... Nema ti cile-mile u balkanskoj politici.
       -Znam -reče Radić. -I znam ko je stajao iza Pribićevića... Ali nećemo sada o tome; slažem se da Kralja ostavimo po strani. Ostajemo pri dogovoru da se sastanak održi na stranačkom nivou. Ima li kakvih formulisanih tačaka?
       Odredi ti svoje -reče Pašić. -A ja ću dodati ono što me zanima.
       Radić zatim dohvati poveliku kožnu torbu i otvori je, a onda poče da vadi iz nje nekakve listove hartije i da ih predaje Pašiću u ruke.
       -Ovo su kopije zvaničnih rezultata poslednjih izbora i plebiscita u Hrvatskoj, koji jasno pokazuju da smo mi, agrarci, najuticajnija stranka tamo -reče Radić. -Spremni smo da razgovaramo o saradnji sa svakim ko u principu priznaje hrvatski nacionalni identitet.
       Pašić je vrlo dobro poznavao te rezultate i znao je da su Radićevci, sa istim tim papirima, obijali pragove evropskih prestonica i putovali čak u Ameriku ne bi li dobili podršku za koncept državnosti. Međutim, umorni od dugog rata i preplašeni boljševizmom, zapadni državnici nisu ih ohrabrili. Većina njih je nastojala da postojeći 'sanitarni kordon' na jugoistočnim granicama Nemačke, inspirisan od Francuza posle rata, pretvori u sanitarni kordon prema sovjetskoj Rusiji. Što se tiče Balkana, od samog završetka Svetskog rata i stvaranja Kraljevine SHS velike sile bile su odlučile da poštuju 'status kvo' kako famozno balkansko bure baruta ne bi opet eksplodiralo. Pašić je saznao da su savetovali Radiću da se uključi u parlamentarnu bitku u zemlji, a posle da će se videti, prema situaciji. Takva 'mlaka' pozicija bila je usvojena uprkos Vatikanu odakle su, kao i obično, diskretno favorizovali pro-katoličke partije i političare. Na svu sreću, pomisli Pašić, Radić nije bio mnogo popularan tamo. Iz Vatikana su kritikovali radićevce ne samo zbog podrške principu odvajanja crkve od države, već i zbog naglašene anti-italijanske politike u vezi Istre. Sve to otvaralo je mogućnost za 'veliku nagodbu' sa Radićem koju je predložio Kralju.
       -Kako je, ovaj, moguća saradnja kad si ti svuda samo ne u zemlji i kad tvoji poslanici ne dolaze na sednice Skupštine? -upita ga Pašić, posle poduže pauze.
       -Da se vratim, pa da me ponovo strpaju u zatvor? -odreza Radić jetko.
       -Ja ti jamčim pred ovim ambasadorom ovde da se to više neće dogoditi i da ćete svi imati prilike za puno političko dejstvo -reče Pašić.
       -A u pogledu naše državnosti? -upita Radić.
       -U principu, to pitanje treba da bude rešeno novim ustavom i zato je važno vaše prisustvo u Skupštini... Ali i već sada, ovaj? Zar nemate svoj deo himne, svoje nacionalne simbole, svoje ljude u upravi?
       -Možda ponešto na lokalnom nivou. Ali u bilo kom pogledu na jugoslovenskom nivou preteže Beograd -primeti Radić.
       -E baš u tom grmu leži zec, i upravo sam zbog toga želeo da se susretnem sa tobom -reče Pašić, koji ne propusti ukazanu priliku. -Ja sam stari parlamentarac i verujem u političku borbu. Došao sam ovde da ti ponudim arenu u zemlji, Radiću. Kroz političku borbu, izbore, eliminisaćemo i potisnuti ekstremiste i bukače, a bivšim frontašima, uključujući tu i vaše veterane, podelićemo medalje ili zemlju pa neka gaje kukuruz.
       -Sve je to pusta reč -primeti Radić čupkajući kraj brka.
       -A ako ti, kao garantiju, ponudim položaj potpredsednika vlade?
Radićev pogled blesnu na te Pašićeve reči, a ambasador se uspravi u svojoj stolici kao da bi bolje da čuje.
       -Pod kakvim uslovima? -upita Radić.
       -Ni pod kakvim. Jedino da svi poštujemo pravila parlamentarne borbe i dogovore postignute u okviru tih pravila. Ne da se, kao dosad, na jugoslovenskom nivou pristaje na jedno a na lokalnom zagovara deseto.
       U malom salonu zavlada tišina, sve dok ne postade nepodnošljiva.
       -Hoće li ko kafe? -upita ambasador i, ne čekajući odgovor, napuni šoljice..
       -Ovaj, kako ti se čini moj predlog? -upita Pašić, ne sačekavši po običaju.
       Radić je dugo mešao onaj šećer koji je nasumice nasuo u kafu. Nije imao šta da izgubi, naprotiv. Dobijao je priliku da postavi svoje zahteve. Putovanje po Evropi nije mu bilo donelo očekivane rezultate, a i pare skupljene dobrovoljnim prilozima i doprinosima ponestajale su. U njegovom otsustvu, stranački prvaci u Hrvatskoj nastojali su da ga potisnu, mnogi od njih šurujući sa Beogradom na svoju ruku, a drugi su se dogovarali sa ekstremnim nacionalistima.
       -Slažem se u principu -oglasi se najzad Radić. -Preostaje mi još da porazgovaram sa prvacima stranke. Ali ipak imam jedan uslov: prvo ćemo uputiti samo izabrane poslanike u Beograd, a ja ću doći ako se uverim da se poštuje ovaj naš dogovor.
       Pašić mu, bez reči, pruži ruku preko stola i Radić je prihvati. Bila je to ruka starca, pomisli Radić, koštunjava i suva. Koliko li će još vremena moći da ostane na kormilu?

7. VEČE NA SKADARLIJI


       Otvaranje Mirkove izložbe, u jednoj od pokrajnih sala Kolarčeve zadužbine, bilo je dočekano sa nervoznim uzbuđenjem u porodici Meštrović i među njegovim kolegama, mladim slikarima koji su tek bili izašli sa Akademije kao njena prva posleratna generacija. Mirko je nastojao da ostane hladan, uprkos Norinoj usplahirenosti.
       -Samo tri reda o izložbi u novinama -ljutila se Nora. -A po pola strane o onom ubistvu na Karaburmi.
       -Budi sretna da su mu dali salu, ima slikara starijih od njega koji čekaju po par godina na takvu priliku -nastojao je Meštrović da smiri svoju poćerku gladeći prosede, lako napomađene, zaliske. A odmah zatim dodade, prepoznavši Sava: -Viđu ti pjesnika, ostavio svoje gnijezdo među liticama.
       -Nikad i nizašto na svijetu -reče Savo, naklonivši se galantno Ani. -Samo sam došao radi izložbe vašeg sina.
       -Misliš li da je bilo vredno tolikog puta? -reče Ana - koja se ponajviše protivila tome da Mirko studira 'za slikara' - ne bez zabrinutosti u glasu. Ona je, kao i Nora, tokom boravka u Prestonici počela da meša ekavski izgovor sa urođenom joj ijekavštinom.
       -Vrijedno i p r e v r e d n o, gospođa Ana -dočeka Savo. -A posebno to što će se moći vidjeti njegove ilustracije za moju knjigu pjesama.
       Mirko je u društvu Nore vršio poslednji pregled rasporeda slika na zidovima sale. Slikane u moru svetlosti dole na Primorju, činilo mu se da one tu, dosta oskudno osvetljene, gube u koloritu, da se suviše nameće crtež. Izreče tu svoju bojazan Nori.
       -Ni govora, moj Mirko; odišu svežinom -protivila se Nora. -Za mene, to ti je kao dah svežeg povetarca iz naše Boke. Gledajući ih, pitam se kako sam celo ovo vreme uspela da preživim bez mora, bez mirisa kiparisa, pa i bez vonja krepale ribe. Ah, evo naše kuće u Novom -reče ona zaustavivši se pred jednim od pejsaža iz Herceg-Novog.
       -A ako napustimo sve i vratimo se tamo? Angela kaže da se bez tebe izgubila veselost u kući -reče joj Mirko tiho, gotovo uz samo uvo.
       -Ne luduj, Mirko, molim te... Evo već dolaze pozvani -primeti ona a u očima joj zaiskri osmeh.
Nora je za otvaranje Mirkove izložbe bila odevena u belu čipkanu bluzu i tamno plavi somotski jelek koji se sužavao ispod grudi, ističući njen vitki struk. Imala je, takođe somotsku, usku suknju bez pliša sa prorezima koji su otkrivali skladnu liniju njenih nogu. Kosa joj je bila podignuta u neku vrstu punđe tako da joj se jasno ocrtavao dugi, delikatno građeni, vrat oko koga je bila vezala svilenu maramu, kobalt plavu. Kao na onom portretu Đure Jakšića, pomisli Mirko koji se nije mogao otresti utiska da Nora privlači kao magnet poglede prisutnih, a posebno one iz grupe mladih slikara koji su se bili okupili u dnu salona.
       Među tek prispelim posetiocima nalazilo se nekoliko bokeljskih privrednika i političara kao i poneki kulturni ataše iz ambasada sa kojima je Meštrović bio u dobrim odnosima. Dva kelnera, pod Aninim nadzorom, počeše da raznose čašice lozovače, prošeka, sokove od narandže, a košare prepune južnog voća i poslužavnici sa sendvičima bili su na stolovima u svakom uglu salona. Posetioci se podeliše u dve grupe, jedna koja odmah pređe na razgledanje slika i druga koja se okupi oko stolova sa đakonijama. Nekolicina iz te druge grupe, kao što to obično biva u takvim prilikama, upusti se u razgovor sa poznatima ne obraćajući mnogo pažnje izloženim slikama. Studenti likovne akademije, po razgledanju slika, otpočeše živahnu diskusiju.
       Utom se u sali pojaviše slikari Predragović i Marković. Predragović otpoče da se pozdravlja sa prisutnim diplomatima dok Marković uze da tapše po ramenima i da se ljubi u obraz sa poznatim Bokeljima. Mirka podiđoše žmarci i oseti se kao ogoljen kada se dvojica slikara uputiše prema izloženim platnima.
       -Vrše za ribolov koje se suše na pristanu, ulovljena riba na dnu barke, lica ribara opaljena suncem; vidi se zajednička inspiracija -obrati se Predragović Markoviću.
       -Boka i moja Budva... Često se usred noći probudim sa tamošnjim predelima okupanim suncem pred očima a spavaća soba kao da se ispuni mirisom limuna -reče Marković, a zatim dodade pokazujući na sliku talasa koji su lomili ostatke drvene barke o stene na obali, sa galebovima u visini kao nemim svedocima brodoloma : -Pogledaj samo ovo.
       -Negde kraj otvorenog mora -primeti Predragović.
       Marković pozva Mirka pokretom ruke:
       -Gde si našao ovu razbijenu barku? Ovakve se grade samo na Korčuli.
       -Među gružanskim stenama, tamo na otvorenom prema Italiji -reče Mirko. -Nisam hteo da je izložim, učinila mi se suviše literarna. Ali kolege me nagovoriše...
       -Bi li mi prodao tu sliku? -upita Marković, čija je privatna kolekcija savremenih mladih jugoslovenskih slikara bila na glasu u Parizu, gde je živeo i radio.
       -Prodao? Poklanjam vam je -oglasi se Mirko nastojeći da priguši uzbuđenje u glasu. -Načinio sam već nekoliko verzija te razbijene barke, o čijoj posadi se ne zna ništa.
       -U redu, onda. Kad dođeš u Pariz, moći ćeš da slikaš u mom ateljeu. Uvek imam spreman štafelaj za goste -obeća mu Marković.
       -Putujete skoro u Pariz? -obrati mu se Predragović, a kad mu Mirko potvrdi to dodade: -Tamo, u Parizu, ne-tematsko slikarstvo postalo je zastava. Ali Pariz je Pariz, a naš slikoviti Balkan još uvek traži svoje narativne slikare.
       Predragović baci pogled prema Nori koja je bila u živom razgovoru sa Anom:
       -Ova lepojka tamo, mora da je takođe iz Boke; prepoznajem mediteransko u njenim očima i u pokretima ruku.
       -Moja posestrima -reče Mirko. -Odrasli smo zajedno.
       Kad se Mirko udalji od njih, Marković reče:
       -Znam nešto o tom slučaju, jer smo Pavle Meštrović, slikarev otac, i ja studirali zajedno dok sam ono mislio da mi je diplomatija životni poziv i cilj...
       Ta devojka, Nora, zajedno sa svoje dve male sestre, izgubila je oba roditelja u jednoj od poslednjih zaraza, mislim da je bila po sredi plućna kuga, koja je zadesila jug Evrope nešto pre početka Svetskog rata. Roditelji su im bili došljaci u Kotor iz Dalmacije; vlasnici malog pansiona za, ponajviše, italijanske turiste blizu pristaništa. Bez ikog svog u Kotoru. Decu su posle njihove smrti uzele pod svoje tri dobro stojeće kotorske porodice. Međutim, samo Meštrovići su sa malom Norom ostali u Boki. Pred svetski rat one druge dve porodice odseliše se sa Norinim sestrama u Trst i Zadar. Kažu da se tri sestre od svog ranog detinjstva nikada više nisu videle.
       -Po svemu sudeći izgleda da je Mirko zaljubljen u tu devojku -reče Predragović a na krajevima tankih usana zaigra mu zagonetni osmeh. -Apoliner bi našao poetsku inspiraciju u takvom zaljubljenom paru.
       Kulturni ataše francuske ambasade koji tek što je bio stigao priđe da se pozdravi sa njima, a posebno sa Predragovićem, sa kojim se bio upoznao na diplomatskim prijemima još u Parizu. Pošto izmeniše par reči, Marković se izvuče da bi se približio grupici mladih slikara okupljenih u uglu sale gde su bile izložene ilustracije za Savovu knjigu pesama. Tamo je diskusija, o 'integralnoj struji' u likovnom i o apstraktnom slikarstvu, postajala sve življa.
       -Zaboravili su na poeziju koja je inspirisala te crteže -reče mu Savo osmehujući se ispod brkova.
       -Mislim da je sasvim moguće sa tri boje i par izukrštanih linija izraziti bilo šta likovno. Piet Mondrian, na primer... -govorio je bradati mladi slikar.
       -Po mom mišljenju, kod apstraktnih više se radi o traženju dekorativnih elemenata u likovnom. Velike betonske površine modernih građevina, a i sve komplikovanije mašine prosto nameću takva slikarska rešenja... Ali da priupitamo gospodina Markovića za mišljenje -reče prisutni asistent sa Likovne akademije.        -On tek što je došao iz Pariza.
       -Video sam ta Mondrianovoa platna u više navrata -reče Marković. -Šta da vam kažem... Još su kubisti uništili pojavno. Ali, po mom mišljenju, samo zato da bi svaki slikar mogao da slobodno izabere svoj put. Predragović, na primer, veruje u integralnu simbiozu slikarstva i muzike.
       -Zato što muzička inspiracija ne predstavlja stvari van nas već odslikava ono što se zbiva u nama; naša raspoloženja, osećanja, naše nemire -primeti Predragović koji se i sam bio priključio grupi mladih, a zatim dodade: -Ali inspiracija slikara koji teži takvoj simbiozi mora da bude stvarna, izvorna; inače će se njegov 'modernizam' pretvoriti u zanat. U tom grmu leži zec.
       -Istina je da se mnogi 'moderni' slikari samo povode za konjukturom, nadajući se da je to najkraći put do slave... i do para, naravno -složi se Marković. -Ako ne budemo oprezni konjukturisti će nam uništiti tradicije, korene koje imamo u narodu.
       Sa trga ispred Kolarčeve zadužbine dopreše u salon glasovi protesta i zvižduci, a moglo se razaznati i pevanje 'Internacionale'.
       -Tradicije? U ime tradicija buržoazija svuda u svetu, pa i kod nas na Balkanu, vrši eksploataciju radnih masa -utače se u diskusiju student prava Mitar, Meštrovićev rođak. -Mi nemamo ništa protiv betona i mašina ako su u pravim rukama.
       -Ali ako tim radnim masama oduzmeš još i tradicije, šta ostaje umesto toga? -reče Marković.
       -Pročitao sam tu skoro da su sve pesme već ispevane i sve slike naslikane -primeti Stevan, novinar lista 'Veče' koji je bio zadužen od redakcije da 'pokrije' otvaranje izložbe, obrativši se Savu.
       Stevan, koji je već bio dobro zakoračio u dvadeset petu, isticao se svojom dugom tršavom kosom koja mu je padala preko ušiju, svojim kariranim golf pantalonama, poznatim kao 'pumperice', i nekom vrstom majice tamno plave boje koja mu je dopirala sve do brade - način odevanja u neskladu sa ozbiljnim i vrlo usredsređenim izrazom njegovog lica. Zapisivao je sve što se govorilo na prijemu u malu beležnicu koju nikad nije ispuštao iz ruke. Iz te beležnice vadio je materijal ne samo za svoje članke, već i za detaljni lični dnevnik koji je uredno vodio od kako je došao iz Srema u Beograd.
       -Taj koji bi da pjeva kao ja morao bi pre toga da preživi par godina usred onog našeg krša, među kozama i pastirima -reče Savo. -A tek onda da odluči da li još vrijedi pisati pjesme.
       -Gospodine Savo, želeo bih jedan razgovor sa vama za moj list. Važi večeras kod 'Tri šešira', oko devet? Ja ću rezervisati sto -predloži mu Stevan.
       -Već sam se dogovorio da večeram sa Mirkom i njegovom posestrimom Norom -primeti Savo oklevajući.        -Istina, ostavili su meni da izaberem gdje... Najbolje ipak da se sporazumijemo sa njima.
       -Rezervisaću sto i za njih. I, takođe, za jednu moju poznanicu, mladu glumicu. Rekla mi je da bi želela da recituje vaše pesame preko radija.
       Utanačiše zatim sa Mirkom i Norom da se nađu kod 'Tri šešira' posle deset, jer je Mirko pre toga morao da se pojavi na prijemu koji je Ana organizovala za svoje prijateljice i poznanice povodom sinovljeve izložbe. Bile su to velikom većinom članice 'Kola srpskih sestara', među kojima je bilo par dvorskih dama. Ana je potajno računala da neke od njih kupe Mirkove slike.
       Utom iz pokrajne ulice kraj Kolarčeve zadužbine dopreše zvižduci pištaljki i bat koraka u trku. Dva studenta, još uvek zadihana od trčanja, uđoše u salu i umešaše se među prisutne, nastojeći da ne probude pažnju. Mitar im se približi, prepoznavši jednog od njih.
       -Nisam znao za ovo večeras. Kako to da niko nije obavestio univerzitetski ko-ordinacioni odbor? -interesovao se Mitar.
       -To smo mi, sa filozofskog, onako na svoju ruku. Protest zbog onog našeg kolege koga su uhapsili u nedelju dok je delio letke o gladnim studentima -reče mu poznanik.
       -Bolje da se o tome dogovorite sa nama kako bi nastupili zajedno. Ako treba, pozvaćemo kolege sa drugih fakulteta -reče Mitar.
       Na ulazu u salu pojaviše se dva policiska agenta u civilu. Uzeše da pogledima pretražuju salu, dogovarajući se da pokušaju da se umešaju među zvanice. Pavle Meštrović im se približi i agenti ga prepoznaše odmah, bili su obučeni za to.
       -Izvinite za ovaj naš upad, gospodine poslaniče. Radi se o učesnicima ilegalnih demonstracija. Učinilo nam se da je par onih bukača sa filozofskog fakulteta ušao ovamo -reče jedan od agenata sa sivim filcanim šeširom natučenim na oznojeno čelo.
       -Ovde se ulazi samo sa pozivnicama -reče Meštrović.
       U sali, sada već punoj zvanica, bilo je oko dvadesetak studenata. Agenti odmah zatim prepoznaše Pavlovog brata, Vladu, kao i nekoliko stranih diplomata. Nije se tu moglo ništa učiniti, zaključiše izmenivši poglede. A zatim požuriše opet na ulicu.
       -Pazi se, Mitre -opomenu Pavle Meštrović svog mladog rođaka kada agenti odoše. -Sa ovima nema šale.
       Mitar ga pogleda pravo u oči, a u glasu mu se oseti prizvuk prkosa:
       -Ne bojimo se mi Kraljeve policije, rođače. A imamo i svoje advokate -Mitar će.
       Svi su oni takvi, ne daju se razlogu, pomisli Meštrović.
       -Tvoja stvar, onda. Ja rekoh što rekoh jer mi pisao tvoj otac da te držim na oku.
       -On još uvek živi u doba gusala i bitaka sa Turcima -odvrati Mitar, udaljivši se.
       -Šta mu bi, kao da se opet nešto ljuti? -upita Nora.
       -Vražja politika, moja Nora. Danas ti se svako upliće u državne poslove. Kao da nas, političare, ne plaćaju za to -okrenu Meštrović na šalu.
       Kao i obično, u trenutku mu se vrati dobro raspoloženje. Pozdravljao se srdačno sa posetiocima koji polako počeše da se razilaze. Te večeri imao je zakazano sa Sonjom i niko mu nije mogao da pokvari ono što ga je očekivalo tamo, u njenoj maloj garsonjeri dekorisanoj u ruskom stilu, sa samovarom, ikonama i balalajkom. Običavala je da mu otvori vrata u penjoaru ispod koga je imala samo fino rublje, sa pripremljenom flašom šampanjca i kavijarom na ledu.
       'Istorija je istorija, rodnoj, a naši životi su naši životi' govorila je Sonja, koja je po zanimanju bila turistički vodić, kad bi neko započeo razgovor o političkim događajima. 'Ostavimo Pimenu-hroničaru da piše istoriju, a mi da proživimo... Davaj, puni te čaše!' Posle će, sa njenim prijateljima, večerati u onom ribarskom restoranu na Dunavu gde se nije mogo dobiti sto bez specijalnog ključa i gde je dolazio da svira čuveni ciganin-primaš Cicvarić.
       Posmatrao je krajem oka, ne bez žalca ljubomore, kako kulturni ataše
       Belgiske ambasade ljubi Sonju u ruku. Imala je duboko dekoltovanu brokatnu haljinu koja je lepo isticala njene obline. Ali, po ranijem dogovoru, držali su se kao da se ne poznaju... Prokleti pešovan, pomisli.
Krajičkom oka vide Anu koja im se približavala sa osmehom na licu i uspe na vreme da skine pogled sa Sonje.
Kaži dragička -reče Ana. -Moje poznanice iz Kola srpskih sestara interesuju se za Mirkove slike. Pozvala sam ih za večeras posle izložbe. Gotovo je sigurno da će kupiti jedan od primorskih pejsaža za prostorije Udruženja.
       -Odlično! -reče Pavle. -Trebaće mu svaki dinar za put.
       -Zar zbilja želi da ide u Pariz? -upita Ana zabrinuto.
       Ni ona kao ni Pavle ne primetiše izraz duboke zabrinutosti koji se kao tamni oblak u magnovenju nadvi nad Norinim licem i očima.
       -Već je uređeno za njegovu vizu a dobio je i preporuke za neke pariske slikare -obavesti je Pavle. -Mislim da je dobro da malo proširi vidike; odavde se slabo vidi Evropa sa druge strane Alpa.

       Kada je Savo te večeri sišao sa Terazija u Skadarsku ulicu popločanu krupnim kamenim oblutcima osetio je kao da prelazi neku nevidljivu vremensku granicu. Među prodavcima leblebija i pečenog kestenja bilo je ponekih opasanih crvenim pojasevima i sa fesovima na glavi, a prodavci slatkiša uzvikivali su 'halva, bahklava' sa nesumnjivim turskim naglaskom. U bašti jedne od mnogobrojnih kafana video je kako okreću velikog ovna na ražnju, a sa svih strana je dopirao miris ćevapčića i pečene paprike.
       Kada se približi kafani 'Tri šešira' vide grupu Cigana-svirača sa crnim futrolama pod miškom kako umiču jedan za drugim kroz uska vrata kafane. Odnekud dole, sa pijace, dopirao je pištavi zvuk zurli. Da ovo vidi moj đed mislio bi da su Turci ponovo zauzeli Beograd, pomisli Savo. Poslednji od onih Cigana-svirača, visok i mršav kao pritka, morao se podobro sagnuti da bi prošao kroz vrata sa svojim kabastim kontrabasom.
       Savo uđe za njim i ogleda se po kafani. Većina stolova bila je zauzeta, a na zidovima iznad njih dimile su se lampe-petrolejke. Kelneri su se jedva provlačili između stolica i stolova raznoseći tanjire pune paradajz salate sa iseckanim lukom, mladim sirom, komadima proje, a uz litrenjake vina i obavezne boce sa soda-vodom.
       U uglu, za jedinim stolom na kome je bila ceduljica sa zapisom 'Rezervisano' ispisana nezgrapnim rukopisom, mastiljavom olovkom, ugleda Stevana u društvu jedne mlade žene koju je isprva mogao videti samo sa leđa. Imala je kratko potšišanu kosu boje žita i bila u prugastoj, belo-plavoj, bluzi skrojenoj po mornarski.
       -Dobro veče, gospodine Savo -reče Stevan podignuvši se sa stolice. -Najpre da vam predstavim Miru, glumicu sa radija koju sam vam pomenuo na izložbi.
       -Ako treba da smo na vi, u redu. Ali ono 'gospodine' bolje da izostavimo.
       Smetaće mi u razgovoru -predloži Savo, naklonivši se galantno Miri.
       -Nema problema -reče Stevan, osmehnuvši se, kao da je očekivao tako što od ovog pesnika-brđanina.        -A sad da naručimo nešto za predjelo, dok vaši prijatelji ne dođu... Maslinke, kozjeg sira, kajmaka, lepinjice -izdiktira on kelneru. -Želite li da sa nama podelite konjak? Ako ne, onda bocu fruškogorskog belog?
       Savo prihvati vino, bio je unapred odlučio da te večeri ne dirne aperitive. Video je pred Mirom i Stevanom čašice konjaka, dopola ispijene. I boca konjaka bila je tu, sa slikom Napoleona. Koliko li će mu samo zaračunati to? -upita se Savo. Verovatno dovoljno za kompletnu večeru za dvoje u hotelu 'Boka' u Novom.
       -Može li se živeti od poezije? -upita Stevan, koji je imao beležnicu pripremljenu na stolu ispred sebe.
       -Ne može... Nije to profesija, kao pisanje za novine -odgovori Savo, opazivši interesovanje u Mirinom pogledu. -...Ali umrijeti od nje se može -dodade, više za Miru sada.
       -Teško bi bilo zamisliti život bez nje -reče Mira.
       -Većina pesnika koje sam intervjuisao žali se na honorare.... -reče Stevan.
       -Plaćaju crkavicu. Ali i bez toga sumnjam u pjesničko zanimanje. Vidite, Šekspir je bio dramaturg, Bajron nekakav lord, većina francuskih pjesnika naslijedila je ponešto od familije. A evo i kod nas... NJegoš je bio Knjaz, Zmaj je doktorirao medicinu, a profesora-pjesnika imamo sijaset. Čast izuzetcima kao što je onaj Zagrepčanin, pjesnik-boem Tin Ujević, koji samo potvrđuju pravilo.
       -Ali vi se, koliko znam, bavite samo poezijom? -reče Stevan.
       -Zarađujem hljeb kao ćata u manastirima, a ne libim se ni da ispomažem oko koza. Od njih sam naučio kako da se verem po liticama.
       Mira se nasmeja na taj Savov odgovor i ispi iz svoje čašice konjaka. Shvatila je da pesnik želi da je zabavi. Međutim, Stevan je zapisivao svaku reč.
       -Dobro, onda. Postoji li zbilja crnogorska, hrvatska, srpska umetnost. Ili možda opšte-jugoslovenska? -nastojao je Stevan, kome su Markovićeve opaske na izložbi dale ideju da otpočne jednu anketu o nacionalnoj umetnosti.
       -Kad ne bi postojala nacionalna umjetnost, možda bi svi nastojali da budu cerebralani kao Krleža, a on pokušavao da piše u desetercu. Obaška to što niko još nije u stanju da odredi o kakvom se to zajedničkom imenitelju radi, ma da o našim razmiricama i nesuglasicama znaju i vrabci na krovu -reče Savo.
       Kelner donese narudžbinu i nasu vina u Savovu čašu. On se posluži sirom, a zatim otpi dobar gutljaj vina.
       -Uzmimo ovaj sir, šarplaninac -reče Savo. -Mi imamo njeguški sir, a i u Boki ima kozjeg sira da prste poližeš. U Dalmaciji suše sir na dimu... I samo je barbarinu svejedno koji jede i uz koje vino -reče Savo, primetivši da se Mira ponovo osmehnu. Kakve oči! -pomisli on.
       -Ali slikanje i pisanje poezije ne može se upoređivati sa pripremanjem sira! -usprotivi se Stevan.
       -U tome i jeste stvar. Vi ono na izložbi pomenuste mišljenje da su sve pjesme ispjevane i sve slike naslikane. Međutim, to ne može da se kaže ni o vrstama sira; uvijek će neko smisliti kakvu novu vrstu. A kamo li o umjetnosti.
       -Po vama, izgleda da ni opšte-čovečanska umetnost ne bi bila moguća -zaključi Stevan.
       -Ni Čovječanstvo sa velikim Č, bar ne za našu generaciju -potvrdi Savo. -Iza tih svesvjetskih ideja su uvijek neki interesi. Mi na Balkanu, posebno, ne bi trebali da ponavljamo lekcije gorke istorije... Ne zaboravite da su Englezi, kad su osjetili da će postati svjetska sila, odvojili crkvu od Rima. Naivno je vjerovati da su to učinili samo zato da bi se njihov kralj mogao po drugi put oženiti.
       Konkordat, priseti se Stevan ali ne dotače tu temu. NJegova pitanja usredsrediše se zatim na knjigu Savovih pesama koja je bila pripremljena za štampu sa Mirkovim ilustracijama.
       Kad Stevan ustade da pozdravi neke poznanike koji uđoše u kafanu, Mira upita, uperivši u Sava pogled plavo-zelenih očiju:
       -Znači li to da treba da se izolujemo od sveta?
       -Nikako. Ali bi trebalo da se povezujemo sa drugima ne preko onog što nam se nameće spolja već preko onog što je izvorno naše -odgovori on, pomislivši zbog nečeg: neće biti lako kod nje, Savo.
       -Iz jevanđelja po Savi, zar ne? Dug je to put, pesniče... A i kakva smo ti mi svetska sila? -osmehnu se Mira.

       Ciganski orkestar, koji je do toga časa izvodio 'animir' muziku, zasvira: 'Gde si dušo, gde si rano, gde si danče mio...'. Mira svojim toplim altom poče da izgovara rečitativ popularne pesme. Razgovor za susednim stolovima se utiša. 'Gde si sunce ogrejano, gde si dosad bio...' intonirao je Mirin glas, sada već praćen tihim pevanjem jednog tenora za susednim stolom i horom glasova okolo koji su prihvatali refren.
       -Ta pjesma i ta muzika, to je naše. I baš me boli briga da li se dopadaju ili ne Čovječanstvu sa velikim Č -izgovori Savo poluglasno.
       Te su pjesme pisane za nas ovde, pomisli on. Ispevane u rečima našeg jezika. I za tebe, Miro, sa tvojim očima kao voda jezera. Za tvojim glasom, baršunastim kao peteljke ruže, hteo je da doda naglas. Ali se uzdržao. Samo je podigao čašu sa vinom i otpio podobar dobar gutljaj, a Mira takođe otpi iz svoje.
       -Želela bih da izgovorite par uvodnih reči pre nego što počnem da čitam vaše pesme u studiju -reče Mira.
       -U redu, samo recite mi o čemu?
       -Nešto iz 'jevanđelja' po Savi -odgovori Mira.
       Stevan se vrati do njihovog stola praćen Mirkom i Norom.
       -Jedva smo se izvukli -reče Nora kad se svi smestiše za sto.
       -Jedna od tih gospođa želela je da zna zašto je cena jedne od mojih slika, dvostruko viša od druge iako su gotovo iste veličine -primeti Mirko.
       -I šta si odgovorio? -upita ga Savo.
       -Pa da sam onu skuplju slikao gotovo dva puta duže -reče Mirko uz opšti smeh za stolom. -Ali najvažnije je to da su kupile tu sliku. Biće mi dobrodošlo za pripremu puta u Pariz.
       Mirko i ne primeti kako se Norine oči zamagliše kada je pomenuo taj put.
       Kelner donese još dve boce vina, a zatim uze da beleži porudžbine za večeru. Ciganski orkestar svirao je sada narodna kola i raspoloženje u kafani se podiže. Zatim se na podijumu pojavi vitka mlada žena odevena u usku crnu haljinu od satena koja joj se pripijala uz listove nogu. Gusta garava kosa padala joj je preko ramena gotovo do struka.
       -Prvi put u Beogradu večeras nam peva Nada 'Crna Zvezda'! -objavi crnpurasti Gavroš, primaš orkestra.        -Moja Šapčanka, poreklom iz Semberije.
       Orkestar zasvira a Nada se izvi u struku i zabaci kosu ustranu tako da joj se jasno ocrta tamnoputi oval lica. 'Na Uskrs sam se rodila, džanum, na Đurđev dan se krstila...' -pevala je uz bučno odobravanje prisutnih na svakoj pauzi pesme. 'Zato sam bela, rumena, džanum...'.
       -Šta to znači: 'džanum'? -upita Nora, pokušavajući da shvati šta u toj pesmi toliko privlači mladiće u sali.
       -Verovatno turska reč, ili arapska. Nešto kao naš uzvik 'more dragi', ili primorsko 'ajme mili' -odgovori joj Mira. A zatim dodade: -Ova će da zapali Skadarliju.
       Kao u odgovar na to, Nada skide svoj šal i obavi ga oko ramena visokog basiste. Duboki dekolte jedva da je mogao da zadrži njene jedre grudi kad muzika pređe na čoček i ona podiže ruke sa dairama, izvijajući se u kukovima. 'To, to...!' čuli su se uzvici gostiju koji odmah zatim počeše da izvikuju narudžbine pesama i da šalju banknote primašu. On zadenu najkrupniju novčanicu za strune violine, a ostale uze da trpa po džepovima i ispod košulje na grudima.
       Nora je posmatrala sve to kao opčinjena. Za nju, bio je to neki novi, drugi svet; prepun, činilo joj se, razuzdanosti i neslućenih sloboda čula. Posmatrala je Mirka krajičkom oka, obuzetog razgovorom sa Stevanom i Savom. A Mira kao da je bila izvan onoga što se zbivalo u kafani, ponašala se više kao posmatrač. Kad bih samo mogla da budem hladna i sabrana kao ona, pomisli.
       Norin pogled usredsredi se opet na pevačicu i primaša koji se lomio oko nje dok je pevala, izvlačeći strastvene tonove iz svoje violine. Nikada, da se to sve nije dešavalo pred njenim očima, ne bi mogla da poveruje da je taj omaleni primaš tmasta lica, odeven u polupohabani crni žaket i belu košulju sumnjive čistoće, sa leptir mašnom vezanom ukrivo, u stanju da proizvede tako duboko osećajne zvuke na svojoj violini. Niti da je ta mlada žena, koja je uvijala kukovima poput kakve bludnice, u stanju da peva sa toliko čežnje u glasu. Pripadali su jednom posebnom svetu koji ona nije poznavala ali koji nije bio manje stvaran od njenog sopstvenog. Svetu greha? Ili bolje rečeno, svetu čula i puti, pomisli.
       Zvuci violine i glas pevačice zabrujaše neočekivano po duboko skrivenim strunama njenog bića, nalazeći put do predela osećajnog koje je samo naslućivala u sebi. Oči joj zablistaše a u grudima joj navre talas žudnje.
       A šta ako Mirko z a i s t a oseća nešto drugo prema meni, nešto zaista različito od bratske ljubavi? Greh je i pomisliti na to! Ana mi nikad ne bi oprostila... A ni ja samoj sebi ako bi se prepustila struji bez da sagledam gde me nosi. Kao ono sa Draganom... Ali sada bi to bilo dublje, nepopravljivo. Pogledala je Mirka koji je opet govorio o onoj barci razbijenoj na stenama, sav obuzet svojom vizijom. Da li je on zbilja u stanju da razlikuje takve vizije od stvarnosti? -pomisli Nora.
       -Miro, Mirče, te oči tvoje zelene... Plaču za tobom daske koje život znače... I vidi koga je dovela, kakav cvet u ovoj dimljivoj izbi! -trže je duboki muški glas. -Eleonora, Nora? Znao sam da joj ime mora biti takvo.
To lice, pomisli Nora nastojeći da se priseti. Markantno, sa istaknutim obrvama i sa očima koje su odslikavale blagu ironiju. Kada joj je obuhvatio ruku svojom velikom šakom osetila je neko čudno strujanje, neku neodoljivo privlačnu silu.
       -Čiča Ilija, glumac -predstavi ga Mira, a kelner mu donese, ko zna od kuda u sada već prepunoj kafani, stolicu.
       -Sada znam gde sam vas videla. Prošle sezone u pozorištu- reče Nora. -Tu Šekspirovu dramu sam više puta pokušavala da čitam ali me je sudbina starog kralja ostavljala hladnom. Međutim, kad ste vi izgovarali njegove žalopojke, kraljev lik kao da je oživeo a njegova me je kob dirnula u dno duše...
Čiča Ilija je poljubi u obraz.
       -Tako nešto želim da čujem kao nagradu za naš, glumački, trud. Ono novinarsko o 'sudbinski tragičnom koje je gospodin Stanojević inkarnisao...' niko živi ne razume. Miro, dokle ćeš ti da gubiš vreme izvan pozorišta?
       -Dok ne odluče da postave Ibzena, ili Italijane, nešto moderno. Želela bih da prikažem lik savremene žene, probleme njene emancipacije. Ne možemo večito da igramo ujka Vanjine rođake -odgovori Mira.
       -Radio drame u Americi privlače sve više publike -primeti Stevan.
       -Eh, u Americi... A koliko kod nas ima radio aparata? Par hiljada u vrh glave -odmahnu rukom Čiča Ilija.        -Ja mislim da će pozorište preživeti sve te pomodarije... Pozorište, to je život, ljudska drama i komedija odslikane na daskama. U nama, glumcima, gledaoci prepoznaju sebe, svoje sudbine... završi Čiča Ilija, a zatim se obrati Stevanu koji je sve brižljivo zapisivao: -Dozvoljavam ti da objaviš ovo, Stevane. A honorar pošalji šefu sale ovde; dugujem mu već od letos -dodade on ustajući da bi se pridružio 'glumačkom stolu' u uglu sale gde je provodio noći.

       Postarija Ciganka, izboranog lica zabrađenog crvenom maramom izvezenom zlatastim zvezdicama, približi se njihovom stolu.
       -Da vam gledam u dlan, gospođice? -predloži ona Nori.
       U izrazu njenog lica bilo je nečeg što spreči Noru da odbije. Ispružila je dlan leve ruke, a razgovor za stolom se prekide. Ne mari, neka slušaju, pomisli Nora. To su ionako ludorije.
       -Predstoji ti promena u životu, velika i uskoro -reče Ciganka.
       -Kakva velika ljubav? -upita Mira.
       -Jedan čovek. Visok; evo ovde vidim prsten.
       -Neko između nas? -pitao je Mirko, zainteresovan.
       Ciganka pređe ispitivačkim pogledom po licima prisutnih muškaraca. Imala je crne kao ugalj oči koje kao da su gorele nekom unutrašnjom vatrom.
       -Ne, niko od vas ovde. Muškarac stariji od vas -reče Ciganka uzevši da ponovo posmatra Norin dlan.        -Linija života...
       -Uvek su govorili da mi je linija života kratka -primeti Nora nehajno.
       -Život se može proživeti u jednom jedinom danu ili ne doživeti ništa uzbudljivo u sto godina -reče Savo.
       -Šta bi vredeo život ako bi se unapred znala budućnost? -primeti Stevan.
       Ciganka ga pogleda ispitivački, a onda ispusti Norinu ruku iz svoje i reče:
       -O sudbinama ne odlučujemo mi, smrtni. Živimo onako kako je pisano... Hvala lepo, mladi gospodine -obrati se ona Mirku koji joj tutnu dvodinarku u šaku.
       Udaljila se pre nego što Nora uspe da je zapita o svojoj liniji života.
       Kasnije, dok je prolazila podruku sa Mirkom polumračnim ulicama Prestonice na povratku kući, slušajući njegove utiske sa otvaranja izložbe, Nori se ponovo ukaza cigankino naborano lice i vatreni pogled njenih očiju. Kao da se naglo prekinula kad je ono došla do linije života? Što to mari, pomisli. Ludorije, kao ono o prstenu. Visok, stariji muškarac? Nadam se da neće biti kakav starkelja, pomisli Nora i prsnu u smeh.
Mirko je pogleda i osmehnu se, a zatim, još više pripijeni jedno uz drugo ruku pod ruku, zakoračiše bodro kraj reda kuća već potpuno utonulih u mrak. Hladni dah jesenjeg vetra ošinu ih po licu i natera da ubrzaju korak. Mirko skide svoj kišni mantil i prebaci ga preko Norinih ramena, a ona se opet privi uz njega. Osećala se toplo i bezbedno koračajući tako i ubrzo zaboravi na Ciganku. 'Zato sam bela, rumena, džanum...' seti se stihova pesme i uze da je tiho pevuši.