|
|
Zahvaljujemo se izdavačkoj kući CID iz Podgorice koja nam je poklonila knjigu dr Jovana Vukmanovića "Paštrovići" i na taj način omogućila da našim posjetiocima prenesemo jedan njen dio. Knjiga predstavlja obimna antropogeografsko-etnološka ispitivanja Paštrovića.
Др Јован Вукмановић
Паштровићи
Антропогеографско-етнолошка испитивања
ПРЕДГОВОР
Антропогеографско-етнолошки paд о Паштровићима, који дајем у овом облику, резултат је мојих дугогодишњих испитивања. Првобитно сам га започео прикупљањем народних обичаја, још 1929, пa сам касније своја истраживања проширио на проучавање цјелокупне прошлости и живота Паштровића. Од 1949 до 1958 сваке године сам навраћао у пo неколико махова у ову област, прикупљао грађу и допуњавао започети рад. Упоредо са ентолошким вршио сам и антропогеографска испитивања како би се добила потпунија слика читаве области. Извјесну материјалну помоћ за ова истраживања добио сам од Етнографског института Српске академије наука 1949.
Пошто сам увидио да је сакупљена грађа на терену недовољна за упознавање прошлости Паштровића, то сам користио огромну архивску грађу до које сам дошао на разним мјестима, настојећи тиме да дам што потпунију монографију oвe области. Драгоцјене податке су ми пружили приватни, породични пaштровски архиви, као и државни у Котору, Херцегновом, Задру, Цетињу, Цавтату и најзад у Венецији. Архивском грађом у Државном архиву у Котору послужио сам се највише уз помоћ дон Ива Стјепчевића, а преко педесет докумената из Државног архива у Задру ставио ми је на расположење дон Антопије Милошевић, на чему им се топло захваљујем.
Паштровска документа, за којима су у прошлости многи трагали, особито Стјепан М. Љубиша, Валтазар Богишић, Дионисије Миковић, Јово Сућић и Александар Соловјев, однесена су на разне стране и великим. дијелом су уништена. Ипак у народу су остале још драгоцјене збирке ових старих ucпpaвa, од којих је неке мојим посредовањем откупио Државни архив на Цетињу.
Овај paд је моја докторска дисертација, коју сам бранио на Филозофском факултету у Београду 30 јуна 1959 године. Чланови комисије су били професори: д-р Б. Дробњаковић, д-p В. Чубриловић, д-p М. Лутовац, д-p И. Божић и д-p М. Барјактаровић.
Слике у тексту су све оригиналне, осим Светога Стефана и сватова.
Ј. В.
Из обимних испитивањa др Јована Вукмановића која су дата на око 450 страна издвајамо прву и трећу област. У првој области дате су основне карактеристике положаја, граница и величине Паштровића, а у трећој кратак преглед историје.
А. ОПШТИ ДИО
I. ОБЛАСТ
Положај, границе и величина. — Област Паштровића захвата крајњи јужни дио Боке Которске, од рта Завале до Спича или, како се то каже у народу, „од Бабина Вира до Куфина", и између Јадранског Мора и Црмнице. Првобитно се под Боком подразумијевало само узано подручје око Залива, али се још у млетачко доба овај назив раширио на читаво приморје до Спича и тако је остало у народу.1) Област Паштровића је утлавном планинска и протеже се у правцу СЗ—ЈИ. Са сјевероистока граничи Црмничком Нахијом, са сјеверозапада Брајићима и Маинама, са југозапада Јадранским Морем, а са југоистока Спичем. Од свих сусједних, копнених предјела одвојена је узвишењима или планинским косама.
Земљиште ове области је оштрим прегибом издвојено нa два предјела, приморски и планински. Приморски предио је узани појас између мора и планинског гребена, на стрмој падини, која је нагнута према мору. Планински предио је нешто већи и претстављен је кречњачком површи, која се диже од 600 до 1000 м. Са ове површи се дижу многа узвишења, од којих су највећа: Голи Врх (1087), Липова Глава (956), Стримија (881), Копац (720), Веља Глава (1047), Дражмир (722), Шуман (791) и Спас (779).
На сјеверозападу Паштровића је племе Маине. Граница према овом племену почиње на мору код Завале и иде Старим Путем на Разбојиште, па на Бабин Вир, Бријег Св. Томе, Камене Њиве, поврх Бранковине, у поток од Гољана, на Јазбину, врх Тршљиковице, Вељу Гомилу и завршава се на Крсту од Ође, гдје је тромеђа између Паштровића, Маина и Брајића.
Према предјелу Брајићи граница иде од Крста од Ође на Пирамиду, па на Космач, Јеву Брајићку, гребеном изнад Сјенокоса, преко врха Штрбине, западно од Голог Врха и избија на Јабуку, гдје је тромеђа између Паштровића, Брајића и Црмнице.
1) Георгије Николаевић, Окружие которско (Србско-далматински магазин, Задар, 1849, 7).
Према Црмници граница је најдужа, иде највише преко врхова разних узвишења и данас је много правија него што је била у старије доба. Са виса Јабуке она иде у страну више Долова, па на Крастави Камен, врх Гиљана, у страну накрај Дуге Њиве, на воду Церовицу, Крш од Мијачице, средину Бобова Доца, западно од Давидовића Крша, преко Видрана, Малог Дражмира, Мале Остре Главице, стране Дубоког Дола, врха Гоча Брда, брда Кршка, Крша од Мијовића, Илијина Брда (865), Пресјеке и избија на Дин Врх (Девин Врх, 866), гдје је тромеђа између Паштровића, Црмнице и Спича.
Према предјелу Спича граница је кратка и спушта се низ планинску падину на море. Са Дин Врха иде на Гагер, Вељу Главицу, Ковачев Крш, Дабов Крш, Превиш Долац, поврх Дубраве, на врх Драчева Брда, Грло од Скале, преко Плоча, падином Границе, источније од шуме Релазе, на Столац и одавде пада у море.
Западну границу Паштровића чини Јадранско Море од Завале до Спича у Дубовици.
Према свима сусједним предјелима: Маинама, Брајићима, Црмници и Спичу, повучене су јасне границе. Оне иду највише гребенима и преко врхова узвишења, а обиљежене су крстом или киљаном, дугуљастим каменом, који су пободени чврсто у земљу. Према Црмници и Спичу границе су из стратегијских разлога правије повучене него према Маинама и Брајићима, племенима која су дуто била под Аустријом, као год и Паштровићи.
У прошлости границе Паштровића су биле колебљиве и неколико пута су помјеране. Оне су у неколико махова одређиване и убиљежаване у карте, нарочито према Црмници, али их нијесу поштовали ни једни ни други граничари. Између сусједа сукоби су избијали најчешће због пашњака и воде, а понекад и због незнатног разлога са Црмничанима и Спичанима, припадницима других држава, који су држали огромну стоку и понекад њоме прелазили границе својих области. Паштровска Гора за дуги период времена била је поприште сукоба и борби између Црмничана и Паштровића, којима су више пута прискакали у помоћ аустриске пограничне страже, а понекад и војска. Још у XVI вијеку састају се два паштровска племена, Буци и Главочи, да вијећају о „невољама што их находи од нашијех (њихових) помеђаша Глуходољанах, како не (нас) гоне с куфина (границе) светога Марка".2) Не зна се тачно кад је отпочео овај дугогодишњи сукоб, али је ријешен у Котору 1560 пред судом добрих људи. Том приликом је одлучено да Превеза, мјесто на граници Созине, припане Паштровићима, као што они држе и дио Созине, и да граница према Црмници иде преко Вељег Точила, Суве Стијене, Црвеног Бријега, Пољанице и Тудорове Улице у Буковицу. И послије овога Црмничани су даље повремено обрађивали спорно земљиште, због чега су избијали спорови, који су поново претресани 1612, 1619, 1620 и 1643.3) Граничне борбе су такође биле честе и у XIX вијеку. За вријеме француске окупације Паштровићи бијаху толико осиромашили да почеше продавати своја имања на планини Црногорцима, који су настојали да се приближе мору. Бечка влада поче због овога да протестује код црногорског владике.4)
У фебруару 1838 Паштровићи јављају Црмничанима да ћe им „узети границу на силу с помоћу аустриског оружја".5) Beћ у јулу су избили крвави сукоби, у којима је узео учешће и „милитар аустриски".6) Аустриске власти су биле подигле стражарице на црногорском земљишту и потстицале су Паштровиће против Црмничана. Због ових честих сукоба, који су се понекад претварали у праву борбу, црногорске власти су настојале да изврше ново разграничење према Аустрији. Преговори су започети у јулу 1838, а разграничење је извршено 1841.7) Приликом овог разграничења, кад је одређена данашња граница, Паштровићи су изгубили велики појас земљишта дуж читаве границе према Црмници, који је износио, без обрадиве земље, „више од 40 југера шумах и 3 источника воде".8) Њихова стара граница ишла је од Крастава Камена на Малу Тројицу, Вељу Тројицу, Озрен, Мали Соко, Вељи Соко, Штрбину, Крстац од Главоча, Расоватац и избијала на Трироге.
Граница се такође мијењала и према Спичу. У раније доба велики дио данашње Буљарице био је у саставу Спича. Још краљица Јелена, а касније њен син краљ Милутин 1313 уступа Ратачком манастиру један дио Буљарице.9) Спичани су имали своје посједе у Буљарици, измијешане са паштровским, све до ријеке Порубице. У старијим документима овај крај се и назива Спич Паштровски. У марту 1442 Радица Грубачевић, „из Спича Паштровског" (de Spiz Pastrovichorum), насљеђује покретна и непокретна добра Љешка Коцаниа.10) Средином XVII вијека врши се коначно разграничење између ове двије области и Паштровићи су тада успјели да помакну границу на рачун Спича. Ипак је и овом приликом остало спичанских посједа у паштровским границама које су временом Паштровићи откупили. У новембру 1817 Перо Никланов из Ђурмана продаје земљу Митру Греговићу у Надлушком Пољу.11)
2) Државни архив, Цетиње, Збирка С. Суђића.
3) V. Станојевић, Из историје Црне Горе у XVI и XVII вијеку (Историски записи, год. XII, књ. XV, Титоград, 1959, 333—335, 359, 363, 364 и 374).
4) Вл. Ђорђевић, Црна Гора и Аустрија, Београд, 1924, 44.
5) Његошева писма, књ. II, Београд, 1953, стр. 22.
6) Његошева писма, књ. II, Београд, 1953, стр. 88.
7) Ђ. Поповић, Историја Црне Горе, Београд, 1896, 179.
8) Оригинал код Митра Д. Суђића, Петровац.
9) В. В. Макушев, Хрисовуља краља Стевана Уроша, дата Ратачком манастиру близу Бара (године 1313) (Гласник Српског ученог друштва, XXXII, 1871, 164). Ову крисовуљу су објавили и Ф. Миклошић (Monumenta serbica, 68), С. Новаковић (Гласник Српског ученог друштва, III, 1866, 214) и Д. Фарлати (Illyricum sacrum, VII, 57), али су погрешно навели годину.
10) Државни архив, Котор, СН (судско-нотарски архив), књ. VII, 393.
11) Оригинал код Сава Греговића, Петровац.
У старије вријеме су избијали сукоби и због сјеверозападне границе, која је била нешто ближе Будви него данас. Маињани су још 1577/8 продали неко земљиште Паштровићима, што касније нијесу признавали и због тога је 1590 вођен спор, који је окончан у корист других. Паштровићи су водили спорове са Маињанима и Брајићима и око саме границе 1589 и 1591, али нијесу успјели да добију спорно земљиште. Најзад су 1643 претресани поново сукоби између ових граничара и ријешено је да спорно власништво припане Брајићима, а Паштровићима терен од цркве Св. Томе, до брда, „право по току оне воде".12)
Ван наведених граница је острво Свети Никола, које данас углавном припада братствима Митровић, Рафаиловић и Кажанегре, а само малим дијелом Будванима, чије је некада читаво било. Из економских разлога Паштровићи су се почели рано интересовати за ово острво, а 1714 они га запосједну и присвоје. Због тога су их Будвани 1716 предали суду, који је ријешио „на темељу јасних докумената да острво испод Будве припада Будванима, који су га одвајкада мирно посједовали и уживали".13) На њему је ванредни провидур у октобру 1722 додијелио потпуковнику Камилу Бечићу и његовом брату Стефану, настањеним у Будви, за њихове ратне заслуге, око четрдесет комада земље, под условом да посјед не смију отуђити, да на њега плаћају годишње порез и да се у случају њихове смрти без насљедства врати држави. Ову одлуку ванредног провидура потврдио је Сенат исте године својим декретом.14) По предању на њему je била православна црква св. Саве, коју су католици из Будве као напуштену обновили и посветили је као своју светом Николи.
Измјенама ових географских граница мијењала се само површина области, јер оне нијесу/захватале паштровска села. Стога је етничка граница Паштровића одвајкада остала иста, непромијењена.
У обиљеженим границама површина Паштровића износк 65,33 км2. Она лежи између 42°10'—42°17' сјеверне ширине и између 18°52—19°0' источне дужине.
12) Г. Станојевић, Из историје Црне Горе у XVI и XVII вијеку (Историски записи, год. XII, XV, Титоград, 1959, стр. 349, 350, 374 и 375).
13) Државни архив, Задар, Atti del Proveditore gener. A. Emo, 1714—1717, II, 178).
14) Државни архив, Херцегнови, Libro terminazione, IV/2, Ш—114).
Народни појам и име. — Област Паштровића претставља изразиту географску цјелину. Она је у литератури и народу позната под именом Паштровићи или, врло ријетко, Паштројевићи. Становништво се такође зове истим именом, само га у осталом дијелу Боке називају још и Паштровићани, у једнини Паштровићанин или Паштројевићанин.15)
У административном погледу област Паштровића се од XV вијека дијели на двије општине, са засебним сједиштима у старој Кастелластви и Св. Стефану. Ова подјела је извршена свакако због конфигурације земљишта, које је пространо и у облику појаса се протеже дуж обале. Понекад су се, највише због политичких промјена, ове двије општине спајале у једну, са сједиштем у Св. Стефану или Кастелластви. Са овим административним разграничењем области слаже се и народна подјела на двије банде (стране), источну и западну, обје са по шест племена, између којих је граница била стално на Смоковијенцу. Отприлике ово је и територијална средина Паштровића. У погледу становништва између ове двије општине одавно нема никакве разлике. Штавише, братства неких племена су измијешана, налазе се на територијама једне и друге општине.
Паштровићи се први пут помињу 1335 „као властела у служби цара 'Стефана''.16) Године 1363 Радак Паштровић оставља у опоруци шест гроша цркви у Рацу.17) У дубровачким споменицима они се редовно јављају од 1377.18) У марту 1399 помиње се више „људи из Паштровића", који дугују госп. Луки покојног Бозилија Болице 30 перпера. 19) Крајем децембра исте године примају кнез и которско вијеће за своје грађане на „вјечно вријеме" браћу Остоја и Радића, синове Радосава Паштровића, као и њихове насљеднике, и опраштају им ако су што учинили против. града, настојећи да се уздржи и умножи град Котор.20) Из ових докумената, као и из многих других, види се да област и њено становништво носе исто име.
Постанак и етимолошко значење имена Паштровићи до данас нијесу објашњени. У Рјечнику Југословенске академије знаности и умјетности каже се да је оно „изведено од имена Паштро, којему нема потврде, а значило би исто што Паштроје", „које би управо значило човјека шарена, тј. пастра".21) Ј. Ердељановић је мишљења да име Паштровић није српског поријекла, већ да је „несумњиво наслеђено од старих племена илирско-романских староседелаца Влаха или Арбанаса".22) Илија Синдик претпоставља „да је обласно име Паштровић потекло од породичног имена Патшровић".23)
15) Рјечник Југословенске академије, стр. 698.
16) К. Јиречек, Историја Срба, Београд, I, 1952, стр. 77.
17) И. Марковић, Дукљанско-барска метрополија, Загреб, 1902, стр. 106
18) К. Јиречек, Историја Срба, Београд, II, стр. 46.
19) Државни архив, Котор, СН., књ. П, стр. 655.
20) Државни архив, Котор, СН., књ. II, стр. 616.
21) Рјечник загребачке Академије, стр. 698.
22) Ј. Ердељановић, Неке црте у формирању племена код Динарских Срба (Гласник Географског друштва, 1921, св. 5, стр. 74 и 76).
23) ") И. Синдик, Душаново законодавство у Паштровићима и Грбљу (Зборник у част шесте стогодишњице Законика цара Душана, Београд, 1951, 125).
Из многих архивских података XIV и XV вијека види се јасно да је у то доба у овој области постојало родбинско, односно братственичко име Паштровић. На свима уговорима и исправама из овога доба сријетају се по један или два потписника са овим презименом, и то увијек на првом мјесту, што значи да је ово био угледни паштровски род, односно братство.
У децембру 1399 Остоја и Радић, синови Радосава Паштровића, напуштају ову област и насељавају се у Котору.24) У крвном умиру између Грубачевића и Новаковића, 1440, учествују двадесет четири паштровска помиритеља, међу којима су Никола и Десина Паштровић.25) У XV вијеку се у Венецији помиње разграната породица Паштровић, која је старином била из ове области.26) У паштровским исправама XVI и XVII вијека сријета се презиме Паштар, односно Пастар, које се вјероватно односи на старо братство Паштровић. Године 1571 помиње се паштровски судија Радо Паштар,27) а 1609 „Кристина, кћи Николе Пастра", која је прешла на католичку вјеру.28) На два мјеста у Гламочком Пољу, у Зајарузи и Чукури, живе два рода Паштре, који су старином из Паштровића.29)
Успомена на род Паштровић, односно Паштар очувана је и у неким топографским и предионим именима. Изнад Петровца један камењар носи име Паштров Крш, планински дио Паштровића зове се Паштровска Гора, а у Кртолима је Паштро Брдо,30) названо по некадашњим исељеним становницима из Паштровићa. У једном документу из 1675 помиње се „Жупа Пастроковић" као предио у коме се родио Стеван Штиљановић.31)
Из наведених података се види да је у овој области постојало породично или братственичко име Паштровић, које је могло бити изведено од личнот имена Пастро (Пастроје). Ово име и данас постоји код Арбанаса, а постало је од ријечи пастр, што на арбанашком значи чист.32) Име Пастро има исти наставак као и Тудро, које се често помиње у нашим старим споменицкма и редовно га носе Власи. Код овог имена је исти коријен као код латинске ријечи pastor (пастир). Према томе лично име Пастро, од којег је изведено породично, односно братственичко презиме Паштровић веома је старо и било је неког старосједелачког балканског народа, Илира или Римљана, пошто је оно до данас очувано код Арбанаса.
С обзиром да се презиме Паштровић, односно Паштар очувало у предјелу Паштровској Гори и топониму Паштровом Кршу, у планини и у приморју, може се тврдити да је овај стари род имао велики посјед и да му је главно занимање било сточарство. Топоним Десина Њива, на Паштровској Гори, назван највјероватније по Десину Паштровићу из XV вијека, такође говори да су Паштровићи имали посједе у планини. По њиховим катунима, који се понајчешће зову по именима главара, добила је свакако прво име Паштровска Гора, а касније читава област, у којој је било јако развијено сточарство и из које су се од најстаријих времена извозили сточни производи, највише у Венецију. Старих сточара Паштровића морало је бити више, чим је по њима названа Паштровска Гора, која претставља већи предио у овој области, и били су свакако организовани у братство, а можда чак и у племе. Српско становништво, које се овдје касније населило са разних страна, са насељавањем територије примило је и име ових старосједелаца, и то као географски и етнички појам.
24) Државни архив, Котор, СН., књ. II, стр. 616.
25) Државни архив, Котор, СН., књ. VI, стр. 936.
26) Archivio di stato, Венеција, руб. Pastrovichio.
27) Државни архив, Цетиње, Збирка Стева Дивановића.
28) D. Farlati, Illyricum sacrum, tom. VII, 111.
29) Б. Ж. Милојевић, Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко Поље (Срп. етн. зборник, књ. XXV, 1923, стр. 119 и 137).
30) С. Накићеновић, Бока (Српски етн. зб., XX, 1913, стр. 371).
31) Зборник, Војводина, Нови Сад, 1939, стр. 436.
32) Према саопштењу Милана Перкаја, професора у Приштини.
III КРАТАК ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ
Захваљујући свом географском положају и природним условима за живот, данашњу област Паштровића су насељавали у прошлости разни народи и била је изложена многим политичким и културним утицајима. У Средњем вијеку Паштровићи cv били значајна етничка група, која је одржавала непрестано везе са свима српским областима у залеђу. У касније доба сваки важнији историски догађај у Црној Гори имао је одјека и у овој области.
Историја Паштровића се може подијелити до 1914 на осам епоха: илирску, римско-византинску, српску, млетачку, прву аустриску, руску, француску и другу аустриску. Свака од ових епоха оставила је по неки траг у животу, привреди или култури овога краја.
Прастановници западне половине Балканског Полуострва, од средњег Дунава па све до у Епир, били су Илири, раздијељени на многа племена. Провала Келта 310/9 прије наше ере у Босну и сјеверозападну Далмацију потисла је Ардијејце, истакнуто илирско племе, са десне на лијеву обалу Неретве. Ардијејци су успјели, потискујући своје источне сусједе Аутаријате, да запосједну територију сјеверније од Неретве до Полуострва Пељешца. У току прве половине III вијека прије наше ере они су образовали савез илирских племена, који је обухватао подручје уз приморје од Цетине до Војуше у Арбанији, са сједиштем прво у данашњем Рисну, а касније у Скадру. На челу ове савезне државе био је први краљ Агрон, за чије вријеме процвјеташе илирско гусарење на мору и хајдуковање на копну. Агрона је наслиједила његова жена краљица Теута, која је, због сталног гусарења њених чета по мору, убрзо дошла у сукоб са Римљанима и најзад је била приморана 228 да затражи мир, по коме јој је остало у власти само подручје око Боке Которске и отприлике приморје до ушћа Бојане и Дрима. Отсад Илирија постаје римска интересна сфера. Након пуних шездесет година, 167, кад су Илири под својим краљем Генцијем помагали Македонце у борби против Римљана, ови су успјели да запосједну сав јужни дио ардијејске државе и да је сведу на своје пређашње подручје на десној обали Неретве.39)
У саставу ардијејске државе била је непрекидно и данашња област Паштровића, што се види и по извјесним илирским материјалним траговима. Из илирске периоде очувани су овдје неки топоними (Ластва, Нерин (Мали), Нерин (Вељи) и Нерин (Поток) и више камених гомила, које се сријетају мање-више свуда по приморју које су насељавали Илири. У Будви је недавно откопано илирско гробље, а сами град је, по једној познатој причи, основао фенички јунак Кадмо, освајач и владар Беотије, који је, протјеран из Тебе, нашао уточиште са својом женом Хармонијом код Енхелеја, постао њихов вођа, савладао Илире и дошао на краљевски пријесто. Уствари ова прича говори о Илирима који су некад живјели у нашем приморју.40)
У Старом вијеку Будва је имала посредничку улогу између Грчке и грчких колониста на Корчули, Хвару и Вису. Она је била насељена грчким колонистима, који су се бавили углавном трговином, али су имали извјесног утицаја и на развитак привреде сусједног, паштровског подручја, особито у погледу гајења маслина.41)
Римски период у животу ове области почиње врло рано. Римљани су, на путу своје експанзије, још у III вијеку прије наше ере отпочели своја ширења и према Балканском Полуострву. Њих су привлачила рудна богатства балканских земаља, као и могућност да прошире своје посједе и дођу до робовске радне снаге. Под изговором да заштите грчке колонисте у приморју од притиска илирских племена, особито послије оснивања племенског савеза Ардијеја, Римљани су се умијешали у илирске прилике на источној обали Јадранског Мора. Кад сy их 230 становници острва Иса (Виса) позвали у помоћ против краљице Теуте, они, су се овом позиву радо одазвали, утолико прије што је трговина у приморју много страдала од Илира. Тада се први пут појавише римске лађе у далматинским водама.42) Отада су Римљани дуго водили борбе са илирским племенима, не увијек са успјехом. Послије побједе над Македонцима они су продрли у унутрашњост Балканског Полуострва и нападима из залеђа покорили ратоборна илирска племена у приморју Динарске планине, приморје и острва обухватили су они у једну управну јединицу, провинцију Далмацију. Њој су у I вијеку наше ере припадала подручја: већи дио Босне, сва Херцеговина, данашња Далмација, Црна Гора, Бока Которска, Нови Пазар и западна Србија. Тада за нашу приморску територију, коју данас обухвата Црногорско Приморје, као и за друге наше приморске области, настаје ново доба.
39) F. Šišić, Povijest Hrvata, Zagreb, 1925, 73, 79, 84, 91, 97; (Више писаца), Povijest hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovin, I, Sarajevo, 1942, 122—124.
40) G. Gelciсh, Memorie storiche sulle Bocche di Cattaro, Zadar, 1880, 29; B. Cvjetković, Povijest Dubrovačke Republike, I, Dubrovnik, 1917, 22—23.
41) F. Sišić, Povijest Hrvata, 1925, 76—79;.M. Abramić, Antikni na-lazi u Budvi (Гласник Народног универзитета Боке Которске, 1937, бр. 1—3, 33—41)
42) Историја народа Југославије, Београд, 1953, 30—31.
Римљани су, ради лакше администрације, подијелили Далмацију на мање административне јединице, градске и сеоске општине. У њеном јужном дијелу главни град је постао Акрувијум, данашњи Котор, а Рисан и Будва су имали спореднији значај. Римљани су оправљали старе и подизали нове путове, којима су повезивали провинције и важније градове.43) Главни римски војни пут кроз приморје ишао је од Салоне; преко Цавтата, Суторине, Котора, Грбља и Будве за паштровску Ластву, одакле се настављао за Скадар и даље за Драч.44)
У привредном погледу Римљани су настојали да што боље експлоатишу наша привредна богатства и домаће становништво. Стога су они на нашу територију проширили свој привредни и друштвени систем, који је био претежно робовласнички. У нашим предјелима јадранског приморја земљорадња је имала највећи привредни значај, а у брдским крајевима je преовлађавало сточарство. Сад су се јако рашириле културе винове лозе, маслина и јужно воће, које су се свакако овдје и раније гајиле под утицајем грчких колониста, али у знатно мањој мјери. На латифундијама, па и мањим посједима досељени Римљани су често подизали себи дворове, такозване villae, кoje су претстављале самосталне економске јединице. На овим посједима као радна снага у почетку су били робови, а дјелимично је било и слободних људи из редова домородаца, који су повремено или стално радили.45)
Приликом реформе цара Диоклецијана 297 Далмација је подијељена на двије провинције, на Далмацију од ушћа Раше до близу Будве и на Превалитану (Prevalis) од Будве на југ. Сједиште прве провинције је било у Салони, а друге у Скадру. Кад су синови цара Теодосија Великога подијлили царевину 395 на два дијела, Источно и Западно Царство, граница између њих је ишла отприлике од данашње Будве, сјевероисточним правцем преко црногорских планина и спуштала се на горњу Дрину, тако да су Паштровићи и даље остали у Превалитани. Ова диоба је кроз сва каснија времена имала огромне политичке, вјерске и културне посљедице.46) Већи дио покрајине Превалитане, по римском граду Доклеји, називао се до краја X вијека само Диоклијом (Диоклитија).47) Дукља се простирала уз море од Котора до Бара, а у унутрашњости до црногорских планина које су је одвајале од Србије. У њој је било неколико насељених градова, међу којима се помиње Новиград, за који се претпоставља да је био на мјесту данашњег Светог Стефана, у средишту Паштровића.48)
43) Историја народа Југославије, Г, 1953, 38.
44) Ђ. Ђелчић, наведени ред, 9.
45) Историја народа Јутославије, I, 40—42; А. Dabihovic, Hrvatska država i pravna povijest, Zagreb, 1940, 38.
46) F. šišić, Povijest Hrvata, 106, 107.
47) Историја народа Југославије; I, 237—238
48) Р, Skok, Dolazak Slovena na Mediteran, Сплит, 1934, 184; C. Станојевић je, међутим, мишљења да је овај град био у Грбљу (Историски атлас за општу и народну историју, Београд, 1931, 42).
Из римског периода остало је више остатака на паштровском земљишту. На четири мјеста: у Мириштима, Ступовима, Голубовићима и Колачу налазе се трагови римских мозаика, а на Колачу још и поред рјечице Слатаве откопаване су оловне цијеви, које су некад служиле за наводњавање земљишта. Успомена на Римљане очувана је и у неколико топонима (Статори, Мушун, Рустово и Шкаљеза).
У доба Сеобе народа у Приморје су продирали Источни Готи, Авари и касније Словени. Из кратке владавине Гота, који су управљали Далмацијом од 489 до 535, није остало да се зна никаквог трага на подручју данашње Боке Которске, којој припадају у ширем смислу и Паштровићи.49) Међутим, за Аваре се зна да су разорили неке градове у Приморју, опљачкали Боку и дјелимично населили Будву и Грбаљ. По њима се Будвански Залив једно вријеме називао Avarorum sinus.50) Ово аварско пустошење и мјестимично насељавање по Боки морали су свакако изазвати и извјесне етничке промјене у овој области.
Извјесни дјелови Словена, потиснути и повучени од Хуна,. јављају се већ крајем IV вијека у дунавском подручју. Њихова сеоба је у тијесној вези са тадашњим пресељавањем многих племена на пространом подручју од Средње Азије до Западне Европе, као и са унутрашњом кризом робовласничког друштва. Они сами или у заједници са Аварима прелазе на Балкан, иступају-против Византије, пљачкају поједине области и као сточари и земљорадници остају у освојеним земљама. Борба Словена отпочиње почетком VI, а завршава се коначно њиховом колонизацијом Балканског Полуострва у првим деценијама VII вијека.51) Западно подручје Балкана. нарочито Далмацију, Словени нијесу озбиљније нападали све до средине VI вијека, јер су им на путу били Херули, Гепиди и Готи. Словенска помјерања према западу постају чешћа за вријеме византиске офанзиве против Гота у Далмацији и у Италији.52)
49) В. Ћоровић, Хисторија Босне, Београд, 1940, 93.
50) D. Farlati, Illyricum sacrum, V, 62; Teier, I, 5, 92, 94; III, 56.
51) Иеторија народа Југославије, I, 67.
52) В. Ћоровић, Хисторија Босне, Београд, 1940, 95.
Словени долазе у племенским групама и настављају да живе у новој средини племенским животом, у мањим или већим областима, са старјешином на челу. Једна од таквих области била је Дукља, у којој је разбијено земљиште пружило повољне услове да се развије племенски живот. Досељени Словени су већином новонасељеним областима давали своје називе, али су их понегдје примали и од старинаца. Једно од наслијеђених имена је и данашње области Паштровића, у којој је становништво било јако измијешано, што се види и по многим мјесним називима. Немогуће је утврдити да ли се границе данашњих Паштровића подударају са којом мањом римском или византиском административном јединицом.
О Дукљи се мало зна до друге половине Х вијека. Од XI вијека она се зове и Зета, по имену ријеке Зете, десне притоке Мораче. К. Порфирогенит помиње Дукљу као посебну област и њено становништво назива именом Диоклитаи (Диоклићани). Међутим, други византиски писци из XI и ХII вијека називају још Диоклићане и именима Срби или старим етничким именма из претсловенске периоде.53)
Зета је одмах од почетка јачих организовања неких својих племена показивала тежњу за самосталним животом, али усљед извјесних догађаја није могла узети водећу улогу. Крајем IX и у X вијеку, особито за вријеме владавине кнеза Часлава, који је успио помоћу Византије да сузбије све сепаратистичке тежње појединих српских династа и племена, ствара се у Рашкој доста моћна држава, у чији састав улази и Зета. При крају X и почетком XI вијека Зета је у саставу македонске државе цара Самуила и у њој влада његов зет кнез Владимир. Кад је Василије II, послије смрти Јована Владислава 1018, покорио цијелу Самуилову царевину, успоставио је византиску власт у свима балканским земљама, међу којима је била и Дукља. Тек је кнез Стефан Војислав успио да се ослободи византиске власти, да прошири своју државу до Војуше и до иза Стона у Захумљу и да удари темеље првој самосталној зетској држави. Послије Бодинове смрти Дукљу су једно кратко вријеме држали Грци, од којих је касније ослободио Стефан Немања и присајединио је Рашкој, са градовима Скадром, Улцињом, Баром и Котором, и дао је, са Требињем, на управу своме сину Вукану.54)
Поп Дукљанин у свом „Летопису" наводи многе жупаније у Дукљанској Држави, али обласни назив Паштровића не помиње, већ само Ластву. То је први помен паштровске територије, и то у вези са краљем Радославом, који је живио на прелазу из VIII у IX вијек.55)
53) Историја народа Југославије, I, 238.
54) С. Станојевић, Историја српскога народа, Београд, 1926, 86.
55) Ф. Шишић, Летопис попа Дукљанина, Београд—Загреб, 1928, 314 (Рањина је ово мјесто везао за Албанију, у коју вјероватно убраја и Зетско Приморје (Annales Ragusini Anonymi..., 1883, 170), а Клаић за острво Оштарија (Opis zemalja u kojih obitavaju Hrvati, св. II, 1881, 46).
У доба Немањића Паштровићи, као и остали дио Зетског Приморја, постају значајна област српске државе. У њима Немањићи подижу цркве, дају прилоге манастирима и извјесне повластице становништву. Једно вријеме Зетским Приморјем влада краљица Јелена и даје нека села и земље Ратачком манастиру, а њен син Милутин то потврђује 1313.56) За вријеме цара Душана, 1355, помињу се у његовој служби први пут Паштровићи као властела.57) Паштровићи су давали српској држави добре војнике. На Душановом двору у Серезу помиње се Николица Паштровић.58) У Средњем вијеку преко Паштровића водио је пут који је спајао Бар са Будвом и Котором, полазним тачкама Зетског Друма. У непосредној близини Паштровића, у Будви, једно вријеме је боравио цар Душан.59) Живот Паштровића у Средњем вијеку био је уопште под јаким утицајем немањићке државе. Овај утицај је дјеловао на народ нарочито преко позната четири паштровска манастира, који су били духовни центри ове историске области. Традицију немањићке државе преносили су још и досељеници, који су се насељавали у Паштровићима из разних области „Старе Србије". Стога се у Паштровићима развила богата немањићка традиција, очувана живо и до данас, -можда боље него у ма којој другој српској области.
У Зети су се за непуна два вијека, колико је била у саставу Рашке, учврстили феудални односи, прво у плодним жупским предјелима Доње Зете, а касније су захватили постепено и сточарске крајеве Горње Зете. У планинским крајевима арбанашки сточари се мијешају са српском масом и већ у ХIII вијеку губе своје етничко обиљежје, остављајући понегдје трагове свог етничког поријекла у топономастици. Феудални склоп друштва, за вријеме јаке централне власти Немањића, постојао је и у Зети исто тако као у Рашкој, које су се већ биле спојиле у једну цјелину, све док није дошло до распада феудалног царства.60) На имањима властеле, о којој су сачувани многи подаци, особито на подручју Паштровића, радили су сиромашни сељаци, који су у све већем броју постајали потчињени и зависни од својих господара. У приморском дијелу Дукље неколико старих градова: Скадар, Улцињ, Будва и Котор имали су посебан аутономни положај.61)
56) В. В. Макушев, Хрисовуља краља Ст. Уроша (Гласник Српског ученог друштва, 1871, 164).
57) К. Јиречек, Историја Срба, I, Београд, 1952, 77.
58) А. Соловјев, Политика, Београд, 9 септембар 1934, 16.
59) К. Н. Костић, Трговачки центри и друмови по српској земљи у Средњем и Новом веку, Београд, 1899, 259.
60) Историја народа Југославије, I, 450—451.
61) Историја народа Југославије, I, 244—247.
Послије смрти цара Душана српска држава опада и престаје -сарадња између њених двију најважнијих покрајина, Рашке и Зете. Од појединих њених области формирају се нове феудалне државице. У Доњој Зети и Сјеверној Арбанији јављају се Балшићи, који су тада као жупани држали Бар и Будву. Балшићи су, да би проширили своју територију, што им је био главни циљ, на све стране склапали политичке савезе. Они су, за вријеме напада моћног српског феудалца Војислава Војиновића на Дубровник, ушли као дубровачки савезници у борбу за Котор и солане у Боки Которској. Кад је између Дубровника и Војиновића 1362 склопљен мир, Балшићи су продужили да ратују и освојили су подручје од, Траста у Боки до Улциња, а нешто касније су заузели и Скадар. Са њиховим економским јачањем расла је и њихова политичка моћ. Они су водили упорну борбу за Котор, најпрометнији град у Зетском Приморју, са огромним трговачким повластицама, али се напокон завршила неуспјехом. Которани затраже помоћ од мађарског краља Људевита и, по примјеру Дубровника, приме мађарску врховну власт 1370 (или 1371).62) Мађарски и млетачки интереси почеше се убрзо укрштати у Боки и Мађари дођоше у сукоб са Млетачком Републиком, у то вријеме најјачом трговачком и ратном силом на Јадранском Мору. У борби, која је избила због Котора 1378 између Мађара и Млечића, Паштровићи су били на страни других. Савезници су успјели да побиједе Мађаре и да заузму Котор у августу 1378.63) Млетачка Република је из овога рата изашла исцрпљена и морала се у Торину 1381 одрећи свога права на Далмацију и читавог приморја до града Драча, и Котор буде повраћен Мађарској. Да би казнио Паштровиће због напада на Котор, Људевит угарски пошаље на њих војску, која им уништи два утврђења и лиши их свих повластица.64)
62) Историја народа Југославије, I, 451—452; И. Синдик, Комунално-уређење Котора,, Београд, 1950, 34—35.
63) D. Farlati, VI, 453; G. Gelcich, Memorie storiche sulle Bocche di Cattaro, 1880, 119.
64) Ђ. Ђелчић, нав. рад, 126; Д. Микавић и А. Вучетић, Паштровићи (Срђ, Дубровник, 1906, бр. 5, 234. — Предање каже, које је забиљежио и С. Накићеновић, (Бока, 300 и 606), да је угарска војска побила 1400 Паштровића, који су у групама долазили на позив Људевитов за Голи Врх. Од њих је, кажу, 700 сахрањено у Доњој Мртвици, пред Св. Ђорђем, а други 700 у Рустову, пред Св. Госпођом. Ово предан. је свакако увеличало број жртава, јер се пред првом црквом налази свега 15 већих гробава, а пред другом око 20. Ипак велики број жртава морао је бити, пошто се у једном гробу пред Св. Ћорђем налази и по три костура, иако у околини није било никад већег насеља.
Млетачка Република је и послије мира у Торину 1381, иако се тада одрекла сваке претензије на источну обалу јадранску, настојала да се поново дочепа арбанашке и зетске обале, које су јој биле потребне као стратегиске позиције у борби против Мађара и као трговачке базе, одакле су ишли главни путови за унутрашњост Балканског Полуострва. Млечићи су, организујући борбу против Турака, узимали власт у појединим градовима Арбаније. Они су настојали да потчине својој економској и политичкој контроли и дјелове Зете, највише ради тога да продају соли учине својим монополом. Зато су око соли и солила избијале жестоке и крваве борбе. Млетачком влашћу било је незадовољно не само зависно становништво, већ и пронијари, које је против ње свакако потстицао и Ђурађ II. Кад су у Турској, послије битке код Ангоре (1402), настали нереди, положај Млечића се поправио и најзад им се Ђурађ морао приклонити. Тек Балша III, немиран и ратоборан, повео је борбу против Млечића из које је изишао побједилац.65) Он је у Паштровићима 1413 ударио темељ манастиру Св. Николе у Прасквици.66) Послије Балшине смрти (1421) Зетом је завладао његов ујак деспот Стеван Лазаревић, коме је оставио своје посједе у насљедство. Са насљеђем Зете деспот је наслиједио и рат с Млечићима, који уђоше у зетске приморске градове. Деспот Стеван и Ђурађ Бранковић уђу с војском у Зету, али нијесу могли да потпуно истисну Млечиће из градова. Послије двогодишње борбе противници закључе мир, по коме су Млечићи задржали Скадар и Улцињ, с обавезом да и даље плаћају деспоту годишње на име накнаде по хиљаду дуката. Положај српске деспотовине између Мађара и Турака био је тежак и деспот Стеван није имао могућности да укаже већу помоћ Приморју. Лукави Млечићи су користили ово тешко стање српске државе и наговоре Паштровиће да се придруже Млетачкој Републици, као што је већ то био 1420 урадио Котор. Паштровићи се окупе, изузев становника Кастелластве, почетком марта 1423 на Дробном Пијеску и споразумно одлуче да признаду млетачку власт, али да задрже извјесне повластице. Одреде ту и четрнаест претставника који ће преговарати са адмиралом Францеском Бембом, врховним млетачким заповједником на мору. Адмирал је примио преговараче на своју галију 4 априла и с њима склопио уговор, по коме су се Паштровићи предали Млетачкој Републици, а потврђене су им „старе слобоштине". У уговору, који су потписали четрнаест паштровских племића: Дабиша (Дабишев) Алексин Паштровић, Радић Миковић, Јован Рисавић, Јован Ћудић, Матко Калођурђевић, Новак Црнац, Петар Главас (Главоч), Сорах(к) Бузановић (Бурановић), Хорноу (Хрвоје) Новаковић, Кањош Бладеновић Близикућа, Вокота (Вукота) Драговић, Радић Грубачевић, Јован Буљаревић и Новак Томић уиме свога вијећа и Ф. Бембо уиме пресвијетле дуждеве власти, предвиђено је сљедеће:
Прво, - горенаведени племићи желе да преко свог вијећа бирају себи управљача (rectorem), кога треба да потврди пресвијетла дуждева влада. Тај управљач има да управља с њима и да им дијели правду, како у грађанским, тако и у кривичним стварима, према њиховим староставним обичајима и статутима.
65) Историја народа Југославије, I, 455—457.
66) К. Јиречек, Историја Срба, I, 1952, 399.
Исто тако горепоменута пресвијетла дуждева влада треба да чува и штити њихова права и границе (територије), пa ако су које њихове територије, или која права већ изгубљени, било путем насиља или отети непријатељском акцијом, ако има могућности да се врате, нека им се поврате.
Исто тако се наведени племићи са својим присталицама и пријатељским становницима поменутих крајева обавезују и обећају да су доброваљно и без икакве награде увијек и одмах спремни за сваку, какву било службу горепоменутој пресвијетлој дуждевој влади, како у борбама, тако и каквој било другој потреби, подразумијевајући ту обавезу од Антибарија (Бара) до Котора и њихове територије. Ако пак горепоменута пресвијетла дуждева влада хоће да они дјејствују у било каквом виду на територији Скадра, поменути племићи Паштровићи и њихови пучани (људи) треба да се обавежу да ће службу вршити на свој трошак само за вријеме од 8 дана, а да за службу преко 8 дана наведеним људима и људима у онаквој служби треба платити дневно или мјесечно као што се плаћа другим сељацима или људима у служби са њихове територије.
Исто тако моле и траже горепоменути племићи да у случају рата — нека га бог уклони — или доласка војске деспотове или Турака у толиком мноштву да поменути племићи и пучани поменутих крајева не би могли остати у својим уобичајеним становима и властитим кућама, да се горепоменута пресвијетла дуждева влада обавеже и да мора дати самим племићима и (њиховим) људима стан и склониште у њеним најближим земљама, као напримјер у Котору и другим околним земљама. Као неку врсту трошка или плату влада има да прима, барем XX, за њихово издржавање; ако су у акцији, треба да буду награђени као плаћеници ако су примљени као плаћеници или пак на било који други начин, како се буде чинило боље горепоменутој пресвијетлој дуждевој влади Млечића итд.
Исто тако племићи моле и траже, као и горе, да у сваком случају, било да се склапа мир или споразум са господином деспотом, да мора горепоменута пресвијетла дуждева влада племиће и пучане поменутих крајева задржати под својим заповиједништвом и влашћу и да не смије од њих начинити поданике ни деспотове ни чије друго.
Исто тако моле и траже напред наведени племићи, као и горе, да се послије овог споразума горенаведена пресвијетла дуждева влада обавеже и мора да им да 20 труба вуненог сукна за 50 одијела и 50 долама, према њиховом обичају.
Исто тако се обавезују наведени племићи и пучани наведених крајева на давање и плаћање, па обећају да ћe плаћати и давати унапријед поменутој пресвијетлој дуждевој влади сваке године по 12 сребрних гроша у њиховој монети за сваку кућу или свако огњиште поменутих пучана (људи) и становника наведених крајева према стародревним обичајима, као што су досада обичавали годишње плаћати своме господару.
Исто тако моле и траже горепоменути племићи и пучани да неће плаћати никакву царину ни Млецима ни било којим земљама горепоменуте преведре дуждеве владе за било какве производе са територије њихових Паштровића, за које би се производе, као и горе, погодили у наведеним земљама преведре дуждеве, млетачке владе. На то се скреће посебна пажња, јер никад нијесу обичавали плаћати царину.
Исто тако (моле и траже племићи) да се пречасни опат господин Лука, стриц (ујак) горепоменутог Радића Грубачевића, опат Св. Марије Ратачке, на територији именованих племића Паштровића, у својој опатији, потврди у свом звању и да се повеља из опатије не смије отуђити ни на какав начин.67)
По овом уговору, који је потврдила млетачка влада 17 маја 1424,68) Паштровићи су добили широку аутономију и остали су углавном вјерни Млетачкој Републици до њеног пада 1797. Млечићи су још, осим Паштровића, по уговору који су склопили 12 августа 1423, задржали скадарски крај с градом, Улцињ и Котор с Грбљем. Они су овим уговором не само учврстили власт над својим ранијим посједима, већ их знатно и проширили. Нека неријешена гранична питања довела су их 1426 до нових уговора, прво у Вучитрну, па у Дривасту, по којима су, између осталога, биле утврђене границе између Будве и Паштровића, као и границе цркве Богородице Ратачке.69)
Становници Кастелластве, видећи да им све више грози опасност од Турака, склопе такође уговор с Млечићима 1442. По овом уговору, који се унеколико разликује од оног из 1423, Млечићи су признали Кашћеланима све границе њихових земаља и право да бирају своје судије. Кашћелани су се пак обавезали да плаћају Млечићима, изузевши пет домова,70) годишње по перпер на сваку кућу. Овај уговор су касније потврдили дужд 1443 и Иван Бембо, врховни млетачки поморски капетан, 1607 године.
67) š. Ljubić, Listine о odnošajih između južnoga Slavenstva i Mletačke Republike, knj. VIII, Zagreb, 1886, 225.
68) š. Ljubić, Listine..., VIII, 272.
69) C. Новаковић, Законски споменици српских држава Средњег века, Београд, 1912, 285; К. Јиречек, Историја Срба, II, 1952, 322; Историја народа Југославије, I, Београд, 1953, 459.
70) По свој прилици ово су били пронијари, јер се у једном документу из XVI вијека помињу пет „племенах проњарах проња ластовскога..."
Против нове, млетачке власти одмах су заузели непријатељски став властелинска братства по брдима Зете, у првом реду Црнојевићи. У сукоб са Црнојевићима дође и војвода Стеван Вукчић, Сандаљев насљедник. Пошто је деспот Ђурађ Бранковић отпутовао из Приморја, гдје је покушао да организује борбу за ослобођење деспотовине, коју су му Турци заузели 1439, изгубили су се тамо и посљедњи остаци његове власти. Тада је Вукчић, 1441, позивајући се на родбинске везе с Балшићима, посио планинске крајеве Зете, а идуће године упрољеће сиђе у Приморје, заузе Бар и посједе Будву. Уз њега пристаде један дио Паштровића, а други је, под воћством војводе Радича Паштровића с браћом, давао храбар отпор у једној тврђавици. Млечићи су касније наградили ову њихову вјерност и оданост пензијама. Када се Вукчић у јулу 1442 повукао из Приморја, Млечићи су посјели Будву и Дриваст. Они су успјели да придобију за себе Ђурашина и Гојчина Црнојевића с читавим братством и властелом, који су признавали млетачку власт и постали млетачки грађани. Деспот Ђурађ је успио 1448 да својим трупама заузме приморске градове и тада су Црнојевићи, напуштајући Млечиће, пришли његовој врјсци. Млечићи су тада били у тешким приликама и против њихове власти устала је читава Грбаљска Жупа, којој су се придружила села у, Кртолима, Луштици и добрим дијелом у Паштровићима. Устаници су устали против Млечића и властеле, који су отежавали сељацима да обрађују своје посједе, приморавали их да им продају своје производе и наметали им натуралне дажбине. Најзад су Млечићи, преко Стефана Црнојевића, типичног феудалца, коме су дали извјесне повластице, успјели да угуше побуну.71)
Насљедник Стефанов, син Иван, мислећи да би учврстио свој положај ако прекине политику свога оца наслањања на Млетке, упао је 1465 у млетачке приморске посједе. Становништво између Котора и Бара одмах му је пришло, али у овом подухвату није имао успјеха. У овој борби Ивана су помагали сви Паштровићи, осим Кашћелана, који су остали вјерни Млетачкој Републици. Због тога их напану остали Паштровићи, освоје им земље, отму им лађе, исјеку винограде и протјерају становништво, које се склони на млетачко земљиште. Млечићи узму Кашћелане у заштиту и дуждевим дукалом буде наређено которском кнезу да протјера нападаче из Кастелластве.72)
71) К. Јиречек, Историја Срба, I, 1952, 365; В. Ћоровић, Хисторија Босне, 1940, 466; Историја народа Југославије, I, 460—461).
72) А. Вучетић и Д. Миковић, Повијест Паштровића (Срђ, 1906, бр. 13, 632); Историја народа Југославије, I, 466.
За вријеме Млечића Паштровићи су, као и остали млетачки поданици у Боки, чували границе своје области и водили често борбе с Турцима. Они су били организовани у чете или су нападали као хајдучке дружине, под командом својих старјешина, које су добијале наређења од которског провидура. У почетку су били плаћени, а послије дугогодишњег Кандиског рата (1645—1669) и обуставе трговине између Истока и Запада. Република је била новчано исцрпљена и није била у стању да их више плаћа.73)
Први пут Млечићи придобијају Паштровиће у борбу против Турака у доба Кипарског рата (1570—1573). Турци су у току 1572 дуго времена држали у опсади Котор, који су бранили млетачка посада и Паштровићи „као најамници за три шкуде мјесечно".74) Кад су се Турци из Рисна 1630 спремали да напану Котор, Паштровићи су за мјесец дана јуначки крстарили својим лађама по Заливу и чували град.75) За вријеме Кандиског рата Турци су намјеравали, послије свог првог неуспјелог напада, да ударе преко Црмнице и Паштровића поново на Црну Гору, а одатле даље на Котор. Которски провидур, да би спријечио турски упад у Паштровиће, прилагодио је у Буљарици једну кулу за одбрану.76)
Пораз Турака код Беча (1683) и стварање Свете алијансе одушевили су многе народе против Турака. Особито се жив покрет развио у доба Морејскога рата међу црногорским и херцеговачким племенима, која су очекивала да ће се ослободити Турака помоћу Венеције. Међутим, Млетачка Република није била довољно спремна за рат, па је стога вршила пропаганду међу Црногорцима и њиховим сусједима, истичући да је дошао час ослобођења свих балканских народа испод турске власти. Иако овај покрет није јаче успио, он је покренуо свијет против Турака на хајдучке акције, које су Млечићи, особито у Боки Которској, стално помагали и вјешто водили, чувајући будно своју границу и избјегавајући отворени сукоб са Турцима. Млетачке власти у Котору строго упозоравају Паштровиће да сви без разлике, под пријетњом законских санкција, чувају границу од турских упада.77) У том смислу оне наређују у јулу 1684 неким Паштровићима, ради редовног одржавања пограничне страже, да смјеста крену на своју дужност, на границу.78) Такође су млетачке властм забрањивале Паштровићима преко њихових судија, да под било којим изговором воде хајдучку акцију или учествују у њој без писмене дозволе ванредног провидура. У случају да неки Паштровић начини преступ ове врсте, каже се у једној наредби из 1684, судије су дужне, под пријетњом казне од 50 дуката за сваког појединачно, да саопште његово име и околности под којима је спроведена акција.79) Међутим, на другом мјесту млетачке власти истичу појединце и дају извјесне награде за јуначка дјела која се учине у борби против Турака. У једном документу из 1685-провидур истиче претходно подвиге Фрања Н. Давидовића у борбама против Тураkа око Херцегновога и особито на граници Паштровића, гдје је и погинуо, а затим одређује његовом сину Николи мјесечно стално сљедовање од једног pesa двопека.80) Нешто касније, 1693, истичу се заслуге и јунаштва породице Руцовић, у Ластви, која се у више прилика истакла у корист Млетачке Републике.81)
73) Ј. Томић, Последље две године живота и рада харамбаше Баја Николића Пивљанина, Београд, 1901, 10; Ј. Радонић, О црногорском устал-ку у пачетку Морејског рата, Нови Сад, 1903, 32.
74) Г. Станојевић, Црна Гора у доба Кандиског рата (Историски гласник САН, Београд, 1953, бр. 1—2, 5).
75) Државни архив, Котор, СН., LХХХVIII, 55.
76) Г. Станојевић, наведени рад, 17.
77) Државни архив, Котор,УП. (Управно-политичка), књ. III, 13.
78) Државни архив, Котор, УП., III, 13 и 13/2.
79) Државни архив, Котор, УП., III, 12 и 13.
80) Државни архив, Котор, УП., III, 3l.
81) Државни архив, Задар Atti del Proveditore Generale in Dalmacia. ed Albania, 1692—1696, I, 215—220.
Из страха од упада Турака на паштровску територију у доба Морејског рата (1684—1699) погранични Паштровићи су напустили своје куће с породицама и склонили се у Будву или Свети Стефан, али су их млетачке власти враћале, под пријетњом строге санкције, у циљу доприноса мјесним потребама.82) Упрољеће 1685 Сулејман-ага упада у Паштровиће, напада кулу Бошковића, пали неке колибе и једну кућу, али није имао већег успјеха, јер је опсједнутима пристигла млетачка војска на будванским фелукама и Турци отступају.83) Незадовољан због окршаја под Бошковића кулом, гдје је био и рањен, Сулејман-ага је смишљао план да се освети Паштровићима, Црногорцима и Млечићима. О његовом плану знао је которски провидур Зено и зато он позове на договор катунске, паштровске и грбаљске главаре, као и њихове харамбаше. Скупљена војска, око 1.200 бораца, сукобила се с много надмоћнијом турском силом у мају 1685 на Вртијељци код Цетиња, гдје је погинуло, поред осталих, двадесет два Паштровића,. њихов надинтендант Бошковић и харамбаша Бајо Николић.84) У октобру 1717 Паштровићи су помагали Млечиће приликом освојења Бара од Турака.85)
Паштровићи и Спичани су у XVIII вијеку водили често спорове око границе, која је дијелила њихове двије сусједне области, млетачку и турску. Због ове границе Паштровићи су упрољеће-1785 преговарали с Махмут-пашом у Скадру. У почетку паша је тражио од Паштровића 1000, а касније, послије дужег цењкања, 300 дуката, као отштету за све што су учинили његовим поданицима Спичаиима. Пола новца требало је да плате одмах, а другу половину послије шест мјесеци. Паштровићи су били неодлучни и нијесу слали новац у Скадар. Паша им упути писмо и позове их поново да дођу на преговоре. Паштровићи и не одговоре уопште на овај позив паши, који зато одлучи да против њих пошаље казнену експедицију. Ови преговори Паштровића са Махмут-пашом изазвали су сумњу код Млечића. Они држаху Паштровиће непоузданим и мишљаху да шурују с Турцима. Стога им нијесу из которског затвора пуштали пет затвореника нити им дозвољавали као осумњиченим да слободно долазе у Будву.
82) Државни архив, Котор, УП., III, 73.
83) Ј. Томић, О црногорском устанку у почетку Морејског рата (16М: и 1685) (Летопис Матице српске, Нови Сад, 1903, 27—28).
84) Ј. Томић, Последње две године живота и рада харамбаше Баја Николића Пивљанина, Београд, 1901, 32.
85) Државни архив, Задар, Dispaccio del Provved. Gener. Alvise Mocenigo, I, 1717, 257—283.
Кад је у јуну мјесецу 1785 Махмут-паша опустошио Црну Гору, он се, по одобрењу которског провидура, спустио с војском низ Брајиће и Доњу Мртвицу у Паштровиће. Жене и дјеца се испред Турака склонише у тврђаву Свети Стефан и на два острва пред Кастеллаством, данашњим Петровцем. Турци сy успут пљачкали, палили куће и убијали људе на које би наишли. Мајке су своје малољетне синове, који нијесу били на вријеме склоњени, бацали у море да не би пали као жртва отоманских варвара. Војска је прешла преко села: Ђенаша, Славоњине, Тудоровићa, Ријеке, Крсца, Катуна, Чами-Дола, Жуковице и логорисала у равницама Кастелластве и Надлушког Поља. Паша позове на поштену ријеч паштровске главаре и ови му дођоше са извјесним дарвоима. Међу овима је био и поп Раде Андровић, који, кад је чуо заповијест пашину да их све погубе, извади испод пазуха сакривену малу пушку на пашу, али огањ не прихвати прах и ту Турци побију паштровске главаре. Иако је паша својим пријатељским писмом увјеравао Паштровиће да се не боје турске војске, опет се било скупило много Паштровића и они се жестоко побију са Турцима. Овом приликом погинуло је, поред жена и малољетне дјеце, 102 Паштровића, а од стране Турака 387 људи.86) Приликом повлачења Турци су опустошили поља, запалили један дио манастира Режевића и разрушили кулу Бошковића, која је била према турској граници. Они су одвели са собом већи број људи, од којих су многе стријељали на ријеци Жељезници код Бара, а неке су уцијенили, оковали и бацили у барску тврђаву. Међу затвореницима је био и режевски јеромонах Тодор, уцијењен са 110 цекина, који се обраћа својима и „свима несретним парохијанима" да сакупе за њега новац да га „несретног роба" не би паша објесио.87)
86) М. Драговић, Материјал за историју Црне Горе (Гласник српског ученог друштва, Београд, 1891, 263).
87) Државни архив, Котор, СН., CCII, 4—10). — По првом извјештају талијанских власти пред пашу је изашао поп Андрија Греговић (В. Ћоровић, Махмут-паша Бушатлија против Паштровића (Споменик, 87, 1938, 83—86). Међутим, ово није тачно, јер се поп Андрија Греговић помиње касније у многим паштровским исправама.
По одласку Турака граничари Паштровића почели су да пљачкају настрадала села. За вријеме овога догађаја млетачке власти из Будве и Котора, које су о свему биле на вријеме обавијештене, нијесу ништа предузимале. Млетачке лађе су биле изашле пред паштровску обалу, али својим поданицима нијесу указивали никакву помоћ. Тек 16 јула, на предлог генералног провидура у Задру, Сенат је наредио да се паштровским општинама у Св. Стефану и Ластви изађе у сусрет. Млетачке власти излазе на терен и пострадалима пружају извјесну помоћ у храни, новцу и оружју. Према процјени одређене комисије укупне штете у Паштровићима су износиле 24,965, а у Брајићима 1,696 цекина.88)
Овај поход Махмут-паше, као и раније убиство многих Паштровића за Голим Врхом, оставио је дубоке трагове у усменој народној традицији. Оба догађаја су изазвала извјесна унутрашња сељења и била су од пресудног утицаја на нормалан развитак становништва.
Миром у Кампоформији 1797 Французи су истисли Аустрију из сјеверне Италије и мјесто Ломбардије дали јој неке области Млетачке Републике: Истру с кварнерским острвима и Далмацију с Боком. Пад Републике имао је одјека у свима њеним дотадашњим областима, као што је њен утицај био дуготрајан и моћан на живот приморских Срба. У Далмацији и Боки Которској избише побуне међу становништвом. Бокељи су сматрали да имају право да сами одлучују о својој судбини и тражили су да се води рачуна о њиховој самоуправи, коју су вјековима имали у оквиру Млетачке Републике. На једном свом збору ријешили су да не признају демократску владу у Млецима, коју су Французи били основали, већ да у случају потребе замоле црногоског митрополита да им буде покровитељ. Под разним утицајима насташе у Боки двије странке, црногоска и аустриска. Прва је тражила да Боку запосједне црногорски митрополит, а друга је жељела, у случају да се више не успостави Млетачка Република, да се она придружи Аустрији. Присталице прве странке су нарочито били Паштровићи, Маине, Побори и Брајићи, а друге Которани и Новљани, чији претставници тајно позваше генерала Рукавину. Црногорски владика Петар I сађе у Будву и сусједне области. Маине, Брајиће, Поборе и Паштровиће, и заведе у њима редарство, које је пазило на безбједност и вршило судске послове. Међутим, генерал Рукавина је 20 августа ушао флотом у Боку, а осам дана касније у Будву, коју му уступи Петар I. Рукавина се плашио Паштровића да се не успротиве, будући да су горди својим привилегијама, које су добијали од „илирских (српских) и угарских краљева", те је замолио Петра I да посредује између њега и њих. На тражење Паштровића да им се потврде повластице, генерал је одговорио да их само може цар потврдити.89) Аустријанци су углавном поштовали паштровску аутономију уз домаће судије поставили свог претставника лајтнанта Сибинчића.90)
88) Државни архив, Задар, Аtti Gener. Prov. Fr. Falier, I, llfr—117, 228—233.
89) Л. Томановић, Догађаји у Боки Которској од 1797 до 1814, Дубровник, 1922, 9, 12, 15, 18, 22, 27, 32 и 43; В. Ћоровић, Историја Југославије, 429.
90) А. Соловјев, Политика, 9 септембра 1934, 16.
У бици код Аустерлица (1805) Наполеон је потукао Аустријанце и приморао их на мир. По Пожунском миру (1805) Аустрија је изгубила све територије бивше Млетачке Републике: Далмацију, Истру с Трстом и Боку. Почетком 1806 Бокељи су били обавијештени од аустриских претставника да he припасти Французима, што је међу њима изазвало велико негодовање. Стога се они обрате за помоћ црногорском митрополиту Петру I и Димитрији Сењавину, вицеадмиралу руске флоте на Јонским Острвима. Руска флота је ускоро ушла у Боку и Паштровићи су је дочекали неописаном радошћу као год и Црногорци. Руска управа, која је поштовала све бокељске аутономије, остала је до јуна 1807.
Почетком 1807 Наполеон је одржао побједу над Русима и приморао их на мир. По Тилзитском миру, 8 јула 1807, Руси су уступили Боку Которску Французима, чија се власт овдје убрзо осјетила. Они су укинули народни и увели талијански језик у суду и управи. Наполеон је поставио новог православног епископа и тиме укинуо црквену јурисдикцију црногорског митрополита над Боком. У новембру 1807 француске власти су спровеле у Боки прву регрутацију морнара за ратну морнарицу. Паштровићи еу се успротивили овој регрутацији, али су најзад под утицајем убјеђења попустили и дали 60 људи.91)
За вријеме Француза у Боки су грађени путови и унапријеђени су маслинарство и виноградарство. Бокељи ипак нијесу трпјели Французе, а били су стално потстицани и од граничних Црногораца, који су често упадали на њихову територију. Почетком 1812 побунили су се Паштровићи против Француза због купљења пореза. Против побуњеника је генерал Готје послао војску, са којом су се сељаци сукобили, потпомотнути од Црногорацa. Паштровићи су били побијеђени, два калуђера из Прасквице и један сељак одведени у Будву и ту стријељани.92) Манастир Прасквица је био опљачкан, црквене књиге запаљене и многа документа однесена „да су се по путу од манастира до Будве распросути листови црквених књига виђали".93)
Моћ Француза, послије њиховог пораза у Русији, почела је нагло да опада. Црногорци стално упадају у Боку, заузимају Будву и настављају даље ратовање. У споразуму са бокељским првацима, међу којима је био и претставних Паштровића, Петар I је 10 новембра 1813 сазвао велику народну скупштину у Доброти, на којој је донесена резолуција да ћe двије пограничне земље, Црна Гора и Бока „бити вјерне и свагда у сваком случају и догађају остати уједно састављене" 94) Основана је заједничка Црногорско-бокељска влада, такозвана Централна комисија прво са сједиштем у Доброти, а затим у Котору. Од краја 1813 до јуна 1814 Бока је била под управом Петра I.
91) С. Мијушковић, Отпор Брајића француским властима (1807—1814) (Историски записи, Цетиње, 1954, књ. 2, 332).
92) Калуђери су Д. Љубиша и П. Миковић, а сељак М. Кентера.
93) С. М. Љубиша, Обшчество Паштровско у окружју которском (Српско-далматински магазин, 1845, 134).
94) Д. Милакавић, Историја Црне Горе, Задар, 1856, 306.
На захтјев руског цара Александра I Црногорци су морали 1814 да уступе Аустрији Боку, коју је заузела аустриска војска под генералом Милутиновићем. Под аустриском влашћу остали су Паштровићи све до 1914, кад их је ослободила црногорска војска, којој су се многи од њих придружили у борби против Аустрије.
Иако су били под туђином, Паштровићи су често, побуђени осјећањем исте вјере и народности, прискакали Црногорцима у помоћ. Црногорци су их радо примали и позивали у извјесним моментима на заједничку акцију против Турака. У октобру 1755 црногорски митрополити Сава и Василије обавјештавају Паштровиће о нападу турске војске под командом босанског везира на Црну Гору и позивају их, као браћу по крви и вјери, да се придруже покрету отпора.95) Кад су Паштровићи 1852 сазнали да су Црногорци у Жабљаку испуцали све своје олово и разбили топ да би њиме пунили други, они су скинули олово са својих рибарских мрежа и однијели га у Жабљак.96) У августу 1877, за вријеме црногорско-турских ратова, Паштровићи су такође указивали извјесну помоћ Црногорцима. На њиховом земљишту код Ластве су искрцана четири велика круповска топа, које је кнез Никола тражио од Русије, и оданде су „помоћу честитијех Срба, истијех Паштровића, све по ноћи са великом муком пренесени преко Црмнице, на лађама испред саме тврђаве Лесендра преко језера" за Никшић.97) Они су и Херцеговцима, пострадалим у рату 1876,. скупили у самој Ластви 210 фиурина и послали су им их преко Цетиња.98)
Паштровићи се диче и поносе, каже В. Караџић, да нијесу никад харач Турцима плаћали, већ да су се „у та времена с оружјем отимали и бранили"-99) За вријеме дуге аустриске владавине упорно су бранили своја права и водили непрекидно борбу са аустриским властима. У септембру 1869 Аустрија заведе у Далмацији нови војни закон, no коме је требало извршити регрутовање и у Боки Которској. Бокељи су дотада били једино поморци, служили су само на царским бродовима и одбију да их уврсте у копнену војску, због чега избије устанак, у коме су узели учешћа и Паштровићи. Они су учествовали и у Другом бокељском устанку, 1881, који је избио због увођења домобранства, што је угрожавало њихову зараду и вријеђало њихова дотадања права.100)
95) Државни архив, Котор, УП., књ. LXXVIII, 387—389.
96) Ј. Коваљевски, Живот и смрт посљедњег владике Црне Горе, 1854, 136.
97) Никола I (Петровић), Херцеговачки устанак (Записи, XV, Цетиње, 1936, 204; Ђ. Поповић, Историја Црне Горе, Београд,, 1896, 249.
98) Оригинал код Митра Д. Суђића, Петровац.
99) В. Караџић, Црна Гора и Бока Которска, Београд, 1953, 42.
100) Д. Врбанић, Историја Боке Которске са особитим освртом на оба устаничка рата у год. 1869 и 1881, Загреб, 95 и 111.
Приликом прогласа Црне Горе за краљевину, 1910, једна трупа Паштровића из Бизби Аризоне, Сјеверне Америке, под именом „Срби Паштровићи", шаље у августу краљу Николи сабљу са овим инкрустираним златним стиховима:
Честита ти круна била,
дјелима ти окићена!
Паштровићи то ти желе
преко бурног океана!
Прими сву сабљу бритку
америчког новог кова.
Бог ти с њоме маха дао,
право тамо пут Косова!
А кад згодан часак куцне,
на миг твој смо, краљу, први
све за Српство жртвавати,
и потоњу капи крви.101)
Почетком Првог свјетског рата, иако аустриски поданици Паштровићи су се изјашњавали за Црну Гору и зато су аустриске власти неке њихове прваке стријељали у Херцегновом.102) Једна група Паштровића је отступила преко Арбаније и касније је учествовала на Солунском фронту.
Црква. — Историја цркве у Паштровићима, као и у осталом дијелу Боке Которске, до XI вијека није довољно проучена. У XII вијеку се црква у Зетском Приморју и Зети уопште, под утицајем Немањиних синова Вукана и Стевана, колеба између Истока и Запада. Оснивањем Зетске епископије 1219, вјероватно са сједиштем на Превлаци, у Боки Которској, паштровска црква је потпала под њену јурисдикцију. При крају XV вијека (1484) она долази под управу Цетињске епархије, а послије стишавања Бокељског устанка од 1869 под Бококоторску епархију.
У Паштровићима има око педесет цркава и четири манастира: Прасквица, Режевић, Градиште и Дуљево. Ови су храмови подигнути дуж читаве области, по селима и на истакнутијим брежуљцима. Они су већином стари и за многе се не зна кад су грађени. По предању црква Св. Тројице у Прасквици основана је 1050, Градиште 1116,103) а вјероватно да има и старијих. На многим мјестима се налазе црквине, разрушене цркве, које су свакако старије од ових очуваних. Стјепан М. Љубиша саопштава да по манастирским парохијама служе калуђери, а по осталима попови. У Прасквици су два, у Режевићима четири, у Градишту два, a у Дуљеву један. Сви су манастири богати, јер из ниједног калуђери не просе, већ, напротив, часте народ кад у цркву дође.104) Вук Караџић пише да у Паштровићима нема више од четири попа, „него им попују калуђери из четири манастира".105)
101) Ова сабља, која се данас чува у Државном музеју на Цетињу, инв. руб. XIII, број 16, коштала је, по саопштењу Луке Вукотића, једног од учесника у овом поклону, око 600 долара.
102) Стријељани су: Саво Анђус, Лазар Срзентић, Ђуро Зеновић, Крсто Вуковић, Марко Калоштро, Нико Павловић и Мило Митровић, чија су имена уклесана, са осталим стријељаним из Боке, у споменик пред манастиром Савином.
103) В. Петковић, Преглед цржвених споменика кроз повесницу српског народа, Београд, 1950, 74 и 260.
104) С. М. Љубиша, Обшчество Паштровско у окружју Которском (Српско-далматински магазин, Задар, 1849, 34'.
105) В. Караџић, Ковчежић, Беч, 1849, 34.
У XVI вијеку избија реформаторски покрет у римокатоличкој цркви, оснива се протестантизам и одвајају се у вјерском погледу сјеверногерманске земље. Овај покрет је изазвао јаку реакцију у римокатоличкој цркви и имао је одјека у јужнословенским земљама. Тридентски сабор римокатоличке цркве, који је с прекидима радио дуги низ година (1545—1563), ставио јe себи у дужност да сузбије реформаторски покрет, да придобије поново протестанте за римокатоличку цркву и још многобројне православце на југоистоку Европе. Са оваквим задацима се оснивају многе конгрегације, међу којима je била значајна Cоngregatio de propaganda fide, која je водила бригу о крајевима у којима још није била спроведена црквена хијерархија.106)
Конгрегација је водила борбу не само против протестаната, него и против православних које је требало путем уније спојити са римском црквом. Стога је папа Клеменс VIII писао 1599 српском патријарху Јовану да пригрли католичку цркву, која је једина спасоносна. Римска курија je настојала да Србе у Црногорском Приморју придобије преко уније и по њеном плану ради барски бискуп Марик Бици, са сједиштем у Будви. Он је први са пропагандом започео у Паштровићима, који су били под јурисдикцијом цетињског епископа, рачунајући кад њих придобије да ће лакше продријети у Црну Гору и у правцу истока, у срце Пећке патријаршије.107) Паштровске прваке, особито калуђере, кад би дошли у Будву, Бици је примао у кућу и указивао им наклоност да би их придобио за католичку цркву. Он је, штавите, послао будванског викара и барског архиђакона у Паштровиће да „изјаве превелику љубав његову према њима и кажу да њему није ништа толико на срцу колико брига за њихов вјечити спас; зато их савјетују и моле да напусте грчку шизму и ступе у заједницу са римском црквом.. .108) Народ је пажљиво саслушао делегате, захвалио се на савјетима, али је тражио времена да о тако важној ствари размисли и да пита старије. У међувремену долази пећки патријарх и ствар омета. Бискуп Бици, плашећи се патријарховог доласка, опомиње которског провидура што пушта страног човјека, поданика Турске Империје, у своје земље. Стога се провидур у фебруару 1609 обраћа паштровским главарима да употријебе казне: прогонство, тјерање на галију и друге против оних који би се усудили да приме патријарха, његовог гласника или његова наређења; није дозвољено никоме ни да слуша његове ријечи, па да их послије саопштава.109) Патријарх је био спријечен да дође у Паштровиће, али он пошаље неког калуђера и запријети Паштровићима најтежим казнама и проклетством ако га не послушају. Неки Паштровићи су ипак били вољни да приме католичку вјеру и 1609 пошаљу у Млетке једног калуђера са још два делегата да траже од Сената препоруку за папа Павла V. Они су стигли у Млетке, али им је план разбио будвански свештеник Франо Скоровео, заклети непријатељ бискупа Марина. Скоровео је пребацио паштрсвским делегатима што напуштају вјеру својих предака и још више је успио да их одврати од њихове намјере преко неког богатог Грка, ватреног присташе грчке цркве (шизме), који је живио у Млецима.
106) Ј. Радонић, Рад на унији Црногорског Приморја у првој половини XVII века (Историски записи, Цетиње, 1954, 305).
107) Ј. Радонић, Римска курија у јужнословенске земље од ХVI до XIX века, Београд, 1950, 3 и 4); Ј. Радонић, Рад на унији Црногорског Приморја у првој половини XVII в. (Историски записи, Цетиње, 1954, 305—6).
108) D. Farlati, Illуricum sacrum, VII, Венеција, 1817, 110.
109) D. Farlati, Illуricum sacrum, VII, Венеција, 1817, 111.
Ипак су у ово доба дванаест особа из Паштровића, као и неке из села близу Будве, примили католичку вјеру. Све су особе из Паштровића, из Кастелластве, и све ćy женскиње, сем једнога мушкарца. То су: Катарина, Анђелина и Јелена — кћи Вицка Медина, Франица — кћи Марка Медина, Виценција — жена Секуле Медина, Кристина — кћи Николе Пастре, Станица и Роза — жена и кћи Стевана Руцовића, Флора — кћи Стевана Зановића, Дамјан — син Луке и Јелене, и Анђелина Јакоба Паштровића.110)
Иако барски бискуп Бици није успио на унији, ипак рад у том правцу није овдје напуштен. Которски бискуп Вићентије Бућa ради својски 1636 на унији православних у читавој Боки. Конгрегација није била особито задовољна његовим радом и у јулу 1636 шаље ученог мисионара Франа Леонарди, родом из Трогира. Он је успио 1640, за вријеме бављења у Риму, као папски мисионар у Паштровићима, да убиједи Конгрегацију да је потребно, ради срећно започете уније, послати у Паштровиће једног питомца „che possedo la lingua illyrica" да тамо држи школу. Школа је била отворена у Св. Стефану и требала је да олакша прелаз Паштровића на унију, које је Леонарди сматрао као капију за продирање на исток. У њој је једно вријеме дјеловао дон Вучко Миџор, који је учио дјецу да читају и пишу италијански, а вјеронауку им је предавао на српском језику. Њега је бодрио у раду надбискуп барски Андрија Змајевић, изразити противник православља, иако је био поријеклом од православних Срба из Црне Горе. Али Паштровићи и Будвани бранили су се упорно и одлучно од уније.111) Бискуп В. Бућа није био вољан да помогне рад Ф. Леонардиа, сматрајући га својим, тако да је већ одмах на почетку рад на унији у Паштровићима пошао у раскорак.112) Паштровићи нијесу били прожети увјерењем да прихвате католицизам. Народ је био јако осјетљив у питању својих старих обреда и неповјерљив према свему новом. За унију су били само извјесни калуђери које је бискуп Бућа лијепо примао и неколико главара, руковођени највише материјалним интересима, да би се спасли глобљења православних епископа.113)
110) D. Farlati, Illуricum sacrum, VII, Венеција, 1817, 110.
111) J. Радонић, Штампарије и школе Римске курије у Италији и јужнословенским земљама у XII веку, Београд, 1949, 116.
112) J. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Београд, 1950, 119.
113) Ј. Радонић, Римска курија у јужнословенске земље, стр. 116—119.
Унијати су успјели да придобију само братство Медин и још, како наводи Д. Фарлати, неколико особа од братства Зановић, Руцовић и Пастре. У Кастелластви је било нешто католика и у првој половини XVIII вијека. У једном архивском податку из 1727 каже се да их има овдје неколико породица и да према њима православци рђаво поступају. Штавише, наводи се даље у акту да су Срби прије неколико година убили њиховог пароха дон Франа Медина, опљачкали им цркву и из ње дигли утвари са звоном, које је као трофеј постављено на неку цркву у Црмници.114) Нешто касније, 1734, ванредни провидур се обраћа паштровским судијама да омогуће канонику Николи Антоњоли да на миру ужива имање које је купио од Петра Занова Медина.115)
Успомена на католике у Паштровићима очувана је и данас у народу. По народном казивању Медини су у доба Млечића прешли на католичку вјеру и сазидали своју цркву Св. Вид. Паштровски збор ријеши, ако се Медини не врате православљу у одређено вријеме, да се ниједан Паштровић не смије оженити од њих нити им дати дјевојку и да сви њихови мушкарци носе по једну бијелу, а другу црвену докољеницу, како би се разликовали од осталих Паштровића. Неки Медини се врате на православље, а други барком пребјегну у Будву и данас су њихови потомци католици.
У народу се такође прича и о некадашњим унијатским поповима, којих је у једно вријеме било четири: у Градишту, Кастелластви, Режевићима и Прасквици. Они су се били спријатељили са домаћим поповима, увјеравали их да служе по истим обредима и народ их је радо примао. Међутим, поп Перо Суђић уочи извјесну разлику у вршењу литургије и договори се с калуђерима да странце поубијају. Једне недјеље, послије обављене литургије, поп Перо убије ножем унијатског попа у Кастелластви, а калуђери оне остале у Градишту, Режевићима и Прасквици. Млетачка војска, која је била у Кастелластви, њихове лешеве однесе у Будву и тамо их сахрани.
114) Државни архив, Котор, УП., књ. 44, стр. 178.
115) Државни архив, Котор, УП., књ.. 51, стр. 20.
|
|
