Велику захвалност дугујемо господину Стевану Вулетићу из Београда, који нам је послао интегрални текст дијела књиге "ПОЛИМСКЕ СВЈЕТИЉКЕ" од професора ДУШАНА ВУЛЕТИЋА и тако омогућио да се посјетиоци нашег сајта упознају са изузетно вриједнoм књигом која говори о развоју школства у Горњем Полимљу (Васојевићима), бихорском, плавогусињском и рожајском крају - до седамдесетих година двадесетог вијека.

Проф . Душан Вулетић
ПОЛИМСКЕ СВЈЕТИЉКЕ

НЕКОЛИКО ПОДАТАКА О АУТОРУ

Проф . Душан Вулетић је рођен 10. 10. 1914. године на Полици, село Горажде. Гимназију је учио у Беранама, а матурирао на Цетињу. На Филозофском факултету у Скопљу је апсолвирао 1941. године, а убрзо након рата дипломирао на Филозофском факултету у Београду.

Још од ђачких и студентских дана припадао је левичарском покрету, а учесник НОБ-а је од 1941. год. као сарадник, борац и руководилац. Крај рата је дочекао у чину мајора на дужности политичког комесара Артиљериске бригаде Треће црногорске дивизије. Затим је био политички комесар Инжињериске официрске школе, па уредник листа Народна армија. Од 1949. године ради у просветној струци, као професор, уметнички директор Ловћен филма, директор гимназије, директор учитељске школе у Новом Пазару, директор Завода за просветно педагошку службу у Иванграду, директор гимназије у Рожају и као директор Медицинске школе у Београду. Пензионисан је у Београду 1971. године.

Новинарством и публицистичким радом бавио се све време, пре и после пензионисања. Објавио је већи број чланака, есеја и фељтона у многобројним часописима и новинама. 1999. године објавио је књигу ПОЛИЦА код Берана у едицији Хроника села уз стручну помоћ и сарадњу Одбора за проучавање села Српске академије наука.

Рођен је, одрастао и школовао се у Црној Гори, али и у Македонији, ратовао у одбрани своје земље у готово свим бившим републикама. Живео је и радио кратко у Хрватској, а највише у Црној Гори и Србији, био велики хуманиста, изузетан педагог, заљубљеник у родни крај и своје Васојевиће, а посебно је био привржен својој многобројној породици.

Умро је у 91. години живота 16. 12. 2004. године у Београду, где је и сахрањен на Новом гробљу.

ПОЛИМСКЕ СВЈЕТИЉКЕ

Развој школства у Горњем Полимљу (Васојевићима),

бихорском, плавогусињском и рожајском крају – до седамдесетих година двадесетог вијека


Вил, вилице, моја другарице,
Јесил била на Ком на планину,
Јесил пила воде с Маргарите
и јаблане брала са Љубана…

КЊИГУ ПОСВЕЋУЈЕМ ОНИМ ХРАБРИМ ПРЕГАОЦИМА
КОЈИ ПРВИ УПАЛИШЕ СВИЈЕТЛА ПРОСВЈЕТЕ У ВАСОЈЕВИЋИМА  

УВОДНА РИЈЕЧ

Као дугогодишњи просвјетни радник, а особито као директор Завода за просвјетно педагошку службу у Беранама, од 1960. до 1963. године, који је тада обухватао општине: Беране, Плав, Рожаје, Бијело Поље и Мојковац, осјетио сам потребу да покушам да направим нешто налик историји школства Горњега Полимља, односно Васојевића и најближе околине. Колебао сам се у почетку да ли да обухватим и плавогусињски и рожајски крај, пошто не спадају у Васојевиће, али ми се ипак учинило да је то неопходно, јер од Балканског рата, када су Плав, Гусиње и Рожаје ослобођени од Турака, ова мјеста су административно била заједно са Васојевићима. Плав и Гусиње са Андријевицом, а Рожаје са Беранима. У свим школама које су отворене између два свјетска рата, па и више од двадесетак година по свршетку Другог свјетског рата, просвјетни радници рожајских и плавогусињских школа били су са терена Васојевића. Ето, из тих разлога сматрао сам да треба обрадити и школе из тих, Васојевићима теренски блиских крајева.

Пошто се ради о Васојевићима логично би било да књига обухвати и терен Лијеве Ријеке-колијевке Васојевића, али пошто је тај крај послије 1945. године припао Подгорици, а и доста је удаљен од Горњега Полимља, нијесам га обрадио, већ само записао које школе тамо постоје, кад су настале и још понеки податак.

Посјећујући школе уочио сам да су све са оскудном или никаквом документацијом о своме постанку и развоју. Током два свјетска рата, а и раније, нестало је у пламену и рушилачким дејствима оно мало школске документације. У настојању да се сачини књига из које ће се видјети развој школства и просвјете овога краја у цјелини, а и посебно сваке школе, учинило ми се да је баш ово вријеме за тај посао веома важно. Тада, шездесетих и седамдесетих година двадесетог вијека, још је на читавоме томе терену био у животу један број старих људи, који су били ђаци у вријеме отварања васојевићких школа, затим који су до Првога свјетског рата учили у разним школама у Србији, као и у школама у турској држави које је Србија основала и издржавала, или у турским школама. Сматрао сам да би била ненадокнадива штета не прикупити и од њих податке, а то значи податке из прве руке. Користећи службене обиласке терена водио сам разговоре са многима од њих и биљежио врло интересантне и драгоцјене податке. Жива ријеч ових људи, међу којима је било највише учитеља, све више ме подстицала да започети посао наставим и завршим. Рад сам наставио у разним архивама, библиотекама и музејима, користећи књиге, листове, часописе и алманахе, који су се дотицали теме ове књиге, што се види из наведених извора података.

Посао око књиге продужио се неколико година. Понекад ми се чинило да нијесам њоме обухватио онолико колико треба, понекад сам наилазио на нове податке које је требало унијети, а и тешко је било због оскудице новца, па сам посустајао и прекидао рад.

Беранској гимназији посветио сам највише простора, с обзиром да је она од њеног оснивања 1913. године па до скорашњих времена била једина средња школа у Горњем Полимљу, а и због њеног великог значаја за васојевићки крај, па и за добар дио сјеверне Црне Горе. У њој је поникао знатан број врсних интелектуалаца, факултетски образованих, међу којима је велики број универзитетских професора, доктора наука и академика, књижевника, новинара и публициста, умјетника из разних области, истакнутих руководилаца и стручњака у привреди, бизнисмена, високих војних руководилаца, генерала, народних хероја и дипломата.

У књизи је векики број имена. С обзиром да се у њој обрађује период настанка школа и прве године њиховог развоја, сматрао сам да је и за данашње, а поготово за будуће генерације, занимљиво ко су били први васојевићки ђаци, тј, први школовани људи из овог краја, ко се, како и гдје школовао ван завичаја.

Маколико данашњим генерацијама то било тешко схватљиво, у вријеме прије Балканског рата далеко и предалеко су за васојевићке ђаке били Београд и Крагујевац, Призрен, Скопље и Солун, а и да не помињемо Загреб, Пакрац, Сремске Карловце и Сомбор. Стићи тамо и школовати се у ондашњим приликама био је прави подвиг. Зато сам сматрао да им се треба одужити бар толико да покољења знају ко су били ти који су први крчили путеве на пољу просвјете.

На крају, свјестан да сам можда пропустио понешто што је требало да нађе мјесто у књизи, или је требало изоставити који неважни детаљ, предајем књигу суду читалаца, у нади да неће бити престроги према њеном аутору.

Многобројним мојим пријатљима, руководиоцима школа, захваљујем што су се увијек одазвали кад сам тражио потребне податке. Посебно сам захвалан мојим пријатељима и сарадницима из времена кад сам био директор Завода за просвјетно педагошку службу у Беранама и касније директор новоосноване Рожајске гимназије – истакнутим рожајским просвјетним радницма Азему Аземовићу и Мехмеду Дацићу, зато што сам при обради рожајских школа користио и неке податке из њихове књиге ''Развој школства у рожајској општини,'' објављеној 1985. године.

Аутор

ТРАГОВИ ДАВНЕ ПРОШЛОСТИ

Горње Полимље је, због свога географског положаја и других природних услова, било привлачан крај још у она далека времена прије доласка Словена на Балкан. Из времена када су у лимској долини били Римљани, остао је извјестан број споменика материјалне културе који јасно свједоче о њиховом боравку у овим крајевима. Остаци римског логора код Берана, недалеко од манастира Ђурђеви ступови, разни натписи на преосталим и сачуваним споменицима са римских гробова свједоче о томе да је овдје у првим вјековима нове ере бујао живот. Ови натписи, како по техници слова, тако и по садржини, свједоче о томе да је културни живот тадашњег римског становништва био врло богат.

Интересантно је навести неколико натписа који донекле илуструју живот онога времена. На примјер, на великој надгробној плочи, донешеној са римског гробља из села Слатине код Андријевице, која се сада се налази код Полимског музеја, остао је натпис, урезан крупним словима на латинском језику, који у преводу гласи:

“ Lucinius, Lucinius, dekurion II, живио је 35 година. Процила, његова жена живјела је 20 година.

Lucius Montanus i Basbija Jula, родитељи, поставише за живота споменик за успомену себи и доброме сину “.

Приликом градње манасира Ђурђеви ступови, чија је првобитна грађевина сазидана прије 1219. године, у један зид уграђено је неколико камених блокова са натписом на латинском језику, највероватније донешених са некадашњег римског гробља у Будимљи, које се налазило на истом мјесту где је садашње гробље.

На једном камену, на прагу јужних врата манастира, окренут наопако, налази се текст, данас једва читљив, у коме се помиње ослобођеник Аурелије Верзије (Aurelius Verzius), за кога се каже да је живио 85 година.

Изнад села Буча, недалеко од Берана, на ушћу Бањевачке ријеке у Бистрицу, постоје остаци тврђаве Градац, која потиче из римског времена.

На Крстацу, брду изнад истог села, донедавно су се могли видјети остаци римског гробља, а на Соколцу трагови римског бунара.

Село Будимља се у ранијим старим записима помиње као значајно римско насеље. У селу Петњику код Берана сачувани су остаци неког римског утврђења.

Откако су у околини Берана обављена у новије вријеме археолошка истраживања, као и прекопавање терена ради изградње разних индустријских објеката, нађено је доста предмета, које прикупља Полимски музеј, а који све више потврђују чињеницу о високом степену живота људи овога краја у периоду римске владавине. Најбољи доказ за све ово је камено брдо Беранкрш, покрај Берансела, на коме су стручњаци Полимског музеја, овлашним, површинским прекопавањем пронашли и прикупили велики број разних обрађених и употребљаваних предмета из живота Римљана, као и из других периода.

Трагови римских насеобина налазе се и на другим мјестима у околини Берана, у селима: Заграђе, Луге, Доња Ржаница, Дапсиће, Калудра и у још неколико других мјеста.

У околини Плава и Гусиња такође има трагова који подсећају на римско доба. У Дољи код Гусиња, како је забиљежио некадашњи познати хроничар овога краја Андрија Јовићевић, постојала је латинска црква, а у селу Вишњево сачувани су остаци гробља за које се сматра да је латинско, односно римско.

Приликом градње неких нових зграда у Плаву недавно су пронађени остаци ранохришћанске римске базилике.

На Римљане у овом крају подсјећају и неки топографски називи.

На повремени боравак Византинаца у Горњем Полимљу подсјећају разна мала гробља, расута по селима и планинама од Берана до Гусиња, која народ и данас назива “грчка гробља”.

ДОЛАЗАК ПРЕДАКА

Ново, судбоносно раздобље овога краја, почиње доласком првих словенских племена у седмом вијеку нове ере, а особито оснивањем и јачањем рашке државе немањићког периода. То је вријеме у коме је Горње Полимље, све до потпадања српске државе под турску владавину, важило и као један од културних центара, па чак, могло би се рећи да је оно наставило своју културну мисију, своју значајну културну активност, и послије доласка Турака у предјеле горњег тока Лима.

Оснивањем Будимске епископије 1219. године, у Будимској жупи, са сједиштем у манастиру Ђурђеви ступови, у непосредној близини данашњих Берана, у овом крају се ствара и један у оно вријеме значајан духовни и политички центар, из кога ће вјековима, како прије доласка Турака тако и послије потпадања под њихову власт, зрачити културни живот, час јаче, час слабије, али ипак довољно санажно да се овај крај може сврстати међу оне који су се увијек успјешно борили да се на просвјетном пољу не угаси оно што се било разгорјело у давно немањићко доба.

Неће се претјерати ако се каже да се овај крај може сврстати међу оне који су, особито у оним мрачним данима робовања под Турцима, служили као примјер другим крајевима, по својим сталним настојањима да се отргне од културне заосталости.

УЛОГА ЦРКВЕ

Све до краја прве половине деветнаестог вијека улогу покретача какве такве просвјетне активности, ма у ком виду се она појављивала, имали су у овом крају искључиво манастири.

Будимска епископија, која је 1346. године прерасла у митрополију, створила је извјесну традицију на културном и просвјетном пољу, која ће трајати и послије њеног укидања и убиства њеног последњег митрополита, Пајсија Колашиновића, 1648. године.* Она је крајем XVII или почетком XVIII вијека припојена Рашкој митрополији, која ће преузети њену улогу на терену Горњега Полимља и ближе околине.

Пошто су за вријеме Немањића школе постојале не само на двору владара, већ и при дворовима истакнутих великаша, као и при владичанским резиденцијама, при манастирима и парохијанским црквама, са сигурношћу се може претпоставити да је таква школа радила највјероватније у Будимљи, која је имала бројно насеље у подножју трвђаве Градац. Освајањем овога краја од стране Турака, падом Бихор града (данас Градина), 1455. године, сва културна активност одвијала се у два манастира – Ђурђеви ступови и Шудикова.

књиге и подучавајући основној писмености манастирске ђаке, који ће касније њих замијенити. Ову улогу манастир ће играти од свог постанка, па до бурних устаничких времена крајем XVII и почетком XVIII вијека, од када сав терет културне активности пада на Ђурђеве ступове. Познати руски научник Павле Ровински, говорећи о овом крају у једном свом раду, између осталог каже:

“Ту, близу налази се Будимља, за неко вријеме престоница Уроша III Немањића и Дечанског. Нијесу далеко ни Пећ, славна Патријаршија, ни Високи Дечани. Ови манастири, цркве и друга мјеста и споменици славе старог српског царства и старог српског благостанија својим чисто духовним упливима будише и подржаваше у васојевићком племену народну свијест и дубоко осјећање православне српске вјере, и даваше му ту снагу и издржљивост, с којом је оно истрајало у продужењу неколико вјекова у тешкој борби са Мухамедовом вјером и Арнаутим, сачувавши своју вјеру и народност. Ови споменици тако красноречиво напомињу Србину његову славну прошлост…”.

Пошто су манастири Ђурђеви ступови и Шудикова били центри духовног живота и културне активности у овоме крају, па и шире, ево неколико података у којима се види у чему се та активност састојала.

Ова два манастира чинила су уствари једну цјелину, па и културну активност која је из њих зрачила ваља тако схватити, мада је преписивачка активност калуђера више везана за онај савршено тихи, испоснички , шудиковски мир у Тифранској клисури, све до пропасти, односно спаљивања манастира од стране Турака 1738. године.

у Конацима Ђурђевих ступова, у ћелијама манастира Шудикове, калуђери су преписивали старе књиге, описмењавали по којег манастирског ђака, те су на тај начин будућим покољењима остављали драгоцјене податке о времену у коме су живјели, па и о ономе што је бивало давно прије њих. Међу овим људима било је неколико истакнутих културних посленика, чија дјела имају трајну вриједност и помињу се као ствараоци познати и далеко шире од свога “будимског” завичаја.

* Пајсије убијен 1648. или 1651. године

Дјела скромних посленика пера и кичице

До данас није заборављено име писца Шудиковског Молбеника – ђакона Михаила, дјела које је стицајем неких околности допрло до Москве и тамо се чува, као ни име Пахомија, “даскала от Будимљи”, па ни преписивача јеромонаха Саватија и “ грешнога Алојзија Лукича”.

У манастиру Савина налази се номоканон , Савина крмчија, рукопис који по љепоти заузима видно мјесто међу старим србуљама, а и као најстарији писани споменик овога краја. Архимандрит Нићифор Дучућ тврди (Књижевни радови, књ. II, 1892.) да је ову крмчију преписао будимски епископ Теофило са номоканона св. Саве, у Ђурђевим ступовима 1251. године.

У штампарији Божидара Вићенца Вуковића у Млецима, из XVI вијека, која је радила у два периода: 1519-1521 и од 1536-1540. године – радило је неколико мајстора из манастира са Лима. Један од најбољих штампара био је јеромонах Мојсије из Будимље. Он је писао поговоре за Молитвеник и Минеј.

Један запис у књизи “Стари српски записи и натписи” каже, говорећи о некој црквеној књизи: ”Сија књига божаствена апостол манастира Шудикове”.

Оваквих записа који указују на то да је у Шудикови била врло жива културно просвјетна активност, која се састојала у преписивању црквених књига, биљежењу значајних догађаја и изучавању иконописачке вјештине, има доста. Многе личности које су у оним мучним временима турскога ропства добиле образовање међу зидовима и у хладовитом предворју скромне шудиковске цркве и конацима Ђурђевих ступова помињу се као значајни посленици на културном пољу. За све њих се везује Будимља, односно Будимска жупа, као њихов завичај, па од овога назива изводе често и своје презиме.

Људи из ових крајева одлазили су далеко ван свога мјеста да се баве не само свештеничким већ и учитељаским позивом. У поменутој књизи “Стари српски записи и натписи” налази се запис који говори о једноме од њих. Запис гласи: “ Пахомије даскал у Дечани, рожденијем от Будимљи от Лима, мали возрастом, велик же разумом и савршен мудростју, бог да га прости”.

Веома важан докуменат који свједочи о улози манастира Шудикове, о улози будимских калуђера и учитеља, о њиховој упорности да оставе помен о своме времену, био је “ Шудиковски поменик”, који је на жалост пропао приликом бомбардовања Београда од стране Њемаца 6. априла 1941. године, те о њему знамо онолико колико нам је оставио Љуба Стојановић у чланку који је објављен у часопису “Прилози за књижевност и језик” *, књ. VIII 1928. године, али толико колико има доста је опширно и веома драгоцјено.

Један веома познати сликар, иконописац, из краја XVI и почетка XVII вијека, био је поп Страхиња из Будимље или – како су га другачије звали – Будимљанин Страхиња (1548-1632). О њему се зна доста, много више него о другим иконописцима и преписивачима књига, јер је он један од ријетких који је потписивао своје радове.

Он је био веома плодан сликар. Његов је рад фреско декорација манастира св. Арханђела на Тари код Довоље, из 1591. године. Затим , ускоро послије тога, завршава велики посао на зидним сликама у новосаграђеној припрати манастира св. Тројице код Пљеваља. Такође, његово је дјело израда слика на иконостасу у главној цркви манастира Мораче. Један је од учесника живописања манастира Пиве, као и припрате манастира светог Николе у Подврху код Бијелог Поља. Стигао је и до источне Босне и тамо осликао манастир Озрен. Последњи рад му је живописање цркве светог Николе – манастира Градиште у Паштровићима.

Никакве паљевине и рушења Ђурђевих ступова и Шудикове, никакав терор нијесу могли спријечити и угушити ту и такву активност. Увијек су се налазили нови заљубљеници књиге, који су својом активношћу одржавали непрекинуту нит са прохујалим временима.

Србија је робовла и тек почетком деветнаестог вијека покушала да се ослободи, али је потекло много крви, смјењивали се узлети и падови, док се није остварио тај најљепши сан, те ни са те стране није могло бити помоћи.

Црна Гора, вјечито под оружјем и притиснута сиромаштвом, дуго времена није имала могућности да на просвјетном пољу оде даље од онога што се стварало око цркава и манастира, а ново вријеме наметало је као насушну потребу покретање и организовање савременијег рада на просвјетном и културном пољу.

Народ васојевићког краја бацао је погледе једнако и ка Цетињу и ка Београду, ослањајући се на обиље братске земље, брзо примајући од њих све оно што је значило напредак у просвјећивању. Тако се догодило да се прва школа отвори одмах послије Цетињске основне школе, а ширење просвјете у Србији од средине деветнаестог вијека давало је импулс и овоме крају.

* Прилози за језик и књижевност, књига VIII, 1928. године

Прилике у Горњем Полимљу послије спаљивања шудиковског манастира - Општи поглед на прилике послије укидања Епископије

Послије спаљивања шудиковског манастира 1738. године настаје један изванредно тежак период за читаво Горње Полимље. Шудиковски калуђери неповратно су се разишли и потражили спас и склониште у Србији, а највећи број настанио се у Косјерићу. Највећи дио становништва се иселио, а плодни Хас, дотадашње царско добро, раздијељен је плавогусињским агама и беговима, који су добро знали какав је утицај манастира и цркава у развијању патриотизма и ширењу културе и просвјете, па су свим силама гушили њихов рад.

Од тада па током читавих сто година, тј, до времена игумана манастира Ђурђевих ступова Мојсија Зечевића, о активности на просвјетном културном пољу мало шта има да се каже. Ипак, калуђера и попова је било увијек, благодарећи близини Пећке патријаршије и Дечана, када су појединци одлазили, стицали по мало писмености и учили онолико колико им је било неопходно за обављање свештеничког позива. У Горњем Полимљу центри око којих се колико толико одвијао духовни живот у овом периоду били су манастир Ђурђеви ступови у Доњим Васојевићима и Брезојевичка црква код Плава, недалеко од изворишта Лима, коју је саградио Нестор са својом братијом 1567. године, на мјесту гдје је и раније била нека црква.

Поп Милош Велимировић, поријеклом из села Краља код Андријевице, чија се породица преселила у Србију седамдесетих година деветнаестог вијека, објавио је, у вријеме од 1890. до 1900. годие, неколико веома информативних радова о животу људи васојевићког краја. Он је долазио из Србије у посјету своме завичају, прикупљао податке на терену и објављивао неку врсту путописних чланака у ондашњим србијанским часописима.

У чланку “С Горњег Полимља” објављеном 1894. гоидне, у часопису “Наставник”, он између осталог каже:

“Зубља просвјете у Горњем Полимљу давно се угасила… Од почетка XVII вијека па све до 1860. године не зна се да је било ни школе српске па чак ни турског мехтепа од Гусиња и Плава низ Лим до Бијелог Поља.

Свештенство у овом крају за све то дуго вријеме, још од Дамат паше који је Будимљу и митрополију на Шудиково разорио, било је више неписмено и једва је било толико спремно да обреде свршава. Било је нашљедно и прелазило је са оца на сина. Шта више у народу је била овладала и ова мисао: књигу може научити само онај, коме је то у фамилији; и зато су били врло ријетки примјери, да се ко други био на то одао.

Оваква мисао владала је и међу Mуслиманима у Плаву и Гусињу. Због тога су им оџе до скора долазиле са стране: обично из Пећи или из Скадра… Прича се живо за једну фамилију из племена Ковачевића да је у њој било 17 нашљедних попова. Од ове су фамилије Вулићи у Божиће и Алетићи из Краља… Некада је на Лиму просвјета цвјетала и такмичила се са другим мјестима Србије, али су је одавно замијениле гусле; гледање у плећа, у појаве небеских знакова, погађање зиме по слезини, по лету птица, по опадању лишћа шумскога, по ројењу пчела, по изворима, по топлицима и многим другим знацима. Дневно вријеме и доба дана одређивало се по сунцу и прехладницима, па чак и по зеницама очију козјих, а о киши хоће ли је бити погађало се по мухама, по диму, по јеки Лима и других ријека, по звијездама, по појави облака, нарочито на комске врхове, по оградњи сунца или мјесеца, по заходу сунца, по мјесецу, по сунчићима, по црвенилу облака итд…

Не може се мислити да је свештенство било тако ниско пало док је у Пећи било патријарха; али, од доба пресељења и од доба у коме је живио поп Катана, па до појаве архимандрита Мојсија Зечевића, у Васојевићкој нахији био је настао прави застој са свештенством. Да је свештенства свагда на Лиму било, истина је; али је ово тако повучено било, да се нигдје није смјело појавити, јер су на њих Шабан-агићи из Гусиња и Реџеп-Агићи из Плава јако мотрили, исто тако и Пашићи а они су на Лиму били сила…

Калуђери нијесу знали да пишу, а попови поготову, јер су од њих учили…

Попови који су учили у Дечанима у народу рачунати су као прави научари и академици”.*

Једна од поставки такозваног Васојевићког законика гласи: “ Ко убије попа или калуђера да му нема стика у нашу земљу и да му се све плијени, а робље проћера преко границе”. Из овога се јасно види какав су углед уживали, без обзира на то колико су својим знањем, писменошћу, да се не каже културом, одмакли од других. За та и таква времена они су били први и најбољи.

Почетак XIX вијека, буран, како за Србију, која диже устанак, тако и за малу Црну Гору, наговјештавао је не само почетак рађања слободе за многе наше крајеве поробљене под Турцима, већ и свеопшти напредак. Ратоборно и витално васојевићко племе ослушкивало је пажљиво како оно што се дешава у Србији, тако и у слободној Црној Гори, увијек спремно, по цијену патњи и жртава, да ступи у борбу са наслоном било на једну или другу братску државу. Карађорђеви устаници ступају у контакт са Васојевићима 1809. године, када су продрли у Санџак и отада скоро никада се није прекидала веза између овога краја и Србије.

Одважне нахијске путовође ништа није могло омести да се кроз читав деветнаести вијек, за двије или три хајдучке ноћи, безброј пута појаве на српској граници, уруче поруке главара, проведу понеко ђаче, или пренесу неку црквену књигу или свештеничку одежду.

Србија и Црна Гора ни саме нијесу имале школа почетком вијека, па се нијесу могле појавити ни у поробљеном васојевићком крају, али се ипак у првој половини вијека осјећало нешто више активности на духовном плану. У времену од 1800. до 1820. године старјешина манастира Ђурђеви ступови, Пајсије Куч, окупљао је по неколико младића да уче да читају и пишу. Из њихових редова израстали су попови и калуђери. Они ће касније поштовати ову традицију, те је Манастир остајао без ђака само у она тешка времена када су се димила згаришта запаљених полимских села и црквена звона тужно ћутала, заустављена руком тиранина. Ријетке књиге добијане су из Пећке патријаршије, Дечана или из Србије.

* Милош Велимировић: Са Горњег Полимља, Наставник,1894

Први високошколовани Васојевић

Интересантно је да Васојевићи имају првог вискокшколованог човјека кад у Србији има тек двадесетак државних и општинских школа, а у Црној Гори појавиће се прва основна школа тек 1833. године.

То је био Никола Васојевић, поријеклом од Милошевића из Лијеве Ријеке, један од најнемирнијих политичких авантуриста свога доба. У оним бесудним временим, када су људски животи били веома јефтини, прокрстарио је: Аустрију, Русију, Турску, Грчку, Албанију, Србију, Црну Гору, Италију, Француску и Енглеску. Служио се са неколико страних језика, проглашавао себе за кнеза и заносио се да оснује посебну прикомску државу, под покровитељством Енглеза, па и био енглески конзул у Новом Пазару. Највећи дио своје политичке активности развијао је на територији Горњег Полимља.

Васојевић је рођен 1797. године. Турци му убијају оца 1802. године и отада почиње његово странствовање. Прво се нашао на аустријској територији на Приморју, одакле стиже у Русију, гдје 1818. године завршава у Одеси инжењеријску школу. У Русији је службовао дванаест година. 1830. године долази у Цариград и ступа у контакт са српском делегацијом која је преговарала са Турцима, нудећи своје услуге Србији. Исте године долази у Србију, али је убрзо дошао у сукоб са књазом Милошем и прелази Турцима, у чијој служби остаје до 1838. године, заузимајући висок положај у њиховој војсци. У међувремену је из Скадра долазио на Цетиње, упознао се и спријатељио с Његошем, који му је чак посветио пригодну пјесму "Ода кнезу Николи". ” Ти стихови гласе:

Ратољупче старих добах
За удраго српско име
Окади Нам Наших гробах
Из пушака што задиме.
На Турчина хитро скочи,
Нек се Турска крв пролива,
Жертва ми је та милија
Него уље из кандила
И измирна и кандила.”

Од тада до 1843. године Никола се креће по терену од Васојевића до Дечана, Скадра и Цетиња. У пролеће 1844. године спасио је у Скадру од Турака неке васојвићке главаре, међу којима и Мојсија. Због овога је добио велику популарност код дијела свога племена. али у исто вријеме постао велика опасност за Његошеве планове, који је радио на томе да се сва црногорска племена ослободе од Турака и уједине, али са чврстим ослонцем на Русију. Никола је 1844. године пошао на Цетиње да опет посјети Његоша и убијен је из засједе у селу Доњи Загарач 30. маја исте године. Тако се завршио живот првог високошколованог Васојевића и човјека од пера, који је за собом оставио неколико објављених радова. С обзиром на доба када су настали ови радови су драгоцјено свједочанство о тежњи и напорима да се и у овим мучним приликама покуша да се ствара не само пушком већ и пером. Он је израдио и једну карту Kосовске битке коју је објавио Ђорђе Мушицки 1847. године, заједно са описом битке. Такође, остао је и његов краћи рад под насловом “Кратке биљешке о племенима Горње Албаније, а посебно о слободним брдима, од Књаза Васојевића”.

У раду има доста конкретних података о приликама у овим крајевима и његових размишљања и закључака, у којима је истицао патриотизам и борбеност народа овога краја. Он каже: “Независна су брда од Порте потпуно слободна и независна. Од 1389. они су у непрекидним ратовима с Турцима и до данас се нијесу никад помирили нити им признали као праве наследне владаоце Словенског Царства, већ само као узурпаторе и џелате…”.

Васојевић је оставио и приличан број путописних писама, упућених члановима своје породице, са његовим многобројних путовања. У тим чаланцима има врло лијепих описа и литерарних мјеста. Ова писма, као и друга послата својим пословним и личним пријатељима свједоче о човјеку за оно вријеме врло образованом и са богатим животним искуством.

Никола Васојевић се у овој књизи помиње не толико због његове политичке активности у Васојевићима, већ као случај првог високо образованог припадника васојевићког племена, кад на овом терену још није било ни једне основне школе и кад на просвјетном пољу тек игуман Мојсије Зечевић чини прве скромне покушаје. О његовом животу и раду има доста објављених радова.

Улога Мојсија Зечевића у ширењу просвјете

Читав овај период у првој половини деветнаестог вијека карактерише се тражењем ослонца час на Србију час на Црну Гору не само у вези војних и политичких акција, већ и покушајима да се побољшау просвјетне прилике, али ипак оријентација у овој активности је више ка Србији. Но, даље од описмењавања манастирских и поповских ђака није се могло стићи. О каквим школама световног карактера, ван манастирских зидова, није могло бити ни говора.

Централна личност у вријеме од 1820. па до 1852. године у Васојевићкој нахији је био старјешина манастира Ђурђеви ступови-архимандрит Мојсије Зечевић. Све што је у ово вријеме покретано било у циљу ослобођења од Турака, било на пољу ширења просвјете, првенствено је везано за његово име. Он ће први створити услове, изградњном манастирских конака код Ђурђевих ступова, за отварање манастирске школе, која ће у другој половини вијека, са повременим прекидима, радити и окупљати ђаке из читавог краја. О овој знаменитој личности у последње вријеме доста се пише, па ипак чини нам се да је потребно да се и у овој хроници изнесе неколико података о њему.

Мојсије (Милош) рођен је највјероватније 1780. године у Лијевој Ријеци. Прво своје скромно школовање, или боље рећи описмењавање, почео је као манастирски ђак у Ђурђевим ступовима код игумана Нићифора. Пошто је тада доста боравио код рођака Зечевића у Виницкој има и мишљења да је он рођен у овом селу. У почетку Карађорђевог устанка Нићифор га води са собом у Србију, гдје се задржава неко вријеме. Пошто је игуман одлучио да се више не враћа у Васојевиће, већ остаје негдје на аустријској територији, Мојсије се враћа у завичај и допуњује своју писменост и свештеничко знање у Дечанима и Пећкој патријаршији, гдје се 1816. године закалуђерио и постао игуман. Прилике у Васојевићима послије пропасти Првог српског устанка биле су врло тешке у сваком погледу. Живјело се под страшним репресијама злогласног ђулбега Шабанагића, те се Мојсије прихватио претешког посла. Прво је обновио манастир и саградио нове конаке, чврсто се повезујући са владиком Петром Првим, да би се успјешније могао дати отпор Турцима.

Убрзо су Турци схватили какву опасност за њих представља овај умни и енергични народни вођа. Покушавају да му дођу главе, хватају и убијају главаре-његове сараднике, пустоше Ђурђеве ступове и спаљују Мојсијеве конаке. Тада је он неко вријеме морао да се скрајне из беранске нахије и ето га на Цетињу, гдје је много помагао у раду владици Петру Првом. Колико га је он цијенио и какво је повјерење имао у њега види се и по томе што при крају живота, 1830. године, баш њега два пута шаље књазу Милошу Обреновићу у дипломатској мисији. Први пут то је било 20. априла, а други пут 23. јула. У писмима Владика подвлачи Књазу да му поруке шаљу по човјеку кога цијени и у кога има велико повјерење.

Приликом Његошевог преузимања власти, послије смрти Петра Првог 1830. године, игуман Мојсије Зечевић је један од оних угледних личности на Цетињу који се највише ангажовао том приликом. У јдном писму упућеном Матвеју Вучићевићу Његош у вези са тим каже:

“По принужденију главарах и народа био сам произведен 31-ог јануара 1831. года архимандритом и предјели су ми име Рада на Петар. Игуман наш Мојсеј показао се оно што сви у његово благородно срце мислили да је…”.

Приликом многих преговора, које је Његош обављао у она бурна времена са околним турским првацима, у сачуваним документима веома често се као главни емисар и преговарач помиње Мојсије. То је, на примјер, случај приликом преговора са Хафиз агом, са Хусеином Градашчевићем, као и са бегом Видаићем у Травнику. У свим тим мањим или важнијим дипломатским контактима Мојсије је био изванредно опрезан и није се дао преварити никаквим лажним обећањима. У томе дијелу његове животне активности најбоље га карактерише писмо које је писао Његошу крајем 1831. године. Писмо је, као докуменат из старе црногорске архиве, објављено у часопису Записи, 1940. године, на страни 166. Оно гласи:

“Милостива господо пречасни архимандрит Петар, Иван Вукотић Ивановић и Матеј Вучићевић.

Брзо ћу доћи ако Бог да.
Децембра 16, 1831

Вашег госпоства покорњејши слуга
Мојсеј игуман

Мојсија Зечевића веома су цијенили и Руси и њихови дипломати су се о њему јавно повољно изјашњавали. Можда и отуда та недоказана прича како је боравио у Русији. Руски конзул у Дубровнику, на примјер, Јеремија Гагић, пише својој влади 20. новембра 1830. године о приликама у Црној Гори и хвали младога Његоша, али и његове савјетнике, међу којима помиње игумана Мојсија, Симеуна Милутиновића и Ивана Поповића. У писму владици Раду од 27. марта 1831. године, он каже: “ Поздравите много од моје стране предостојног оца игумана Мојсија. Пазите овога човјека, ви га боље познајете него ја, али о њему се доста добро говори, па стога ја га високо почитујем”.

У књизи “ Покрет у Босни и Албанији”, издатој у београду 1913. године, Драг. Поповић каже да је Мојсије Зечевић у фебруару 1832. године послат у Травник везиру Хусеину Градашчевићу, са којим је закључио савез. То је било послије црногорског неуспјелог напада на Подгорицу. Из овога се види да је он био не само значајна политичка фигура у Васојевићима, већ и у Црној Гори и шире, а код Његоша је уживао највеће повјерење.

Мојсије је све до четрдесетих година боравио и у Цетињу и у Васојевићима. Тада се коначно враћа у своје племе, прво у Лијеву Ријеку, па онда у Ђурђеве ступове. Он тада онемогућава антируску акцију Николе Васојевића и као и раније је главна личност у Васојевићима.

Аустријски конзул у Албанији – Хан каже између осталог 1850. године, говорећи о Васојевићима: “ Васојевићи Горњи и Доњи стоје под управом монаха и архимандрита Мојсија, који мора бити врло мудар и у свему искусан муж. Има своју резиденцију у манастиру св. Ђорђије”.

Пошто је Мојсије више пута путовао у разним политичким мисијама у Србију, Босну и Херцеговину, Скадар и Дечане; боравио дуго на Цетињу поред Петра Првог и Петра Другог Његоша, никако чудо није да је био не само искусни вођа племена, мудар политичар, већ такође и човјек који је схватио значај школе и просвјећивања.

Он је чинио све шта је могао на томе пољу. Два пута је за вријеме свога живота поправљао манастир Ђурђеве ступове и подизао манастирске конаке, а један од главних циљева му је био да ти конаци послуже и за отварање и рад школе. Школа је почела с радом 1836. године, свега три године послије прве школе у Црној Гори на Цетињу, а шеснаест година прије игуманове смрти.

Оснивање прве основне школе у Црној Гори 1833. године сигурно је дало Мојсију непосредни подстрек да и он нешто отпочне у Васојевићема. Свакако, он је био први учитељ. а послије њега његов млађи рођак Никодим, који је учио у Београду, куда га је Мојсије био одвео 1847. године, када је ишао ради обављања неког важног задатка.

Ова Мојсијева школа код Ђурђевих ступова није значајна ни по програму ни по свјетовности наставе, већ само као једна нова свјетиљка, коју ће бурни вјетрови турских најезда више пута гасити, кроз читав деветнаести вијек, али никада потпуно утулити. Конаци код Ђурђевих ступова паљени су и рушени, али упорно опет грађени и обнављани, а са њима и стално обнављан рад школе. Књиге су набављане из Пећи и Дечана, а и из Србије, јер су везе око послова из области просвјете бивале све чешће и чешће. Првих тридесетак година основно је било да ђаци науче читати и писти, па многи од њих који су и попови постали научили су у тој школи само штампана слова, те су тако могли служити богослужење и обављати разне обреде.

У вези са тим у народу се препричавала једна анегдота која веома рељефно и духовито ово потврђује. Анегдота се односи на попа Јакова Поповића из Будимље, угледног племеника, чија је породица дала неколико попова. У њој се говори о томе како су се често Горњовасојевићи обраћали љети својим пријатљима из беранског краја ради добијања пшенице на зајам док кукуруз не сташе. Те године која се помиње у анегдоти био је умро неки врло угледни Горњовасојевић и главари пошаљу момче с писмом попу Јакову, да дође на испраћај и обави своју свештеничку дужност. Момче затече попа Јакова са друштвом у крчми, предаде му писмо и замоли да одмах добије на њега одговр. У крчми су тога тренутка све очи биле упрте у попа, очекујући да је можда стигла нека важна порука од андријевичких главара. Поп Јаков се дубоко загледао у писмо, као да га чита, климну главом и отпусти момче, поручујући главарима да ништа не брину и “да ће ону цркавицу дијелити са Горњовасојевићима док буде трајало”. Уствари, он није био толико писмен да може лако прочитати писмо, а као угледан човјек и свештеник није то могао да призна. Он је размишљао о чему би отприлике могли да му јављају у то доба године и најприје је претпоставио да траже пшеницу на зајам. Сјутрадан узалудно су га чекали да стигне на погреб, док се неко није досјетио у чему је неспоразум.

Поп Милош Велимировић, пишући 1894. године у раније поменутом раду о приликама у Горњем Полимљу, каже, набрајајући поименично све попове и калуђере у вријеме између 1850. и 1860. године: “ У тих двадесет свештених лица сва је просвјета била на две варошице: Плав и Гусиње”. Он набраја сљедеће попове: Гаврило Рајевић - прота из Присоја, Јован Бојовић - поп из Првошевине, Зарија Протовић – из Присоја (није поповао), Милић Лалевић-из Чоече Главе, Јован Маријановић-из Црешњева, Јанићије Бојовић – из Буча, Јосиф Вукашинов Михајловић – из Зграђа, Никола Пешић – из Бастаја, Горњоселац, Алекса из Заостра, Ново – из Лушца, Ђерасим – из Доњег Луга, Јаков Поповић – из Будимља, Василије – из Шекулара, Саво – из Шекулара, Дмитар Поповић – из Велике, Милосав Поповић – из Велике, Зарија Бојовић – из Улотине, Зако Бојовић – из Гусиња.

Први ђаци на школовању у Србији

Илија Јовановић (Лутовац) био је, изгледа, први васојевићки стипендиста српске владе. Из докумената се види да је он учио у Београдској богословији, основаној 1810. године, од 1847. до 1849. године-двије “богословске класе”. Осмог јуна 1849. године издата му је диплома, која се и сада налази у заоставштини доктора Павла Чубровића, његовог рођака.

Илија је био син Јована Лутовца, из Дапсића, код Берана, и пошто је у Београду завршио школу вратио се у свој крај у жељи да буде свештеник. Али се због нечега револтирао и вратио у Србију. Службовао је као свештеник у мјесту Јеловику, Срез јасеновачки.

Други ђак упућен на школовање у Београд био је Зарија Протић, рођен 1823. године у селу Присоју код Андријевице, а прву писменост учио је код свога оца, свештеника Говра Протића. Отац га је прво био повео на Цетиње, а касније 1840. или 1841. године у Београд, гдје је учио богословију. По повратку у свој крај вршио је разне веома одговорне дужности. 1855. године постао је свештеник, а двије године касније, кад су се у Васојевићима дијелили први капетански грбови, постао је племенски капетан. Касније је бивао командир народне војске, па и члан Крунског савјета на Цетињу. Умро је 1896. године.

Трећи ђак из Васојевића, упућен на школовање у Србију у то вријеме, био је Никодим Зечевић из села Виницке. Њега је довео у Београд рођак игуман Мојсије у пролеће 1847. године и препоручио га да му се додијели стипендија. Никодим је тада био већ одрастао човјек и јеромонах манастира Ђурђевих ступова. Њега препоручује 6. августа исте године Министарству просвјете Србије митрополит Петар Јовановић, а и он лично га је помогао. Митрополит моли Министарство просвјете да “јеромонаху Никодину, као Србину, даје мјсечно три талира стипендије како би могао учити у богословији”.

Познати српски научник из 19. вијека, Милан Милећевић, у својој књизи “Успомене 1831-1855””, у одјељку “Ђаци другови моји”, каже: “Ђаци који су се у јесен 1846. године заједно са мном уписали у први разред богословије, били су родом из крајине, из Сврљига, из Жупе, из Рујна, из Рогачице, из Мачве, Тамнаве и из нахије ваљевске; а једнога друга имали смо из Васојевића, из Ђурђевих ступова (младога калуђера Никодима)”.

Никодим је 1852. године замијенио Мојсија Зечевића и остао на дужности архимандрита Ђурђевих ступова 10 година, тј. до 1862. године. У исто вријеме он је био и учитељ манастирске школе. Као и Мојсије и Никодим је више пута одлазио не само на Цетиње већ и у Србију, тражећи помоћ за свој крај. Отуда је преносио књиге, као и све што је свештенику потребно за обављање његове дужности.

У једном писму упућеном из Ђурђевих ступова на Цетиње 1858. године, Никодинм пише да је био у Београду и да му је Правитељство дало 300 дуката. Један дио тога новца, каже он, потрошио је на путу, други дао цркви, а 195 дуката шаље за џебану. Као што се из овога види и Никодим је био доста значајна личност свога времена и наставио је свестрану активност свога великог претходника и рођака Мојсија. Послије пустошења манастира 1862. године он се повукао у манастир Морачу, али се више није враћао у родни крај ни послије смиривања ситуације. Дошао је у сукоб са цетињским двором и пријешао у Србију, гдје је остао до смрти 1867. године.

Главари васојевићки шаљу 1855. године у Србију још два ђака, са својим препорукама. Писмо којим их препоручују гласи:

“Високославно попечитељство просвештенија,

Нама је познато како славно Високошколовано правитељство и Свијетли књаз помажу чиме год могу своју браћу која под Турцима толико година сваку невољу трпе, а најбоља је помоћ што прима дјецу на науку из сваког мјеста ђе Срби живе. То смо се и ми понадали на шчедроту свијетлога књаза и високославно попечитељство те смо изабрали два ђака из сиромашне но часне породице именом Саву Лазаревића и Милана Спасојевића за које понизно моли цијела наша скупштина и изабрани главари да ји(х) примите и издржавања им подарите.

Писмо јасно говори о томе да су васојевићки главари били добро обавјештени о помоћи коју је Србија плански и организовано давала за школовање ђака, како из Црне Горе тако и из свих крајева под Турцима. Почев од 1853. године српска влада је уносила у буџет Министарства просвете посебне суме предвиђене за стипендирање ђака из Црне Горе и крајева под Турцима, за слање књига у те крајеве, за издржавање школа, па и за плаћање учитеља. Те године тачно је било прецизирано и колико треба стипендистима давати. За ученике богословије, на примјер, који су добијали стан и храну у интернату, одређено је да добијају два талира мјесечно; они који су у интернату имали само храну добијали су три талира, а ко није становао у интернату нити се у њему хранио, добијао је пет талира.

Помоћ за школовање, за отварање, одржавање и развој школа уопште, пристизала је у Васојевиће у разним видовима, илегално, али је веома уочљиво да је та помоћ, око 1860. године, била далеко већа за сусједно Бијело Поље. У августу 1860. године, на примјер, Министарство просвјете Србије упућује бјелопољској општини 306 школских књига за сиромашне ђаке. Издаци Министарства те године за помоћ школама у Бијелом Пољу износили су 3000 гроша.

Тих година приспјело је у Србију још неколико васојевићких ђака. Као по правилу, сви су они ишли “трбухом за крухом”, надајући се да ће добити стипендију, али били су спремни да се прихвате и ма каквих послова, само да би се некако могли издржавати и школовати. Отада па до 1918. године многи ђаци из ових крајева служили су као послуга у богатим београдским кућама и тако се школовали.

Преписка Вука Караџића са васојевићким ђацима

Занимљиво је са су се ови први ђаци обраћали за савјет, препоруку и помоћ, чак и лично Вуку Караџићу, сматрајући га својим земљаком, јер су Караџићи прво живјели у Лијевој Ријеци у Васојевићима, па се онда преселили у Дробњаке и одатле у Србију. Неколико сачуваних писама говоре и свједоче о њиховој нечувеној упорности да заврше школу и о невољама у које су западали. Интересантно је да је Вук, тада на врхунцу славе и заузет веома крупним пословима, ипак увијек налазио времена да овим ђацима помогне колико је могао, да их охрабри, да их препоручи и да им одговари на писма која су му упућивали. Неки од њих остајали су у Србији, а они који су имали више среће стизали су и у Русију.

Данас је нама тешко схватити, замислити и представити беспримјерну упорност дјечака, који су се сваке јесени илегално, пјешке, пребацивали преко турске територије до србијанске границе и свакога се љета на исти начин враћали, вребани успут од турских засједа. Једина заштита у тим њиховим тамним хајдучким ноћима била је пушка њихових путовођа, који су понекад и сами гинули заједно са својим штићеницима, на тим њиховим увијек опасним путевима.

Да би се добила јаснија представа о тим првим васојевићким ђацима, из средине 19. вијека, њиховим невољама и мукама, ево материјала из преписке Сава Лазаревића и Сима Кастратовића са Вуком Караџићем.

Као што се види из напријед наведеног писма васојевићких главара, Сава Лазаревић је упућен у Србију, са њиховом препоруком 15.маја 1855. године, заједно са Миланом Спасојевићем. Уписао се у богословију, али је у сталној немилосрдној борби за опстанак. Обраћа се на све стране и тражи препоруке, а покушава и да нешто сам заради, препродајом књига, свештеничких маказа итд. Поред свих својих многобројних послова, тада већ чувен и славан у цијелој Европи, Вук налази времена да се дописује са овим убогим васојевићким ђачетом, које се отиснуло у свијет жељно знања, а и свјесно да му кући нема повратка ни опстанка без школе.

У првом писму, писаном 14. августа 1856. године, Лазаревић захваљује Вуку “као оцу” што га је препоручио коме је требало. Обавјештава га да иде “у четврти разред почне богословије” и наставља даље у писму: “Анећу мислим бити примљен у богословију ако небудем и ја ћу даидем у Фрушку гору нећу више да седим почем немам никог пријатеља крам бога и, вас кои стеме онако лепо свјетовали, и научили, зато вама Благодарим као Славном списатељу народа србског да вас бог пожи много љета мили љубитељу рода свога и отачаства, остајем у Београду.

Сава Лазаревић
најпокорнији ђак
Родом из Васојевића”

Четвртог јула 1857. године Лазаревић пише Вуку на бечку адресу и жали се да му посао не иде најбоље. Такође, жали се да он и његови другови који треба да иду кући на љетне ферије нијесу могли добити више него само по четири требника, а надали су се да понесу више требника и молитвеника. На крају писма каже: “Само смо узели 4 требника, сваки кошта десет цваницика, и то нису били подвезани него сам морао чекати да се подвежу те тако останем без дружине а сад чекам кириџије да ми то понесу и мислим нећу пре поћи него до недеље идуће. Зато ја молим вас да ви пишете Г. Владиславу Вујовићу да ми се дадне и остали који службеник.

Остајем ваш
покорни Сава Лазаревић
васојевић ђак”

У трећем писму, од 13. јула 1857. године, Лазаревић се жали Вуку да није добио књиге које је тражио и опет моли за његову интервенцију.да му “ Г. Ранко дадне оне, 5 комада требника. Ер ви знате да то попови радо имау и тако се од њи може добити старе књиге”. У писму даље моли да му се помогне да купи пет комада малих маказа” за постриг дјеце кад се крештавају”, “ Тоће поповима мило бити а нису скупе толико”. На крају, моли да му се да осам умјесто шест обећаних дуката, јер каже да ће му то мало бити. Вук је на полеђини писма ставио примједбу да је писмо од Саве Васојевића, ђака.

У четвртом писму, писаном четвртог октобра 1857. године, Лазаревић, поред осталог, пише Вуку: “ Здраво сам са здрављем а за друго не може горе него штое нерадим, ништа, ослањајући се на вашу част даћете ме ви препоручити, за у русију а ви нешћесте. Обрнути Главу на мене, спрема него други, ђаци и гори од мене одоше у Русију, а ја остадо како најгоре може, бити. Сада морам да идем, да тражим друго уживање, куда незнам даидем. Познатиа немам, никога да ме куда, препоручи, него овде очајавам моју судбу као овца престалица кад пристане у туђе овце тако и ја престао у туђу земљу. А то мене омела. Конзулова обећања лажна неиспуњена да ми није обећано неби ни жалио. Сада ми је дошло, да идем да тражим, оне људе кои ми нису наклоњени ни вјером ни, законом ни суседим моим..” У даљем писању Лазаревић опет моли Вука да га препоручи за одлазак у Русију ради школовања, па на крају завршава ”па ако ме сада не пошаље ја ћу зацело да идем да се молим Папи римском-да ме прими за инат, конзулов тоћу урадити, па макар горе било него сада што е тоћу учинити.

Остаем вам руку љубећи.

Ово последње писмо само по себи речито говори о често безнадежном потуцању тадашњих васојевићких ђака, њиховој озлојеђености на живот и људе, али и упорност да траже и нађу излаз из тешке ситуације.

Из других материјала који су на располагању види се да је Лазаревићев друг Симо Кастратовић био боље среће од њега и 1857. године већ га видимо у Петрограду. У писму од 29. децембра 1857. године он прво захваљује Вуку на послатом поздраву по Нику Црногорцу и каже да је срећан због тога, затим наставља:” Али сам ја у великој жалости, ер сам чуо да су Турци ударили на Васоевиће, игумана Манастира убили и многа зла починили. Туе мени доста жалости, но мислим, да ће и још више бити. Сада кад већ Игуман погинуо, знам да моја браћа и остали моји сродни, нису лако прошли, кои се свагда на опасном мјесту у бој находе.

Ја сам то у руским новинама чита, али истину не знам, и зато се обраћам Вама даби, не жалили себи толико труда, уколико вам је познато, известили се о стању народа тога или Васоевића..” На крају завршава:” Молим вас најпокорније, ако вам икако могуће буде да ми пошаљете 3 части Срб. Пјесама, а уз то пишите ми шта кошта, тећу вам одма новце послати.

У осталом остајем поздрављајући вас очекујући одговор

Уч. С.П.Д. Семинара

29. децембра 1857. године Симеон М. Кастратовић васоевић у Петрограду

Пет дана послије овога, тј. 3. јануарра 1858. године, Вук је послао Кастратовићу одговор, обавештавајући га о приликама у Васојевићима. Писмо гласи:

“ Примијо сам ваше писмо од 29. Декембра прошле године којим зактевате, да вас о садашњем стању Васоевића известим и да вам Српске народне песме пошаљем.

Мени није ни с које стране познато, да су Турци учинили штогод штете Васоевићима, кад су се овом приликом завадили с њима. Ја нисам чуо, да је игуман Манастирски погинуо, нити пак когод други Овдашње новине јавиле су, да су пошли били Турци да ударе на Васоевиће, но да су Европски конзули заузели се били за Васоевиће и израдили, да од тог доба у будуће Црногорци купе данак од Васоевића и Турцима га дају, како би све на миру остало.

Од како сам то из новина дознао, нити сам штогод о Васоевићима из новина читао, нити сам чуо од кога иначе.

Песме послаћу и вама и Марку Церовићу. Њега ми поздравите као и вашега друга и Архимандрита Острошкога Господина Никодима Раичевића. Марко нека ми опрости, што му нисам одговорио на писмо, јер врло тешко пишем”.

Ово писмо говори о Вуку Караџићу као правом народном човјеку који не оставља без одговора ни једно безначајно ђаче тамо негдје из далеких и забачених Васојевића; не жали времена да се распита о приликама у његовом родном крају, да добије тачно обавјештење и јави му о томе у Петрограду.*

Вријеме од 1853. до 1862. године је од посебног значаја како за читаву Црну Гору тако и посебно за Васојевиће. То је вријеме када је Турска била заузета на другој страни, у сукобу са Русијом, особито у Кримском рату од 1853. до 1856. године, и није жељела и није могла да своје снаге расипа у борбама са овим одважним брђанима. У том међувремену одиграва се 1858. године и чувена битка на Граховцу, у којој су Турци поражени од Црногораца. Васојевићи користе највише колико се могло ову ситуацију да се ослободе, а првенствено да се још чвршће повежу са Србијом и Црном Гором. На Србију се више ослањају кад се ради о слању ђака на школовање, а на Црну Гору у војним и политичким везама.

Миљан Вуков, кога је књаз Данило 1852. године поставио за капетана Лијеве Ријеке, а прећутно за водећу личност у читавим Васојевићима, развија у овом периоду велику активност за присаједињење ових крајева Црној Гори. Почиње енергичне акције свуда. Руши турске куле, дијели прве капетанске грбове и ствара неку врсту јединствене племенске управе. Васојевићи су се тада толико осјетили снажни да силом покрштавају угледно и јако муслиманско племе – Рамусовиће. Међу седам првих капетана изабрао је угледне и храбре људе. То су били: Јосиф Поповић-свештеник из Заграђа на Полици, Зарија Протић, Стојан Војводић, Шујо Драговић, Дмитар Вукотин Чукић, Ђоле Лабан и Цемо Делевић.

1858. године Миљан Вуков и Новица Церовић нападају и спасавају турски Колашин. 1861. године 300 Васојевића силом продиру преко турске територије до Србије.

Све то говори да овај период до 1862. године карактерише релативно слободан живот Васојевића, а то је морало дати импулса за још већом тежњом ка ширењу просвјете и стварању могућности за отварање школа.

Мада се поред њих појављују већ као истакнути главари и вође народа и друге личности, попови и калуђери још увијек доминирају. Међу њима је шездесетих година најистакнутији поп Јосиф из Заграђа, један од првих 7 васојевићких капетана. Сачувана су његова писма која је слао црногорском конзулу у Скадру Јовану Вацлику. Ова писма свједоче не само о великом родољубу, о политички зрелом вођи народа, већ такође и о човјеку за оно вријеме врло писменом, па и доста образованом. Илустрације ради наводи се одломак из једног његовог писма које је упутио 13. априла 1863. године црногорском конзулу у Скадру Јовану Вацлику.

“Имао сам прилику чути да сте дошли из Цариграда, па желио еда одкуд спасења за овај страдални народ, а и мене у мом великом очајању надати се од вас радостном гласу и вјетру од Ловћена да расћера мрчене облаке који су се поврх мене и страдалног народа наднијели, те сваки дан у тами проводимо и о гласу се добру надамо. Кад нам Турци оставе Градац и Беране, а ви ми почнете долазити, онда би ми ружа мирисала и славуји би ми славније пјевали.

Ох, колика је сладост добру се надати, још те кад се може то милом казати!”.

Поред Јосифа, Милош Велимировић помиње 1892. године у својим чланцима под насловом “Са Горњег Полимља” још сљедеће попове, између 1860. и 1880. године: Аксо Бојовић, учио основну школу на Цетињу и постао касније прота Васојевићки, Милован Радевић, учио писменост у Пећкој патријаршији; Шћепан Поповић, учио писменост у Дечанима; Јеремија – Мина Јосифов Поповић, учио основну школу на Цетињу; Милош Кастратовић, учио богословију у Карловцу; Раде Пешић, учио богословију у Карловцу; Миљан Радуновић, учио богословију у Београду; Милић Микетић, учио богословију у Београду; Мирко Мићовић, учио богословију у Београду.

Као Љеворечки попови у овом времену помињу се: парох Милош Поповић из Лопата, Саво, Мијаило, Милета, Радоје Симовић иу Брскута, Перо Ивановић из Куча, Крсто Томовић и Арсеније Поповић – оба из цетињске богословије.

Брезојевићкој цркви припадала су четири свештенила: за Плав, Гусиње и сва села до Превије и Сућеске.

Андријевичкој цркви припадао је шест свештеника и њихов терен је био до села Трепче.

Шекуларској цркви припадао је Шекулар, затим Ровца, Калудра и околна мала села.

Равни Ас и Полицу опслуживале су четири мирска свештеника и два калуђера.

Горња Села, са Равном Ријеком, Фемића Кршом и Брзавом имала су два свештеника.

Велимировић, даље, каже да су се попови одијевали као и остали људи, па неки од њих нијесу ни браде носили. Сви су били наоружани. Он прича о попу Зарији гусињском да се ни по чему није разликовао од других људи. Одијевао се као неки бег, са два пиштоља за појасом, два у кубурлуцима на коњу, са дугом пушком о рамену, великим скадарским тоноз фесом на глави, повезаним црном шамијом и са ловачким керовима који су га свуда пратили. Овако опремљен дочекивао је и самога митрополита.

* Писма се налазе у Српској академији наука.

Први покушаји оснивања школа послије Манастирске

Прије него што ће се Васојевићи подијелити на два дијела, од којих ће један припасти 1862. године Црној Гори, а други и даље Турској било је још неких покушаја сем код манастира Ђурђевих с тупова, да се отпочне са радом школа. То су покушаји у Краљима, Забрђу и Коњусима.

У недостатку сачуваних писмених докумената за утврђивање времена кад је која школа почела са радом морамо се користити оним што је сачувано у усменом предању људи овога краја, али и увијек задржати извјесну резерву у давању категоричке тврдње. Један риједак писмени доказ о овим скромним покушајима отварања школа ван Ђурђевих ступова у ово вријеме јесте чланак попа Милоша Велимировића, који је објављен у листу “Наставник” 1894. године. С обзиром да је он родом из Васојевића, а тридесетак година није тако велики размак између времена кад су вршени покушаји са отварањем школа ван манастирских зидова и његове посјете родном крају, којом приликом пише неколико чланака, нема разлога да се његови подаци не узму озбиљно у обзир. Такође, и оно што је у народу о томе сачувано, у усменом предању, углавном се поклапа са његовим тврдњама.

 Покушаји са оснивањем приватних школа

Прва школа – Краљска

Највјероватније изгледа да је покушај са оснивањем школе најприје учињен у селу Краљима. Велимировић тврди да је то било 1860/61. године. Међутим, у Васојевићима се и данас сматра да је то било нешто раније. Чак се помиње и 1857. година као година почетка Краљске основне школе. Свакако, ради се о приватној школи коју су сељаци сами издржавали, каквим ће се у овим крајевима, као и у читавој Црној Гори, задржати још дуго иза овога времена. Изгледа да се ондашњи краљски првак Радован Лекин посебно ангажавао око овога посла. Пошто је Краље једно о најбогатијих васојевићких села, са врло подесним положајем, скрајнуто од директног удара Турака који су обично надирали низ Полимље, од Плава и Гусиња, увучено пут правца који води ка Црној Гори, није никакво чудо да се баш овдје, прије него на неком другом мјесту , покушало са отварањем школе. Краље је тада било значајно и као мјесто гдје се доста живо обављала трговина житом, не само између Пећана и Плавогусињана с једне стране и Васојевића с друге, већ су одавде годинама товари жита замицали преко Трешњевика до Колашина, Лијеве Ријеке, Брскута, Куча и Братоножића. Жито су на краљски трг доносили из Пећи, на бесу, Плављани и Гусињани, Руговци и Величани. Поред осталог и овај моменат је повољно утицао да село економски ојача, па се онда могло помишљати и на културне послове.

Школа је овдје радила кратко вријеме, да би оживјела у Забрђу, затим у Коњусима, у Дулипољу, на чардаку војводе Сима. У овој Коњушкој школи један од ђака био је и каснији васојевићки војвода Лакић, који је често у шали истицао како је он завршио саврдачки универзитет, мислећи на засеок Саврдак у коме је школа радила.

Као први учитељ Краљске школе помиње се Петар Вулић из Божића, који је, као доста других људи из оних крајева, изгледа, прије тога био извјесно вријеме у Србији, учио нешто и вратио се, као добро писмен, у свој крај, нудећи се да буде учитељ новоосноване школе. Кад се и данас поведе разговор о њему у Горњем Васојевићу чуће се чак и то како је он био у Русији, тамо се школовао, па чак учествовао и у Кримском рату. По нашем мишљењу око Вулића и његовог боравка у Русији испредана је легенда за коју је као повод послужио онај Србин Вулић кога познати руски писац Љермонтов помиње као једног од главних личности романа “Јунак нашег доба”. Уствари он је био скромнијег знања и скромнијих претензија. Чињеница је да је убрзо по доласку у Васојевиће и прихватању да обавља учитељски посао у Краљској школи дошао у сукоб са мјесним главарима и побјегао одатле, да би касније примио мухаменданску вјеру, служио као оџа код Турака, поново се покрстио, ишао у Јерусалим да посјети Христов гроб и најзад се смирио у Пироту, гдје је умро у дубокој старости 1889. године, познат у мјесту као хаџи Петар. Но, било како било, Вулићево име је везано за покушај отварања прве школе у Васојевићима, послије манастирске школе код Ђурђевих ступова.

Ево шта о Краљској школи и њеним ђацима у учитељима, о просвјетним приликама у то вријеме у Васојевићима уопште, каже Велимировић у поменутом чланку:

“1860. године затекла је, као почетнике, свега десетак ђака из васојевићке гусињске нахије. Осим манастира Ђурђевих ступова, у коме су обично били по два три ђака код калуђера, прва школа на Лиму отворена је у Краљу са три ђака, а учитељ ова три ђака био је опет ђак”. Он набраја као ондашње ђаке следеће: Милан Новичић, Шћепан Поповић – касније свештеник у Велици, Милош Радуновић – касније свештеник у Коњусима, Раде Пешић – касније свештеник у Горњим Селима, Гавро Вуковић – касније министар Црне Горе, Милош Велимировић – касније свештеник, Ђорђе Армуш – Шекуларац – касније свештеник, Саво Чукић – касније свештеник, Милош Кастратовић – касније свештеник Коњушки.

Велимировић даље истиче, у поменутом чланку, како је његов отац држао хан у Краљима ; око њега се окупљали Краљани, па је био један од угледнијих, који се такође ангажовао око отпочињања рада школе. Он каже:

“ Једне вечери, на сијелу, мој ће отац Ђоку Головићу: “мооре, Ђоко, што не учиш ову ђецу на књигу, већ сједиш толико вријеме безпослен и бадијава?! “ Бих, Веле, али за то треба имати букваре”:

“Ако хоћеш ја ћу их набавити”.
“Хоћу ако и мени купиш Псалтијер”.
“Купићу ти вала, и Салтијер”.

Послије овога разговора мој отац заиста оде у Пећ, на бесу са Шаљанима и донесе три буквара и Ђоку Псалтијер и тако почнемо учити: ја, Радован Алетић и Мићо Головић. Буквари су били славенски са титлама, Ђоко учитељ, а школа наша кућа.

Мене сељаци прозваше “секретаром”.

Послије тога Велимировић каже да је дошао Петар Вулић, кога он назива Петар Пањић. Школа је била у Усејин беговом чардаку, а било је око 20 ђака, међу којима и Ђоко Головић. О Петру каже сљедеће:

“Петар је остао у Краље 5 мјесеци и за то вријеме иде два пута на Цетиње. О Петрову дану распушти ђаке, а он друге ноћи побјегне у Плав и отален дође у Пећ. Тада му је било око 60 година. Овај Петар био је кад оџа кад учитељ, и како му је када требало. Као оџа био је познат у Сарајеву, а ко учитељ у Црколезу у Пећкој нахији. Ту га је поставио и штитио чувени разбојник Али Драга из Подгорја… Кад сам 1886. године дошао у Пирот, нађем истог Петра Пањића као књиговезсца, а тај занат је и тамо упражњавао; Био је врло стар. Његово памћење изненадило ме: памтио је имена свих ђака и свију сељака. На наваљивање да ми што о себи каже, није никако хћео. У Пироту је био познат као хаџиа, умруо је 1889. године, у 90-тој години”.

Колико је још радила ова Краљска школа не зна се тачно. Зна се само да је други покушај са школом учињен, како је раније речено, у Забрђу, а први учитељ изгледа био је Бранислав, син Николе Васојевића. Он је учитељевао кратко вријеме, а затим преко Цетиња пошао у Русију, одакле му је мајка била. Послије је отворена школа у Коњусима, чији је први учитељ био Милош Вуковић – Губеринић, који је остао у сјећању народа злоречког краја, као одличан учитељ и веома паметан човјек у сваком погледу. Велимировић помиње као једног од првих коњушких учитеља и Милана Кастратовића.

У то вријеме, око 1860. године, учитељ школе код манастира Ђурђевих ступова био је неко вријеме и Томо Вукотић. Пошто су сви послови у вези отварања и рада ма какве врсте школа углавном ишли преко црквених власти, а у Васојевићима скоро искључиво преко манастира Ђурђевих ступова, то је разумљиво што су сви очекивали помоћ од Манастира, па га и обавезивали у везу свега што се односило на рад школе. Свакако, народу је било познато да је и свака помоћ, било из Србије или из Црне Горе, упућена школама, долазила тим каналом, па су све очи биле тамо упрте. Око овога је долазило и до сукоба између манастирских власти и главара. Међусобне жалбе стизале су и до Цетиња, а поменути учитељ Томо Вукотић напустио је због такве ситуације манастирску школу негдје уочи 1862. године и отишао за Србију.

По својој прилици поменуте школе нијесу у овом периоду од 1857. до 1862. године никад радиле све у исто вријеме, већ час један час друга, тако да је добро познато да су неких година ђаци из Доњих Васојевића ишли да уче у некој од поменутих горњовасојевићких школа, или обрнуто. Мојсијеви конаци код Ђурђевих ступова располагали су не само просторијом за учионицу, већ и за становање, за “квартир”, ученика из удаљених села, и то бесплатно. Борбе које су се 1862. гдине распламсале читавом Црном Гором, па и у Васојевићима, особито су тешко погодиле манастир Ђурђеве ступове. Тада су, као што је раније речено, спаљени сви црквени конаци, манастир опустошен и онемогућен рад школе. У Горњим Васојевићима нешто дуже се одржала, мада и она са прекидима, школа у Коњусима. Њу је изгледа помагала и Црна Гора све док није престала са радом послије смрти њеног учитеља, попа Милоша Вуковића – Губеринића 1866. године. Ђаци из ових првих школа растурали су се на разне стране ради настављања школовања. Интересантана је на примјер, судбина Вулићевих ђака, из прве године рада Краљске школе. Од њих двадесетак шесторица су наставили школовање ван свога краја, прво у Дечанима у Пећи, а затим у Београду. Двојица су умрли као ђаци богословије, један је напустио школовање, вратио се кући и покушао да опет отвори школу код Ђурђевих ступова, од тројице преосталих двојица су завршили богословију а трећи велику школу. Из ове генерације, из првих васојевићких школа, био је и Милош Лекић-Зечевић. Он је наставио учење у Дечанима и Београду, а послије био учитељ. Њега су Турци, због националног рада, осудили на вјечиту робију и отјерали у Дијаре – Бећир, одакле је пуштен послије неколико година, дошао у Пирот и ту убрзо умро.

Страначка школа у Београду

Значајно је напоменути да су ђаци из неослобођених крајева, који су тада, а и касније, учили у Београду, оспособљавани да буду и попови и учитељи. Од 1863. године, уз Београдску богословију отворено је за њих посебно одјељење, тзв. Страначка богословија, са интернатом. Учили су се сљедећи предмети: вјеронаука, српска граматика са пјевањем и декламовањем, српска историја, рачун, физика, природне науке, земљопис, француски језик, гимнастика, војно вјежбање оружјем. Постојала је и нека врста устава школе, на коме су се ђаци пред крстом и јеванђељем заклињали. Ово посебно одељење укинуто је 1887. године. Неколико ђака из Васојевића завршило је ову школу.

Период од 1862. године чини прекретницу и има посебан значај за Горње полимље, те га је потребно посебно описати.

ПЕРИОД У ДОЊИМ ВАСОЈЕВИЋИМА ОД 1862. ДО 1918. ГОДИНЕ

Година 1862., као што је раније речено, је за Горње Полимље преломна година и изванредно значајна по много чему, а првенствено по томе што дио Васојевића – највећи дио Горњих Васојевића, и правно припада слободној Црној Гори, са тачно одређеним државним границама, као и зато што је то година ударања темеља вароши Беране, на шта су Турци били приморани херојским отпором побуњеног народа овога краја и његовим успјешним борбама те године на Полимљу и на Рудешу, под воћством војводе Миљана Вукова.

Миром између Црне Горе и Турске у Васојевићима је тада постављена такозвана Хафис – пашина граница, која је водила Лимом од Кома, ријекама Перућицом и Злоречицом, па онда Лимом до Трепче, затим Требачком ријеком до Бачког Брда, планинама до на Владош између Дрпа и Речина и до ријеке Таре више Колашина. Успех је био у томе што су црногорске пограничне власти избиле на Лим, али народ је био незадовољан, јер је велики дио Васојевића остао под Турцима. Из Доњих Васојевића морали су да емигрирају на црногорску територију у Горњим Васојевићима многи истакнути борци и главари из борби 1862. године.

Стварањем сталног гарнизона и изградњом касарне, “кршле”, Турци су признали своју надмоћ да другачије могу држати у покорности овај крај и на тај начин је дошло до ударања темеља будуће вароши Берана. Подигнуто је неколико утврђених кула од Јасиковца до Новог насеља, гдје се сада налази град, и тако – у такозваном Богавском лугу, који је био обрастао у јове и служио као пландиште за стоку, настадоше прве куће вароши Берана.

За даљи развитак просвјете у Доњим Васојевићима настају тешки дани. Манастир Ђурђеви ступови и Мојсијеви конаци код њега страдали су у борбама 1862. године, Релативно слободан живот од 1853. до 1862. године престао је и Турци настоје да енергично сузбију сваку помисао и покрет који су народу уливали наду за ослобађање и бољи живот. Тако, настаје један прекид од читавих седам година, период у коме нема никаквих покушаја за отварање школа. Непосредна близина јаког турског гарнизона и турских власти, нестанак манастирских конака, бјекство јеромонаха Никодима Зечевића у Србију,и осиромашио народ послије паљевина и збјегова-били су довољно јаки узорци за то.

Нови покушај да се код манастира Ђурђевих ступова сазида школска зграда и покрене рад школе поклапа се са годином када Турци први пут доносе закон о школама. То је било 1869. године. Доношење овога закона имало је утицаја на развој школа у свим крајевима на Балкану, који су били у границама турске царевине, како код православних тако и код муслимана.

Период од 1890. до 1912. године био је посебно значајан за развитак школства у беранском крају. У том међувремену појавило се на овој територији десетак школа које су, прво у скромним брвнарама, а касније понека и у зиданим зградама, окупљале велики број ђака, од којих су многи, по завршетку четири разреда, кренули у разне правце у потрази за изналажење могућности школовања ма гдје било. Неки су кретали пут Цетиња, неки ка Србији, неки у српске школе на турској територији: у Призрену, Скопљу, Битољу, Солуну, па и у Цариграду. Допирали су и до Прерова код Сарајева, до Карловца, Пакраца и Загреба, па и до Кијева и Петрограда, Рима, Париза и Женеве.

Свакако, у овом периоду највећи се утицај осјећао од Црне Горе, у чијим се границама, од 1878. године, тј. од Берлинског конгреса, нашло сво Горње Васојевиће, укључујући и крајња села далеко истурена према истоку, као што су Шекулар и Велика. Погранични црногорски комесаријат на Андријевици будно је пратио шта се дешава у другом дијелу Васојевића, који је био у турским границама и помагао сваку активност чији је циљ био побољшање просвјетних прилика. Баш 1890. године почињу да пристижу први учитељски кадрови са завршеном Богословко учитељском школом у Призрену, која је имала велики реноме као школа која је спремала не само свештенке, већ и учитеље, са солидном стручном спремом. Они су се враћали у свој крај и прихватали се или свештеничке или учитељске дужности.

Посебно је потребно нагласити да, за отварање и рад школа у вријеме о коме је ријеч, велика заслуга припада и једноме истакнутом Васојевићу који је скоро петнаестак година био у дипломатској служби црногорске владе. То је Дмитар Бакић из Забрђа, син племенског капетана Зарије Бакића, који је са положаја члана црногорског Великог суда, постављен послије смрти Митра Пламенца, 1890. године, прво за отправника послова посланства у Цариграду, а онда 1896. године, и за опуномоћеног министра и изванредног посланика владе Црне Горе, на којем је положају остао све до своје смрти у педесет и првој години живота, 1903. године. Бакић је био веома образован човјек, школован на Цетињу, у Кијеву, Петрограду и Женеви, добар дипломата, а налазећи се толико времена баш у самом Цариграду, могао је много да учини код турских власти и посебно за свој завичај. Турци су тешка срца подносили отварање нових школа и често је требало да прође много времена док се дадне одобрење за отварањње нове школске зграде и за рад школе. Много је зависило и од тога ко је сједио на кајмекамској столици у Беранама. Делегације и делегације главара и других угледних предтавника народа обијало је каткад годинама прагове турског ућумата да би се добило одобрење за школу, а жалбе су, или директно, или преко Рашко призренске епархије, стизале и до Цариграда. Све се то у оно вријеме радило преко посланика Бакића, који се око ових послова ангажовао не само као црногорски дипломата, већ и као син свога завичаја. Он је у Цариграду био значајан фактор и за сву ону доста бројну црногорску младеж, која се, често скоро празних џепова, са каквом препоруком или без ње, отискала из оскудне постојбине пут Русије, ради школовања. Од њега су добијали не само пасоше, савјете и материјалну помоћ, већ често и први пут најосновније личне исправе, без којих су се некако до њега провукли. За његове земљаке са Лима доста је било да су чули да је он у Цариграду, па да се преко Црне Горе, а затим, упуте “ у свијет”.

Поред школе код Ђурђевих ступова и Беранске школе, од 1890. до 1912. године отворено је у Доњим Васојевићима, тј. на територији која је била под Турцима, још 11 школа, али оне никад нијесу радиле све у исто вријеме и ни једна од њих није била без повремених прекида. Узроци томе били су различити. Понекад није било учитеља, понекад није било средстава, а главне сметње у њиховом раду правиле су турске власти и особито фанатизовани турски башибозлук. У свим покретима против Турака учествовали су у првом реду учитељи, па их зато нијесу мимоилазили затвори и прогонства или су се спасавали бјегством преко црногорске границе. Школе су отваране у овим селима: Будимља, Горажде, Лубнице, Виницка, Горње Заостро, Штитари, Доња Ржаница, Калудра, Буче, Маште, Дапсиће. Заједничка карактерсистика за све школе била је да су отваране у најпримитивнијим условима, обично у каквим откупљеним брвнарама, без икаквог намјештаја и опреме, без уџбеника и других школских потреба, а на првом мјесту без квалификованих учитеља или људи са приближним образовањем. Скоро свака од њих прошла је један период, могло би се рећи илегалног рада, док се није добило одобрење од турских власти. У неким случајевима тешкоће су долазиле услијед ривалског отимања о ове крајеве између српске и црногорске владе. Може се, истина, рећи да су сметње те врсте биле најмање, али чињеница је да их је било. Дешавало се да су се и неки истакнути родољуби и борци овога краја, који су у вези отварања школа и одвођења ђака на школовање, често контактирали и са Београдом и Цетињем, у неким тренуцима нашли у великој невољи. Нијесу знали коме да се опредијеле, иако у својим патриотским подухватима нијесу себи постављали никакав други циљ већ да помогну своме крају у успостављању веза са браћом око Цетиња и Београда, ради отварања школа и њиховог опремања најнужнијим потребама, као и провођење ђака преко турских крајева.

Дмитар Бакић – црногорски посланик у Турској