|
|
|
|
Pisma Petra I Petrovića Njegoša Petar I Petrović Njegoš Ruskom Caru Najmilostiviji gosudaru, Uzdisaje moje s narodom crnogorskim pastirstvu mome povjerenog imao sam sreću vašemu imperatorskom veličestvu s trećom najponiznijom molbom podnijeti: od 26. sept. 1814. god. kroz polkovnika Nikića: drugo od 18. dekem. 1815. kroz nahodećeg se pri austriskom dvoru punomoćnog ministra grafa Staklenberga, a treće od 15. febr. 1816 kroz nadvornog savjetnika Mazurevskog. I sad lišen budući blagosklonog odziva radi uvaženja podviga, meni povjerenog, a od vašeg imperatorskog veličestva zavisećeg naroda, da bi bilo daj budi crnogorskoj djeci kao jednoplemenicima s Rusima sreća ili vječna muka. Pogledajte najmilostivi gosudaru, poradi srodstva, koje nas veže s vjerno podanim vašoj imperi(ji), koje moli ljubav i uzajamno sjedinjenje, - i nemojte tuđe predpočitovati. Krv je naroda crnogorskoga tako čista, kao što mu je i duša vedra. I tuđi je ljekar za njega i od njegovog živovanja dalek. I njegovo je povjerenje odlučeno od tuđije vrata. Pogledajte, najmilostiviji gosudaru, na sedamdesetljetnu sjedinu moju - dajte pomoć mojijema trudovima ! Uvjenčajte blaga namjerenja presrećnije predkova vašeg imperatorskog veličestva i opravdajte moje usrdije i zavjet mojije praroditelja i predmjestnika na vjernost k Rusiji !!! - Ovaj narod nije nigda bio od inoplemenije država u podanstvo pokoren, poslije okončanja bivšije knjazeva i vladaoca crnogorskije, štaviše i u samo ono vrijeme, kad je otomanska porta grozila cijeloj Evropi, nije nas mogla savršeno pokoriti. A s bivšim pravitelstvom Republike Mletačke u susjednoj korespodenciji imao je vazda svoju nezavisimost, ništa manje po padaniju pomenute Republike i nastupanju 1796 god. austrijskog pravitelstva u Bokeljsku provinciju do požunskog traktata priznavali su nas u pomenutoom vidu, i nahodeći se konzul vašeg imperatorskog veličestva 1804. god. kod pomenutog pravitelstva u Kotoru nadvorni savjetnik Mazurevski, javno je pokrovitelstvovao Crnogorce kod Austrijanaca i na posljedak bio nam je poslan štatski savjetnik Sankovski kao dovjerena osoba za Crnu Goru do tilsitskoga mira s Francuzkom. Po zaključenju ovog mira i dolazku Francuza u susjednu Bokeljsku provinciju držali su s nama pograničnu korespodeciju kao sa nezavisimim narodom. - Ravnim načinom i Englezi, negda silni na Adriatičnom moru, počitovali su nas na prijateljski način, i mojim pasportom Crnogorce i druge trgovce slobodno puštali. I načalnici one flote ne samo da su jednom imali konferenciju, no i u svakom vidu uvažavali su našu nezavisimost. I najposlje Englezi su nama 1813. god. pomogli provinciju bokeljsku od Francuza osloboditi i istu su ostavili pod savršenom crnogorskom upravom. Po ovom vidu i pokazanoj sposobnosti ovog naroda u svako vrijeme k jedinomišljenju sadašnjeg obrtaja svijeta i sva obštekorisna namjeravanja vašeg imperatorskog veličestva i vašije saveznika, Crna Gora ima puno pravo nadati se bezbjednosti svoje nezavisimosti u odnošenju nasprama inostranije država, koje sastavljaju današnju evropejsku sistemu. Ako li pak višepomenuta ne dopuštaju k tješnjemu odnošenju vašeg imperatorskog veličestva, to nas usrećite s javnim pokrovitelstvom; pošaljite nam jednog činovnika, koji će prestavljati lice vašeg imperatorskog veličestva, a ujedno i privremenu pomoć, da bi se moglo urediti pravitelstvo i druga korisna zavedenija, budući će Crnogorci biti u stanju prinositi dostojnu žrtvu na svoj sveti oltar. Sad najmilostvi gosudaru, prikupljam moje posljednje sile, usuđujem se odpraviti mog sinovca vojvodu Stanka Petrovića s 800 duša crnogorskije žitelja, da se nasele u predjele vaše imperije po oskudici i nerodu ovdašnjeg kraja, da se ne bi druge inoplemene oblasti s njima koristovale. I pošto sam iste odeskom gubernatoru preporučio, rekao sam pomenutom činovniku, mom sinovcu, da pođe u vašu svetu stolicu Aleksandru Nikolajeviću gospodinu oberprokuratoru svetog sinoda, da bi dostavio moju najpokorniju molbu, kako bi podpuno i rješitelno saizvolenje i od prestola vašeg imperatorskog veličestva za crnogorski narod izdelati mogao. U Crnoj Gori, na Cetinje, Smireni mitropolit crnogorski, skenderijski i primorski Petar Petrović Njegoš 8/20. maja 1817. godine. PETAR I SAVU PLAMENCU ...U prošasti utornik dođoše tri uskoka, koji su uskočili u Srbiju, i donesoše mi ova pisma od našeg O.... i od Miloša Obrenovića, koja vi šiljem, da vidite, što pišu. Ja se čudim, kako mi verhovni vožd ništa ne piše, ali može biti da ne može bez pozvolenija rosijskoga, oli su ga Njemci zavistljivi obratili na svoju stranu, kako i Simo piše, jer ja dobro znam kakvi su i kako ne bi radi, da se narod slavenski nikad oslobodi, ni da se mi i Srblji sastanemo. 19 apr. --------------------- Ovo je kompletno pismo Svetog Petra Cetinjskog koje je uputio Savu Plamencu, zavedeno je pod rednim brojem 206 u drugom dijelu knjige - "Petar I Petrovic: Djela" Drugi dio knjige nosi naslov "Pisma". Knjigu je izdao CID Podgorica 1999 god, a stampala "Vojna Stamparija" iz Beograda. Petar I Jeremiji M. Gagiću Milostivij gospudar moj, Jeremij Mihailovič, Vaše dva ljubeznjejše pisma od 17ga i 23ga minuvšega fevralja čest jesam imao ispravno polučit. No po pričinje mojej bolesti nijesam moga otgovorom služit, budući mi ot nazad 15 danah udario pritisak, koji me verhu mojega obiknovenoga kašlja i revmatizma teško mučio i do danas nije me posve ostavio. Posiljka pod bukvoju A koju sam pri pervomu pismu primio sostoit u dvije knjigi Novago zavjeta, prevedenago gospodinom Stojkovičem na naš jezik, iz kojih jednu vam posilaju s pismom gospodina novgorodskago i s, petrburskago mitropolita Serafiona, moleći vas da mi soobštite vaše mijenije, kako će se vam ovi prevod pokazati. Ja ga nijesam svega za uzrok moje bolesti pročitao, ali mi se čini da je dobro preveden. No da je cerkovna pečat bolje bi bilo za one koji graždansku nijesu ni vidjeli. Biće mislim i riječih koje neće svaki razumjeti po tomu što u svakoj počti provinciji i nahiji neka razlikost u govorenju i narječijam iмade, budući svoj jezik tuđima jezikami pokvarili i mnogo svoga izgubili. Za tisjaču červonih mojega i narodnoga pensiona i za 99 mojih osobnih, također ispolučeniji pomjanutoj posilki prepovodim raspiski, mene je udivitelno što ova tisuća cekinah ne ide pravo cernogorskomu, nego slavenoserbskomu narodu. Može bit neka pulitičeska pričina tomu. Molim kad vam budet nadokano sočinit pismo za gosudarja novoga imperatora da biste me izvijestili kakvim surgučem krasnim ili černim treba ono je zapečatiti. Drago mi je i radostno čuti da ste već s obručenoju vam djevišeju sčas(t)livo brakosočetanije soveršili. Vseblagij Bog da vam darujet to što u njega prosili budete. S ovim čistoserdečnim raspoloženijem i pozdravom vas i za vazda ostajem vašega blagodarija pokornij sluga i svakoga dobra želatelj. Cetinje, marta 5. dnje 1826. goda. m. č. PETROVIČ. Petar I Dositeju Obradoviću Blagorodni gospodin Dositej Obradovič, Primio sam s punim udovolstvijem Vaše počteno pismo, također i novo napečatane u našem jeziku knjige ot ljubavi Vaše k meni poslane, na koje čuvstvitelno blagodareći Vam serdečno želim što bi u našem dragom rodu sveđer više takvih ljudej bilo, koji bi svoji darovanija i trudi po primjeru Vašemu i s takvijem userdijem, kako i Vi, ljubeznjejšij mnje Obradovič, na prosvjasvješčenije svojej naciji posvješčavali. Jesam Vašega blagorodija pokorni sluga černogorskih mitropolit i ordena sv. Aleksandra Nevskago kavaler. PETR PETROVIČ NJEGOŠ s.r. Na Stanjeviće, 23. okt. 1805. P.p. Drago mi je što Vi imadete jednoga mladića dostojnoga sebi nasljednika, a ja se trudim, da i ovdje bude zavedena malena šкola. Molim, ne prihvatajte se na drugu stranu do polučeniji drugoga mojega pisma. PETAR I REKTORU I SENATU PRAVITELJSTVA REPUBLIKE DUBROVAČKE Herceg Novi, 8. marta 1806. Kako sam ja imao čast gospodi senatorima na riječi reći, kad su poslljednji put ovamo dolazili, tako i sada imam čast odgovoriti na predrago vaše pismo od 4 marta da ja, čuvajući susjedski mir i tišinu, s vašijem praviteljstvom i s podložnicima Porte Otomanske ne želim ni u najmanje djelo postupati, koje bi moglo biti protivno mojemu pokrovitelju, a visokim njegovoga veličanstva saveznicima. Na isti način tvrdo se nadam da će i od strane vašega mudroga vladanja ovo isto biti učinjeno. I tako ćemo ne samo naše starinsko prijateljstvo zadržati, nego još bolje i jače unaprijed potvrditi što od svega srca želim... U Kastel-novome 8 marta 1806. godine. Crnogorski skenderijski i primorski mitropolit i ordena sv. Aleksandra Nevskoga kavaljer Petar Petrović. Petar I Donjomoračanima, Gornjomoračanima i Uskocima (M.P.) Ot nas vladike Petra blagorodnoj gospodi vojevodi, knezovima, i ostalijema glavarima i svijema Donjo-Moračanima i Gornjo-Moračanima i Uskocima pozdrav ! Razumijem kako ste vi Gornjo-Moračani i Donjo-Moračani i Uskoci u zlo, i bijete jedni i drugi svoju braću, što je protivu božije zapovijedi i svojega poštenja. Znam i to da ste se s glavarima izbarabarili, pa se još ne pomirit ne hoćete. Ja ve sada kumim živijem Bogom, i svetom Bogorodicom da se umirite i da živite u mir i u ljubav, a govorim g-dinu ocu arhimandritu Ansentiji i igumnu Teodosiji - ako se nađe tko među vama ter bi razbija i mutno da se ne umirite, neka mi pišu tko je ta čojak, ili bude sam, ili s družinom, da ja pošljem na njih žestoko prokletstvo, kako na njih tako i na njihov dom i napredak, ot koje kletve nikada se otkupit neće i ne može nitko koji radi i misli o zlu i kervoprolitiju braće hristijana Vpročem bogobojaznijema i poslušnijema biti ću vazda dobroželatelj Cetinje, 3. marča, 1826. vlad(i)ka PETR. Petar I Milošu Obrenoviću Sijateljejšij Bogom izabranij kneže i gospodaru serbskij Milošu, Ne mogu ja po dostojinstvu vozblagodarit Vašej Svjetlosti za blagoraspoloženije Vaše k meni i k ovomu siromaškomu narodu i za visoke milosti Vaše, koje ste pokazat izvolili vojvodi našemu gospodinu Matveju Vučičeviču i duhovniku Mojseju. No Bog ne ostavit dobrodjeteljstva Vaša na ovome i na onome svijetu bez nagraždenija. Polzujući se, dakle, takvim blagoraspoloženijem Vašim, ja Vas userdno molim da primite uvjerenije u sve ono što bi višepomenutij Vojevoda po mojej na njega vozloženoj dovjerenosti imao čest i sreću s Vami slovom ili pismom govoriti. Ja po izvjestnim Vašej Svjetlosti djelam iznovce pošiljem tamo vjernostiju i userdijem izvjestnoga mnje duhovnika Mojseja, koji Vašej Svjetlosti obstojateljno donesti može, o svemu što se tiče ovoga kraja, a osobljivo kako ovoga ljeta nejma na ovu stranu nikakva žitnoga ploda ni trave i kako hercegovački Turci, pod načalstvom Muhamed-bega, sina Sulejman-paše Skopjaka, kolju, robe, pale i muče jadnu i žalostnu braću našu hristijane po Hercegovini. Ne ostavte, Milostivij Gospodaru, o sem donesti gdje sljedujet i budite uvjereni što ja s glubočajšim visokopočitanijem jesam i vječno prebudu Vaše Svjetlosti pokornjejšij sluga i bogomoljec mitropolit černogorskij Cetinje, julija 23. dnja, 1830. goda. PETR PETROVIČ NJEGOŠ. Petar I Mustaj-paši, veziru skadarskome i albanskome 1828. Od nas Petra Petrovića, vladike crnogorskoga i kavaljera rusijskoga, čestitome Mustaj-paši, veziru skadarskomu i sve Arbanije, milo i drago prijateljsko pozdravljenje. Imajući na moju goru pri Gornjem Blatu blizu Žabljaka jednu dubravu, što sam zaboravio za moje potrebe, u koju mi svaki dan Žabljačani i ostali vaši ljudi čine štetu sijekući i noseći drva i ja sam prinuđen vas bespokojiti moleći vaše presvijetlo i uzvišeno gospodstvo, da biste dali vašu zapovijest Žabljačanima i drugima, da ne kradu moju branjevinu, zašto ja ni o čijemu zlu ne radim, i ne dao Bog. Ako li je vama radi vašega dvora potrebito drva za oganj, pošaljite svojega čovjeka da vidi i da čini posjeći i napunite... koliko vam drago. I podrža ve Bog u zdravlje i gospodstvo i dugo i za mnogo ljetah i godištah. PETAR I VLADI U DUBROVNIKU Presvijetla gospodo čestitoga vladanja dubrovačkoga mudrovijetnici, Neki dan dođe ovdje pri mojemu domu jedan siromah čoek, po imenu Todor Rajević od turske zemlje Trebinskoga kadiluka iz sela Vukovića, vodeći sobom svoju čeljad i žaleći se kako je bio prinuđen upanuti u nesreću i ubiti jednoga Turčina velikoga napasnika svoga i teškoga zulumćara koji ga bješe nakanio u istoj njegovoj kući, a pred očima njegova sina ubiti bez svakoga uzroka i krivice dokle tako sam sebe uzrokova smert i pogibelj od ruke Todorova sina koji ne moga gledati svoga roditelja od takvoga napastnika potlačena. Ovi siromah kaže da jest ostavio u državi vašoj u selo Osovnik nekoliko svojega siromašnoga imuća kod svojijeh poznanikah i prijateljah. Toga radi vaše mudro i pravoljubno vladanje molim da biste imali milost to njegovo imuće pod zaprekom od zapovijedi vaše neka bude sahranjeno i nikomu ne dato nako višerečenomu siromahu ali njegovim sinovima zašto ja vašim presvijetlim gospostvom hoću biti puno deržan, koji ostajem sa svom pristojnom česti, vaš prijatelj i pokorni sluga černogorski, skenderiski i primorski mitropolit PETR PETROVIČ U Crnoj Gori na Stanjeviće, maja 13, 1798. PETAR I - POSLANICA RIŠNJANIMA Blagorodnom gospodinu kapetanu Nikoli i pročim gospodam kapetanom, suđam i starješinam i svemu poštenomu zboru risanskom mir, zdravije i milost od Božestva da budet. Moja dužnost veže me i ponuđa nastajati o miru i ljubavi među braćom Hristijanima, a navlaštito među onijem, đe se uzdam biti poslušan, kako se u vas uzdam i nadam. Znate kako se dogodi svađa među vašijem bratom Popovićem i jednijem Hristijaninom z Dražina Vrta, i to je, kako sam razumio, bilo smireno, samo da oni z Dražina vrta zove Popovića na kumstvo, da mu dijete krsti, pak čujem da se nahodi takvijeh, koji prosiplju prijekorne i rđave riječi, s kojijeh se opet zlo može dogoditi. Dakle ve molim, tako od Boga bili blagosloveni, nemote da već stoga biva krvoprolića, nego eto vi presveti i predragocjeni dar milosti božije; primite ga, ne odrecite se da primite nebesno blagoslovenije, koje vi svijem od draga srca želim i svakoga molim i Bogom Vsedržiteljem zaklinjam, da ne bi koji u ovi posa smeta ili rečenoga Popovića kojijem načinom na zlo podiga, ali ukorno i kakom riječi prikorio. Koji li bi se takvi naša, da je od Boga proklet i da mu Bog sreće ne da, no da ga njegovom silom porazi, a pravim, bogobojaznim i poslušnim da budet Bog u pomoć, koje ljubazno pozdrvjam i ostajem. Ferfara 15. - 1791. Na Stanjeviće vaš dobroželatelj VLADIKA PETAR PETROVIĆ Petar I Reževićima Petr b[o]žijeju milostiju pravoslavni mitropolit černogorski, skenderiski i primorski. Svijetloj i blagorodnoj gospodi glavarom i pročim hr[is]tianom ot poštenoga plemena Reževića mir i blagodat božija da budet. Pritom znate kad smo tamo dolazili kako smo razsudili i pismom našijem utverdili, pogodbu među kaluđerima ot monastira S[vja]tago Stefana i popom Andriom koju pogodbu učinismo za prekratit nemir među njima, istijem načinom i među vama ne dopustit koju mutnju, da se po tomu njihovomu inadu dogodi. Misleći da se kaluđeri ne mogu požalit, i da ne imaju uzroka bit našem sudu i vlasti neposlušni. Sad, dakle, razumijem da o[ta]c Teodor ne mari za to niti hoće postupat kako smo mi razsudili, nego muti vas i rečenomu popu Andriji ne daje ništa. Zato vam pišem i molim neka bude kako smo rekli i stabilili. Inako da nije prosto ni blagosloveno, no prokleto i anatemno svakomu koji bi se protivio i koji s[ve]štenik to muti da je proklet i da ga Bog porazi, također i onoga hr[is]tjanina, koji bi mu partu derža i koji će takvoga deržat za sveštenika, a pravim i poslušnim da budet Bog u pomoć. Na Stanjeviće dekembra 27. 1778. [?] Vaš dobroželatelj vl[adi]ka PETR PETAR I PODGORIČKOM, ZETSKOM I SPUŠKOM PRAVOSLAVNOM STANOVNIŠTVU Ot nas vladike Petra počtenim glavarom i starješinam od hrisćijanluka podgoričkoga, spužkoga i zetskoga dragi pozdrav i arhipastirskoje blagoslovenije. Primio sam vaše pismo iz kojega razumijem vašu muku i nevolju što imate ot zuluma turskoga i serdečno žalim, ali vi ništa pomoći ne mogu, nego vas arhipastirski molim i sovjetujem da se Bogu molite i da terpjenije imate, jer ako ste naumili činiti ono što su mi ovi dva knjigonoše kazali, ja vidim da ćete navesti na sebe tursku silu, da svi propadnete i poginete sa svijem. Može biti da vi gledate na Grke i da hoćete da se izbavite ot turskoga jarma i zuluma, ali ne gledate imate li jakosti, kako što oni imaju i ostalo što je za upotrebu. Oni su okoljeni morem i sigurani brodovima na more, a vi ste okoljeni Turcima; oni su postavili senat, koji vlada i upravlja sve i svaki ga sluša, a u vas posluha nije; oni imaju slavne generale i oficire, koji su predvoditelji na more i na suho pred vojskom, također mudre i učene senatore i ministre, koji perom djejstvuju i poslije upravljaju, a u vas takovijeh ljudih nema; oni su sočinili zakone i sve potrebite uredbe i utverdili i žestoke kastige postavili verhu svakoga zakonoprestupnika, a vi zakonah i uredbe ne imate i kastigat nikoga ne možete; oni mogu iz drugijeh kraljevinah dobavljati sve što sami hoće; a vi nećete moći ni jednoga fišeka u potrebi dobaviti; oni štampaju aspre i svaki u opštu miriju daje, a u vas toga biti neće; oni znadu što se u sviijetu čini, a vi ne znate što je svijet; oni i uzdanicu u nekoga imaju, a vi ne imate u koga, nako u Boga uzdati. Vama se i to, kako vidim, čini, da su Turci izgubili svoju silu, no ja vas uvjeravam da se u te misli teško varate, jer, koliko je Turaka u otmanovića carstvu, da bi legli na zemlju svezanijeh rukah i nogah, ne biste ih vi mogli posjeć u vas vijek vaš. Lako je koju stvar započet, no sve što se započne bez prilične zgode i bez zdravoga razuma i razsuždenija, ne može srećnu sverhu imati, jerbo konec djelo krasi, a ne početak. Svaki blagorazumni čoek najprvo promisli i razsudi dobro što ima činiti i, ako vidi, da će sverha ot njegovoga djela biti blagopolučna, onda započne djejstvovati, a inako započeti neće. Veliki cari i kraljevi, kad imaju namjerenije s kim ratovati, razsude imaju li toliku jakost koliko iмade oni neprijatelj protiv kojega bi kćeli rat činiti. I ako vide da je on jači, onda se obrate iskati pomoćnika da oni imaju višu silu i jakost i tade započnu ratovati i ne derže nigda svoga neprijatelja slaba i nejaka, a vi o tome ne razsuždavate i ne mislite za druge Turke, nako samo za te što su među vama, a kad biste njih dospjeli, velite, kako mi rečeni knjigonoše kažu, da se ot drugijeh Turakah ne bojite. Po istini, za mene je to djelo veoma strano i udivitelno, ne bojat se sile otmanovića ot koje se i velike države boje. Ja bih rekao, no mi vjerovati nećete, da vi nejmate više sile među Bosnom, Hercegovinom i Arbanijom, nego li ima jedna uš među dva nokta. Toga radi, i opet vas miolim i Bogom zaklinjem, da ne izgubite sebe i svoju đecu. Vpročem, ispunjavajući moju dužnost, Bogu vas preporučavam i ostajem vaš dobroželatelj Cetinje, oktomvra 1, 1825. goda vladika PETAR PETAR I GRAHOVSKIM, BANjANSKIM I RUDINSKIM SVJEŠTENICIMA I GLAVARIMA Ot nas vl(a)d(i)ke Petra čestnijema svještenicima i svijema glavarima ot Grahova, Banjanah i Rudinah dragi pozdrav i arhipastirskoje blagoslovenije. Eto čujate i razumijete kako naša ljubezna braća i vitezovi srbski iznovice zaratiše s Turcima i svu njihovu silu obratiše put Bosne i Hecegovine, a Rovčani, Moračani i Uskoci, također Bratonožići i ostali Brđani učinješe poznanstvo među sobom... [ovdje nije jasan rukopis, pa je teško odgonetnuti misao] i da svoju braću hristjane okupljaju i privode u jedinstvo. Ja se na milost božiju nadam, ako bude među njima posluha, kako sam im pisao i naredio da će se oni brzo sastaviti s vojskom srbskom koja ide na Taru. Zato vi pišem da se i vi dogovorite kako ćete se vladati i ne puštit da ve Turci prevare. A eto šiljem nekoliko glavarah i mojega poslanika i Trešnjevo koji će se s vama razgovoriti za svaki posao, zašto ja ne mogah tamo doći kako bjeh namislio, budući me ustavljaju vaši poslovi, koji se tiču do koristi i do poštenja svega našega naroda. Zato promislite za sebe i za ostale hristijane hercegovačke. Sada je došlo od samoga Boga poslano vrijeme da se hrišćanski rod izbavi od teške nevolje i žestokoga sindžira i jarma turskoga. Ali se hoće sloga i poslušanije, da svaki prizove Boga na pomoć i da ustane za svoju vjeru i svoju slobodu s oružjem u ruke, a navlaštito vi i ostali koji ste izvan turskog sindžira. Ovo vi ukratko pišem. A razumjećete od mojijeh poslanika sve ono što sam ja njima naredio da vi kažu. Vpročem čekajući vaš odgovor ostajem Na Cetinje maja 20. 1820. godine vaš dobroželatelj vl[a]d[i]ka PETR Проглас Петра I Петровића Његоша Петар, Божиjом милошћу православни митрополит Црногорски, Скендериjе и Приморjа и рускога царскога ордена светога Александра Невског каваљер. Благородниjема и поштениjема сердарима, воjводама, барjактарима и другиjема главарима и старjешинама и свему храбром народу црногорскоме и брдскоме, у Господа здравствовати и радовати се. Познато jе вашиjем благородствима, и теби, љубезни народе, како jе већ наступила седма година од када су Французи погорели Бокешку провинциjу и како су они с почетка нама страшно приjетили да се отечество наше унаприjед неће називати Црна него Црвена, то ће рећи крвљу нашом обливена Гора. Они би то и учинили по своjству њихове злоће, будући су наjприjе окаљали своjе руке у крви законитога краља и краљевске фамилиjе и основали на темељу безбожjа своjе jакобинско-фрамасонско правитељство, али благодарећи Богу ниjесу то могли учинити: Прво, по томе, што ниjесу међу нама нашли издаjниках jакобинскога духа, коjи би им путеве отворили и человође били као што су налазили на много мjеста за несрећу своjих народа међу коjима су они издајници били. Друго, што смо ми становити договор учинили иа Мирцу у цркви храма светога великомученика Георгиjа, када смо генералу Мармону на састанак били, да умремо при нашоj вjери и слободи с оружjем у рукама славно, и да се никад под њихову власт живи не предамо. Треће, што су они видjели пребивалишта наша утврђена каменитиjем горама, и не само jедну Црну Гору, него многе горе коjе се не боjе бомбе ни лубарде, и што су наше краишнике при сваком движењу њихове воjске находили справне и готове к боjу на своjима границама, а навлашито кад су њихова три генерала са три тисуће и више воjске ударили на комун Браjиће, тада су они познали колико би их скупо коштало док би Црну Гору освоjили. А четврто, што славни народ од Шпање Божиjим промислом и благовољењем, побуђен љубављу к отечеству и к своjему законитоме краљу, одведен вjероломним Наполеоном у Франциjу, свргнувши jарам француски подиже неустрашивим духом мужества своjе оружjе против онога свеопштег роду човjечанскоме неприjатеља и возмутитеља Европе. По овиjем дакле узроцима, не могући они нечестивци успjети у своjим предузећима, ниjесу се постидjели претстављати нама толике милости и награде од њиховог цара, ако ми његово покровитељство заиштемо и ако његова конзула међу нама прихватимо мислећи да ми као горски народ нећемо разумjети: jер то ће рећи да сами себе своjима рукама синџир на грло ставимо и да змиjу у наша њедра пустимо. Но будући су и на сва претстављења добили како усмено тако и писмено противни одговор, ниjе им остало друго него чрез посредство мира прекратити смутњу коjа се бjеше међу наше краjишнике и њихове солдате около Котора започела, боjећи се да не бисмо и Бокешки народ против њих узбунили. И тако смо с ђенералом Бертраном на кондициjе мир учинили и с ђенералом Готиjеом потврдили до заповиjеди коjу бисмо имали од нашега цара. Но што искаше ђенерал Бертнар да му предаjемо њихове људе у наша мjеста добjежале, то ниjесмо примили; и зато jе њихов цар толико расрђен био, да jе говорио не само да ће нас огњу и мачу предати, него да ће и горе и планине наше сажећи. Али се ниjе надао да ће из Русиjе главом без обзира бjежати, оставивши пространа московска, смоленска и литванска поља посиjана костима своjих воjника, и да ће своjе високоумно надмено намjерење о осваjању Русиjе и циjелога свиjета наћи закопано под пепелом московским. Из овога свега, љубазна браћо, jасно видjети можете што су они тирани мислили од нас учинити и што би учинили да су силе имали; а сваки дан гледате што чине од браће наше примораца, и по томе расудити можете колико би ваш народ у свиjету несрећан био, да ниjе свеблаги Бог благословио оружjе великога Александра, милостиваго покровитеља. Тога ради принесимо сви и приносите непрестано свеблагоме Богу благодарење и славу, коjи jе даровао своjему помазанику Александру крепост и силу на истребљење тмачислене воjске крволочнога Наполеона, љутога и непримиримога неприjатеља човjечанства. А при томе споменимо и друге дужности наше, коjе нас позиваjу у садашње од самога Бога послано вриjеме на витешка воjничка дjела, да не останемо између осталих народа наjзадњи, него да тjерамо опште неприjатеље из нашега краjа, када их по мору и по суву тjера и биjе сила руска, инглешка, ћесарова и шпањолска. Приготовите се дакле, jунаци, с природним духом храбрости на витешки оваj подвиг да, призвавши Бога на помоћ, што скориjе ступимо у Бокешку провинциjу под славодобитним барjаком великога Александра, милостива покровитеља нашега. Дано у резиденциjи нашоj на Цетињу, августа 27. 1813. године. Петар Петровић PETAR I MUSTAJ-PAŠI, VEZIRU SKADARSKOME I ALBANSKOME Ot nas Petra Petrovića, vladike crnogorskoga i kavalijera rusijskoga, čestitome Mustaj-paši, veziru skadarskomu i sve Arbanije drago prijateljsko pozdravljanje. Razumijem da Tahir-beg Averić i neki ostali Turci od Podgorice i od Spuža i Žabljaka hoće da uzmu moje ribnike pokraj Gornjeg blata u Sinjac, koji su u moju zemlju i u moj udut, što ni je od starine ostalo, od kojih imam starinske knjige, koje kažu svuđe granice naokolo, pak se čudim odkuda oni mogu imati ribnik u moju vodu i u moju zemlju, koje mi je od Ivan-bega Crnojevića ostala, kako sjedoče mnoge knjige, među koje imam jednu od tvojega šukunđeda Sulejman-paše. Za to te mnogo molim kako većila careva i pravoga sudnika da rečeš Tahir-begu i ostalijema, da se od toga posla prođu, oli da pošlješ tvoje dva čojka, koji znadu turski čitati i naški govoriti, da ribnike i granice pogledaju i da moje i Tahir-begove knjige vide, zašto ja tuđe ništa ne ištem i kavge ne želim, a Tahir-begova braća i momci prijete, da će moje ljude sjeći na moje ribnike, koje sam ja dao kao i sve zemlje moje u sinjački meteh kuluku crnogorskomu, da on od svega za svoj harač dohotke uzima. Ja ljubim mir i prijateljstvo na komšiluku sa svakim, za to te i opet tvrdo molim, da mi za ovu rabotu odgovoriš da znam hoće li se rečeni Turci od takve napasti proći, oli nećeš li ti tvoje ljude poslati, da sudom vidite kako bude pravo bez ikakva inada i kavge. I da si zdravo i dugo i za mnogo. PETAR I JEREMIJI M. GAGIĆU Milostivij gosudar moj, Iz pisma vašega pod Nom 68 a čislom mjeseca maja 21. dana 1828. goda, koje smo čest imali prekjučer s Ivančikom našijem polučiti, na našu veliku sreću i utjehu razumijevamo da Gosudar Imperator naš u našoj sudbi živjejše učastije uzima predprinimaemim djelima i mjeram, za koje k Vsevišnjemu jedinoumno i svi soglasno vosklicavamo, da mu blagodatiju i milostiju svojom u svemu svemogućstveno blagopospješestvuje, kad i ovu krajnju sirotinju ne zaboravlja i pri najvišijem mislima, brigam i poslima. S pravim počitanijem jesam i ostajem vaš pokornjejšij sluga Cetinje, 31. maja 1828. goda m. Njegoš
Milostivi gosudar moj, Jeremij Mihailovič, Imao sam udovoljstvije jučer večerom primiti vaše pismo, pod N48, na koje uput po želaniju vašemu izvolte i odgovor imati. Preko svega i po svemu tome, što se vezir skadarskij dosle caru svome otgovarao da mu zbog Crne Gore na vojsku poći ne može, evo mu danas već ni to ne pomoga. Carev mu tatar u kuću sjedi, prinuždavajući ga da po svaki način vojsku diže i polazi. Tako je on u ove gradove: Žabljak, Podgoricu i Spuž, što su na našoj granici, poslao skadarske Turke za garnizon, a iz Zete je najbolje hristjane, do trista ljudi, popisao i zove ih sa sobom na vojsku, no prije u taostvo Hristjani sad u ovu zgodu ne hoteći na vojsku poći protiv svoje vjere i krvi i bojeći se vazdašnjega varvarstva turskoga da ih u taostvu ne posiječe, ako bi se amo što drugo Turcima protivno dogodilo, kako se mi i Turci tome nadamo iz mira... po vazdašnjijem događajima, odgovore mu da oni tamo na tu vojsku ne hoće poći, nego da vole na kući svojoj poginuti braneći se od takoga i danaske nasilija. Zatijem se uput odmetnu Kuči, pleme brdsko do hiljade i više pušakah, i jedno selo među Podgoricom i i Crnom Gorom, Lješkopolje po imenu, i uteče isto selo u našu najbližu mu nahiju Lješensku sa stokom i sa familijama, pak oni isti svi ko pušku nosi, do trista puškarah, zovnuvši u pomoć i naše obližnje i srodne Crnogorce, pođu i sad čuvaju svoje kuće, da ih Turci ne požegu i da se brane štogođ bolje uzmogu. Pak još ne znamo kakve će mjere vezir protiv ovakvog slučaja preduzeti, te li te znajući da Crnogorci svoj obraz, obranjavati k njima ubjegše, neće lasno i bez čuda postiđeti. Teke smo svi na velike muke bez fišekah. A ja, kako sam čuo da su turski garnizoni došli na rečena mjesta, odput sam poslao svoga čoeka igumna Mojsea te valjaste i pouzdana, u istu Lješansku nahiju i u Brda s nalogom i knjigama, da svak stoji gotov i na opazu, ma da nitko ničim Turke na zađene, doklegođ njih Turci ne bi. K tome domalo, kako se odmetnu oni, pišem i Turcima u Souž i u Podgoricu, da bi svakojako mir produžio i rat ne užegao, od kojega pisam vama i kopiju ovdi prilažem. Iz ovoga svega vam soobštenoga vidi se i predpoložit se može da će vezir skadarskij prijed protiv nas obratit oružije nego tamo poći đe ga car zove i čeka ga izvjestno gore. A i Bosna i Hercegovina, čini mi se, da isto i misle, i vole i moraju, što preduzme skadarskij vezir, zašto ni od njih nije vojske caru na pomoć pošlo, a pod istoga su vezira skadarskoga komandu određeni; i Turci barem očito manje zlo i izabrati za se znadu, i to sad da nigda. Nego je za nas i sve hristjane opasnije i pretežko ne imavši potrebno u ruke, fišeke i kremenje, a samo bi moglo pojavljenje i malog jednoga dijela od flota rosijskoga su ne mlogo vojske, koja bi teke vostrg i i ljubav k sebi rasplamtila, te bi ne samo mi ne bjedstvovali, no i svi hristijani okolo nas, koji su još turski, kako vostočnago ravno i zapadnjega vjerosispovjedanija, jedva bi dočekali, vooruženi budući, stupiti pod barjak blagovjerne Rosije, spasavateljnice narodah od varvarskoga prekomjerija i svakojakijeh do bezkonečija obidah. I tako bi od samoga prišestvija Rusah mlogo se dobra učiniti moglo sad u ove strane i uskoriti poraženje obšte hristianskoga vječnoga i zakletoga dušmana. Zato sam ja i dosle molio, da se u ove naše strane eskadricom pristupi i pojavi pred Arbanijom, pa ne doumjevam se što nije dosle amo vnimanije obraćeno. Teke se nadam tome još svakojako. S istinim počitanijem jesam vašega visokoblagorodija pokornjejšij sluga Cetinje, 7. maja dnja m. NJEGOŠ s.r. Petar I knezu Jovu Đuroviću
Blagorodnomu g-dnu knezu Jovu Đuroviću pozdrav i blagoslovenije! Dosadi mi siromah Đuro Musulim plačući se za dug što mu je u Kozinovića, a ona žena na sud doći ne hoće no ga vara i ja sam pisao Vranjinašima da je pošlju. Ema evo ne dođe, no te molim za ime božije pošlji ti za nju i dobavi je da se to tersi. Neka dođe đe hoće. Đuro će doći đe mu poručiš. Ako li ne bi kćela doći da je prokleta. I pošlji ovi bolentin u Vranjinu hristianima da je pošlju đe rečete i kad uglavite. Inako da im nije prosto ni blagosloveno no prokleto. Vpročem ostajem vaš dobroželatelj vlad(i)ka PETR.
Petar I Đuzepeu Diedou G-dne dragi i ljubimi Na vaše pošteno pismo koje primih ovoga časa imam čest služit otgovorom. Možete mi vjerovat ako je mir i sloga jednomu čojku mila zaisto jest i mene drugomu. Ja bih i dosle poša, ali ovo blaženo vrijeme smeta da se ljudi iskupit i sabrat ne mogut, a bez zbora i skupštine nema mira ni vjere, niti se može učinit. Sa svijem tijem ako ikako bude moguće idem sutra oli najdalje prekosutra na Cetinje. Radiću sve što mogu ne štedeći ništa za učinit mir. Vpročem žudeći vam što i samomu sebe, ostajem Na Stanjeviće, maja 20. 1787. pokorni sluga PETAR I MAHMUT-PAŠI BUŠATLIJI Što mi pišeš da Brđanima pomoć ne dajem i da ih ne puštim u Cernu Goru, to mi nemoj govoriti, što mi zakon i moja duša ne da učiniti. Brđani su moja braća kao i Crnogorci; što li kažeš tvoju ljutu Arbaniju, ja vidim da se ti u tvoju silu uzdaš, ali se spomeni, da je sila samo u jednoga Boga, kojemu se mi predajemo i molimo, da nam bude u pomoći. Znaš koliko si zla i sramote Crnogorcima učinio i kako si mi crkvu i manastir na Cetinje opalio i razurio, kad sam ja bio na put u Rusiju, pak i to bih sve zaboravio i za ono zlo činio sam ti dobro kad ti od cara bješe muka došla i nijesam Crnogorce puštio da suproć tebe pođu. Sad te opet molim, prođi se sirotinje brcke, da se prava krv ne prolijeva. Ako li nećeš, hvala da je Bogu! A mi ćemo se od tvoje sile i napasti s pomoću božjom braniti dokle jedan teče... 1796. PETAR I KAPETANU PLUSKU Presvijetli gospodine, Sinoć primih vaše počitajemoje pismo, pod čislo 21, označenoje, iz kojega razumjeh da je gospodin kapitan i kavaljer Kaboga doša u tomu gradu s depešama i da ima namjerenije po poveleniju visočajšega cesaro-kraljevskoga dvora doći ovdje i besjediti sa mnom o važnih djelah. Ja sožaljeju što po sadašnjem obstojateljstvam ne mogu po trebovaniju vašemu naznačit den od njegova ovamo došestvija bez znanja i soglasija glavarah narodnijeh koji su u takvom slučaju potrebiti, nego poslah da što skorije imaju doći ovdje, budući da su pošli na različita mjesta za posla narodnje. I kako se povrate, bićete uvjedomljeni. Međutijem molim da više rečenij gospodin iмade dobrotu od usterpjenja. Vaše p.g. piše mi sveđer italianskim jezikom kojega ja ne razumijem nako veoma malo. A sekretar naš obštenarodnij, koji je pisma u našem jeziku prevodio nahodi se, kako je vam izvjestno, u Budvi i, ako ne bude oslobođen za doći na svoje mjesto, ja ne znam kako otgovarati, koji čest imam prebivat s istinim počitanijem vašega presvijetloga gospodstva pokornjejšij sluga Cetinje, fevralja 3/15, 1820. mitropolit PETROVIČ
Blagorodnoj gospodi glavarima Evo vam novine od rati rusijske i turske, koje možete istinito vjerovati i svakomu ljubitelju opštega hristijanskoga dobra slobodno objaviti. Rusi su osvojili svu Karavalašku i Karabogdansku i pošto su preko rijeke Dunava bojem srećno priješli, uzeli su silom svojega oružja sve zemlje i gradove do Jedrena, đe je bilo više od četiri stotine hiljadah turske vojske, a rusijske sto i šezdeset i šest hiljadah. Udare se na polje dva sahata daleko od Jedrena, i tu je bio strašni boj i veliko krvoproliće cijeli dan. Na svrhu Rusi, s pomoću božjom, razbiju i proženu Turke; jedni pobjegnu put Carigrada s njihovijem carem, koji je bio došao blizu svoje vojske da naredbe daje i da vojsku sokoli, a ostali se razbježaše kuda je ko moga bježati. I tako Rusi, blagodareći Boga, uljegu u Jedrenu i tu je u istinu bio ranjen carev brat, veliki knjaz Mihail Pavlović i pošto je ranu dobio, nije puštao sablju iz ruke za dva sahata, ni otstupio do svojega mjesta, nego rane faculetom zatisnuo i sveđer naprijed hodio, dokle se prenemoga i s konja panuo. Tada su ga soldati uzeli da ga nose, no i tada nije prestavao govoriti vojski: "Juriš, juriš, naprijed, dobiće je naše". Tu su se bili veliki principi i generali ka i prosti soldati, i tu je bio naš ljubezni Aleksij, sin pokojnoga Karađorđija, velikoga srpskoga viteza, su dvanaest hiljadah volontijerah ili reći vojnikah koji su dobrovoljno pošli da se s Turcima biju. Ovo je bilo do Ilina-dne i potader pošla je morem i suhim velika rusijska vojska na Carigrad, đe se sva turska vojska skupila. Govori se da su Rusi uzeli Bujruk-Deri; znaćemo za malo vremena je li ovo za Bujruk-Deri istina . Ja krepku u Boga uzdanicu imam, da ćemo ... generala Manuilova rodom Srbina i sina ... s vojskom u Srbiju, pak i u Bosnu i Hercegovinu; ... pa neka paze Crnogorci i Brđani u kakvo će ... ostati ratujući jedni s drugijem i kako će se pred Rusima i pred Srbima prikazati, da ne ostanu zadnji od svakoga u vrijeme kad bi mogli najprvi biti, da hoće slogu i poslušanije imati. No ja znam da ima ljudih, koji neće ni vjerovati ovo što vi pišem, ni poslušati što ja za opšte narodno dobro govorim, i tako mi ne ostaje sluge, no ako živ dočekam da Ruse vidim na ove strane, kako se u Boga uzdam da će doći, onda ću prikazati svačija djela od poslušanija i sloge, oli od neposluha i samovoljstva. V pročem ostajem vaš dobroželatelj Na Cetinje, VLADIKA PETAR
PISMO PETRA I Poslije pristupa, u kome se izlaže sve što je Crna Gora uradila za Rusiju od vremena Petra Velikog, i koji smo pristup čitali u gotovo svim predstavkama Petrovih prethodnika ruskome dvoru nastavlja: "Godine 1777 bio sam poslan u Rusiju od strane Mitropolita i naroda crnogorskog u društvu sa serdarom Ivanom Radonjićem, da pristupimo carici Katarini II zbog nekijeh narodnijeh potreba. U tečaju šestomjesečnoga našega bavljenja u Petrogradu, mi smo više puta molili, da nam se dopusti viđeti caricu; ali ne samo što ne bismo srećni viđeti caricu, no i njegovu svjetlost knjaza Potemkina viđesmo samo tri puta. Na posljedku prinuđeni smo bili, bez ikakvog uspjeha u našem djelu, ostaviti Petrograd i vratititi se doma, čega mi ikada nijesmo mogli očekivati. Pomenutijem narodom crnogorskim već od trista godina, poslije posljednjega knjaza crnogorskoga Đorđa Crnojevića, pa i do sada upravljaju mitropoliti, koje bira narod po opštemu saglasanju. Pri mitropolitu mora biti još jedan episkop, koji mora poslije biti mitropolitskim prejamnikom. Godine 1781. februara 26., po smri strica moga pokojnoga Save Petrovića mitropolita crnogorskog, bio je pozdravljen mitropolitskim činom Arsenije Plamenac, a ja sam bio izabran za jepiskopa. Za tijem ja sam otišao u Srijemske Karlovce i tamo bio posvećen za arhijereja od slaveno-srpskog mitropolita gospodina Mojseja Putnika i drugih prisutnih arhijereja: vršačkog Vikentija, bačkoga Josifa, karlovačkoga Jovana i slavonskoga Pavla, godine 1784. oktobra 13. Budući su arhijereji crnogorski počinjući od 1711. god., dolazili u Rusiju da zasvjedoče svoje prijateljstvo sa ruskom državom, to sam i ja postavio sebi za dužnost to isto, tijem prije, što je pomenuti mitropolit Plamenac već umro i ja, po pravu nasljedstva moram zastupiti njegovo mjesto. Što se je dogodilo sa ovijem mojijem dolaskom, molim pokorno da dalje poslušate. Treći dan poslije mog dolaska u Petrograd, po nepravednom rješenju knjaza Potemkina, preko ober-polic-majstora javljena mi je najstrožija zapovijed da do četiri sata po ponoći moram ostaviti Petrograd. To je bilo 8. novembra. No budući je moja savjest bila čista, i nijesam nalazio nikakve krivice kod mene za takav neočekivani i žestok postupak protivu mene, to sam ja riješio ne kretati iz Petrograda, dok se ne dokaže moja krivica i uzrok za što se sa mnom tako postupa. Ja sam zaklinjao Bogom živijem oberpolicmajstora da kaže knjazu Potemkinu, da ja tražim da se moja stvar ispita, da se dokaže moj prijestup i da mi se dopusti da ja pravdam moju nevinost. Pri svemu tomu knjaz, ne trpeći pravicu, kao aspida zatvorio je uši pred svenarodnijem zakonima, bez ikakvog dokaza, nije mi dopustio da branim samoga sebe, no je naredio da se pošlje k meni jedan korten i jedan vaht-majstor, koji su me nasilničkim činom krenuli iz Petrograda i dan i noć, ne dajući mi ni časa počinuti, gonili me preko Polocka, Mogileva, Toločina preko granice bez pasoša. Kao Hrista od Iroda do Pilata, tako je i mene zvijer zvijeru predavala na trzanje k većemu mom oskrobljenju i poruganju. Poslije takvoga mog nasilničkog odlaska, g. Frančisko Dolci de Vicković, koji je bio sa mnom u društvu, čujući da i njega policija traži, a znajući i moju i njegovu nevinost, sam je otišao te se javio u policiju. Đeneral polic-majstor mu je rekao: Kako vi smijete s arhijerejem Petrovićem ići bez pasoša? A kada mu je Dolci pokazao dva ćesarska pasoša i jedan grafa Štakelberga, te je vidio da mu zbog pasoša ne može ništa učiniti, tada mu je ovaj (policmajstor) počeo obećavati dvije hiljade rubalja, tek da govori protivu mene i pri tomu govorio mu je Petrović je varalica; kako on može biti arhijerej bez dopuštenja Sv. Sinoda? Prokažite njegova djela pa možete biti srećni. Kažite za što je on došao? Znate li što god o projektu Nerandžića? Dolci mu je dao moje sopstveno pismo, u kojemu sam ja knjazu Potemkinu opisivao uzrok moga dolaska u Petrograd, koje sam ja htio njemu predati, ili mu ga poslati po Dolci, ali Potemkin nije ni jedno ni drugo dopustio. Da bih sačuvao sebe i svoj narod od svakojakih poricanja, za dužnost smatram ovom prilikom napomenuti kolegiji inostranijeh djela: ako iz učinjene meni nečastne nepravde kadgod proizađu kakve posledice protivne ruskom dvoru, u takvome slučaju, svaki takvi događaj mora se pripisati knjazu Potemkinu, koji, ne uvažavajući riječ velikijeh ruskijeh careva koju su oni garantovali gramatama, prezirući i bezobrazno izgoneći poštene ljude, starao se je ne samo ugasiti u ovijeh ljudi plamen ljubavi k Rusiji no i svemu narodu slaveno-ilirskomu napisati u srcu da drukčije misli o bratskoj Rusiji, i da sliku ovakvih događaja ostave u pameti svome potomstvu. Pravednost našu neka presudi savjest svakoga čovjeka, koji nije pomračen nepravdama. Ostajem itd. Petar Petrović. Minsk, 6. Decembra 1785. godine"
PETAR I RUSKOM CARU ALEKSANDRU I Jednovjerni i jednoplemeni, s nama graničeći, narodi, a osobito Ercegovci, vrlo često dolaze k mene sa žalbama da više ne mogu trpjeti turska tiranstva. Oni se žale da Turci grabe i otimaju njihovo imanje, i mačem istrebljuju rod hišćanski. Mole da im se dade pomoć kako da se izbave iz ovoga stanja, jerbo, ako tako i dalje ostanu, biće tiranstvom turskijem sasvijem istrijebljeni. Crnogorci sa velikom radošću učinili bi im pomoć, ali ne smiju oni ništa činiti bez moje zapovijedi, a ja opet bez vašega odobrenja ne mogu dati dopuštenje Crnogorcima i Brđanima da se dignu u njihovu pomoć. U Crnoj Gori na Cetinje 16. avgusta 1804. godine.
PETAR I KAPETANU KOTORSKOG OKRUGA DE SUPEU Blagorodni gospodin sovjetnik i cirkularni kapitan od Supe. Budući da neke familije iz Crne Gore žele bit preseljene u kraljevstvo napolitansko, u kojemu neki njihovi glavari nazad 15 godištah naročno hodili i našli mjesta za svoje i svojih seljan prebivanije, no ne želeći da one budu izvan Rosije u podanstvu u nijednu stranu drugoga carstva, nako u državu vašega dvora, pod kojim milioni naše braće iliričeske nacije uživaju sva čelovječeska prava i pod skiptrom onim blagopospješno cvjetaju i blagodenstvuju. Toga radi molim vaše visokoblagorodije, što bi ovo moje želanije u svoj skorosti uputili, gdje trebuje i da bi po polučeniji visočajšega odgovora sovršeno izvijestili mene, na kakva bi prava oni bili primljeni i da bi mogli naseljeni bit neodaljeno od našega naroda i jezika s podajanijem carske pomoći, da bih ja zablagovremeno moga primit svoji mjeri i prigotovljat rečene familije k preselenije, pređe nego li velika zima nastupi, jerbo je ovo siromaš, koja ... 1815.
PETAR I BRĐANIMA Petar, božijeju milostiju, pravoslavni mitropolit i kavaler rosijski. Znate, kako sam vama i svijema Crnogorcima vazda i na svako mjesto govorio, moleći svakoga i zaklinući da u mir i slogu među sobom živite. I koliko sam truda i muke od početka do sada pretrpio, to samo jedini Bog znade; i sve radeći za opšte narodno dobro i slobodu bez nikakve hile i lukavstva, nako s pravijem i čistijem srcem želeći vidjeti vas i ostalu moju braću ot neprijateljskoga jarma i zuluma oslobođene. Nijesam iskao moje sopstvene koristi i tečenja, nego sam ostavio crkve i manastire i sve crkovne i manastirske i druge poslove. Zaboravio sam i moju dušu i moje zdravlje, a prijenuo za vas i za drugu braću Crnogorce, da ne izgubite, nego da uzdržite svoje poštenje i slavu i da utvrdite vašu predragu voljnost i slobodu, koju vi je Bog darovao mimo svakoga naroda u svijetu, da vi tuđin ne gospodari i zapovijeda i da nije gospodar od vašijeh života, ženah i đece i ot vašega imuća i domovah, no vi sami da postavite sebe iz dogovora, uredbe i zakone ot vašega vladanja i suda, po kojemu možete zloga čojka i neposlušnoga kastigati, pak se u slobodi dičiti i živjeti među sobom kako braća mirno, pošteno, bez inada i svake mrzosti. Ali evo žalosti i nesreće velike, što ja ne vidim da vi ovo svoje dobro ljubite, niti vašu voljnost i slobodu poznati hoćete, koju ako jedanput izgubite ot svojega neposluha i zločinstva, onda ćete spominjati moje riječi i viđeti jesam li pravo govorio i jesam li za obšte narodno dobro vaše i svega naroda našega radio; ali će to biti u nevrijeme, ka(d) vi neće pamet ništa valjati. Ovo ja ne govorim samo vama Brđanima nego i svijema Crnogorcima jednako, jer znam što je sloboda i što je temelj ot svakoga dobra na ovome svijetu, a znadem i što je robstvo i nevolja ili sužanstvo i jaram tuđi onomu koji ga nosi ... Evo dragi moji junaci, što ja želim! Evo zašto se trudim neprestano i zašto moju dušu i zdravlje polažem! Evo zašto sam dobio neizbrojene neprijatelje i evo, poznajte, u čemu vaša sreća i vječno dobro i blagopolučije stoji! Sad, ako nećete ovo ljubiti, milovati i držati i za ovo svijem srdcem i voljom i sa svom jakosti prijenuti, vi ćete biti sami sebe i svojoj djeci samovoljni krvnici i vječni zlotvori i mučitelji; a ja u to, kako pred Bogom tako i pred cijelim svijetom, ne hoću imati dijela, koji ostajem vaš dobroželatelj. Febr. 23. god. 1800. VLADIKA PETAR
PETAR I MARKU ZORZIJU
Pre[svije]tli i preu[zvi]šeni g-dne, g-dne, Kako su mi predali dva sveštenika počtenjejše pismo ot vašega pres[vije]tloga i preu[zvi]šenoga gospodstva, tako, koliko sam moga iz onoga razumijeti, kazao sam glavarima ot Njegušah koji u prošastu nedjelju činili su zbor među sobom ot svega njihova plemena oli knežine. No, vidim iz njihova obštega otgovora da nijesu namislili ostavit bez suda glave, rane i štete koje su imali i što su izgubili. Noseći ove razloge da nijesu dužni plaćat pravi za krivoga, u vrijeme kada je moga platiti životom oni isti z družinom ot oružja principova, koji su kavgu začeli. Međutijem i za vazda ostajem s punom stimom i visokopočtenijem na vaše zapovijedi pokorni ... Na Stanjeviće, maja 10. 1795. PE[TR] [PETROVIČ] PETAR I STANKU STIJEPOVU PETROVIĆU Dragi sinovče moj Stanko, Evo mi, u ime božje, pođosmo doma, budući mi inako ne moga biti. A ti imaš stojati s otcem arhimandritom Josifom i paziti sve ono, što se tiče do koristi i sloge brđanske i hristijanah hercegovačkijeh, koji su k nama pristupili, i o svemu što bi se iznova dogodilo nama da pišeš. Ako li bi potreba bila Ozrinićima ili Župljanima, te bi neprijatelj na jednu ili na drugu stranu udario, poklikni Bjelopavliće i Pješivce da im pomogu, a kazaće ti Josif za prah i olovo, i za kalop. No prah i olovo štedite da se ne harči bez velike nužde. Ocu arhimandritu i Drobnjacima piši kako sam i ja pisa da blago zaimovo sakupe i da u slogu budu, ako sebe i svojim posljednjim dobra hoće. Vladaj se razumno u svemu, a iz manastira ne idi nikuđ. Vpročem da ti Bog bude pomoćnik kojemu te preporučavam i jesam tvoj dobroželatelni stric U Ostrogu, dekembra 2. 1809. vladika PETAR, s.r.
PETAR I KARAĐORĐU Svetlomu i plemenitom gospodinu Đorđu Petroviću, izabranom vođi slaveno-srpske vojske, takođe plemenitoj gospodi članovima Praviteljstvujuščeg sovjeta, od Boga zdravlje i veselje želim. Imao sam čast i velo zadovoljstvo da primim Vaše divno pismo, koje ste poslli 29. maja, iz koga se vidi Vaša podanička vjernost i ustrdnost prema Vašem čestitom sultanu, kao i blagonaklonost i poverenje sultanovskog veličanstva prema Vama. Isto tako je izloženo i to, kako su se Vaši susedni narodi, zavideći blagonaklonosti vladara prema Vama, samovoljno naoružali, opljačkali i spalili mnoga naselja i potpuno opustošili Vaše nahije. Ja iskreno žalim nevin i jednoveran meni narod, ali pri tom nesumnjivo nadam se da pravdoljublje čestitog sultana Selima Drugog, neće ostaviti vašu vernost bez odbrane i nagrade i bez dostojnog kažnjavanja Vaših napadača. Zato Vam i savetujem da sačuvate svoju uobičajenu vernost njegovom veličanstvu. Vašem čestitom sultanu i vernom savezniku mog slavnog pokrovitelja, velikog Aleksandra Prvog, a Vas će nagraditi božiji bogovi, kako kaže divan spasitelj naš, jer oni su nad carem carevi. Nalazim se pred vojskom moje divne domovine, koja se spojila sa ruskom pomorskom i suvozemnom vojskom, u borbi protiv Francuza, koji se nalaze u dubrovačkoj oblasti, i čija je lukava namera da se proširi i na državu Vašeg cara, preko izdajnika kao što je Hadži-beg klobučki, koji se nalazi na Utovu, i perko turske zemlje put u Dubrovnik i protiv nas sebi otvorili. No pomoću božijom ostali su u svakom boju pobeđeni o čemu vam može posvedočiti donosilac ovog pisma. Bilo bi mi veoma drago kada bi mogli da pronađemo način pomoću koga bi jedan drugog izveštavali o sadašnjem stanju, u korist naših saveznih dvorova i za opštenarodnu korist, budući da su Francuzi postali neprijatelji celoga sveta, prevarivši mnoge narode, osramotivši ih i unesrećiše, i sada su do naših slovenskih naroda došli. Daj Bože da oni svuda u našem narodu nađu, kako ime slovensko, tako i duh muškosti, hrabrosti, istomišljenja starih Slovena, i da naši narodi obnove tu slavu, koja im je uvijek priličila, i koju im ja svima i od sveg srca i duše želim. Ljubazno Vas pozdravljajući ostajem Vaš odan i pokorni sluga (M. P.) PETAR PETROVIČ PETAR I NjEGUŠIMA Ot nas Vladike Petra Prevoshoditeljnomu gospodinu Gubernatoru i serdaru i knezu i pročim glavarom i starješinam i svijema Njegušima drago pozdravljenje. Ja sam odavno vidio da ovdje živjeti ne mogu i evo dođe vrijeme da od sile cetinjske pod starost bježim iz Cetinja. Jučer udariše Bajice na čeljad donjekrajsku, pred manastir, koja nosahu žito u mlin; skočiše moji ljudi i ne dadoše da žito uzmu. Tu su puške natezali da ove naše pobiju. Iza toga se zađede boj među Bajicama i Donjekrajcima za cijeli dan, neki Donjekrajci u Vlašku Crkvu, a Bajice okolo crkve i na svaku stranu oko Donjega Kraja. Čeljad koja bjehu u mlin pošla ne smiju se doma vratit, zakumili naše momke da ih provedu do kućah, i oni najprije pošli, vjeru u Bajicah izvadili da ih slobodno mogu prevesti, pak uzeli čeljad da prate, a kad došli mimo crkve na velju livadu, sretnu ih Bajice i ubiju u njihove ruke jednu đevojku Špadijerovu, koja je panula mrtva na njihove noge i haljine okrvavila. Na Cetinje VLADIKA PETAR PETAR I NjEGUŠIMA (M.P.) Prevashoditelnomu gospodinu gubernatoru, serdaru i knezu, i pročim glavarom, i svijema Njegušima drago pozdravljenje. Onomlanih poslah Stefana Lazarevića na Lovćen da nastoji kupit žita i kaza mi da su mu krali pšenicu proz prozor ot cerkve, ali mu ja ne vjerovah i zato nijesam ništa govorio. No danas vidim i vjerujem da mi je istinu kaza, budući tako na osvić jučeranjega dnevi, proz isti prozor, ponijeli dva sira i dva runa vune ot zvonarah koji u jaganjce idu. Ovo nije velika šteta koja će ovi manastir osiromašit, ali je veliko zlo i bazakonije koje se podnosit ne može, zašto kad u cerkvu ništa sigurno nije kako će bit na drugu stranu? Svaki narod u svijet počituje svoje bogomolje, hristijani i latini svoje cerkve, kalvini i luterani svoje kirke, Turci svoje čamije, Čifuti svoje sinagoge, idolopoklonici svoja kapišta i svaki se čuva kako ot živoga ognja da ne uzme što iz onoga bogomoljnoga mjesta u koje mu se ime božije slavi. Vpročem čekajući vaš obšti otgovor za sve jesam vaš dobroželatelj i sluga Na Cetinje, ijunja 14. 1813. PETAR I KAMENARIMA Blagorodnoj gospodi glavarima i sveštenicima od mjesta Kamenoga Došlo je k našemu znanju, kako neka lica višepomjanutoga mjesta na jednu sirotu djevojku familije Obradovića iznijeli jesu nevaljale i nepristojne riječi za izgubit sreći i poštenje ovoj djevojki, ali takve bogomrske stvari, osuždavajući svojego bližnjago i ubivajući poštenje Bogu je protivno i vlasti zemaljskoj sudejskoj. No Bogom vas zaklinjam, da prestanut ima svak od takvoga bogoprotivnoga zborenija i jazič... redija. Želeći vam savko blagopolučenije jesam vaš dobroželatelj Mitropolit čer. sken. i prim. i Svjatago Iz Monastira
PETAR I BAJICAMA (M. p.) Ot nas vladike Petra blagorodnoj gospodi serdaru i ostalijema glavarima i svijema Baicama pozdrav! Primio sam knjigu ot kapetana ot okružija Boke Kotorske, da se da na znanje svakojemu Cernogorcu, da unaprijeda nemaju se Cernogorci zaderžavati u njihove gradove brez potereba svojijeh; - tako ni hodit proz Primorje za više no do jedan dan; ma ako ima koji Cernogorac kakvu prešu da pođe u Primorje i da bi stio stat više od jednoga dnevi, ano neka pođe u g-dina kapetana u Kotor da mu kaže zašto ide i koju prešu ima, i ako mu on dopušti, moći će slobodno hodit, ma ako ovako ne učini i ufate koga, ja mu pomoć neću moć. Zato ovizajem svakoga. Još mi piše da se ne žene Cernogorci ot Primorja, ni da udaju svoje kćeri u Primorje bez njegova testira. Ostajem vaš dobroželatelj Cetinje, vlad(i)ka PETR.
PETAR I GLAVARIMA CRNOGORSKIM Draga braćo Crnogorci, koji u ime božje idete u Brda Ja vam želim srećnje i balgopolučno putovanje i svijeh vas molim, da lijepo i mirno putujete u ljubavi bratskoj, i u slogi i u poslušaniju bez svakoga inada i smutnje i u koja plemena i sela dođete, a osobljilo među Bjelopavlićima i Piperima, koga je potreba molit, da ga bratski molite i sovjetujete, da se umire i da ne pušte krvavi mač među sobom, jer ako se oni pokolju to će biti za nesreću svega našega naroda, a za njihovu najviše. Nemote vi ništa činit bez dogovora njihovijeh glavarah, no sve činite s dogovorom i lijepim načinom i posluhom; tako i sve ostalo, što đe bi do vas došlo, vladajte se razumno i pošteno koliko bolje i više možete, neka vide vaša braća Brđani, da vi ne radite za drugo, nego za obšte dobro i neka se oni tamo i mi ovamo možemo pohvalit vaš... tovanjem i poštenijem načinom. V pročem Bogu vas preporučavam i ostajem vaš dobroželatelj. Na Cetinje, koji mjesto sebe pošiljem moj krst,
PETAR I REŽEVIĆIMA Blagorodnoj gospodi suđam, vojevodam i pročim glavarom i starješinam i svem poštenom plemenu Reževićima mir, zdravije i milost od boga. Evo je već došlo vrijeme, da ve molim poradi ove stoke, da mi puštite na zimovanje na Vašu zemlju, kako ste i pasanijeh godištah. I za to šiljem đakonu Savu, da se s vama od moje strane razgovori i da ve moli, po kojemu čekaću vaš pošteni odgovor. A što se travnine tiče, kada ove jeseni među vama, ako Bog da, dođem, nagodićemo se. U toliko ostajem svijeh ljubezno pozdravljajući i žudeći vi svakoga dobra i poštenja. Na Stanjeviće, sept. 27. - 1794. VLADIKA PETAR
Presvijetli gospodine, Ne mogući terpjet svake petnaest-dvadeset danah plač sa suzama starice, majke Laza Prorokovića, koji je u tamnicu kotorsku evo blizu dvije godine. Ja sam prinuđen preprovodit i trećjom njezino prošenije i pritom molit vaše p. g. da biste svagdašnjim velikodušijem vašim uložili popečenije pri vlasti ot koje zavisi isti tamničar za znat kakva je njegova setenca da i ja činim znat prije pomenutoj starici i da više poradi iste nebezpokojim vašu osobu. I pri ovoj zgodi imam čest vozobnovit vam svagdašnje moje počtenije s kojim i ostajem Cetinje vašega p. g.
PETAR I KUČIMA i DR. Ot nas Vladike Petra Blagorodnoj gospodi vojvodama, knezovim i počim vrhonim i mirskim glavarima i svijema Kučima, Piperima, Bratonožićima i Vasojevićima drago pozdravljam. Zna se kako se pop Lako odano pokaluđerio i narečeni Arsenij, koji želi pri crkvi u Manastir vaš na Dugu Bogu služiti, pa čujem da se i pom Premo na isti način hoće da se pokaluđeri radi spasenija svoje duše. Ja se duševno radujem, čujem, da u naš narod ima takvijeh sveštenika, koji će i za vaše spasenije Bogu moliti i vas na put božji vastavljati. Toga radi koliko jednog, toliko i drugog svijeta vam usrdno preporučujem, da ih lijepo kao služitelje božje, držite i počitujete i da njihove nauke slušate, kako mogu mirnim i veselim srcem za vas duševno i tjelesno dobro Boga moliti, koje vas preporučujem i ostajem vaš dobroželatelj. Cetinje, marta, 2. 1822. Vladika Petar
PETAR I KATUNjANIMA I BRĐANIMA (M.P.) Ot nas vlad[i]ke Petra prevoshoditeljnomu gospodinu guberna[to]ru, i blagorodnim gospodam serdarom, vojevodam, knezovom i barjaktarom i pročim glavarom i starješinama i svijema Katunjanima i Berđanima drago pozdravljenje. Eto vidite, braćo Cernogorci, i Berđani, što se učini u našu zemlju, koliko je zla i kervoprolića na svaku stranu bilo otkada sud i kuluk razmetnuste i otkada nastade samovoljstvo da svaki može činiti što je kome drago. Na Cetinje, maja [1] vla[di]ka PETAR
PETAR I ARHIMANDRITU JOSIFU I IGUMANU GEORGIJU prepodobnjejši otec arhimandrit Josif i otec i igumen Georgij Znate kako se dogodila nesreća i zlo među Bjelopavlićima i Piperima, s kojega zla kako čujem hoće bit među njima veliko krvoproliće; i ako se poklaše ja znam da će i jedni i drugi sebe razurit i svoju slobodu izgubit. Toga radi šiljem Stefana Lazarovića s mojijem krstom namjesto mene samoga i nekoliko glavarah i i ostalijeh Crnogoracah tamo, koji će ih moliti i kumiti da se umire i da ne puštaju krvavi mač među sobom. Nego i vi skočite također da ih i vi ujedno s Crnogorcima molite, da sud postave i da ne učine dušmanima na volju, koji jedva čekaju da se oni pokolju, zašto lijepo znadu da bi tade Piperi prinuđeni bili u turske ruke i gradove uljesti i da bi ta rat otvorila put Turcima na Bjelopavliće. Ovo je nas nagnalo, da nekoliko Crnogoracah tamo pošljemo. I ako Brđani ljube... i svoju slobodu i poštenje ja mislim da će poslušati i da će se umirit. Vpročem ljubezno vas pozdravljajući ostajem vaš dobroželatelj Na Cetinje vladika PETAR PETAR I VUKOLAJU RADONjIĆU Milostivi gosudar moj, Gospodin Gubernator, Nahodeći se veoma smućen i nemiren od svađe i mejdanah ceklinskijeh razumjeh s velikim oskorblenijem i žalosću, kako su Stupići posjekli vašega brata i da su to učinili po ikakvoj zađevici, kako što se u nesrećnu našu zemlju često događe, ne bi mi tolike žalosti, a ne bi ni vama ni vašoj braći, no što su mu glavu u neprijateljske ruke ponijeli, to je i mene i svakomu poštenomu Cernogorcu jednaka žalost, kako i vama. Toga radi vas i svu vašu braću molim, da ne biste ništa činili priđe nego se vidimo i razgovaramo za to zlo i za sramotu sve zemlje kako ćemo činiti. Suviše vas molim da se ne dajete u prekomjernu pečal nego da velikodušno pretrpite ta žestoki udar koji je vaše serdce uzvio. Vpročem Bogu vas preporučavam i ostajem vaš dobroželatelj i pokorni sluga vlad[i]ka PETAR Na Opač,
PETAR I KARAĐORĐU Svetlejši slavno-serbskogo naroda verhovni predvoditelj Georgij Petrovič! Minuvšego godišča u avgustu mesecu imao sam čest s veličajšim udovoljstvijem primit Vaše vseblagoprijateljnejšeje pismo, črez Gavrila Šibaliju i Jevta Šećerovića otpravljeno, koje me je puno obradovalo i na koje vam prinošu čuvsvitelnejšuju moju blagodarnost. Mi ovamo čujemo da je moždu našim visokoslavnim pokroviteljem i Portoju Otomanskoju mir zaključen, no na kakovih kondicionah neizvestno. Vsepokornjejše molim Vas, ljubeznejši predvoditelj, ne ostavite črez sego pismonosca, kako o tom, tako i o svemu što tamo proishodi, uvedomit menja i najpače o dražajšem zdravijem Vašim. Ja sam soveršeno uveren jestli vojna prodolžena budet, što Vi ne ostavite prežije svoji plani, prostirajuščiesja k našim granicam, i što ja zablagovremeno dražajšim pisanijem Vašim uvedomlen budu. mitropolit černogorski Cetinje, 5/17 marta 1811. god.
PETAR I RUSKOM CARU, 1828. godine
PETAR I SULEJMAN PAŠI REDŽEPAŠIĆU Od nas Petra Petrovića, vladike crnogorskoga i kvaljera rosijskoga , izbranomu i uzvišenomu i veličuvenomu i svijetlomu gospodinu Sulejman-paši Redžepašiću milo i drago prijateljsko pozdravljenje. Primio sam iz ruke tvojega vijernoga sluge, a mojega sveštenika popa Ivana Kovačevića predrago i prijateljsko gospocko tvoje pismo, koje sam od milosti više putah pročitao, videći u njemu sladost od velike tvoje dobrote i mudrosti i razumijući, kako te čestiti i presvetljejši car za tvoju vjernu službu iznova pomilova i podari tugovima i masapom. Ja želim, da ti gospostvo bude srećno i čestito i dugovječno, toliko sveđer više i slavnije, koliko ti sirotinja i prava raja moli više Boga za zdravlje. Mene će pak osobito mila biti čestitost, slava i poštenje i svako tvoje dobro milo i drago, budući si Ercegovac, jerbo i moji stari jesu iz Ercegovine ispod Njegoša u Crnu Goru došli, i tako, dakle, moj predragi prijatelju, mi smo po starini vilajetlije, ili jedinozemci. Bićeš, mislim, razumio, kako Onogoštani posjekoše sina popa Kočevića, pak kriju i premeću na Crnogorce, da zarate Grahovo s Crnom Gorom, kako će ga lakše razseliti, kako su i Banjane i ostale razselili. A ja sam evo razabrao, da ga Crnogorci ubili nijesu, a da ga je koji ubio, ne bi mu stana u Crnu Goru bilo, nego da ti je siromah pop preporučen, da ga osvetiš. Ja hoćah umah na tvoje prijateljsko pismo odgovoriti, no nijesam mogao, dokle nijesam razbistrio čisto za popova sina, zato te molim, nemoj me primiti za žalost; suviše neka znaš, kako Onogoštani dođoše neki na stanak s Crnogorcima, da vjeru uhvate, a neki zapadoše na put u busiju te dočekaše i dvojicu ubiše, a jednoga raniše i pogiboše od njih dvojica; sirotinju dave i razgone oko sebe. Pisao sam tolika puta knjige i posilao u Onogošt, kako su naši čestiti cari u mir i u slogu, tako da i mi na komšiluk mirno živimo, ali oni zapovjedi čestitoga cara ne slušaju, no nekad vojskom, a nekad četom udaraju na naša pogranična sela, što se trpjet ne može. Ako dade Bog, da opet u Hercegovinu dođeš, mene će biti veoma milo, i ja ću se nadati tvojemu gospockome pismu, koji želim da mi budeš u poštenju i milosti carskoj zdravo, mirno i veselo, moj dragi prijatelju. Junija 20. - 1800. -----
|
