CRNOGORSKI ANEGDOTSKI HUMOR

PLAVSKO-GUSINJSKI HUMOR

Саво Јокић
ВЕЛИЧКИ БИСЕРИ

Биљешка о аутору

Саво Јокић

       Саво В. Јокић рођен је у Новшићу, на Велике покладе хиљадудеветстотридесет и неке, прошлога вијека. Година рођења му није утврђена. Мајка му је казала да је рођен оне године кад је Љубо градио кућу. Питао је Љуба, кад је то било; рекао му је, исте оне године кад си се ти родио. И поред тога што не зна годину рођења, има три крштенице са различитим годинама рођења и употребљава их како му кад затреба.
       Школа га није оптерећивала. Говорио је: паметноме школа не треба.
Повремено је сарађивао са "Гардистом", "Милиционаром", "Борбом", "Политиком" и "Колом".
       Дуго година живи у Београду, а рекло би се: јуче је отишао из Новшића.

По избору уредника
Вељка Рајковића

Велички бисери

Велика без људи

У поодмаклим годинама тешко оболи командант Васојевићке бригаде, првак и главар Величана, мајор Костадин Микић. За вријеме болести, Величани га нијесу остављали самог. Видјело се да неће дуго, па га једног дана упиташе:
- Костадине, има ли нешто за чим жалиш?
- Има. Највише ми је жао што ће Велика остати без људи.

Сточна храна за дуг живот

Деведесетпетогодишњег Баку прегледао је др Бранко Турковић. Приликом прегледа, пита га:
- Ђеде, колико имаш година?
- Деведесет пет.
- Кад си посљедњи пут био код љекара?
- Кад сам био на регрутацију.
- Чиме си се хранио, кад си доживио толике године?
- Само сточном храном, господине докторе. (Бака је то мислио на мљечне производе.)

Од данас, нек будем и Живаљ

Био Раде Живаљевић начелник Среза андријевичког. На захтјев некога Коматине из Машнице, прими га у канцеларију, па пошто овај сједе, Раде га пита:
- Бјеше ли ти Лашевић?
- Не, вала, господине начелниче. Ја сам досад био Коматина, а од сад могу бит и Живаљ.

Коњ код стрица

Пролазио неки Бјелановић поред куће Мића Радуловића из Лешћара, а пред кућом стајала баба која је била наглува, па је упита:
- Ђе је Мићо, баба?
- Ено га горе, свезан на ливади.
- А ђе ви је коњ?
- Пошао рано јутрос код стрица, одговори му баба.

Није чула за Христоса

Милан Брека, родом из Лике, био је командир жандармеријске станице у Бјелухи. Оженио се сестром Вуца Јокића из Волујака. Једне зиме, о Божићу, Милан на скијама дође да ташти Милици и шурацима Вуцу и Вукоти честита Божић.
Кад је Милан ушао у кућу, Вуцо и Вукота полагали су стоки доручак у кошари мало удаљеној од куће. Кад се Милан појави на вратима, викне:
- Баба, Христос се роди!
- Бога ми, ја за то чула нијесам. Ено Вуцо и Вукота у кошари ђе полажу стоци, па то њима кажи.

Раздери чарапе, па скачи

Стара Савета Нешовић се нешто разочарала и ријешила да изврши самоубиство скакањем у Лим. Пође на мост и поче да изува чарапе. У том моменту, случајно наиђе њена комшиница, па је упита:
- Зашто се изуваш ту?
- Оћу да скочим у Лим, па ми је жао да оду и чарапе. Видиш како су лијепо саплетене, од чисте
рудице?
- Сачекај, јадна, да их раздереш, па онда скачи.

Довијек ждријебе

Поред друге стоке, Шако Живаљевић је имао и кобилу, стару и неухрањену, праву рагу. Претовари је Шако једне прилике, па се спотакне и скотрља низ разор, и она угине. Од ње остане ждријебе. По навршетку три године, Шако га поче товарити. Мало је тада било људи у Велици који су имали коње, па су често долазили да им Шако позајми коња. Никоме га није давао, говорећи да је још ждријебе. И када је коњ навршио десет година, Шако је комшије који су му га тражили на послугу одбијао ријечима:
- Ама, људи, то је још ждријебе!
И дан-данас се прича о "ждребету Шантића". За којега се човјека каже да је млад, Величани би рекли:
- Јест ка ждријебе Шантића.

Оријентација у времену

Уочи Другог свјетског рата, Величани изаберу за предсједника Општине угледног домаћина Јевта Пауновића. Полуписменом човјеку није било лако одмах прећи с мотике на лапис. Поред тога, испоставио се и "проблем": у које вријеме долазити у канцеларију? Не само да он није имао сата, него нико у комшилуку, па се обрати Радовану Савовоме, који је иначе био писар у Општини:
- Радоване, речи ми кад јутри, да пођем у канцеларију?
- Крени од куће кад сунце дође до џаде.
- Добро. А кад је облачина?
- Кад је облачина, крени кад Лепа оде да музе овце.
Испоставило се да, по овој "оријентацији", Јевто никад није каснио на посао.

Нема жене - нема новости

Познатог домаћина и шаљивчину из Велике, Велимира Стаматовића, често су обилазили пријатељи, комшије и познаници због ћаскања и добре шљивовице коју је он производио и обилато нудио.
Једног дана, око подне, посјете га три-четири пријатеља, па га један од њих упита:
- Велимире, шта данас има ново?
- Бога ми, не знам. Жена ми се још није вратила из села.

Чобани пошли у официре

Половином 1947. године, Савезна скупштина донијела је Закон о забрани држања коза у нашој земљи. Многи Величани, послије завршетка рата, држали су крда коза, па се било много тешко ријешити те "сиротињске мајке". Наређено је да се поменути закон спроведе што прије "у пракси". Иако се тада није смјело, многи су потајно реаговали.
Као паметног и имућног човјека, Зака Поповића питао један Величанин:
- Знаш ли бре, Зако, зашто уништавају козе, и од чега сада да живимо?
- Како не бих знао! Ко би их сад чувао кад видиш да њихови чобани постадоше официри?

Уш у поганој глави

По повратку из прве бјежаније 1941. године, Велика је била пуна избјеглица с Косова и Метохије. Дио породице Радована Џудовића, који је такође избјегао с Космета, отабори се на Сјенокосе Станића, у једном станку који случајно не бјеше изгорио. Не само избјеглице, но и остале, притисла немаштина, страх и глад, да не може бити горе. Поред тога, несрећни народ бјеше притисла гњида и уши, да се од тога нијесу могли одбранити. Кад притисне зло, у народу свашта има, и свашта се дешава. Ни чешљева свак није имао, а ко је имао онај "чести", чувао га је као очи.
Јелица Радованова је своје синове најчешће бискала. Једног јутра, прво је бискала Ратка, и нађе му подоста вашију у коси. Братиславу је нашла свега, и гњида и вашију, а Милошу ништа од тога, па ће га ударити по затиљку и рећи:
- У погану главу ни уш неће!

Сач на глави

Заставник ЈНА Радун Радосавов Јокић дошао на одсуство, код својих у Волујак. Тада је био на служби у Крагујевцу. До Пећи је дошао возом, а од Пећи камионом до на Јабуку. Кад је пролазио поред Миладинове куће, заустави га баба Рада и с њим се задржи око пола сата. Радун је био у униформи и испод руке је носио ташну. Сјутрадан пита баба Раду Ракита Вукашинова:
- Ко би онај што јуче разговара онолико са њим?
- Ада ко! Дивни Радун Радосавов. Турио сач на главу, а чапру под руку, па му се чини: нико ка он.

Татина адреса

Одмах послије завршетка Другог свјетског рата - биће, 1946. године - позову војне власти Рајка Гојковића на одслужење војног рока. Испраћај је био достојан том чину. На трпези је било свега до чега се могло доћи - у оно вријеме. Шенлучење није било забрањено, па је доста муниције из пиштоља и пушака истрошено.
У таквој ситуацији, Рајко је попио мало више, а био је и узбуђен, јер се дотад није одвајао од куће. Поздравио се са свима који су дошли да га испрате, и на крају и с оцем. При растанку, отац ће њему:
- Сине Рајко, чим стигнеш, пиши.
- Оћу, тата, само ми дај адресу.

Тридесет и два дана у мјесецу

Почетком 1941. године, позову у резерву Јована Цакића. Други свјетски рат био је на помолу. Завладао је велики страх у народу. Јован се из резерве није дуго јављао. Једнога дана, стигне писмо од њега. Мајка му Милица била је неписмена, па га однесе Алекси Гавровом, да га прочита. У писму је стајало да ће доћи тридесетог или другог. Да би утврдила када је то тачно, Милица однесе писмо Ђолу Миљановоме, да јој он растумачи када је то:
- Ђоле, добила сам писмо од Јована.
- Што пише, кад ће дој?
- Вели да ће дој триес другога, па сам дошла да ми кажеш када је то?
- Ако ти је писао да ће доћи триес другога, он ти га, грдна друго, неће ни долазит.

Скупа коза

За вријеме рата, Милка Вујадинова Јокић куповала козу од Муја Бардова, Шиптара из Гусиња. Он је повремено био вулнетар, па је ризик био код њега поменути комунисте и петокраку. Кад су почели причу око погодбе, Мујо јој рече да је не да мање но за 10 хиљада лека. На то ће Милка:
- Е, не дам ти толико, Мујо Бардов, да јој је петокрака на чело!

Сијено и филозоф

За вријеме рата, квислиншке власти оснују Префектуру (општину) у Горњој Ржаници, за села Велику, Новшиће и Горњу Ржаницу. За предсједника префектуре поставе познатог присталицу окупационе власти Авда Авдића, из Гусиња, а првог до њега Ибра Машића, из Берана.
Свака кућа из поменутих села морала је да им испоручи десети дио прихода. Ту глобу над народом звали су "десетак".
Приликом разреза Мини Станићу, оцу припадника НОП-а, поред осталог, нареди Авдо да донесе и 600 килограма сијена. Тада нико од Величана није имао коња, јер су свима били опљачкани, па је толико сијено било немогуће однијети на леђима у Ржаницу. Од велике муке и невоље Мина приђе Авду, скиде капу, па ће:
- Е, не могу ти ја толико сијено, господине предсједниче, донијет у Ржаницу, па да сам филозоф.

Стао му камен на главу

За вријеме сељачких радних задруга, пита Милка Вучељина сина Марка, средњошколца:
- Марко, ко измисли ову муку и ове задруге?
- Лењин, мајко.
- Е, леле му за главом!
- Он није жив, давно је умро.
- Па ко настави ову муку?
- Стаљин.
- Стао му камен на главу, погани бркатој, ка да није имао друга посла но да народ смете о јаду.

Не бјежи му прва класа

Једнога петка, по завршетку Другог свјетског рата, пође Велимир Стаматовић у Плав на пазар. Био је то један од префињених Величана. Волио је да "цугне", и тада је било милина бити у друштву са њим. Тог петка сретне Милорада Вучетића, официра ЈНА, човјека кога је свак волио и поштовао. Био је у току рата замјеник команданта батаљона у 7. Црногорској бригади, у којој је био тешко рањен. За освједочено јунаштво, добио је висока одликовања. Пођу њих двојица у кафану Џудовића на пиће. Пријатно су, уз чашицу, разговарали о свему и свачему, па ће га, између осталог, Велимир питати:
- Милораде, шта си ти сад по чину?
- Капетан прве класе.
- Вала, када си био мањи, био си шеран до зла бога. Палио си људима листове, обарао плотове, са
стоком арао усјеве, лажао дјевојке. Углавном, био си поган прве класе. Сад си, Богу хвала, капетан прве класе, тек теби прва класа никад не бјежи.

Рано обољела

Тетка Сава Вуковога по мајци, Љубица, само што не бјеше навршила стоту годину. Дошао Саво да је обиђе. Она му се пожали да је нешто жига у крстима и да је ноге боле, те да не може ни преко "двије сламке".
Саво ће зачуђено:
- Вала, тетка, чуди ме да те тако рано ноге заболе.
- Бога ми, није рано. Почеле су ме бољети још прије двије године.

Два сина јој "узеле Србијанке"

Среле се на једној сахрани старе пријатељице, Зека Вукова и Мика Радотина. Причале су о свему, а највише о дјеци: ђе су, шта раде и јесу ли се синови поженили и ћерке поудавале. Зекина три сина су оженили Црногорке, а двојица Србијанке. Кад ју је Мика питала јесу ли јој се сви синови оженили, одговорила је:
- Тројица јесу, а двојицу су узеле Србијанке.

Твоје је само да умреш

Дошла Зека Вукова у Београд, синовима. Кад је била код Сава, разболи се и добије температуру. Плашећи се да не умре, те да неће бити сахрањена у Новшићу, заповиједи да је одмах одведу кући. (Чула је да је транспорт мртваца веома скуп, па је хтјела да је живу одведу кући, те тиме избјећи трошкове.)
Син јој Саво, познат по томе што у шалама никога не штеди, пита је:
- Што си навалила да те по овој студи водимо?
- Чула сам да је млого скупо кад се мртвац превози на даљину, па да ве не глобим са трошковима.
- Мајко, твоје је да умреш, а остало је мој проблем.
- Како то мислиш?
- Ако умреш, ставили бисмо те у кола међу нас двојицу, па бих ти у једну руку ставио комад
хљеба, а у другу комад сира. Ако би нас милиција зауставила, мислили би да си јела па да си мало
придријемала, и не би било проблема.
На то ће Зека, забезекнуто:
- Па би ли ти то учинио, за име великога Бога?

Код двојице, коза јалова

Бано Радев, поред остале стоке, имао је и козу. Негдје у октобру, када се вратио са "државног рада", мајка му саопшти да коза тражи да се пари. Јарца у селу нико није имао, па га је требало наћи у другим селима. Послије дугог нагађања, сјетише се да јарца има Вељко Микин у Велики. Мајка ће Бану, из тих стопа:
- Ајде, Бано, поведи је!
- Ја не могу, уморан сам.
- Онда иди ти, Мујо, - заповиједи баба унуку.
- Не могу ни ја, - отказа јој унуче.
Баба ће на то:
- Бога ми је срамота да код вас двојице коза остане јалова.

Виша њега

На хируршком одјељењу подгоричке болнице Величанину оперишу жену. Кажу му да су јој у жучној кеси нашли "гомилу пијеска".
По повратку њеног мужа из болнице, гдје је био да је обиђе, за тили час скупи се цио комшилук у његову кућу, да се интересују о њеном здравственом стању.
На многа питања присутних, он одговори:
- Од сада неће моћ да ради ка раније. Мора да мирује, да пази на дијету, и, како кажу љекари,
требаће јој виша њега.
- Колико знам, "њега" јој је требало више и прије операције, - рече један од присутних.

Прво је чуо, друго не

За веома кратко вријеме, послије тешке болести, умре Даница Жујова. Жалост за њом била је велика. Лелекача и тужбалица било је као никоме до тада. Послије неколико дана, пође Жујо код братучеда, Бана Радевога. Уз чашицу, водили су разговор о сахрани и о свему другом везаном за Даницу. Између осталих, лелекао ју је и познати лелекач из Васојевића, Љубо Лалић. Жујо га је цијенио и поштовао, зато што је био у пријатељским односима са зетом му, Светом Нововићем. У причи, Жујо ће Бана, познатога шаљивчину, упитати:
- Чу ли ти, дијете, како онога дана лелека Љубо Лалић? Чу ли кад рече "јуначка шћери и јуначка
жено"?
- Чуо сам оно прво, оно друго не, - шалећи се, одговори му Бано.
Као да се нађе мало погођен, Жујо рече:
- За то ти једи оно што се не једе!

Мачка - риболовац

Хоџа новшићки био је велики шаљивчина, паметан и веома духовит човјек. Пошао он, једнога дана, Митру Бошковићу у госте. Разговарали су о свему, па и о лову и риболову. Хоџа је о свему више причао, а Митар му је све одобравао. У једном тренутку, хоџа ће Митру:
- Вјерујеш ли да ја имам мачка који ми сваког јутра доноси младицу од три кила из Језера?
- Е, то ти, оџа, не вјерујем.
- Нијесам ја очекивао да ми вјерујеш, но сам стио да провјерим јеси ли и колико бистар и паметан.

Кад је вода слатка

Милутин-Бан Вуков Јокић волио је друштво и кафану. Често је остајао у њој до касно. Једнога јутра, кад је устао из кревета, попио је на искап бокал воде. Гледајући како је слатко пије, жена га упита:
- Је ли ти много слатка јутрос?
- Да знаш како је ујутру вода слатка, увече би посљедњи динар дала за ракију.

Мали нијесу крупни

Стигла јесен и вријеме за убирање јесењих плодова. Симо Огњановић копа кромпире, и узгред их "сортира". На једној гомили су крупни, а на другој ситни. Наилази његов комшија, па га пита:
- Јесу ли крупни, Симо?
- Ови велики јесу, а ови мали не, Бога ми.

Јастук под ноге

Договоре се Вуко и Вујадин Јокић с братом од тетке, Радуном Џудовићем, да пођу у госте хоџи новшићкоме у Плав. Уз обилан мезетлук и ручак, они четворица, по причању, попију пет литара ракије. У мрклу ноћ, припити, сва тројица навале да иду кућама. Хоџа им брани и уставља их на конак, па заповиједи жени:
- Простри постељу људима да спавају, али им немој турат јастук под главу, но под ноге.
- Зашто под ноге?, пита га жена.
- Ноћас су им ноге паметније од глава, - рече хоџа.

Лакше му је погодит

Данило Вукашинов Јокић, из Велике, био неким послом у Андријевици. По обичају, кући се вратио пијан. Видећи га како се "утенефио", жена га згрануто и љутито упита:
- Ђе си се, јадан, тако накитио, у Мурини или Андријевици?
Данило је хтио да каже "у Андријевици", али није било силе да може, од замуцкивања, изговорит и погодит име Андријевици. Гледајући како се мучи, син Саша га овако савјетује:
- Тата, реци да си се напио у Плаву, лакше ти је погодит.

Каца за купус пушта

Испод Стражевичке чесме у Велици налази се кућа Милована Белевића. У непосредној близини куће, своје и друштвене чамове шуме има колико ти Бог хоће. Њему је нешто било милије да сијече у друштвеној него у својој, "не знам" због чега? Но, било како било, Милован се поче бавити пинтерским занатом. Причају да је такав "мајстор" да му је потребно два мјесеца да направи понеки качурак. Дође неки Величанин код њега и наручи да му направи кацу за купус. Направи је он, власник дође по њу и однесе је. Послије неколико дана, сретну се њих двојица, па ће овај Миловану:
- Ја ти ону кацу морам вратит.
- Што, срећно било?
- Пушта, брате, воду на све стране.
- Ти си од мене тражио да ти направим кацу да ти држи купус, а не воду. Па ако купус пушта, врати
ми је.

Године не боле

Стогодишња Љубица Николина жалила се на болове у костима. Одведу је љекару, па је он, послије детаљног прегледа, пита:
- Бако, колико година имаш?
- Не питај ме за године. Оне ме не боле, но ме кости боле, - љутито ће Љубица.

Не, не дао Бог

Сретну се код Задруге у Велики првоборац НОР-а Милош Џудовић и Велимир Стаматовић. Као стари знанци, дуго су разговарали и ћаскали, па у једном тренутку упита Милоша:
- Ожени ли се Владета Вукашинов?
- Ожени.
- Је ли чему?
- Јест, Бога ми, добра је дјевојка.
- Знаш ли како јој је име?
- Јованка.
- Не, не дао Бог! Доста смо Тито, ти и ја видјели јада од Јованка, па сад и грдни Владета.

Кајање

Цветко Милошев из Новшића, колико је био поштен и болећ, много више је био љут и тврдоглав човјек. Причају, кад би се наљутио, па кад би могла та љутина да се проспе у Лим, све би рибе поцркале. А кад би нешто наумио да уради, није било силе да га од тога одврати.
Једне године наљути га жена Стана, и он је, богами, жестоко истуче. Кад га је прошла љутина, видио је да је сва у модрицама. Дође му је жао, па рече:
- Што не утече, грдна друго, кад виђе да сам отрован?

Присна шала

Пољка Вукашинова била је јединствена, у нашем крају, "жена-човјек". Страствен пушач, знала је с другим гостима и да, у границама, "цугне" покоју. Знала је и да се нашали и с мушкарцима и са женама. Причала је и "масне" вицеве, псовала је. То је само она могла, и то је само њој пристајало. Њу да слушају, кад се она шали, долазило је и старо и младо.
Једне године, дође Саво Вуков са женом на годишњи одмор, и Пољка пита њу, која није имала дјеце.
- Је ли, ти опет дође сама?
- Дођох, тетка.
- Знаш ли ти што ми радимо са јаловом кравом?
- Не знам, - каже Ана.
- Ми или је продајемо или кољемо. Углавноме, ништа јалово не држимо.
- Код нас у Бјелопавлићима није тако, тетка.
Ми јој мијењамо бика.
- Е, иди у материну, тако ме још нико зајебао није, - одговори Пољка и загрли је.

За човјека, треба још да расте

Митана Кнежевића је најмање једном годишње долазио да обиђе Вешо Новов. Једном, када је свратио у кућу, нађе само Митана и сина му Драгана. Остали укућани бијаху на ливади, да купе сијено. Драгана су оставили да се нађе оцу при руци, пошто је био непокретан.
Он је био још "фркунић". Вешо га помилова, помази, па ће Митану:
- Драган је доста порастао. Вјерујем да ће бити добар човјек.
- Да је растао за магарца, доста је порастао, а за човјека му треба још да расте, - закључи Митан.

Ујак га учио да краде

Свакодневно је Марко Брека навраћао у кафану Ратка Јокића у Пећи. Маркова мајка је била од Јокића, па је он Ратка ословљавао са "ујаче". Ратко га је много волио и цијенио, као одивичића и као правника. Једнога дана дође Марко са Томом Вукотиним, и са још једним другом, да играју карте код Ратка. Ратко је, такође, волио да мало "прочешља" карте, па сједну у сепаре и договоре се да играју "66" - у по порцију говеђе пршуте. Ратко с другом изгуби три порције, и на помолу је била и четврта, па ће Ратко Марку:
- Ти, Марко, крадеш!
- Ко, ја?! Ја не крадем.
- Крадеш, Марко Брека, крадеш!
- Па ти си ме, ујаче, научио, -мирно ће Марко.
- Ја те, сине, нијесам учио да крадеш мене, но другога.

Могао би бити будалама командир

Једнога љета седамдесетих година, пуковник др Вукашин Гојковић позове у госте брата од ујака, Сава Јокића. Док се ручак припремао, њих двојица су, уз "чашицу", изводили разне шале на рачун један другога. У томе им је обилато помагала и Вукашинова тетка Пољка. Могло би се рећи да је она у духовитости предњачила. Барабар је с њима причала и "масне" вицеве. У "препуцавању" чији су преци бољи, Саво је предњачио над Вукашином. У једном тренутку, од "муке", Вукашин га назва "куферашом". Плашећи се да се Саво не увриједи, Пољка се окрену братанцу:
- Што дираш чоека, ви Гојковићи имате чету "будала", којима би ти могао бити командир?

Џабе служио војску

Бјеше Саво Вуков дошао из војске. Међу првима дошла је да га обиђе, боље рећи да га "тестира", Марта Рајова. Враћајући се кући, сретне је Марија Милутинова, па је пита:
- Ђе си то продила, друго?
- Ође до Вукових.
- Што, да није нешто ново?
- Дошао Саво из војске, па одо да га видим.
Богме само са очима.
- Бога ти, како бјеше?
- Рекла би да је џабе служио војску. Саво отишао, Саво дошао.

Женидба онога оном

Ожени се Величанин с једном за коју се причало да је била "свачија". Сретну се двојица комшија, па ће један упитати другога:
- Јеси ли чуо да се онај, ноћас оженио оном?
- Не, то је за мене јутрос ново. И ко оде да му честита, отац му говно изио.
- Бога ми га је твој јутрос рано изио.
- Што?
- Бјеше ти се јутрос рано брат поткочио са боцом, и отишао да му честита.

Просидба

Ријешио Љубо Новичин да по четврти пут уплови у брачне воде, па отишао на Пепиће са намјером да тражи разведену кћер разведеној Драги Јанковој. Драга га, као што је ред, почасти кафом и ракијом. Кроз разговор, Љубо ће, како је он то знао, започети причу о женидби. Причао јој је како је он добростојећи човјек. Али, она га је сумњичаво посматрала и слушала, а за процјену његових тврдњи ни она није била лошији мајстор од Љуба, па му се обрати:
- Нека је све то тако, али сам ја чула да се за тебе причају свакојаке приче.
- Слушај, Драге, да сам ја слушао што се за тебе прича, ја данас не бих био овдје.
- Па јеси ли ти дошао да тражиш мене, или моју шћер?

Оће ли оца погодит?

Брачном пару из Велике, Кому и Мици, у почетку су се рађале само "чоре", њих седам. Жељели су, по сваку цијену, и сина. Чула Мица да у Бијелом Пољу постоји неки муслиман који "подвезивањем" гарантује рођење мушког дјетета. На њено наваљивање, Комо је одведе томе "стручњаку". На њихово задовољство, послије годину дана Мица роди два сина. Њиховој срећи није било краја. Пријатељима, па и познаницима, такође је било веома драго кад су чули за ову вијест. Сви су дошли да им честитају и, кад би видјели бебе, говорили су: "Пре машала, ерваити отац".
Касније, кад су поодрасли и почели да чисто говоре, па би их неко питао "чија сте ви лијепа дјеца", одговорили би: "Ми мамини". "Убудуће", учи их мајка, "кад вас неко пита чији сте ви, кажите Комови". На то ће један од њих:
- Ако кажемо да смо Комови, оћемо ли погодит?

Скратили и планину за главу

Прије тридесетак година, неки домаћи планинари разастрли гео-карте по столу у кафани Драга Томовића на Чакору и гласно расправљали о надморској висини појединих висова око Чакора, па и самог Чакора. Један је говорио да има карту од прије Другог свјетског рата, на којој пише да је Чакор висок преко двије хиљаде метара надморске висине, а да на најновијим картама пише да је висок свега 1849 метара, и како је то могуће?
Ову расправу, за сусједним столом, слушао је стари велички боем Димитрије - Трошо Пауновић, па ће им:
- Слушајте, господо, могуће је. Скратили су га комунисти, као што су многе за главу скратили.

Учитељ без мозга

Преци Зака Поповића доселили су се из Шекулара у Велику. Ту се Зако и родио. Послије неколико година живљења у Велики, купи имање у непосредној близини Плава. На том имању Зако је богато живио.
Тридесетих година прошлога вијека, Зако добије мождани удар и буде успјешно оперисан у Београду. По повратку из Београда, сва родбина, пријатељи и познаници долазили су да га обиђу. Једнога дана дође група учитеља, колеге брата му Новице, да га посјете. Знајући га као шаљивчину, један га упита:
- Како си сад, Зако, ка си остао без мозга?
- Е, да сам раније остао без њега, одавно бих био учитељ, - одговори Зако.

Пити, ил' не пити

С лијеве стране пута што води од Плава према Комарачи, налази се православно а с десне муслиманско гробље, много веће. Новица Поповић, некадашњи начелник среза и народни посланик, човјек у то доба с великим ауторитетом, позове брата Зака да прошетају, и то у правцу ова два гробља. Новичина намјера је била да савјетује Зака да не пије колико пије. Причао му је да је пиће велики порок и да се од њега најчешће и највише умире. Слушајући ове савјете, Зако застане, па га пита:
- Новица, чије је ово гробље десно?
- Муслиманско.
- А ово лијево?
- Православно.
- Јесу ли ови десно пили?
- Не, њима Коран то не дозвољава.
- А ови лијево?
- Јесу.
- Па што је њих десно више но ових лијево, кад нијесу пили?

Наранџе споља горке

Између педесетих и шездесетих година прошлога вијека, разболи се Зеко Благојев из Велике. Лијечен је у болници у Титограду. Многи Величани су га обилазили у болници, и од понуда доносили му, углавном, наранџе које су, у оно вријеме, биле ријеткост. Зеко их замоли да му их више не доносе, јер "то" не може да једе. Један од посјетилаца му рече:
- Како не можеш, оне су и слатке и здраве за организам?!
- Слатко је оно унутра, а ово споља горчије је од чемерике, па их нешто не могу.