|
|
|
|
Predrag Šarčević Ovako je, krajem XIX veka, u Revue des deux mondes pisao izvesni V. Ferer, očajavajući zbog sveopšte polne konfuzije koju su, po njegovom mišljenju, svojim "nedoličnim" ponašanjem prouzrokovale subverzivne pripadnice tadašnjeg pokreta za emancipaciju žena u urbanim centrima Zapadne Evrope. Kako bi se, tek, ovaj siroti drveni advokat patrijarhalnog poretka i nesumnjivi obožavalac žene kao majke, kuvarice, švalje i pralje neprijatno iznenadio da se u to vreme, nekim (ne)srećnim slučajem, zadesio na Balkanu - na primer u Crnoj Gori, na Kosovu, ili u severnoj Albaniji - i da je, poput nekih drugih Evropljana, njegovih savremenika, koji su putovali ovim krajevima, bio prinuđen da svoje zalihe skupog duvana arči rapidnom brzinom na čašćavanje domorodaca koji, pored mnogih drugih besmislica u koje veruju, takođe smatraju da nije neophodno imati "pišu" da bi se bilo muškarac!
Istini za volju, sumnjam da bi iko od pomenutih domorodaca uopšte pokušavao da ubedi dotičnog evropskog gospodina u tako nešto. Štaviše, siguran sam da bi Ferer u njima pronašao ne samo najiskrenije istomišljenike i najortodoksnije pristalice učenja o neophodnosti držanja žena u zapećku, nego i uzore za neslućeni razvoj svog latentnog mačoizma. Ali, ukoliko bi bili svesni krajnjih posledica delovanja vlastitog konceptualnog sistema, oni bi, jednostavno, morali da mu objasne da se kulturna značenja kategorija muškosti i ženskosti ne podudaraju obavezno sa biološkim odlikama muškarca i žene. O čemu je, zapravo, reč? Ni rod ni pomozi... pol. Polna diferencijacija je univerzalni prirodno-biološki, ali, istovremeno, i kulturno-simbolički i socijalno-ekonomski proces. Pa ipak, navikli smo da i one karakteristike koje su neosporno rezultat delovanja Kulture i Društva - poput, recimo, podele rada, uloga, položaja i statusa na osnovu polne pripadnosti, ali i niza karakteristika "muškog" i "ženskog" ponašanja koje su direktna posledica ovih podela - smatramo, isto tako, suštinskim i "prirodnim" odlikama muškarca i žene kao što su to, na primer, polni hromozomi, polne žlezde, polni hormoni, genitalije i druge fiziološke i morfološke karakteristike organizma. Pritom se, po pravilu, zdravorazumski tvrdi da je svet ljudskih bića podeljen na dva, i samo dva, pola i da sve njihove suštinske oznake, kako one prirodno-biološke, tako i socio-kulturne, obavezno moraju biti istovetno polarizovane. Tako se, na primer, u našoj vlastitoj civilizaciji očekuje da će osoba sa genetičkim kodom XX obavezno imati jajnike i vaginu, dok će osoba sa polnim hromozomima XY isto tako obavezno imati testise i penis. Ali, očekivanja i predviđanja idu i mnogo dalje, pa se, pored navedenog, od osobe XX očekuje da će se u svakodnevnom životu osećati, ponašati i izgledati kao žena i da će u društvu zauzeti poziciju koja joj kao ženi pripada, dok se od osobe XY očekuje da će u svakom pogledu biti - "pravi muškarac".
Zbog svega ovoga je Fererovo zgražavanje nad nejasnim, tačnije dvosmislenim, identitetom sifražetkinja i industrijskih radnica s početka našeg teksta na prvi pogled potpuno razumljivo i opravdano. One se nisu uklapale u konceptualni, moralni i, naravno, politički okvir njegovog sveta i on je reagovao na jedini logičan način, tako što ih je optužio za anomalnost! Ono što mu je nedostajalo, a što mi danas posedujemo, jeste znanje o značaju analitičkog razlikovanja pola (sex), kao izraza biologije i prirode i - roda (gender), kao proizvoda kulture i vaspitanja. Iako se, u suštini, najčešće podudaraju, ova dva aspekta bića ponekad se mogu razići u dijametralno suprotnim pravcima. Jer, na žalost, ili na sreću, i Priroda i Kultura su često mnogo nestašnije i domišljatije nego što se obično pretpostavlja i zbog toga sklone da ne poštuju zakone koje su same propisale. Usled toga se dešava, kao što će se dalje jasno videti, da anatomija ne mora obavezno da određuje sudbinu i da su u kreiranju muškog i ženskog psiho-socijalnog identiteta ponekad daleko važniji izvantelesni faktori. Balkanski primeri o kojima će biti reči u nastavku ovog rada to veoma dobro ilustruju.
|
Tone Bikaj. Rođena je početkom XX veka u severnoj Albaniji, ali je kasnije živela u mestu Tuzi, u Crnoj Gori, nedaleko od Podgorice. Bila je najstarije dete u porodici. Imala je dva mlađa brata koji su rano umrli, tako da je u svojoj devetoj godini odlučila da ona sama postane "sin". Roditelji su bili ponosni zbog ove njene odluke, a njeno pleme, Klimenti, poštovalo ju je kao pravog muškarca. U petnaestoj godini je, po običaju, dobila od oca pušku, kao sva muška deca. Kasnije, kad je Tone već bila napunila dvadeset godina, njeni roditelji su ipak dobili sina, ali ona je nastavila da bude "muško" i prema njemu je igrala ulogu starijeg brata. Pred kraj Drugog svetskog rata, Tone je bila pripadnik nacionalnog antikomunističkog gerilskog pokreta i komandovala je jednim odredom. Zbog toga je posle rata išla na robiju. Iz zatvora je izašla 1951. godine. Ona i brat su ilegalno prešli jugoslovensku granicu i našli su utočište u Tuzima, na teritoriji plemena Gruda. Osnovali su zajedničko domaćinstvo a Tone je bila glava kuće. Obavljala je samo muške poslove. Deca njenog brata zvala su je babá (otac). Mnogi ljudi nisu ni znali da je Tone ženskog pola. Sahranjena je u svečanom muškom odelu. Njeni rođaci i prijatelji su takođe želeli da prilikom sahrane javno nariču, ali su sprečeni jer Grude to ne čine za osobama ženskog pola. Njen brat i danas žali što je Tone bila lišena ove poslednje muške počasti. Dilor. Severna Albanija, okolina Bajram Curija. Rođena početkom XX veka. U osmoj godini je uzela muško ime i odlučila da postane muškarac pošto nije imala brata. Sazvala je sve rođake i obelodanila im svoju odluku. Istrajala je uprkos njihovom protivljenju, i ubrzo je stekla poštovanje i porodice i suseda. Kada joj je majka umrla, otac se ponovo oženio i dobio sina, ali to nije uticalo na Dilorovu odluku. Kasnije su Dilor i njen/njegov brat sagradili vlastitu kuću. Dilor je ostala domaćin čak i kad se brat oženio i dobio decu. Uvek je nosila mušku odeću i često je zabavljala prijatelje udvarajući se devojkama koje nisu znale da je ženskog pola. |
Od pojave ovih ranih zapisa, pa sve do danas, fenomen virdžina - tako, naime, glasi jedan od uobičajenih naziva za osobe koje na ovaj način menjaju svoj polni status i socijalni identitet - ne prestaje da privlači pažnju istraživača, naročito etnologa, ali, takođe, i šire javnosti. Na osnovu uvida u etnografsku i putopisnu literaturu druge polovine XIX i prve polovine XX veka, kao i na osnovu vlastitih terenskih istraživanja, pripadnici starije generacije srpskih i jugoslovenskih etnologa uspeli su da identifikuju šezdesetak primera sličnih onima koje su svojevremeno opisali Medaković i fon Han. Danas se, međutim, nakon objavljivanja rezultata novijih istraživanja, sasvim pouzdano sme tvrditi da je takvih slučajeva u pomenutom periodu bilo bar dvostruko više, a u izveštajima sa terena još uvek se povremeno pojavljuju i novi primeri.
Drko Memić . Gusinje, 1910-1956. Ova virdžina je odmah po rođenju proglašena za sina. "Drku se od početka tepalo kao sinu, povijan je i oblačen kao i svako drugo muško dijete i u svemu se prema njemu ponašalo i postupalo kao prema muškarcu. Izuzev majke, i dandanašnji svako ga oslovljava po muški", zabeležio je 1947. godine Mirko Barjaktarović. Drko sa majkom i sestrićem. Ovog dečaka Drko je izabrao za svog naslednika. Sestrić ga je zvao "ujko". |
Geografski, pojava virdžina locirana je prvenstveno na prostoru Crne Gore, Kosova, Metohije i severne Albanije, tj. u oblastima gde su se najduže održali tzv. patrijarhalni način života i rodovsko-plemenska organizacija društva. Etnički, reč je o slovenskom (tj. srpskom i crnogorskom) stanovništvu, s jedne strane, i albanskom stanovništvu, s druge, mada neki autori uključuju i Turke i Cigane. Konfesionalno, ova pojava je zastupljena kod pripadnika sve tri religije koje srećemo na ovom prostoru, tj. kod pravoslavaca, katolika i muslimana.
U različitim krajevima, kao i u stručnoj i popularnoj literaturi, javlja se nekoliko različitih naziva za ovu pojavu. Pored termina virdžina (alb. virgjinéshë), često se koriste i nazivi tobelija, ostajnica, ili, jednostavno, zavetovana devojka. Iako je, u suštini, reč o sinonimima, bilo je neuspešnih pokušaja od strane nekih autora da se ovim terminima pripišu kvalitativne razlike i da se oni iskoriste za označavanje različitih tipova ove nesvakidašnje i, iskreno govoreći, prilično zbunjujuće pojave. Jer iza naizgled jedinstvenog i institucionalizovanog kulturnog fenomena skriva se mnoštvo individualnih sudbina koje se u mnogo čemu poklapaju, ali se veoma često i značajno razlikuju, što znatno otežava pokušaje da se izvrši njihova precizna klasifikacija.
Virdžina Durđan Ibi Glavola, iz Prizrena. Rođena sredinom 1930-ih godina. Osmoro dece u njenoj porodici je umrlo, uključujući i četiri sina. Zato je, po hodžinom savetu, i dobila ime Durđan ("stani Dušo"), da bi ostala u životu. Po zanimanju je učiteljica. Dokle god joj pamćenje doseže, seća se da se više osećala kao muško nego kao žensko. Dok je bila mala mnogi su verovali da je dečak, a ona nije smatrala da treba da ih razuverava. U igri se družila s dečacima, a u školu je pošla kad to za albanske devojčice još nije bilo uobičajeno. Kad je počela da radi bila je upisana u dokumentima kao "učitelj". Mada je školski inspektor znao da je Durđan žensko, smatralo se da ima "dobar razlog" da se izdaje za muškarca. No, vrlo brzo je postala "učiteljica". U detinjstvu je sa drugim dečacima igrala fudbal, a kasnije je počela da igra rukomet " ali u ženskom klubu. Posle smrti njenog oca, majka i stric su pokušavali da ubede Durđan da se uda, ali ona je odbila pošto se već bila suviše navikla na svoj način života. Vreme najčešće provodi u društvu sa muškarcima, u razgovoru i uz čašicu pića. Često ide u čajdžinicu, prostor rezervisan za muškarce, gde se prema njoj ponašaju kao prema sebi ravnoj osobi, kako gosti tako i gazda. Dosta je putovala; svojim malim kolima stigla je čak do Istanbula i Pariza. U Parizu je, iz radoznalosti, posetila i neke gej barove, ali je bila razočarana tim mestima. Mnoge kolege i sugrađani smatraju je hermafroditom. |
Do sada najobuhvatniju tipologiju poznatih slučajeva ponudila je dr Ljiljana Gavrilović. Prema ovoj autorki, njihov zajednički imenitelj je čin zavetovanja na život u celibatu, na osnovu kojeg dolazi do promene njihovog socijalnog, a u pojedinim slučajevima i polnog statusa. Zavet može biti privremen ili doživotan, a u zavisnosti od vrste zaveta javljaju se i različiti tipovi virdžina, odnosno tobelija:
Prvu vrstu čine devojke koje se odriču prava na udaju i postaju tobelije zbog nedostatka odraslih muškaraca, za vreme dok ne stasa neko od mlađih muških članova porodice (u praksi su to najčešće tobelijin mlađi brat ili bratanac). Takav zavet se obično ne daje javno, već devojka svojevoljno šiša kosu i oblači neki deo muške odeće, obavestavajući na taj način zajednicu da je preuzela status tobelije. Za vreme trajanja zaveta takve osobe stiču ograničenu pravnu i poslovnu sposobnost; na primer, imaju pravo da prisustvuju plemenskim skupštinama, ali bez prava glasa. Kasnije se one mogu i udati, što se, međutim, u praksi gotovo nikad ne događa.
U drugu grupu spadaju devojke koje se privremeno zavetuju na život u celibatu zato što se muški članovi njihove porodice nalaze pod pretnjom krvne osvete ("duguju krv"), usled čega su prinuđeni da ostanu u kućnom pritvoru i ne mogu da obavljaju svoje uobičajene aktivnosti. Prešavši u status tobelije takve devojke mogu da se bave i poslovima koje inače rade samo muškarci. I one po isteku zaveta mogu da stupe u brak.
Treći tip, sada već u okviru trajnog odricanja od prava na udaju, predstavljaju albanske devojke koje se zavetuju na celibat da bi raskinule veridbu. Raskidanje veridbe je, inače, ukoliko zahtev dolazi sa ženske strane, u tradicionalnoj kulturi Albanaca legitiman povod za krvnu osvetu. Zavet se u ovom slučaju daje javno, nakon čega tobelija gotovo po pravilu preuzima mušku polnu ulogu u porodici i društvu i socijalni identitet muškarca. U slučaju da prekrši zavet i uda se za drugog muškarca, porodica bivšeg verenika ima pravo na krvnu osvetu.
Četvrta vrsta tobelija je naročito interesantna, jer se ne odnosi na device već na razvedene žene koje se zavetuju da se više neće udavati; zavet se daje u krugu dveju porodica i nema javni karakter, ali u slučaju da se takva osoba ponovo uda, porodica bivšeg muža ima pravo na krvnu osvetu. One šišaju kosu ali ne menjaju ime i obično ne nose mušku odeću; kreću se u ženskom miljeu i obavljaju uglavnom ženske poslove, ali im je dozvoljeno da se druže i sa muskarcima.
Najzad, petu vrstu čine devojke koje se zavetuju na celibat i preuzimaju ulogu i identitet muškarca zato što u porodici nema muške dece. Mnoge virdžine koje pripadaju ovom tipu proglašene su za "sina" odmah po rođenju i od malih nogu su vaspitavane kao dečaci. Ni u ovom slučaju zavet se ne daje javno; štaviše, biološki pol takvih osoba može ostati potpuna tajna za njihovu okolinu. U javnom i privatnom običajnom pravu one poseduju sve muške povlastice.
| Stana Cerović. Sa svojom sestrom Kokom našla se na koricama poznatog zbornika posvećenom trećem polu. Rođena oko 1940. godine u okolini Šavnika. Stana se od detinjstva oblači i ponaša kao muškarac. Mada gotovo svi znaju da nije muško, ubraja se među ugledne domaćine. Nikad nije uzela muško ime, mada je ponekad u šali zovu Stancan. Mrzi što je rođena kao žensko i smatra da je priroda u njenom slučaju pogrešila. Izraziti je mizogin. Umesto da "gubi vreme" u ženskom društvu, radije se druži sa muškarcima, razgovara s njima, pije, igra karte i sl. | Virdžina Stanica-Daga Marinković, iz okoline Bijelog Polja. Rođena 1941. godine, kao četvrta ćerka u porodici, vrlo brzo je preuzela ulogu sina. U početku, komšije i poznanici su pokušavali da je ubede da "ne valja" što se oblači i ponaša kao muškarac, ali Daga se nije obazirala na njihove prigovore. Njeno uporno nastojanje na muškoj ulozi vremenom je dobilo simpatičnu javnu potvrdu: tokom dugog niza godina, za Dan žena, 8. mart, sve žene koje su radile u njenoj fabrici dobijale su na poklon suknje, a jedino Daga štof za pantalone! |
Osnovna zamerka koja se može uputiti navedenoj klasifikaciji jeste da ona podrazumeva mnogo više institucionalnih pravila nego što ih je bilo u realnosti. Ona, naime, sugeriše da je u društvenoj praksi postojao razrađen i vrlo precizan običajnopravni mehanizam koji se automatski aktivirao u svakom pojedinačnom slučaju, što građa kojom raspolažemo ne potvrđuje.
Daga sa svojom koleginicom i prijateljicom Manjom, oko 1965. godine. Više od dvadeset godina njih dve su zajedno stanovale kao podstanarke u Bijelom Polju. Razdvojile su se tek kad je svaka od njih dobila od preduzeća u kojem su radile vlastiti stan. U zajedničkom domaćinstvu Manja je uglavnom obavljala "ženske", a Daga "muške" poslove. Hajdar, Severna Albanija. Ranije se zvala Fatima. Kad joj je brat ubijen, promenila je ime i preuzela brigu o bratovljevoj udovici i njihovih šestoro dece. |
Što se tiče pokušaja da se daju naučna objašnjenja pojave virdžina na Balkanskom poluostrvu, pažnja istraživača je dugo vremena bila usmerena prvenstveno na pitanje njenog porekla i geneze, a njihova mišljenja su podeljena. Neki autori zastupaju hipotezu po kojoj recentna pojava tobelija u XIX i XX veku vodi poreklo iz dalekih istorijskih, čak praistorijskih, vremena, dok drugi razloge njenog nastanka traže u novijem vremenu i specifičnim društveno-ekonomskim odnosima patrijarhalnog rodovskog društva. Tako, na primer, dr Marijana Gušić smatra da pojava virdžina predstavlja prežitak antičkog kulta "virgo", a Tatomir Vukanović, da su u ovoj pojavi sačuvani fosilizovani ostaci nekadašnjeg "matrijarhata". Međutim, niti jedna od ovih hipoteza ne može se naučno argumentovati.
| Škurtan, Severna Albanija. Kad im je umro sin, roditelji su odlučili da njegovo mesto zauzme jedna od ćerki bliznakinja, Škurta, i od tada su je tretirali kao muškarca. Ipak, ona tvrdi da je postala muškarac u društvenom smislu po vlastitom izboru: "Nisam želeo da se udam i da neko upravlja mnome" ja sam taj koji komanduje." |
Haki. Severna Albanija. Živi u istom selu kao Škurtan. I on nosi mušku odeću, puši cigarete, pije rakiju i druži se sa muškarcima iz sela. Njegovom muževnom izgledu veoma doprinosi neizbežna cigareta, koju uvek ili puši ili drži zataknutu iza uva. |
Nasuprot njima, prof. Mirko Barjaktarović pojavu virdžina dovodi u vezu sa specifičnim potrebama i mentalitetom rodovsko-plemenskih društava u kojima ona postoji. Zato on na prvom mestu ističe ekonomske, a zatim i religijske razloge njenog nastanka; u prvom slučaju dominantna bi bila težnja da se sačuva celina porodičnog imanja, dok u drugom važnu ulogu ima potreba da se održe porodični kultovi. U istom smeru kreće se i tumačenje Liljane Gavrilović, po kojoj institucija tobelija na nivou šire društvene zajednice predstavlja mehanizam za očuvanje ravnoteže i sprečavanje razgrađivanja postojećih socijalnih i ekonomskih odnosa. Mnogo utemeljeniju interpretaciju u okviru ove vrste objašnjenja dao je, nedavno, austrijski istoričar Karl Kazer, po kojem suštinski značaj za nastanak ove pojave ima izuzetna ranjivost balkanskog patrilinearnog sistema srodstva u kome je konstitutivna samo muška linija. Kao i u drugim jednolinijskim srodničkim sistemima, i ovde postoji stalna opasnost od ugrožavanja mogućnosti reprodukcije, a uloga virdžine je prvenstveno u tome da, kad ustreba, neutrališe ovu, kako on kaže, "strukturalnu grešku". Pošto logika patrilinearnog sistema ne dopušta da ona tu ulogu obavi kao žena, fikcija produženja muške linije ostvaruje se njenim simboličnim pretvaranjem u muškarca, a ovu složenu konstrukciju trebalo je zaštititi zavetom virdžine na večno devičanstvo, kako ne bi bila razorena eventualnim rođenjem deteta tuđe krvi.
| Virdžina Paške sa svojom rođakom. Severna Albanija. Po njenom mišljenju, muška odeća i način života pribavili su joj poštovanje koje kao žena nikada ne bi imala. | Virdžina Sokol (na konju), Severna Albanija. Antonija Jang, ekspert za albanske viržine, prilikom susreta sa njom verovala je da razgovara sa biološkim muškarcem. |
Ovo poslednje tumačenje ujedno pokazuje na koji se način i iz kojih razloga u balkanskim patrijarhalnim društvima daje prednost elementima polne kulture nad činjenicama polne biologije. Pomenuću, na kraju, i pionirska istraživanja holandskog antropologa Renea Gremoa koja se posebno bave pitanjem seksualnosti i polnog identiteta virdžina. Pokušavajući da ovaj fenomen sagleda u široj antropološkoj perspektivi, uz strogo metodološko poštovanje socijalnog, kulturnog i istorijskog konteksta, on ističe da je socijalni, a time i polni status virdžina u balkanskoj tradicionalnoj kulturi, veoma neodređen - da su razlike, od slučaja do slučaja, izuzetno velike i da ne postoji definitivno uobličen, koherentan i eksplicitno formulisan sistem pravila na osnovu koga bi se takve osobe sa sigurnošću mogle identifikovati kao pripadnici muškog, ženskog ili "trećeg" pola.
Bilo kako bilo, jedno je sigurno: tokom proteklog stoleća, ideja "trećeg pola" prešla je uzbudljiv put od pežorativnog ideološkog sredstva za diskvalifikaciju političkih protivnica do neophodnog metodološkog oruđa u istraživanju odnosa između ljudske polnosti i kulture. A što se tiče stava jedne savremene crnogorske virdžine o svemu ovome, on je jasan: "Muško sam, jado jadna!"
Predrag Šarčević
etnolog
Radio Beograd - Treći program
Preporučena literatura:
Preporučene Web stranice:
www.jolique.com/gender/crossing_boundaries.htm
http://condor.depaul.edu/~rrotenbe/aeer/aeer16_1.html#Young
http://www.frauenluzern.ch/texte.jungenfrauen.pdf
http://www.american.edu/wlm/LGCBib.htm
http://www.forwardgarden.com/forward/3145.html
http://www.bradford.ac.uk/bradinfo/university/annrep95/history.htm