Одломци из књиге:

Василије Мујо Спасојевић
СВАДБАРСКИ ОБИЧАЈИ
У ЦРНОЈ ГОРИ

СВАДБА У ЗЕТИ 1

       „Веридба. Зећани се жене рано. Они су свакад требали радних снага и зато су родитељи женили сина често пута пре навршетка двадесете године, само да добију једну радну снагу више. Код њих важи правило: „Ко рано руча и рано се ожени, никад се не каје". За пример се узима обично неко ко се оженио рано, па има настале синове који изгледају на око као његова браћа. Зећани кажу: „Рана женидба, рана одмјена". Ко има у кући више радника, тај је богатији, и богатство неке куће цени се по радним снагама, а жена се урачунава у радне снаге баш као и људи, и оне све од малена врше многе тешке домаће послове. Нису ретки случајеви да момак узме девојку старију од себе. У Зети се не гледа на то главно је да је девојка способна за рад.

       Је ли момак почео бркатити, или и пре тога, родитељи помишљају на његову женидбу. Момак не води бригу о томе, то је брига његових родитеља. А родитељи желе да доведу за сина девојку од „људи", и боје се да не „навру на погану крв", да их раскући и проспе. Зећани кажу да не треба узети девојку „по очима но по ушима", а то ће рећи, да не треба гледати на лепоту, него на доброту, а доброта девојке дознаје се само по чувењу од других. И код њих, као и у Црној Гори важи: „Љепота на буњиште, а доброта на огњиште".

1Преузето из књиге „Зета и Љешкопољци" од Андрије Јовићевића. Штампано у Београду 1926. године у издању Српске краљевске академије.

       Родитељи се много распитују за неку девојку коју би хтели просити за сина, они се распитују преко пријатеља и кумова и желе дознати о својој будућој снаји: је ли добра, вредна, поштена, мирна, радна, послушна, итд. а распитују се и за њене родитеље, особито за њену мајку, јер и код њих влада уверење: „каква мајка таква и ћерка" и „виђи мајку, узми ћерку". По веровању зећана, има братстава чије су одиве зле, и људи се нерадо жене од њих. Сваки жели да се ороди са виђеном и добром кућом, са неким истакнутим човеком. Но, ретки су случајеви да неко од слабога рода тражи девојку од чувеног рода. Зећани траже девојку од људи равних себи и веле: „сјеци грану према себи".

       Родитељи се спремају дуго и кад се реше коју ће девојку тражити за сина, онда позову неког од пријатеља, кумова или милих познаника својих, открију му намеру и пошаљу га кући девојачкој, да је проси за његовог сина. Сматра се за част да неко ужива такво поверење, и одмах се одазове позиву. Кад уђе у девојачку кућу, седне поред огња и стане потицати гламње и распиривати ватру, да би успешније свршио посао, а онда проси девојку. Девојчини родитељи не даду одмах свој пристанак; одговор се обично даде у року од недеље дана. Они се за ово време распитују за момка и његову кућу. Одговором се може одгађати и дуже а све у нади не би ли се јавио који бољи „оџак" да запроси девојку. А када се родитељи реше да дадну девојку, онда то кажу просцу, као и што траже за девојку, а обично траже: пас, јелек, двоје цреваља, а у потоње време и антерију. Просац, весео, иде момковој кући, где га дочекају весело, па њега опет шаљу и на прстеновање и даду му прстен за девојку. Просац тада узме једног милог пријатеља и идуће недеље иде на прстеновање. Тога дана су у девојачкој кући на окупу сва браћа, пријатељи и суседи, и отац девојчин саопштава им да је дошао просац и проси његову девојку и пита их да ли они пристају, да је даду. Разуме се да сви пристану, па се онда пије у част новог пријатељства и за срећу младенаца. Тада просац даје прстен неком од девојачке својте, да га даде девојци и углаве дан кад ће девојка отићи у Подгорицу, да јој се купе аљине и цревље, а углави се и дан свадбе, обично на дан крсне славе једне или друге стране. При кретању, домаћица дарује просцу мараму или фацулет, а кад просац дође пред момкову кућу, зове домаћина и пуца, а пуца и његов сапутник. Тако се објави у селу да је веридба свршена и комшија долази да им „буба-реће", и пуцају пред кућом.

       Прстен којим се прстенује девојка, имао је раније особит облик: био је као огромна бурма, да се могао натаћи и на палац; озго је имао плочу; велику колико „талијер", плоча је била украшена са једним великим јакиком у средини и са шест малих, модрих или црвених, около, а унаоколо са много малих сребрних „пуљица". Свако је село раније могло имати по 4 - 6 оваквих прстенова и узајмљивало их је оној којој је требао и остајао је код девојке до удадбе, а после венчања се повраћао власнику.

       У старије доба су девојке подбријавале предњи део главе изнад чела, а кад би се девојка вратила, пуштала је косу да расте. Тада су девојке носиле малене капице, налик на „ћелепоше". Предња страна капе била је искићена ситним парама, „чегрлицама", а кратка кита на капи била је од ситних „динђува".

       Свадба се одгађа на пола године, годину и више, а одгађа се тако дуго, да се девојка спреми са аљинама и даровима, но ту може да буде и других разлога нпр. ако су вереници још врло млади. Али се пријатељи за ово време походе. Прва се посета учини од стране вереникове родбине. Мајка вереникова на први дан Ускрса пошље код девојке најближу одиву и понесе у новог пријатеља погачу и свакоме чељадету у кући по 2-3 црвена јајца, а девојци цревље, фацулет и златне ошвице за кошуљу. При поласку кући она буде дарована са крпом или Јашмаком", зету и његовом оцу пошаљу по чарапе, које је плела девојка, свекрви и заовама по сапун и „каваџик" и свакоме у кући по два црвена јајца.

       Раније се правила и друга посета о Илину-дне, када је друга одива ишла код девојке и носила погачу и девојци свилу, да њоме навезе свекрви кошуљу. И ова при повратку добије у дар каваџик или јашмак (белу крпу).

       Углава. Свадба обично бива у јесен, кад се сврше сви домаћи тежи послови и кад се од тешка рада отпочине. Пре свадбе отац вереников пошље просце у род девојачки да пита: где ће и кад ће доћи да „пију ракију". Отац девојчин одреди место где ће се састати, обично ближе његовој но пријатељској кући, а одреди и дан састанка. Одређеног дана отац вереников узме собом 3-4 рођака и натовари коња или кола вина, ракије, хљеба, сира и пригане рибе, кад дођу на речено место, обично пре друге странке, простру по земљи струке и на њима наслажу хљеб, сир и рибу, а пиће наспу у боце. Отац девојчин позове на „девојачку ракију" сву браћу и пријатеље и кад дођу, поседају за постављеном софром. У чело родитељи момка и девојке. Остала вереникова својта служи. Пре но се почне пити, вереников отац је дужан положити погођену суму за аљине и „кондуре", па да се онда углави свадба, и онда се пије и једе. Понекад се дешавало неспоразума око пара, аљине, сватова и др., али свагда попусти младожењина страна. Ова церемонија почиње обично на два сата испред ноћи и завршава се по „сунцу". И чим се раставе, прва пушка пукне са стране младожењине, па се онда пуца с једне и друге стране, докле се удаље, да се не виде. Који слушају са стране, кажу: „Киљају се".

       Иза „ракије" обе се стране спремају за свадбу. Кад девојачка својта пође с „ракије" кући, застане у путу, па „прохесапи" колико ће требати меса за дочек сватова, па се „порефене" и сваки даде свој део у новцу. Овај кога споразумно одреде и коме дадну новце, прибавља месо и води бригу о дочеку сватова. На девојачку свадбу се позивају ближња и даљња браћа и пријатељи и сваки доведе собом по неко женско чељаде, а ово понесе погачу, литар ракије и на погачи „чакмак" (10 пара) за турског доба, а од ослобођења по „шестицу" (20 пара). Овим се помаже домаћину да лакше пренесе свадбене трошкове.

       Сви који су дошли на „ракију" са стране младожењине, остају код домаћина на вечери, да се договоре: ко ће бити девер, барјактар, кум. За девера уз девојку иде најближа, а за барјактара најдаља својта по мушкој линији. Кума именује домаћин, обично мила човека, а по највише неко од старих кумова. „Буклија" се обично даје зету и он је носи и нуди здравицу. Ту се уговори ко ће бити позван на свадбу и ко ће ићи у сватове.

       Свадба. Врши се обично понедељником. У суботу пред свадбом дођу рано код куће младожењине два ближња рођака, узјашу коње и иду од пријатеља до пријатеља, који су позвани на свадбу, па испред куће, не силазећи с коња, зову домаћина, кажу му поздрав од оца младожењина и зову га на свадбу. Не силазе с коња, јер им се хита, пошто имају да обиђу доста села, а до одређеног рока имају да сврше свој посао, али им се зато свуда понуди ракија, а жене их дарују воћем. Ово су „кујунџије". Кад се кујунџије врате кући младожењиној, пуцају и остају на вечери.

       У недељу на два сата испред ноћи, око „ићиндије", долазе одиве и свака доноси на глави хлеб, велик као жрвањ, а о рамену „бурило" вина, обично 3-5 литара. За њима су и њихова дјеца. У понедељак рано, на дан свадбе, долазе позвани сватови и сваки донесе пециво, и како који дође, пуца и седа за постављену софру. Кад сватови доручкују, иду за девојку. При кретању пуцају, а свим путем и пуцају и певају, а „буклијаш" нуди ракију свакоме кога у путу сретну. Кад се приближе девојачкој кући, два се свата издвоје и пођу напред пред сватовима и пред кућом пуцају. То су „муштулугџије". Њих девојачка родбина дарива, јер су донијели глас да сватови долазе. Муштулугџије стоје пред кућом докле сватови уђу, па онда уђу и они.

       Сватови буду дочекани пред кућом здравицом а они се захваљују пуцањем. У челу трпезе седа кум и барјактар, а до њих и један постарији човек од куће; то је стари сват од куће. Остала места заузму сватови. На средини трпезе су постављене једна на другу три дебеле погаче. Пред старим сватом од куће и пред барјактаром стоје две боце ракије и пред њих две јабуке или дуње. Сватови немају старог свата и његову дужност врши барјактар. Једну јабуку узме стари сват од куће, па се метне на боцу пред барјактаром и тиме му нуди здравицу, а другу јабуку узима барјактар, па је меће на боцу пред старим сватом, и врће му здравицу. И онда прво пије стари сват, па барјактар, наздраве и додаду осталим да пију. Ако су сватови раније пили вина, онда попију по мало воде, да њоме „направе преграду"између вина и ракије, коју ће пити у трпези. Кад сватови испију ракију, онда узму с трпезе погаче, па их преко колена изломе и у великим комадима разбуцају по трпези, а домаћи донесу варено месо, набацају га поврх хлеба и направи се читава гомила од хлеба и меса.

       Кад стану јести, барјактар узима крчаг с вином, па наздравља домаћину и честита му весеље и ново пријатељство. Другу здравицу напије стари сват куму и барјактару и „срекњива" им невјесту. Трећу здравицу напија барјактар деверима и девери тада устају, траже допуштење од сватова а особито од барјактара и кума, да дођу код девојке да је прстенују. Негда давно био је обичај да девери пољубе свима сватовима руке, после је то ублажено и они су сватовима чинили „темена" (поклон), и онда су ишли код невесте. Кад девери прстенују девојку, седну до ње, па ту изломе нарочиту погачу и заложе се. Ту је и један од девојчине браће и једе с њима. За тим девери изађу „на двор" и пуцају, па се врате сватовима и кад се сватови обреде вином, онда нареде да се невеста „азура" за пут. Раније је био обичај, као и у Малесији, да девојка, кад муштулугџије дођу пред кућу и пуцају, зајауче из свега гласа, а исто тако зајаукала би кад сватови нареде да се девојка спреми за пут. Тиме се хтело рећи да је девојци жао оставити родну кућу. Но тај је обичај изостао. Раније је био обичај да сватови воде коња за девојку и она је јахала, а они су ишли уз њу пешице. У то доба је девојка вођена под „дуваком" и „ручником" по турском обичају, и два су је девера држала да не падне. А сада је невеста откривена лица и иде пешице. Девојчин дом дарива сватове; раније је сваки добијао по чакмак, после по шестицу, а сада фацулет, а на барјак се набије јабука или дуња. Деверима се стави погачица у торбу, а раније је био обичај да се куму даде погачица, коју је овај давао попу на венчању. Девере испрати једна женска и дода им торбу и они њој дарују „цванцику", а сада много више.

       Невесту изводе браћа. Негде је био обичај да невеста, кад је изведу, непрестано „ојка", тј. да јауче и плаче. При поласку од девојачке куће сватови пуцају, а пуца и девојчин род и рукују се ко ће кога више да „окиља" (натпуца); и ово „киљање" траје докле сватови добро поодмакну. Кога год успут сретну, буклијаш му даје здравицу и овај им „бубарећи" невесту, а невеста се захваљује, клањајући се три пута дубоко.

       У старије доба био је обичај у Зети да и младожења иде у сватове и носио је црвену струку, да се распознаје међу сватовима, ишао је уз кума и у трпези је седео до кума. Кад би браћа извела девојку међу сватове, онда су остале девојке гађале младожењу јабукама и дуњама, а он је све то сакупљао и стављао у шпагове. И кум му је помагао сакупљати и носити. У потоње доба овај је обичај заостао, ваљда по угледу на Црногорце.

       Кад сватови дођу пред младожењину кућу, онда девери узму младу за руке и поведу је до прага. Ту је дочека свекрва, која држи тепсију пуну јечма, па захвата рукама јечам и баца на невесту, говорећи из три пута: „добро нам дошла! Десном ногом; добром срећом!". Затим је девери уведу у кућу и окрену је три пут око огњишта и сваки пут говоре: „Потакни добром срећом!". И она се сагиње и потиче огањ из три пута. Када се ово сврши, девери је доведу крај куће, где је за њу наређено преграђено место, посаде је, па јој ставе мушко дете на скут, и она му дарује чарапе. Раније је невеста давала детету јабуку и у њој чакмак. За време целе свадбе девери седе уз невесту.

       Иза вечере девери избуше рупу на средину погаче које су донели из невестина рода, и поставе је прво пред кума и барјактара, па је понесу низа сву трпезу испред сватова. Сваки ко је у трпези, макар било и дете, дарива невесту и баца коју пару на погачу. Кум и барјактар дају највише а остали колико хоће и може, и искупљене паре су својина невестина. Кад се ово сврши, онда девери дадну погачу куму и овај је преломи преко главе, па мањи део даде деверима, а већи задржи и подели сватовима.

       Прве вечери девери пазе добро да им неко од сватова не украде штогод. То би за девере била срамота. Сутра дан невеста поспе сватовима да се умију, љуби их у руку и колено и свакоме дарује по фацулет. Кад је невеста носила дувак, сутра дан су јој га девери скидали. Сада невеста иде код жена и једна жена стане уз њу, па је учи што јој треба радити. Испред ручка, у уторак, она пољуби сватовима и осталима руку и кога она пољуби, тога пољуби и невеста. Руку љуби и маломе детету. Иза ручка невеста поспе сватовима да умију руке, и они је поново даривају. Са ручком у уторак свадба се завршава и сватови се разилазе. Само ближње одиве остану за читаву недељу дана. Млада зове свекра „тате", а свекрву , јаје", ручног девера „брато", даљње девере и мужевљеве другове „брајо", заове „селе", јетрве „нево", све старе људе у селу „тате", све старије мушкарце у селу „брајо", све старе жене, јаје" и све младе жене „селе". Срамота је за младу да зове неког по имену, само може звати по имену оне који се роде после њене удадбе, и невесте које се удају после ње.

       Чаиз. Четвртог дана иза свадбе шаље се невести из рода „чаиз" тј. њезине аљине. Њих носе две жене које су невести најближе по роду. Невестин дом дочека их лепо, угости их ручком, па их иза подне испрате и дарују новчано. Невестин чаиз чине: 13-17 платнених, а у старије доба 8-10 ланених кошуља, 5-7 раша вунених у четири нита, 4-7 раша од бургета, 8-12 раша од постава, 3-5 кратких гуњина (раније су биле дугачке и са „кољчацима" и „капацима"), 3-4 јакете од вуне и памука и по која антерија, 4-7 јелека, једна дебела раша, 4-5 пасића од полусвиле (пре 4-5 подвезе, дуге до осам сежања), 4-8 фута, а у старије доба и 5-6 спредњача, црних или црвених, 3-6 футача црних (раније су били и бели), 6-10 марама за главу, 1 пар направљених опанака или цревље и један повећи ковчег за хаљине. Уз чаиз иду и дарови: за свекрву раша, кошуља и сапун, ђеверима чарапе и напрсци, заовама и јетрвама наглавци и сапун а куму кошуља. У старије доба невеста је доносила у дар само свекрви ланену кошуљу и више ником ништа. Футачи се у Зети све више губе.

       Првичи. Иза свадбе невеста прво иде у кума. Кум дође за своју куму на Мратињске покладе, 14-тог XI по старом календару око „ићиндије" и одведе је собом у „првич" да код њега запокладује. Тај је обичај остао од старине, и млада остане код кума двије ноћи. При испраћају кум је дарује.

       Божић је празник кад одиве иду у род. Другога дана божића иде „званица" да зове зета и одиву да им дођу у првиче, и чека их докле се спреме. Са невестом иду у њен род муж и оба девера и дођу у невестин род мраком, а нипошто за дана. Срамота је да зет дође у тазбину рано, још за дана; таквоме би се ругали: „поранио је, да поможе ташти варити вечеру". Кад дођу пред кућу, шенлуче, и тако се у селу зна да су дошли. Сви су у кући весели, а домаћин је озбиљан. Својачице приђу, па им изувају обућу, а зет, који је донио пуне шпагове коштана, бача својачицама коштане у скут а деци око огња, да се грабе. У Зети је обичај да се гостима увече оперу ноге. То се чини и зету и деверима . За прање ногу бира се жена коју ташта жели постимати, баш као што се тражи жена која износи сватовску торбу. Ова жена, коју домаћица одреди угреје котао воде, па је успе у копању и умије им ноге, најприје старијем, па млађем деверу, онда зету, а зет спуста кријући нешто пара у воду у име дара.

       Зет се, кад дође први пут у тазбину, стиди и пази да не учини нешто што не ваља. Ташта и својачице (женине сестре) задиркују га и наговарају да бије коју кокошку. И у обичају је да зетови у тазбини убијају кокошке. Тако се зет по мало и постепено ослободи и толико се одомаћи, да прави разне несташлуке, и не замјера му се, чак тазбини се и свиђа кад се зет понаша као у својој кући, кад је весео и раздраган.

       Сутрадан ближња браћа невестина зову зета и девере на част и цело до подне проведу идући од куће до куће: и у свакој кући буду почашћени приганицама и кубасицом, а код најбогатијега и ручају. Зет и девери пуцају пред сваком кућом, а кад излазе, даривају их фацулетима. Другога дана зет и девери иду кући, а невеста остане у род до Малог Божића (Нове Године), ког дана с ручка и она иде својој кући и понесе из рода: за свакога у кући по један пригани колач, а за мужа два., „проскурицу", и пет погача, по једну за свекра и кума, барјактара и девере. У потоње време је овај обичај изостао, па уместо проскурица невеста доноси сапун и наглавке или памучне чарапе, а место погача колаче.

       Чим невеста дође из рода, навале пријатељи да је воде у првич. Свакоме се званици даде фацулет и невеста код свакога „првичује" по две ноћи и деси се да невеста од Малог Божића до месних поклада, за време месоједа, више проведе код званица, но код своје куће. Свака званица пошаље невести онолико колача колико има чељади у њеној, кумовској, барјактаревој и деверовој кући. Тако се деси да некоја невеста понесе из званица по 50 колача и више, читаво бреме; а њој обично даду крпу за главу и сапун, понекад чешаљ и огледало.

       На месне покладе невеста опет иде у род и остане тамо до „сирнога" четвртка, када се поврати кући. И зет иде поново у тазбину „уше недеље", тј. у недељу пред месним покладима.