|
|
|
|
Bilješka o autoru: Aleksandra Mirković je rodjena 15. jula 1981. godine, u Zvorniku, u Republici Srpskoj. Osnovnu školu je pohadjala u Malom Zvorniku, Srbija, i u Kotoru, Crna Gora. Maturirala je u Kotorskoj Gimnaziji opšteg smera i dobitnik je diplome Luča II. Nakon završene Gimnazije, oktobra 2000. godine, upisala se na odsek za etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tokom studija posebno su je privlačila istraživanja tradicije, ruralnih i urbanih naselja, socijalna antropologija, antropologija religije. Od prvih radnih obaveza posvetila se terenskom istraživanju i timskom radu. Budući da potiče iz Kotora, grada koji se nalazi na UNESCO-voj listi Svetske baštine, tokom studiranja veliku pažnju je posvetila i antropologiji materijalne kulture. Ipak, u cilju izrade diplomskog rada odlučila je se baviti socijalnom antropologijom. Uopšteno sva istraživanja koje je sprovodila do danas bila su vezana za teritoriju sa koje potiče – Boka Kotorska. Diplomirala je juna 2005. godine, u 23. godini, i dobitnica je stipendije Fakulteta za nastavak magistarskih studija na istom. Decembra 2005. godine, upisuje postdiplomske studije na modulu za antropologiju folklora. Tema njenog magistraskog rada odbranjenog juna 2009. godine na matičnom fakultetu stavlja akcenat na problematiku humora malih grupa- pod nazivom: Humoristički folklor kotorskih oridjinala i oridjinali u folkloru grada. Tokom poslednjih godina saradjuje sa organizacijama nevladinog sektora, posebno iz Srbije, Crne Gore i Italije u oblasti zaštite kulturnog nasleđa i ljudskih prava. Osnivač NVO EScapes kojoj je osnovna misija identifikacija kulturnih pejzaža i očuvanje kulturnog i prirodnog nasledja u Crnoj Gori. Od 2006. godine Aleksandra saradjuje sa Regionalnim zavodom za zaštitu spomenika kulture u Kotoru kao etnolog-konzervator stručni saradnik. Bila je uključena u nekoliko internacionalnih projekata sa partnerima iz Italije, Srbije i Hrvatske. Učestvovala je u reviziji Master plana za turizam Crne Gore i u izradi Studije graditeljskog nasledja Morinja u Boki. Aleksandra je saradnik italijanskog društva „Società Dante Alighieri” i koordinator je na više projekata. Pored odličnog poznavanja italijanskog jezika govori i engleski jezik. Pored pomenutog radnog iskustva Aleksandra je aktivna u novinarstvu. Tokom saradnje sa Regionalnim zavodom, Aleksandra je publikovala više radova od kojih se ističu:
Svoju ljubav prema pisanju i književnosti izražavala je kroz poeziju sa kojom je učestvovala na više konkursa a poezija je objavljena u zbirci Dani Miroslava Antića 2005. godine u Gornjem Milanovcu.
Ključne reči: porodica, žena, pravni subjekat, ekonomski položaj, miraz, robinje, služavke, klasna i statusna pripadnost, samostan, društvena sankcija, razbaštinjenje, istorija porodice, Kotor, Dubrovnik, ankonitanska Marka, Statut. Rezime : Ova studija bavi se problematikom pravnog i ekonomskog položaja žena u gradovima jadranskog primorja. Naročiti akcenat stavila sam na Kotor, Dubrovnik i pojedine gradove italijanske regije Marke, sa kojima su naši preci ulazili u trgovačke ali i bračne veze. Studija se zasniva na izučavanju literature koja se oslanja na arhivsku gradju a posebno na podatke poput notarskih spisa i Statuta navedenih gradova. Posebnosti ove studije doprinosi smeštanje tematike u kontekst antropologije i istorije porodice, čiji su teorijski pravci bili naučna osnova u problematizovanju aspekata života žena srednjeg veka. Srednjevekovni pravni položaj žena pokazaće nam se kao vrlo nezavidan sa današnjeg aspekta. Pažnju sam obratila na pitanje eventualnog kontinuiteta određenih elemenata ovog položaja do danas. S druge strane, ekonomski položaj žena u srednjevekovnim urbanim cjelinama zavisio je od klasne pripadnosti žene i roditeljskog doma. Njena jedina neprikosnovena i nepovrediva svojina bio je miraz, a njena sudbina je, samim tim, zavisila od visine miraza. Iako, čak ni na sudu, žene nisu mogle imati status pravnog subjekta, ipak su u ekonomskoj sferi bile angažovanije pa su, čak, vodile i sopstvene poslove. Ipak, njihov pravni i ekonomski položaj bio je daleko od idilične slike u šta nas uveravaju podaci o brutalnom nasilništvu nad ženama, o prostitukama i robinjama. Ovaj rad ostavlja otvorenom mogućnost za ispitivanje različitih nivoa ekonomske zavisnosti i pravne nejednakosti žena i muškaraca naročito na nivou porodičnog modela u srednjem veku.
Uvod Poznata je činjenica da su žene srednjeg veka (samo tada?) bile podredjene, ne samo javno već i na privatnom planu, društvu u kojem je dominirao muškarac i odgovarajuća moralna ideologija tog doba koja je bila javno usmerena protiv ženske slobode. Da li je, i kako, žena srednjevekovnog Kotora, bila pravni subjekat i da li je mogla nastupati kao ekonomski samostalna i kako je mogla da dela u svetu ekonomije i tržišta toga doba? Ovo su dva osnovna pitanja koja želim problematizovati i na koja želim pokušati dati odgovor u ovom radu. Da li je žena ispunjavala svoju socijalnu, ekonomsku i pravnu ulogu samo onda kad se udala i kad je ostajala pokorna muškim članovima porodice, mužu, sinu, starijim ženama, ali i celom društvu? Da li ćemo moći da kažemo da je srednjevekovno društvo bilo muškog (vladajućeg) roda i koliko se, ako uopšte, razlikuje od savremenog, tzv. slobodnog i open-minded društva? Sva ova pitanja već odavno su predmet brojnih rasprava kako u feminističkim krugovima tako i u okviru rodnih studija i, maltene, svih socijalnih nauka. Smatram da proučavanje rodnih odnosa kroz istoriju mogu, izmedju ostalog, da nam pruže uvid u njihov dijahroni (dis)kontinuitet kao i da nam pomogne da bolje razumemo njihovu prirodu i kvalitet na sinhronom nivou.
I Pravni položaj žena srednjeg veka u Kotoru i Dubrovniku Da li se može prihvatiti analogija po opozicionim parovima - privatno : javno = kuća : drušvo = žena : muškarac? Na veliku žalost, ne samo da je ovakav sled binarnih parova postojao u osnovi srednjevekovnog života ljudi već, nećemo pogrešiti, ako konstatujemo i njegov neprekidni kontinuitet do današnjih dana. Svet žene u kom je ona navodno imala neku dozu slobode i poštovanja, bio je njen kućni, porodični svet. Ali, čak i udovici koja bi trebalo da je velikim delom samostalna, u praksi su joj sva prava ograničavali bliži srodnici, i uvek bi se neko našao ko će u njeno ime delovati. Takvo stanje je bilo društveno prihvatljivije, iako joj je samo društvo davalo ta, navodna, prava i samostalnost. O pravnoj slobodi može se govoriti samo kod slobodnih žena. Ali, i dalje, ne možemo se osloboditi povinovanju roditeljima pre, i mužu posle udaje. Kako autorka Blehova – Čelebić navodi, veća samostalnost priznavana je ženama koje nisu imale roditelje niti braće, ili udovicama. Sestre koje su ostale bez roditelja mogle su da se nagode oko podele imetka, samo uz asistenciju dvojice uglednih muških rođaka.1 Kotorski Staut se bavi pravnim položajem žene u pogledu zaštite njene ličnosti i imovine, na prvom mestu miraza.2 Ovde nećemo zalaziti dublje u rasprave o mirazu i drugoj imovini žena, ali svakako se neizostavno mora ukazati da je miraz, po Statutu, ali i u praksi, neprikosnovena imovina žene. Dok se devojka ne uda, očeva volja je za nju zakon. Ovo je bilo važeće pravilo ne samo u Kotoru već i u celoj Evropi srednjeg veka. Kad se uda, žena postaje poštovanija u društvu ali i dalje pokorna mužu. Bilo kako bilo, muškarac je uvek ispred žene, bio joj on otac, brat, muž, rodjak, dever, epitrop... Čak i na sudu, kad je upravo žena bila pravni subjekat, nije imala pravo da sama istupa i brani se. To je, naravno, činio njen muž. Medjutim, malo svetlosti i tračak nade unosi nam Dušanka Dinić – Knežević, konstatacijom da je društveni razvitak polako rušio neke brane i granice. Vremenom su dakle, čak i neudate devojke izlazile u javnost i zauzimale su odredjeni društveni položaj.1. Lenka Blehova – Čelebić: Žene srednjevekovnog Kotora,, 315. Pored njihovog imena se, recimo, u XIV veku, piše ime oca ili brata. Slična situacija odvija se paralelno i u Kotoru, jer se u arhivskim spisima nailazi na nekoliko ugovora o sklapanju poslova ili pak podizanju optužnica, a koje su sklapale neudate žene.3 Statut je taj koji zabranjuje ženi da bude svedok na sudu. Iznimno, u slučajevima kad nije bilo muških svedoka, žene su mogle da svedoče na sudu.4 Ipak, moguće je govoriti o nekim pravnim sposobnostima žena srednjeg veka. Ona je mogla, na primer, vraćati dug. Kako su muževi često bili odsutni s obzirom na prirodu poslova i čestih putovanja, žene su često bile ovlašćene da ih zastupaju u poslovima. Tačnije, one su bile njihovi prokuratori. Žene su bile prokuratori i muževima i sinovima ali, često, i drugim osobama po potrebi. Pravo srednjeg veka je davalo ženama mogućnost da budu i epitrope nad onim što pokojnik ostavlja potomcima i naslednicima. Samim tim bile su dužne da zaostavštinu podele kako je pokojnik to testamentom želeo.5 Sa druge strane, kotorski Statut je predvidjao kazne za napad, zavisno od staleške pripadnosti napadnute. U Dubrovniku je situacija ipak drugačija jer se tamo kažnjavalo podjednako, bez obzira kojem staležu žena pripada.6 Jednako je bila ona robinja ili plemkinja. Kada govori o ženama, dubrovački Statut ne pravi razliku izmedju žena različitog društvenog sloja, sve su bile jednake pred zakonom.7 Na ovom mestu je interesantno pomenuti i mogućnost da je kod Vlaha, u okolini Dubrovnika, žena mogla da bude na vrhu katuna. Taj slučaj nam navodi profesorka Djurdjica Petrović, govoreći o Jeleni katunarki koja je spašavala 4 Vlaha koje su dubrovačke vlasti optužili za napad i pljačku dve dubrovčanke.8 Jelenina zakletva je imala punu zakonsku snagu kao sredstvo potvrdjivanja istinitosti iskaza. Pravna snaga njenog zaklinjanja ovde se ne dovodi u pitanje, čak naprotiv, nužno je. Ova katunarka nije usamljen primer žene na čelu katuna. 3. Ibid, 317. U ovom radu akcenat stavljam na položaj žena u srednjevekovnim gradovima Primorja. U arhivama ovih gradova imamo najviše primera kazni za silovanje žena. U Kotoru, za silovanje robinje kazna je iznosila 50 perpera, za silovanje služavke 100 perpera, silovanje pučanke 500 perpera, a vlastelinke 1000 perpera. Očito je da u Kotoru, čak ni žene jedne spram drugih nisu posmatrane jednako. Najgori i najteži pravni položaj, medju ženama, imale su robinje. Robinja je bila kompletno vlasništvo svojih gospodara, i samo ukoliko bi bile oslobodjene mogle su da odu.9 One same se nisu ni smele obratiti sudu i tužiti nekoga, ma kako da im je taj naudio, sem ako na sudu nije posredovao njihov patron. U suprotnom, bile su kažnjavane. U kotorskom Statutu postojale su storge kazne za robove. Recimo, ako rob pobegne od gospodara i ovaj uspe da ga nadje, imao je gospodar puno pravo da sa robom radi šta god je hteo. Ukoliko bi se rob drznuo i udario vlastelina, udaran mu je pečat na lice, šiban je i vodjen kroz grad.10 Posluga je imala pravnu zaštitu za razliku od robinja. One su i stupale u, da kažemo, radni odnos kao služavke odgovarajućim ugovorom, kojim je propisana dužina, kvalitet i vrednost njihove službe. Za razliku od robinje, služavka je mogla podići tužbu na sudu pa čak i svedočiti na sudu u korist svoje drugarice.11 Služavke su pripadale kategoriji pravno slobodnih, a ekonomsko nezavisnih i to je bila glavna distinkcija izmedju njih i robinja. Služavke su imale pravo čak i da tuže svoje poslodavce ako ih na kraju službovanja ne bi isplatili. Po isteku službe mogle su da odu gde god žele. Druga pravna kategorija medju ženama strankinjama kod dubrovačkih Vlaha srednjeg veka, o kojima piše profesorka Djurdjica Petrović, jako slične služavkama, bile su kćeri siromašnih roditelja. One, pravno slobodne od rodjenja, upućivane su da idu trbuhom za kruhom, u potragu za sigurnijom egzistencijom.12 9. Ibid, 9. Zapošljavanje po kućama, iako je trebalo, nije uvek bilo praćeno ugovorom koji bi nastao u kneževoj kancelariji. Poslodavac je redovno morao davati služavkama hranu, odeću, obuću i izvesnu sumu novca. Na to su imale pravo nakon odredjenog vremena služenja u kući, ali često su pred njih stavljani zahtevi koje one nisu mogle da ispune. Zato je bežanje služavki, naročito onih vlaškog porekla u Dubrovniku, bila redovna pojava. Poslodavci su često morali da garantuju novoj porodici za služavke koje su im prodavali.13 Ovde treba pomenuti i prostitutke koje su veoma često napadane od strane i muškaraca i žena, zadobijale su brojne telesne povrede i bile su potkradane. Njihov posao, koliko su muškarci voleli i koristili se tjelesnim užicima koje su im pružale, toliko su ih i prezirali te nasiljem izražavali svoje neodobravanje. Ipak, prostitucija je tolerisana samo u okviru jasno ograničenih delova grada, gde je prostitutkama jedino i bilo dozvoljeno da žive. Najveći broj napada na prostitutke bi se odigravao u ovom kraju pod okriljem noći a napadači su bili, bez razlike, ljudi iz svih društvenih slojeva. Da ne kažemo da su možda pripadnici bogatih, uglednih porodica bili i najčešći napadači i zlostavljači prostitutki. U veoma malom broju slučajeva gazde bi stale u zaštitu ovih žena, ali najčešće to nije bio slučaj. Retki su primeri da su napadači bivali kažnjeni, uglavnom bi se izvuki iz slučaja bez ikakvih posledica.14 Zaključak koji će nam se nametnuti, vezano za pravi položaj žena, naročito posle saznanja iznetih u narednom poglavlju, jeste da je žena srednjevekovnog Kotora i Dubrovnika bila privredno jako aktivna ali uloga u javnom životu joj je bila, maltene, beznačajna. Statuti su davali prava mužu nad ženom. Žena se u ovom periodu ne javlja kao pravna individua. 13. Ibid, 18 – 19.
II Brak, miraz, klasa i žena U sociološkim krugovima vlada duboko uverenje da statusne grupe isključuju mešovite brakove. I u savremenom društvu, koje važi za društvo otvorenih klasa, npr. SAD, brakovi se uglavnom sklapaju unutar klase kojoj se pripada.15 Pravilo endogamije, iliti venčati se sa sebi ravnima, homogamni brak na liniji klasne pripadnosti, srećemo i danas, a naročito je bio prisutan u srednjem veku. Sprečavanjem odredjenih oblika komunikacije među pripadnicima različitih klasa, naročito zabranama međusobnih venčavanja, podiže se sve veća barijera i sve nepremostiviji jaz među slojevima u društvu.16 Nedozvoljavanjem sklapanja brakova dvoje ljudi različite klase, sprečava se i stvaranje srodničkih veza i drugih društvenih odnosa te dve klase. Ispostavlja se da je ovaj metod najuspešniji za održavanje distance i čistoće slojeva. Takva je situacija barem u istoriji evroazijskog kontinenta, dok, recimo u Africi, stvari ipak stoje drugačije. Iako se statusni brakovi u Africi i danas po nekada sklapaju između prijatelja u vladajućim grupama, mnogi plemići sklapaju brakove sa pučankama. Muškarci afričkog kontinenta uzimaju proporcijalno veoma mnogo žena iz drugih društvenih slojeva za svoje supruge. Ovaj sistem, kako ga je autor teksta nazvao, otvorenog konkubijuma koji je karakterističan za Afriku, u velikoj je suprotnosti sa bračnim sporazumima u evroazijskim državama, bilo da se radi o kastinskom ili klasnom sistemu. Na našem kontinentu ljudi se već vekovima uzimaju sa „sebi ravnima“, klasno posmatrano. Čak je češća i hipergamija – udavanje žena za bogatije mučkarce, nego hipogamija, koja je ustvari maksimalno osujećivana tokom istorije. Upravo ovo je dovelo do onoga što je Tejlor nazvao izolacijom grupa.17 15. Džek Gudi, Klasa i brak, Rađanje moderne porodice, dr Anđelka Milić, Societas, Beograd, 1988, 115. U Africi, različite društvene grupe povezuju se mešovitim brakovima, što apsolutno ostavlja pozitivne implikacije na njihov društveni sistem. Naime, u Africi bez mediteranskog pojasa, za razliku od Evrope, nema miraza. Isto tako, afričke države imaju jednostavne sisteme ratarstva, ne poseduju plug za obradu zemlje, niti koriste točak.18 Tako, gazdama zemlje istu su mogli da obrađuju njegovi robovi ili slobodni ljudi, ali u Africi nije postojao odnos vlasnik-najamnik, niti bilo šta slično kmetstvu i napoličarstvu. Odnosi između ljudi nisu zasnivani na razlici u zemljoposedništvu već na jačini mišića i fizičkoj snazi. Odatle i mala potreba za individualizovanjem prava i njegovim prenošenjem na potomke, za razliku od Evrope i Azije gde je taj elemenat jako bitan.19 S druge strane, u Evropi, da bi se sačuvao društveno-ekonomski položaj potomaka, nasledna prava, vlasništvo je sa roditelja moralo da se pronosi na decu. Devojci je otac ostavljao miraz kojim je ona sticala muža istog položaja, koji ju je mogao izdržavati onako kako joj doliči, ili je pak mirazom i muževljevom zaostavštinom mogla da se i sama pristojno izdržava ako bi ostala udovica. Dakle, monogamija je u Evropi povezana sa ovim specifičnim načinom prenošenja vlasništva.20 Upravo iz svih ovih razloga, pojedinačna, lična sudbina i želje devojaka stasalih za udaju bile su od sekundarnog značaja, a možda ni takvog. I u Kotoru i u Dubrovniku roditelji i posednici su bili ti koji su pregovarali o braku, određivali miraz i datum venčanja. Nije nikakva tajna da ljubav u sklapanju barkova nije bila primarna, čak šta više bila je nebitna, te možemo reći da su brakovi bili interesnog tipa.21 Ukoliko bi ljubav kod dvoje mladih prevagnula i oni sklopili tajni brak, oboje bi snosili materijalne i društvene posledice. Ne samo kćeri, već i sinovi često su bivali razbaštinjeni i isključeni iz nasledstva. Idealnim se smatrao brak dvoje mladih jednakog društvenog i materijalnog ranga. Kako navodi autorka Blehova – Čelebić, specijalitet plemićkog društva u Kotoru je bilo uzajamno povezivanje istaknutih kuća.22 Ipak, da bi sve to moglo da se ostvari najvažnije je bilo da devojka ima odgovarajući miraz. On je bio njena neprikosnovena imovina i najvažnija stavka u bračnom ugovoru.23 Mirazom se udavala, obezbeđivala decu i sebe ako bi ostala udovica, započinjala poslove i dobijala društveno priznanje. Bio je običaj, kako u Veneciji i Dubrovniku tako i u Kotoru, da sestre dobiju miraze jednakih vrednosti.24 Ukoliko se radilo o služavkama, često bi im gospodari dodeljivali miraz, a neretko ih i udavali. Miraz je imao presudnu ulogu bilo da se žena udala ili ne, tj. da je odlazila u samostan, jer je upravo zahvaljujući visini miraza mogla da uđe u određeni samostan i mirazom se izdržava. Iz sledećih poglavlja, sagledano na konkretnim primerima, biće jasna uloga i bitnost miraza za sudbinu i život žena u srednjevekovnim gradovima Primorja.18. Ibid, 121.
III Odnos prema religiji i stupanje u samostan – prezrenje sveta ili prezrene od sveta? Vera i pobožnost su bile osnovne karakteristike duha srednjevekovnog društva uopšte. Crkva i njeni velikodostojnici imali su velikog uticaja na formiranje identiteta ljudi kao i na njihov život, s obzirom da su se crkveni zakoni poštovali i imali veliku zakonodavnu snagu. Kotorski Statut je obezbedio poštovanje verskih načela tako što je, recimo, kažnjavao novčano bogohuljenje, a ako krivac nije mogao da plati sledilo je vezivanje na stub srama na Sahat-kuli na glavnom gradskom trgu. Ipak, Ilija Sindik napominje da je uloga crkve u organizovanju grada Kotora bila znatno manja nego što je to slučaj u italijanskim srednjevekovnim gradovima. Jedan od razloga je slaba, ili barem manja u odnosu na Italiju, ekonomska baza crkve u Kotoru.25 Nas ovde svakako interesuju razlozi zbog kojih bi se neko odlučio na pristupanje u samostan. Naročito je interesantno kako je redosled podsticaja postavila autorka Blehova – Čelebić,26 a rekli bismo, ne bez razloga. Podsticaji su, suma sumarum, bili sledeći:
26. Ibid, 245. Ukoliko bi kćerka pobegla u manastir, s obzirom da je ovu mogućnost predviđao kotorski Statut, roditelji bi imali jednako obaveze kao i da su je dragovoljno poslali u isti. Roditelji su čak morali da pokrivaju troškove života onih kćeri koje su odlučile da žive pokajničkim životom ali van samostanskog kompleksa, tzv. trećoredice. Taj prihod roditelji bi im obezbedjivali testamentom.27 Kako navodi autorka Blehova – Čelebić, mnogo veći procenat je onih devojaka koje su ne svojom, već voljom roditelja, i to pod prinudom i silom, stupale u samostane. Devojke su se davale u samostane i kao veoma mlade, nepunoletne, a ukoliko bi stupale posle 12. godine, Tridentski koncil je naredio da je ispita ordinarijus, kako bi se isključila mogućnost nedobrovoljnog prihvatanja samostanskog načina života.28 Sa druge strane, zreli ljudi su se najčešće povlačili u samostane iz čisto vjerskih razloga. Vladalo je duboko uverenje da, ne samo redovnice, već i laici mogu biti blagosloveni, ali ipak redovnicama samostana davano je mnogo više nade za milost nakon zemaljskog života. Mnogi su pred kraj života odlazili u samostan, što je smatrano veoma plemenitim činom.29 U zrelo doba žene su se često priključivale tercijarima kod kojih je držanje lične imovine bilo ne samo dozvoljeno nego i poželjno za pokrivanje troškova života. Pokornički život ih nije lišavao da budu u kontaktu sa svojom decom i porodicom.30 Ako malo veću pažnju usmerimo na statusno svetovno poreklo časnih sestara videćemo da su one uglavnom poticale iz plemićkih porodica. Naime, u srednjem veku samostan je shvatan kao odgajalište i sklonište za prekomernu žensku decu iz aristokratskih porodica. Neki redovi su odgajali, i medju sobom imali, samo plemićke ćerke. Kod drugh reova bilo je samostana za aristokratsku decu odvojenih od samostana za pučku decu, i to tek na vrhuncu srednjeg veka. Prvi samostani su bili namenjeni samo za aristokratsku decu. U skladu sa ovim konstatacijama, zaključujemo da se razlozi pod br. 1 i br. 2 ustvari odnose na kasniji period u razvoju samostana i njihovog postojanja u srednjevekovnom Kotoru. Iz stavki rukopisnih Pravila zaključuje se da je život u samostanu bio jako strog i zahtevao ogromna odricanja i pokorništvo. Sve to su uspevale da podnesu devojke, ali i muškarci koji su neretko odlazili u samostane, koji su tu došli iz čistih religijskih pobuda i ljubavi prema Bogu. Svi ostali morali su ulgati dodatne napore i dobijati osetljive i stroge vodje kako bi se uklopili u ovaj potpuno nov i drugačiji pokajnički način života.3127. Blehova – Čelebić, Hrišćanstvo u Boki 1200-1500, Pobjeda, NMCG, Istorijski institut Crne Gore, Podgorica, 2006, 105. Kao što je već pomenuto, Kotor nije bio strogo religiozni i duhovni srednjevekovni centar. Pobožnost je imala svoju praktičniju formu, mada je bilo žena koje su pristupale samostanu svojom sopstvenom odlukom.32 Svi su izgledi da su tekve bile velika manjina. Neudata što zbog niskog miraza, što zbog nemogućnosti da se uda za željenog jer nije njegovog staleža, što zato što je nemoralnim ponašanjem osramotila porodicu, žena je često nalazila utehu u strogom pokajničkom samostanskom životu. Vremenom je samostan, od prvenstveno mesta za one koje preziru svet, postao mesto za one koje je svet prezreo. Autorka Blehova – Čelebić navodi i još jedan interesantan razlog zbaog kojeg su se roditelji odlučivali da daju svoje kćeri u samostane. Nadali su se da će u samostanskom kompleksu biti sigurne. Sigurne od muškog sveta. Medjutim, ni časne sestre, ma koliko izolovane bile od ostatka sveta, nisu bile poštedjene od nasilništva, kako objesnih pojedinaca tako i neprijateljskih vojski koje su rušile i palile samostane.33 Kada kucne sudnji čas našeg zemaljskog života ili barem kada osetimo da se on neumitno približava, kaže se, i najtvrdje duše omekšaju. Upravo iz tog razloga testamenti su savršeno ogledalo koje reflektuje odnos srednjevekovog stanovništva prema crkvi i prema duhovnom životu. Crkva postaje predmet žarke vere i nade, u njoj, ali i poklanjanjem njoj, traži se spas, zalog za siguran i srećan život, tamo gde pravednici počivaju. Jedan od načina na koje su žene srednjevekovnog Kotora koristile novac u pokušaju da spasu dušu, a koji je bio jako popularan medju katoličkim vernicima, jeste hodočašće. Samo tokom 1450. godine u leto, iz Kotora su 4 žene hodočasnice krenule za Rim. Hodočašća su zahtevala sredstva. Autorka Blehova – Čelebić,34 u slučaju Stojne, bivše služavke Miha Siti, koja je pisala testament uoči polaska u Rim, naglašava da sigurno možemo govoriti o njenom društvenom usponu, jer se time izjednačila sa imućnim gradjanstvom. Ono što ističe ova autorka, a po malo šokantno za savremena shvatanja, jeste da su žene, neretko, pare za hodočašća zaradjivale prostitucijom u toku putovanja. Po autorki, u to vreme nije bilo toliko paradoksalno koristiti se nečasnim sredstvima zarad postizanja verskih, svetih ciljeva.35 Ipak, o ovom načinu zaradjivanja o Kotorankama hodočasnicama nema podataka u arhivskoj gradji, ali što svakako ne isključuje ovu mogućnost.32. Lenka Blehova – Čelebić, Žene..., op. cit, 249. Najučestalije je bilo ostavljati novac crkvi testamentom. Novac je ostavljan ili tačno odredjenom svešteniku, crkvi ili za gradjenje nove crkve. U najvećem broju testamenata je ostavljana odredjena suma novca per mal ablato, mal toleto, tj. za nepravde hotimične i nehotimične od strane umirućeg načinjene za života.36 Oni koji su iole bogatije živeli, zaveštavali su crkvi testamentom i nekretnine. Na primer, Dome, udovica Mića Išesije, crkvi sv. Tripuna zaveštala je vinograd u Stolivu.37 Interesantno je da su žene često ostavljale novac svom duhovnom vodji. Duhovnog oca imali su mnogi gradjani a kako su se ostvarivali prisni odnosi tokom života, gradjani su želeli, ostavljanjem novca, da se duhovnicima zahvale.38 Iz ove sažeto izložene arhivske gradje možemo zaključiti da su žene kroz vrlo materijalne i svetovne stvari pokušavale i jedino tako uspevale da definišu svoj odnos prema Bogu, duhovnosti, crkvi i zagrobnom životu. Jedino bi kroz novčane priloge i darove uspevale da obezbede molitve za svoju dušu toliko i toliko puta, u toj i toj crkvi, tokom odredjenog perioda nakon sopstvene smrti. Ne bih rekla da je razlog ovom materijalističko-vulgarnom odnosu prema sakralnom uzrok bio u ženinoj nemogućnosti da se drugačije postavi, već u samom sistemu i načinu koji je i sama crkva srednjeg veka jedino razumela. Reč je svojevrsnom duhovnom pravilu. Druge mogućnosti nisu ni uzimane u obzir jer, život posle smrti obezbedjujemo ovde na Zemlji, i to po tačno utvrdjenim pravilima. To je ono što je smrtnica mogla da uradi, i čemu su posezale, kao što se vidi iz testamenata, mnoge žene srednjevekovnog Kotora. 36. Ibid, 278.
IV Poslovi žena u srednjem veku i njihov ekonomski položaj Učešće žena u privredi i aktivnost u ekonomiji zavisila je od njihovog društvenog položaja. Kako na celom Primorju tako i Dubrovniku, postojalo je više kategorija žena u odnosu na pravni i ekonomski položaj, ali ćemo ih ovde svrstati u sledeće:
Koliko se može saznati iz izvora, žene kmetova imale su, u odnosu na imovinu muževa, potpuno ista prava kao i muževi – sklapale su ugovore i preuzimale obaveze zajedno sa njima ili pak odvojeno.39 Žene, medju ekonomski i parvno slobodnim ćemo, i u Kotoru i u Dubrovniku, sretati kao zakupnice. Zemlju su zakupljivale uz pristanak svoga muža ili samostalno, ako je reč o udovicama, ili ako je muž odsutan. Među zakupcima najčešće su žene vlastelinke koje bi obradjivale zemlju putem nadničara ili su je pak dalje davale drugima u zakup. 40 U Dubrovniku se pored žena koje su pored poslova u kući, i to jako često, imale i neko svoje zanimanje. Vrlo često, one su bile pekarke. Mešenjem i pečenjem hleba za potrebe grada u srednjem veku bavile su se poglavito žene, ali je taj posao bio strogo kontrolisan od strane Opštine – komune. Neke od žena su imale i svoju peć za pečenje hleba, ali kako su one bile teško materijalno pristupačne, neke su morale da ulažu i svoj miraz, ali i to samo uz opštinsko dopuštenje.41 39. Dušanka Dinić – Knežević, op. cit, 3. Vezenje i sviloprelstvo zanimanja su koja su, barem kako se čini po dokumentima, bila mnogo razvijenija u srednjevekovnoj Srbiji nego na Primorju, ali se i tu spominju i smatramo ih jako vrednim. U Dubrovniku su mnogobrojne žene koje su se bavile vezenjem raznih ukrasnih predmeta – košulja, jastučnica, prekrivača...42 Medju mnogobrojnim zanatlijama XIV veka u Kotoru se pominje i jedna sviloprela. Dobroslava sviloprela se pominje u notarskoj knjizi iz 1333. godine, kako je pozajmila odredjenu svotu novca nekoj drugoj ženi. Verovatno da je Dobroslava prela kudeljice od vlakana svilenih buba koje su gajene u primorskim i drugim krajevima naše zemlje. Za Dobroslavu se možda može reći i da je bila vezilja.43 U dubrovačkim dokumentima nialazimo na žene koje su se bavile preradom lana. Neke, poput Bratoslave, žene krčmara, davale bi preradjeni lan nekom trgovcu da ga on prodaje za njih, uz odredjenu dobit.44 Medju poslovnim ženama u Dubrovniku ističu se žene koje su se bavile trgovinom. Prodavale bi svoje proizvode na pijaci ili u svojim dućanima. Već krajem XV veka, dućani su većinom poveravani samo ženama.45 A pored dućana ženama su poveravane često i krčme. U njima se prodavalo vino, često i slana riba. Od svih kotorskih krčmara u XIV veku, najviše se pominje Miloslava krčmarica.46 U dubrovačkom Statutu se, u odredbama o prodaji vina, spominju samo žene. Iz istog izvora vidi se da su krčmarice primale platu a da im je vlasnik krčme, ukoliko i same nisu bile vlasnice, morao obezbediti i hranu.47 Po mom ličnom osećaju, najinteresantnije, a po najmanje se o njima govori, bile su žene koje su radile kao posluga u bogatim porodicama a koje nisu bile sluškinje već robinje – i ekonomski i pravno bez ikakvih prava, bile su potpuno vlasništvo gospodara. Istoriji nije nepoznato da su u XIII veku Kotor i Dubrovnik bili glavne tržnice roblja. Najviše se trgovalo bogumilima iz Bosne, retki su oni iz Srbije. Ali u Kotoru su poznata dva slučaja ropkinja Arapkinja.48 Svaka plemićka i iole bogatija trgovačka i zanatlijska porodica, imala je barem po jednu, ako ne i više ropkinja.49 42. Ibid, 9. Iako je prodaja robova, u prvom redu hrišćana, bila strogo zabranjena i kažnjiva zakonom, predstavnici mletačke vlasti u Kotoru kupovali su robinje i u prvoj polovini XV veka. Posle Arapkinja, bogumile su dostizale najveću cenu. Prema ugovorenoj ceni i ugovoru o kupoprodaji,50 dve devojčice robinjice iz Bosne, pokrštene bogumile, prodate su kotorskom providuru za po 15 zlatnih dukata. Arpkinje su imale najveću cenu, te je kotorski providur, Paolo Kontareno, 1438. godine kupio Saracenku crnu koja je imala svega 13 godina, za 30 zlatnih dukata. U ugovoru stoji da je ova robinja isključivo i sigurana samo njihova imovina, i da samo oni imaju pravo sa njom postupati kao sa svakom svojom stvari koju su legalno kupili.51 Ropkinje su u Dubrovniku vrlo često činile deo miraza.52 Ropkinje se u Kotoru daju u miraz i 1332. godine, i posle ove godine zabeleženi su slučajevi, ali to više nije bilo obavezno kao do tada. Često su zalagane i kao dug koji gospodar nije mogao da plati. Vremenom je postajao sve učestaliji ugovor o oslobadjanju ropkinja. Često su im zabranjivali, nakon oslobadjanja, da stupe u službu kod drugih gospodara. Na slične ugovore o oslobadjanju robova pod odredjenim uslovima nailazimo u Italiji. Oslobadjane su ropkinje i uz odredjenu novčanu otplatu. Ponekad se ropkinja oslobadjala tako što je umesto sebe davala neku drugu ropkinju. Tako zaključujemo da su ropkinje često i same imale svoje ropkinje.53 Sudbina ropkinja nakon oslobadjanja najverovatnije je bila takva da su, većina njih bez ikakvih sredstava za život, bile primorane da stupe u službu kod nekog drugog gospodara. Svakako, kako je ropstvo kao kućna posluga bilo institucija u srednjem veku, onda je našlo mesto u Statutu Dubrovnika. Pravo gospodara nad robovima je bez ikakvih ograničenja. Bilo je tu i novčanih kazni, i šibanja, osuda na smrt, zavisno od greške koju je robinja počinila.Čak ni brak osoba u položaju robova nije mogao da se odigra bez dozvole gospodara...54 50. Dušanka Dinić – Knežević, op. cit, 13. i Risto Kovijanić, op. cit, 61. Ali, konačno, od početka XIV veka počinje da opada broj ropkinja te ih sve više zamenjuje slobodna radana snaga. Najveći broj žena je stupao u službu kod italijanskih trgovaca ali pod vrlo nepovoljnim uslovima i za minimalne plate.55 Ovi su ih trgovci često dalje prodavali i na njima dosta zaradjivali, te se pitamo koja je u stvarnosti razlika postignuta? Pored toga, ove žene su se najčešće vezivale za ceo život za porodice u kojima su službovale, te su se time sasvim približavale ropkinjama. Ali, kako navodi Dušanka Dinić – Knežević, razlika je, ipak, možda ne baš toliko vidljiva, koliko suštinska. One za rad dobijaju koliku – toliku naknadu i predstavljaju prelaz od ropkinja ka slobodnoj posluzi. 56 Krajem XIII veka, u dubrovačkim porodicama, posluga u kući je uglavnom sačinjena od slobodnih žena. Pregled njihovih prava i položaja lako može navesti na pomisao da je položaj sluškinja bio jako primamljiv, jer su devojke čak sticale i miraz. Ipak, gospodari nisu bili naročito blagonakloni prema sluškinjama te se nailazi na dosta zahteva sluškinja koje traže od kneza da ih oslobodi ugovorenih obaveza jer se gospodar loše odnosi prema njima.57 U Kotoru je u prvoj polovini XIV veka bio jako veliki broj sluškinja, s obzirom da je veliki bio i broj bogatih i imućnih porodica koje su mogle da imaju poslugu. Najveći broj sluškinjica je doživotno radilo kod jednog istog gazde, tj. porodice i to uglavnom za jako malu naknadu. Sve se svodilo na izdržavanje a poneke su dobijale i prigodan miraz.58 Što se tiče miraza u Kotoru, on se u najvećem broju slučajeva sastojao od oko 30-50 perpera, tunika, srebrnog nakita, nekada i nekoliko grla stoke.59 Dakle, situacija je slična kao u Dubrovniku. Ono što nama uliva još malo nade za veru da su imale bolju sudbinu u odnosu na njihove predhodnice, jeste informacija du su sluškinje mogle da, pored poslova za gazde, rade po nešto i za sebe: da peru tudji veš, da čiste tudje kuće i podrume, čiste mistija i iznose pepelnice...60 55. Dušanka Dinić-Knežević, op.cit, 17. Još jedna jako interesantna podgrupa posluge jesu dojilje. U Kotoru ih je bio veliki broj a najbitnije je da su dojilje bile jako poštovane i privilegovane u odnosu na sve ostale služavke. Pored svega, priroda njihovog posla je bila znatno drugačija od ostalih koje su žene srednjeg veka obavljale. Taj posao imao je moralnu i emotivnu težinu, kako za dojilju tako i za dojenčad. Ona je bila zamena za majku u jako nežnim i osetljivim godinama dece. Dojenje je trajalo minimum godinu a maksimum 3 godine, te nije teško razumeti osećajnu vezu koja je nastajala u tom vremenskom periodu. S druge strane, moralni ugled dojilja je bio veliki zato što je asocijacijska veza dojilja sa srednjevekovnim idealom celog srednjevekovnog društva, Bogorodicom, bila neizostavna. Veza dojenčadi koja su odrasla sa svojim dojiljama je dokumentovana i ostavljanjem novca za molitve i za majku i za dojilju, u podjednakim iznosima. 61 Pored toga što su neke dojilje dovodjene u kuću i dobijale službu isključivo radi dojenja, ipak je najveći broj njih u isti mah obavljao i ulogu služavke i ulogu dojilje, pa često i one koja se brine o nečijem vaspitanju.62 Da je postojala jaka veza ne samo odraslih ljudi koji su bili svojevremeno dojeni i njihovih dojilja nego i obratno, svedoči sledeći podatak koji iznosi autorka Blehova – Čelebić.63 Naime, izvesna Stoislava koja je bila dojilja u kući poznate kotorske porodice Bolica, u svom testamentu je raspodelila svu svoju imovinu koju je trebala da dobije od svojih gospodara, tako što je izvesnu sumu dala za molitve za sebe i sestru, nešto malo u dobrotvorne svrhe a sve preostalo ostavila je petorici sinova Bolica koje je dojila. Dakle, vezanost dojilje za porodicu64 kod koje je provela radni vek je neizmerna i iskrena. Uglavnom se dojilje ne pominju kao udate žene niti kao žene sa svojom decom. Ono što karakteriše položaj dojilja jeste da su smatrane radnom snagom u podredjenom položaju, ali i kao dobri duhovi kotorskih porodica kod kojih su radile.65 Bile su poštovane od strane i dece i njihovih roditelja. 61. Lenka Blehova-Čelebić, Žene..., op. cit, 194. Obrtanje novca, na kojem se u savremenoj ekonomiji zasniva opstanak mnogih investicionih fondova, banaka, firmi, nije bilo strano ni ženama srednjevekovnog Dubrovnika. Naime, često su žene svoj miraz, kao svoju nepovredivu i neprikosnovenu svojinu, davale u zajam kako pojedincima tako i Opštini. Među zajmodavcima još početkom XIV veka jako je veliki broj žena, a one su najčešće zajmove davale privatnim licima jer se zajam od Opštine jako teško i sporo naplaćivao.66 Još jednu paralelu sa svremenim periodom vidimo u učešću žena u kupoprodaji nekretnina koje su imale u okviru miraza ili koje su njima ostajale po smrti supruga. Ipak, za svaku transakciju i kupoprodaju koju bi obavila, žena je morala da ima dozvolu Velikog vijeća, i plus pristanak muža, ukoliko je bila udata. Učešće žena u prodaji kuća je krajem XIII veka bio gotovo jednak sa brojem muškaraca. U kupovini istih muškarci su još uvek gotovo dvostruko dominirali.67 Žena koja se nezaobilazno mora pomenuti kada se već govori o ženama srednjevekovnog Dubrovnika i Kotora, jeste Filipa Menčetić, kći bogatog Kotoranina Tome Pauli de Toma, čestog poslanika srpskih kraljeva u Dubrovniku. Filipa se udala za bogatog Dubrovčanina Martina Mančetića. Svu svoju imovinu Martin Mančetić je ostavio Filipi i sinu Tomi. Filipa je tako raspolagala jako velikim posedima i novcem. Imala je viliki broj dužnika, retko je uspevala da dugove i naplati pa je morala da vodi i veliki broj parnica i tužbi. Ona je uživala veliki ugled kako u Dubrovniku tako i u Kotoru te je veoma često odredjivana za epitropu u testamentima mnogih gradjana.68 Naročito žene Dubrovnika, a neretke i Kotoranke, u srednjem veku ostvarivale su značajne ekonomske odnose koje su vezivale Italiju i naše zemlje Balkana. Posebno intenzivni odnosi bili su između Dubrovnika i Ankonitanske Marke. Ti odnosi su podrazumevali učešće žena u dva smisla: kao aktivne učesnice, ali i kao predmete trgovine. Prvenstveno dosta je žena koje su, kao rodjake koje žive u Dubrovniku, bile postavljane za prokuratore (zastupnice) firmi svojih rodjaka. Još interesantnije je da su žene Dubrovnika često bile finansijeri stanovnika Marke ali su se i, u obrnutom smeru, Dubrovčani koristili novčanim blagodatima žena iz Marke.69 66. Dušanka Dinić – Knežević, op.cit, 29. Pored aktivnih učesnica tu su bile i robinje i služavke. Robinje su kupovane naročito u Kotoru i Dubrovniku od strane italijanskih bogataša a sluškinje su, kao kućnu poslugu, iznajmljivali stanovnici Marke privremeno nastanjeni u Dubrovniku. Izvestan broj žena iznajmljivanih kao posluga koje su odlazile u Marku, uglavnom, bi se tamo nastanjivao trajno.70 Tužna je činjenica du se neke od tih žena, pod pritiskom bede i neimaštine i potrebom za preživljavanjem, u Italiji počinjale se baviti i prostitucijom. Uglavnom bi počele raditi u krčmama gde bi pružale širok dijapazon usluga, i na to se obavezivale čak i ugovorom sa poslodavcem. Bilo je i onih koje bi kao žene niskog morala dolazile u Italiju ali bi, od trenutka doseljavanja napustile takav način života i zarade i počinjale se baviti drugim, časnijim poslovima.71 Po pitanju proseka seksualnog ponašanja stanovništva, prostitucije i nasilja prema ženama Dubrovnik je početkom XV veka bio jednak sa ostalim centrima Evrope, što će reći da su ove tri kategorije bile zastupljene u velikom procentu. Ni prostitucija ni seksualno nasilje usmereno na žene nisu bili oficijelno zabranjeni, te su u praksi više nego često tolerisani.72 Kako se vidi iz ovde izloženog, možemo reći da su žene srednjevekovnog Kotora i Dubrovnika imale itekako bitnu ulogu u privredi grada i razvoju ekonomije. Čak se vidi da su u nekim privrednim granama bile na jednakom nivou poslovanja kao i muškarci. Najveći broj žena, od najnižih do najviših slojeva, bavio se najrazličitijim poslovima, bile su jako samostalne, sposobne i snalažljive. Ekonomska osnova ženama je bio prevashodno njihov miraz, te se oko njega vrti i cela sudbina žena. Visina miraza i (ne)sreća da budu rodjene kao ropkinje ili vlastelinke bile su dve osnovne putanje odredjivanja kvaliteta sudbine žena srednjeg veka. Ipak, ne mogu se oteti impresiji da iskustvo ropkinja, ali i prostitutki, ostaje jedan veliki ožiljak na moralnom obrazu srednjeg veka i njegovih gradjana, na Primorju i u celoj Evropi. Još uvek, najvećem broju naučnih i kulturoloških krugova Evrope je mrzno da se osvrnu i pogledaju svoju sliku od pre koji vek... 70. Ibid, 206
Zaključak Još uvek u naučnom svetu nedostaju radovi koji izbliza opisuju stvarni, svakodnevni život žena srednjeg veka. Pionirski radovi na ovom planu su svakako radovi Lenke Blehove – Čelebić i Dučanke Dinić – Knežević. Možda je otežavajuća okolnost većini istraživača ove oblasti bila nedostatak dokumentacije, izvora i velika vremenska udaljenost ispitivanog perioda u odnosi na savrmeno doba. Ipak, i pored gradje koju su mnogi istraživači koristili (a reč je prvenstveno o arhivskoj), teme, glavna problematika i zaključci se razlikuju. U najvećem broju radova ćemo niaći na posmatranje položaja žena u okviru dijalektike patrijarhat : matirjarhat. Problematika je mnogo dublja i komleksnija, te nije dovoljno samo istražiti da li je žena bila potlačena u tradicionalno-patrijarhalnom smislu, niti da li je bila povlašćena u matrijarhalnom smislu... Možda su ovi radovi upravo primeri pokreta koji se javio u antropologiji, a pod uticajem feminizma, čiji cilj je bio preispitivanje postojećih nalaza, a vodjenih idejom o muškom šovinizmu koji je vladao u nauci.73 Po pristalicama ove struje, stvrani položaj žena ni danas ni u prošlosti nije mogao biti objektivno ispitan i sagledan upravo jer se problem posmatrao kroz patrijarhalnu prizmu. Kako je tekao dan srednjevekovne žene? Kakve je imala ciljeve i ideale? Čemu je stremila? Šta ju je činilo srećnom? Kada bi se rastužila? Šta joj je društvo omogućavalo, šta dozvoljavalo a šta uskraćivalo? Postoji li vekovni kontinuitet želja i potreba žena koji traje do danas? U ovom radu akcenat je stavljen na njen društveni položaj, na njenu poziciju u društvu, ekonomiji, pravu. Izučavanje istorije žena se uglavnom odvijao zasebno od izučavanja istorije porodice. Kako su započeta u feminističkim krugovima, ova izučavanja su dalje usmeravana, protiv akademske misaone tradicije i težila su da oforme novu naučnu tradiciju, za razliku od istorije porodice. Doduše, istorija porodice je možda imala sličan cilj, ali je on od samog početka bila deo tadašnje akademske tradicije. 74 73. Andjelka Milić, Radjanje moderne porodice, Societas, Beograd, 1988, 37. U radovima na koje sam se ovde pozivala možemo da vidimo veliki uticaj feminističkih istraživanja75 i pokušaja izvlačenja odredjenih žena revolucionarki i nekih neuobičajenih sudbina kao način da se one kao nesvakidašnje za to doba, sačuvaju od društvenog zaborava, već i da se tim potezom pokuša usmeriti pažnja javnosti i nauke da je možda vreme da dosadašnje stavove i shvatanja o istoriji žena konačno treba preispitati i nanovo promisliti. Vremenom se interes skoncentrisao na svakodnevni život žena u prošlosti zavisno od staleža kome su pripadale. Ekonomski položaj žena ih je razotkrio kao veoma bitne i aktivne ekonomske subjekte,76 kao što je pokazano i primerima u ovom radu. Ja bih ovaj rad okarakterisala kao pokušaj da se bliže shvati i sagleda kultura i svakodnevica žena u srednjevekovnim gradovima na primorju, kao i ekonomske, društvene i moralne posledice. Značaj ovog metoda jeste upravo u tome što i oni najveći i oni najmanji u istoriji prvenstveno žive u svakodnevici i u sopstvenom društvu. Ma koliko izgledala ta kultura marginalna, ona u sebi nosi elemente na osnovu kojih možemo da shvatimo da li zaista postoji vekovni kontinuitet ili pak bitna diferencija izmedju pravnog i ekonomskog položaja žena u srednjem veku i tzv. slobodnog, gradjanskog društva današnjice. Upravo na ovoj relaciji Edvard Šorter zaključuje da su žene zapošljavanjem postajale sve više nezavisne, sa potrebom da tu nezavisnost izraze i u intimnim odnosima, seksu, braku, porodici uopšte.77 Uočljivo je da su žene današnjice, u komparaciji sa ženama srednjeg veka, ipak napredovale kada je po sredi kvalifikacija posla i radna hijerarhija, ali je uporedni napredak porodične situacije izostao.78 75. Ibid, 36.76. Ibid, 37. 77. Ibid, 32. 78. Ibid, 33. Ženama koje se, iz ovog ili onog razloga nisu uspele udati, uglavnom su izlaz nalazile u samostanu. Pokazali smo koji su bili razlozi ulaska u samostan ali brzina prilagodjavanja tom načinu života, ustvari, najbolje otkriva koje su pobude bile u osnovi. Visina miraza, tj. njegovo (ne)postojanje, odredjivala je sudbinu devojaka i posle žena. Kako je srednji vek, rekli bismo, sav u znaku religije i odanosti crkvi, samim tim je ipak odrešeni broj i muškaraca i žena zaisigurno stupao u samostan iz iskrene ljubavi prema Bogu i sa ciljem spasenja. Sa druge strane, žene su preko novca i svetovnih stvari pokušavale da definišu svoj odnos prema Bogu, crkvi i zagrobnom životu. Kroz novčane priloge i darove su obezbeđivale molitve za svoju dušu. Mnoge su, čak i one koje nisu bile naročito imućne, odlazile na hodočašća. Statuti, i kotorski i dubrovački, davali su prava muževima nad ženama. Žena se u ovom periodu ne javlja kao pravna individua. Ona uglavnom ne može da sklapa ugovore niti da svedoči na sudu bez prisustva ili zastupništva supruga. Njene mogućnosti i odnos društva prema njoj bio je regulisan njenim pravno-ekonomskim statusom. Dok su robinje bile ekonomski zavisne i pravno bezpravne, služavke su bile ekonomski zavisne ali pravno slobodne. Pravno i ekonomski slobodne su bile ostale žene. Ali i o realnosti i istinitosti ove kategorije se da raspravljati. Videli smo da je bio vrlo širok dijapazon poslova kojima su se žene srednjevkovnih primorskih gradova bavile. Njihov udeo u ekonomiji toga doba je neupitan, a svesni smo da je njihovu ekonomsku osnovu za početak poslovanja bio upravo miraz. Institucija srednjevekovnog miraza bio je osovina oko koje se vrteo život svih, i devojaka, i roditelja, i muževa i dece. Svakako je da je život žena tog doba bio daleko od idiličnog stadiuma. Upravo nas podaci o robinjama i prostitutkama u to uveravaju. U komparaciji sa gradjanskim društvom uočavamo razlike na ekonomsko-pravnom planu. I bolji i kvalitetniji poslovi su danas dostupni ženama a obrazovanje podjednako kao i muškarcima. U pravnom smislu, žena je, kao i muškarac, jednako ljudsko biće i gradjanin date države. Moralni kodovi su znatno drugačiji nego u srednjem veku kao i odnos prema religiji i crkvi. Ali ipak, ostavljam otvorenim za dalja razmatranja, komparacije u okvirima porodičnih modela, i stvrane slobode žena i njihovog prihvatanja kao jednakih muškoj polovini populacije.
Bibliografija:
|
|
