Младен С. Црногорчевић

ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ
У ОПЋИНИ БУДВАНСКОЈ

Прештампано из Гласника

ЗАДАР

Штампарија Шпира Артале

1901.

ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ У ОПЋИНИ БУДВАНСКОЈ

***

БУДВА

Црква Св. Јован.

Црква је зидана на пасове од црвенога и бијелога тесаника. Изнад заоквиренога поља на прочељу је окно, па звоник на преслицу су три окна, а два звона. Олтарска је апсида полукружна, а изнутрица је украшена лезенама. На иконостасу, који је израдио Н. Аспиоти, лијепе су резарије.

На једноме позлаћеноме тасу има познати натпис: ДОСТОИНО ЄСТ..... Антиминс је печатан за карловачкога архијепископа Павла Ненадовића.

Црква је обновљена 1866., а утвари су јој покрадене 1898. г.

Црква Св. Никола.

Ова је црквица при цркви Св. Јована, а обе у близини ман. Подострога. Око ње има трагова од старинских гробница. При страни зјаје “Вилина пећина”, из које сукти вода о великим кишама, као год и Сопот код Рисна.

Изнад врата на црквеноме прочељу је малена ниша, а звоника нема. Прозорчићи на зидовима и полукружној апсиди су узахни. Изнутрица има једну корнижу, а олтарски простор је скоро раван као и остали под. Св. трапеза је смјештена у сами зид. Старински је иконостас трошан. На једној престолној икони има натпис:

Овдје споменути поп Марко Руцовић је потомак старе породице овога имена. Иза српске пропасти на Косову четири брата Руцовића пребјегоше у Махине, па једни изабраше себи за постојбину Подострог, други село Мажиће.

Могућно је, да је ово она црква подострошка, којој је о почетку XVI . в. био свештеник Шћепан Руцовић, којега се је опорука сачувала од 1519. г. (Шем. бок. за 1886.)

__________

ГОРЊИ (СРЕДЊИ) МАХИНЕ
Црква Св. Илија.

Малена црква у селу Дулетићима при граници између Махина и Побора. Око цркве расту стогодишњи грабови и храстови. Заокружена је сухомеђом, и у томе простору и изван њега имаде мноштво старинских гробница. Предање казује, како су амо преносили мртваце из Љешанске нахије.

Црква је украшена једном корнижом, прозорчићи су јој узахни, а звоник је на преслицу с једним звоном.

По више цркве остаје Обла главица, а за њом рушевине стародревне цркве Св. Луке, која је била саборна црква села Вишковића, те се истрачило. “Вилина пећина” са чувеном “Чесмом” је угодно пландиште пастирима о љетњој припеци.

Одатле се види планина Раскавица с алугом букава, за којом се шири Комско или ти Коњско поље, тако названо, што су по њему пландовали коњи владика превлачкијех.

Црква Св. Спас.

Прама овој цркви уздижу се горе Острог и Сушњака.

Пространа равница око цркве, засађена дудовима, је заокружена сухомеђом, гдје се разабиру гробнице у врло примитивном стању.

Првобитна црква била је двоструко мања, није имала звоника, а прозорчићи јој бијаху узахни. Изнутрица бијаше украшена једном корнижом. Данашњи је иконостас израдио Н. Аспиоти; а од иконостаса, који је изгорио 1869. г., сачувао се комад даске са српским натписом од 1860. г. и с италијанским потписом: Nicol т Aspiotti .

На прочељу надограђенога дијела, што сачињава препрату, подужу од цркве првобитне, има полукружно поље и окно у облику крста, па звоник на преслицу су три звона. На јужноме зиду имају такође врата и два овелика прозора (лунете).

И са ове цркве бијаше крадом однесено звоно, но је на скоро затим и повраћено око 1850. г. Оволико је добро да се знаде ради сличности са судбином звона поборскога.

Када но 1881-82. г. војници однесоше из ове цркве чашу и ручни крст, ондашњи парох, окривљен од народа, а принуђен да надокнади такав губитак, преда цркви, у накнаду старе, чашу нову, позлаћену, која мора да је некада припадала манастиру Ластовскоме у Грбљу. Натпис јој гласи:

По једној страни споменуте Сушњаке остају Лапчићи, а по другој Марковићи: села, гдје је започео своју акцију Шћепан Мали у 1767. г.

Тамо се је, у Вука Вулова Вланете Лапчића и у Вука Марковића бавио Шћепан, док с махинским капетаном Марком Тановићем из Подострога углавио бјеше злу игру, да се прогласи царем. Мелем биље, којим обилује махинска околица није користило само Шћепану, попевши га до љекара, а позније до назови-цара; али је оно у пуној мјери интересовало и шибенскога учењака Р. проф. Висиани-а, кад је прве половине XIX . вијека сабирао егземпларе за своје дјело “ Flora dalmatica ".

__________

ДОЊИ (КРАЈЊИ) МАХИНЕ
Црква Св. Павле.

Малена црквица у селу Мажићима (Машићима), на подножју планине Хође, у којој на врх Церовице извиру “Три Студенца”, стародревна погранична тачка.

Црква има полукружну апсиду, а мјесто звоника је усперен камен, на коме је урезан крст. Изнад улазних врата је издубак, а прозорчићи су узахни. Изнутрица има једну корнижу: мало да не сасвим је нестао старински иконостас. Ово је старинска црква села Мажића.

Црква Св. Петар.

Ова је црква уза саму црквицу Св. Павла, и тако су обе заокружене зидом, гдје је поменуто гробље. Доста је вјешто зидана црвеним и бијелим тесаником. Има звоник на преслицу с једним звоном и полукружну апсиду. Изнад улазних врата је издубак, па овелика вјешто израђена звијезда. На надвратнику су урезана три крста, а прама лијевоме му крају је плоча с натписом од четири ретка, коју невјешти најмари узидаше преокренуту. Слова су резана плитко, а покварена су и утицајем влаге. Једва, што се још разабиру имена основаоца и села, коме је припадао:

Иконостас, са грчким кратицама, потсјећа на лијепе радове живописца А. Лазовића-Бјелопољца. Антиминс са грчким и српским записом је израдио, као год и онај у цркви Св. Јована у Кртолима, Христофор Жефаровић, познати Илирско рашки зограф.

На једном је Прологу биљешка Архимандрита Стефана Вучетића од 1800. г. Књига “великих пастира црковних и учитеља васеленских” је штампана у Москви 1656. г.

АН Θ ОЛОГ Ι ОНЪ, штампан у Москви 1816. г. носи власторучну биљешку Петра II . Петровића-Његоша, која гласи: “Милостиви подарак од његова Императорскаго и царскога величества Николаја Павловића мене Петру Петровићу владици црногорскоме и брдскоме 1835. г.”

Близу цркве је кућа, у трошноме стању, жаркога родољуба, генерала Рада Краповића, основаоца ове цркве.

Краповићи су огранак породице Руцовића, а по мјесту рођења зваху их и Машићима ( Rade Masich capitano di Montenegro – Zuanne Masich colonello di Montenegro ).

Раде Краповић, довршивши науке на које га бијаше дао стриц му Иван, у војсци млетачкој допре до части генерала. У парници, која се је водила између Срба и Грка 1764-76. г., он је успјешно бранио православно богослужење на словенскоме језику у цркви задарској; а 1787. г. био је главни ктитор и бранилац права на црквицу Св. Саве Освештеног у Будви, којом су се служили православни Будвани у доба државне власти Немањића и Балшића. У подмахинској цркви Св. Петке имају два велика сребрна канђела, са поменом свију чланова његове породице, која је он приложио: једно 1747., друго 1784. г.

У једноме спису острошкога игумана Максима спомиње се капетан Лука Маина из породице Краповића 1761. г. То ће бити иста личност, те се спомиње у једној књизи, која се храни у библиотеци ман. Савине (№ 154.), гдје има биљешка “Господина кнеза Луке Краповића” од 1760. г. који се обвезује да ће давати ман. Савини неки годишњи приход.

Јеванђеље, штампано у Москви 1751. г., које се храни у цркви Св. Петра, а даровала га руска царица Јелисавета Петровна црногорскоме митрополиту Василији Петровићу-Његошу 1753. г. носи биљешку, како је оно била властитост презвитера Петра Краповића, који је познат и као парох будвански.

Црква Св. Јован Претеча.

Црквица у селу Станишићима. Око ње расту големи брестови, а посвуда у около разасуте су многобројне поклопнице. Кажу, да су овамо доносили мртваце из Грађана у Црној Гори и да је црква веома стара.

Пред црквом је поплочен простор, којему се по странама уздижу зидови по метра високи, а понешто ужи од цркве данашње. На први мах изгледа, да је ово имала бити негда препрата; насупрот, то је био под првобитне цркве, јер је данашња црква позније сазидана по више овога простора прама истоку, како се земљиште осиједало к западу, док древад пред црквом ојачаше.

Црква нема звоника; једно звоно, скоро добављено, виси о гредицама пред црквом. У олтару иступа из зида плоча, која служи као проскомидија. Старински иконостас, круто израђен, лежи пометнут у олтару. Данашње престолне иконе живописао је калуђер Ј. Катурић 1875. г., а остале Н. Аспиоти.

Црква Св. Госпођа.

Црква је на лијепоме положају прама брду Кошљуну, на коме је пећина “Спила”. Пред њом се шири поље Бабин вир, или ти Бабир, негда чувено са изврсних винограда, па онамо даље полуострво Завала прама острву Св. Николе. До цркве су куће села Борета.

Црква је малена, на надвратнику је урезан крст, а звоник је на преслицу с једним звоном. Од старинскога иконостаса сачувало се неколико икона са грчким кратицама. Данашњи је иконостас израдио Н. Аспиоти.

__________

ПОБОРИ

ДОЊИ ПОБОРИ

Црква Св. Неђеља.

Црква је заокружена сухомеђом, гдје има гробница из новијега доба, а крај ње је нови парохијални дом.

Првобитна је црква била пола мања, а позније је проширена тако да изгледа доста дуга. Звоник је на преслицу су три окна, а два звона, а апсида полукружна. Изнутрица је украшена једном корнижом, а олтарски је простор извишен за два степена над подом. На иконостасу су знатније саме резарије, престоне иконе и оне, које су преостале са старијега иконостаса, него ли новије, које је живописао Н. Аспиоти. За св. трапезом је икона са ликом Богоматере с једне, а Св. Николе с друге стране.

__________

ГОРЊИ ПОБОРИ
Црква Св. Јован Претеча.

Малена црква у засеоку Ђаконовићима. Звоник је на преслицу су три окна, а два звона. Иконостас је трошан.

Четврт сахата далеко од Ђаконовића и Кнежевића је Пањ-Камен, поклич поборских села.

Јужно – западно од цркве је заселак Шумари са три цигла дома у једноме од којих је рођен 1422. г. Вук Дојчевић, који је добар дио свога вијека дворио Иванбега, а позније сина му и нашљедника Ђурђа Црнојевића. Дојчевићеве доживљаје живо је описало златно перо Љубишино (Причања. Беч. 1877.)

Занимиви догађај о звону ове цркве, које Љешњани бијаху отели за своју цркву Св. Петке, па им га Побори преотели 1848. г., сачувао нам је такође С. М. Љубиша у приповијести “Крађа и прекрађа звона” (Приповијести. Панчево. 1882.)

Црква Св. Георгије (Ђурђевац).

Малена црквица на голу, стрму, тешко приступну брду, гдје се легу соко и јаштреб, а зову га Ђурђевцем.

Залеђе му је Коловир с Вратлом, а низдо лети поглед од грбаљских Главатичића до Скочиђевојке паштровске.

Црква се не види с долине прије но се до ње дође опасним успињањем, које траје колико и ходање од Стањевића до самога брда.

Испред Ђурђевца је “Плоча”, гдје су се три кнежине: Побори, Махине и Браићи купили на договоре, да суде и мире у народним споровима. С друге стране зјаје велика пећина “Међедница”, којој је отвор озидан и на њему врата: у њој је живио неки пустињак у доба Св. Петра.

Црквица је лијепо засвођена и урешена корнижом. Изнад надвратника има једну нишу, али звоника нема. Полукружна апсида сасвим је малена. На јужноме зиду има једна малена ниша и узахни прозорчић са страницама на откос. Олтарски зид изгледа изнутра управан; у њему је полукружно засвођен издубак, велик као и улазна врата, с прозорчићем и с плочом испод њега. Тај је издубак служио као олтар. Иконостаса није било, а четвероугаона ниша с плочом служила је као проскомидија.

Око цркве су многобројне гробнице. Изнад ње стрше и данас управне зидине у вапну; а мрке развалине наоколо цркве јесу очевидни трагови старих утврда.

Као да је овој цркви припадао онај висећи печат од туча, који је нађен у Будви, а на њему резан лик Св. Георгија и кратице:

Већ у првој четвртини XV . в. била је на Ђурђевцу црква, замак и утврде. Подигао их је Стефаница Ђурђевић-Ђурашевић.

Ово је племе, како доказује Руварац, настало од онога Ђураша Илића, који је био трећи витез у цара Стефана Душана, а надгробна му плоча с натписом сачувала се на Превлаци до данас. Ђурашевићи су управљали Његушима и нападали на Котор. Голубински и Љубић идентификују Ђурашевиће са Црнојевићима.

По уговору Вуолатернанском од 1426. г., којим се поравнаше неке распре између републике млетачке и српскога деспота Стефана, иза већ утврђена мира, Ђурађ Бранковић “ promette di far ruinar el castello chiamato Zorzevac e ali confini deli Garbelli zo e Zuppa de Cataro , che fese Stephaniza fiol del Zorzi Juras , per modo chel dicto castello da mo avanti non se possa habitar , ni quello pi ù rehedificar ".

Види се из Смедеревске погодбе од 1435. г., како је на скоро затим Ђурђевац био збиља порушен: ".... prefatus i . d . despotus pacem adimplevit , videlicet a die , quo destrui fecit Castrum Zorzyevae , quod castrum destrui facere tenebatur vigore pacis sive concordii , et erat introitibus camere ac hominibus comitatus Catari plurimum damnosum , cum super territoris Catari esset edificatum ( Monum . – List . IX . 7.-14., 80.-81.).

Манастир Стањевићи.

Стањевићи су усамљен манастир при граници црногорској, у растојању од Цетиња за три сахата хода.

Залеђе им је Коловир, па врхови Мураковац и Пашина глава, којом је прије четири стољећа хитао Вук Дојчевић, да живље докаже, како је “тешко ногама под махнитом главом”.

Храстова шума Оковица изнад манастира је проријеђена, а и ливада, негда засађена тополама, претворена је у голу пустош. При рушевинама манастирске појате и гувна је зграда, гдје је Св. Петар, вративши се из Русије, најпрви одњивио корун (кртолу), за који до тада нијесу знали Црногорци ни Приморци, а од тада не знају за глад.

Врло пространа околица од добра сахата хода, од пограничне цркве Св. Илије на истоку до Јаришњака и Голиша на западу, спадала је Стањевићима.

Манастир је ријетке величине, дуг 70 м, широк до 20 м и сразмјерно висок. Колико је бокељскога приморја, већега манастира није зидано никада. На високоме зиду, који паше манастир с јужне стране као утврда, било је троје великих полукружно засвођених врата, која су данас зазидана. Међу четири велике куће, подигнуте на сводовима, истиче се она, којој се је на другоме поду са пет великих прозора надоградио у доба 1838.-69. г. и трећи под.

Крајем ман. утврде прама сусједном Ђурђевцу је велика стражарница су два реда пушкарница, и до ње извор, који некад зваху Црним Студенцем, а данас носи име манастирско.

С источне стране утврде је ман. црква Св. Тројица, која је престала служити 1838. г. Тада је манастир претворен у тврђаву, која је потрајала тридесет година, док су 1869. г. здања изгорела тако, да су се кровови срушили, а одржали се једино зидови, сводови и ман. хлебна пећ. Унутрашњи распоред једва се разазнава у гомилама рушевина.

И школа овога манастира уживала је висок углед у народу.

__________

Манастирска црква Св. Тројица је дуга до 9, а широка 7 м. Зидана је, као и многе друге у будванској околици, на пасове од црвенога и бијелога тесаника. Звоника није имала, јер су звона висјела на стобору. И црква и полукружна апсида украшене су са двије корниже, једном под стрехом, другом заобљеном и већма оскоченом, а ниско изнад темеља. На прочељу је издубена једна ниша изнад улазних врата, па окно. И препрата је украшена једном корнижом. Данас су сазидана негдашња улазна врата на западној страни препрате, док су на јужноме зиду врата и два прозора.

Изнутрица цркве чинила је врло лијеп утисак. Врло је вјешто засвођена, украшена корнижом, лезенама и луковима (издупцима) између њих. На сјеверноме и јужноме зиду има по један узахни прозорчић. Олтарски је простор узвишен за два степена над црквеним подом. На апсиди је четвероугаони прозор са гвозденом решетком, а по странама му по два прозорчића, узахна као пушкарнице, са страницама на откос. Плоча, која је служила као проскомидија, данас је скршена, а плоча са св. трапезе лежи у гомили.

Плоче су на црквеноме поду потпуне и цијеле, изим једне малене пред иконостасом, која не достаје. Са тога је доиста загонетно, како је могла да нестане поклопница с натписом, која је затварала гробницу

По многобројним синђелијама, изданим у овоме манастиру, очувани су отисци печата, којим се је служио црногорски митрополит Петар I . Петровић-Његош. То је велик печат, округлог вида, прелазећег у овал, на пољу којега је црногорски грб, двоглави орао, а под њиме лав; изнад грба круна с крстом, а по странама јој крст и жезло. У около натпис:

Цркву Св. Тројице сазида митрополит Сава Петровић-Његош 1736. г., пошто већ 1733. г. Шћепац Јовов Каписода бијаше продао митрополитима Данилу и Сави мјесто, да ограде велику кућу и цркву. Год. 1741. Јово Станишин, Ђуро Радов, Перо Радов и Саво Вујов продадоше опет митрополиту Сави своју баштину и лазину, гору и воду. Та је два уговора писао поп Марко Мрковић. Год. 1744. Марко Јовов даде истоме митрополиту дио од коложуња и франетин дио. Ову је исправу писао калуђер Исаија од Св. Петке (Шем. бок. за 1885. г.).

Митрополит Сава бавио се на Стањевићима без претрга од завладичења Владике Василија 1750.-74. г. Он је уредио књигу, у којој је до педесет које опорука, које даровних и куповних исправа, за ман. Стањевиће. По смрти Шћепана Малога дође опет на владу, а и престави се на Стањевићима 1782. г., и бијаше сахрањен у ман. цркви, одакле су му посмртни останци пренесени на Цетиње за Владике Рада, дакле прије 1851. г. За њега је свјетовне ствари водио наголо Теодосије Мрковић, калуђер родом Махина, а старином Баранин, пак уз њега прото Абрамовић, сердар Ђурашковић, Лазар Богдановић и Пламенац. И Петар I . Петровић-Његош тамо се понајвише бавио као у својој резиденцији.

У Шем. бок. за 1899. г. је изнесено питање, да није стањевићки онај манастир, о разорењу којега у 1692. г. Петар Гарзони у својој " Istoria della Republica di Venezia " ( Venezia . 1705.) доноси слиједеће податке :

Con la rivolta del Montenero alla Repubblica fu creduto d' utile consiglio il ridurre in apparenza di Fortezza un Monistero de' Calogeri (diciotto miglia distante da Cattaro) piantato in sito, che signoreggiava il paese d' intorno .....

Il Bassà o col dubbio, che i Veneti se ne impadronissero, e con l' arte lo rendessero più forte, o irritato contro de' Monaci, contravenne, e fe distruggere sino a' fondamenti il tutto".

Но како до данас није познато да је на Стањевићима опстојао манастир о измаку XVII. в ., док је доказано , како је с друге стране на сусједноме Ђурђевцу опстојала и црква и замак и утврде већ у XV., што се спомиње и у XVI. в . (Jurievaz che si chiama chiesa), могућно је да се под горњим мјестом разумијева стрми Ђурђевац , или већ у XVII. в . вјешто утврђени махински манастир Подострог .

Већ је споменуто, како је млетачка војска под Андријом Мацедонијом и кнезом Марком Љубановићем јуришала на Стањевиће 1768., 1769. и 1786. г. Год. 1808. јуришали су на манастир Французи, заробивши попа Андрију Угљешића.

У овоме је манастиру примио свештенички чин и наш први филозоф Доситије Обрадовић. Он је тамо служио на ускрс, као дјакон, с митрополитом Василијем и с многима другим литургију 1764. г.

Како су се аустријски и црногорски поданици често завађали око нешто црногорске земље, што бијаше до манастира, Аустрија купи овај манастир и земље за 17.000 фор. 1838. г. и постави у њ неколико војника да чувају границу.

__________

БРАИЋИ
Црква Св. Никола.

Малена црква у селу Стојановићима испод сурих кршева Јанскога ждријела и Вјетрника. Осим Стојановића и Мартиновића, гдје имају цркве, кнежини браићској спадају: Јовичићи и Угљешићи.

Црква има мален звоник на преслицу с једним звоном, а прозорчићи су узахни. На надвратнику улазних врата је урезан крст, а изнутрица је украшена једном корнижом. Двери су од тутије (цинка) са великим ликовима Св. Јована и Св. Василија, које је живописао Н. Аспиоти. Старога је иконостаса нестало, а и данас не достаје горњи ред икона.

Црква Св. Димитрије.

Црква је на лијепоме положају испод Веље стране при селу Мартиновићима прама тврђави Космачу.

Заокружена је зидом, простор пред црквом је поплочен, а при сјеверноме зиду расте голем бријест. При цркви је и нови парохијални дом. Међу многобројним гробницама око цркве истиче се поклопница у двије поле, на једној од којих су заливене двије гвоздене споне, а међу њима урезан крст и чаша у кружници. Биће, да је затварала гробницу којега свештеника.

Сазидана је онако, како црква изгледа данас, од 1871.-75. г., на основима цркве старинске, која бијаше малена, без кубета, а са звоником на преслицу с једним звоном. По основу је “лађа”, као и све цркве у будванској околици.

Црква је доста велика, има звоник на преслицу, округло кубе и полукружну апсиду. Издубак између надвратника и точак-окна као да је одређен за спомен-плочу. Изнутрица је украшена лезенама. Старински је иконостас нестао, а данашњи израдио Н. Аспиоти оном једноставношћу, која карактерише његове радове по Махинама, Поборима и Браићима. Два велика свијетњака од туча и полиелеј немају умјетничке вриједности.

У олтару се хране два лијепа малена крста од сребра. На једноме сребрноме тасу има познати натпис:

Једно велико јеванђеље, обложено корицама од туча са светитељским ликовима је штампано у Москви 1847. г. На стопалу великога сребрног крста има неправилно урезани, замршени натпис:

На лицу старога печата, који је овалнога вида, разазнаје се светитељски лик, а у около натпис: † ПРАВОСЛАВНА ПАРОХІЯ БРАНЦКА. Нови печат је округлога вида, прелазећег у овал, с натписом: ПРАВОСЛАВНА ПАРОХИЈА БРАНЋКА. –

Предање казује, како је првобитну цркву Св. Димитрија зидао “Цар Шћепан” и да је истим махом саграђено при цркви једно гувно и млин на Студенцу, што обоје опстоји и данас.

Док се је патријарах Василије Бркић у доба Шћепана Малога бавио у црмничкоме манастиру Брчелима у 1767. г., Побори су му слали милостињу, а исто тако Спичани, Кртољани и други. Кад је затим патријарах предигао на Браиће, влада млетачка хтједе да га издајнички добави, ради чега је властелин млетачки будванин Марко Бубић узалуд наговарао некога Браића. Тај интересни догађај сачувао нам је С. М. Љубиша у приповијести “Продаја патријара Бркића”.

Сачувана су два писма попа Андрије Дапчевића из Браића, која је он писао Петру Живковићу, пуковнику у Котору: дне 25. и 27. фебруара 1793. г. У Грбљу су нађена писма и пријеводи им на италијанскоме језику. То су тачни, потпуни извјештаји. Поп Андрија био је до чуда обавјештен о намјерама браићских сусједа. Знао је, како су се на Цетињу састајале ријечка, љешанска и катунска нахија: свега 200 људи с главарима; знао је што је говорио Владика (Св. Петар), и како је Хаџи-паша писао од стране Махмут-пашине прво ријечкој нахији, а позније свој Црној Гори, да се чувају, да их не би преварили људи, који у то доба бијаху дошли у Црну Гору, јер чији буде Скадар, његова ће бити и Црна Гора; да на пашу иде “војска од цара” и да паша неће позивати Црногорце на помоћ, само нек стоје мирни, па да ће им “отворити жито и со и сваку потребу”.

Писмом 10 фебруара исте године митрополит Петар I . јавља Марку Зорзи у Котору, како се је иза двомјесечнога борављења у ријечкој и црмничкој нахији повратио на Стањевиће, гдје је застао једнога ћесарскога официра самочетвртога, који су послани од Двора, да у овим странама купе војнике прама французима.

Како се види, писма се тичу времена, које је слиједило иза похода аустријскога мајора Вукасовића и рускога подпуковника грофа Ивелића. Црногорци су затим разбили Махмут-пашу у Крусама 1796. г.

М. Црногорчевић