Pretraživač sajta
Montenegrina
 

Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip











 
 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |

      

 


Злата Марјановић Крстић
ВОКАЛНА МУЗИЧКА ТРАДИЦИЈА
БОКЕ КОТОРСКЕ
(Одломци из књиге)

 

 


Злата Марјановић

Злата Марјановић, рођена 1966. године у Београду. Дипломирала 1990. године на одсеку етномузикологије Факултета музичке уметности у Београду. Као најбољем студенту за 1991. годину додељује јој се награда из фонда Александра Ђорђевића. Године 1997. магистрирала такође на одсеку етномузикологије Факултета музичке уметности у Београду. Истражујући музичку традицију још током студија обилази делове Србије (југоисточна и западна Србија, југоисточно Косово) и Црне Горе (Приморје са залеђем). Радила као професор у Средњој музичкој школи "Јован Бандур" у Панчеву, средњој музичкој школи "Јосип Славенски" у Београду и као виши предавач на Вишој музичкој школи у Нишу, а тренутно је запослена као професор на етномузиколошком одесеку Средње музичке школе "Стеван Мокрањац" у Краљеву. Учествовала на многим медјународним симпозијумима у Србији, Црној Гори, Босни и Херзеговини, Хрватској и Аустрији.

Књиге:
1998. Вокална традиција Боке Которске. Удружење композитора Црне Горе. Подгорица.
2002. Народне песме Црне Горе по тонским записима и одабраним белешкама Николе Херцигоње. Институт за музикологију и етномузикологију Црне Горе. Подгорица.
2005. Народна музика Грбља. Нови Сад: Друштво за обнову манастира Подластва (Грбаљ). Институт за музикологију и етномузикологију Црне Горе.

Научни радови:
1988. Карактеристике музичког извођења на "полу-сазу" Мехе Хусеиновића (Прилог проучавању музичке традиције зворничког Подриња).
1989. Два стила извођења ђурђевданских песама у селу Поружница. (Прилог проучавању народне традиције сокобањског краја.).
1990. "Новокомпонована народна песма" у развојном процесу. (На примеру далматинског певања.). Загреб. 214-223.
1992. Улога музике у традиционалним обредима села Брза (Прилог проучавању музичког стваралаштва Поречја у Јужној Србији.).
1998а. Вокална музичка традиција села Брза (Прилог проучавању народног музичког стваралаштва југоисточне Србије на примеру породице Петровић).
1998б. Наша народна песма и њен будући живот. Музички гласник Удружења композитора Црне Горе, јул-септембар.
1998ц. Милка Мориц – усамљени чувар музичке традиције (Прилог проучавању музичке традиције Боке Которске).
2002. О не/постојању граница међу пролећним обредно-обичајним песмама села Брза. 42. Лесковачки зборник.
2003. Вокална традиција Боке Которске и Црногорског приморја: од певања из гласа до клапе. Човек и музика, међународни симпозијум, Београд, 20-23. јун 2001. године, посвећен професору Драгославу Девићу поводом 75-годишњице рођења и 50-годишњице научног рада.
2005. Приморју на велико знамење, Стефан Митров Љубиша у контексту медитеранске културе, зборник радова са симпозијума одржаног у Будви 27. и 28. фебруара 2002. године.
2005. Народна музика Грбља, Грбаљ кроз вијекове, Зборник радова са научног скупа, Грбаљ и Котор, 11-13. октобра 2001. године.
2006. Прилог проучавању инструменталне музичке традиције Црногорског приморја са Залеђем, Историја и мистерија музике, у част Роксанде Пејовић.
2007. Прожимање црквеног и народног певања на Црногорском приморју са залеђем. Зборник радова са научног скупа Дани Владе С. Милошевића, Бања Лука, 24-25. априла 2007. године.
2008. Континуитет и развој музичке традиције Црногорског приморја са залеђем, На примеру грбаљског певања, али и Миодраг Васиљевић је ипак био у Грбљу! Зборник радова са научног скупа Дани Владе С. Милошевића, Бања Лука, 10-11. априла 2008. године.

Приказ за књигу:
Милосевић, Јован. 2000. Народне пјесме из Црне Горе. Удружење композитора Црне Горе - Подгорица.

Остали радови:

1990. Coautor of one TV documentary seria "Childrens music instruments" for RTSerbia.
2005. Music from Montenegro. Caprice Record, CAP21741. CD: helps in production of project.

 

 

 


ВОКАЛНА МУЗИЧКА ТРАДИЦИЈА
БОКЕ КОТОРСКЕ

 

Увод

     Моје етномузиколошко занимање за музичку традицију Боке Которске и Црногорског приморја, уопште, навело ме је да започнем да проучавам још пре више година. Тада је то, уједно, требало да ми послужи као основа за израду магистраског рада. Међутим, већ током првих истраживања увидела сам да музичка традиција Боке Которске и Црногорског приморја обимом и значајем - премашује оквире једног магистарског рада, те сам Црногорско приморје оставила за своје будуће истраживање, а већ испланирану територију за етномузиколошко проучавање, ограничила само на подручје Боке Которске. Ово, дабоме, никако није утицало на моју почетну дилему: да ли се, током музицирања, људи који живе на тим просторима приклањају више - приморју или залеђу! Наиме, они су истог порекла - Динарци - који су се вековима, таласима динарске струје, премештали из земље-матице на приморје. Њихово динарско порекло указује, с једне стране на старију, континентално-патријархалну традицију, али њихов нови начин живота (условљен морем) у новом завичају, Боки Которској, с друге стране, утиче на појаву другачије традиције, у овој студији назване - "приморска".

       Први прави контакт са музичком традицијом Боке Которске имала сам у лето 1987. године када сам се, у ствари упознала само са једним њеним дело и то преко песама отпеваних уз пратњу гитаре; својом допадљивом мелодијом хомофоном пратњом заснованом на дурском систему, строфично израженом римованом љубавном тематиком, те песме дискретно асоцирају на вечерње састанке Примораца по градским трговима (пр.бр. 1). Исте године забележила: сам и песме, музички другачије, али чија једноставна мелодијска и метроритмичка структура указује на динарско порекло тих песама (пр.бр. 43, 108 итд.).

       Beћ тада се показало да је, када је реч о бококоторској музичкој традицији, могуће проучавати истовремен "живот" две различите музичке традиције - заправо њену слојевитост. Свакако, то је, захтевало не само детаљније већ и темељније проучавање, што сам и учинила током својих каснијих истраживања, 1996. године.

       Током рада на овој студији коришћени су, пре свега, "живи" снимци композитора и музиколога Николе Херцигоње, који је, у потрази за народним мотивима који су му били потребни за његово композиторско стваралаштво, пре скоро пола века обишао многе крајеве Црне Горе, укључујући и Боку Которску.1 Иако без одговарајућих општих и научних коментара, ови записи су послужили као добар темељ за даља проучавања.

       Да би се комплетирала слика музичке традиције Боке Которске, али и одговарајућег културног миљеа, приликом израде рада је, између осталог, коришћена и одговарајућа звучна грађа добијена од "Друштва пријатеља Горње Ластве", као и незаобилазни писани извори. То се, у првом реду, односи на значајне антропогеографске и етнолошке списе Јована Цвијића, Вука Врчевића, Вука Караџића, Лудвика Кубе, Саве Накићеновића, Јована Ердељановића, Владимира Бронсвског, Боривоја Дробњаковића, Јована Вукмановића, Ника Луковића, Шпира Кулишића и др.2 Они су помогли да се створи одговарајући увид у начин живота становника Боке Которске, као и у њихову историјску и етнолошку прошлост.

       Не би требало заборавити ни уско стручна етномузиколошка истраживања и записе. Неки од њих, попут радова Фрање Кухача и Дионизија де Сарна-Сан Ђорђа (Dionisie de Sarno-San Giorgio), више служе као занимљива музичка илустрација једног периода, јер им је понегде, у складу са тадашњим начином презентације народне музике, додата и "конвенционална" клавирска пратња, без обзира је ли она у складу са традиционалном мелодијом.3 Друга дела, чији су аутори Лудвик Куба, Владимир Ђорђевић, Стојан Лазаревић, Миодраг Васиљевић, Јерко Безић, Вукашин Влаховић и Димитрије Големовић, базирана на етномузиколошком научном прилазу, представљала су драгоцене изворе приликом проучавања извршених за потребе ове студије.4

       Осим, рекло би се, информативне, постојећи извори имају још једну за овај рад значајну улогу. Наиме, већ на првом теренском "кораку" јавиле су се тешкоће: традиционална народна музика је одлазила заједно са њеним главним носиоцима - људима старијих генерација. Њено преношење је сведено на најмању могућу меру. Често су то истицали и сами извођачи: "Е, да је моја мајка жива, она би вам знала пјевати, ја то не умем као она!" (Горња Ластва). Тако су постојећа истраживања омогућила увид у многе делове бококоторске традиције који би можда у међувремену већ били заборављени.

       Започета истраживања поменуте традиције, као и међусобни однос слојева који је чине, у току рада су посматрани са два аспекта - хоризонтални је омогућио, пре свега, проучавање односа између села и града, а затим и везу залеђа са приморјем, а вертикални је осветлио развој традиције становништва кроз време, како би се разјаснио и однос између Динараца-староседелаца (већ оформљених примораца) и Динараца-дошљака (још патријархално васпитаних).

       Широко заступљена вишеслојност бокељске традиције је и разлог што су ова истраживања била усмерена не ка једном, већ ка више циљева, како би се, с једне стране, стручније појаснила недовољно истражена музичка традиција краја, а с друге стране, да би се искристалисала ова народна музички комплексна слика, посматрана како кроз географске, тако и кроз демографске особине.

       Такви домети рада произлазе из основне претпоставке, базиране на резултатима антропоге-
ографских истраживања, по којој се народ приморја, па и Боке Которске, сврстава у тзв. јадрански варијетет,5 а која би требало да потврди заједништво народног певања приморја, без обзира на територијалну припадност,6 односно разликовање народних певања Боке Которске и њеног залеђа.

       У раду су коришћени принципи аналитичко-компаративне и географско-социјалне методе проучавања.7

       Студија о народној музици Боке Которске у овој књизи конципирана је кроз пет поглавља:

       1. Карактеристике области и становништва;
       2. Музика у обичајима;
       3. Музика у свакодневном животу;
       4. Игра у обичајима и свакодневном животу;
       5. Особине музичке традиције.

1 Ова грађа се налази у Фоноархиву Факултета музичке уметности у Београду. Иначе, у чланку који је посветио музичком фолклору Црне Горе, Никола Херцигоња остатке народне музичке традиције овог, према његовим речима, "резервата" назива "живим фосилима", где је "...потреба сакупљања и научна обрада те материје (је) велика, важна и - хитна!" (Н. Херцигоња, "Живи фосили" у музичком фолклору Црне Горе, Политика, 20.04.1958).
2 Ј. Цвијић, Балканско полуострво, Београд 1991, В. Врчевић, Српске народне игре, које се забаве ради по састанцима играју, Београд 1868, исти, Три главне народне свечаности, Божић, Крсно име и свадба, Панчево 1883, М. Цар, Наше Приморје, Слике и утисци с Приморја, Београд 1923, С. М. Љубиша, Приповијести, црногорске и приморске. Београд 1924, В. С. Караџић, Живот и обичаји народа Српскога, Београд 1957, исти, О Црној Гори, Београд 1969, 251. Л. Куба, У Црној Гори, Подгорица 1996, С. Накићеновић, Бока. Антроногеографска студија, Српски етнографски зборник, XX, Београд 1913,189, Ј. Ердељановић, "Етничко сродство Бокеља и Црногораца", Глас САН, 96, Београд 1920, 43 - 48, В. Броневски. Записи о Црној Гори и Боки Которској, Подгорица 1996, Б. Дробњаковић, "Маслињаци и прерада маслина у Боки Которској", Гласник Етнографског музеја у Београду, XI, Београд 1936, 80, исти. "Неколико података о гуслама и гусларима на Луштици у Боки Которској", Гласник Етнографског музеја у Београду, XIII, Београд 1938, 142, исти, Етнологија народа Југославије, Београд 1960, Ј. Вукмановић, "Женска ношња у Доброти", Споменик CIII, САН, Београд 1953, 227, исти, "Општи поглед на Црногорски фолклор", рад III КФЈ, 1956, Цетиње 1958, 11, исти, "Свадба у Перасту", Гласник Етнографског музеја у Београду, VII, Београд 1958, 141, исти, "Свадба у Шкаљарима". Гласник Етнографског Института, VIII, Београд 1959,1, исти, "Свадбени обичаји у Херцегновском крају", Гласници Цетињског музеја, II, Цетиње 1969, 135, исти, "Свадба у Доброти", Гласници Цетињског музеја. III, Цетиње 1970, 223,
исти, "Свадбени обичаји у Горњем и Доњем Ораховцу", Гласник Етнографског музеја у Београду, књ. 39 - 40, Београд 1976, 271, Н. Луковић, Бока Которска, Цетиње 1951, III. Кулишић,"Етнолошка испитивања у Боки Которској", Споменик CIII, САН, Београд 1953. 195. А. Avelot, Ј. de la Neziere, Црна Гора и Херцеговина, Подгорица, 1996. и др.
3 F. Kuhač, Južno-slovjenske narodnepopievke, knj. III, Zagreb 1880, knj. IV, Zagreb 1881, Д. де Сарно- Сан Ђорђо, Успомена из Пераста, Београд 1896.
4 L. Kuba, Pjesme iz Dalmacije, rukopis iz 1890. i 1892. godine, Zavod za muzikološka istraživanja IC JAZU, Zagreb, B. P. Ђорђевић, "Неколико речи o игрању и певању у Херцег-Новоме", Гласник Етнографског музеја у Београду, 4, Београд 1929, 18, С. Лазаревић, "Музички фолклор Боке Которске", Споменик CIII, САН, Београд 1953, 235, М. Васиљевић, Народне мелодије Црне Горе Београд 1965, Ј. Bezić, Crnogorska muzika. Narodna, Muzička enciklopedija, I, Zagreb 1977, 376, исти "Црна Гора. Народна музика", Лексикон Југославенске музике, I, Загреб 1984, 151, В. Влаховић Фолклор као исходиште умјетничког стваралаштва у Црногорској музици, магистарски рад, одбрањен на Музичкој Академији Универзитета у Сарајеву, 1983, D. Golemović, Muzička tradicijа Crne Gore, Podgorica 1996.
5 J. Цвијић, op. cit.,2, стр. 388.
6 Ту се подразумева компарација бококоторске музичке традиције са народном музичком традицијом целог Јадранског приморја (V. Bersa, Zbirka narodnih popevaka (Iz Dalmacije), Zagreb 1944, J. Bezić, V. Žganec, Hrvatska muzika. Narodna, Muzička enciklopedija, II, Zagreb 1977, 168, J. Bezić, Etnomuzikološki osvrt na napjeve iz Hektorovićeva Ribanja, Zvuk br. 104 - 105, 1970, 218, исти, Muzički folklor Sinjske krajine, Narodna umjetnost, knj. 5. i 6, 1967 - 1968, 175, исти, Glazbeni svijet Bračana u predaji prve polovice 20. stoljeća, Narodna umjetnost, knj. 11 - 12, Zagreb 1975, 301, исти,
Stilovi folklorne glazbe u Jugoslaviji, Zvuk br. 3, 1981, 33, исти, Odnosi starije i novije vokalne narodne muzike na Zadarskom području, Narodna umjetnost, knj. 4, Zagreb 1966, 38, L. Kuba, Narodna glazbena umjetnost u Dalmaciji, Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena, JAZU, sv. 3. Zagreb 1898, i sv. 4, Zagreb 1899, J. Štajner, Narodna muzika Krasa, rad XXIVKZDFJ, Piran 1977, 89, B. Širola, Hrvatska narodna glazba, Zagreb 1940, Etnografski zapisi sa otoka Raba, Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena, JAZU, Zagreb 1931, 8, исти, Novalja na Pagu, Zbornik za narodni život i običaje Južnih
Slavena, JAZU, Zagreb 1938, 41, N. Buble, Vokalna foklorna glazba Trogira i Donjih Kaštela od 1875. do 1975, sv. I, Omiš 1985, исти, Glazbena kultura stanovnika Trogirske орćine, Trogir 1988, V. Bersa, Zbirka narodnih popievaka iz Dalmacije, Zagreb 1944, A.V. Savona, M. L. Straniero, Piccolo canzoniere del mare, Milano 1983, La nuova enciclopedia della musica, Garzanti, Milano 1987 итд.).
7 K. Moszynski, Glavni pravci i metode etnoloških nauka, Beograd 1962.



Бока Которска


II. Музика у обичајима


       Многе значајне догађаје који су представљали саставни део животa Бокеља пратила јe и музика. Бокељи су највише певали приликом бројни празника, управљајући се по нечeму што би могло да се назове годишњи животни циклус. Песме које јe народ одабрао за те прилике одају карактеристике старијег слоја музичке традиције, што се испољава кро једноставну мелодијску линију релативно сиромашне метро-ритмичке основе мањи амбитус (терца, кварта), без неких нарочитих особености при извођењу (разни украси итд.). Једном речју, према "канонима" те старије бокељске музичке традиције, сва музичка средства изражавања су подређена функцији обичаја уз кога "иде" и одговарајућа песма. При том се једино издваја мања група песама које су, као вишенаменске, саставни део неких обреда највероватније новијег порекла, а чија се музичка "страна" такође "уклапа" у оквире већ поменуте, старије традиције (на пример, у Перасту, итд.).

       Од свих обичаја везаних за једну календарску годину, у Боки Которској се највише слави Божић.44 Том приликом, главну и најодговорнију улогу има домаћин куће. Он унапред мора да припреми бадњаке које у Боки представљају, отприлике метар дугачка, стабла храста или маслине. Број тих према народном веровању, представника главног божанства задуженог за успех наступајуће године,45 обично зависи од броја мушких чланова у породици, коме се додаје још један (код православаца) или два (код католика) "за напредак".46 У Морињу се, на пример, за сваку мушку главу бере по три бадњака, па се њима додају још три, такође "за напредак".47 Овај термин се везује за мушко дете које би, захваљујући тим обредним радњама, требало да се роди у наступајућој години. По доношењу бадњака, девојке их украшавај божићним зеленилом (ловорове и маслинове гранчице) што би требало да животну снагу одабраног биља пренесе и на остале укућане.48 У међувремену, чекајући да стигну бадњаци, жене посипају по кући ловорово лишће.49 Оне такође, приликом уношења бадњака, бацају пшеницу на све који улазе, што је обичај који вероватно потиче из времена кад се сматрало да ће пшеница омогућити плодну годину која долази.50 Тај свечани чин прате и пригодне песме, чији се текст интересантно тумачи у народу: Бокељи певају о Божићу који, долазећи из католичких места где га прво славе (на пример, у Горњој Ластви), моли мештане да га пребаце барком преко мора до места на другој обали, како би се наставила, овог пута православна свечаност (Бијела, Баошић итд., пр.бр. 3 - 8).51

       Занимљива је и божићна песма коју је записао чешки етномузиколог Лудвик Куба у Херцег-Новом, пре скоро једног века (пр.бр. 9). Она се, почев од свог назива "коленда", па до текстуалних и музичких карактеристика, које одају особине другачије музичке традиције (дурски тоналитет, распевана мелодија изражена у троосминском такту итд.), разликује од божићних песама које су и данас присутне у Боки. Поменути научник је, међутим, у Далмацији (Стоњ) забележио такође једну коленду, чији је текст близак наведеним бококоторским песмама (пр.бр. 10).52

       На Бадње вече у кућу прво улази домаћин и ставља свој бадњак на ватру. Исто чине и остали мушки укућани, водећи при том рачуна да их слажу у облику крста.53 Том приликом све бадњаке посипају пшеницом и вином (чак "заменом" за крвну жртву намењену прецима), уз пригодну здравицу упућену бадњаку.54

       "Ми тебе пшеницом и вином, а ти нас здрављем и весељем и догодине!"
Бадњак који је први стављен на ватру прати се са посебном пажњом; кад прегори (тј. кад се располути), склања се и чува за следећу годину, јер се сматрало да поседује заштитно-магијску моћ.55 Затим следи посно припремљена вечера, према веровањима из прошлости чак намењена и прецима (суви бакалар, "приганице" - уштипци, лигње, разно поврће aли и ораси, суве смокве или шљиве итд.), те је, из тог разлога, некада постављана и на слами.56

       Други део славља започиње сутрадан ујутро, пре зоре, доласком "полазника". Најчешће, то је неко мушко дете, рођак или сусед, кога домаћица засипа обично пшеницом. Он дарива бадњак, и то поморанџом у коју су затакнути новчићи. Тада сви заједно, на пригодан текст "Поручила Божићева мајка...",57 а у прошлости чак и уз пратњу гусала, изводе бокељску божићну песму (пр.бр.11 -13).58

       Након песме, сви укућани, држећи ловорове гранчице у руци, одлазе у цркву. У неким православним местима Боке Которске сачувао се нарочити вид честитања, вероватно хришћанског порекла (Бијела, Баошић итд.), а који се обављало по повратку из цркве. То је тзв. Мирбожење, када се сви укућани држећи упаљене свеће, окупљају око зделе са пшеницом, у коју је пободена свећа, те уз честитање певају песме на мелодију сличну мелодији божићне песме (пр.бр. 13a, 14 и 15):59

       "Мир Боже, и Христос се роди, поклањам се Богу, и рождество Христово, наздравље!"

       Потом се приступа трпези, чије централно место заузима округли нарочито украшен колач (ловор и детаљи од теста у виду три куглице, крста по средини и плетенице по ободу), такође, према народном веровању, намењен прецима.60

       Ваља поменути и занимљиве прославе Бадње вечери у Котору, којима су присуствовали сви мештани, без обзира да ли се радило о католичком или православном празнику. Тада је народ, уз помоћ војника, доносио на "Tpг од Оружја" бадњаке (за католичку прославу - из Шкаљара, а за православну Доброте) украшене јабукама и наранџама, па је, око те велике ватре, славље трајало целе вечери. Осим песама претежно забавне садржине, певани су и познати црквени тропари намењени Божићу: "У сред време годишта и "Рождество твоје".

44 У литератури је већ описано како се, чак пре скоро сто година, славио овај празник (В.Врчевић), Три главне народне свечаности, ор. cit.. 2, С. Накићеновић, ор. cit., 2, стр. 259,313).
45 П. Влаховић, Обичаји, веровања и празноверице народа Југославије, Београд 1972, 74 - 84, М Gavazzi, Godina dana hrvatskih narodnih običaja, Zagreb 1988, 138.
46 M. Пејаковић, op. cit., 20, стр. 175.
47 Ш. Милиновић, op. cit., 22, стр. 48.
48 Ово кићење није ретка појава и у осталим деловима Црне Горе и Далмације (П. Влаховић, ор. cit., 45, стр. 95, М. Гаваци, ор. cit., 45, стр. 134,150).
49 То је вероватно пандан слами, која се у истој прилици посипа по кућиом тлу и у другим крајевима (Д. Антонић, М. Зупанц, Српски народни календар, Београд 1988, 29, М. Гаваци, ор. cit., 45, стр. 50. и др.).
50 Р. Пешић, Н. Милошевић-Ђорђевић, Народна књижевност, Београд 1984, 36, В. Чајкановић. Слава, О крсном имену, Београд 1985,13. и др.
51 Сличан текст је могуће наћи и у Херцеговини, где је изражена молба Божића да га људи превезу из једног села у друго (Љ. Симић, "Приповедке и лирске песме источне Херцеговине", рад 1Х КСУФЈ, Мостар, Требиње 1962,65).
52 Л. Куба, "Пјесме из Далмације", ор. cit., 4, пр.бр. 38 и 79.
53 Истраживања су показала да је бадњак који гори, у ствари, божанство које ћe се поново родити,
захваљујући магијској моћи ватре (Р. Пешић, Н. Милошевић-Ђорђевић, ор. cit., 50, стр. 36).
54 Ово је изведено на основу закључака других научника (В. Чајкановић, ор. cit., 50, стр. 13. итд.).
55 То се може претпоставити и на основу закључака других научника (М. Гаваци, ор. cit., 45, стр.
135,157. идр.).
56 Ш. Милиновић, ор. cit., 22. стр. 49.
57 Сличан текст је забележен пре сто година (Ф. Кухач, Јужно-словјанске народне попиевке cit., 3, пр. бр. 246).
58 С. Накићеновић, ор. cil., 2, стр. 315.
59 Обичај Мирбожења постоји и у другим крајевима (П. Влаховић, ор. cit., 45. стр. 84, М. Гаваци ор. cit., 45, стр. 171, Б. Дробњаковић, Етнологија иарода Југославије, ор. cit., 2. итд.).
60 В.Чајкановић, ор. cit., 50, стр. 13, М. Гаваци, ор. cit., 45, стр. 160. и др.

       У неким деловима Залива остало је сећање на дечије поворке које су након божићног циклуса обилазиле куће на Света Три Краља (6. јануара), певајући пригодне, донекле шаљиве песме, за шта су, заузврат, деца добијала новчиће (пр.бр. 16 и 17).61

       Период између божићних и пролећних празника испуњен је разним догађајима приликом којих се, колико је познато, није певало.62 Али зато су почетак пролећа и "буђење успаване природе" обележавани разним светковинама. Памти се да су деца, на Цветну недељу, рано ујутро одлазила да беру цвеће. Набрано цвеће потапано је у воду, којом су се сви укућани умивали, верујући да ћe животна снага лековитог биља прећи и на њих.63 Након тога су, на пример у Прчању, правили нарочите крстиће од лозе, којима су, уз песму чије музичке карактеристике указују на динарско порекло Бокеља (мали тонски обим и сл.), украшавали барке (пр.бр. 18).64

       Недељу дана касније, славио се Ђурђевдан, празник којим је званично обележаван долазак пролећа. Тада се, као и у другим крајевима, поново одлази на уранак,65 где девојке праве тзв. "цуљке", односно љуљашке. Док се две љуљају, остале око њих певају (пр.бр. 19 - 22). Изгледа да ова врста песама више не постоји у сећању житеља Боке Которске, те из литературе сазнајемо да се у њима помињу венци који се у Боки, бацањем у море, највероватније посвећују Богу (или божанству) плодности.66

       У Боки је постојала свечаност под називом Крневао, која се одржавала седам недеља пре Ускрса, а на којој су маскирани учесници носили карактеристичну фигуру обилазећи и православна и католичка места (Котор, Морињ итд.). Ношење фигуре симболично је везивано за неку особу из ближе или даље околине, која је, према народном мишљењу, током протекле године учинила највећи број лоших дела. Након опхода заштитно-магијске функције,67 играло се око Крневала уз певање пригодне песме чија мелодија својом дурском основом указује на новије утицаје (пр.бр. 23). Славље се затим настављало "суђењем", које се, у народној пракси, сваке године завршавало "осудом Крневала на смрт". Прво би га један од "машкара" ударао секиром по "глави" (заправо воденој тикви пуној вина), а затим су га сви учесници палили. Након "извршења казне" читан је шаљиво написан "тестамент", у ствари, јавна и отворена критика упућена свим мештанима који су се у протеклој години свађали или бавили неким "недозвољеним радњама" (сумњиви приходи итд.).

       Сутрадан би, ради обележавања почетка Часног поста, један од маскираних мушкараца обилазио село. Он је, представљајући тзв. Баба Коризму, у свом опходу некада носио седам штапова, који су, у ствари, симболизовали седам недеља предстојећег поста. Цео опход је испуњен и виком (опоменом!) "Баба Коризме" да се мора поштовати пост.68

       У Боки је, слично као и у другим крајевима, Ускрс такође свечано обележаван. Памти се да су, у оквиру црквене процесије, дечаци окићени цветним венцима, предвођени свештеником, носили велике, цвећем украшене, крстове. Након обиласка свих цркава, свечари би се, заједно са народом, окупили око манастира Савина, организујући велику заједничку гозбу (том приликом, сваки учесник обилази све трпезе). Највеселији део прославе биле су разне игре, као што је нпр. гађање петла постављеног уз неку другу мету. На дати знак, два младића су истовремено гађали и један и други циљ, док су, неретко, старији мештани, уз гусле, певали о подвизима јунака из прошлости.69

       За град Пераст везује се један нарочити обичај. Пераштани га називају "Мађ", или "Алберо ди мађо" (итал. allbero di maggio, мајско дрво), а који се обавезно слави сваког првог маја.70 Уочи празника девојке и младићи секу храст, украшавају га тракама, боцама млека, колачима, или првим трешњама. Следећег дана, око четири сата ујутро, украшено дрво се везује за неко веће стабло у самом центру Пераста. Том приликом мештани доносе разне поклоне, певајући најчешће песму "Ој весела веселице" (пр.бр. 24 - 26). Занимљиво је да се слична песма (и у мелодијском и у текстуалном смислу) може чути и на скуповима забавног карактера код православног живља у континенталном делу Црне Горе (пр.бр. 27).71 Након тога, Пераштани обилазе град, уз весеље и песму, а окићено стабло остаје на истом месту још четрнаест дана, обележавајући на симболичан начин престанак зиме и поновно оживљавање природе.

       И 15. мај се у Перасту такође празнује сваке године. Повод је традиционална прослава победе над Турцима, која се збила далеке 1654. године. "Гађање кокота" из ватреног оружја је главни догађај, након чега следи уобичајено весеље.72

       Католици у Боки Которској славили су и Ивањдански празник. Веровало се да неке радње које прате овај обичај имају заштитну моћ. Из тог разлога су се девојке, на пример у Горњој Ластви, окупљале на гувну, те су уз ватру преле, плеле и сл., певајући пригодне ивањданске песме на, само за ово место, карактеристичну мелодију (пр.бр. 28 - 30).73

       За Пераст се везује и јединствен обичај назван " Фашинада", који је највероватније локалног карактера. Настао је на основу једне старе христијанизоване легенде о пореклу вештачког острва смештеног тик испред града - Госпе од Шкрпјела. По том предању из XV века, пронађена је на једној хриди испод саме површине мора икона. То је утицало да Пераштани сами "дограде" острво, насипајући га, или чак и потапајући своје бродове на том месту, и да ту сазидају цркву како би у њој сместили икону.74 Стога, сваког 22. јула мештани, предвођени свештеником, организују дуге поворке барки, напуњених камењем и међусобно повезаних конопцима. Прати их поворка жена, које, идући обалом, певају разне песме, а које су, као и приликом прославе Мађа, најчешће забавне садржине.75 Кад стигну до острва, опколе га са свих страна, понекад образујући и неколико кругова, а затим сви сложно бацају камење у море, симболично продужавајући трајање овом острву.

       Прослава Крсног имена је, и код православаца и код католика, значајан празник у Боки Которској.76 Скупови поводом прославе крсног имена су двојаког карактера: у оквиру целог места као заједничка слава, или у оквиру једне породице. Било да је реч о колективном или породичном празнику, крсно име је у Боки, као и у другим крајевима, везано за име неког, традицијом одабраног и наслеђеног, црквеног свеца.77

       Најважнији задатак тих колективних прослава је заштита и обезбеђење рода, али и здравља мештана. У Боки се Михољдан (12. октобар) на пример, сматра поморским празником јер штити морнаре док су на мору.78 Негде је тим скуповима претходила заједнички организована вечера за све свечаре (на пример: у Кутима, Горњем Столиву итд.).79 Памти се да је приликом поменутих свечаности ишла литија80, те су "благосиљане" рибарске барке, море, поља, бунари, или виногради (на пример, у Кутима на Свету Тројицу, пр.бр. 31). Понеки стари Бокељ ceћa се чак прпорушких и крстоношких опхода којима је у прошлости призивана киша (пр.бр. 32 и ЗЗ).81 Након тог, рекло би се, обавезног дела заједничких свечаности, често jе следило право народно весеље, праћено песмом у којој се описује цео догађај (пр.бр. 34 и 35). Том приликом је био обичај, вероватно архаичног порекла, да се смишљају нови, шаљиви двостихови који се, на већ традицијом устаљену мелодију, "припјевају" истакнутијим мештанима (пр.бр. 36).82

61 Слични обичаји тзв. коледања на Света Три Краља постоје и у другим крајевима (П. Влаховић."Обичаји, веровања...", ор. cit., 45, стр. 86, Н. Бубле, Глазбена култура становника Трогирске опћине, ор. cit., 6, стр. 66, М. Гаваци, ор. cit., 45, стр. 211, М. Сертић, "Друштвени карактер и садржај народне поезије", рад IX КСУФЈ, Мостар, Требиње 1962, 189, Н. Курет, "Фолклорно позориште у Словенаца", Народно стваралаштво-Фолклор, 1971, св. 39 - 40, 169.).
62 То се односи на Васиљев-дан, прославу Светог Саве итд., уочи којих су православци такође ложили бадњаке (С. Накићеновић, ор. cit., 2, стр. 321).
63 Овај обичај постоји и у многим другим крајевима (Ј.Вукмановић, "Прољећни обичаји", рад IX КСУФЈ, Мостар, Требиње 1962,265, Д. Антонић, М. Зупанц, ор. cit., 49, стр. 81. и др.).
64 Ш. Кулишић, ор. cit., 2, стр. 209.
65 В. С. Караџић, Живот и обичаји..., ор. cit., 2, стр. 31 - 33, Д. Антонић, М. Зупанц, ор. cit., 49, стр. 90, М. Бошковић-Матић, "О ђурђевданским обичајима у источној Србији", рад IX КСУФЈ, Мостар, Требиње 1962,357. и др.
66 Р. Пешић, Н. Милошевић-Ђорђевић, ор. cit., 50, стр. 73.
67 Ш. Милиновић, ор. cit., 22, стр. 61; Сличне маскиране поворке, назване "Карневали" (итал. carne vale, "збогом месо", М. Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Београд 1974, 408), иду од Нове године до пролећа и у другим крајевима (В. С. Караџић, Живот и обичаји..., ор. cit., 2, стр. 33, П. Влаховић, ор. cit., 45, стр. 36, Љ. и Д. Јанковић, "Играње под маскама у Србији", Народно стваралаштво-Фолклор. 1963, св. 6, 401, В. Жганец, "Неки народни плесови из Хрватског загорја', Народно стваралаштво-Фолклор, \912, св. 41 - 43, 47, N. Bonifačić-Rožin, Svadbena dramatika и Dubrovačkom primorju, Narodna umjetnost, 1964 - 1965, 39, M. Гаваци, op. cit., 45, стр. 13, 17, Л. Никочевић, "Звончари у западном дијелу Каставштине", Народно стваралаштво-Фолклор, 1985, св. 1 - 4, 22, М. Ramovš, Vloga fantovšćine v Ijudskih plesnih Slovenske Istre in primorja, rad XVII KSUFJ, Poreč 1970, 91, E. Kiraly, Pokladno veselje kod Mađara u Vojvodini, рад IX КСУФЈ, Мостар, Требиње 1962, 387, Раиина Кацарова-Кукудова, "Пдаревски кукери", рад IX КСУФЈ, Мостар, Требиње 1962, 499, Ј.С.Михајловић, "Карневали у Лесковцу", рад XXIII КСУФЈ, Славонски Брод 1976, 225, N. Kuret, Zimske in pustne maske na Gorenjskem, rad VI KFJ, Bled 1959, 37, 3. Марјановић, "Улога музике у традиционалним обредима села Брза", Лесковачки зборник, XXXII, Лесковац 1992,121. идр.).'
68 Вук Караџић, Живот и обичаји народа Српскога, ор. cit., 2, стр. 27, 28.
69 Сличној прослави Ускрса присуствовали су Владимир Броневски, руски војник и путописац (В. Броневски, ор. cit., 2, стр. 54), и Саво Накићеновић (С. Накићемовић, ор. cit., 2, стр. 335).
70 Осим у Војводини, Славонији, Истри итд., сличан обичај обожавања дрвета присутан је и у многим другим земљама (Италија. Еиглеска, Француска. Немачка итд.; О. Московљевић, "О пролећном дрвцету и његовој тотемској улози код северних народа и код нас", рад IX КСУФЈ, Мостар, Требиње 1962, 287, М. Сертић, ор. cil., 61, стр. 186, Б. Дробњаковић, Етнологија народа Југославије, ор. cit., 2, стр. 210, Ј. Andreis, Talijanska muzika, Muzička enciklopedija, tom III, Zagreb 1977, 535, Џ. Џ. Фрејзер (J. J. Fraser), Златна грана, књ. 1, Београд 1977,157. и др.).
71 М. Васиљевић, ор. cit., 4, стр. 35, пр. бр. 52, Л. Куба, У Црној Гори, ор. cit. 2, стр. 88, пр.бр. 50.
72 Овај историјски догађај се везује за напад Турака на Пераст са копна и мора, под вођством рисанског диздара Мехмедаге Ризванагића; тада су Пераштани не само славно одбранили свој град већ и убили турског вођу (Ш. Милиновић, ор. cit., 22, стр. 11, Р. D. Šerović, О starinskom maču, koji se čuva u Perastu, u Boki Kotorskoj, Narodna starina, sv. 8, III knj, 2. br, Zagrеb 1924, str.191).
73 Прослава летње дугодневице постоји и у другим крајевима (В. С. Караџић, Живот и обичаји..., ор. cit., 2, стр. 67, Џ. Џ. Фрејзер, ор. cit., 70, књ. 2, стр. 321 - 352, П. Влаховић, Обичаји, веровања..., ор. čit., 45, стр. 110, исти, "Ватра и штафета у југозападној Србији и североисточној Црној Гори", Народно стваралаштво-Фолклор, 1981, св. 78 - 80, стр. 23, 3. Ловренчић, "Ладарице", Народно стваралаштво-Фолклор, 1964, св. 9 - 10, стр. 711, М. Гаваци, op.cit., 45, стр. 86, Ј. Вукмановић, "Прољећни обичаји..", ор. cit., 63, стр. 261. и др.) Поред тога, слични текстови ивањданских песама забележени су п у Војводини (М. Босић. Годишњи обичаји Срба у Војводини. Нови Сад 1996).
74 Ј. Вукмановић, "Фашинада", ор. cit., 2, стр. 339, А. Авело, Ж. де ла Незијер, ор. cit., 2, 21.
75 Осим већ поменуте "Ој весела иеселице" (пр.бр. 24 - 26), певана је песма и "Двоје ми драго заспало", за коју смо сазнали из литературе, али нисмо успели да је запишемо (Ј. Вукмановић "Фашинада". ор. cit., 2 , стр. 339).
76 Према истраживањима, овај назив (а не слава, као у другим крајевима), је карактеристичан за западне и приморске области насељене српско-хрватским становништвом (Р. Грујић, "Црквени елементи крсне славе", О крсном имену, Београд 1985, 483). Осим тога, ове свечаности у Боки су описивали и други истраживачи (В. Врчевић, Три главне народне свечаности, ор. cit., 2, С. Накићеновић, ор. cit., 2, стр. 321, М. С. Филиповић, "Слава, служба или Крсно име у писаним изворима до краја 18. века", О крсном имену, Београд 1985, 177, С. Бановић, "О поријеклу славе
крсног имена", О крсном имену, Београд 1985, 267, В. Скарић, "Постанак крсног имена", ор. cit 26, стр. 288. и др.).
77 Као и у другим областима, и у Боки се тачно зна које место слави заједничку славу, али и која породица празнује одрђеног свеца (А. Митровић,"Крсно име није ни патаренског, ни српског, ни православног постанка", О крсномимену, Београд 1985, 238).
78 Д. Антонић, М. Зупанц, ор. cit., 49, стр. 152.
79 Б. Којић, Горња села на полуотоку Врмцу", ор. cit., 35, стр. 192.
80 Ове поворке су поново почеле свој обилазак, после паузе која је уследила по завршетку Другог светског рата.
81 Слични прпорушки опходи су постојали и у другим крајевима (В. С. Караџић, Живот обичаји..., ор. cit., 2, стр. 64, V. Čulinović-Konstantinović, Dodole i prporuše, Narodna umjetnost, knj.2. Zagreb 1963, стр. 80, П. Влаховић, Обичаји. веровања..., ор. cit., 45, стр. 112). Уз то, без обзира што се опис наведеног опхода базира на само једној пригодиој песми (коју је записао етномузиколог Миодраг Васиљевић), занимљиво је мишљење етмомузиколога Милована Гавација (не)постојању прпорушких опхода у Боки, вероватно базирано на постојећој литератури, а не на теренском истраживању (М. Гаваци, "Трагом једне заблуде", Народно стваралаштво-Фолклор, 1965, св. 15 -16,1259).
82 О овом виду народне импровизације већ је писано (Д. Големовић, "Народно певање између импровизације и постојаности", Фолклор и његова уметничка транспозиција, Београд 1991,100).

       Заједничке славе у градовима су се мало другачије славиле. На пример, у Котору се и католичко и православно становништво скупљало у сали хотела "Вардар" где се, након благослова свештеника, славило уз песму клапа, као и уз игру. Поред тога, у многим местима је на празнике одређених светаца чак жртвован петао, кога су привезивали за бову у мору, а потом гађали из ватреног оружја са околних барки.

       Обред којим се прославља кућни светац има другачији ток. Да би назначио почетак славља домаћин развија барјак испред куће, а скида га тек сутрадан увече. Домаћица такођe има своје дужности; вече уочи крсног имена припрема специјални колач,83 "кршњак", односно "крсни крув",84 округлог облика са уобичајеним украсима од теста (крст у средини и плетеница около) и свећом у средини; позивајући на славу рођаке или блиске пријатеље, шаље сваком од њих мање колаче, и неко воће (нар, лимун, или наранџа).85

       Након окупљања званица, у Перасту,86 Горњем и Доњем Столиву су., по смркавању, укућани палили испред кућа ватре, тзв. "ланђевојке",87 или "ђидије", које су, према архаичним схватањима у вези са магијском заштитом,88 млади прескакали. Најчешће се играло баш око саме ватре, уз песму, која својим музичким карактеристикама указује на динарско порекло тих људи (пр.бр. 37 - 40) и њихову везу са "матицом", тј. континенталном Црном Гором (пр.бр. 41 и 42).89 Овај народни обичај, који има широку примену у многим деловима живота Бокеља, на пример у Морињу, носи назив и "игра прстена", јер је реч о затвореном типу кола у чијој је средини девојка, а коју младић, који се налази изван кола, током целе песме покушава да "отме". Сама песма је осмишљена у виду дијалога између девојке са једне стране (solo) и младића (такође solo, пр.бр. 39 итд.) или свих осталих учесника са друге стране (tutti, пр.бр. 37, итд.).90

       Након посне вечере, старешина куће врши неке радње посвећене у највећој мери култу предака. Наиме, он им "приноси жртву" тако што хлебом натопљеним у вино гаси свећу, уз следећу здравицу:91

       "Ја тебе крухом и вином, а ти нас здрављем и весељем!"

       Сутрадан ујутро домаћин одлази у цркву, како би упалио свећу намењену мртвима, а по повратку, свештеник кади тамјаном кућу. Благосиљањем трпезе, почиње ручак,92 прекидан једино ломљењем и дељењем "кршњака", што је била такође дужност старешине куће93, као и пригодним певаним здравицама једноставне мелодије, заједничке и многим другим песмама (пр.бр. 43 - 46). Потом су и изговаране жеље:

       "Одакле ова чаша излазила, ту свака добра cpeća улазила. Више ти куће стог, и на њему Господ Бог, па дијели: неком шаком, неком капом, а Теби, драги брате, и капом и шаком, и сваком добром срећом. Сачувао те Бог Османа Диздара и крива кантара, попустљива моста и подругљива госта!"

       Неретко су том приликом певали нетемпероване и местимично интонативно нестабилне напеве, малог амбитуса, назване "иза гласа" (пр.бр. 47 и 48) ,94 Обичај је био да један од свечара започне са излагањем добрих жеља, после чега је одмах следио слично изведен "одговор" неког другог присутног госта. Занимљиво је да се ови певани дијалози, који у великој мери указују на динарско порекло Бокеља, изводе донекле затамњеним гласом, уз бројне украсе (потресање гласом, уметање разних екскламација итд.).95

       Многи летњи и јесењи послови у Боки Которској обављани су заједнички, на организованим мобама. Када су се окупљали ради жетве, цеђења маслина и сл., млади су често певали.96 Осим жетварских, које су својим садржајем везане за одговарајући посао, остале песме су, може се рећи, универзалне, јер им њихов углавном љубавно-лирски карактер омогућава да се изводе било којом приликом, па чак и на свадби, или слави.

       Садржај жетварских песама одаје неке елементе обреда из кога су потекле, а који је имао велики значај у прошлости Бокеља. У њима се, на пример, они обраћају сунцу, као и Богу, очекујући помоћ при жетви (пр.бр. 49).97 Поред поменутих, у жетварским песмама су присутни и историјски мотиви (пр.бр. 50), као и они љубавни (пр.бр. 51, 52), а чије текстуалне варијанте постоје и у континенталном делу Црне Горе (пр.бр. 53), Србији и тако даље.98

       Приликом бербе грожђа су, поред осталих, певане и песме са интересантно осмишљеним рефреном у коме се помињу виноград, грожђе итд. (пр.бр. 54 - 56). Тај додатак на крају строфе чини занимљива игра речи, често без неког значења, тако да слушалац (али и мање сконцентрисан певач) често заборавља како је строфа уопште и почела. Сличне песме постоје и у континенталном делу Црне Горе (пр.бр. 57 - 60), као и у Србији.99 Поред тога, мелодија ове врсте песама је веома сродна са "обредним гласом" који је, приликом проучавања обредних песама, издвојио eтномузиколог Димитрије Големовић.100 Могуће је, стога, да је овде у питању својеврстан процес надградње, у коме је, на постојећу (архаичну?) обредну мелодијску формулу, временом додат текст другачијег, забавног садржаја.

83 Према неким проучавањима, сама прослава крсног имена, уз елементе који су саставни део ове народне церемоније (специјалан хлеб, свећа итд.), представља "комбинацију прасловенског обичаја заветовања божанству и општег хришћанског култа нарочитог завета разним светитељима" (Б. Грубачић, М. Томић, Српске славе, Београд 1988, 8) и уско је повезана са култом предака (В. Чајкановић, ор. cit., 50, стр. 13, В. Скарић, ор. cit., 26, стр. 292, М. Васић,"Слава - крсно име", О крсном имену, Београд 1985, 214. итд.), док друга теорија прославу крсног имена тумачи као обичај аграрног карактера и молбу за живе (П. Влаховић, "Прилог проучавању крсне славе", О крсном имену, Београд 1985, 138, П. Ж. Петровић, "Крсно име", О крсном имену, Београд 1985,18. итд.)
84 С. Накићеновић, ор. cit, 2, стр. 322.
85 Ј. Vukmanović, Slave katolika i muslimana u Crnogorskom Primoiju, rad lV KSFJ, Varaždin 1957, 334.
86 Постоје писани подаци да Пераштани joш од 1571. године славе крсно име (В. Богишић, Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, Београд 1878, 187).
87 Ј. Вукмановић, "Крсно име у Перасту", Гласник Етнографског музеја у Београду, 22 - 23, Београд 1960,209).
88 П. Влаховић, "Прилог проучавању...", ор. cit., 83, стр. 138 - 251.
89 Ове песме уз игру се, на пример, могу наћи и у другим крајевима (М. Васиљевић, ор. cit., 4, стр. 284, пр. бр, 387.
90 Ш. Милиновић, ор. cit., 22, стр. 61. Поред тога, занимљиво је слично, респонзоријално организовање дијалога између солисте и tutti-одговора, које се изводи и у неким рибарским песмама суседне Италије, не би ли се успешно извадила мрежа из мора (пр.бр. 345, А. Вирђилио Савона, М. Л. Страњеро, ор. cit., 6, стр. 69, пр.бр. 38).
91 Слично је и у другим крајевима (П. Влаховић, "Прилог проучавању Крсне славе", ор. cit., 83, стр. 138-251).
92. Занимљиво је да се у Боки, као и у осталим областима где преовлађује римокатолички обичај, нигде не припрема славско жито, познато у православним крајевима (Р. Грујић. "Слава", О крсном имену, Београд 1985,12).
93 У Кутима је домаћин, након предјела (суви пршут, супа, кувано месо) ломио колач, и, уз здравицу, стављао једну четвртину на "боцун" (боцу) с вином. То је био знак да га домаћица, по потреби, допуни, али и дарује (нпр. наранџом), а затим се настављало са празничним обедом (кувани пршут са поврћем, печење са кромпиром итд.).
94 Овакав начин извођења постоји у многим деловима Црне Горе, Босне и Херцеговине, Србије и Далмације (Ј. Цвијић, ор. cit., 2, стр. 123. Ј. Вукмамовић, Општи преглед на црногорски фолклор, ор. cit., 2, стр. 16, М. Gavazzi, Pregled karakteristika pučke muzikе Južnih Slavena, Izabrani radovi sa područja glazbe (1919 - 1976), Zagreb 1988, 81, Ц. Рихтман, "Заједнички мелопоетски облици у музичкој традицији балканских народа", рад XIV КФЈ, Призрен 1967, 306, исти, "Народна музичка традиција источне Херцеговине", рад IX КСФЈ, Мостар, Требиње 1962, 75, Д. Големовић,
Народна музика Подриња, Сарајево 1987, 52, исти, "Певачице из Рибашевине", Народно стваралаштво-Фолклор, 1983, св. 2 - 4. 34, D. Dević, Razvrstavanje višeglasnih oblika, rad XVII KFJ, Poreč 1970, 319, В. Влаховић, ор. cit., 4, стр. 15. Ј. Bezić, Neki oblici starinskog otegnutog dvoglasnog pjevanja na sjeverozapadnim Zadarskim otocima, rad VI KFJ, Bled 1950, 295, Л. Куба, "Народна глазбена умјетност у Далмацији", ор. cit., 6, стр. 5. и кр.).
95 Занимљиво је мишљење етномузикога Фрица Бозеа (Fritz Bose), који сматра да у неким песмама других народа такође постоји измењен начин певања, који, као "представник" музике, заједно са нарочитом игром, текстом итд. чини један архаично-магијски осмишљен обред (F. Bose, Etnomuzikologija, Beograd 1975, 53).
96 Први запис ове врсте песама датира још из XV века, а начинио гa је Јуриј Шижгорић, илуструјући песме које се певају при окретању жрвња док се цеде маслине (Ј. Šižgorić, De situ Illyriae et civitate Sibenici, 1487).
97 Слично осмишљене текстове имају и жетварске песме других народа (Џ. Џ. Фрејзер, ор. cii., 70. стр. 98).
98 М. Васиљевић, ор. cit., 4, стр. 116, пр. бр. 177, Д. Девић, Народна музчка Драгачева, Београд 1986, 90, пр. бр. 69a, Д. Големовић, Народна музчка Подриња, ор. cit., 94, пр. бр. 160 итд.
99 M. Васиљевић, ор. cit., 4, стр. 37,81,82,374. пр. бр. 55,124, 125, 510; Д. Големовић, Таково у игри и песми, Горњи Милановац 1994, 166. итд.). Ове песме су такође и проучаване (Ј. Dokmanović, Analiza refrena dužih od pevanog stiha u narodnim pesmama Srbije, Zvuk br. 4, 1981, 69, Z. Kumer, Oblici refrena u Slovenačkoj narodnoj pesmi, Zvuk br. 31 - 32,1959, str. 1. итд.).
100 Д. Големовић, "Српско народно певање у развојном процесу: од обредне до љубавне лирике", Фолклор у Војводини, св. 9, Нови Сад 1995, 136. и др.).

       На сличним скуповима се певала и песма "Да рекнемо један" (пр.бр. 61). Ту се почетна текстуална формула понавља у свакој од нарeдних строфа, у којима се путем асоцијације, уз силабично конципирану мелодију малог опсега, описују бројеви од један до десет, те се строфе, током певања, све више шире.101 Могуће је да је и ова песма, пре свега, намењена забави, али и провери концентрације како певача, тако и слушалаца.

       У Боки Которској су организоване и "маслинаде", чувене мобe приликом бербе маслина на полуострву Луштици. Уз уобичајене песме универзалне намене, ове скупове су некада увеличавали и слепи гуслари певајући јуначке песме.102 На овим просторима се данас, приликом рада око маслина, могу чути разне песме, као што је, на пример, "Под Ловћеном зелени се трава" (пр.бр. 62).

       Остали послови нису пратиле специјално за ту прилику намењенe песме. Осим поменутих, певане су и песмe у којима је главна улога поверена девојци. Народни песник је њен карактер и прилике које је окружују осликао кроз различите ситуације; у дијалогу са мајком, она песмом живахне мелодије, чија је слична варијанта записана и у околини Дубровника, тобоже куне свог драгог (пр.бр. 63 и 64);103 када се обраћа цвећу, ружи и пелину (симболи љубавне радости и туге), девојка пати за братом и драгим који су отишли у рат (пр.бр. 65 и 66); песмом пребацује младићу због неумесног хвалисања и враћа му престен (пр.бр. 67); или пак куне младића јер се оженио другом (пр.бр. 68; варијанте ове песме, у којима јс комплетан тскст, записанe су и у другим деловима Јадранског приморја, пр.бр. 69 и 70).104

       Приликом моба певане су у Боки и дугачке песме баладне садржине, као што је песма "У Омера више Сарајева" (пр.бр. 71 - 73),105 где је, слично сродним песмама из других делова Приморја (пр.бр. 74),106 присутан општепознат мотив кобне женске лепоте, испеван таласастом мелодијом која као да непрестано обиграва око тона gb или "Платно бијеле Мостарске девојке", силабично испевана балада о девојци која је настрадала због своје непослушности (пр.бр. 75).

       За време поменутих народних окупљања, у Боки су певане и песме познате у многим крајевима, где се мелодијом сличном оној у песмама са дугим рефреном (пр.бр. 55, 56 итд.) пева о посађеном дрвету (јели), окруженом разним миришљавим биљем, и девојци, верној чуварки (пр.бр. 76); сличне песме су забележене у Далмацији (пр.бр. 77 - 79), у другим деловима Црне Горе (пр.бр. 80 и 81), као и код црногорских досељеника у Војводини (пр.бр. 82).107 Поменуте скупове су у Боки Которској "испуњавале" и песме помало шаљивог и еротског садржаја (пр. бр. 83).

       Дешавало се да, током моба, мушкарци запевају и неке јуначке песме. Њихов садржај се везује за догађаје и личности из старије или новије историје (јунак Станко, пр.бр. 84; варијанта ове песме забележена је и код Црногораца досељених у Петрово село, пр.бр. 85;108 или краљ Никола, пр.бр. 86).

       Групи песама које се певају приликом разних послова, али и ради забаве, припадају и многе друге, чије се музичке карактеристике не разликују много од музичких особина већ поменутих песама (пр.бр. 87 - 92).

***

       Један од најважнијих догађаја у животу бококоторског становништва јесте свадба. Обичаје приликом ступања у брак, утврђене традицијом и од давнина преношене усмено, народ у Боки Которској слично слави, без обзира у ком се месту "свадбује" (нпр., код католика у Перасту, или код православаца у Бијелој итд.). Стога he даљи ток излагања, уз повремене осврте на локалне карактеристике, бити усмерен ка реконструкцији поменуте церемоније, базирајући се како на постојећој литератури, тако и на резултатима теренских истраживања која су обављена за потребе овог рада.109

       Свадба у Боки, посматрана кроз обичаје, има три дела: уводни, који се састоји од прошевине, веридбе и позивања главних учесника, средишњи, када долазе званице и одиграва се сам чин венчања, и завршни, који се везује за долазак младиних родитеља и сватова у недељу поподне. Поред тих, традицијом устаљених делова, на бококоторској свадби је такође већ унапред утврђено кад he се, и на коју мелодију, певати нека пригодна песма.

       У прошевину, најчешће, иде отац са још неким блиским рођаком, или пријатељем (у Херцег-Новом то је ујак, у Шкаљарима стриц, у Перасту кум).110 Након договора, пуцањем се оглашава да је девојка обећана, а просци, одлазећи, весело певају песму "Пођосмо ли пођосмо" (пр.бр. 93), која је широко заступљена код Црногораца уопште (пр.бр. 94 - 97).111

       Веридба се прославља у кући девојчиних родитеља, или, ређе, у кафани.112 Осим даривања девојке, најчешће златним накитом (прстен, "колана", тј. огрлица итд.), овом приликом се договарају о тачном датуму одржавања свадбе, а то прати и песма, најчешће љубавног садржаја (пр.бр. 98 и 99).

       Обичај је да се на свадбу, у Боки, позива петнаест, односно осам дана пре утврђеног датума, а у зависности да ли је у питању ближа или даља родбина. Код католика у Доброти и Шкаљарима, стари сват је обилазио родбину и пријатеље носећи буздован окићен маслиновом граном; везујући врпце за ту грану маслине, родбина је потврђивала свој долазак, уз кога иде и поклон у виду "пецива" (печења). Код православних Бокeља, на пример у Морињу, петнаест дана пре свадбе родбину и пријатеље је најчешће позивао младожењин брат (или добар друг). Он је, носећи од куће до куће "здравицу" (буклију), позивао званице, што није, колико се зна, пратила никаква пригодна песма.113

       Званичан почетак свадбe се у целој Боки, као и приликом прославе крсног имена, везује за песму која прати дизање барјака (пр.бр. 100 -110).114 То се одиграва у четвртак ујутро, пре изласка сунца. Постављајући барјак, родитељи или својта певају нарочите песме (чак и "иза гласа", пр.бр. 111), играјући уз неке од њих најчешће тзв. зетско коло.115 Занимљиво је да се у Перасту, код католика, барјак износи осам дана пре венчања, па се започето весеље продужава сваког јутра, све до недеље.116

       У четвртак се одиграва још један важан део свадбене церемоније -доноси се "прћија", тј "комо" (девојачка спрема) из девојчине куће у њен нови дом.117 То је углавном било младожењино задужење. У Горњој Ластви су "комо", или, како још у овом месту кажу, "доту", носили у плетеним украшеним "коњестрима" (сепетима), певајући пригодну песму чији је почетни стих "Пође комо у име Бога" (пр.бр. 112).118 По доласку у кућу, у Перасту је младожења, заједно са будућим девером, ломио преко спреме нарочито припремљен колач, у облику петла без ногу.

       У суботу, током целог дана трају припреме и долазе гости носећи "понос" (дарови у облику јела и пића). Дочекивани су разним песмама, које су изводиле девојке - "пирнице", у прошлости нарочито задужене за ту "улогу" (пр.бр. 113 - 122).119 Та врста песама је певана по традицијом одређеном правилу када се која пева, што је зависило и од распореда доласка најважнијих званица. Знало се да је прво морао да дође стриц, затим ујак итд., па је тако текао и редослед намењених песама. При том се водило рачуна да сви стигну на заказану вечеру пре заласка сунца. Девојке су и тада, за време свечане вечере, певале разне песме везане управо за поменути тренутак (пр.бр. 123 и 124).

       Потом следи званично "именовање сватова", тј. додела дужности најближим рођацима или пријатељима, без којих не би могла да се изведе цела свечаност. Ова "подела главних улога", које се Бокељи и данас придржавају, представља највероватније обредне трагове првобитне свадбене свeчаности.120 При том се зна да сваки именовани сват има већ унапред одређену дужност, што је луцидно приказано песмом за коју се користи једна од најчешће заступљених свадбених мелодија (пр.бр. 125 -127).121

101 Овај, тзв. кумулативни облик песама је већ етномузиколошки проучаван (Д. Големовић, "Песме које народ радије слуша нeгo што их пева", рад XXXVI КСУФЈ, Сокобања 1989, 338, S. Stjepanov, Narodne pjesme Donje Letine, Narodna umjetnost, 1964 - 1965,100 - 102. итд.)
102 Б. Дробњаковић, "Маслињаци и прерада маслина у Боки", ор. cit., 2, кљ. XI, Београд 1936, 80. Поред тога, дуж целе Далмације је било уобичајено да бербу маслина прати и песма (О. Delorko, Rad kao poticatelj narodne poezije u Dalmaciji, Narodna umjetnost, 2, Zagreb 1963, 65).
103 Л. Куба, op. cit., 4, пр.бр. 34.
104 Л. Куба, op. cit., 4, пр.бр. 48 и 95.
105 Детаљним проучавањем балада, као и оне поменуте, бавила се Хатиџа Крњевић, те је и њeн текстуални запис, пореклом из Боснe и Херцеговинe, дат у прилогу (пр.бр. 71a, X. Крњевић, Усмене баладе Босне и Херцеговине. Сарајево 1973, 371).
106 L. Kuba, Pisen Jihslovanska, knj.III, Praha 1923,16.
107 B. Берса, op. cit., 6, стр. 70/222. и 70/223, пр.бр. 176 и 177, Л. Куба, ор. cit., 4, пр.бр. 21, М. Васиљевић, ор. cit., 4, стр. 356, пр.бр. 484, В. Вујовић, Црногорско оро у Црмници, Београд 1933, 72, Д. Лајић, ор. cit., 42, пр.бр. IX 51. итд.
108 М. Васиљевић, ор. cit., 4, стр. 384, пр.бр. 523.
109 В.Врчевић, ор. cit., 2, С Накићеновић, ор. cit., 2, стр. 326. и др.
110 J. Вукмановић, "Свадбени обичаји у Херцегновском крају", ор. cit., 2, стр. 135, исти, Свадба у Перасту, ор. cit., 2, стр. 141, Ш. Кулишић, ор. cit., 2, стр. 198, М. Пејаковић, Монографија о Шкаљарима, ДИПЛОМСКИ рад на Фолозофском факултету у Београду 1977,27.
111 М. Васиљевић, ор. cit., 4, стр. 46, пр.бр. 69; стр. 57, пр.бр. 87; стр. 379, пр.бр. 515; Д. Лајић, ор. cit., 42, пр.бр. IV 23 итд.
112 М. Пејаковић, ор. cit., 20, стр. 27.
113 Буклија у Боки, као и у многим другим крајевима, има облик пљоснате дрвене посуде за пиће.
114 Ј. Вукмановић. "Славе муслимана и католика...", ор. cit., 85, стр. 209.
115 В. Вујовић, ор. cit., 107, стр. 17, Ј. Вукмановић, Свадба у Перасту, ор. cit.. 2, стр. 141. и др.
116 Ј. Вукмановић, "Свадба у Перасту", ор. cit., 2, стр. 141. "
117 У прошлости је овом делу свадбе придаван велики значај, што сведоче документи уз XVI и XVII века, где је описана процена девојачке спремe, и то јавио, пред сведоцима (Ш. Кулишић, "Неколико података о обичају мираза у Боки Которској", Гласник Етнографског музеја у Београду, књ. 19, Београд 1956, 81, П. Шеровић, "Прилози за проучаваље народног живота у Боки Которској у XVIII веку", Гласник Етнографског музеја у Београду, књ. 24, Београд 1961, 107. и др.). Осим тога, у Дубровачком приморју "...младенкина скриња" се носи такође у четвртак пре свадбе која се одржава у недељу (Н. Бонифачић-Рожин, "Свадбена драматика у Дубровачком приморју", ор. cit., 67, стр. 43).
118 Израз "дота" је италијанског порекла, и карактеристичан је за остале делове Далмације (N.
Bezić-Božanić, Svadbeni običaji na otoku Visu, rad XXXI KSUFJ, Radoviš 1984,418).
119 Б. Дробњаковић, Етнологија народа Југославије, ор. cit., 2, стр. 156; занимљиво је да се у околини Дубровника зову "пирне пјевалице" (Н. Бонифачић-Рожин, "Свадбена драматика...", ор. cit., 67, стр. 46).
120 Ј. Vukmanović, Arhaični elementi u crnogorskim svadbenim običajima, rad XII KSUFJ, Celje 1965, 150, П. Влаховић, Обичаји, празноверице..., ор. cit., 45, стр. 36, исти, "Промене и континуитет у нашим свадбеним народним обичајима", рад XXXI КСУФЈ, Радовиш 1984, 308).
121 Тако је главни командант и представник куће стари сват (стриц), а за њим следе првијенац који води сватове док су ван куће (ујак), барјактар који носи и брине се за барјак (брат од стрица), ђевери који воде рачуна о младој (браћа или блиски рођаци), и војвода који носи буклију ("зет од куће"). Осим старог свата, који има значајну улогу (он први наздравља, наређује кад се креће, води главни разговор итд.), девери такође имају веома захтевне дужности (они преузимају младу, одводе је и чувају). То је обичај и на свадбама других крајева (В. С. Караџић, Живот и обичаји..., ор. cit., 2, стр. 103. итд.). Поред тога, такође је потребно напоменути да та промена текста, тј. његово прилагођавање појединим учесницима свадбе (или славе) у оквиру коистантно понављаног напева, веронатио предстаиља архаичии принцип конципираља саме песме (Д. Големовић, "Народно певање мзмеђу импровизације...", ор. cit., 82, стр. 100).

       Затим, од обавезних радњи, долази на ред припремање цвећа којим he се даривати гости. Док остали певају песме по слободном избору (пр.бр. 128 -130), младине блиске другарице или рођаке певају своје, за ту прилику нарочито припремљене песме (пр.бр. 131 -133).

       Недеља је завршни дан свадбе. Рано ујутру, певајући, младожењини сватови крећу по младу (пр.бр. 134 и 135). Код православног живља је био обичај да, за то време, младожења чека невесту испред цркве, док је код католика заједно са сватовима долазио по девојку. За то времe је код младе велико весеље. Њене другарицe је облаче, певајући песму о будућој невести која тражи благослов од својих најближих (пр.бр. 136 и 137). Након тога, код католичког живља у Перасту је млада чак дочекивала сватове испред куће, у колу, певајући песму "Три су ми горе високе" (пр.бр. 13.8 -140).122

       За разлику од католика, у православним бококоторским местима у девојачку кућу прво улази стари сват са младожењине стране, док остали сватови чекају испред дворишта. Он мора бираним речима "да тражи дозволу" од укућана за улазак. По окончаном (и позитивно решеном) разговору, стари сват, на пример у Беговићима (Луштица), још шаље и девере да провере да ли је све у кући "како треба" (да би избегли неку шаљиву ситуацију, нпр. незгодно постављену столицу, намењену нском од главних сватова итд.). Тек онда улазе и остали, певајући песму познату и у другим деловима Црне Горе (пр.бр. 142 и 143).123 Пирницe их ките, што прати песма "Сунце јарко са истока сјаше", у којој се поново набрајају сви "главни" сватови (пр.бр. 144).

       Кад сватови седну за трпезу, почиње певање тзв. "почасница", односно "напитница", намењених, како у Боки тако и широм Далматинског приморја, сваком свату понаособ (пр.бр. 145 - 171),124 као и других пригодних песама (пр.бр. 172 и 173).

       Извођењу младе из родитељске куће прeтходе шаљиви дијалози између гостију и укућана ("процјена дјeвојке", примедбе о њеним врлинама итд.) или показивање "лажне" младе, што, према народном веровању, представља заштиту од урока. Коначно, кад се права млада појави пред сватовима, пева се песма "Савила се златна жица" (пр.бр. 174 - 176).125 Код православних у Беговићима (Луштица) стари сват са младожењине стране дарује невести ципелe, а затим јој скидају са главе цветни венац, те се тим цвећем ките сви сватови. Младу одмах преузимају девери, који се у даљем току свадбе не одвајају од ње.

       Пре поласка сватова одиграва се традиционално опраштање родитеља и осталих девојчиних укућана, у Боки, као и у осталим деловима Приморја, названо "Добра молитва".126 Овај значајан део свадбе је "реализован" као здравица, коју прво изговара отац, а затим мајка и остали укућани,127 држећи округли колач у чијој је средини чаша са вином. У Доброти је овај чин употпуњен и са колачима у облику петла, који су дељени свим присутним учесницима.128 Благослови најближих чланова породице настављају се песмом (пр.бр. 177). Заузврат девојка, опраштајући се од својих, песмом исказује тугу што иде у други дом (пр.бр. 178 - 181), а затим јој њене другарице певају о мајци која, спремајући своју кћерку за венчање, даје најбоље благослове (пр.бр. 182 - 184). То је уједно и знак да је време за полазак. Дешавало се да је неко од гостију "заборавио" да крене, па му је шаљивом песмом сигнализирано да је време за полазак (пр.бр. 185 и 186).

       Прво излази буклијаш, праћен пригодном песмом која започиње стихом "Крени, крени, буклијаше" (пр.бр. 187), па затим и остали (на пример, барјактар) што такoђе прати пригодна песма исте мелодије (пр.бр. 188). Успут се сватови веселе, певајући разне песме познате код свих Црногораца (пр.бр. 189 -194),129 често и "иза гласа" (пр.бр. 195 и 196).


       Познаници, крај чијих кућа пролази свадбена поворка, већ раније изнесу боцу вина, којом се честита весеље. Поворка обавезно том приликом застаје, те се прво наздравља старом свату 130 па осталима, песмом коју певају само мушкарци (пр.бр. 197 -199).

       У Перасту код католика испред младе иде младић у белом, и посипа пут цвећем које девојке сакупљају, надајући се да he им донети срећу и што скорију удају. То им жели и сама млада, која својом лепезом куца успут на врата својих другарица, а заузврат је из кућа посипају бомбонама и новчићима.131 На путу до цркве невеста, заједно са својим девером, мора да буде под шареним "лумбрелином" (кишобраном).132

       После венчања, на путу до младожењине куће, поново се, на већ описани начин, "износе здравице", тј. честита важан догађај. Чим примете долазак свечане поворке, у младожењиној кући почињу да певају песму "Шта се оно преко поља сјаше" (пр.бр. 200 и 201). На кућном прагу чека свекрва;133 занимљиво је да се она том приликом на неки начин "игра" са невестом, што је карактеристично и за друге крајеве (даје снаји прво јело у новој кући - мед или шећер, пратећи то неким шаљивим радњама).134 Код православних, на пример у Морињу и Беговићима, свекрва, у складу са народним магијским радњама, баца "ориз" (пиринач) или јечам на све који долазе у кућу. Слично чини и млада, бацајући преко куће јабуку или лимун, а затим улази у кућу, узима мушко дете "од напретка", и, да би, по већ поменутом веровању, рађала мушку децу, три пута га поцупка у крилу (узима "дете на скут"), а потом и "поваља" по кревету на којем he спавати.135

       За трпезом се, такође, певају многе песме које су присутне и на свадбама у континенталном делу Црне Горе, као и код Црногораца исељених у друге крајеве (пр.бр. 202 - 261).136 Том приликом млада измењује дарове са сватовима, што прате већ поменуте напитнице (пр.бр.145 -171). После ручка је девери воде у коло, где се игра уз разне песме (пр.бр. 262 - 267). У некима од њих се чак помиње, у народу омиљени јунак - Угричић, ратник чије презиме указује на његово порекло (Угарска), а који се у XV веку истакао у борби против Турака (пр.бр. 268).137

122 На овом месту су у недостатку песама из Пераста, приложене оне из других места Боке.
123 М. Васиљевић, ор. cit., 4, стр. 51, пр. бр.77.
124 Л. Куба, ор. cit., 4, пр.бр. 22, Р. Пешић, Н. Милошевић-Ђорђевић, ор. cit., 50. стр. 195, Н. Бонифачић-Рожин, "Свадбена драматика...", ор. cit., 67, стр. 52, 55 - 60, S. Stjepanov, Narodne pjesme Dubrovačkog primorja i otokа Šipana, rukopis INU br. 442, Zagreb 1963. мтд.).
125 Овом je песмом праћеиа млада и у Херцеговини (Lj. Simić, Nekoji arhaični clementi u svatovskim pesmama Bosne i Hercegovine, mdXIIKSUFJ, Celje 1965, 253).
126 В. Караџић, О Црној Гори, ор. cit., 2, стр. 253, Т. Ђорђевић, Наш народни живот, Београд 1931. књ. III, 145, Р.Пешић, Н. Милошевић-Ђорђевић, ор. cit., 50, стр. 61, Ј. Вукмановић, "Свадба у Перасту", ор. cit., 2, стр. 151, С. Накићеновић, ор. cit., 2, стр. 330, Н. Бонифачић-Рожин, "Свадбена драматика у Дубровачком приморју", ор. cit., 67, стр. 48 , исти, Hrvatske narodne pjesme, priče i običaji iz Ćićarije i kotara Buzet, rukopis INU br. 90, Zagreb 1952. и др).
127 Отац и мајка су обично изговарали следеће: "Драга наша (на пример) Марице, срећно ти било. Каква си била у нашој кући, буди и у туђој. Ти да будеш добра, да слушаш свекра и свекрву. Бог ти дао мирног Анђела, живјели!" а, нпр., брат је овим речима пратио сестру: "Драга сестро, ако смо се одвојили кућом, али са братском се љубави нећемо подијелити. Ја ти желим у ови твоји нови дом да се диче с тобом, као што смо се и ми дичили. Ја ти желим сваку срећу!" (Јошице).
128 Ш. Кулишић, ор. cit., 2, стр. 201; поред тога, опис Добре молитве у Доброти крајем XIX века постоји у записима Марка Каменаровића (В. Матјан, "Игре и пјесме Доброте и Шкаљара", Титоград 1984,73).
129 В. Вујовић, ор. cit., 107, стр. 72, М. Васиљевић, ор. cit., 4, стр. 384, пр. бр. 522, Д. Лајић, ор. cit., 42, пр. бр. III 11. Осим тога, ова је песма послужила и као једам од мотива црногорском композитору Илији Лакешићу при компоновању Симфоније у G-dur-y (С. Ivanović, Lakešić Ilija, Muzička enciklopedija, II, Zagreb 1977, 416).
130 Текст je био отприлике следећи: "Од кога је здравица, све му здраво и весело било. Ђурђевдан дочекао, многа љета и годииа. Окле ово излазило, свако добро улазило. Родила му шеница бјелица, и у брду винова лозица, њему жена ђетића, прије нова годишта, дијелио увијек капом и шаком. Живио!" (Горња Ластва). Онај обичај постоји и у другим деловима Јадранског Приморја (Н. Бонифачић-Рожин, "Свадбена драматика у Дубровачком приморју", ор. cit., 67, стр. 50, В. Širola, Svadba (Novi Vinodolski), Zbornik zu nurodniživot i običaje Južnih Slavemi, JAZU, knj. XXIX, sv.2,Zagreb 1934, str. 188).
131 J. Вукмановић, "Свадба у Пeрасту", ор. cit., 2, стр. 141.
132 Ова појава није ретка на свадбама широм света (па пример, у Кини задужена старица држи кишобран изнад младе током свадбе итд., Т. Ђорђевић, кљ. III, ор. cit., 126, стр. 51. итд.).
133 У Доброти је сватове дочекивао свекар, држећи мушко дете за руку, док је свекрва конфетама посипала сватове са прозора (Ш. Кулишић, ор. cit., 2. стр. 202).
134 Ш. Кулишић, ор. cil.. 2, стр. 202, Т. Ђорђевић, ор. cil., 126, књ. III, Београд 1931, 112, П. Влаховић, Обичаји, веровања..., ор. cit., 45, стр. 35. и др.
135 Ј. Вукмановић, "Свадба у Перасту", ор. cit., 2. стр. 141. и др.
136 М. Васиљевић, ор. cil.. 4, стр. 72, пр.бр. 112, стр. 347, пр. бр. 469; Д. Лајић, ор. cit., 42, пр.бр. V 31, М. Fulanović-Šošić, Svatovskc pjesme zajedničke Srbima, Hrvalima i Muslimanima Bosne i Hercegovine, rad XII KSUFJ, Celje 1965,258, пр.бр. 138, 144 итд.).
137 P. Пешић, H. Милошевић-Ђорђевић, ор. cit., 50, стр. 255.

       У недељу поподне долазе и "погузијељи", или "похођаци", тј. младини родитељи и родбина. Дочекује их песма "Долетело (или долећело) јато голубова" (пр.бр. 269 и 270), на коју се, као одговор гостију, наставља песма "Мајка Мари ситну књигу пише" (пр.бр. 271 - 274).138

       Званични завршетак свадбе везује се за спуштање барјака у недељу, али и за одлазак кума, кога испраћају тортом, обавезно пре заласка сунца, без неке пригодне песме.

***

       Изгледа да су остали некалендарски обичаји који прате животни циклус људи Бококоторског залива готово заборављени. На жалост, обичаји везани за рoђење детета, крштење итд., као и песме које би их (евентуално) пратиле, нису забележени. Нађена је само једна једина успаванка, силазног мелодијског покрета и малог опсега, коју је, зачудо, извео - мушкарац (пр.бр. 275), док су многе Бокељке тврдиле да нису никад на тај начин успављивале децу. Међутим, да то није истина, већ да се ради о "класичном" заборављању сведоче записи неколико успаванки од пре скоро пола века, када је етномузиколог Миодраг Васиљевић боравио у Боки.139 У њима се, поред познатог мотива о сну који "одводи дете уз улицу" (пр.бр. 276 и 277), даје и шаљиви опис барке пуне пшенице, у којој деца "плове до Светог Марка" (пр.бр. 278).140

       Судбина тужбалица, у склопу погребних обичаја, такође је слична судбини успаванки; Бокељи чак сматрају да се код њих није никад ни тужило ("овђе се није кукало као у Црној Гори!" Луштица). Упркос томе, одговарајућа литература пружа другачије информације: забележено је да Бокељи "...поштују мртве", и "...више пута за покој душа њихових предају летурђије."141 Такође је познато да су у прошлости жене нарицале,142 а нарочито је занимљив обичај забележен у Кртолама (Луштица), када су две жене, по повратку са сахране, играле, у потпуној тишини око празног одра, по црногорски - "...са три скока у вис, на десно".143

III. Музика у свакодневном животу

       Посебно место у животу Бокеља заузимају тзв. клапске песме. Оне су, највероватније, путем мора дошлe заједно са бродовима који су пристизали из других крајева Јадранског приморја.144 Зна се да су се родитељи данашњих житеља Боке Которске у младости често окупљали увече - ради заједничког музицирања. Место тих организованих народних концерата стално су мењали; по договору би одлазили на неки трг, обалу мора, или пак девојци "под окнице".145 Бокељи су радо присуствовали или чак и учествовали на овим приморским музичким вечерима: приликом гостовања у суседном месту, или за време излета на које су одлазили баркама (тзв. ђите итал. "gita", излет).146 Слична дружења су настављена у Боки, где чак прерастају у самосталну активност аматерски организованих клапа, попут оне у Херцег-Новом ("Бокељи"), Котору ("Карампана") или Баошићу ("Стари капетан"). Њихов репертоар је разнолик, састављен од неколико врста клапских песама. У првом реду су то оне које су махом заједничке целом Далматинском приморју (пр.бр. 309 - 330 итд.). Затим следе песме за које Бокељи кажу да су их научили од родитеља, или су у међувремену настале, а које "нису чисто далматинске, већ је то мијешаност, нешто је ту управо и наше, бокељско" (Горња Ластва, пр.бр. 331 - 342 итд.).

       Скоро све те песме су, према неким проучавањима, "новокомпоноване", јер се и сада за многе зна ко их је створио.147 То њихово индивидуално порекло се, услед неумитног тока времена, углавном претвара у колективно; постоје сведоци - "старије" песме, које су певане, прихватане и преношене као адеспотне, тако да је у међувремену изгубљен сваки податак о некад познатим ауторима. Основно је то да су, заједно са "новијим" (тј. оним које се певају у Боки а познати су им аутори), настале по, може се рећи, клапском традицијом утврђеном клишеу, сврставајући се тако у једну велику групу песама чији је главни "иницијатор" Јадранско море и медитеранска култура која се ту развила. Главне одреднице тог клишеа су једноставне: тематика им је смештена у исто природно окружење (море) и скоро увек је љубавног карактера; најчешће су базиране на дурској лествици; старије се певају једногласно (334 - 340) или двогласно (у сазвуцима терце или сексте, пр.бр. 341),148 док су за новије карактеристични троглас, односно четвороглас (пр.бр. 342), као и инструментална пратња (гитара, хармоника итд.). А њихов главни "знак распознавања" је широко развијена мелодијска линија поверена горњем гласу, којом се од певача захтева веће техничко и музичко умеће при извoђењу.

       Напослетку, и поред тога што се издвајају од осталих по својим локалним, већ поменутим мотивима, клапске песме Боке Которске су по својим музичким особинама не само сличне песмама осталог дела Далматинског приморја већ и песмама насталим под истим условима тамо, "преко пута", на другој обали Јадрана (пр.бр. 343 и 344).149

138 Узвраћајући на неки начин ту посету, невеста је након неколико дана одлазила у тзв. првичје, тј. код својих родитеља (В. С. Караџић, Живот и обичаји..., ор. cit., 2, стр. 141, С. Накићеновић, ор. cit., 2, стр. 333. и др.).
139 М. Васиљевић, ор. cit., 4, стр. 231, 243.
140 Познато је да је св. Марко, између осталог, и светац-заштитник града Венеције.
141 С. Накићеновић, ор. cit., 2, стр. 305.
142 Вук Караџић је још 1835. године објавио тужбалице из Боке Которске (В. С. Караџић, Живот и обичаји народа Српскога, ор. cit., 2, стр. 189 - 193), а зна се да су тужили, на пример, и у Шкаљарима (М. Пејаковић, ор. cit., 20, стр. 174).
143 В. Костић, Необични обичај, рад XXXV КСУФЈ, Рожаје 1988, 229, 230. Позпато је да овај обичај постоји и у друим крајевима (О. Младеновић, "Прилике и места за играње у Србији", рад III КФЈ, Цетиње 1958, 265, О. Васић, "Прилог проучавњу игара уз посмртни ритуал", Гласник Етнографског музеја у Београду, књ. 50, Београд 1986, 224 - 229, иста, "Колање у западној Србији", рад ХХХУ1 КСУФЈ, Сокобања 1989, 412, С. Зечевић, "Хомеров еп и наше народне игре". Народно стваралаштво-Фолклор, 1963, св. 7, 491. исти, "Љељеново коло", Народио стваралаштво-Фолклор, 1964, св. 9 -10, 710. и др.).
144 Према истраживању етномузиколога Јерка Безића, сличне клапске песме певане су у Далмацији још у XVI веку (Ј. Безић, "Етномузиколошки осврт на напјеве из Хекторовићева"Рибања". ор. cit., 6, стр. 221).
145 Године 1996. смо имали прилику да видимо сличну сцену, када је једна италијанска мушка певачка група певала мадригале (нпр. "Buona note, buona stella", итал. добра ноћ, добра звездо) -"сото финестра" (sotto finestra, итал. под прозором; ТВ емисија "Videosapere", програм RAITRE, 22.08.1996). Ове, тзв. "шеренаде", су такође познате и у осталим деловима Приморја (Ј. Безић, Глазбени свијет Брачана у предању прве иолонице 20. стољећа, ор. cit., 6, стр. 307, Б. Широла, "Новаља на Пагу", ор. cit., 6, стр. 120, Л. Куба, "Народна глазбена умјетност у Далмацији", ор. cit., 6, св. III, стр. 12,167, св. IV, Загреб 1899. 2, стр. 161).
146 Према казивању људи са Луштице, у том се делу нису певале поменуте песме.
147 На пример, "Пјесма о Боки", (3. Пророчић-Лазари - ар. 3. Пророчић, касета Музичка радионица, Бокељска плоча, РТБ Сарајево 1988, УК00П2 А/3), или песма "Tre sorelle" (итал. три сестре), настала по народној легенди везаној за једну кућу у Прчању (3. Пророчић, касета Музичка радионица, Бокељска плоча, РТБ Сарајево 1988, УК00И2, Б/2). Поред тога, у Доброти је био обичај да младић npe женидбе, пловећи морем, саставља љубавне песме и шаље их својој девојци; уколико су те нове песме биле по "народном укусу", Бокељи су их певали на већ познате мелодијe (В. Матјан, ор. cit., 128, стр. 21). Овај проблем је већ проучаван (Н. Бубле, Глазбена култура становника трогирске опћине, ор. cit., 6, стр. 74, Д. Девић, "Нове "народне" песме - композиције "Златне плоче", рад XIII КСФЈ, Дојран 1966, 191, П. Бингулац, "Утицај радиодифузије и грамофона на музички фолклор", рад XIIIКСФЈ, Дојран 1966, 529, Z. Marjanović, Novokomponovana narodna pesma u razvojnom procesu, na primeru Dalmatinskog pevanja, rad XXXVII KSUFJ, Plitvička jezera 1990, 214, M. Филиповић, "Коауторство у народној песми", Народно стваралаштво-Фолклор, 1962, св. 3 - 4,198. итд.).
148 Ј. Безић, "Хрватска музика. Народна", Музичка енциклопедија, ор. cit., 6, стр. 170, исти, "Црна Гора. Народна музика", Лексикон Југославенске музике..., ор. cit., 4, стр. 152, исти, "Музички фолклор Сиња*. крајине", ор. cit., 4, стр. 213, исти, "Етномузиколошки осврт на напјеве из Хекторовићева "Рибања", ор. cit., 4, стр. 221, V. Žganec, Folklor sela i grada, Narodno stvaralaštvo Folklor, 1962, sv. 1, 7, B. Милин, "Традиционална пјесма отока Муртера и њеио прилагођавање захтјевима Омишког фестивала", рад XXXI КСУФЈ, Радовиш 1984, 585, V. Faudetić, Narodna glazba Hrvatskog primorja, Istre i Kvarnerskih otoka, rad XI KSUFJ, Novi Vinodolski 1964, 45, B. Sokol, Pučko crkveno pjevanje na otoku Krku, Sveta Cecilija, sv. I, Zagreb 1917, 1, S. Zlatić, Muzički folklor Istre, Hrvatskog Primorja i sjevernojadranskih otoka, rad XVII KSUFJ, Poreč 1970, 83, J. Штајнер, op. cit., 6, стр. 89, Б. Широла, "Хрватска народна глазба", ор. cit., 6, стр. 103, N. Karabajić, Muzički folklor Istre i Hrvatskog Primorja, Rijeka 1956,84, M. Povrzanović, O čemu govore komponirane klapske pesme, rad XXXVII KSUFJ, Plitvička jezera 1990, 277, "Italia", La Nuova Enciclopedia della musica, Enciclopedia Garzanti, Milano 1987,871. итд.
149 Занимљиво би било поређење ових песама са неким световним формама средњовековне Италије, које су биле актуелне када и културни утицаји Млетака на просторима Боке Которске, а такође су биле хомофоне, у дурском тоналитету, са израженом мелодиком горњег гласа итд. (Ј. Andreis, Talijanska muzika, Muzička enciklopediju, tom III, Zagreb 1977,535).

IV. Игра у обичајима и свакодневном животу

       Народне игре Боке Которске прате многе обичаје: свадбу, Крсно име, Ђурђевдан, Ивањдан, мобе итд. Пошто су временом изгубиле своју првобитно обредну функцију, скоро све оне могу да се играју приликом било којег од набројаних обичаја. Уз осврт на поделу народних игара етнокореолога Ивана Иванчана, који је Боку прикључио искључиво Јадранској плесној зони,150 даље излагање се углавном ослања на рад етнокореолога Милице Илијин из 1953. године, где су народне игре Боке Которске проучене много детаљније,151 а из кога су издвојени неки типови игара. То су:
1.варијанте тзв. зетског кола, настале под утицајима континенталног дела Црне Горе,
2. игре које воде порекло из Херцеговине,
3. игре србијанског типа,
4. игре настале под утицајима Далмације, и
5.Бокељско коло, које се игра само у Котору, и то на Светог Трипуна (2. и 3. фебруар).152
Прву групу игара чине муљанско, прчањско, добротско и шкаљарско коло. Ова кола је, осим поменутих научника, детаљно проучавала и етнокореолог Виде Матјан.153 Она су, на познату мелодију која указује на динарско порекло Бокеља, играна највише приликом свадбених свечаности (пр.бр. 279).154

       Поменуто бокељско свадбено коло (кола), које се иначе игра и у другим приликама, најчешће има два дела: први је спорији, у троделном ритму, и назива се шеталица, односно протезавица (пр.бр. 280), а други, поскочица, је живљи, у дводелном ритму (пр.бр. 281 - 283).155

       У ову групу игара спадају и оне које се такође везују за свадбену свечаност, а које својим музичким карактеристикама указују на везу са континенталном Црном Гором (Бока, пр.бр. 284 и 285; Црна Гора, пр.бр. 286; црногорски досељеници у Војводини, пр.бр. 287; пр.бр. 37 - 40, 288. итд.).156

       Утицаји из Херцеговине огледају се у многим играма. У Горњој Ластви се, на пример, као и у многим другим крајевима, уз игру пева песма "Паун пасе" (пр.бр. 289 - 296).157 Ова, у прошлости обредна свадбена игра,158 у Боки се изводи не само на свадби (на пример, необавезни део свадбеног весеља, у недељу увече, итд.), већ и приликом моба, забавних скупова и сл. Играчи стоје у два реда, једни наспрам других. У току игре они се истовремено крећу једни ка другима, и то за четири корака, после чега следи наклон, а затим се враћају у почетни положај. Старији људи памте да се некад уз ову песму играло и у затвореном колу, где је један пар, у средини, показивао шта ради паун о коме се пева.

       Слични драмско-мимички покрети постоје и у песми "Авај мере, Стајмере", где неки од играча, након мушко-женског дијалога у игри и песми, "на силу" отима неку од девојака (пр.бр. 297 - 301).
Од игара србијанског типа у Боки се и код православних и код католика играју многе игре, а најчешће, и у другим крајевима познато коло које започиње стихом "Игра коло у двадесет и два" (пр.бр. 302 - 307).159

       У Боки памте да се играло уз музичку пратњу лијерице, инструмента који је у међувремену нестао заједно са свирачима који су пратили поменуте игре.160 Ипак, захваљујући постојећој литератури, могуће је на неки начин реконструисати музичку пратњу на лијерици, која је послужила као основ, на пример, шкаљарском колу (пр.бр. 308).161

150 Ivančan, Geografska podela narodnih plesova u Jugoslaviji, Narodna umjetnost, 1964 - 1965, Zagreb, 27.
151 M. Илијин, "Народне игре у Боки Которској", Споменик СIII, САН, Београд 1953, 247.
152 Ово се коло, према историјским подацима, у Котору игра више од једног миленијума (М. Milošević, Proslava sv. Tripuna i Bokeljska mornarica, Proslava sv. Tripuna, Kotor 1995, 9) a, како je већ истакнуто, детаљно га је, и чини се, врло успешнo, обрадилa Милица Илијин, дошавши до резултата да се у њему још увек могу наћи трагови некадашње обредне функције (М. Илијин, op.cit., 151, стр. 251).
153 В. Матјан, ор. cit., 128.
154 То, иначе веома распрострањено коло по Црној Гори, описао је етнолог Владимир Р. Ђорђевић, (В. Р. Ђорђевић, "Неколико речи о игрању...", ор. cit., 4, стр. 18), као и етнокореолози Љубица и Даница Јанковић (Љ. и Д. Јанковић, Народне игре, књ. 1, Београд 1943, 68).
155 С. Лазаревић, Музички фолклор Боке Которске, ор. cil., 4, стр. 237, 238, М. Илијин, "Шетна
кола", Народно стваралаштво-Фолклор, св.5, Београд 1963, 357, В. Матјан, ор. cit., 128, стр. 12,17.
идр.
156 В. Шоћ, Староцрногорске народне игре, Загреб 1984, 67, Д. Лајић, ор. cit., 42, пр.бр. VIII 45 итд.
157 Ј. Допуђа, "Преглед народних игара из Херцеговиие", рад IX КСУФЈ, Мостар, Требиње 1962,
87, R. Pavlić-Mandić, Osvrt na tipove igara Bosne i Hercegovine, rad' ХХIII KSUFJ, Slavonski Brod 1976, 263, B. Вујовић, op. cit., 107, стр. 76, (пр.бр. 48e), Л. Куба, op. cit., 4, пр.бр 986 (пр.бр. 49г), В.Берса, ор. cit., 6, стр. 14/168, пр.бр. 17 (пр.бр. 48r), Ф. Кухач, Јужно-словјенске народне попиевке, лубавне из старе доби, ор. cit., 3, стр. 199, Т. Ђорђевић, Наш народни живот, Kib. IV, Српске народне игре, Београд 1985, 40, 41, 55, Љ. и Д. Јаиковић, Српске народне игре, књ. II , Београд 1937, и књ. VII, Београд 1952, I . Ivančan, Narodni plesovi Hrvatske, knj. 2, Zagreb 1963, 76 - 80 и 113 - 120, N. Bonifafić-Rožin, Dramski oblici, elementi i način izvodenja u narodnim igrama Bosne i Hercegovine, rad X KSUFJ, Cetinje 1964, 291, C. Радимовић, "Прилог проучавању обредних игара", рад XXXV КСУФЈ, Рожаје 1988, 493, О. Васић, "Улога игре на свадби у селима Сјеничко-Пештерске
висоравни", рад ХХХI КСУФЈ, Радовиш 1984, 370. и др.
158 О. Васић, "Колање у западној Србији". ор. cit., 143, 408, Д. Големовић. "Српско народно певање...", ор. cit., 100, стр. 135.
159 Опис овог кола дале су етнокореолози Љубица и Даница Јанковић (ор. cit., 154, стр. 71), а може се наћи и у другим крајевима (В. Вујовић, ор. cit., 107, пр.бр. 51ц, В. Берса, ор. cit., 6, стр. 14/168, пр.бр. 51е итд.).
160 М. Илијин, ор. cit.. 151, стр. 248, S. Stjepanov, Pjcvno oponašanje svirke lijerice na južnom Jadranu, Narodno stvaralaštvo-Folklor, 1962, св. 2,115. 161 B. Матјан, op. cit., 128, стр. 42.
160 М. Илијин, ор. cit.. 151, стр. 248, S. Stjepanov, Pjevno oponašanje svirke lijerice na južnom Jadranu, Narodno stvaralaštvo-Folklor, 1962, св. 2,115. 161 B. Матјан, op. cit., 128, стр. 42.


Завршна разматрања


       Бокељско музичко народно изражавање је вишеслојно, јер његови носиоци су истога, динарског, порекла - народ кога је динарска струја вековима носила на приморје, где је, сударајући се са собом и својим музицирањем, попут оних, бокељских планина и онога, каткад, пенушаво-валовитога мора постао Бокељ.

       Музичко стваралаштво Боке, у прошлости, данас, а вероватно и у будућности јесте амбивалентно. Наиме, у Боки Которској живе два различита стила музицирања која се на неки свој бокељски начин - и привлачe и одбијају - заправо та два стила се прожимају, они се воле, не могу један без другог - то је оно што сами Бокељи кажу "она наша мијешаност".

       Одлике динарског стила јасно указују на везу са матицом, тј. крајевима из којих су Бокељи већином и потекли. Пре свега се одражавају у обичајима чији су ток и начин организације и даље усмерени на прослављање годишњих промена у природи, али и на важне догађаје током живота уопште (Божић, Ивањдан, свадба, Крсно име итд.). Суочивши се са другачијим начином живота у Боки, Динарац је почео да га прилагођава себи и свом начину размишљања. Тако храсту, свом традиционалном избору дрвета за бадњак, додаје и новину -маслиново дрво; уместо сламе, за Бадње вече посипа се по поду куће ловор; полазник на дан Божића дарива бадњак поморанџом; на путу до цркве, испред младенаца се посипа цвеће; млада баца преко куће јабуку али и лимун, итд. Делимично и под латентним, али и константно присутним страним утицајима (Италија), он на неки начин трансформише "донети" начин обраћања натприродним силама (или Богу), на пример, заштитне магијске опходе, везујући их неретко, уз елементе христијанизације, за нови терен - опстанак острва (Фашинада), или се, у склопу тих опхода, и даље маскира, али у новом контексту (уместо опхода коледара или краљица, на пример, ту је прослава Крневаа са тестаментом, суђењем, итд.). Обожавање дрвета такође добија још једну, нову димензију - прослава Мађа се уклапа у традиционално обележавање поновног оживљавања природе, али није карактеристична за суседне континенталне крајеве из којих су ови људи потекли.

       У самом тексту бокељских песама које прате поменуте обичаје, осим новог окружeња (гране маслине, пр.бр. 120; барке, пр.бр. 137 и сл.), постоје и помени неке врсте магије. На пример, мотив исказивања добрих жеља свим учесницима ("...тако теби жива деца била", пр.бр. 43, или "...на путу ви добра cpeћa била", пр.бр. 127 итд.), али и мотив клетве ("...ко вам хтио наудити, не дао му Бог, ако ли је ико досад, убио га Бог..." пр.бр. 113...). Поред тога, у песмама постоји, највероватније архаичан, принцип промене, у "служби" набрајања имена најважнијих учесника, која се "убацују" у већ утврђени текстуални модел (пр.бр. 108,113,205итд.).

       Показало се да је игра у Боки, као неизоставни део сваке народне свечаности, углавном усмерена на везу са континенталним делом Црне Горе, и то са једва видљивим обредним цртама. Страни утицаји (из Далмације), који су донели и игре уз пратњу лијерице, овде се нису дуго задржали. Насупрот томе, традиционално коло Бокељске морнарице, које се игра сваке године у оквиру католичке прославе Светог Трипуна, заштитника града Котора, представља незаобилазни део ове свечаности.

       Са етномузиколошке тачке гледишта, све песме динарског стила су веома сличне онима из матице, што је потврдила и компарација са песмама континенталног дела Црне Горе: прилагодљиви текст, најчешће у несиметричном десетерцу или тринаестерцу, се, захваљујући устаљеној тетракордалној тонској основи, изводи највише путем традицијом утврђених дводелних мелодијских "модела". Најбољи пример за то су нетемпероване песме, малог опсега, које се, уз карактеристично потресање, изводе "иза гласа".

       Са друге стране, може се говорити и о својеврсним уступцима приморској традицији, које је ова континентална традиција учинила приликом промене своје изворне средине. То се, пре свега, испољава у двогласном певању, константно примењеном само у. хетерофоним каденцирајућим одељцима. С тим у вези не би требало заобићи ни, на неки начин, "сиромашну" заступљеност песама хомофоне грађе. За разлику од континенталног дела Црне Горе где се оне певају на традицијом утврђен начин (тј. "са јасно издвојеним солистом и пратњом оствареном у паралелним терцама, и сазвуком чисте квинте у каденци"),216 овај вид двогласја се у Боки испољава само у завршним одсецима напева. Није лако утврдити зашто је то тако; можда је поменуто народно музицирање, иначе не старије од једног века,217 "запостављено" при контаку са примамљивим, чак донекле сличним, облицима ове друге, "приморске" традиције (паралелне терце, на пример). Тако је развој групног певања ишао другачијим током од оног у матици; пристигао у једном облику, временом је на неки начин упрошћен, поједностављен, и сведен на претежно унисоно извођење.

       Затим, ту је и питање инструмената: хармоника и гитара долазе, постепено и неумољиво истискујући из старог завичаја донете гусле, дипле итд. Упркос томе, ови "новитети" су вероватно сувише технички захтевни за многе народне свираче, тако да се њихова улога углавном своди на скромну пратњу песама приморског стила.

       Посебно место у бококоторској народној музичкој традицији заузимају свадбене напитнице које се особинама својих музичких параметара (стих, облик, тонски низ итд.) чврсто везују за континентално-динарско поднебље, док се њихов карактеристичан рефрен, бар према досадашњим испитивањима, може чути само на Јадранском приморју.

       Док се у планинама, слабо приступачним, где су људи на неки начин затворени и сами себи довољни, од давнина певало пре свега у оквиру неког обреда, море је, као вековни "преносник" другачије културе, омогућило вечерње забаве, препуне љубавног удварања праћеног музицирањем. У планини су музику превасходно користили да себи олакшају нимало лак живот, па тек онда ради забаве, а приморцима је музика била пре свега надградња, средство показивања и доказивања одређеног народног музичког умећа. Приморски стил карактеришу примамљиве кантилене, које су засноване углавном на дурском тоналитету, а прати их текст најчешће љубавне садржине. Подлога им је често "осмишљена" додавањем два или више гласова, или пак неког инструмента (хармоника, гитара итд.), што резултира још једном, за некадашњег Динарца новом, музичком димензијом - хармонским начином размишљања. При том не би требало заборавити да на сличан начин музицирају и остали приморци, са обе стране Јадранског мора.

       Наравно, ово не би требало да буде схваћено као параметар који дели Бокеље на две групе (они који певају старије, и они који певају новије песме). Поента је у томе да исти људи "користе" оба стила музицирања.218 То је и разлог што је народна музичка традиција Боке Которске, као уосталом и њени носиоци, сама по себи специфична; већ је истакнуто, овде "живе" два стила. Динарски је, у односу на музицирање у матици, поједностављен, тј. "умивен", или, још боље, "без оштрих ивица" (смањено присуство секундних и терцних двогласа, одсуство успаванки, тужбалица, многих обреда, као и традиционалних музичких инструмената - гусле, дипле, итд.), док је приморски, у односу на сродне песме суседних крајева Далмације, на пример, на неки начин "закржљао", тј. скоро остао на истом нивоу као и пре једног века;219 о томе сведоче бокељске клапске песме организоване углавном у двогласу, као и, уколико постоји, њихова релативно скромна инструментална подлога.
Све ово није чудно, с обзиром да су носиоци оба стила истог, динарског порекла, а који су, и један и други начин музицирања прилагодили себи и својим могућностима. Из тог разлога они се и даље придржавају, према "планинској" традицији, најважнијих обичаја, мада успешно певају и, како сами кажу, "праве бокељске", тј. клапске песме, "уденуте" чак и у неке обичаје који не постоје у пређашњој постојбини (нпр., за време прославе Мађа и Фашинаде у Перасту, заједничке славе у Котору итд.).

       Према томе, изгледа да се Бокељи нису зауставили на донетој динарско-патријархалној музичкој традицији, нити су се у потпуности приклонили затеченој, приморској, већ су нашли компромисно решење - своју, бокељску музичку традицију, која, рекло би се, у складу са настанком залива дуж кога су и настањени, на занимљив начин спаја елементе и једног и другог начина изражавања.


И на крају, ако би музичку традицију Боке Которске требало сажето описати, за то би била довољна само једна реченица, састављена од само три речи: морем углачан камен.

216 Д. Големовић, Музичка традиција Црне Горе, ор. cit., 4, стр. 10.
217 Д. Девић, Увод у основе етномузикологије, I део, Београд 1975,127.
218 О појави вишеслојности у народној музици Јадранског приморја већ је писано (Ј. Bezić, Višeslojni glazbeni svijet nosilaca narodnog glazbenog stvaralaštva sredinom 20. stoljeća, rad XXV KSUFJ, Berovo 1978, 555, R. Bonifačić, Prilog istraživanju bimuzikalnosti na primjerima pjevačica iz Punta na otoku Krku, Folklor i njegova umetnička transpozicija, Beograd 1991, 35. итд.).
219 Упоредити, на пример, нотни запис Лудвика Кубе од пре скоро сто година са новијим записом
исте песме (3. Марјановић, "Новокомпонована народна песма...", ор. cit.., 147, стр. 214. итд.).

Поред тога, овде би се требало оградити од тзв. новокомпонованих клапских песама, које настају због разних Фестивала, те, из тог разлога, представљају посебан проблем за проучавање (Ј. Безић, "Вишеслојни глазбени свијет...", ор. cit., 217, стр. 327. итд.).


НОТНИ ЗАПИСИ И ТЕКСТОВИ ПЈЕСАМА

 

Приказујемо неколико записа од великог броја примјера који се налазе у књизи.



Лијепо ли је погледати
крај Баошића, крај Баошића.

Лијепо ли је погледати крај Баошића,
ђе су с оно изнизали Новски бродови,
међу њима једна барка пуна сватова.
Гледала их млада Насте с бијела пенџера,
онда оде у камару, тату дозива:
-Ево тата, мили тата, мојих сватова!
-Па нека их, мила шћери, вријеме ти је!


свадбена,1996. године
певала Милка Мориц (1964)
запис 3. Марјановић Крстић

 

Паде листак наранче,
усред чаше јуначке.

Паде листак наранче,
усред чаше јуначке.
Да је знала наранча,
да је чаша јуначка,
врхом би се повила,
па би чашу попила.
И око. и чело,
све вам браћо, весело!


свадбена
запис Ф. Кухача, Јужно-словјенске народне попиевке, Савтовске попиевке, књ. IV, Загреб 1884, стр. 76

 

Повила се златна жица од ведра неба,
од ведра неба.

Повила се златна жица од ведра неба,
повила се младожењи око шешира.
Повила се златна жица од ведра неба,
повила се нашој младој око шешира.
То не била златна жица од ведра неба,
већ то била наша млада од добра рода.


свадбена,1987. године
певали Ђуковић Зора (1925) и Ћуковић Милан (1919)
запис 3. Марјановић Крстић

 

Текла вода на валове,
ој. јаворе, зелен боре.
текла вода на валове,
ој, јаворе, зелен боре.

-Текла вода на валове,
куд је текла, куд се ђела?
-Попили је морни коњи,
морни коњи и сватови.
-Гдје су били, па су морни?
-Ишли момку по ђевојку.
-Је ли каква та ђевојка?
-Велика је ко јелика,
лијепа је ко ружица.


свадбена, по путу, 1996. године
певао Ристо Милиновић (1924)
запис З. Марјановић Крстић

 

Уз трпезу, низ трпезу, сиви соколе.

Уз трпезу, низ трпезу, сиви соколе.
Соко има златно перо, па се дичи с њим,
и ми с тобом, домаћине*, ми имамо с ким!

*набрајају се сви сватови


свадбена,1996. године
певао Никола Јова Беговић (1940)
запис 3. Марјановић Крстић