Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip


 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |




Удружење композитора Црне Горе поводом 25. година постојања (1996.г.) издало је монографију из које смо преузели овај прилог.

Вукашин Влаховић
ПРЕСЈЕК РАЗВОЈА МУЗИЧКОГ СТВАРАЛАШТВА У ЦРНОЈ ГОРИ

Даља прошлост није оставила изворе за проучавање црногорске умјетничке музике на основу којих би се знало како се стварало и како се музицирало — пјевало и свирало. Остаци материјалне и духовне културе (на средњовјековним стећцима, на примјер, приказане су сцене играња), затим писани извори (бројне црквене књиге. народно поетско стваралаштво), говоре да се на подручју данашње Црне Горе његовала музика од давних времена, како световна тако и црквена. Музика је била стално присутна у народу и у богослужењу, употребљавана је за величање владареве моћи и уљепшавање дворских свечаности, служила као пратња разих поворки и за буђење борбеног духа и ратничког расположења неопходних у одбрани од освајачких насртаја других народа.

Падом Црне Горе под турску и млетачку власт, онемогућен је интензивнији развој умјетничке музике, нарочито у периоду од XV до XIX вијека. Међутим, кроз дуги период борбе за слободу, у тешким животним условима, црногорски народ је успио да изгради специфичан фолклорни израз (обичаје, ношњу, пјесме и игре) којим је, поред оружане борбе, грчевито бранио традицију и у умјетности. У оквиру црногорског фолклорног стваралаштва развио се тзв. " јуначки стил " који се одомаћио у епској пјесми и народној игри. Он је одсликавао негодовање према насиљу, као и снажан отпор наметаном оријенталном и западноевропском фолклорном утицају. Разноврсно фолклорно стваралаштво из овог периода касније ће, стварањем повољнијих друштвених услова, послужити као темељ за развој модерног умјетничког музичког израза.

Већи замах црногорска умјетничка музика добила је у доба романтизма. Буђење националне свијести, које је у првој половини ХIХ вијека захватило Црну Гору, због неповољних политичких, друштвено-економских, а посебно културних прилика, није оснажило идеје романтизма, нити им омогућило размах. Те идеје су доста споро продирале у црногорски умјетнички израз, што се, прије свега, односило на музику . Разлог томе био је што у црногорској музици до тог времена није постојао континуиран развој извођачке и стваралачке праксе која би омогућила брже прихватање романтичарских идеја, а тиме и напредак музичког стваралаштва. Била је потребна и снажна материјална основа која би помогла формирање извођачких тијела, а све је то почетком XIX вијека недостајало црногорској музичкој култури.

Ипак, у периоду романтизма, у црногорској музици гаји се култ фолклорне традиције, који постаје карактеристика цјелокупног развоја националне културе. Фолклорно'стваралаштво будило је националну свијест Црногораца, подгријавало револуционарни занос и јачало борбени дух, представљајући значајан чинилац на идеолошком плану и исходиште у даљем развоју умјетничке музике. Најзначајнију улогу у његовању фолклорног стваралаштва имала су пјевачка друштва. Њихова појава у првој половини ХIХ вијека била је везана за црногорско приморје, првенствено за Боку Которску.



Прво је почело с радом Српско пјевачко друштво "Јсдинство" (основаноу Котору 1839. год.)- Иницијатори његовог оснивања били су чланови Хора которских пјевача који су још 1830. године извели пригодан програм на Цетињу, приликом сахране Петра I Петровића Његоша. Међутим, званичанрад друштва одобрен је тек 1839. године. Његов умјетнички руководилац био је Чех Буреш, који је истовремено водио и Војну музику. Нешто касније (1865.), друштво је основало оркестар који је водио Јероним Фиорели, оргуљаш и композитор црквене музике. Заједнички наступ хора и оркестра одржан је 1867. године у дворани "Славјанске читаонице". Осим музичке, друштво је развијало и позоришну активност, па је 27. јануара 1869. године први пут извело Стеријиног "Кир Јању". "Јединство" је извело и оперету "Ускрснуће", по либрету Риста Милића, за коју је музику написао композитор Антон Шулц. За дјелатност " Јединства " везана су имена пјесника, диригената и композитора, као што су били Нико Чучак (аутор неколико тропора и ирмоса), Шпиро Јововић (компоновао "Тужну литургију " и музику на стихове Љубомира Ненадовића), Антон Шулц, Нико Стефановић, Лазар Бербер, Ристо Милић, Јово Кадија и др.

Међу њима је била посебно значајна дјелатност Шпира Огњеновића (1842 — 1914.), аутора композиција на текст родољубивих пјесама Јована Сундечића. Огњеновић је први написао музику која је инспирисана стиховима Његошевог Горског вијенца". Компоновао је музику за разне позоришне комаде, као и за драму " Балканска царица " црногорског књаза Николе Петровића Његоша. Неке своје композиције посветио је црногорском двору и члановима породице Петровић.

Jelisaveta M.Popović

I ЈА LJUBIM



Име Јелисавете Поповић (1854.) неодвојивоје од дјелатности друштва "Јединство", коме је посветила читаво своје стваралаштво. То су били хорови и соло пјесме на стихове Риста Милића. Међу њима су иајпознатије: "Ја љубим" и "Тражиш ли".

За развој музике у Боки Которској током XIX вијека, од великог значаја је било оснивање Которског дувачког оркестра (1843.) коме је од аустријских власти био одређен "Правилник" подименом "Грађан- ска глазба града Котора ". Грађанска музика је од 1844. године организовала велики број наступа са циљем да пропагира народно стваралаштво и његује националну музичку културу, што није одговарало ондашњим аустријским властима. Зато је њен оркестар, по наређењу војних власти, назван " Оркестар народне страже ". Овакав третман Грађанске музике утицао је да она убрзо престане с радом, и 1850. године њену улогу је преузео новоосновани Војни оркестар. Међутим, идеја о поновном оснивању Которске грађанске музике није ишчезла и 1866. год. Јероним Фиорели, оргуљаш у катедрали Светог Трипуна, основао је у Котору приватну музичку школу, доприносећи стручном уздизању музичког кадра, који је омогућио обнављање старе платформе "Грађанске музике". Томе је знатно допринио и оркестар Српског пјевачког друштва " Јединство" са честим наступима.


Kotorska građanska muzika 1888. godine

За рад Грађанске музике везано је име Италијана Дионизија Де Сарна Сан Ђорђа (1856 —1937). који је ангажован за диригента Дувачког оркестра которске општине. Као школовани музичар, Де Сарно је развио плодну педагошку, организаторску и композиторску активност, а проучавао је и музичку историју наших народа. Као диригент " Грађанске музике " писао је корачнице за оркестар, проширујући извођачки репертоар ансамбла народним музичким изразом Боке Которске. Компоновао је химну посвећену Српском пјевачком друштву " Јединство ", затим композиције за клавир (Солунско коло, Јеленино коло), опеpe (Балканска царица, Дана, Горде) и музику за балет. Истраживао је фолклор Боке Которске, а као резултат тога настала је његова збирка пјесама под насловом "Успомене из Пераста". Овој збирци припада и једна бугарштица (Потле узећа Рисна мјеста..), коју је Де Сарно забиљежио 1896. године. Исту бугарштицу записао је 1854. године Луиђи Ричи, такође италијански композитор.

У позним годинама XIX вијека значајну улогу у развоју музичке културе града Котора имао је црквени хор при катедрали Светог Трипуна. Његов најзначајнији диригент био је Јероним Фиорели, досељеник са острва Цреса, који се истакао и као композитор. Важно је истаћи да је крајем XIX вијека, у рибарском мјесту Мулу крај Котора, основан мјешовити оркестар, са циљем да развија музичку културу и његује народно стваралаштво.

У другој половини XIX вијека значајну улогу у развоју црногорске музичке културе одиграла је Цетињска читаоница (1868), по чијем су угледу основане и радиле читаонице у другим црногорским градовима. При Цетињској читаоници основано је Пјевачко друштво (диригент Антон Шулц), са циљем да његује хорско пјевање које се темељило на народном стваралаштву. Друштво је 1885. године учествовало на прослави 400-годишњице Цетиња као црногорске престонице.

Оснивањем Дјевојачког института на Цетињу 1869. године, који је, заједно са класичном гимназијом (1885) и Богословско-учитељском школом (1887), представљао значајну средњошколску установу, створени су повољнији услови заразвој културно-просвјетне дјелатности у Црној Гори. Улога ове установе била је тим већа јер је, школујући кадрове из свих балканских крајева, чвршће повезивала јужнословенске народе на разним подручјима. Контакти ове школе са предавачима из других европских земаља, првенствено словенских, условили су брже прихватање идеја романтизма и на умјетничком пољу. У оквиру наставног процеса, који је обухватио разне природне и друштвене науке, Институт је поклањао велику пажњу развоју музичког образовања и васпитања. Музика је била заступљена у свим разредима, у складу са педагошким нормама. Школа није припремала посебне музичке кадрове који би убрзали развој музичког професионализма, али је служила као примјер доброг организовања музичке наставе којом је, уз слободне музичке активности, било обухваћено хорско пјевање, музичка теорија, виолина, клавир и у скромним оквирима балет. Наставници и професори музике били су странци — претежно Чеси. Педагошким радом су се нарочито истакли: Антон Шулц, Ида Хофман и Роберт Толингер.


Učenice Djevojačkog instituta

Посебно je била значајна дјелатност Роберта Толингера који је у Црној Гори боравио крајем XIX ви- јека (1890 — 1897). По доласку на Цетиње показао се као добар педагог, пијаниста, организатор, а по- себно као композитор. Од дјела која је написао на Цетињу истичу се вокалне композиције "Три патриотске пјесме " за мушки хор, а на подручју инструменталне музике клавирски циклус " Са Ловћена ". Осим тога, Толингер је много учинио на упознавању црногорске културне јавности, посебно музичке публике, са достигнућима европског музичког стваралаштва у доба романтизма. Своје композиције је обично прилагођавао могућностима тадашњих црногорских музичких ансамбала. Међу њима се налазе буднице, карактеристичне за тај временски период, а биле су инспирисане борбом и побједама Црногораца. Једна од њих је и "Црногорском војнику".

Међу извођачким музичким тијелима у Црној Гори, која су дјеловала у другој половини XIX вијека, најзначајније мјесто припада Првој црногорској музици која је основана на Цетињу 1871. године. Припреме за њено оснивање почеле су на иницијативу књаза Николе, који је, по угледу на остале европске земље, желио да створи модерну војну организацију. Између осталог, књаз је настојао да формира и војни оркестар за потребе војске и двора и да допринесе развоју црногорске националне музике. Диригент Прве црногорске војне музике био је Антон Шулц који се истакао и као композитор. Његова оперета "Ускрснуће", на либерто Риста Милића, није сачувана. Прва црногорска војна музика или "банда", како су је називали 80-их година XIX вијека, изашла је на ратиште 1875. године, а онда је, у времену од 1876. до 1878. године, стално била на фронту. Занимљиво је да су чланови оркестра имали и своје униформе, и то је било прво униформисање у Црној Гори. Музичари војног оркестра у цивилству су могли радити као занатлије и чиновници јер су, за вријеме школовања, обучавани и за те послове. Године 1879. Прва црногорска војна музика престала је са радом из непознатих разлога.


Knjaževa muzika pred Dvorom 1900. godine

У Подгорици је 1889. године основана Друга црногорска војна музика и ту је радила до 1891. године, када је враћена на Цетиње, гдје је свирала до 1916. године, до капитулације Црне Горе у првом свјетском рату. За вријеме постојања Војна музика је, поред обавеза које је имала према војсци и двору, у свој репертоар увршћивала и значајна музичка дјела. Тврди се да је за вријеме балканских ратова, приликом освајања турске тврђаве Дечић (на фронту испред Скадра), црногорска војна музика свирала Зајчев "У бој, у бој ". Војна музика је свирала и црногорску народну музику као вид националног умјетничког изражавања. За успјешан рад Друге црногорске војне музике посебно је био заслужан њен диригент и композитор, поријеклом Чех — Франтишек (Фрањо) Вимер, који је за свој оркестар компоновао маршеве: "Парадни марш", "Данилов марш", "Лајхтенбергмарш" идр. Вимер је био добар музички педагог — он је допринио да се извјестан број младих црногорских музичара школује у Прагу. Међу њима су се налазили Јован Милошевић и Алекса Ивановић који ће одиграти значајну улогу у развоју црногорске музичке културе између два рата.


Jovan Ivanišević

У Прагу је боравио и стварао највећи цр ногорски композитор с краја XIX вијека — Јован Иванишевић (1860 — 1889) чију је умјетничку каријеру прекинула прерана смрт и угасила "све наде Црногораца" који су у њему, као школованом музичару, видјели првог великог националног композитора. Свој стваралачки интерес Иванишевић је усмјеравао првенствено наподручје вокалне музике. Његове
композиције имале су све карактеристике позног романтизма. То су били хорски радови, међу којима се издвајају: "Пјесма о вјеридби", "Лаку ноћ", "Пламен", "Дјевојчин и славујев сватовац" и "Опело". Од соло-пјесама најзначајније су му: "Кажи ми кажи", "Ала је леп" и "Сјећање", које је објавио под заједничким насловом: " Словенским сејама љубичице српских гора". На подручју вокалног стваралаштва издвајају се и његови дуети: "Ковачу" и "Тежакова пјесма у прољеће". Од инстру- менталних композиција познато је "Радничко коло ", компоновано за клавир са израженом тежњом ка виртуозитету. Иванишевић је био композитор снажних стваралачких могућности који је за кратко вријеме написао знатан број дјела, која се могу поредити са музичким стваралаштвом југословенских композитора у доба романтизма. Посебну вриједност његовом опусу дају нецитирани фолклорни елементи које је, посредством обраде народне и умјетничке поезије познатих пјесника романтичара, сјединио са индивидуалним музичким језиком, дајући им изразито национални карактер.


Mirko Petrović Njegoš

Током XIX вијека велику пажњу развоју извођачке и стваралачке музичке праксе у Црној Гори поклањали су црногорски владари. Као велики поборници умјетности они су подржавали и умјетничку сарадњу Црне Горе са другим земљама, а посебно са Русијом, Италијом и Србијом. Томе су допринијеле и родбинске и пријатељске везе династије Петровић са званичним круговима тих земаља. У знак пријатељства, многи композитори из ових земаља писали су музичка дјела посвећена Црној Гори и њеним владарима. Умјетничка сарадња довела је знатан број страних композитора у Црну Гору. Прво музичко дјело, инспирисано мотивима из Црне Горе, била је опера "Црногорци" , која је изведена 1881. године, поводом отварања чешког Народног позоришта у Прагу. Током XIX и почетком XX вијека и неки од црногорских владара били су лично заинтересовани за умјетничко стваралаштво бавећи се књижевним радом и компоновањем. Умјетничким стваралаштвом на пољу музике истакао се Мирко Петровић Његош (1879 — 1918), син књаза Николе. Иако није био школован музичар, дао је значајан допринос развоју црногорске музичке културе, дјелујући као композитор и организатор. За Мирка Петровића се може рећи, са пуним правом, да је био дворски композитор, јер је писао првенствено за потребе црногорског двора и Војне музике. То су били плесови, компоновани по угледу на европске игре онога времена, и маршеви, међу којима je најпознатији "Фердинанд марш ". То указује да је Црногорски двор тежио да се и у музичком погледу изједначи са европским дворовима онога времена. На подручју вокалног стваралаштва истичу се Петровићеве три пјесме за глас и клавир: "На Липару", "Изгубљена срећа " и "Моја игра ", инспирисане стиховима пјесника романтичара.


Itgubljena sreća

Крајем XIX вијека значајну улогу у развоју црногорске националне културе, а посебно у његовању фолклорне традиције, имала су културно-умјетничка друштва. На Цетињу је дјеловало "Цетињско пјевачко друштво" , које је израсло из Пјевачког друштва Цетињске читаонице. Од 1908. године, друштво је наступало под именом "Његош",са хоровођом Фрањом Вимером. Значајно је било и дјеловање подгоричких културно-умјетничких друштава. Међу њима је с радом најприје почело Културно друштво Читаонице, које је основано 1880. године. Његови диригенти били су: Саво Чубрановић и Илија Златичанин. Дјелатност овог друштва престала је 1892. године, и његови чланови и диригенти укључили су се у рад Првог подгоричког пјевачког друштва "Бранко". Ово друштво основано је 1892. године и имало је мјешовити хор, тамбурашки оркестар и салонски гудачки састав. У његовом оквиру дјеловала је драмска секција, а касније — између два рата — основана је и музичка школа. У Подгорици је 1890. године основано Забавно пјевачко друштво "Подгорица", које је имало хор и тамбурашки оркестар. Његов диригент био је Ахмет-бег Османагић. Развоју музичког живота Подгорице допринио је "Занатлијски оркестар" који је основан 1907. године. Програм оркестра заснивао се, првенствено, на извођењу народне музике, а често је помагао и реализовање позоришних представа које су организовала поједина дилетантска друштва. Оркестром су руководили, тада у Црној Гори познати диригенти: Карло Херинг, Франтишек (Фрањо) Вимер, а послије првог свјетског рата Алекса Ивановић и Лука Крцуновић. Године 1898. у Никшићу је основаио Пјевачко друштво "Захумље".


Prvo podgoričko pjevačko društvo "Branko" (1892 - 1941)

Иницијатор његовог оснивања била јс редакција листа " Невесиње ", уз подршку ондашњег Позоришног друштва. За успјешан рад "Захумља" заслужан је и бивши аустријски официр Нико Иванковић који је, као човјек напредних схватања, пребјегао из Аустроугарске у Црнy Гору . Крајем XIX и почетком XX вијека, готово у свим црногорским градовима, основана су и активно дјеловала културно-умјетничка друштва, као што су: "Занатлијско пјевачко друштво" на Цетињу. Пјевачко друштво "Братство" у Бару, "Братство" у Пљевљима, за које је везано име Војислава Ђенисијевића (1882 —1918), композитора, сликара и пјесника. Његове комиозиције уништене су за вријеме бомбардовања Пљеваља 1941. године. Сачувано је само "Пљеваљско коло" захваљујући добром музичком памћењу Пљевљака Милинка Милинковића. Коло је постало химна КУД-а "Владимир Кнежевић — Волођа ", које је основано у Пљевљима након завршетка другог свјетског рата, а наставило је традицију КУД "Братство".

Цјелокупни политички, друштвено-економски и културни развој Црне Горе, који је донио романтизам, прекинуо је први свјетски рат 1914. године. Четворогодишњи ратни вихор онемогућио је дјеловање црногорских композитора, а обустављен је и рад културно-умјетничких друштава. Једино је с радом наставила Црногорска војна музика која је учествовала у свим борбеним окршајима, све до 1916. године, када је Црна Гора капитулирала.

Музички живот обновљен је у периоду између два свјетска рата, када је оживјела дјелатност неких културно-умјетничких друштава. Тако је, у старој црногорској престоници — Цетињу, активно дјеловало културно-умјетничко друштво "Његош" које је још 1908. године створено из Црквеног пјевачког друштва.


Kulturno - umjetničko društvo "Njegoš" (1921 - 1941)

Његова улога била је посебно значајна у његовању и ширењу црногорске народне музике и уопште словенске пјесме, јер је друштво настојало да развија револуционарни дух и националну свијест — првенствено код омладине. У оквиру свог репертоара, Друштво је његовало и често изводило дјела јужнословенских композитора као што су: "У бој, у бој" Ивана Зајца, "Хеј трубачу " Јосифа Маринковића и др. За његов успјешан рад био је заслужан Јован Милошевић (1895-1959) родом са Цетиња, који је припадао генерацији југословенских композитора, који су између два рата музичко образовање стекли на Прашком конзерваторијуму (Милошевић је 1922. године у Прагу завршио студије композиције и дириговања). Он је по повратку на Цетиње радио као наставник музике у цетињској гимназији и хоровођа Пјевачког друштва "Његош". Те дјелатности обављао је све до 1926. године, када постаје војни капелник, такође на Цетињу. Он је био иницијатор оснивања Музичке школе (1932), при пјевачком друштву "Његош" и њен први директор и наставник неколико значајних музичких предмета, обављајући истовремено и дужност диригента у Црногорском народном позоришту. У оснивању Музичке школе и реализовању наставе, Милошевићу су помогли музички педагози и композитори Бохуслав Шула из Чешке и Мило Ципра из Хрватске. Милошевић је предано радио и на сакупљању црногорских народних мелодија које је, зависно од региона гдје су настале, груписао у цјелине. Неке од ових мелодија Милошевић је хармонизовао и обрађивао за хорске саставе, а биле су намијењене првенствено извођачком репортоару Пјевачког друштва " Његош ". Његовим композицијама ове врсте припадају: "Марко коси" и "Са Ловћена". Позната је и његова хорска композиција " Црногорац Црногорки ", коју је написао на стихове Ђуре Јакшића, са израженим романтично - поетским акцентом.

Између два рата значајан музички центар у Црној Гори била је Подгорица, која је све више почела да поприма обиљежје црногорског политичког, админисгративног, економског и културног средишта.


Omladinska bleh muzika 1936. godine

Томе је допринијело и дјеловање културно-умјетничких друштава којих је у овом периоду у Подгорици био знатан број, а њихов рад се заснивао првенствено на његовању музичког стваралаштва ослоњеног на народну умјетност. Тако је, одмах по завршетку првог свјетског рата, са радом активно наставило Прво подгоричко друштво "Бранко". Поред црногорске изворне и обрађене народне музике, ово друштво је изводило и дјела југословенских композитора, као што су били Мокрањац, Милојевић, Ђорђевић, Бинички, Зајц и други, захваљујући диригенту Алекси Ивановићу (1888 — 1940). Поред тога што је проширио извођачки репертоар друштва, Ивановић је побољшао и квалитет музицирања његовог тамбурашког оркесгра, а 1930. године формирао је и Салонски оркестар који је био састављен од гудача. Тиме је Ивановић допринио да Друштво стекне углед и популарност у подгоричкој средини, гостујући у разним црногорским градовима.

Оснивањем Музичке школе 1937. године, Друштво је оставило неизбрисив траг у музичкој култури. Значајан удио у подизању музичког живота Подгорице дала су и друга музичка и културно-умјетничка друштва. Међу њима се истичу: Прва подгоричка занатлијска блех музика (1907), муслиманска друштва " Напредак" (1919) и Тајрет" (1930), затим Културно-умјетничко друштво "Његош" (1921), Студентска задруга "Самопомоћ" (1936) и "Омладинска блех музика" (1935). Посебно је била запажена дјелатност Радничког културно-умјетничког друштва " Абрашевић" (1924). У његовом саставу дјеловале су Драмска и Рецитаторска секција и хор од 60 чланова. Ово је друштво сарађивало са Радничким културноумјетничким друштвом " Абрашевић" из Београда, од кога је редвно добијало нотни материјал за хор и гудачки оркестар. Познати диригенти подгоричких културно-умјетничких друштава били су: Алекса Ивановић, Милан Чејовић, Милан Влајин, Саид Мујаџевић, Лука Крцуновић, Хуго Рушевљанин, Карло Херинг и други. Важно је напоменути да је између два рата у Подгорици, при Вишој реалној гимназији, у скромним оквирима, дјеловао Балетски ансамбл који је водила Татјана Тврдовска.

И на црногорском приморју су између два рата осниване градске музике и културно-умјетничка друштва. Посебно је било значајно дјеловање Градске музике у Херцег-Новом која је с радом почела још 1886. године, и Грађанске музике у Тивту коју је 1925. године основао Ермино Багатела. Међутим, Котор и даље остаје најзначајнији музички центар у Боки Которској, што је и разумљиво, ако се погледа његова музичка традиција. У Котору је између два рата рад наставило Српско пјевачко друштво "Јединство", па је 1939. године прославило 100-годишњицу плодног рада и постојања. Значајно је било и дјеловање друштва "Бокељ" које је имало тамбурашки оркестар од 30 чланова. Под истим именом основано је у Котору 1924. године Дилетантско позоришно друштво у чијем се саставу налазио салонски оркестар који је био оспособљен за извођење оперета. Од осталих музичких друштава у Котору између два рата треба поменути "Хрватску бокељску глазбу " и "Хрватску сељачку глазбу ". За њихов успјешан рад посебно су били заслужни Трипо Томас и Светозар Милошевић. У овом периоду у Котору је и даље активно дјеловала " Грађанска музика " која је основана средином XIX вијека. За њен рад, од оснивања, до почетка другог свјетског рата, били су заслужни диригенти Антун Багатела, Ермино Багатела, Иван Багатела, Светозар Милошевић, Тршо Томас, Еуген Алфиревић, Антун Хомен и други. Диригенти Грађанске музике, који су се у њеном оквиру бавили педагошким радом, компоновали су и умјетничка дјела. То су углавном биле краће форме намијењене извођачком репертоару Грађанске музике, као што су валцери, увертире и маршеви. Бококоторским композиторима између два рата припадао је и Антун Копитовић, који је већи дио живота провео у другим земљама, а највише у Аргентини. Његов опус је обиман и разноврстан, обухвата више дјела вокалне и инструменталне музике. То су хорске композиције за дјечије и мјешовите хорове и пјесме за соло глас, уз клавирску пратњу. Од дјела инструменталне музике писао је краће комаде за клавир и мањи оркестарски састав — свите, симфонијете и симфонијске поеме (пјесме). Компоновао је и дјела црквене музике.

Пресудну улогу у развоју црногорске музике између два рата имала су културно-умјетничка друштва која су са великом брижљивошћу његовала народно стваралаштво. Њеном развоју допринијели су диригенти, дјелујући на пољу извођачке праксе, и композитори који су своје стваралаштво претежно заснивали на народној умјетности, прилагођавајући је захтјевима друштава и културним потребама црногорског народа.