Мр Злата Марјановић

НАРОДНЕ ПЕСМЕ ЦРНЕ ГОРЕ
по тонским записима и одабраним белешкама из дневника
НИКОЛЕ ХЕРЦИГОЊЕ

Bilješka o autoru:

Zlata Marjanović, rođena 1966. godine u Beogradu. Diplomirala 1990. godine na odseku etnomuzikologije Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Kao najboljem studentu za 1991. godinu dodeljuje joj se nagrada iz fonda Aleksandra Đorđevića. Godine 1997. magistrirala takođe na odseku etnomuzikologije Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Istražujući muzičku tradiciju još tokom studija obilazi delove Srbije (jugoistočna i zapadna Srbija, jugoistočno Kosovo) i Crne Gore (Primorje sa zaleđem). Radila kao profesor u Srednjoj muzičkoj školi "Jovan Bandur" u Pančevu, srednjoj muzičkoj školi "Josip Slavenski" u Beogradu i kao viši predavač na Višoj muzičkoj školi u Nišu, a trenutno je zaposlena kao profesor na etnomuzikološkom odeseku Srednje muzičke škole "Stevan Mokranjac" u Kraljevu. Učestvovala na mnogim medjunarodnim simpozijumima u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Herzegovini, Hrvatskoj i Austriji.

Knjige:
1998. Vokalna tradicija Boke Kotorske. Udruženje kompozitora Crne Gore. Podgorica.
2002. Narodne pesme Crne Gore po tonskim zapisima i odabranim beleškama Nikole Hercigonje. Institut za muzikologiju i etnomuzikologiju Crne Gore. Podgorica.
2005. Narodna muzika Grblja. Novi Sad: Društvo za obnovu manastira Podlastva (Grbalj). Institut za muzikologiju i etnomuzikologiju Crne Gore.

Naučni radovi:
1988. Karakteristike muzičkog izvođenja na "polu-sazu" Mehe Huseinovića (Prilog proučavanju muzičke tradicije zvorničkog Podrinja).
1989. Dva stila izvođenja đurđevdanskih pesama u selu Poružnica. (Prilog proučavanju narodne tradicije sokobanjskog kraja.).
1990. "Novokomponovana narodna pesma" u razvojnom procesu. (Na primeru dalmatinskog pevanja.). Zagreb. 214-223.
1992. Uloga muzike u tradicionalnim obredima sela Brza (Prilog proučavanju muzičkog stvaralaštva Porečja u Južnoj Srbiji.).
1998a. Vokalna muzička tradicija sela Brza (Prilog proučavanju narodnog muzičkog stvaralaštva jugoistočne Srbije na primeru porodice Petrović).
1998b. Naša narodna pesma i njen budući život. Muzički glasnik Udruženja kompozitora Crne Gore, jul-septembar.
1998c. Milka Moric – usamljeni čuvar muzičke tradicije (Prilog proučavanju muzičke tradicije Boke Kotorske).
2002. O ne/postojanju granica među prolećnim obredno-običajnim pesmama sela Brza. 42. Leskovački zbornik.
2003. Vokalna tradicija Boke Kotorske i Crnogorskog primorja: od pevanja iz glasa do klape. Čovek i muzika, međunarodni simpozijum, Beograd, 20-23. jun 2001. godine, posvećen profesoru Dragoslavu Deviću povodom 75-godišnjice rođenja i 50-godišnjice naučnog rada.
2005. Primorju na veliko znamenje, Stefan Mitrov Ljubiša u kontekstu mediteranske kulture, zbornik radova sa simpozijuma održanog u Budvi 27. i 28. februara 2002. godine.
2005. Narodna muzika Grblja, Grbalj kroz vijekove, Zbornik radova sa naučnog skupa, Grbalj i Kotor, 11-13. oktobra 2001. godine.
2006. Prilog proučavanju instrumentalne muzičke tradicije Crnogorskog primorja sa Zaleđem, Istorija i misterija muzike, u čast Roksande Pejović.
2007. Prožimanje crkvenog i narodnog pevanja na Crnogorskom primorju sa zaleđem. Zbornik radova sa naučnog skupa Dani Vlade S. Miloševića, Banja Luka, 24-25. aprila 2007. godine.
2008. Kontinuitet i razvoj muzičke tradicije Crnogorskog primorja sa zaleđem, Na primeru grbaljskog pevanja, ali i Miodrag Vasiljević je ipak bio u Grblju! Zbornik radova sa naučnog skupa Dani Vlade S. Miloševića, Banja Luka, 10-11. aprila 2008. godine.

Prikaz za knjigu:
Milosević, Jovan. 2000. Narodne pjesme iz Crne Gore. Udruženje kompozitora Crne Gore - Podgorica.

Ostali radovi:
1990. Coautor of one TV documentary seria "Childrens music instruments" for RTSerbia.
2005. Music from Montenegro. Caprice Record, CAP21741. CD: helps in production of project.

Дјелови текста преузети из књиге:

Никола Херцигоња у Црној Гори

       Кажу да професија сама одабере човека, а не супротно. Уз то "проналажење" се често могу развити и нека паралелна занимања, мање или више повезана са полазним одабиром. Уколико је реч о професији повезаној са музиком, те упоредне могућности су заиста велике. Јер, не ретко се може сусрести, што у пракси, што у литератури, музичар који се истовремено бави свирањем, писањем о музици, педагогијом, компоновањем. Музика је та која тако нешто дозвољава. Тражи комплексну личност, са талентом, али и јаком вољом да се проширују границе свог основног опредељења. Стога су музичару, уколико је нашао довољно снажну инспирацију, "отворени" многи "путеви". Пример за то је и Никола Херцигоња, чија је основна професија композитора,1 у једном периоду, "оформила" још и мелографа и етномузиколога у њему.

       Инспирација је била чувени "Горски Вијенац" Црногорског Владике Петра Петровића Његоша. Снажни утисци настали након читања и првих сусрета са црногорским народним музичким стваралаштвом, доприносе одлуци да се, пре компоновања ораторијума, поново оде управо тамо где је ово ремек дело настало - у Црну Гору (по принципу: оно што сам урадиш - најбоље је!).2 Да се тамо, на самом извору, врати и доживи дух једног протеклог времена, да се унознају потомци славних ликова из дела. Да се види окружење у коме је "Горски Вијенац" настао, и, најважније, да се чују оригинални, прави, звуци музике народа о коме је реч. Сложен и ни мало лак задатак.

       Тако Никола Херцигоња пре пола века, у периоду између 1952. и 1955. године отвора ново поглавље свог композиторског живота, ван града и далеко од свог клавира.3 У то време мало ко од композитора, има жељу, а и прилику да се сусретне са оригиналним, истински-народним сеоским звуцима. Никола Херцигоња сматра да није довољно завршити студије композиције и саживети се са одабраним књижевним садржајем, већ је потребно отићи тамо одакле је све потекло. И да, такође, није довољно само чути, већ и тонски фиксирати затечену традицију. И, самим тим, постаје мелограф.

       Почев од свог првог путовања, Никола Херцигоња "тражи" музичке "одговоре" од Ловћена, од неба над њиме, околних пашњака. Ступа у незаборавне контакте са људима, од којих сазнаје много тога, од изрека, до песама. Његов мелографски "пут" започиње снимањем4 у Колашину (5. и 6. децембра 1953. године) где се среће са горштачко "тврдим" хетерофоним певањем,5 а онда "вијуга" на Приморје, до распеваног шестосминског свадбеног напева Боке Которске (Горња Ластва. 22. јануара 1954. године, Јошице, 24. јануара 1954. године, Лепетане, 26. јануара 1954. године, Рисан, 5. и 7. фебруара 1954. године, 20. јула 1955. године, Морињ, 6. фебруара 1954. године, Шкаљари, 7. фебруара 1954. године) и спушта се преко скоро медитерански организованих напева Паштровића (Петровац на мору, 28. јануара 1954. године), спичанске свадбене антифоније (Сутоморе 31. јануара 1954. године) и мелизматичних напева Бара (30. јануара 1954. године и 8. фебруара 1954. године) доле, све до Улциња (18. фебруара 1955. године).6

       Тонски записи тих песама, попут крајева у којима су поникли, показују велику разноликост. Херцигоња присуствује двема свадбама: у Боки Которској (у кући младе, а затим и младожење, Каменари и Јошице, ир. 10 -29) и у Спичу (Сутоморе, пр. 46 - 59), те и највећи број снимљених песама потиче управо са свадбе.7 Њих прате не само, за Црногорце незаобилазне свадбене здравице и добре молитве (у прилогу, стр. 31), већ и архаично певање "из гласа" (пр. бр. 183, 185, 186). Није му тешко, затим, ни да сними тужење, јер и у "Горском Вјенцу" постоји тужбалица8 (пр.бр. 99). Из истог разлога, чак и у време божићних празника, бележи и божићне песме (пр. бр. 100 - 104), или, у складу са актуелном ситуацијом, тада родољубиве песме (о Миловану Ђиласу, Пеки Дапчевићу, итд, пр. бр. 219 и 220). Коначно, на свом путовању не изоставља ни традицију која се у већој мери приклања својеврсној варошкој традицији Старог Бара (пр. бр. 164 - 180) или тзв. приморском певању (пр. 181).

       Композитор - мелограф Никола Херцигоња се од почетка снажно везује за Црну Гору и Црногорце, и не може да одоли њиховој музици која му "топи" срце и изазива сузе. Снимајући песме, неприметно постаје заљубљеник у народ Брда и Приморја. Све то не налази своју уметничку рефлексију само са композиторске "стране", у музици ораторијума "Горски Вијенац". Уз драгоцене тонске записе, Никола Херцигоња оставља и белешке из днвника, настале "на лицу места", у којима се налазе, до сад необјављени, занимљиви коментари о снимљеној грађи.

       Познато је да музику није ни мало лако описати речима. Много је лакше или само је слушати, или се служити њеним, музичким изразима. Никола Херцигоња, међутим, црногорску музичку традицију доживљава и кроз свој дневник. Из ових кратких, али снажних бележака се много тога може сазнати. Од поимања саме композиторове личности, па до етномузиколошки вредних опаски. У њима се види како "Горски Вијенац" полако, попут слагалице, добија све јасније обрисе. Паралелно са тиме, композитор је све узбуђенији, све јаче мислима везан за Црну Гору, Црногорце, њихово музицирање. Песме које том приликом снима, за њега претстављају значајан порив и инспирацију за компоновање. Кроз њих покушава да проникне у срж народа у коме је настао "Горски Вијенац" и његов творац. Кроз њих Никола Херцигоња живи за и са "Горским Вјенцем". Наизменично му се преплићу звуци народне песме, садржај "Горског Вијенца", предели који то све окружују...

       То није увек тако лако и једноставно. Час је усхићен, час збуњен, час носталгичан, час у недоумици, али увек понесен свим тиме, те и у Београду, просторно далеко од свега, поново доживљава и проживљава своја путовања. Ови га доживљаји дуго фасцинирају и буде жељу да им се поново врати. Никола Херцигоња путује у Црну Гору непрестано: и изистински, и у мислима. Свесно и безрезервно везује читав један период свог живота за Црну Гору, Црногорце, и њихову традицију.

       Осим ове богате палете расположења, Никола Херцигоња даје и етномузиколошки драгоцена запажања. О томе, на пример, како се црногорске мелодије певају помоћу одређених мелодијских модела (упоређујући их са макамом)9, о отварању нових могућности при етномузиколошком проучавању двогласних песама захваљујући њиховом снимању,10 о музичкој традицији која се никако не сме "истргнути" из свог оригиналног амбијента јер би тако изгубила свој примарни смисао11...

       Према томе, Никола Херцигоња - комиозитор, мелограф и -етномузиколог. Познато је, при том да ово последње наведено, занимање етномузиколога, подразумева многе занимљивости, почев од одласка на, како се популарно каже, терен, па до "пропуштања" те сакупљене грађе кроз разне "научне филтере". Могућност комуникације са "живим" изворима, и фиксирање тог, до скора "живог", материјала на хартију, како би и остали, и не само етномузиколози, могли сазнати како се музицира у неком крају је заиста - привилегија. И то велика привилегија, јер је у данашње време све мање етномузиколошки необрађиваних простора. С обзиром да би се Црна Гора пре пола века могла убројати у још увек недовољно истражене просторе,12 наведено етномузиколошко занимање Николе Херцигоње је свакако вредно не мале пажње.

       Јер чему постојање нечега тако моћног, а у исто време и -пролазног, као што је народна музичка традиција, ако се не забележи? Она представља музички портрет једног народа, сликаног руком многих нараштаја. А најгоре што може да се деси је смрт те традиције у несећању потомства.

       Време у коме Никола Херцигоња делује као мелограф и етномузиколог у Црној Гори је за нас већ одавно недодирљиво. Као што је и њему било недодирљиво време из Његошевог "Горског Вијенца". Он ипак не одустаје у жељи да, трагајући за оригиналним музичким мотивима који би на живописан и прави начин музички "оживели" ово књижевно дело, споји свет данашњице са светом прошлости. Тежак задатак. Али, управо по Његошевим речима, "без муке се пјесма не испоја..."13 Тај проблем, уз то, појачава и велика одговорност према људима са којима комуницира у Црној Гори, а која за собом "повлачи" и питање да ли ће моћи на прави начин да "преточи" мислени звук једног народа у границе једног ораторијума?

       Улогу музичког критичара или судије овом приликом препустила бих неком другом. Из мог, етномузиколошког угла, за Николу Херцигоњу је Његошев "Горски Вјенац" био порив, који је распламсао љубав овог композитора према црногорској музичкој традицији. У њој Никола Херцигоња види скривену лепоту и снагу. У њој види и осећа "...изношење мисли о животу, о његовим лијепим и ружним странама, у њој види(мо) умјетничко уобличавање утисака из вањског свијета, то је опјевавање живота - онаквог какав јест, средствима чија је традиција већ толико стара, да је међу њима успјело да се одржи само што је најбоље, најквалитетније. А тај човјек, народни пјевач доживљује тај живот поново у свом минијатурном умјетничком остварењу, он уједно осјећа ону интимну срећу умјетничког стваралаштва, срећу ничим незамјењиву, он ocjeћa величину онога што је у животу вриједно да се опјева, величину човјека који је анонимни херој његове пјесме."14
Посегнувши чак до ивице заборава, Никола Херцигоња је двоструко обесмртио и овековечио музичку традицију Црне Горе средином 20. века: текстуално, кроз импресије из дневника, и звучно, путем тонских записа.

1 Поред компоновања у коме следи национални смер, Никола Херцигоња (1911 - 2000) дуги низ година предаје као профссор на музиколошком одсеку Музичке акадсмије у Београду. Паралелно са компоновањем и предавањима, делује и као истакнути музички писац, есејиста и критичар.
2 Н. Херцигоња прве утиске о црногорској музичкој традицији стиче још за време Другог свстског рата (Б. Радовић, Његош и музика, Никола Херцигоња, Београд 2001.104).
3 Сценски ораторијум "Горски Вијенац" настаје између 1952. и 1957. године. У том периоду је
Н. Херцигоња био доцент. а потом професор Музичке академије у Београду (К. Kos, Hercigonja Nikola, Muzička enciklopedija, Zagreb 1977, tom II, 115).
4 Поменути записи cе налазе у Фоноархиви Факултета музичке уметности у Београду. Тачан
број песама, при том, није могуће прецизирати, јер су снимци местимично лошег квалитета.
5 У Колашину су снимљене и песме гуслара Станка Шћепановића (нпр."Пјесма са Сутјеске"). које су, због слабијег снимка, овом приликом изостављене.
6 У Улцињу је забележена вокално-инструментална пракса Албанаца, која овом приликом неће бити публикована.
7 Овом приликом класификација песама није сачињена хронолошки, како су снимане, већ према прилици када се певају (свадбене песме. стр. 39 - 1(14. тужбалица. стр. бр. 105. божићне песме. стр. бр. 106 - 109. пастирске песме, стр. бр. 110 - 114. песме уз игру, стр. бр. 115 - 131 и песме универзалне намене. стр. бр. 132 - 207). При том, један број снимљених песама прате и етномузиколошки значајни коментари које је Никола Херцигоња добио" од казивача (нпр. "почасница". пр.бр. 31. стр. 60 итд.).
8 П.П.Његош, Горски Вијениц, Просвета, Београд 1967. стихови 1913 -1963, стр. 89.
9 Погледати страну број 22.
10 Погледати страну бр. 22.
11 Погледати страну број 24. То је и разлог што неке песме, без обзира на своју варијантност приметну у скоро свим црногорским крајевима које је Никола Херцигоња обишао, нису као остале, сврстане једна поред друге (пр.бр. 66 - 68 итд.). На пример, док су варијанте песме "Текла (врела) вода на валове" снимане већином "испровоцирано", ван свадбене церемоније (пр.бр. 75 и 76), неке од варијаната изведене песме су снимане баш на самој свадби (пр.бр. 25). Тај етномузиколошки драгоцен податак о оригиналном свадбеном редоследу певања је и утицао да се, у складу са мишљењем Николе Херцигоње, овом приликом варијанте једне исте песме нису увек смештене једна за другом.
12 Половином 20. века, упоредо са снимцима Николе Херцигоње, настају и две до сад најопсежније етномузиколошке збирке песама Црне Горе, које "потписују" Миодраг Васиљевић (М. Васиљевић, Народне мелодије Црне Горе, Београд 1965.) и Јован Милошевић (Ј. Милошевић.. 3аписи народних пјесама из Црне Горе, Подгорица 2000.). Пре наведених аутора, крајем 19. и почетком 20. века, црногорској музичкој традицији се у највећој мери посвећују Фрањо Кухач (Južno-slovjenske nаrodne popievkе, Zagreb, knj. III 1880. i knj. IV 1881.) и Лудвик Куба (Albuм Černohorske - 70 narodnih pisni, Praha 1890. Slovanstvo ve svyih zpevech, VIII, Černohorske, Praha 1890. У Црној Гори. Подгорица 1996.).
13 op.cit.. 7. стих 603 - 604. стр. 36.
14 Н. Херцигоња, Фрагменти разговора о народној музици- Народна армија, 25. март 1954. стр. 6.

Музичка традиција Црне Горе
као композиторова инспирација
(из дневника Николе Херцигоње, 1953-1964)

Новембар 1952.
Црногорски гуслар има неке сличност са грегоријанском псалмодијом - "vere dignum et justum est..."

26. новембра 1952, Бихач
Само смрт ће ме спријечити да довршим "Горски вијенац."

22. јануара 1953, Цетиње - Његуши
"Горски вијенац" је есенција херојства, не црногорског, него општег, али израсло из овог каменог тла. О томе треба водити рачуна код читаве композиције.

24. јануара 1953, Орлов крш
Ако не идеш оним утртим путевима цивилизације, него још непрокрченим путем, или путем којим се пробија човјек, пјешак, сељак, пастир - боље упознајеш човјека!
Пљујем ја на цивилизацију кад ми она кочи утиске, потреса инспирацију.

25. јануара 1953, Трешњево
Пејсаж, као још један елеменат партитуре? Запалили су ми луч да видим писати...!

26. јануара 1953.
Кад човјеку који управо израста из фолклора - у другу културу -одузмеш фолклор, одузимљеш му душу, етику, естетику - а то се ничим не замјењује.
Онај фолклорни садржај се обично губи и с њиме се губи и животни сок.

27. јануара 1953, Цетиње
Јутро, облак над Ловћеном, као дим жртве.
Можда ћe требати још више дробљења на сцени? Зар потрес не захтијева посебну симфонијску слику?
Ловћен као олтар са димом, морао би наћи мјесто у инсценацији. Можда на крају? Можда ту као симбол оног родовског, паганског, аутохтоног. Зар није то игуманова класична "свенародна жертва"?
Баба - комбинација Милице из Трешњева и Милошевићеве сусједе...

28. јануара 1953.
Цеклин (ратници са језера)
Плоча - вуци препливају језеро и кољу стоку.
"Андријска гора" - манастир Ком на језеру. Ту је Његош заређен за архимандрита.
Музика сата у Вирпазару (хотел).
Доње Брчело - мјесто гдје је заклан Шћепан Мали.
Брчело - љетниковац Немањића. Свака стопа земље је хисторијска знаменитост.
Игуман треба да је читав оријентисан према гуслама. Достојанствен, пророчки, фолклоран - а ведар.
Ту има натурализма - он мора бити присутан у "Горском вијенцу" али у правој мјери!

29. јануара 1953, Иванова корита
Лимуново жуто освијетљење на падинама и врховима!
Ловћен у снијежном залазу сунца са пута од Корита - олтар.
Комови су као у црвеном пламену, а мјесец је блиједо-жут, облаци крвави, долине плаве и љубичасте, снијег; Скадарско језеро сабласно. Какве боје, какви тонови! Као да млаз пламена избија из сиво-снијежног брда!
Кад игуман заврши разговор са ђаком, пада застор. Intermezzo -борба! - и онда нова слика: свитање, руменило на Ловћену, са хором који јавља побједу.

30. јануара 1953.
Морам успјети! Црна Гора стоји иза мене!
Потрес након Батрићеве - као самостална симфонијска слика (или са или без застора).
Под масивом планина су шпиље из којих се за вријеме мећаве чује далека грмљавина, хука, урлање (мећава хучи у њима). Употребити код "Буре на Ловћену"!
Било је неколико сестара Батрићевих, грубих (неки дан), уморних (Трешњево), њежних женскастих (данас). А можда је Душанка што је умрла на Сушаку била сестра Батрићева, а можда су њих две и анђео из св. Софије исти?

31. јануара 1953, Титоград
Цивилизација убрзава темпо саобраћаја међу људима поједностављује ритам. Уједно и проширује хоризонт, скалу осјећаја -проширује мелодију.

17. маја 1953, Доњи Загарач
Из разговора са старим Митром (нека комбинација Рогана, Попа Миће и Игумана Стефана):
-Кад двије козе уђу у 'иљаду оваца, држу скупа.
-Каква чаша ракије, таква бачва, каква ријеч од човјека, такав човјек.
-Жена је највиша макина под небом.
-Колико је земља размина(?) у горе, толико је човјек у слику.
-Збори лијепо са женама, ма немој се примицати!
-'Љеб? - мравац га ије, риба га ије, магарац га ије.
-Жена малешна, ма нема војводе с ким не може трговат.

19. маја 1953, Цетиње
Ријека - славуји, зелена вода.
Орлов крш у зеленилу и цвијећу - сива једноличност, грубост, а проткана најживописнијим детаљима и најфинијим нијансама, - то је црногорска музика.

21. маја 1953, Ловћен
Облаци, киша, облаци се уздижу "на гомиле".
Црногорска буржоазија, тј, буржоазија краља Николе хтјела је да створи свој мит и да потисне Његошев мит. Али није успјела, јер је тај њен мит био усиљен и конструисан, а Његошев мит - тај у ствари није мит, него свијетла традиција, есенца оног најплеменитијег у психологији и свијести човјека из те средине.
Гомиле облака, "паклени котао" иза Штировника, јека пушака и мина - све су то саставни дијелови те музике.
Елеменат потурчењака из II чина је ближи градској севдалинки него Шиптарима.
Оро на крају IV чина морао би бити екстракт основних музичких мисли "Вијенца". Народна свечаност, оро, из којега је потекао "Вијенац": драма, херојика, радост, шала, енергија, триумф. Текст? - комбинирати текст из "Вијенца", Црмничког ора и неких других пјесама и плесова. Не потпури, него чврста симфонијска цјелина!

25. маја 1953, Цетиње
Како лијеп поздрав - моја музика из "Пете офанзиве".

26. маја 1953, Трешњево
Бојао сам се да сам постао бирократа, а крш и филигранско шаренило црногорске флоре открило ми је да сам остао човјек. Зато су ме гушиле сузе у касно поподне на Цареву Лазу.
У Трешњеву 1820. биле туже над посјеченим турским главама (крвна освета), а Црногорци их дочекују, погосте и под оружаном пратњом прате до Никшића.
Изнад Ћеклића ("Брдо Ћеклићко") поред куће пчелињак са струглинама...

27. маја 1953.
Катун - Кукови, поглед на Ловћен: као огромна плоча на жртвенику или на гробу.
Изнад Боке
Човјек из равнице не може да осјети своју величину, као човјек који посматра свијет са планине. Крстац
"Пут се баца преко чуке и онда у Котор као низ море" (каже Михаило Вицковић).
Његуши
Камин у Његошевој кући (оџаклија); поглед на брда; језерски врх; цеста и њени завоји изнад Његуша - све је снажно и потресно и све обавезује на оперу...
Љубице су са пута након погледа на Боку, иванчица је из врта Његошеве куће. И све ово - опет обавезује.

20. маја 1953.
Игра облака, дим, котлови.
У овим планинама настали су митови и о античким и о славенским боговима.
Ко је на тој планини и прати игру облака - и сам је јак.
Ловћен, Корита и читав "класични" црногорски крш имају сада, у мају, нешто толико питомо и идилично (у детаљима), иако им остаје сва импозантност и грандиозност. А о тој идиличности и питомини треба код композиције повести рачуна. Опет - као и онда на Орловом кршу - дати више боја, више звучног склада - повезати звучни склад "складногласје", "лијепозвучје" са оном опорошћу.
Можда у хармонији дати више колора старим тоналитетима?
Или таквих ствари донијети у оркестрацији?
Љуботињ
Пеково (Пеко Дапчевић, прим. 3. М.) родно мјесто има у себи нешто романтично и узбудљиво и опет идилично (барем сад у мају).
Пећине су огромне, брда пријетећа, далека панорама је ренесансна, а певају славуји, цврче цврчци као на Јелисејским пољанама.
Четвереношке, потрбушке доћи ћу до циља, или ћу погинути, а с главом окренутом према циљу!

29. маја 1953, Цетиње-Вир
"Кад орах задебља колико је врат, онда ће (газда) умријети" (кажу на Брчелима).
Стари људи из ријеке, кад иду на Цетиње, кажу да иду на " Иванбеговину".
Вир - шаренило, Бесац, рибљи мириси, остаци ношња, плаветнило, зелено језеро.
Дупило - као гнијездо.
Потрошили су много на мене, али им неће бити узалуд!
Кад гледаш Црмницу, Његуше и друго, онда видиш како се племе формирало на терену који има или обрадиве земље или паше, а ограђено је брдима.
Апсолутно - пред апотеозом, велико, свечано, репрезентативно (али реалистично) оро!
Стари Бар
Стари портал у тврђави, а у њему стоји сељанка у некој "праславенској" ношњи. А то је - шиптарска. То је можда ипак илирско-славенска ношња (упореди, данас, 1961. са Зјумом)...

30. маја 1953, Манатир Савина
Гдје год је Његош радо боравио, тамо је лијепа природа. Исто у Савини, исто у Прчању, исто у Топлој. Одгајао се уз лијепу природу и увијек се задржавао тамо гдје је била лијепа и снажна.
Bepuгe - превоз. Гањају се црни облаци над Боком.
На серпентинама - шпиље и пећине од облака над Боком. Пријетећи облаци, мрачни, муње. Пењемо се све више у црне облаке. Привиђење у облацима - куће, торњеви, разрушени градови. Деда-Мраз.
У тужбалици треба проширити модулације, развити их и ослањајући се на њих, учинити цјеловитију градацију.
Његуши
Крстови у кишном застору на Његушима!

31. маја 1953, Цетиње
Биљарда у магли. У тој магли има и импресионизма. Само да упијем све то у себе, дубоко, дубоко... Оркестрација мора бити богата, пуна изненађења, увијек садржајна, увијек мора произилазити из материје.
Морају узбудљиво треперити тремола, а боје носилаца мелодије морају се мијењати стално, од најсветлије до најтамније.
Да ли ћy моћи то да дам?
На Вељем гувну играју у мјесечевим ноћима виле, у тмурним предолујним ноћима вјештице и ђаволи, игра се сунце у ведрим данима, а у облачним лежи њежна, јуначка туга.
Црна Гора није у Цетињским становима, него само у природи око Цетиња и Биљарди.
Озбиљно треба лећи на посао, па и онај који није најмилији. То ћe ми дати право да опет уживам у љепотама какве су биле ове, прошлог тједна.
Тешко ми је растати се са том земљом, као са вољеном женом.

2. јуна 1953., Београд
Са сузама у очима ушао сам у Црну Гору, са сузама изашао из ње. Цетиње ме дочекало мојом музиком, а испратило громовима. Била је свечаност - раскошно је цвао Орлов крш, раскошно је сијало сунце у Црмници, пуни судови мјесечине излијевали су се на ливаде Трешњева и Веље гувна. Играли су облаци, бијели и мрки, масивни и њежни, димиле су се паре из котлова око Језерског врха, дизали су се ступови дима из бездана Боке. Цвали су велики Ловћенски споменци и нарциси, а дозивале су се кукавице преко Иванових корита. Језерски врх лежао је као голема надгробна плоча, а Бока се смркавала са сјевероистока. Одзвањале су дипле на брду поред Његуша, а владичина соба утонула је у мрак поред питоме ливаде. У Љуботину су пјевале птице, цврчали цврчци, а вододерине, чуке и главице притајиле су се, спремајући неку катастрофу. Но можда их је поетична долина већ побиједила, јер су по њој лежали комади живог тијела ових планина. Хучао је вјетар поред капеле, а облак је ударао о стијену и дизао се као одбијени вал. Сунце је жегло на претхисторијском пазару, на излизаној клизавој турској калдрми. Фантастично дивље цвијеће међу рушевинама, латинске куће и форуми, планине и облаци у залеђу и све више и више сунца. Маслине, маслине и чудни стари Турчин, опет маслине сто и хиљадугодишње. Гусарски град и прљаво одумирање Средњег вијека, цвијет израстао на буњишту и шиптарска пјесма на мјесечини око св. Стефана. Серпентине и облаци, Прчањ, владичини станови, Савинска идила, скромност Топле. Мрачни облаци, тешки, шутљиви, над Веригама и напрасни југо. Пут према облацима који се врте, комешају, дижу и спуштају, као јато јастребова испод Капсле. Дижу се надмено у вис и спуштају се опет да нас дохвате. Просијава заслепљујућа муња на Његушима, шуми вјетар јурећи са Ловћена, брда након муње отсакчу у мрак. Све, од ноћне сабласне Подгорице и шкрипе непотребних кућних вратију до Орловог крша на мјесечини, све од тужног жуборења кише код Биљарде до плавог цвијећа под капелом на мајском сунцу, све су то слике, испредене најфинијим свиленим нитима, сунчевим зракама, пахуљицама облака, ситним цвијећем и хиљадама нијанса боја на кршу, звуком гусала и црногорског језика, планинским и морским зраком, мирисом мајчине душице и нарциса, медом жуке и плаветнилом мора, стиховима из "Горског вијенца".
       Тко покуша да ми то ткиво слика раздере грубим прстима - тај ми је непријатељ, а хвала свима онима који су помогли да се та слика испреде...

18. јуна 1955, Београд
Има људи и нељуди, а ја вјерујем да је будућност од људи... И данас, кад нађем човјека, то је свечаност: сија сунце, звоне звона, игра коло на сунчаној пољани уз мирис липа и дах шумског повјетарца, уз преплитање двојница и пјесму зрикаваца... И теку сузе радости...

10. јула 1953, манастир Савина
Сплет грана, сјене храстових крошња, поглед на комадић мора кроз лишће, лептири, цврчци - све то понегдје избија из "Горског вијенца", као дозив птице кроз шумор шуме.
Котор
Опет природа, супротности - "луче промјене"...

11. јула 1953, Његуши, око 7h
Јутро - без обавеза - успон изнад централе - Don Quijote који се враћа из цивилизације натраг, али Don Quijote који бјежи од грубог малограђанског материјализма. Волим бити Don Quijote него Sancho. Уздизао сам се по козјој стази и камењу, усопљен, престар за такве испаде - а Бока ми је све више силазила на длан.
"Бранкин извор" дао ми је толико полета као једна ноћ снавања у загрљају љубавнице.
Улаз у цвјетну долину Његуша свечан је; кућице опет у новом освјетљењу и са новим звуцима. Не чују се двојнице, али цврче цврчци, кукуричу пјетлови. Не чека ме вече код црквице, лежи на срцу остатак туге из Дубровника, али Ловћен је близу, планински зрак је овдје и дише Горским вијенцем".
Прије Дубровника
Прегањају се облаци, спуштају, дижу, замрачују освјетљење.
У финалу дати уз саму тему, њену разраду (с - es?)! Прије солисте са хором који ће можда и отпасти?

12. јула 1953, Ловћен увече
Видио сам све! И Боку у фантастичним маглама свих боја од жуте до љубичасте, од зелене до ружичасте, стаклено брдо које се пали и гаси као чаробна кугла у Озу. И како "зраке умру на планину" и дивље врхове Проклетија у залазу сунца. Последња игра облака пред залаз сунца и њихов разлаз на ноћиште. Тоне читаво камено море у плаву маглу и сутон. Свуда су млијечне, мутне, магловите боје, само је Штировник оштар у сјени, а капела блиста...
Пали се кријес на Ловћену, горе кријесови по брдима; трепери цвијеће око ватре, хучи пламен, мирише света паљевина. На знак са Ловћена запалиле се још десетине кријесова по нахијама. Одсјев ватре на Његошевом лику над гробом. Лик је оживио. Пуцањ динамитне патроне одјекује као грмљавина по планинама.

13. јули 1953, пред јутро у зору, на Ловћену
Валовито сивоплаво море облака, Комови стрче, Проклетија назубљена. Над Боком мрак и сиви грумени облака. Ватра под капелом, плави дим у сутону, дјевојке, младићи. Бјеласа се Скадарско језеро, а испред Румије пруге "ватрених" облака. Над Црмницом пружају се памучне, снијежно бијеле траке и чуперци, долазе са мора. Светлије је, море облака је постало сребрносиво. Црвено-златне пруге над њима. Мрачни облаци изнад Цуца. Море је празнина, нирвана. Скадарско језеро - блиједа литографија. Фантастични акварел. Висе и блатни црни облаци над свитањем. Бијели памук над Црмницом претворио се у крда овнова. Црни облаци претворили се у гримиз, рубови су им као спирална сјеврена свјетлост. Ком почиње бивати стаклен - сунце излази - честитам Вам свима празник Црне Горе!
Иванова корита
Антифоно, а и као канон.
Орлов крш
Ова сва црногорска освјетљења треба пренијети у хармонију и оркестрацију - модулације, мијењање група, асимилације, стапање хомогених и - још више - хетерогених боја, свјетла и сјене, замагљених и кристално јасних боја. Треба се сјетити боја и свјетла са свих ловћенских посјета. Особито последња - вече, залаз сунца, кресови, зора, свитање, излаз сунца.

У последњем ору (IV чин) користити и елементе поскочице (Трешњево?) и Линђа као самосталну оркестарску епизоду! Као пасус "Б" у оквиру теме "хватајте се бијеле руке"! Касније као елементе "контратеме" уз њу.

14. јула 1953.
Нисам знао да се у вријеме док сам се гријао уз кријес на Ловћену и гледао кријесове по Црној Гори, изводио преко Радио Титограда мој "Горски вијенац".

15. јула 1953, из Цетиња, 3.30
Даница још свијетли. Капа Ловћена је црвена од сунца. Пролијеће јато птица као поздравна ескадрила. Јавља се препелица.
Обзовица
Види се Ловћен с једне стране, а Румија с друге. Ловћен се види последњи пут, са стране, као камена владарска наслоњача. Масив Румије пререзан је бијелим облаком и изгледа као да је Румија фантастична плава сјена тамних брда која су испред ње на овамо.

16. јула 1953, Будва - Дубровник
Иза Ловћена излази ренесансно сунце са зракама и ауреолама.

23. јула 1953.
Материјализам "Горског вијенца" (Игумана Стефана) има у себи наивности и дубине античког материјализма. Он је базиран на примитивним "научним" основама а и на темељитом посматрању природе - онако како је може посматрати црногорски брђанин, чобан, који ријетко долази у контакт са свијетом изван његовог ужег пребивалишта.

10. августа 1953.
Остаци чемпреса и неба са Лопуда и Дубровника. Остаци планина и облака из Црне Горе. Остаци сунчевог одсјева са Шуња. А сада? Сакупити живце, довести у ред мозак, покренути свијест, долази нова крвава година. Само, нека и то буде година "Горског вијенца".

16. августа 1953, Rosenbach, 12 h
Волим ону земљу, лудо волим, и једва чекам да се вратим.

1. децембра 1953, у авиону, пред Дурмитором
Од погледа на планине и облаке, као од чаробног додира почињу да звуче старшне фанфаре изван оркестра; исто тако и у "Бури на Ловћену"! Као да смо на Мјесецу - оштре сјене, оштри врхови, а ми смо изашли из ових простора и ових времена и шетамо достојанствено ракетним свемирским бродом. Љуља се брод - па што онда? - ми смо на другој планети! Познати Гребени. Гарач, шкољке Спужа, а биће ваљда и Ловћен. И Ловћен, као сиви храм на планини. И опет - стадо оваца са пастиром - затим смо додирнули земљу.

2. децембра 1953.
И опет - Ловћен, капела. Нема импресионизма и романтике из маја и јула, паклених котлова, али ипак - красно, велико, плаво, сунчано, прољетно и тихо, тихо...

5. децембра 1953, село Блатина код Колашина
Ово је антифон који је из Козарачког прешао у црногорски! Квинта, organum! Fauxbourdon! Вјерујем да су тако пјевали Фратри у 8. вијеку! Четворогласна дисонанца упоредним покретом! Упоредни квинтакорди! Као некад - пјесма у страном амбијенту и добила је облик fauxbourdona!

8. децембра 1953, Цетиње
Узимане су пјесме без обзира да ли су нам познате или не, да ли су већ забиљежене или не. Јер смо водили рачуна о томе да треба једном да се сакупи сав материјал с једног подручја, како би послужио за проучавање сваке врсте: оригиналних, аутохтоних пјесама, унешених, укрштаваних... Узимане су чак у погрешно пјеване пјесме, јер оне дају на свој начин слику пјевача и пјевања, а код скупног пјевања дају могућност упоређивања квалитета и индивидуалности појединих пјевача. Узимана су и:
-својевољна убацивања,
-експерименти (гусларска без гусала /пр.бр. 224, прим. 3. М.),
-исте пјесме на два мјеста
-неорганизовано пјевање, јер су пјевачи били пијани (свадба у Каменарима и Јошицама, прим. З.М.),
-сумњиви по пореклу ("Гази баба барицу", пр. бр. 199),
-лоше пјевање, јер пјевач више није био диспониран.

31. јануара 1954, Сутоморе
Уз пораст штимунга "engfuhrung" је ужи, а орнаменат "штуцања" још јачи. Није ли то било хватање вишег гласа у интонацији (уз пјесму "Ој, невене, мој невене", пр.бр. 51 )?
Празне паузе настају само кад се смишља даљи текст. Уз пјесму "Хвала тебе, један Боже" (пр. бр. 57). Мушка и женска група. Две разне интонације у антифону. Је ли то можда заметак канона који није у прими и даље - фуге...?

1. фебруара 1954, Улцињ
Игре опет имају нешто магијско - и то само код старих људи. Каденце код свирача редовно имају узимање једног високог тона (са glissandom), али често и узимање неког импровизованог финалиса, који нису нарочито припремани, као у ренесанси.

28. јануара 1954, Петровац на мору
Нико Перазић, текст из једне сватовске здравице или испраћаја кћери/?/. Нумерација самог Ника Перазића:
1. Помози Боже и намјери у овај велик и добар час.
2. Моја кћери, ти из овог дома ижљегла у велик добра час, а тај у који идеш, још у бољи, ако Бог да.
3. Све ти расло и напредовало као лист и трава о Ђурђевдану, а вода о Водице кад најбоље ври. Ти ми се овдје неповратила него фацулетом бијелијем и образијем светлијем, рука пунијех, срца веселога. Ти си мене мирила, а тебе Господ Бог. Како радила, тако имала, пођи с Богом, и била ти
добра срећа. Помози Боже, и намјери се у велик добар час. Моја кћери, Бог ти дао лијеп пород, девет синова и десету кћерцу за милост: два била као два првијенца, два као два стара свата, четири као четири назасједе, један био добар и поштен као твој отац, а кћер ти била добра и поштена као твоја мајка! (текст је Нико Перазић уписао у мој нотес).

30. јануара 1954.
Стари Бар - облаци, планине, стари град. Провлаче се облаци, чупави, сиви. Муслиманска пјесма. И неки црни Шабан, и Бар и киша и облаци, и Турска и Црна Гора и ракија - све се измијешало, а - све то мора у "Горски вијенац". Да је сваки град, или срез - један магнетофон, учитељу или било коме - има материјала као нигдје! Муње и громови на Румији!

31. јануара 1953, Сутоморе
Златни рудник за прве оформљене форме - читава Црна Гора и обала! Сиво-зелено море, као растопљено олово, бијело прекипјело млијеко, грмљавина валова.

2. фебруара 1954, Улцињ, пред свитање, југо
Море као крда дивљих овнова, мрачно небо, град-авет, дјечји плач, Вране на небу...Мали плави прозор у облацима...Невјеројатни пастели на мору и копну, од Улциња до Бара!

4. фебруара 1954, Стари Бар
Град, планине, снијег, напред борови, а у висини плаво небо.

5. фебруара 1954.
Кад пјевају старе пјесме, пјевачи се преносе у неке давне штимунге.

7. фебруара 1954, Рисан
Сребрни одсјеви на брду које је прекривено маглом по читавом Крпту (брдо изнад Костањице, прим. из 1963. године). Сјај камења мокрог од кише, као онда 1943. на Дурмитору. Бијели праменови вате на Врмцу иза i Ораховице.

9. фебруара 1954, Змијине Воде
Црмница у мору магле. Снијег (Од Ловћена креће снијежна олуја, мрачна, сива, пријетећа, као Дантеов пакао...; прим. из 1963. године).

10. фебруара 1954, у аутобусу (негдје између Бара и Будве; прим. из 1963. године)
Мелодија: имитација природе, стилизација, формула, ослобађана, виртуозна, емоционална. Тема - импресија, боја... Сопот поред Рисна! Грмљавина испод земље кад наилази вода (по причању Луке Видовића; прим. из 1963. године)!

11. фебруара 1954, Бониново, 5.30 h
Чини ми се да су црногорске (и босанске) мелодије заиста неке врсте "maquama". Оне су биле диференциране (некада!) према својој различитој друштвеној примени. Али данас су у свијести људи ти појмови измијењени. Оне нису одраз стварности, него један заостатак далеког времена. А као такав, оне су изгубиле везу са земљом и лебде у зраку, немају ослонца - и измијешале су се исто тако, као што су се измијешале празновјерице којима се више не зна узрока ни повода, и које су остале више пута гола формалност, против свих правила логике, а више пута показују сасвим логичан извор или повод.
Око Ускопоља
Изгледа да је и мелодија "Романијо ти једина" исто maquam!
Capajeвo - Београд
Модерним мелографским методом може се доћи до невјеројатних резултата: нпр. - снимак двогласја, снимак двогласја подијељено и касније синхронизован! (тј. снимање одијељених дионица, уколико је могуће, затим синхронизовање и онда поређење са снимком оригиналног двогласног пјевања, прим. из 1963. године). Затим: синхронизација разних снимака од истих људи (тј. снимака исте мелодије): је ли ритам и темпо, мелодија, идентична у разним ситуацијама? (Лука Видовић /рођ. 1900. у Рисну, прим. З.М./ говори да другачије пјева кад мало попије...). Онда: синхронизација снимака истог пјевача кад пјева сам и кад води!

16. фебруара 1954.
Треба имати "угледну" или "блинкер"-траку. Избор из најоригиналнијих пјесама до сад снимљених, и то дати као подсјетник народним пјевачима.

9. марта 1954.
Врличко коло могло би бити право откровење као симфонијска игра!
-мелодија пјесме - најприје као неки позив на игру, сирово, а корално,
-затим уз там-там полагани припремни кораци (као почетак "Pacific 231"),
-за звецкање шкуда употребити или нарочити инструмент (?) или неколико тамбурина заједно,
-тимпани маркирају ритам
У кулминацији игре јавља се мелодија пјесме, а до тада мелодије нема, само ритам, колоплет боја, пасажа, tremola, glissandi.
Узети или једну улцињску или Алтанину игру и направити свиту "С нашег југа":

Линђо
Врличко
Шиптарско
Црмничко
Врличко

12. марта 1954.
Примитивно је - имати само фолклор. Али изгубити га, а не добити умјетност, то је још већа празнина духовног живота. Како је дјеловао у умјетничком стварању животворно језгро фолклора? Фолклор је нераздвојно везан са амбијентом. А ако га желимо изнијети из амбијента, онда му морамо (у музичкој реализацији) сачувати све особине и карактеристике амбијента. Та компензација је неопходна, а ако није учињена, онда је фолклор - или музејски предмет или вулгаризовани умјетнички реквизит, употребљаван у свагдањој вулгаризованој малограђанској стварности.

16. марта 1954.

26. маја 1954, Ловћен, Капела
Сунце, облаци, тишина, брда, плави и сури пејсажи, море у бескрај, птице, сунце, снијег у крпама. А данас је зазвучало неколико тонова и пасажа музике. Понори, стијене, лавине, усјеци, облаци, шум вјетра - и то све да звучи у грмљавини олује. Излази и залази сунце и игре птица и шиљати облици натопљени маглом. Хоће ли то зазвучати у симфонијском оркестру? Ренесансне зраке кроз маглицу. Боје, шарене, плаве, зелене, снијег пожутио, сиви камен, мрље сјена од облака, крш, тврди крш, вјетар. Какве ли су ту олује?

28. маја 1954, Вир
Град Бесац и - прави правцати, аутентични поп Мићо... "Мрки Вуче..." - streich унисоно са интересантним акордима харфе (?). Лијепи типови - за оро, са нешто оријенталног, скривеног темперамента који латентно буја испод површине, избија кроз спуштене трепавице. И ово сунце, топло, врело, језерски мириси и смокве и пелин.
То су теме скромне, а богате, пуне...
Да ли ће се помакнути, да ли he доћи оно? Не знам. Али дуго жељене сузе, послије страха да је више неће бити, ипак се појавила у Црмници, изнад плавог језера, послије сусрета са људима. Ради ње било је вриједно поћи.
Унијети и онај Дантеов пакао (олуја на Крстацу, исте вечери, прим. 1963.)!
Буру на Ловћену дати овим тоновима: тихи фијук буре издалека, дозивање (corni и хор), затим ужас, катастрофа, климакс (кроз градацију) са атмосфером Дантеовог пакла и лањске олује. Муње парају небо високим тоновима, крупно и пријетећи оре се громови и стрше мрке клисуре над сабласно-сивим морем. Свјетлуцају тартарски одсјсви у мору которског залива, магле пљускова кише дијеле брда на комаде. Шум вјетра, грмљавина, грохот, сиктање муња, дозивање устаника, ломљава борбе. То мора бити "бура на Ловћену".
Треба се сјетити фијука вјетра са Капеле, фијука буре кроз борове, удара грома и сијева муња у Његушима. Употребити и мотив из "IV офанзиве" (Прозор, Неретва) ако буде потребно, развити пројектиране мотиве.
Узнемирене пасаже кроз неколико регистара, дивља и језива тремола, стравичне зовове блеха, corna, хора, хуку басова.

30. маја 1954, Дубровник
Опет много, и доста незаборавног. Маина, шпанско двориште, фреске, ситне и дискретне а опет велике. Сунце, море, мириси, цвјетови од маслине као залог. Вериге, опет зелене и плаво сиве, одсјеви у мору. толико познати а опет драги.
Сиво-плави тужни пејсаж у Жупи, оштрице чемпреса.
Зидине, умор, шум Styxa испод Ловрјенца, откуцавање Зеленаца, чиопе у рано јутро, кровови, торњеви, опет нови и уједно стари утисци, увијек драги. На њих се не смије заборавити. И они већ од почетка пишу заједно самном "Вијенац".
Црна Гора даје амбијенат, а Дубровник нове сценске замисли. Јер и Styx треба да на неки начин уђе у "Буру".
Зар нису ове зидине и зграде - једна кондезирана и организирана и стилизирана снага оних љепота природе која је ту око нас, са својим стијенама, морем, сунцем, шумом?

30. маја 1954, Капела, 19:30
Још једном: тишина, вјетар, птице и срце које лудо лупа...

31. маја 1954, Орлов крш
Још једном - Ловћен, стијене, сунце, птице, кукавица, цвијеће, ситни филигрански облаци. Толико ми се то усијеца у свијест, као јучер она тамна масивна силуета капеле на западном небу, и Вечерњача између два шиљата брда. Ради тога је било вриједно доћи и успети се, као што је и ради оних суза било вриједно доћи у Црну Гору. Тужно је одлазити из ње, али морам је доживљавати и враћати јој се кроз рад, кроз IV чин.

Титоград, аеродром
Има ли шта између ова два понедељка? Има, има! Планине и облаци, зеленило Ријеке у поподневном сунцу, оштрине Орловог крша у сутону, поезија и лирика духа који се опет тражи, Ловћен и звиждук вјетра поред Капеле, шаренило Вирске егзотике, топлина црмничке гостољубивости, Дантеов пакао из Боке, пјесма и сузе, цвијеће, дубровачки "мири", звијезда између брда и јутарњи Орлов крш, са росом као сузе. Није било олује, али било је топлине, и кукавице су се дозивале кроз, и стијене су пријетиле над нама.

1. јуна 1954, Београд
Можда конципирати олују: иза клетве, пријетећа, мрачна тишина, као језиво, апокалиптично затишје. Затим прве муње и громови и - Дантеов пакао са Крстаца и страшан и сабластан и несхватљиво свијетао, и онда драматична олуја до климакса (као из репризе IX симф.)- Узети стихове који одговарају томе! Или монолог Владике Данила поновити овдје у другом облику, уз хор? Монтирати нов избор стихова!?

13. јула 1954, под Орловим кршем
Свака нова хорска група - одлазак извана (замисао за сцену на отвореном, ирим.1963.):
1."младо жито"
2."весели су гласи"
З."ко се нехће"
4."све су наше главе изабране" I
5."све су наше главе изабране" II
6."Боже драги" I
7."Боже драги" II
8."споменик је...
"У олуји - кријесови на стијенама.

15. јула 1954. су опет сјала свјетла под Орловим кршем, и нова маштања о "Вијенцу".
Македонске и Црногорске игре имају у себи много етоса, ритуала -најужа веза са животом. То је у ствари и оно "атомско језгро" фолклора.
Могло би се у "бури на Ловћену" запалити пожаре иза стијена, да се зацрвени хоризонт.

21. јула 1954.
Покушати нешто учинити са војводом Драшком. Оживити сцену приказивањем Млетака у другом плану: Маскераде (музички разрађена сцена - дати је гротескно!) и тамнице (музички разрађене: у основи - јаук сужњева).
Мораће се вјеројатно и уз сваку ораторијску епизоду дати сценско збивање те врсте, било симболички, било реалистички.

28. августа 1954, у влаку
Уз "Дантеов пакао" након "а сви људи паклени духови" - там-там, Cb, vc, klav, fg, cfg - као Styx, валови, пљускање Haronovog весла, стругање лађе о подводне хриди - хор, рецитације: "Луна и крст..."

22. септембра 1954.
Како да није овдје нашао мјеста датум 17. септембар - кад је завршен "Горски вијенац"?

15. октобра 1954, Ловћен
Вјетар, звонца стоке, тишина, облаци, магле, Комови, Румија, Дурмитор, Бока - послије септембарских вечери и завршетка опере. Само да ми је овамо доћи послије извођења опере! Красни мој, прекрасни Ловћен, дивна Црна Гора!
Заклетва: морам довршити оперу - испуњена је! А сада - радити, радити и успјети! Морам, морам због ових планина и облака! Због свега!

16. октобра 1954.
Задњи поглед на Ловћен из зрака, облаци као овце, пучина, ледени брегови! Сунце и сјећање на драгу, драгу Црну Гору! А толико сам јој обавезан!

18. априла 1955.
Доста је један поглед на далеки Ловћен, да се почне враћати нарушено здравље. Не знам додуше, је ли то због тога што се онда рађају успомене првог доласка преко сунчане Боке, или сунчаног излета на Корита у снијегу; или на пјесму кукавица на Коритима и букете нарциса, или на сунчано мајско јутро под Орловим кршем, или на вилинску пољану, или на плаво језеро у мајском поподнсву, или на пјесму на Његушима. Не знам - али то ми враћа здравље. Као да сам изаткан у свом душевном животу од оваквих нити.
И брда, и стијене у снијегу и магли, и клисура - све је то саставни дио онога што волим: а интересантно, кад се појавило мјестанце које никад нисам видио, са оном архитектуром и групацијом као у Колашину, одмах сам се осјећао као код куће.
Можда би се могла замислити нека свита, скица, импресија. Можда овако: планине - народна пјесма (елегична) - фреске - народна игра (жива) -планине.

19. априла 1955, Ловћен
Једна суза је ипак потекла...Опет - облаци, облаци, гомиле - пакао... Извести, извести "Горски вијенац" - на сцени!

20. априла 1955.
Не смије се заборавити гомиле, громаде црних облака што су полегле по брдима изнад мора. Рубови су им били сабласно бијели или сиви, а помешали су се као дим из вулкана, као паре из пакленог гротла. Стварно, није угодно било бити тада сам на врху Ловћена. Али боље да те тјера луда мисао напред него да те паметна мисао вуче натраг.

21. априла 1955.
Тко да ми да одговор, кад Ловћен стоји нијем, а ја не знам да прочитам шта пише на њему. Да ли ми је страх одузео моћ читања?
- У колу млада дјевојка,
  чија је оно дјевојка?
- Моја је оно дјевојка!
- По чем је, момче, познајеш?
- Спустила косе низ плећи,
  и ситан бисер низ прси -
  убацити иза "поскочице" (само мушки).
Убацити коло иза "Црногорске" (испред Шкаљарског)? Текст из Шкаљарског - оригинал ("Коловођо, дико наша"!).

  Скочи коло да скочимо,
  да видимо ко ћe боље,
  да ја видим ко не може,
  ко се скоро оженио,
  сваког добра пожелио,
  и у село јараница,
  и свилена марамица.
Фантазија се ипак најбоље потхрањује у природи (сав фолклор је тако израстао) а комфор - убија фантазију или је барем врло сиромашан надомјестак онога што природа пружа. А ако се то двоје споји, правилно и зналачки дозира, резултати су велики.

15. јула 1957.
Рано јутро на језеру. Мирис, зрак. Морача, клисуре, галерије, зелени вирови. Назубљени хрбат Вучја. Клисура, дрвени мост, блокови камена -навечер.

16. јула 1957.
Клисура, зелени вир, облаци. Предвече, клисура испред тунела, слап и брзак, вир, оштре стијене на сунцу, сиве куле, галерије, чардаци, окомите стијене са трагом слапова воде; шум воде, тишина, птице над водом. Све големо, страшно, дивно, драматски! Чупави облаци пролазе кроз отвор клисуре. Јасно звјездано небо.

17. јула 1957, Ловћен
Опет Ловћен, облаци, небо, зрак, као онда када сам био једног момента сретан изнад свега - када се трава њихала, небо смијешило, вјетар фијукао кроз камен.
И онда, када се рађао "Вијенац".
Клетва, клетва, а хоћу ли доживети да се испуни све, да сви чују хорове и виде на сцени и осјете оно што сам ја осећао?!

29. јула 1957.
Па народна мелодија није готово јело, то је сировина, то јс сјеме. Умјетник треба да га скуха, одгоји, одњиви, да се види у што ћe се развити. То није користан предмет него сила којом клија сјеме.

13. новембра 1957, Савина
Зелени траг бронзе на цркви. Бршљан. Било је врело љето последњи пута, а сада јесен, као друго самртно прољеће. Цикламе.
Путем: букети кризантема висе са зидова. Изнад њих читави гроздови наранча из шуме наранчиних стабала.
Спичанска свадба! Кантата! "Cum imaginibus magicis"! Здравица! Рецитатор излази из музике (или мелодрамски?) као драмски врхунац! Иза женских хорова - здравица младој, иза мушких, младенцу или оцу.
Амин! Узети најпре као рецитацију, затим као тему за неки дивљачки фугато. Развити на њему градацију и прећи у апокалиптично оро! Треба дешифровати Спичанску свадбу са трака!

19. новембра 1957,
Вучији до, Ћеклићи, Станко Пророчић, гуслар, шерет:

Уз пјевање, гесте - са гудалом (показује дужину носа).

20. новембра 1957.
Лијепа је моја Црна Гора, драга и страшна и мила и језива - вриједна да се за њу живи и да се за њу умре. Вриједи за њу бити и Don Quijote и Tartaren, и гуслар и циган музикант!
Примитивна је и страшна, али драга и премила!

27. новембра 1957, авион, десно од Дурмитора
Море облака, боје, свијетла и сјене - а куда сада, послије свечаности?
Сиво-бијела пучина и блиједо-плаво небо, чудесне боје - је ли то вода, стакло, глечер?
Дурмитор као далеко острво, шкољ, гребени.
Требало би симфонијску свиту: Ловћен, Дурмитор, Комови, Бока...?
А свита са Југа? - Линђо, Црмничко, Врличко, можда једно из Боке (оно, обрађивано за "Коло").

Здравице и добре молитве
по тонским записима Николе Херцигоње

Три здравице из Колашина, говори
Крсто Максимовић

6. децембра 1953. године

1. Ни прву, ни последњу, да у славу Божју, у славу светога Аранђела, домаћиновог Крснога имена! Да му Бог да и наш свети Аранђео јак живот, њему, његовим синовима, унуцима и рођацима. Да јаки Бог подржи у срећи задугој и много. Дичио се ш' њима к'о Даница на ведроме небу, а китио се славом и поносом к'о свети Сава ледом и сњегом, к'о гopa Ђурђевијем даном. Које год рад радио, од зла се бранио, ником не наудио. Да Бог испод његовог јаког и високог шјемена износио двадесет и четири срећна сјемена. Твог му смјера гонило, рано му у дубини ронило, окретао се источно, западно. Бог му дао, Бог му помагао, свак му кући долазио, играјући, пјевајући, а од куће односио пуне руке добара, срца весела, образа, поштења. Свак му кући долазио, на изабран час, а на поштен глас!

2. Ни прва, ни потоња, но све сретна и честита! О'кле се наточило, Бог ти настворио. Сваке среће, сваког напретка, са свијех страна, с небескијех врата. Здравио си нама, Бог ће вама сваким даром великим напретком, великијем умом Божијем, духом, великом моћи, Божијом помоћи. Мало и струга, велика јој груда, у кући свакога добра, вида, лијека, највише меда, овчега млијека, и Божијег лијека. Бог те даривао како сам хтио, много умио, Бог те сачувао од мркла мрака, дрвена кијака, тољаге
неписане, мотике тупе, дјевојке глупе, гује жуте, домаћице љуте, пријеће стијене, од грома стријеле, пса гарова, човека лажова, од туђе ужине и рђаве дружине! Сви у здравље, живио!

3. Aj', па твоје шљеме успјело, свако шљеме, пшеница, ситни ђеце у башћи, трнци, у обору крнци. У кући ти мушко, у тору ти женско, виторогих овнова, виторогих волова. Волови ти земљу орали, синови ти жито сијали, био ти клас к'о ОНО ПОПОВ штап, био ти сноп к'о крупан поп. Китио се срећом к'о пшеница пљевом, к'о небо звијездама, к'о вук зубима, кано међед репом, к'о лијица репом, к'о миш с грахом, као зец страхом, к'о момак оком, к'о ђевојка скоком!
Ко ти зло мислио, отиша' низ страном, ни навише, но га Бог окренуо право наниже, да тражи старе дугове, нит' се кући вратио, ни дугове платио; кад хтеде да се врати, тамо наш'о ђецу побијену, жену гребену на рђавом конаку, под главом му драча, на глави му плоча, драча га бола, плоча га тукла! Сви у здравље, живио!

Добра молитва мајке и браће са свадбе
у младиној кући (кућа Балића)


Каменари, 24. јануара 1954. године

Мајка: "Ајде моја Марица, срећно ти било! Ти да будеш добра, да слушаш, да ти Бог да мирнога Анђела. Да слушаш свекра и свекрву. Живјели!" - пева се пр.бр. 15 (прим. 3. М.).

Први брат: "Сестро моја, ми смо се с тобом поносили, никад нам нијеси, ни једнога дана, једне уре, задала бриге и незадовољства, него смо се с тобом поносили! Тако бих желио да и они дом у који данас дођеш - да се с тобом поноси. Идеш у један честити и поштени дом. Тамо су све поштени људи, и сестро, немој нигда нанијети некоме зло! Желим ти сваку срећу! Живио!" - пева се пр.бр. 14 (прим. 3. М.).

Други брат: "Драга сестро, испијајући ову чашу, ја желим да носиш наше часно име онако као што си га и досад носила, и да буде сви скупа заједно! Живио!"

Трећи брат: "Драга сестро, ако смо се одвојили кућом, али са братском се љубави нећемо подијелити. Ја ти желим да у ови твој нови дом се диче с тобом, као што смо се и ми дичили. Ја ти желим сваку срећу."

Здравица невести у младожењиној кући

Јошице, 24. јануара 1954. године

Драга Маре, твој долазак у овај дом нека ти буде сретан и у добри час. Да се с тобом дичино и поносимо као Ђурђевдан травом ђетелином! Живио!

Здравица младине својте у младожењиној кући

Јошице, 24. јануара 1954. године
На овај данашњи дан донеће овој кући оно најљепше што може да се замисли (остали: Боже дај!). Ми смо дошли да посетимо нашу Марицу, и да јој препоручимо: ништа више него онако као што је била дјевојка! Да буде примерна жена, данас жена, а сутра мајка. Да из овог брака буде cpeћa за овај дом, за племе Балића, за сјеме наше и за читаву нашу велику домовину, слободну Југославију! Живио!

Добре молитве оца приликом испраћаја кћери,
говори Нико Перазић

Петровац на мору, 28. јануара 1954. године

1.Помози Боже и намјери се у онај велики и добар час. Моја кћери, ти из овог дома ижљегла у велик добар час, а у тај који идеш, још у бољи, ако Бог да. Све ти расло и напредовало, као лист и трава о Ђурђевдану, а вода о Водице кад најбоље ври! Ти ми се овдје неповратила, него фацулетом бијелијем и образијем свијетлијем, рука пунијех и срца веселога. Ти си мене мирила, а тебе Господ Бог! Како радила, тако имала, пођи с Богом, и била ти добра срећа!

2.Помози Боже, и намјери се у велик, добар час! Моја кћери, Бог ти дао лијеп пород: девет синова и десету кћерцу за милост: два била као два првијенца, два као два стара свата, четири као четири назасједе, један био добар и поштен као твој отац, а кћер ти била добра и поштена као твоја мајка!

Са Спичанске свадбе15

Сутоморе, 31. јануара 1954. године

-О, домаћине! Помоз', домаћине. Јеси л' рад пријатељима?
-Повазда'!
-Да је сретно, домаћине!
-Амин, Боже!
-О, домаћине!
-Чујем, бо'ме!

-Ова моја кита сватова прешла је преко толико ropa и вода, потока, планина, поља! Рада би била да види да ли смо имали зашта се толико мучити, или не?

-Оћемо, како да не, само да видимо јесте ли спремни дошли?
-Ми смо на све спремни!
-Е, кад сте спремни, весели! Свим пожели среће!
-О, младожења! Окрени се овамо, види да ли је она, да те нијесу преварили! ? А, она је, она, смије се младожења! Ајде да почнемо да пијемо! Ракија добра, да ви Бог помогне и Божија слава, а домаћину, а весеље да буде сретно, да Бог да. амин!

-Да напијем прву славу Божију, да ни помогне Бог и Божја слава! Добри домаћине, твојој браћи и дружини да буде срећно и дуговјечно, како свакоме брату и пријатељу мило било, а ми сви здраво и весело!

-Да напијем за здрави и добри живот овога нашега поштенога домаћина који нас је сазвао у ови дом! Да га помогне Господ Бог, да Бог сачува њега, његову породицу, његову браћу! Да му Бог сачува весеље, да му буде сретно и дуговјечно, а сви здраво и весело! Амин!

-Да напијем за здрави и добри живот овија нашија младија новија кума! Да Бог сачува њих, њих славне, њихову браћу и братство, цело племе! А домаћинима весеље да буде сретно и дуговјечно, све здраво и весело! - пева се пр.бр. 55 (прим. 3. М.);

-Да напијем за здрави и добри живот овија два младенаца који се данас састају. Саставили се у добри час, а у бољи да поживе, ако Бог да. Да им све напред иде као зелена трава у Ђурђевдану, а вода у пролећу. Да се воле као сир и погача, да су понос и дика свим својим пријатељима, а најбоље својим родитељима. Весеље да буде сретно и дуговечно, како свакоме брату и пријатељу живо било, а ми сви здраво и вссело! - пева се пр.бр. 56 (прим. 3. М.).


15. Незаобилазни део спичанске снадбе представља и изговарање здравица (у славу Божју, у славу свих светих, у здравље домаћина, старог и вељег свата, кумова и младенаца) за трпезом код младожење у недељу увече (дан уочи венчања). Тако је и Никола Херцигоња тонски забележио тај део свадбене свечаности, као и песме које се у том моменту изноде.

Нотни записи

Цвјетак паде с наранче,
усред чаше јуначке.

Цвјетак паде с наранче,
усред чаше јуначке.
Да је знала наранча
да је чаша јуначка,
врхом би се савила,
па би чашу попила.
Је ли тако, домаћине,
Бог те живио,
из ове чаше винце испио.
Ако испијеш ову чашу,
нека носиш љубав нашу,
Бог те живио, Бог те живио!
Ако ли је испит нећеш,
немао се с чим покрит,
ни себе, ни жене,
ни ђетета код себе.
Beћ те драга лупала,
док ти душа испала,
да би с чим, нема с чим,
већ држалом мотике!
Родио ти виноград,
и пшеница бјелица,
троја здрава ђетића!

22. јануара 1954. године

Ова кита првијенцу, нек се закити, нек се закити.

Ова кита првијенцу, нек се закити,
ова кита старом свату, нек се закити,
ова кита ђеверима, нек се заките,
ова кита младом куму, нек се закити,
ова кита барјактару, нек се закити,
ова кита млад' војводи, нек се закити,
ова кита њеном бабу, нек се закити,
ова кита младој мајци, нек се закити,
ова кита младожењи, нек се закити,
ова кита младој браћи, нек се заките,
ова кита милој сеји, нек се закити,
ова кита милој снаји, нек се закити.

29. јануара 1954. године

Текла вода на валове, ој јаворе, зелен боре,
Текла вода на валове, ој јаворе, зелен боре,

-Текла вода на валове.
-Куд је текла, куд се ђела
(чуј девојко. срце моје)?
-Попили је морни коњи
(ој. јаворе, зелен боре)!
-Ђе су ишли, па су морни?

Са свадбе у младожењиној кући.

24. јануара 1954. године

Што у дворе, што пред дворе, што 'но говоре,
што у дворе, што пред дворе, што 'но говоре.

Што у дворе, што пред дворе, што 'но говоре,
оно отац сина жени, па се весели.
Што у дворе, што пред дворе, што 'но говоре,
оно мајка сина жени, срећа да му је,
свак се томе весељаше, Јово највише.

28. јануара 1954. године

Уз трпезу, низ трпезу, сиви соколе,
сиви соколе.

Уз трпезу, низ трпезу, сиви соколе,
наточите рујна вина у златне чаше,
подајте гa домаћину, нека му је част,
међу браћом и дружином вазда поштен глас.
И око, и чело, све ти било домаћине
здраво весело, здраво весело!

5. фебруара 1954. године