Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip


 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |



Текст преузет из часописа "Звук", бр. 98/68. год.

Цвјетко ИВАНОВИЂ
МУЗИКА У ЦРНОЈ ГОРИ НЕКАД И САД



Вриједне прилоге на откривању музичке прошлости Црне Горе и Боке дали су др Перо Шоћ, Душан Сковран, Милош Милошевић и други.

Они су записали нешто из музичке прошлости и тако спасли од заборава оно што је значајно и вриједно.

Најстарије податке из области музике у овим крајевима скупља Милош Милошевић научни сарадник архива у Котору. Он налази и обрађује вриједни документ који се односи на наруџбу оргуља за једну которску цркву. Beh 1488. годше започиње документација музичког живота, и ове оргуље спадају у настарије инструменте о којима се води евиденција код нас. Поред тога, из низа докумената који се односе на ове оругље, њихову набавку, постављање и поправљање, сазнајемо и за имена оргуљаша.

Богатији размах музичког живота на широј територији Црне Горе и Боке одвија се у деветнаестом вијеку. Тада у читавој Европи почиње снажан покрет за националне слободе, а уз то и за афирмацију свих оних етничких и умјетничких вриједности које се уклапају у карактеризацију појма националности. Овај снажан покрет, који је толико утицао на формирање умјетничких схватања у Европи, настао је као резултат идеја француске грађанске револуције, романтизма и просвјетртељства. Током деветнаестог вијека овај покрет обухватио је готово све наше народе, развијајући се, наравно, у сваком крају према специфичним условима, с обзиром на политичку ситуацију, географски положај и на одређене етничке особине појединих народа.

Први замах, истовремено и почетак музичких активности у оквиру романтичарског националног препорода у деветнаестом вијеку, јавља се у Котору. Котор је био под аустријском окупацијом, па су баш у тим условима црногорски родољуби осјетили потребу да дају маха својим родољубивим, слободарским осјећањима. Пјесма и игра, а касније и позоришна умјетност на родном језику, значиле су за наше људе под окупацијом ватру која се касније распламсала у борбу.

Године 1839. основано је у Котору " Српско пјевачко друштво " Јединство ". Било је то само годину дана послије оснивања најстаријег пјевачког друштва у нашој земљи — "Панчевачког српског црквеног пјевачког друштва" и четири године прије оснивања "Београдског пјевачког друштва". Први диригент друштва "Јединство" био је Чех Буреш, али већ послије четири године диригентску палицу узимају Которани и држе је све до првог свјетскограта. Били су то надарени самоуци и аматери, људи који су се бавили свим пословима које изискује одржавање једног пјевачког друштва, организацијом рада, набављањем и преписивањем нота, спремањем гласова, дириговањем и компоновањем. У низу диригената који су се оспособили и водили пјевачко друштво "Јединство" најпознатији су били Нико Чучак, Шпиро Јововић, Шпиро Огњеновић, Јово Гиљача, Јово Кадија, Богомил Јовановић — сви су они компоновали, у првом реду духовне пјесме за хор, а затим и родољубиве и јуначке, но и лирске пјесме за хор, или за глас и клавир.

Међу њима се истичу Шпиро Јововић, аутор низа духовних пјесама, једне " Плачне литургије " и пјесама родољубивог карактера, и Шпиро Огњеновић који је писао родољубиве пјесме и неколико инструменталних композиција за оркестар.

У оквиру пјевачког друштва "Јединство" 1866. године основан је и мали оркестар, у коме су, поред неколико страних музичара, који су били на службиу Котору, свирали музикални Которани, чланови " Јединства ".

У Котору је 1854. године рођена и Јелисавета М. Поповић, по данашњем познавању наше музичке прошлости најстарија жена-композитор. Од ње је остало десетак пјесама за глас и клавир, родољубивих и лирских, рађених без великих умјетничких претензија, али са познавањем вокала и клавира.

Српско пјевачко друштво у Котору је у прошлом вијеку одржавало добре везе са многим нашим сличним друштвима, као и са низом наших композитора, што се види по веома богатој архиви овог друштва.

У другој половини деветнаестог вијека организује се музички живот и на Цетињу. Године 1868. основана је читаоница, а у њеним оквирима нешто касније, 1871. године, и пјевачко друштво, које је послије нарасло у пјевачко друштво " Његош ". Послије успјешних ратова 1875-6. године, када је територија Црне Горе постала знатно већа, и у другим мјестима оснивају се дилетанске дружине и у њима се његују пјесма и игра. Но, најактивније је било друштво на Цетињу, које је од 1880. године приређивало концерте у Зетском дому који је тих година подигнут. У посљедњој деценији деветнаестог вијека гостују и позоришне трупе из Србије и других наших крајева, а наступао је и један хор из Италије. За развој музичког живота значајно је и оснивање Дјевојачког института на Цетињу, који је формиран 1869. године. На њему се учила теорија музике, хорско пјевање, виолина и клавир, а наставници су били Антон Шулц, Роберт Толингер и Ида Хофман.

Први у иностранству школовани музичар Црне Горе био је Јован Иванишевић. Уз помоћ српске владе он се школовао на конзервторијуму у Прагу у класи Здењека Фибиха. Послије завршеног испита он је трагично завршио — године 1889. удавио се у залеђеној Влтави. Јован Иванишевић је оставио низ композиција из којих се виде и његова надареност, као и стручна спрема.

Занимљива је и личност књаза Мирка Петровића, који је учио клавир код Роберта Толингера који је на двору на Цетињу учио музици сву дјецу краља Николе. Књаз Мирко је оставио неколико композиција које су биле штампане у Риму и Лајпцигу.

На Цетињу је 1904. године основано и " Занатлијско пјевачко и тамбурачко друштво" које је нешто касније претворено у "Радничко друштво".

Значајан догађај у музичкој историји Црне Горе је и обилазак овог краја од стране чешког музичара Лидвига Кубе, који је до 1891. године овдје боравио у три наврата. Збирка народних мелодија из Црне Горе значила је можда први излаз у свијет једног блага које је од тада стално привлачило пажњу композитора.

И осмогодишњи боравак у Котору Дионизија де Сарно-Сан Ђорђа био је значајан. До 1893. године, када је напустио Црну Гору, овај композитор је написао неколико композиција инспирисаних садржајима и мелосом Црне Горе. То су музичка драма Балканска царица, на текст Николе I , опера Горде, опера Дане и друга дјела.

Народним мелосом Црне Горе инспирисао се и низ композитора ван граница Црне Горе. Тако је настао велики број композиција за хор, за глас, за инструменте, за оркестар, а у овој области веома је значајан и сценски ораторијум Горски вијенац Николе Херцигоње.

У времену између два рата у Црној Гори су дјеловали музичари који већ значе прелаз на период стручно музички школованих људи. Међу њима се истичу Алекса Ивановић, који дјелује у Цетињу, Никшићу и Подгорици, гдје је непосредно пред други свјетски рат основао и музичку школу, и Јован Милошевић, који ради на Цетињу као капелник и наставник музике. На Цетињу је 1932. године основана музичка школа при друштву Његош. У времену између два рата ради у Котору Антун Хомен као оргуљаш, хоровођа и наставник музике, као и Вида Матјан.