Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip







 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |

Текст преузет из "Музичког гласника" из 1999. год.



Марко Рогошић
ЦВЈЕТКО ИВАНОВИЋ



       Поље могућег тешко је спознати и одредити за један простор, једно вријеме и један живот. А открити га још је теже. Зар испуњење овог задатка не додирује, по себи, предјеле бесмртности?

       Редови и мисли које слиједе немају за циљ да сумирају све оне резултате које је за 40 година виталног дјелања на пољу музичког живота Црне Горе и Југославије остварио Цвјетко Ивановић. То дјеловање је посљедица увјерења да треба чинити оно што од нас зависи, дјеловати без илузија, за данас и овдје, живјети са људима и за њих и, увијек изнова, попут Сизифа, гурати тај тежак камен музичког развоја узбрдо.

       Толика су музичка подручја чекала подстицај и напор. Резултати су познати и њима се данас служимо, на њима градимо, надграђујемо их (нажалост понекад и разграђујемо), као нешто што се само по себи разумије.

       Неке се друге мисли намећу; у поводу и са поводом. Цветкова дјелатност управо је сразмјерна његовој присутности у нашој средини, а да се наслутити на основу доста површног набрајања свега онога што је у музичком животу наше Републике, или шире, било везано за његово име.

       Рођен је у Подгорици 18 априла 1929.године у породици познатог хоровође — диригента и композитора (прашког ђака) Алексе Ивановића, чијим путем је и сам пошао у неизвјесност једне тада не баш цијењене професије. Музику је учио на Цетињу и у Подгорици, а студије похађао на Музичкој академији у Београду, гдје je дипломирао 1955.године. Послије завршених студија, усавршавао се на познатим музичким академијама „Моцартеуму" у Салцбургу и „Санта Ћећилија" у Риму, код познатих
композитора Превиталија, диригента Матачића и других.

       По повратку у родни град прву професионалну праксу и афирмацију, а уједно и афирмацију црногорске музике, веже за хор „Станко Драгојевић", уређивање музичког програма радија, као и оснивање и дириговање симфонијским оркестром Радио Титограда.

       Велики значај за Црногорску музичку културу и њен даљи развој имао је управо овај оркестар који је реорганизовао 1959.године и са којим је постигао велике успјехе како у Репбулици тако и ван ње, изводећи дјела познатих свјетских композитора, као и дјела домаћих аутора. Програми на овим концертима постају све интересантнији, извођачки захтјеви сложенији, а наступи реномираних страних а и домаћих солиста све чешћи. Поменућемо само нека од имена која су тих година били гости — извођачи на концертима симфонијског оркестра, (којим је Цвјетко суверено владао, трагајући и дефинишући квалитет истанчаног израза): Андре Навара, Жанин Андрад, Бела Давидович, Наталија Шаховскаја, Џералд Робинс, а од наших умјетника: Душан Трбојевић, Бранко Пајевић, Мирослав Чангаловић, Радмила Бакочевић, Трипо Симонути, Олга Милошевић и други.

       За Цвјетка су његови сарадници, чланови оркестра, па и критичари говорили: „да има неодољиву моћ музичке сугестије, темперамент кадар да понесе ансамбл, рафинирану музикалност удружену са снагом воље и студиозношћу", значи, све оно што ствара моћ разумијевања између диригента — извођача — публике, што је, у ствари, и чинило основу његове популарности.

       Као главни уредник музичког програма Радио Титограда унио је више иновација и систематичности у раду. Његове колеге сјећају га се као добронамјерног сарадника, скромног, одмјереног човјека, са стилом правог господина. Давао је примјер како се треба односити према раду без којег нема ваљаног музичког живота.


Симфонијски оркестар радија. Диригент Цвјетко Ивановић

       Скоро на самом почетку своје праксе, досљедно замишљеном и спроведеном организациојом, заводећи професионални ред и дисциплину, постављао је високе захтјеве себи и ансамблима којима је руководио, долазећи тиме до првих већих резултата. Програми се шире, концерти и такмичења ређају и у нашој до тада скоро стерилној средини музички живот почиње да добија праву физиономију и потврду.

       Тих година хор „Станко Драгојевић" излази на сцене и фестивале широм Југославије а и Европе, освајајући многе награде као и позитивне критике. Поменућемо само нека од гостовања: Италија, Чехословачка, Пољска, Румунија, Француска, Енглеска, итд. Овдје треба споменути и освојене најзначајније међународне награде у Жизору (Француска) друго мјесто, као и треће мјесто у Миделсброу (Енглеска). Тада београдски музички часопис „Pro musica" 1970.гoдине биљежи: „Када се зна да су чланови жирија били најистакнутији британски и стручњаци за хорско певање из других земаља и да је првопласирани хор освојио 174 бода — само три више од хора „Станко Драгојевић" онда је сасвим извјесно да је на овом такмичењу у Миделсброу титоградски хор забележио један од својих највећих успеха, значајан не само за њега, већ и за наше хорско певање уопште. Свакако да највећи удео у успесима хора има његов диригент Цвјетко Ивановић који већ петнаест година ради са овим ансамблом".

       На бројним гостовањима у земљи и иностранству и у тим приликама на свечаним пријемима, како каже Раде Љумовић, хроничар Подгорице и члан хора, импоновало је наћи се уз Цвјетка. „Имао је, каже Љумовић, нечег урођено отмјеног, чиме је плијенио и на њему својствен начин освајао околину непосредношћу. Требало се наћи на нишком фестивалу, гдје смо се сусријетали са највећим ауторитетима музичког живота Југославије, па видјети како су уважавали Цвјетка. Академик Михаило Вукдраговић морао је сваки дан да се види са њим, да му пребаци руку преко рамена и да измијене мишљења и оцјене око предходне фествалске ноћи и неким новим видовима организације фестивала, а Академик Вукдраговић је добро познавао и цијенио стручне и организационе способности Цвјеткове".


Цвјетко Ивановић

       И поред многих дужности: — Уредника РТ програма, професора, диригента хора и оркестра, као и других организационих и сталешких обавеза, — Цвјетко је налазио времена и за компоновање, стваралаштво које ће трајно обиљежити једну епоху и обогатити нашу музичку ризницу. Врсни познавалац теорије музике, композиционо-техничких проблема и оркестације, што се снажно одразило на његов стваралачки опус, у смислу трагања за умјетнички осмишљеном и што рационалнијом организацијом тонског материјала, у оквирима музичке форме јасних контура. Његов музички израз је промјенљив и варира од постромантичног, преко коришћења фолклорних цитата, до експресионистичког третирања тонске грађе из каснијег стваралачког периода.

       Инспирацију је често тражио у народном музичком благу, показујући смисао за обликовање финих, пјевљивих и изнијансираних гудачких дионица у којима су музички садржаји одређени његовим људским темпераментом.

       То је прије свега лирика, помало сјетна, поетски топла, искрена, а обојена бојама нашега тла и менталитета, у којем далеки фолклорни дах провијава готово кроз сваку музичку мисао, хармонску боју и оркестарско рухо. У његовим дјелима која су блиска неоромантичним концепцијама, по чврстој формалној грађи, пластичности тематике и свјежем (али у бити) тоналном језику снажно је наглашена субјективна компонента; оквири класичне форме, и донекле тоналности, раскинути су, да би уступили мјесто смјелијем изразу једне савремене емотивности. Moto Simfonico. Мелодика је овдје врло духовита и самосвојна, хармонија слободна, најчешће тонално орјентисана, а у звучној ефектној оркестрацији треба запазити самостално третирање инструмената, што неријетко дјелима даје концертанти призвук, пун импулсивности и оптимизма, ведрине и хумора, али исто тако и способности за драматске узлете.

       И поред свих ових, до сада побројаних ангажовања на репродуктивном и креативном плану, Цвјетка памтимо као оснивача УКЦГ 1969.године, као његовог првог предсједника, а од 1971 .године и предсједника СОКОЈ-а. У овом периоду ради на окупљању младих музичких стваралаца, као и на инструментацији — штампању и извођењу дјела старијих црногорских композитора: Мирка Петровића — Његоша, Јелисавете Поповић, Јована Иванишевића, Шпира Огњеновића и других.

       Присутан у свему што се током више деценија његовог активног рада дешавало у музичкој култури наше Републике, у директном односу према свакој појави, са истим жаром је дириговао и предавао музику, бранио сталешке интересе композитора, критиком утицао на музички профил нашега града и Републике, окупљао аматере и одушевљавао их за музику, водио рачуна о нашем музичком насљеђу па за такав обиман и успјешан рад добија и одговарајућа друштвена признања и награде. Овдје ћемо поменути само једну — националну ТРИНАЕСТОЈУЛСКУ НАГРАДУ којом је два пута био награђен.

       Цвјетко је први и једини црногорски музичар изабран за члана Друштва за науку и умјетност, данас Црногорске Академије Наука и Умјетности.

       На основу ових шкртих података о Цвјетку Ивановићу, човјеку и умјетнику, може се донекле сагледати значај његовог дјеловања и дјела које је оставио у насљеђе нашој националној музичкој култури.