Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip







 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |

Текст преузет из "Музичког гласника" из 1999.г.


Биљана Паповић
Личност и дјело
Борислава Бора Таминџића


       Може се са сигурношћу рећи да Борислав Боро Таминџић спада међу наше најплодније композиторе, значајне за укупну културу Црне Горе, којој је дао печат својим оригиналним музичким стваралаштвом.

       Боро Таминџић рођен је у Котору 1932. год. и највећи дио дјетињства, младости и живота провео је у Подгорици. Средњу музичку школу - Његош - започео је на Цетињу, да би је завршио у Котору. Музичку академију студирао је у Београду у класи Николе Херцигоње и уз наклоност професора Марка Тајчевића.

       Прва Таминџићева службовања везана су за тадашњи Радио-Титоград, који је у то доба узимао пуни замах у праћењу и комплетирању, својих музичких програма. Био је предавач у Музичкој школи, радио много за Црногорско народно позориште, сарађивао на бројним јавним приредбама и манифестацијама. Од 1976. год. радио је као музички уредник у телевизији Црне Горе, гдје је провео 19 година, и ту окончао свој радни, а убрзо и животни вијек. Био је увијек везан за своју матичну кућу, а највећи дио музичког блага, који нам је оставио, налази се у трезорима Радио Црне Горе.

       Своје музичко стваралаштво почео је аранжирањем народних мелоса, даровито га култивишући, још дадавне 1954. год., а у свом богатом раду бавио се: обрадом и стилизацијом народног мелоса, хорском музиком, писао је кантате и ораторијуме, камерну и оркестарску музику, сценску музику за позориште, музику за филмове, и за велике спектакле на отвореном и затвореном простору, дјечје оперете, па чак и оперу - Шћепан мали - коју није успио да доврши.

       Beћ у својим првим остварењима Таминџић доспијева до садржаја особеног и сочног чија је виталност базирана на срећном споју елемената савременог музичког говора и ритмичких и мелодијских карактеристика црногорског музичког фолклора.


Боро Таминџић

       Носећи у себи дубинске ритмове црногорског народног мелоса Таминџић је често говорио: „Многи мисле да је црногорски фолклор примитиван, тако га неки називају. Не да би некога увриједили, ни да би нацију увриједили, не - него због та три четири тона, кажу да је та мелодија примитивна. Није то тачно. Наравно овим људима који то не знају, њима који мисле да имамо само мелодије као што су: - Што си сјетан, сердар Јоле -. Није тачно, имамо ми широку мелодију: од бокешке мелодије, преко ове подгоричке, тамо до Санџака. То су мелодије са великим амбитусом, мелодије које не може свако да пјева. Ја узимам те такозване мелодије, јер оне пружају композитору да подметне разноразне хармоније".

       У својим камерним дјелима, двије непомирљиве крајности -епску нарацију и интимност минијатуре, Таминџић сједињује у сублимирану и компактну музичку структуру врло модерног музичког израза. (Дувачки квинтет - свита). Надахнут експонатима са изложбе сликара и вајара Риста Стијовића, Таминџић је комбиновањем елемената црногорског фолклора и својих звучних импресија, створио низ минијатура и сабрао их у свиту („Импресије").

       Посједујући истанчано осјећање за нове музичке токове и сензибилитет модерног ствараоца, Таминџић истражује шире сазвучје наше музичке ризнице, стварајући истовремено дјела снажне епске драматике и експресивности као и дјела лирске емотивности и романтичке узнемирености. (Ораторијум „Краљево ребро земље моје", 1983. год.)

       Боро Таминџић је био човјек свог поднебља, композитор који је насљеђе носио дубоко у себи. О својим трагањима и дилемама он би често говорио: „Има тренутака да композитор не може стварно ништа да напише. То су многе околности које га свакодневно заокупљају. Посао, свакодневне бриге, трка за ово, трка за оно - али зна и свјестан је тога да ћe ипак доћи до једног рјешења". Хоће ли доћи оног тренутка када је себи дао задатак да пише, а то је најопасније кад композитор да себи да задатак: - Данас ћу да пишем - то су већ неке механичке работе. Не, оног тренутка кад је најрасположенији и када нема никаквих других обавеза онда мора да пође... То су те мале муке, али које су фине, али муке праве су оне: - кад композитор не зна ко ће то да изведе и за кога он то пише"?

       „Конкретно, у мојем случају и у нашем случају композитора Црне Горе, то је стално присутно, јер ако правим једну композицију за Симфонијски оркестар онда пред очима ми је онај оркестар по партитурном реду. Тешко је то док се пише, а имате помисао да такав оркестар немате у Црној Гори, ето, то је мука. Композитор је радостан кад зна за кога то пише и зна да ћe то своје дјело да чује". Та унутрашња размишљања и превирања у Таминџићевом стваралаштву нарочито се осјећају у Рапсодији за клавир, тромбон, тимпане и Камерни оркестар, што по његовој оцјени спада у ред његових највреднијих и најзначајнијих остварења.

       Музичар непоновљивог шарма и оригиналне стваралачке индивидуалности и енергије, Боро Таминџић је у свом, иначе широком регистру с љубављу пригрлио музичку везаност за сцену и јавне спектакле, што чини једну од његових плодних и креативних преокупација и што је резултирало трајним и значајним дјелима. Многе његове творевине постајале су праве „ХИМНЕ" и свакидашња пјесма, за умјетника и ансамбле у којима су настајале и изводиле се. („Југославија" - „Ладарице")

       При том је остварио вриједан музички и садржајни материјал - ораторијуме, кантате, хорске композиције, музичке обраде и синтезе - које су касније представљале право музичко благо и деценијама се вртјеле у наступима наших умјетника и ансамбала у земљи и иностранству („Угарак тијела" - кантата)


Борислав Таминџић: Игра


       Таминџићев немирни дух увео га је и у позориште. Музичку подлогу за многе позоришне представе дао је комбинујући сценске захтјеве са извођачким могућностима минијатурног инструменталног ансамбла, а његов урођени таленат омогућио му да је оригиналним музичким рјешењима мајсторски потцрта радњу драме, тако да је за сценску музичку у Команиновом „Огњишту" добио Стеријину награду. А кад је већ ријеч о наградама ваља истаћи да се поред те налазе још и „Златна арена" за музику у филму „Бештије", двије награде „19. децембар" и „13-тојулска" за кантату „Били смо јачи од смрти".

       В р и ј е м е окупације и рата провео је Таминџић на Цетињу, затим у Подгорици, и у разним збјеговима. Прве устаничке акције (иако је тада имао 9 година) није заборавио, па је своје утиске из тих година, носећи их у себи, продубљујући и разрађујући, евоцирао језиком музике у филму „13 јул". Касније је ту музике преобликовао у истоимену поему.

       Таминџићев уплив у културни живот Подгорице, Црне Горе и Југославије веома је значајан.
Он је својим бираним укусом, отвореношћу и недогматичношћу, а изнад свега личним рафинманом и шармом, посијао плодно сјеме и извршио бројне благотворне утицаје.

       Племенито и добро често рано сагори, али оставља свијетао траг.