Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip







 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |





STANKO ZEČEVIĆ

 


Stanko Zečević

Sreto Bošnjak
SVET ILI O SLIKARSKOJ UMETNOSTI
STANKA ZEČEVIĆA

Teorijsko-analitički pristup slikarskoj umetnosti Stanka Zečevića nije nimalo jednostavan.Istina, neke činjenice objektivno materijalnog statusa njegove slike prilično su jasne: materijom, formom, likovnom organizacijom one su bliske pojmovima klasične, tradicionalne likovnosti. Ali, kada se pređe sa fenomenalnog na plan ontoloških odnosa, sa čulnog doživljaja i vizuelne prepoznatljivosti na semantičku dimenziju, sve postaje daleko složenije. O Zečevićevom slikarstvu napisan je veliki broj analiza, zapisa, kritičkih prikaza i filozofsko-estetskih rasprava. Svaki od ovih radova dodirnuo je, manje ili više, deo suštinskih odrednica Zečevićeve poetike, formalnostilske posebnosti i intencionalne usmerenosti. Utvrđeno je i niz analogija sa odredenim istorijskim iii aktuelnim likovnim sistemima i obrascima; utvrden je i stepen originalnosti Zečevićevih ideja i postupaka. Aii, uprkos tome, još uvek nema celovitog prikaza Zečevićeve slikarske umetnosti, ne barem u onom smislu koji bi ponudio jasnu definiciju formalno materijalnog i smisaonog karaktera jezika njegove umetnosti. Njegova slika se opire definiciji koja joj, u suštini, nije ni potrebna, jer se svaki novi odnos prema prirodi jezika njegove slike manifestuje kao novo čitanje, doživljavanje i viđenje. A slika je, svojom osnovnom opredeljenošću, u stvari tradicionalna, prikazujući se kao deo kontinuiteta jednog medija koji traje od praistorije do danas.

Pa ipak, Zečević nudi novu sliku, novi jezik jednog fenomena koji nosi epitet - likovni. Iako je ovde još uvek reč o diskurzivnoj semantici, u toj slici složeni su i aktivno delujući izvesni humani sadržaji metafizičkog, iracionainog i atavističkog karaktera, razloženi na stvarnost videnja i stvarnost doživljaja, dihotomiju empirijskog iskustva i unutrašnje svetlosti sna. U njoj se oseća i prisustvo neke duhovne entropije koja, u znatnoj meri, otežava kritički pristup Zečevićevoj slici.

Zanimljivo je da je, možda, najcelovitiji i do sada najprihvatljiviji prikaz Zečevićeve slikarske prirode dao, dosta rano, jedan drugi značajni slikar znalac - Stojan Ćelić. On je tačno uočio Zečevićevu bliskost sa izvesnom literarnom problematikom, onom koju otkrivaju i neguju književnici poput Miodraga Bulatovića i Mirka Kovača.

Po Ćeliću, se Zečević inspiriše svetom u kome se javljaju, kreću, vrte i nestaju ostaci i otpaci društvenih grupa, pojedinci teško odredivog klasnog porekla, prikaze sa mediteranskih đubrišta, ličnosti lišene mogućnosti da budu to što su htele biti ».... Reč je često o fizičkim i duhovnim nakazama, o duševno osakaćenim, o već sagorelim u sebi, o oblicima i formama sa kojima se vreme igralo razarajud ih ...«.

To je, nesumnjivo, tematika koja se na izvestan način transformiše u sadržinsku odrednicu slike, ali kako slika, ipak, nije literatura, sadržaj - bez obzira na bliskost iskaza - nije automatski i smisaona osnova likovnog fenomena - slike.

Drugi bitni elemenat Zečevićeve poetike, po Ćeliću je - fantastika. On ima svoju predstavu o tome šta fantastika može da bude. On ne želi da se digne iznad realnog »... on prosto kao da se zaviači ispod realnosti i kreće po kanalima u kojima nema mogućnosti da se stvari suprostavijaju jedna drugoj«. Književnik Mirko Kovač definisao je Zečevićevu umetnost kao uspomenu na nepostojeći svet. Ovaj logički paradoks krajnje je istinit kada govori o samom izvoru umetničkog dela: o svetu koji nikada nije ostvaren i preveden u prostor empirijskog iskustva, ali koji stoji na početku svake čovekove mogućnosti da prede iz ništaviia u smisaonu neizvesnost mogućeg. Samo iz tog sveta slikar (stvaralac tipa Stanka Zečevića) može da izvuče obrise bića umetničkog dela koje »poklapa« svu neizvesnost velikog preobražaja mogućeg u nemoguće koje se javlja kao konačna istina slike. Zbog toga je i sadržaj Zečevićevih poruka veoma tesko (gotovo nemoguće) do kraja definisati: slika se otima svakom jednostranom i jednoslojnom tumačenju; ona neće da se preda ni čistom zadovoljstvu (velikoj emociji) ni čistom razumu (složenom filozofskom zaključku). Uprkos tome (ili možda baš zbog toga), sam proces Zečevićevog slikanja isključuje svaku slučajnost, svaku formalnu, tematsku i sadržinsku proizvoljnost. Stara je nadrealistička dilema: može li se (i kako) pomiriti stanje i sadržaj podsvesti sa realističkim tretmanom i transformacijom oblika u ikonički znak. Zečevićev slikarski postupak je malo kontradiktoran: on ne slika ono što oko vidi, ali slika tako da naše iskustvo gledanja u njegovim obiicima prepoznaje oblike stvarnosti viđene okom. Bitni deo njegovog slikarskog programa teži da prevaziđe realistički karakter forme, ali da zadrži njen vizuelni identitet sa fizičkim oblikom. To je zbog toga što on uporno traga za procepima koji utvrduju odnose pojedinih slojeva stvarnosti, i vanjske i unutrašnje, kako bi u njih usadio oblik stvarnosti svoje imaginacije. Iz toga se rađa i osnovno formalno i značejnsko obeležje Zečevićeve slike - simboličnost.

Simbol je prva, elementarna i najprisutnija činjenica Zečevićeve slike. On je iznad naracije, teme, sadržaja, formalnih obeležja i ostalih likovnih jezičkih jedinica. Zečevićeva slika se ne oslanja na pojedinačne simbole koji u nju ulaze kao strukturni elementi, ona je sama po sebi simbol. Ovde se ne radi o simbolu kao osobini jezika kojim se otvara proces nekog konvencionalnog predstavljanja, značenja ili odnosa, dakle ne o simbolu kao referencijalnom diskurzivnom znaku, već simbolu kao stanju ukupnih relacija svih likovnih jedinica slike, uključujući i njene materijalne elemente. Po Suzani Langer, umetnički simbol je nerazloživ, neprevodiv i ne može se direktno uvoditi u semantičku strukturu slike. U njemu su znak i značenje nerazdvojivi, on je zarobljenik svoje imanencije. Možda se ovde radi o svojevrsnoj fenomenološkoj koncepciji kao formalnoj deskripciji puta do suštine samog jezika slike.

 

Vera da je jezik sredstvo kazivanja, odnosno stvaranja, tipična je zabluda pozitivističke svesti koja upućuje na nepromenljive vrednosti jezičkih normi. Zečevićeva slika je sva u jeziku, u njegovoj supstanci, kao autonomnoj činjenici kreativne svesti i posreduje između više stvarnosnih suština - ona povezuje vanjsko i unutrašnje, realno i irealno, prošlo i buduće, materijalno i spiritualno. Jezik ove slike, dakle, jeste jezik samo te slike i za bilo koju drugu sliku (drugog autora, bez obzira na moguću koncepcijsku sličnost) on bi bio samo isprazno ponavljanje tuđih koncepcijskih normi. Jasno je da se ovaj jezik stoga opire racionalnoj analitici i da se ne može objasniti do kraja nekom naučnom metodikom. Zečević svoju sliku misli i gradi baš tim specifičnim, autonomnim, neponovljivim jezičkim normama. Gradivni elementi tog jezika su promenljivi u zavisnosti od vrste i karaktera njihovih međusobnih odnosa koje nameće svest slikara: crtež, forma, boja, svjetlost, kontrast, u daljem stepenu likovi, oblici konkretnih predmeta, prostor, ambijent, ritmovi plastičnih jedinica – kao egzistencijalne kategorije likovnog jezičkog sistema. Zato su semantička analiza i aksiološko vrednovanje ovih slika, kao i određi-vanje njihove simboličke aure, uvek u opasnosti od netačnih, ili nedovoijno tačnih zaključaka: šta je autor hteo da kaže?
Iz ovih relacija moglo bi se izvući i nekoliko činjenica koje govore o karakteru Zečevićeve originalnosti. Da ii njegova originalnost leži samo u bizarnosti iskazanih sadržaja, u posebnosti utvrđivanja odnosa između stvarnosti sveta i stvarnosti slike? On je nesumnjivo otvorio jedno novo polje vlastitih sadržajnih vrednosti kojima nudi jedan poseban likovni sklop određenih smisaonih sugestija. Ali njegova originalnost je, pre svega, u poimanju strukturnih osobina i funkcionalnih odredenja samog likovnog jezika: jezik ne prethodi značenju, niti značenje objašnjava karakter jezičkih struktura...

Mirko Kovač
ENCIKLOPEDIJA POTROŠENIH STVARI

Stanko Zečević svaki svoj pronalazak brižljivo oprema vladajući se po jednom od principa fantastičnog, a to znači izokrećući predmete, dovodeći ih u nemoguću poziciju kako bi se postigla potpuna »očuđenost«. Pa ipak njegov svet nije srušeni svet, niti samo svet posrnuća, a nije ni u obnavijanju, jer tamo nije moguća ona šejkinska tema klijanja; sve je sparušeno i u nagrizanju odozdo, tamo je podzemni svet u preimućstvu, tamo je sve suzbijeno i nepomično i ništa se ne razvija; vama stoga postaje prirodno ono što priroda ne prihvata, jer vi ste opčinjeni prirodom slike. Svet Stanka Zečevića se ne dogada već miruje ISPOD KORE ZALEĐENIH DOGAĐAJA. To je enciklopedija potrošenih stvari, znakovni izbor posrnule otmenosti, to je svet koji se zbio nakon fantastičnog udesa, a misija slikara i jeste da »jezgro smisla« pronalazi u toj eksploziji svetla jer slikari i jesu čuvari svetlosti. Ma koliko vam se činilo da je ovo slikarstvo mrtvih enterijera u kojima dominira telo i predmet, osuđeno na nepomičnost, vi naslućujete jednu očajnu potrebu za uzdizanjem. Mogućnost tela je pokret, a predmet je statičan. Sada pogledajte slikareve obnažene žene! One više ne iščekuju erotski dogadaj, one su još samo erotski ostaci, ispražnjene figure, mrtvi enterijeri, one su i poraženi modeli nakon maskenbala. Njihova osobnost »zgrčena je u telu« koje će u »dodiru s okolinom postati ljuska«. Njihov bivši erotski rekvizitarij već visi na stilizovanoj rukotvorini čiviluka. Slikar još pokušava da uzdigne žensko telo, ali njegove su žene kćeri okovanog Erosa, kćeri klonulosti, one se više ne mogu uzdići u stadij centričnog tela - od toga će ostati samo ruganje temi utjelovljenja!

Prastari je san građevinara gradnja kuće iz koje neće biti izlaza, niti pomoću Arijadninog klupka. Ako takve građevine već postoje i ako se u našoj epohi podižu - onda je to bez sumnje znak budućeg čudovišta prema kojem se krećemo; otuda vam je jasno da je ovaj svet Stanka Zečevića krajnji svet! Ako kažete da slikar beži od sadašnjosti, pogrešili ste - on je samo dovodi u pitanje. Jer napisano je negde da je umetnost uspomena na nepostojeći svet.

Stojan Ćelić
ZEČEVIĆ SE ZAVLAČI ISPOD REALNOSTI

Neodoljivo se nameće misao da, u Zečevićevom svetu, pred nama počinje da živi svet nesaglasan stvarnosti, da imamo u zametku a već u jedinstvu i celovitosti sadržaje unutar kojih živi jedna vrsta literature koja pokušava da dokaže nama neznanu slojevitost zbivanja, nama neznanu Crnu Goru iako nije sve i ne iscrpljuje se sve u nјој, nama tako nepoznatoj. Prostor ne dozvoljava da se vraćamo slikarstvu Petra Lubarde i nekim njegovim nagoveštajima, još manje da se bavimo nemačkim poreklom sveta koji je tumačeći isto područje stvarao Dado Đurić ili enigmatičnom, razularenom, opojnom, poetskom delu Voje Stanića. To su oslonci koje Zečević, verujemo, ima u vidu. Ipak, on sam kao da duguje prozama Miodraga Bulatovića i Mirka Kovača, on sam kao da je negde u izmišljenom svetu pesnika i mladih filmskih stvaralaca, u mašti opsenara kod kojih oporo gorštačko tlo ne rada više epske junake i dostojanstvene predstavnike roda. njegov svet ne govorimo prerano o tome - svet je u kome se javljaju, kreću, vrte i nestaju ostaci i otpaci društvenih grupa, pojedinci teško odredivog klasnog porekla, prikaze sa mediteranskih đubrišta, ličnosti lišene mogućnosti da budu to što su htele biti, svedene na ništavila usled nesposobnosti da se ostvare. Reč je često o fizičkim i duhovnim nakazama, o duševno osakaćenim, o već sagorelim u sebi, o oblicima i formama sa kojima se vreme igralo razarajući ih, ostavljajući na njima pečate pod kojima se ono što je ostalo od ljudskog obličja u truljenju i raspadanju poistovećuje sa sveopštim truljenjem. Otuda, verovatno i ambijenti, u kojima se Zečevićevi prizori zbivaju, imaju vlažnost koja omogućuje rast bilja samo do stepena na kom postaje jasno da cvetanja i oplodenja u poznatom vidu neće biti, da će se to što je moglo biti rastinje pretvoriti u ljigavu masu. I, ako je reč o rađanju, rađaće se nešto fantazmagorično neprimerno normalnom. Ipak, Zečević sugeriše i nešto više. Mi smo suočeni u njegovim siikama sa ljudskim, suviše ljudskim. Tamo gde bi samilost mogla biti drastična ironija, gde žudnja za drugim smisiom života nema nikakvo opravdanje, javija se želja za užitkom u onome što jeste i što može biti na svoj način prihvatljivo. Treba ići dalje i shvatiti da su savremena iskustva ona koja dodiruju savremenu fantastiku u poznatim nam primerima ostala iza Zečevićevog interesovanja. On ima svoju predstavu o tome šta fantastika može da bude. On ne želi da se digne iznad realnosti razvijajući svoj svet iz paradoksalnih odnosa u koje mogu biti dovedeni neki elementi siike. On prosto kao da se zavlači ispod realnosti i kreće po kanalima u kojima nema mogućnosti da se stvari suprotstave jedna drugoj.

Stanko Zečević
IGRA PRED VRATIMA SNA

U svom zrelom životnom dobu saznao sam da je lepo nesavršeno; da je svet Stvoriteljev (ljubav, rođenje -sam život) nesavršen, a da je samo smrt izvesna.

Treba li, onda, slikati privid?
Kako savladati fatalizam privida?
Šta je moj tvorački zadatak pred belom
hartijom ili pred belim zategnutim platnom?

I evo, već godinama, nastojim da otkrijem tajnu povratka »zlatnom dobu detinjstva«, kad su i stvari govorile dodirom, ukusom, mirisom, bojom. Poput aihemičara, spajam naizgled nespojivo, dubeći ispod površine realnosti, dopirući do prostora dubinskih značenja, sećanja na unutrašnjost školjke.

Slika nastaje u tački preseka stvarnosnog i potrebe da se na taj izazov odgovori sopstvenim gestom. Moj odgovor je uvek na ivici ireainog, što će se zatim osetiti u isijavanju slike, iako su predmeti i lica na njoj prepoznatljivi.

Nastojim da otkrijem postojanje u oblicima kamena mir u šupljini vremena, miris sna, jezgro smisla ispod kore zaleđenih događaja.

U toj igri pred vratima sna, nastaju platna koja mi omogućuju da ostanem prisan sa realnim svetom, i da budem na dohvat ključeva tajnih dveri koje vode do svetlosti što izbija s one strane ogledala.

Pri tome uvek sam spreman da me slika iznenadi, da prepoznavanjem nečeg što nosim u sebi, poverujem u otkriće novog.

BIOGRAFIJA

ŠKOLOVANJE I USAVRŠAVANJE

1954. Rođen u Klenku - Nikšić
1974. Pedagoška akademija - Nikšić
1978. Fakultet iikovnih umetnosti, Odsek slikarstva, Beograd u klasi profesora Mladena Srbinovića
1981. Magisterijum, Fakultet likovnih umetnosti, Beograd u klasi profesora Aleksandra Lukovića
1981. Stipendija Francuske vlade za studije na Academie des Веаuх Arts u Parizu kod profesora Matthey
1982. Postao član ULUS-a
1986. Stipendija „Mosa Pijade" za studijski boravak u Parizu 1986,
1990. Studijski boravak u SAD

PEDAGOŠKI RAD

1988-1991. Asistent (c.rtanje, siikanje), Fakultet likovnih umetnosti Cetinje.
1991-1996. Docent (crtanje, slikanje), Fakultet likovnih umetnosti Cetinje
1996. Docent, Fakultet primenjenih umetnosti Beograd
1998. Vanredni profesor (crtanje, slikanje), Fakultet primijenjenih umetnosti
1997-1999. Profesor Crtanja i slikanja, odeljenje FPU u Nisu, Univerzitet u Nišu
2000-2002. Profesor crtanja i slikanja, odeljenje FPU u Kragujevcu, Univerzitet u Kragujevcu
2002. Profesor Filološko umetničkog fakulteta, Univerzitet u Kragujevcu
2003. Redovni profesor, Fakuitet primenjenih umetnosti Beograd


SAMOSTALNE IZLOŽBE

1979. Beograd, Galerija fakulteta likovnih umetnosti (FLU)
1981. Beograd. Galerija FLU. Magistarska izložba
1983. Beograd, Galerija Kulturnog centra Beograd
1984. Budva. Moderna galerija
1984. Nikšić, galerija „Kosovka djevojka"
1985. Podgorica, Umjetnicki paviljon ULUCG
1987. Sveti Stefan, Galerija „Svetj Stefan"
1988. Beograd, Galerija Kuiturnog centra
1988. Niksić, Galerija „Forum"
1990. Beograd, Galerija „Zečević" izložba crteža
1988. Niš, Galerija savremene likovne umetnosti
1988. Čačak, Galerija Doma kulture
1993. Beograd, Galerija Kulturnog centra Beograda
1993. Budva. Galerija „Santa Marija"
1994. Galerija „'Atrium", Beograd
1996. Bar, Galerija Dvorca кrаljа Nikole
1996. Beograd, Galerija „Kuća Dure Jakšića",
         Skadarlija, izložba crteža
1996. Grocka, Galerija Centra za kulturu, crteži
1996. Nikšić, Galerija Nikola I, Dvorac Kralja Nikole
1998. Herceg Novi, galerija "Spinnaker"
2000. Beograd, Galerija Kulturnog centra Beograda
2002. Beograd Galerija - „Pres centra"
2003. Pljevlja, Urnetnička galerija "Vitomit Crbljanović"
2004. Valjevo, Moderna Galerija
2005. Pariz, Gaterija Kulturnog centra SCG.

GRUPNE IZLOŽBE

Izlagao nа preko sto izložbi u zemlji i inostranstvu.

NAGRADE

1979. Nagrada Univerziteta umetnosti, Beograd
1979. Nagrada za sliku, Prvi septembarski salon Nikšić
1981. Nagrada za siikarstvo, XXII Oktobarski salon, Beograd
1985. Nagrada Bijenala „Miiena Pavtović-Barili", Požarevac
1989. Nagrada Fonda „Moša Pijade",
Jugoslovenski likovni salon ,.13. novembar"
2003. Laureat Likovne nagrade Diatetra, Pljevlja
2004. Nagrada za crtež, Petrovac

PRlKAZI I RECENZIJE

Veliki broj članaka i prikaza objavljeno je u jugoslovenskim sredstvima informisanja i u stručnim časopisima.

Autori važnijih prikaza: Stojan Ćelić, dr Boris Petkovski, Mirko Kovač, Vlada Urošević, Sreto Bosnjak, Milan Komnenić, Dorđe Kadijević, Ratko Božović, Momo Kapor, Radenko Misević, Petar Mazev, Andrej Jemec, Niko Martinović, Zdravko Vučinić, Dušan Dokić, Radrnila Lrjzić, Olga Perović, dr Вrаnко Vujović, Branimir Šćepanović, Nikola Kusovac, Bane Jovanović

ZBIRKE I MONOGRAFIJE

Zbirka Republičkog fonda Srbije
Zbirka Republičkog fonda Crne Gore
Kolekcija Svetske srpske zajednice, Sremski Karlovci
Zbirka NIS-JUGOPETROL
Мuzеј „Kralja Nikole I", Nikšić
Monografija, Narodni muzej Beograda,
NIS Jugopetrol, autor Nikola Kusovac. 2000. godina
Monografija „Izrazi tradicije", autori: Nikola Kusovac, Đorđe Kadijević, Sreto Bošnjak, 1999.
Monografija-POGLEDl-, autori dr Stanisiav Živković, Sava Stepanov, Đorđe Kadijević, Nikola Kusovac, Bela Duranci, Dragan Jovanović - Danilov i Dejan Đorić, 2003.
"Antologija srpskog slikarstva druge polovine XX veka" 2003.
"Srpsko slikarstvo XX veka u izdanju Matice srpske" 2005.
"Istorija Umetnosti" autora dr. Branka Vujovića" 2005.

 

Tekst preuzet iz kataloga koji je izdat povodom izložbe Stanka Zečevića u Modernoj galeriji u Budvi, avgusta 2007. godine.