Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip







 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |




Василије Мујо Спасојевић
СТАРА ЦРНОГОРСКА ТРПЕЗА

одломци из књиге








УВОД

Намјера овог рукописа је да објасни како су припремана поједина јела у Црној Гори до почетка XX в., на каквом простору и под каквим условима.

Стара Црна Гора, коју су сачињавале четири нахије: Катунска, Љешанска, Ријечка и Црмничка се налазила у брдовитим, тешко приступачним предјелима који су ограничени: са југа Суторманом, па брдима између Паштровића и Црмнице, између Паштровића, Мајина и Брајића и Побора до близу мора код Грбља; са западне стране: изнад Котора, Доброте, Љуте, Ораховца, Дражевине, Пераста и Рисна и Леденица; од сјеверне стране: Ситницом па између Грахова и Цуца на Пусти Лисац и од истока: планином Лаством и Гарчом, па брдом изнад Сушице, испод Комана до Љешкопоља, па изнад Жабљака и Додоша преко Скадарског језера до Сутормана. Оваква и на оваквом простору стијешњена Црна Гора, чије се име први пут помиње крајем XV вијека, и у којој су се људи бавили претежно сточарством и занемарљиво земљорадњом, била је итекако сиромашна. Љуба Ненадовић о томе каже: „Ако се чудите њиховим путовима, њиховим безводним и бесплодним бреговима, а, на којима ништа друго не видите осим камена, они ће вам ређи: 'а да не би се звала Црна него Бијела Гора, даје другачије" 1 .
1.- Љуба Ненадовић, Одабрана дела, Нови Сад, 1959. год. стр. 259.

Касније, када се Црна Гора проширивала прво на седморо брда: Бјелопавлиће, Куче, Пипере, Морачу, Ровца, Братоножиће и Васојевиће, па затим крајем црногорско-турског рата 1876-1878. године и на Зету и Љешкопоље, и на крају на приморје и послије Балканских ратова на Санџак, Црна Гора је постала богата и пребогата у односу на оно што је некада била. Било је доста плодног земљишта, пашњака и вода. Но, ми ћемо о томе касније нешто више рећи, а сада да се мало вратимо на амбијент старе Црне Горе.

Иако природа није ни мало била наклоњена црногорском народу он је знао, ваљда га је невоља на то гонила, да из те оскудне флоре и фауне ишчупа све што жив човјек може извући. Испробао је све траве: жућеницу, коприву, штир, морач, лист винове лозе, чичак и многе друге и то је знао да са мало масноће искористи за свој биолошки опстанак. Имао је тај Црногорац и по неко бравче стоке и са тим се испомагао. На оно мало зиратне земље која се налазила у некој ували или таванку посијао је по неку шаку кукуруза, овса или ражи, мало раштана, коју главицу купуса и лука. Сјекао је лист да би исхранио оно мало стоке. Но, овдје није само невоља долазила од посне и мале површине зиратне земље већ је најчешће и суша узимала свој данак и кажњавала црногорску нејач. У таквим случајевима господари Црне Горе су се старали онолико колико су могли и умјели да у гладним годинама прехране свој народ. Од немаштине и глади, само да би преживио, црногорски народ се селио у друге крајеве, највише у Србију. Тако је нпр. настало и добро познато Петрово село у Неготинској крајини, (насељено само Црногорцима).

О Старој Црној Гори и животу у њој Душан Вуксан наводи да се у бечком Дворском архиву чувају два писма из 1782. године аустријског генерала Паулића у којим између осталог каже: „Црна Гора је горовита и каменита земља, која се по дужини може пријећи за 10, а у највећој ширини за 6 сати и сва се може обићи за 23 сата. ... Црногорци- изузевши Црмничку нахију, која има доста хлеба и вина - имају врло мало орашца. Они сију највише кукуруз и имају га довољно, а ако што претече, замјењују га са осталим плодовима у млетачким градовима Котору и Будви. Од стоке држе понајвише овце и козе и главна им је исхрана млијеко и сир. Од вуне праве сами себи одијело, а месо дијелом троше, а дијелом продају осушено у Котору. Исто тако купују у Херцеговини и Брдима много коза и оваца, које продају у Котору, отуда се понајвише извозе у Млетке. Сир продају у Боки, по квалитету је добар, али је одвише слан, једно што је тако тежи на ваги, а друго што се тако много слан мање троши код куће. Волова држе само толико, колико им је довољно за обрађивање земље; крава и телади мање, а исто тако и коња и мазги, којих једва да има у читавој Црној Гори до 2000 а од тога у самој Црмници 500. Оскудица у сточној храни узрок је што држе тако мало стоке. ... Восак и мед продају у Боки, али је од тога мала корист. Риболов у Скадарском језеру је врло богат, доста се рибе троши у земљи али и продаје у приморју. Језеро је пуно изврсне рибе од којих су најпознатије пастрве, јегуље, крапови и укљеве. ... Од перади гаје само кокошке. Од дивљачи има само зечева и тетријеба, а зими на језеру и осталим крајевима дивљих патака. ... Црногорци су умјерени и задовољавају се с мало хране и пића. Особито су гостољубиви и за домаћина је срамота да одбије госта, а ако гост одбије позив, сматра се као презирање" 2.

Павле Ровински говорећи о храни и исхрани код Црногораца наводи да је хљеб основна храна и да се Црногорци у њега куну. Често се може чути, каже Ровински, да Црногорац каже некоме - Тако ми љеба и соли који сам изио са тобом - или, када се обраћа госту каже - Изволите код нас да мало љеба поједемо -Хљеб, као основна животна намирница, у Црној се Гори прави од: ражи, јечма, пшенице, хелде и кукуруза. Предност се даје кукурузном хљебу, истиче Ровински. Од кукурузног брашна лако се добије хлеб тако се: „Замијеси кукурузно брашно у великом вагану или наћвима са мало соли, па пошто ускваси, пече се у упретак или у црепуљи испод сача.
2.- Душан Вуксан - Петар I Петровић Његош и његово доба, Цетиње 1951. године

Док је врућ овај је хљеб врло укусан, нарочито са скорупом. Али он ускоро отврдне, јако се мрви и губи укус" 3. Од кукурузног брашна, забиљежио је Ровински, Црногорци су правили качамак са или без кромпира, скроб, кашу, цицвару, пуњене кобасице које се негдје зову мушњице, кулен, затим посебно јело звано куљеш итд. На једном мјесту Ровински наводи: „У старо доба за вријеме игумана Димитрија у Морачком манастару, како је била гладна година, сво становништво Мораче и других крајева долазило је у манастир на качамак. Народу је давато по грудва или кила качамака". Интересантно је навести како Ровински описује припремање кулиша: „Кукурузна зрна прво пеку, затим мељу, па од таквога брашна (прга) кувају качамак". Овакав качамак је укуснији од обичног качамака. Када се прави кајгана од јаја, Ровински наводи да се додаје мало сира и кукурузног брашна. Ако се кукурузном брашну дода мало јечменог или пшеничног, онда је хљеб укуснији и неће се мрвити".

Иако се пшеница мање сијала, Ровински наводи да се од пшеничног брашна прави: погача, у градовима симит и сомуни, затим приганице, проскуре (украсни колач), масеница, попара, пашта, мантије, разне врсте пита и др.

Код Црногораца није било много врста чорби и супа. То је за њих, по Ровинском, последње јело. Нешто више је тога било у Подгорици, Бару и Ријеци. Њихове чорбе су биле јако запржене брашном, луком, паприком и најчешће зачињене сирћетом и редовно су се служиле када се охладе и увијек на крају обједа.

П. Ровински посебну пажњу посвећује добијању и коришћењу меса. У Црној Гори преовладава бравље, козје и говеђе месо, док је свињског врло мало. Од пернате живине углавном се јело кокошије месо док у приморском појасу, поред ријека и језера, користиле су се разне врсте рибе. Дивљач је била мање заступљена на трпези, јер је нијесу знали добро припремити.
3.- Павле Аполоновић Ровински - Црна Гора у прошлости и садашњости, Санктпетербург 1897. год. Том II 362-376

Месо се спремало на једноставан начин, било да се кувало, пекло или сушило. Интересантно је навести, како Ровински описује, један од начина печења кокошијег меса. Наиме, добро очишћену цијелу кокошку треба посолити и ставити је унутар лубине која се припрема да се на ражњу пече. Када се испече пециво тада ће бити печена и кокош. Овако печена кокош је далеко укуснија од обичног печења или кувања. Има случајева да понеко печену кокош прелије медом из саћа.

Црногорци много користе млијеко и мљечне производе, наводи Ровински. Исто тако доста се користе и јаја. Интересантно је напоменути да Црногорци најчешће пеку јаја у врелом пепелу, рјеђе их кувају.

Што се тиче зелени, по Ровинском, највише се користила: паприка, црни и бијели лук, парадајиз, патлиџан, першун, морач, цвекла, блитва, нана, штир, лобода, купус, раштан, рјеђе грашак итд.

Говорећи о посластицама истиче да је тога било нешто више, али ипак недовољно, у Црмници и Ријечкој нахији, око Бара и Улциња, гдје се правило слатко од дуња и смокава као и разни пекмези, а у Подгорици гурабије, бисквит печен на уљу с доста шећера, слатке пите од лиснатог тијеста, халва, баклава и др.

Од пића, поред ракије и вина, чега није било у довољним количинама, правили су се и други напици, као што су: боза, зинзибира (пјенушаво пиће слично супи), разне врсте шурупа и слично.

Од спремања зимнице, навешћемо само како се у Васојевићима спремао лој и затоп. Наиме, лој од брава и говеди се истопи и излије у плитке судове кроз које се провуче канап који служи да се из суда може лакше извадити и касније објесити. Од тога котура се по потреби сијече, а затоп се прави од дробова, црне и бијеле џигерице и, наравно од лоја. Овај специјалитет може дуго да стоји и врло је хранљив и укусан.

Начин исхране у сјеверном дијелу Црне Горе је знатно другачији од онога у средишњем дијелу или приморском крају. У планинским предјелима сељак се хранио оним што му роди на њиви или му да његова стока... Главна љетна сељачка храна је хљеб и млијеко. Др Обрен Благојевић говорећи о исхрани у Пиви наводи да се у Пиви ријетко правио кукурузни хљеб, али зато је качамак са кромпиром или без њега и кисјело млијеко била главна храна. Хљеб се правио од јечменог, ражаног или рјеђе пшеничног брашна. Углавном увијек са усквасом. Пекао се искључиво испод сача. Поред овога, с времена на вријеме, заклало би се по неко јагње, посебно ако је моба или су дошли гости. Интересантно је навести да се остатак сировог меса љети чувао у сњежници и тако је могло остати по неколико дана а да се не оштети. Спремале су се и цицваре. С обзиром да млади кромпир приспијева у августу, то се понекад, док је млад преће у ватру с пепелом, пече и једе са сиром или се направи добра чорба с месом. Благојевић наводи да су јаја углавном за дјецу, јер се држало врло мало кокошију. Др Благојевић, говорећи о зимској исхрани каже: „Зими је исхрана другачија. Средњи сељак има доста кртоле и бадањ купуса, а и јечмена и ражана хљеба је тада више. Уз то, ту је купљени сир, скоруп, суво месо, лој, можда свињска маст, затим по мало лука, пасуља. За ручак се скува котао кртоле, изручи на сан или тепсију, донесе се сан сира са помало скорупа, па свако љушти себи кромпир, присмаче с мрсом и једе.


Теодор Валерио, Младе Црногорке на цетинјским бунарима

Вечера је у Пиви и зими и љети боља од ручка. То је зато што се дању из куће сви размиле на своју страну, за разним пољским и сточним радовима, а тек увече се сви скупе за синијом, и тада им се свима спреми бољи оброк. Скува се кисио купус, са сувим месом и, евентуално, помало сланине, донесе се домаћи хљеб и једе добро. Умјесто купуса, може се направити добра, масна чорба од кртоле или пасуља, такође са сувим месом. Уз то се опет изнесе сан сира и скорупа, а кад се нађе и озимачна крава или она која саставља млијеко, овда се има и помало млијека, бар за дјецу, ако не дотиче за све" 4. Што се тиче пића, наводи да се тога у Пиви мало производило. Углавном у оним селима поред ријека пекла се ракија од шљива, крушака, дрењина, јабука, али ово више узгредно. Пиће су Пивљани набављали у Конавлима или у Васојевићима, а највише за славе или тек толико да се нађе у кући. У овом крају се некада производила добра медовина, али је и она постепено изчезавала.
4.- Др Обрен Благојевић - Пива - природа, историја, етнографија и револуција, Београд, 1971. године


Типична снијежница на планини пивској

Др Јован Ердељановић описујући храну и пиће код житеља Куча, Братоножића и Пипера наводи: „Кучи једу трипут дневно: око 9 часова изјутра им је ручак, у два часа по подне је ужина и у мрак вечера. Велике разноликости у храни они не познају. Хлеб им је, фруметинов, и пшенични или ражани а ретко кад јечмени и елдовни. Праве и качамак од кукурузна брашна. Осим сира и других производа од варенике, гради се и јардум и замлаз, познати у свим нашим планинама. За најотменије јело сматра се вариво од растопљене мјешавине, у коју се успе крупнијег брашна, па се заједно дуго вари и меша. После се још додаје скорупа или млека. Месо варе или пеку. Чорбу од меса наливају за време кухања још иром, те буде врло укусна. Особита је посластица јагњећа глава, најпре осмуђена на пламену па после онако с кожом варена.

Од колача знају само за обичне погаче, даље за сукану питу или тепсију, а то је обична српска гибаница, и за приганице од потанких комадића пшеничног теста, које се пеку у маслу.

... Они су врло често морали прибегавати примитивним средствима за исхрану, особито печеним зрнима од жита и корењу од разних биљака, као козалца, гомулице, каћуна и висибабе, па и разним травама и коприви, куновој кори, мазги испод букове коре итд. Тако је народ од невоље и горке оскудице а све за љубав златне слободе падао чак на ступањ скитничких скупљача, од кога је иначе својим културним стањем далеко измакао.

Пића је срећом и сад у Кучима врло мало а некад их је било још много мање. Старо словенско пиће медовина и понешто ракије, коју су пекли од смокава, од мурви, па чак и од дрењина, били су једина пића, која су могли сами производити и то у малој количини. Вино је било реткост, јер се винова лоза није гајила. Сад је пак од свих пића највише вина, медовине готово и да нема, а ракију пеку још и од комине и од шљива. Кава се зацело још одавно одомаћила по угледу на Турке. У сваком су пићу Кучи врло умерени само не у кави" 5.

Од посуђа Ердељановић набраја: ваган из кога се једе, тигањ у коме се прже јела, сланица за со, тањири од метала, круг са кога се једе, црепуља, сач, трпеза, карлице, штругље, штругљице, дрвени каблови за сир, кутлаче, дрвени стап, каблићи, боколице, чаброви, каблице.

Петар Шобајић описујући економске прилике у Пјешивцима и Бјелопавлићима каже: „Раније су Бјело- павлићи живели скоро искључиво од стоке, сточарство је било главно занимање и привреда њихова... Са постепеним ослобађањем од Турака, они су се почели одавати све више раду земље, тако да су Бјелопавлићи сада више земљорадници него сточари. Њихово се племе сматра за једно од најбогатијих земљом; пре се у Црној Гори говорило, да неће бити глади, ако роди жито у Бјелопавлићима. ... Мало се жита сијало, највише боб и јечам, јер то жито рано зре, а с мање труда и муке. Урметин (кукуруз) почео се сејати више тек од Омер-пашине Године. Кад је у турско доба рађало у једној кући по 10-15 багаша жита (багаш чини 15 кила) сматрало се доста. ... Храна је била месо и бели мрс, оскуднијих година куповали су жито у турским градовима, у доцније вријеме ишли су за жито у Котор. ... Највише жита рађа у пољу, многом домаћину остаје и на претек. У селима у страни мање је земље. ... Ретко да коме горе роди жито, да се може прехранити целе године, већ купују жито, обично у пољана. ... И ако су Бјелопавлићи тако богати земљом, опет држе да горњаци, Дробњаци, Пивљани и друга, који живе о стоци, боље и више једу, јер кажу без стоке нема живота сељаку.

... У Бјелопавлићима рађа много и разно воће и виногради, и од тога се они много помажу. Од воћа успевају смокве, крушке, јабуке, дуње, шипке и друго, а најбоље винограде рачунају оне у Мартинићима, Слатини и Шобајићима. ...
5.- Др Јован Ердељановић - Кучи, Братоножићи и Пипери, Београд, 1907. год. стр. 260 и 261.

Од грожђа справљеју вино и од њега и свега другог воћа пеку ракију. У многим кућама се виде велике бачве за вино и ракију. Пиће продају а уз то изгоне воће на пазар у околне градове.

... Неки се баве и занатима, израђују дрвено посуђе: бурила, каце, бачве, шкипове за млеко и др. За те потребе је увек морало бити занатлија у племену, а занатима се баве само слабија братства. Ковачки занат сада држе неколике куће муслимана. ... Становници око Зете лове рибу, у реци има ових врста рибе: пастрмка, јегуља, укљева, клијен, скобаљ и липјен. Чувено је ловиште на Слапу код села Творила" 6.

В. М. Г. Медаковић наводи: „Осим стоке продају Црногорци у Приморје: сира, меса, меда, воска, кокошака, пилића, јаја, дивљачи, дрва, луча, кртоле, зеља, пшенице, ражи, овса, ваџоле и по мало јечма, сијена, сламе, а кукуруза нимало, јер га требају дома за рану" 7.

Медаковић наводи да су Црногорци имали своје пазаре: на Ријеци Црнојевића, на Прентиној Главици у Бјелопавлићима и на Виру, Котору, Будви и Рисну. На овим пазарима се обављала трговина и Медаковић истиче: „У Котору купују Црногорци: постав (платно), опанке, мараме, пасове, рашу за гаће (чакшире), копче, свиту, конце и сваке ситнарије, а највише купују соли, за тим ракије, а на гладној години наголо кукуруза, по мало уља, ориза (пиринча), цукра и каве, котлова и ламица. Брђани понајвише тргују са Спужом и са Подгорицом, а са Оногоштом мало, Морачани пак тргују са Колашином"8.

У односу на усјеве Медаковић наводи да се сије јара и озима пшеница, раж, овас, јечам а највише кукуруз, главати купус, ваџола, боб, елда, лук чесни, пори лук, црни лук, диње, пипуни, тикве; Јабуке, крушке, шљиве, диње, питоми шипак, орах, смоква и по мало мурви (ово у жупнијим крајевима).
6.- Петар Шобајић - Бјелопавлићи и Пјешивци, Подгорица, 1996. год. 106. 109.
7.- В. М. Г. Медаковић - Живот и обичаји Црногораца, Нови Сад, 1860. године.
8.- В. М. Г. Медаковић - Живот и обичаји Црногораца, Нови Сад, 1860. године.

По Медаковићу многи Црногорци држе и пчеле, као и по мало оваца, коза и говеди. Коња држе такође мало, а мазги нешто више.

Када говори о исхрани народа, Медаковић наводи: „Слаба је рана у Црногораца, он се понајвише рани сувим лебом. Црногорац не пробира много, нити тражи да што љепше изије, већ је довољан кад је само сит. Црногорац устаје рано и одма се приваћа работе, а кад одјутри онда руча. За ручак има или леба и сира или леба и лука. За објед ужије нешто боље. Вари каше или сира или меса, па кашу зачини са млијеком или скорупом, а сир и месо једе са лебом. Главна е лебна рана Црногорцу кукуруз. За зиму спреми Црногорац, по доста кртоле и метне тиглом (ћерамидом) а по врх шлемена мећу гравеле које се мећу у клак" 9.

У односу на посуђе Медаковић наводи да су Црногорци са посуђем сиромашни и једни од других га позаимљу. „Имају по један медни кота, па у том варе све". „Сва чељад еду из едног вагана. Ожице су дрвене, али замашне. Имају неке горужде (велике ожице, кутлаче) кое примају по по оке. Ако треба да исијече пециво, Црногорац извади нож иза паса, па исијече пециво на обилате комаде. Трпеза, на којој еде сниска е и проста" 10.

Мирко Барјактаревић говорећи о исхрани и пићу у Ровцима наводи: „Ако се зна какво је било основно привређивање Ровчана, може се претпоставити шта је чинило основу њихове исхране. Поред сировина животињског поријекла (мљечни производи и мање месо) све до почетка нашег столећа, пре него су прихваћени кукуруз и кромпир, јели су хлеб или кашу од јечма, ражи, хелде, проса, бара. Пшенице је веома мало сејано. И то само у нижим селима. ... Хлеб се обично пекао на каменој плочи, на којој и гори огањ на огњишту, тако што се загрће врелом жеравицом.
9.- В. М. Г. Медаковић - Живот и обичаји Црногораца, Нови Сад, 1860. године.
10.- В. М. Г. Медаковић - Живот и обичаји Црногораца, Нови Сад, 1860. године.

Да тесто по површини не би упило пепела од жеравице, преко њега су стављали лист од купуса а на катуну и лист од бљуштуре. Или се у бољем случају тесто покрије сачем преко којег се сипа жар. ... Било је у Ровцима и црепуља али не у сваком домаћинству. Земљу за црепуље, ако је није било у близини, као што је био случај у Горњим Ровцима, доносили су из Мораче а понекад чак и из Никшићке Жупе. Да би црепуље биле тврђе, стављали су у иловачу козије длаке. ... Ровчани иначе знају да спреме укусне и садржајне млечне производе (скоруп, сир масни и слани, тврди или полумасни, „грушавину"- јесење млеко од оваца које се мало посоли и меша док стоји над ватром и коме не дају да сасвим прокључа. До иза другог светског рата правили су и масло од варенике (слатко млеко) и павлаке. То су радили бућком у стапу. ... За зиму су Ровчани спремали говеђег и овчег меса (сувог). ... Зими се поред млечних производа и сувог меса, кувао пасуљ, суве махуне, кромпир. Купус се за зиму кисели, али се он углавном не кува већ једе као присмока уз хлеб или додатак другој храни. ...

С пролећа и лети праве од „зеља" (коприве), као и од блитве (зеље) врсту пите. С јесени врсту пите праве и уз додатак тикве. ... Раније су деца, нарочито чобанчад у касну јесен, проналазила и јела и дивљаке (дивље крушке) и зукве (дивље јабуке) које су иначе ситне и веома киселе. Ово дивље воће остављано је за зиму. Када устоји оно изгуби сувишну киселину. Крајем лета чобани налазе и главичице једне врсте трна „краљевац" па и то једу. ...

Када је била неродна година, гледали су да пронађу и корење трава брндуле (која има пљоснате кромпирасте главичице) и црњака (кртоласта биљка налик кромпиру). То су пекли и јели, или остављали за зиму. У несташици друге хране, гулили су липову кору, сецкали је и сушили, па млели. То исто радили су и са кором куновог дрвета. Памте најстарије особе да су у време глади млели и тукли и окласине кукуруза; ресу од леске, коприве и зеље. ...

С јесени су многа домаћинства спремали и водњицу на тај начин што се у буре ставе дрењине, дивље крушке или дивље јабуке па прелију водом и оставе да то ускисне. Водница је за невољу служила и као присмока уз хлеб.

Правили су и водницу и од вење (клеке). Спремали су понекад и медовину" 11.

И академик Миомир Дашић о природним условима за развој пољопривреде у Васојевићима наводи: , Природни услови за развој сточарства у области Васојевића, а у Горњем Полимљу још и за развој агрикултуре, били су и у далекој прошлости повољни. Међутим, земљорадња у даљој прошлости није свуда имала исти значај у привредном животу становништва. ... Од житарица тада је сијано по мало јечма, ражи, крупника, овса и хељде, и то више по околним крајевима него у равници поред Лима. Уз обиље мљечних производа (сира, скорупа, млијека) хљеб је био добар и од ових житарица. Пшеница је у ХVIII вијеку готово ишчезла као култура, иако се зна да је у средњем вијеку и у прва два вијека турске владавине прилично сијана. У вријеме сушних година мало је шта рађало, па је жито набављано на околним трговима, пазарима, прије свега у Пећи и у Скадру. А ако га ни тамо није било живјело се о месу, сиру, млијеку и зељу. ... Преокрет у побољшању исхране и на овом простору настао је увођењем нових култура - кукуруза и кромпира. ...

За масовније гајење кромпира се зна у овој области тек од половине XIX вијека. Од тридесетих година прошлог вијека отпочело је и масовније гајење кукуруза. ... Међутим, има вијести да је у околини Плава кукуруз гајен још на почетку XVII вијека, што се види из описа Скадарског санџака 1614. године који даје М. Болица...

Поред стрних или бијелих жита (пшенице, јечма, ражи, крупника, овса и хељде) и кукуруза, у Горњем Полимљу је од давнина гајено и поврће (купус, пасуљ и др.). Оно је нарочито до увођења културе кромпира имало великог значаја у прехрани становништва. ...

Природни услови, на које смо укратко указали, повољно су утицали и на развој воћарства, нарочито шљиве, крушке, ораха и др. ... Кад воће не роди, нема половине рода..
11.- Мирко Барјактаревић - Ровца - (етнолошка моно- графија), Титоград, 1984. године

Воће је допринијело штедњи хлеба, јер је свјеже коришћено у исхрани све од јула до почетка новембра, па и касније. То је повољно дјеловало и на здравље људи. Али највише воћа, особито шљиве, ишло је на производњу ракије, која се извозила у сусједне области.

Међутим, с обзиром на простране бујне ливаде и пашњаке, све до почетка друге половине XIX вијека сточарство је било главна привредна грана" 12.

Проширивањем граница старе Црне Горе, црногорски народ, колико су му ратне прилике дозвољавале, почео се нешто више бавити земљорадњом. Производио се, иако не у довољним количинама, кукуруз, јечам, раж, зоб, овас, пшеница, хељда. Доношењем из других крајева свијета неких пољопривредних култура, народ их је у почетку с невјерицом прихватао, а касније су постале животна егзистенција. То су прије свега, кромпир, пасуљ, боранија, купус, парадајиз, грашак, црни и бијели лук и друго. Од воћа је било највише јабука, крушака, шљива, смокава, грожђа. У приморју су рађале маслине, поморанџе, лимуни. Од шумских плодова дивљи нар, затим јагоде, боровнице, купине, малине, дрењине.

Иако је природа била издашна по питању разноврсности својих дарова, црногорске домаћице су спремале јела доста једноставна, али зато су та јела била здрава и укусна, што је најважније.

Црногорски народ се бавио и сточарством, нарочито у предјелима гдје су постојали одговарајући услови. Прије свега, то су крајеви сјеверне Црне Горе богати пашњацима: Пива, дурмиторски крај, Сињајевина, Бјеласица, Комови, Ровца, Морача, Санџак, дијелом Малесија, а нешто мање у другим крајевима Црне Горе. Највише се гајила ситна стока, козе и овце, а нешто мање говеда и свиње, док од пернате живине једино кокошке.
12.- Миомир Дашић - Васојевићи од помена до 1860. године, Народна књига Београд 1986. године

Црногорске шуме су некада биле богате дивљим животињама као што су: зец, срна, дивља свиња, а затим оне које се не користе за јело: вук, лисица, медвјед и друге. Од дивље пернате дивљачи било је: дивље патке, гуске, јаребице, шљуке и других.

У водама Црне Горе било је у изобиљу разне рибе, али се она користила само у приобалним крајевима, али недовољно. Од риба се највише ловио крап, јегуља, укљева у Скадарском језеру а у ријекама: пастрмка, младица, липљен, мрена, скобаљ, клијен. Било је још доста врста риба које су мање познате и слабијег квалитета. Наравно, треба навести и значај мора и морске рибе коју су ловили само становници приморских градова. Морска риба се ријетко могла наћи на трпезама у унутрашњости Црне Горе. Овај проблем и данас постоји, као што постоји и проблем да се риба недовољно користи, иако је има доста.


Пјенавац код Никшића: лов на језеру 1900. год.

Све до другог свјетског рата пчеларство је било слабо развијено. Држале су се примитивне кошнице и у малим количинама, иако је било добрих услова за интезивнију производњу меда и воска.

Имајући у виду да је природа Црне Горе у данашњим границама била на неки начин доста издашна, у прошлости због њене заосталости, неразвијености и сталних ратова није се могла боље искоришћавати. Примјера ради, навешћемо како се долазило до појединих производа. Нпр. ракија се пекла од грожђа, шљива, смокава, мурава, крушака. То се радило у малим примитивним казанима које су правили цигани и неко их је и називао „циганским" или чучавцима. У безводним крајевима, ракија се пекла за вријеме зиме, јер се тада могао користити снијег. Ракија се, у старој Црној Гори чувала у мјешинама које су прављене од овчије или козије коже. И вино се држало у мјеховима. У осталом дијелу Црне Горе ракија се држала у дрвеним бурадима, а троп у дрвеним бачвама или бадњевима. И други напитци као што су: сокови од нара, купине, малине, дрењине, клеке и друга су се правили на најпростији начин, обичним цијеђењем или држањем да наступи врење. Неки сокови су коришћени у онаквом стању какви су у природи нађени. Нпр. мезгра (муса, брезова буза, буков кајмак) се добија стругањем унутрашње стране коре младе букве и одмах се једе. Једе се мезгра од цера, букве, брезе и граба. Добра је као замјена за воду и са њом се жеђ може угасити. Одиграла је важну улогу у ратовима на безводним крајевима. И медовина се добијала на једноставан начин, прокувавањем меда и воде и она се у народним пјесмама помиње: „С вечера ме водом умивала а по ноћи слатком медовином". На крају треба напоменути да су се сва наведена пића производила за домаћу употребу а мало за продају.

Рекли смо да је сточарство било мало боље развијено у планинским крајевима, односно тамо гдје је било добрих пашњака. За црногорски живаљ је од посебне важности била свињска или говеђа кожа која је служила као једина сировина за израду обуће (опанака). Истина, опанци су се правили и од коњске и магареће коже, али тога је било врло мало. Кожа се користила на начин што би се остругала длака, а понеко би користио и са длаком. Пошто се добро осуши рационално би се резала према величини ноге с настојањем да нема отпадака, а затим опутом од овчије или козије коже би се правили опанци. Неко би правио опанке и од сирове коже која није сушена нити стругана, али су овакви опанци имали велику ману што се нога у њима клизала и што би били брзо похабани. Но, ми немамо намјеру о томе детаљисати, већ само указујемо на које се све начине животињско месо користило. Сваки дио меса од домаћих животиња људи су користили, укључујући и ноге од оваца или коза, као и унутрице. Истина, то се чинило на најједноставнији начин, обичним кувањем у води или печењем са додатком некога варива. Месо се или сушило или се користило у сировом стању. Најпознатији предјели гдје се месо добро сушило су околина Цетиња и Његуши, као и по планинским крајевима. Неки су на ватру приликом сушења стављали пелин или клеку да би месо љепше мирисало. Свињско, говеђе или бравље месо је могло да стоји, ако се добро чува, и по годину дана. Међутим, код Црногораца, у старо вријеме, није се могло догодити да суво месо остане дуже времена не искоришћено. Између осталог и гостопримства ради. Наиме, гостопримство је некада у прадавна времена сматрано светињом. Вјеровало се да је непозвани гост неко божанско биће или да је то дух неког умрлог претка. Због овога су путници намјерници у свакој кући дочекивани са великом пажњом и почастима, а ово све да се томе путнику - госту не замјери и да се не би касније на неки начин светио домаћину. Но, то су ствари празновјерја, кога је у прошлости, нажалост, било исувише. Касније, код црногорског народа дочекивање гостију званих и незваних је било из милосрђа, или да се освијетли образ. Из милосрђа правило је било - гладног нахрани, жедног напој, босог обуј и обуци, ако је рањен помози му и превиј га. Помози нејаком, болесном и прогоњеном. Не питај шта је, ко је и одакле је, већ га угости. Код Црногораца гостопримство се огледало у срдачности и једноставности - у соли и хлебу, са чиме је госта дочекивао, и зато се госту прво нудило хљеб и со. Овако је било и у вријеме дугих ратова. Старо гостопримство се у битном и данас осјећа код многах Црногораца. То и такво гостопримство је утицало да се код нашег народа чувао задњи лијеп залогај меса, хлеба, или чаша ракије, или вина, да би се почастио намјереник који му у кућу долази. Колико је гостопримство код Црногораца и колико се у томе понекад претјерује говори и сљедећи примјер. Наиме, архимандрид Јустин Поповић у Житију светог оца нашег Петра првог митрополита цетињског, чудотворца, објављеног у књизи - Бој црногораца с Махмут пашом, објављеној на Цетињу 1996. године, на страни 23. наводи: „Беше ушао у та времена још један рђав обичај у народ. Наиме, кад би славили крсно име, многи би га славили и по недељу дана, као да се славље крсног имена састоји у претераном јелу и пићу и раскалашности, а не у молитвено славље и честовању Бога и његових угодника. Тако се дешавало да гости поједу све и онако сиромашној сиротињи и оставе иза себе гладну децу и празне домове. Видећи ту недобру ствар, свети Петар изађе једном пред Црногорце са крстом у рукама, па подигавши после беседе обе руке к небу, гласно рече: Чуј те ме, Црногорци, и нека ме чује Бог и све планине: Ко од сада буде славио своје крсно име као до сада, да Бог да га с крвљу својом славио! Ова свечана и страшна молитва светог Петра тако подејствова на све Црногорце, да од тада као неким чудом нестаде овај рђави обичај међу њима".

О црногорском гостопримству доста се говорило и говори и ван граница Црне Горе. Недавно је у дневном листу „Побједа" објављена пјесма извјесног Љуба Вукмановића из Америке која говори о црногорском гостопримству. Ево те пјесме:

„Далеко си, далеко Црна Горо мила
Далеко си, далеко Црна Горо мила
Свијету ћу пјевати да си понос свима.
За свакога Госта врата се отворе.
То су обичаји моје Црне Горе.
За образ се нађе пршуте и сира,
И по која чаша црмничкога вина
Дапеко си, далеко Црна Горо мила
Свијету ћу пјевати да си понос свима".

Млијеко и мљечни производи су се у Црној Гори користили и справљали у виду: варенике (слатког млијека), кисјелог млијека, грушавине, кајмака, скорупа, масла, сира (младог, старог, тврдог, пуномасног, меког), сиревине, пршћенице, мјешавине, урде, сурутке, млаћенице). О овим производима и начину на који се припремају, рећи ћемо нешто више у посебном дијелу ове КЊИГЕ.

Да би смо имали цјеловитију слику о црногорској трпези потребно је да нешто кажемо о просторијама у којима су живјели и радили наши преци. Ово без намјере да се детаљније бавимо црногорском архитектуром.

У црногорском приморју људи су живјели у кућама од камена. Било да су куће зидане на спрат или приземне, свака од њих имала је најмање по двије просторије, кужину и собу. Кужина је просторија у којој се налази отворено огњиште. Најчешће је поплочано, а рјеђе на земљи. Огњиште је увијек у углу кужине а изнад њега вериге. Простор изнад огњишта је до крова слободан (отворен), тако да дим с огњишта излази слободно кроз кров, без димњака. На огњишту су неки имали саџак са три или четири ножице. Поред огњишта у кужини налази се понека сталажа од дасака или озидана од камена, на којој се држало посуђе или резервни дио хране. Многе куће су имале и сач, а она која то није имала, позајмила га је од других. Код неких је огњиште било поплочано или поравњено иловачом која се временом спекла и изгледала као да је бетонирана. У неким кужинама, поред описаног огњишта, постојало је и огњиште мало уздигнутије на коме се пекао хлеб и друго. У зимским данима изнад огњишта се сушило месо.

Кужина није служила само за спремање и оставу хране, већ се у њој обједовало, наравно не и када дођу гости, већ само када су у питању домаћа чељад. Јело се за ниском трпезом а сједело се на малим троношцима или је понеко имао и столовачу. Троношци су прављени најчешће од једног комада четинарског дрвета а столовача је имала полукружни наслон са резбаријом. Ови троношци и столоваче су скоро исти и у осталим дијеловима Црне Горе. Трпеза је округлог облика, толико ниска, да се за њом могло сједети само на троношцима. Иако ријетко, у неким кућама би био и сто. На кужинама у приморском крају најчешће није било прозора, а и ако је било, то су били мали отвори, на којима до појаве стакла у овим крајевима, разапињана је добро избријана јарећа или зечија осушена кожа или осушени добро истегнути мокраћни мјехур. Вриједно је напоменути да је у неким мјестима било кужина одвојених од куће, засебно озидана просторија, било да је зидана сувомеђом или са малтером, а најчешће покривена каменим плочама.


Кућа и колиба у Тепцима


Тип колибе од дрвета


Најстарија кућа у Шаранцима у селу Градини
(прва половина XIX)


Тип савардака и колиба на Брезнима


Кула војводе Лазара Сочице у Горанском - Пива
подигнута крајем прошлога вијека


Дио катуна на Планини пивској


Типична лубничка "архитектура": Једна од старих кућа
направљена од луба (јелове коре) у Васојевићима

У предјелима старе Црне Горе, укључујући и „седморо брда", кужине су биле у саставу собе у којој се спавало. Наиме, куће су такође биле од камена, а у Морачи, Ровцима, Васојевићима и од дрвета и састојале су се најчешће од једне повелике просторије која је доста дужа него што је шира. Већи дио ове просторије је углавном попођен даскама, али и не мора бити, и ту се налази покућанство, које је било јако оскудно; ту се спавало и ту су се примали гости. У мањем дијелу ове просторије се налазило огњиште, које је рјеђе поплочано и које је у свему скоро исто као што смо га описали у приморском крају Црне Горе. Што се тиче опремљености кужине карактеристично је то да су се у овим кужинама држале залихе хране, пића па и остава за друге предмете потребне за домаћинство. Истина, неки од ових предмета се држао и на тавану који је постојао само изнад спаваћег дијела куће. Неке куће су имале и избу озидану од камена. У сјевернијем дијелу је било и колиба и савардака о којима ћемо рећи нешто више у даљем излагању.

У сјеверном дијелу Црне Горе архитектура је била разноврсна и веома карактеристична. Од значаја је питање становања и живљења људи у кућама од дрвета без соба, у савардацима, у кућама са сантрачом (претсобљем), и собом, у каменим кућама (кулама). Највише је било зграда од дрвета: пресукача, савардака, дрвених кућа са избом од камена, колиба покривених проштинама и даском. Камене куће су биле покривене лучевим цијепаним даскама. У кућама са предсобљем, или без њега, спремало се јело, сједело и спавало. Било је кућа у којима је од средине XIX вијека било зиданих пећи, ово посебно у приморском и дурмиторском крају. Поред брвнара постојале су и колибе у којима се налазило огњиште са свим садржајима које смо напријед описали. Код неких планинаца било је и савардака, а то су облице састављене у купе, као пласт сијена, покривене сламом или са папрати. Савардаци су служили првенствено за стоку, али је било и оних који су их користили као колибу. Код неких домаћина били су и мљекари направљени од брвана и, као што им и име каже, служили су за спремање и чување мљечних производа. У неким санџачким селима постојали су, па и данас их има, амбари. То су такође брвнаре које су служиле за смјештај жита, брашна, сувог меса, сувог воћа и других производа. На катунима (сточарска насеља на већим планинама, најчешће као привремена насеља или љетна станишта у којима сточари живе у току љетних мјесеци када напасају стоку) постоје колибе направљене од брвана и покривене шиндром или сламом. У колиби се спавало и истовремено на огњишту кувало, спремао се бијели мрс и друго. У посебним кацама или мјешинама се купио бијели мрс и у колиби се чувао до поласка у село првих дана јесени.

Посебно је вриједно истаћи да је у једном дијелу Санџака (у неким селима у околини Пљеваља) било пекара за печење хлеба. Наиме, свака кућа је имала своју малу пекару озидану од ћерпича, одозго засвоћену и са малим отвором.

Дно пекаре је од ћерпича или иловачом поравнато. Са предње стране су постојала врата. Пекара је била капацитета до десетак хљебова. Пекло се на дрва, на исти начин као и у великим пекарама које су постојале по градовима. У пекарама се поред хљеба могао испећи и брав меса, али то је ријетко чињено, јер се месо пекло најчешће на ражњу.

И у градовима је било брвнара а и кућа зиданих од камена или суве непечене цигле ЋЕРПИЧ или од чакме (дрвених греда опкованих дрвеним летвицама), обавезно малтерисаним и споља и изнутра. И у овим кућама постојале су просторије с огњиштем у којима се спремала храна и проводио добар дио времена.

Вриједно је напоменути и то да је Црна Гора у прошлости била изложена разним разарањима и пустошењима и често се дешавало да су спаљивани и читави крајеви, па због несигурности мирног живљења и других разноврсних тешкоћа нијесу грађене дуготрајне (камене) куће.

Читалац ће примијетити да до сада нијесмо поменули шпорет као неизоставни садржај кухиње. То смо намјерно изоставили из разлога што смо хтјели да предочимо вријеме када шпорета у Црној Гори није било и начин спремања јела без шпорета. Међутим, нијесмо нашли писаних извора који говоре о времену када се први шпорет појавио на овим просторима, али према причањима старих људи то је могло бити негдје у другој половини деветнаестог вијека. Мој пријатељ Радуновић нам је испричао да се сјећа када је његова мајка говорила да је чула од своје мајке која је радила на двору књаза Николе Петровића да је књаз Никола први набавио шпорет на Цетињу. Што значи, да је то могло бити крајем прошлог или почетком овога вијека. У сјеверном дијелу Црне Горе шпорети су се касно појавили и то су били такозвани „босанци", ручно прављени од стране занатлија. Било како било, појавом шпорета нијесу се угасила огњишта и нијесу се сачеви избацили из употребе, већ се и данас могу наћи и на катунима и у селима па и у неким ресторанима у којима се спремају национална јела.

Што се тиче посуђа које се употребљавало у домаћинствима на подручју данашње Црне Горе настојали смо да прикупимо његове називе, с тим што то не значи да je свако домаћинство имало све. Напротив, како Медаковић каже, нека домаћинства нијесу имала ни котао за кување па су га позајмљивали једни од других. Иначе, нашим узгредним истраживањем смо дошли до сазнања да је у најстаријој употреби било посуђе израђено од дрвета а затим од печене специјалне земље или иловаче. Доласком Турака у наше крајеве у већој употреби је бакарно посуђе, мада подаци говоре да је бакарног посуђа било и много раније од доласка Турака. Отуда код Муслимана преовладава бакарно посуђе. У приморском појасу, поред дрвеног, земљеног и бакарног посуђа, има и стакленог и емајлираног, што је резултат прекоморске трговине, односно утицај Млетака, Аусгро-угарске, Француске.

Сима Тројановић наводи: „чим се људи упознаше са земљорадњом наступи читав обрт у њихову животу. ... Одмах су почели судове градити, огњиште зидати, и по важности редом умножавао се кућевни прибор" 13. Тројановић наводи да су судови за домаћинство у најстаријем добу прављени од дрвета. Тако је нпр. суд за воду у никшићком крају назван кофа, у Васојевићима крбља која је служила за држање брашна, у Рисну се зове стуга, а у Бјелопавлићима се правила дубина (кошница) за пчеле, а клобук је посуда за мјерење жита на багаше. Интересантно је навести, по Тројановићу, да прављење дрвених суда залази у словенску праисторију и то се радило на начин што су усијане камене облутке стављали у средину неког дрвета и тако нагоријевањем дубили га и правили шупљине или коритасте облике. Међутим, најстарији суд за кување је кора од тикве па онда крбуља. Ево како се некада кувало у кори од тикве. Чобани би помузли овце у кору од тикве па би у њу стављали усијано добро опрано камење и то један по један док вареника не проври. Послије дрвених судова настајали су земљани које су углавном жене правиле.
13.- Сима Тројановић - Старинска српска јела и пића, Београд, 1896. године

Тројановић наводи још неке интересантности од којих ћемо навести само оне за које тврди да су из Црне Горе, али и не само из Црне Горе. Најстарији начин печења хљеба је на врелој плочи, у врелом пепелу. То се радило тако што се на огњишту разгрне жар и очисти плоча, затим се простре по плочи неколико лисака бијелог купуса или раштана па се на ове листове стави тијесто и прекрије се са листовима купуса а затим се поврх овога стави жар и пепео. Овако печен хљеб је изузетно укусан. На исти начин се пече и месо. Међутим, интересантно је како се у најстарије доба кувало месо или и вариво и месо. Наиме, узме се бураг од свиње или друге животиње и пошто се добро опере, наравно изнутра, у њега се стави месо или вариво и месо скупа и наспе мало воде. То се све добро завеже и запреће у пепео и жар, или у Црној Гори, како каже Тројановић, објеси се изнад огњишта и ту се на топлоти кува. Но, ми се овим нећемо бавити, јер то није тематика ове књиге.


Ношење воде у бурилима

Радећи на прикупљању података за овај рукопис, узгредно смо дошли до сазнања да је у Црној Гори у прошлости (негдје до краја ХIХ вијека) било доста предмета који су непосредно везани за црногорску кухињу. Тај број прелази стотину. Чудно, али истинито! Вјероватно да нијесмо све ни обухватили, али ће се читалац задовољити и овим пописом:

Арцар - турпија за оштрење ножева
Бадањ - буре или већа каца или дрвена цијев за проток воде за млин
Бакрач - посуда од лима, емајла или бакра
Банак- сталажа
Банкет - клупа за сједење
Барел - мјера за тежину, око 50-60 килограма
Баријо - дрвена посуда за воду
Бардак - врста крчага, чутурица од изрезбареног дрвета
Бауо, баун, баул, бајул - дрвени сандук
Бачва, каца - дрвена посуда за смјештај сира, скорупа, купуса идр.
Бићерин - мала ракијска чаша
Боланџа - врста ваге
Боцун - флаша
Бокара, букара - већа дрвена чаша
Бременица - дрвена посуда за воду са два мала отвора
Брока - канта (за воду)
Бронзин - емајлирани бакрач
Брштулт - пржулин
Буклија - дрвена изрезбарена чутура
Бурило - дрвена посуда за воду слична бременици
Буре - затворена посуда од дрвета за ракију, вино и др.
Бутиља, ботиља, боцун - флаша
Буца -дрвени суд за воду мањи од бременице
Ваган -дрвена или бакарна посуда за јело
Важ - тегла
Вериге, комостре - ланац изнад огњишта на који се вјеша котао
Глада - колиба
Гвантијера - послужавник
Гот- чаша за воду
Грататјер - ренде
Граделе - роштиљ
Дебе - дрвена качица за кајмак запремине до два килограма
Димироџак - двије гвоздене полуге изнад огњишта
Ђугум - бакарни суд за воду
Заватка - мала посуда за захватање воде и др.
Жара - ћуп
Жбан дрвена посуда за воду
Филџан - шољица за црну кафу без дршке
Фрешко - свјеже
Фета - кришка: танко исјечен хлеб или сир
Ибрик - бакарни суд за воду мањи од ђугума са два отвора
Каба - дрвена посуда за воду
Kapuгa — столица
Карлица - дрвена посуда за разљевање млијека
Каца - дрвена бачва
Кача, кутлача - велика кашика за сипање супе
Кашун - дрвени сандук
Качамаш, туцањ - дрвена направа за мијешање качамака
Когума, џезва - посуда за кување кафе
Коната - шерпа
Котао - бакарни или лимени суд
Крављача - дрвени суд за мужу стоке
Креденца - ормар за посуђе
Куријача - врста тепсије
Кућарин - мала кашика
Купица - мала стаклена чаша, обично од дебљег стакла
Лама - канта
Леђен, каин лавор
Лисија - пепео, цијеђ од пепела
Лопижа - земљени лонац
Лазањур, оклагија - дрвени штап за развлачење јуфке
Мацола - туцањ за месо
Мошкијера - ормарић са мрежом за сушење сира
Мезарола - велики дрвени суд за воду (као барило)
Мјешина, мијех - учињена козја или овчија кожа за пиће или бијели мрс
Маштрафа - стаклена чаша
Мјечар - остава
Муљача - дрвена посуда слична бурету у којој се солила срдела
Мушкатијера - остава за храну са мрежом која је штитила од инсеката
Напа - лимени левкасти отвор изнад огњишга
Наћве - дрвено корито за мијешење хлеба
Ножице - маказице
Ожица кашика
Пињата - шерпа
Пиз - тег, најчешће камени, којим се притискало месо или срделе у муљачи
Пило - камена посуда за чување уља
Пирлија, лакомица, лијевак - посуда за претакање течности
Пирун - виљушка
Пјадела - шерпа, овална посуда
Пљат - тањир
Пржун, пржулин - плехана затворена посуда за пржење кафе
Пријеклад - старинско огњиште - уздигнута гвоздена шипка на коју се наслањају дрва
Просуља, тигањ, тава - посуда са дршком од плеха или емајла за пржење
Рукатка - бакарни сахан са поклопцем
Саксија - земљана посуда у којој се кува јело
Сач - метални издубени поклопац испод кога се пече и кува
Саџак - најчешће метални троножац на огњишту
Сахан - бакарни тањир
Скриња - дрвени сандук за робу и др.
Сланик - најчешће дрвена посуда за со
Синија, трпеза - округли ниски сто за којим се једе
Синџир - ланац, може да служи као вериге
Сић - лимена или емајлирана посуда за воду
Сканција - полица за суђе
Сито - направа за сијање брашна
Стап - дрвена посуда за метење масла
Ступа - направа у дрвету за тучење жита
Супијера, терина - посуда за супу
Тавулин - астал
Таин - оброк хране
Таулин стољнак
Творило - калуп за сир - најчешће од дрвета
Тестија - земљани суд за воду сличан ибрику
Тећа - шерпа
Треница - даска
Црепуља - земљана посуда у којој се кува и пече
Черјен дрвене летве повезане као мрежа које виси на зиду више огњишта. Служи за вјешање посуђа и др.
Чабар - дрвена посуда за воду, млијеко
Чоплити прстима кидати
Џезва - бакарна посуда за кување кафе
Шкањ мала дрвена столичица
Штругља - дрвена посуда за мужу.

Ова трпеза црногорског народа, иако непотпуна, није ништа друго него дио његове историје. Она говори како се човјек борио са природом и не само са природом, да би опстао и не само опстао, већ да би сачувао своје физичко и ментално здравље и своју виталност. То му је био императив да би се могао борити и против непријатеља којих је у прошлости било на овим просторима на претек. Услови за живот Црногораца су били тако тешки, тежи и од самих ратова и ратних недаћа којих је било исувише много. Но, у свему томе наш народ је знао да из природе извуче све оно што се могло ишчупати и да то искористи тако да у доброј мјери задовољи основне физиолошке потребе организма. У травама, млијеку и месу је нашао највећи дио састојака који су неопходни човјековом организму. То су наши преци добро знали. Знали су они да храна мора бити свежа, здрава и чиста и да је добро припремљена. Да је храна била свежа, чиста и здрава то је евидентно, а што се тиче припремања те сиромашне хране, довољно је и данас спремити било које јело на старински начин па ће се свако увјерити да је врло укусно и уз то калорично.

Многа јела су настала у тешким условима, у збјеговима, у пећинама у разним невољама. Тако нпр. спремање меса на пари, на вареници, у земљи и сл. су чобани измислили, и то не од бијеса, већ невоље. У збјеговима није се могло искористити сва вареника, па да не би стока „прегорела" морала се вареника просипати. Отуда су измислили да се кува месо на вареници.


Све рјеђе виђен призор: још понеко
користи црепуљу и сач

Безводни крајеви, такође у збјеговима или на катунима су натјерали чобане да спремају месо на пари или у земљи. Сир у вареници, грушевину и многа друга јела су производ маште чобана или чобаница. За највећи број њихових јела није било потребно доста посуђа. Један котао и по која дрвена кашика а нож, то је свако мушко чељаде имало. И јела од дивљачи су такође настала у временима оскудице и глади. Иако је и данас тешко уредити јело од дивљачи, наши преци су то радили једноставно али увијек укусно.

Да су нека стара, скоро заборављена, јела заиста укусна говори и чињеница, да су се, истина са неким малим измјенама, нашла и у савременим куварима. Поред овога, у недавној прошлости, биле су каване, механе, ашчијнице, гдје су се могли наћи стари специјалитети. И данас се појављују модерни ресторани у којима се спремају јела испод сача, качамак, цицвара, ћешке, крап са сувим шљивама, сувомеснати производи и многа друга. Поменућемо одавно познату кафану на путу од Цетиња према Његушима, на мјесту званом Чекање, гдје се деценијама може наћи, поред осталог, и медовина, или на Крнову, на мјесту званом Буковик, качамак са кисјелим млијеком или смочан качамак.

На крају да напоменемо и то, да за описана јела нијесмо наводили мјере (количине) појединих састојака, јер се ни у прошлости није мјерило на вагу, али је зато свака домаћица добро знала колико чега треба ставити у јело, с тим да је морала знати за колико се лица спрема то јело. Ми смо настојали да сва јела прикажемо онако каква су у прошлости и била, како и на који начин су се спремала, чак не користећи ни шпорет, иако се први пут појавио у другој половини ХIХ вијека, али је прошло још доста времена да би га имало свако домаћинство, а на катунима ни данас га нема. И данас се кува на огњишту, гдје висе старе добре вериге.