Miloš Bjelić
UŠĆE - Roman o Beogradu

8. KOJOJ OTADŽBINI?

       -Gospodine Meštroviću, gosparu! -začu Meštrović glas za sobom.
       Kada se okrenu, ugleda visokog mladog čoveka, čije mu je pristalo crnpurasto lice izgledalo odnekud poznato.
       -Da nisi ti ono... -zausti Meštrović još uvek u nedoumici.
       -Perov sin -pomože mu Trifun.
       Sin Pera 'Dobrovoljca', klesara koji je radio one mermerne ploče za porodičnu grobnicu Meštrovića u Budvi. Zvali su ga Dobrovoljac jer je, još kao mladić, prebegao bio iz Boke u Crnu Goru kako bi izbegao službu u austriskoj vojsci. Tako je posle dospeo i na Taraboš, za bitku sa Turcima.
       -Tražim te po celom Beogradu, jadi te ne snašli! -reče mu Meštrović. I dodade: -Sigurno si sišao sa nekim vaporom... Bio si otišao u mornare iz Boke, nije li tako?
       -Pa i jesam -potvrdi Trifun. -Ali sam eto rešio da se skrasim negde, da bacim kotvu.
       -I to ovde, u Prestonici?
       -Nije mi loše ovde. Otvorio sam radnju u kojoj prodajem samo južno voće. Prva takva u Beogradu! Evo je dva koraka odavde, bilo bi mi drago da vam je pokažem -pozva ga Trifun.
       Meštrović prihvati, Ana mu je ionako bila poručila da kupi voća. Tek što je bio izašao sa kafe i konjaka u hotelu 'Moskva' gde se bio sastao sa bratom Vladom koji ga je privoleo da putuje sa njim u Zagreb poslom. 'Ti poznaješ tamošnje političare' zamolio ga je Vlado. 'A bez njih nema ništa.. Dovoljno je da ti kažem da je Ministar lično zatražio da vodim te pregovore.'
       Radilo se o petroleju. Kud god da makneš ne gine ti da osetiš njegov miris, a dolari i funte uvek su u blizini, pomisli Meštrović; nastojeći da održi korak sa Trifunom. Govorilo se da je otvoriti benzinsku pumpu gotovo isto kao otvoriti mali zlatni rudnik. Kamiona bilo je svakog dana sve više, a i privatni automobili već su zaglušivali uličnu vrevu svojim trubljenjem i plašili svet škripom kočnica. Koliko juče, neki mladić, prvi put sam za volanom, izgubio kontrolu i srušio zid jedne prizemne kuće na Karaburmi dok je porodica bila za večerom... Osim toga, Vlado je bio pomenuo mogućnost bušenja dole u Boki i to će se morati ozbiljno razmotriti. Izgleda da turizam i bušotine nafte nikako ne idu zajedno, zaključi Meštrović; naravno ako se ne bi radilo o izuzetno velikim rezervama.
       Put u Zagreb privlačio ga je i zbog prilike da provede nekoliko dana sa Sonjom, s obzirom da Vlado nije imao ništa protiv da je povede tamo. 'Tvoje putovanje biće privatno', naglasio je Vlado.
Još večeras ću se dogovoriti sa Sonjom o tome, smislio je nastojeći da, istovremeno, održava nit razgovora sa Trifunom.
       Trifunova radnja bila je na Teraziskoj padini, u blizini pijace. Dosta prostrana ali skromno opremljena. Kad uđoše Meštrovića zapahnu dobro mu poznati miris narandži, koji se mešao sa blagim vonjom lorbera. Bilo je tu, pored narandži i limunova, još i narova, rogača, suvih smokava i suvog grožđa, banana i datula; sve to u malim drvenim sanducima u kojima je voće bilo dopremljeno. U dnu radnje bila su vrata koja su vodila u prostoriju gde je Trifun smestio jedan gvozdeni krevet kao i nešto kuhinjskog nameštaja, tako da nije morao da plaća posebno za stan.
       Za tezgom krcatom voćem bio je mladić sa bokeljskom kapom na glavi ispod koje mu je provirivala gusta tršava kosa crvenkasto-žute boje. Osmehnuo se od uva do uva kad mu Meštrović pruži ruku.
       -Znam, kako ne. Moj otac je donosio ribu i mušule u vašu kuću, kad god je imao što sveže -reče mladić, koga je Trifun zvao 'Žuća'.
       Meštrović izabra narandže i narove koje mu Trifun stavi u kesu. Ni za živu glavu nije hteo da naplati to.
       -Dobro, onda -reče Meštrović pokazujući prstom na jedre crvenkaste mandarine lepo upakovane u drveno sanduče. -Za ovo ću ti ipak platiti. Želeo bi da Žuća odnese to sanduče jednoj mladoj gospođi. Ona živi u Krunskoj ulici.
       -Može, kako ne. Iz ovih stopa -reče Trifun.
       Meštrović htede da zapiše Sonjinu adresu, ali Žuća odmahnu glavom.
       -Pamtim ja sve, ni brige -reče Žuća.
       -Došao ovde da uči za fuzbalera -osmehnu se Trifun. -Svaki put se vraća sa igrališta izubijanih cevanica. Ubacio se u neki klub na Čuburi gde lopte i dresove sami kupuju.
       Kada Žuća ode sa mandarinama, Meštrović upita:
       -I kako si uspeo da skupiš papire za otvaranje radnje? Koliko ja znam, traži se potvrda o stručnosti. Mornarski papiri neće ti vredeti.
       -Sve će to biti cakum-pakum za koji dan -reče Trifun. -Već smo podneli zahtev za registraciju radnje i dobili privremenu dozvolu. Imam jednog ortaka, zove se Vasilije Živković, Srbijanac od Milanovca. On ima dozvolu za trgovinu na veliko i malo, a poznaje koga treba u opštini. U radnju se ne meša mnogo, više voli da preprodaje prasad.
       Trifun ispriča, ukratko, o transportu prasadi za Beč; izostavivši ono o Marku koga Meštrović nije poznavao. Niti pomenu kako mu je Vasilije pomogao da proda nakit i dukate jednom Cincarinu koji je imao sajdžinicu kod Cvetkove mehane, pod uslovom da nikome ne zucne o tome.
       -Voleo bih da se vidim sa tobom i sa tvojim ortakom -reče Meštrović. -Kad se vratim sa puta u Zagreb doći ću ponovo da se dogovorimo. Ani ću dati adresu tvoje prodavnice, ona često treba južno voće... Pod uslovom da sve naplatiš normalno. Ne brini, Ana će biti presretna ako je pustiš da sama izabere voće... A ovaj dinar daj tvom pomoćniku kad se vrati, simpatičan momak. I još nešto, Trifune -dodade Pavle Meštrović posle kraće pauze. -Niko ne treba da čuje o pošiljkama voća u Krunsku ulicu.
       -Ni bele nećemo o tome, gospodine Meštrović! Ni ja ni Žuća -obeća Trifun. -Nije uzalud naše gore list, pouzdan momak. Samo mu slabo ide ono sa fuzbalom.
       -Poznajem ja jednog funkcionera BSK-a, Beogradskog futbalskog kluba hoću da kažem, koji će pošteno oceniti da li je za fudbal. Kad se vratim s puta podseti me na to.

       U crvenim somotom obloženom kupeu prve klase spavaćih kola noćnog voza za Zagreb bilo je ugodno toplo uprkos hladnom vetru koji je šibao napolju. Vlado izvadi iz svoje putne torbe bocu viskija i nasu ga u čaše koje im je bio doneo kondukter zajedno sa posudom punom leda i bocom soda vode. Pavle je od malena pamtio brata kao pomalo hladnog i dosta zatvorenog u sebe, strogo kontrolisanih pokreta i izraza lica; nije čudo da je imao uspeha u diplomatiji, pomisli.
       -Sonja će putovati sutra. Znaš već, žensko; nije mogla da se pripremi na vreme. A možda je i bolje da ne putuje sa nama u istom vozu -reče Pavle Meštrović.
       -Biće belaja ako Ana sazna nešto o njoj -osmehnu se Vlado. -Leda?
       -Podosta. A sode samo malo, koliko da zapenuši... Neće saznati, a i Sonja zna kako da bude diskretna. Uostalom, Anu mnogo ne interesuje gde ja provodim vreme. Više se brine za sina, Mirka, a posebno zbog toga što se posvetio umetnosti; htela je da on studira za doktora medicine. Gotovo svakoga dana ide u crkvu svetog Antuna da moli za njega, posebno od kad je čula o onoj stipendiji za Pariz.
Vlado otpi iz svoje čaše i nastavi razgovor tihim glasom, njegove reči gubile su se u kloparanju točkova ispod vagona.
       -Tamo, u Hrvatskoj, ima jedna dosta uticajna grupa koja bi želela da proda petrolejske koncesije u Slavoniji Nemcima. Ima već mesec dana kako u Zagrebu boravi predstavnik jedne kompanije iz Hamburga, inženjer Kurt Štajner. Izgleda da im je obećao zlatna brda. Međutim, pojavila se i jedna američka kompanija, kojoj je uspelo da zainteresuje Kralja lično. Hoće da buše ne samo u Slavoniji, već svuda gde bi moglo da ima nafte i zbog toga bi im više odgovarala koncesija za celu Kraljevinu SHS. Radi se o nevelikoj kompaniji, ali vrlo dinamičnoj. Lični savetnik generalnog direktora te kompanije, geolog Stiv Peterson dolazi u vezi toga. Poreklom je iz Norveške, gde su već imali vrlo uspešna bušenja. Sa njim treba da se vidim u Zagrebu - a možeš misliti koliko to Štajneru i njegovoj grupi odgovara.
       -Ali, u svakom slučaju, moraće doći do licitacije -reče Pavle.
       -Valjda znaš nešto o tim međunarodnim licitacijama. Tu se podmazuje i špijunira na sve strane. Ako poznaješ protivnikove karte, licitacija je samo formalnost. A ide se i dalje od toga; imamo indicija da će pokušati nešto kako bi diskreditovali Petersona još po dolasku u zemlju. Zato sad šalju mene. Treba da obezbedim kako bi se odlučilo između Štajnerove i Petersonove kompanije onako kako to najviše odgovara interesima zemlje. I Kralja, naravno.
       -Ne vidim šta ja mogu da pomognem tu? I kakvim razlozima se može pravdati moje učešće u svemu tome, ako se uzme u obzir da ću doputovati u Zagreb privatno?
       -Reći ćemo da si kao poslanik zainteresovan za prospekt bušenja u Boki. A meni treba da znam koje od uticajnih političkih ličnosti u Zagrebu stoje iza Štajnera.
       -Ali ja nisam za to da se buši kod nas dole u Boki! Uostalom, kažu da su još Austrijanci bili pokušavali nešto tamo, ali bez rezultata.
       -Molim te da nikome ne zucneš o tim pokušajima -uozbilji se Vlado. -Mogućnost bušenja u Boki i u Pomoravlju je važna karta u ovoj igri; reći ćemo samo da su bušenja tamo u fazi idejnih projekata. Zajedno sa već dosta uspešnim pokušajima u Banatu, pomoći će nam kako bi se Peterson ozbiljno zainteresovao za licencu koja pokriva čitavu teritoriju Kraljevine. Moja veza u Zagrebu izvestila je da je Štajnerov glavni adut baš to, da nafte ima samo u Slavoniji; tvrdi da su ostale geološke strukture u zemlji isuviše mlade za naftonosne slojeve. Jedva da se uspeo formirati mrki ugalj, i to većinom pun jalovine.
       -Ko ti je ta veza, ako se sme znati? -upita Pavle.
       -Jedan nesvršeni geolog koji je počeo svoju karijeru dole u Boru. On je u beogradskim šik krugovima poznat kao Lule. Tu skoro je napustio Beograd i otvorio fotografsku radnju u Plitvicama, gde slika strane turiste... Ali molim te da to ostane strogo među nama.
       -Znam ja tog Luleta -reče Pavle. -Taj je svim mastima namazan, a nije isključeno da su ga još u Boru zavrbovali Francuzi. Kažu da je morao da kidne iz Prestonice zbog neke afere oko predujma miraza - kada je dobio novac ostavio je verenicu na cedilu.
       -Oštija, čak i do tvojih ušiju dospelo to o Luletu! Već se ne zna ko radi za koga -odmahnu glavom Vlado. -Mi računamo da samo u Beogradu ima oko dve stotine agenata raznoraznih stranih obaveštajnih službi, neki od njih rade još od pre rata.
       -Pitam se što se tome ne stane na put? -primeti Pavle.
       -Ako bi ih pohapsili trebalo bi dragocenog vremena da otkrijemo njihovu zamenu... Baška štp ovima za koje znamo bar se može sa vremena na vreme podmetnuti kakva informacija, za koju smo zainteresovani da dođe do ušiju njihovih šefova... Ustvari, samo oni koji se bave vojnom špijunažom završe pokadkad u zatvoru. Međutim, danas njihov posao nije ograničen na vojne stvari. Privredna špijunaža postala je broj jedan. A i privatni život krupnih privrednika i političara predmet je posebnog interesa. Tvoja veza sa Sonjom, na primer, verovatno je već negde registrovana.
       -Ali ja sam ti relativno sitna riba, Vlado! -nasmeja se Pavle sležući ramenima.
       Vlado nasu još viskija u čaše i razgovor pređe na porodične stvari pa Pavle iskoristi priliku da porazgovara sa Vladom o sinovljevom putu u Pariz. Uskoro zatim zavukoše se pod toplu ćebad svojih uskih ali udobnih postelja.

       -Inspekcija! -oštro se obrati prosedi carinski službenik, koji je imao prišivene troduple zlatne 'štrikle' na rukavu uniforme, prebledelom dežurnom cariniku na zagrebačkom aerodromu.
       Dežurni ni ne pogleda ponuđenu mu inspektorovu legitimaciju; poznavao ga je još iz vremena kada je radio na graničnim prelazima u Sloveniji, pretražujući međunarodne vozove. Inspektora je bio glas da mu ne može promaći ni najsitniji propust u službi.
        Inspektor zatraži carinski dnevnik i uputi se zatim u mali magacin gde su se čuvale uvezene stvari za naknadnu carinu, zajedno sa zaplenjenom robom - u većini cigaretama i pokojom bocom skupog žestogog pića. Nije mu trebalo ni desetak minuta da uporedi te stvari sa zabeleškama u dnevniku.
       -Izgleda da je sve u redu -reče inspektor, ali mu ne izmače vidno olakšanje koje se ocrta na licu dežurnog carinika.
       Budnim okom prelete još jednom prostoriju.
       -A ova akten-tašna ovde, šta će ona u magacinu? -dodade inspektor upravivši na carinika pogled svojih sivih, prodornih zenica u kojima nije bilo ni trunke humora.
       -Izgleda da ju je zaboravio neki od putnika jutrošnjeg aviona za Beč -pokuša carinik da se izvuče.
       -Nisam video ništa o tome u dnevniku -reče inspektor suvo, otvorivši akten-tašnu i istresavši njen sadržaj na sto.
       Pokaza se da su u tašni bili neki stručni geološki časopisi na Engleskom među čijim su se listovima nalazili papiri sa mapama Posavine i okoline Zagreba. Na mapama su bili ucrtani mali tornjevi za bušenje nafte.
       -Policija će sigurno želeti da zna kome pripada ova tašna -primeti inspektor.
       -Nemam pojma -oglasi se carinik čije je lice sada bilo crveno. -Jednostavno ju je neko od putnika zaboravio kraj pulta... Da pozovem dežurnog policajca sa službenog ulaza? -dodade on nevoljno.
       -Kasnije. Prvo da vidimo da li je u pitanju kakva državna tajna -otseče inspektor čijem pogledu ne izmače nova promena na licu dežurnog: prebledeo je bio kao krpa.
       Vlado Meštrović, u pratnji jednog mladog čoveka u civilu, uđe u carinarnicu.
       -Gospodine Meštroviću, iskrsla jedna delikatna stvar -reče inspektor pokazujući mu časopise sa mapama. -Neko od putnika zaboravio tašnu sa ovim papirićima!
       -Zna li se ko? -upita Meštrović prelistavajući papire iz tašne.
       -Ne zna se, niti je izgleda bilo vremena da se stvar zavede u dnevnik. Dežurni carinik predlaže da se predaju policiji radi istrage -reče inspektor, kao oklevajući.
       -Ja, ovaj, samo sam mislio... -zausti dežurni carinik.
       -Nije potrebno uplitati policiju -reče Meštrović pokupivši one papire sa stola i stavivši ih ponovo u akten-tašnu, koju je zatim predao svom mladom pratiocu u civilu. -Ja uzimam na sebe da sredim tu stvar. Ovaj slučaj verovatno spada u sektor kontrašpijunaže i zato će biti najbolje da se stvar preda direktno njima. Moj pomoćnik će se pobrinuti za to.
       Meštrović zatim izvadi iz svog nesesera jedan dokumenat overen velikim pečatom sa kraljevskim grbom i pruži ga dežurnom cariniku, koji nije znao da li treba da odahne ili strahuje od obrta koji su uzele stvari sa onom akten-tašnom.
       -Ovlašćenje da mister Peterson, putnik iz Beča, može ući u zemlju bez carinskog pregleda, kao gost našeg ministarstva -reče Meštrović.
       -Treba li da zavedem to u knjigu? -upita carinik.
       -Neizostavno -primeti Meštrović.
       -Koliko li su mu samo platili da pokuša da podmetne te mape Petersonu? -reče Meštrović, više kao za sebe, kad dežurni carinik ode u svoj biro.
       -Možemo povesti internu službenu istragu o ovom slučaju... ako je potrebno -reče inspektor videvši da Meštrović odmahuje glavom.
       -Neće biti potrebno. Nego, vi uvek trebate carinika dole na albanskoj granici?
       -Ko leba nasušnog. Cveta šverc duvana tamo sve u šesnaest. Oni iz Niške fabrike duvana protestovali pismeno i pretili da će izneti stvar na jednu od sednica Skupštine.
       -Znam, znam. To je, dakle, u redu... Ne čujem li ja to motor aviona iz Beča? -upita Meštrović kada se dežurni carinik vrati.

       Bratovljevo odlazak na aerodrom Pavle Meštrović iskoristi za šetnju po centru Zagreba, koju završi u jednoj od kafana gde su služili belu kafu 'po bečki', sa pavlakom i zemičkama.
       Kelener mu donese novine uokvirene u ram od trske.
       Tek što otvori novine, Pavle opazi gužvu na trgu ispred kafane. Začuše se policiske pištaljke i glasni povici. Kroz staklo izloga videle su se grupice studenata. 'Dole batinaši!' -čulo se.
       Meštrović je mogao videti zatim kako se policija razvi u streljački stroj nastojeći da potisne demonstrante sa trga u pokrajne ulice. Međutim neki od studenata počeše da ih gađaju kamenicama i policiski stroj otpoče da se povija. Utom na trg stiže jedna grupa žandarma na konjima. Sada studentske grupice počeše da se rasipaju i povlače. Iznenada, jedna od kamenica pogodi izlog radnje nedaleko od kafane i začu se glasna lomljava stakla. Neko od policajaca opali u vazduh a oni na konjima umešaše se među studente udarajući nemilice gumenim pendrecima. Uz gromoglasno trubljenje, stigoše dva policiska kamiona pokrivena ceradom.
       Studenti su počeli da napuštaju trg u trku, nastojeći da izbegnu agente u civilu koji su počeli da hapse i trpaju u one kamione svakoga na dohvatu ruke. Pavle Meštrović ugleda visokog studenta koji se već dva puta uspeo da izvije iz ruku agenata, a zatim da se dočepa vrata kafane. Na svoje iznenađenje, prepoznade u njemu Mitra. Evo ga opet, i to usred Zagreba! -pomisli Meštrović. Ima li čorbe u kojoj taj nije mirođija?
Brkati kelner poumi da prepreči zadihanom Mitru ulaz u kafanu ali Meštrović ustade i umeša se.
       -To mi je rođak -reče on kelneru, tutnuvši mu u šaku dvodinarku.
       Iznenadni susret sa rođakom poslanikom u zagrebačkoj kafani ostavi Mitra, još uvek zajapurenog od rvanja sa policijom, bez reči.
       -Ne mogu da sednem sa vama, ujače -reče Mitar kad se malo pribra. -Čeka me jedan poznanik ovde.
       Mitar se potom približi stolu u uglu, gde je sedeo besprekorno odeven četrdesetogodišnjak, koji je čitavo vreme pre toga bio zadubljen u jedne bečke novine; kao da ga nije zanimalo ono što se dešavalo u kafani i na trgu. On pruži ruku Mitru, sa naglašenom učtivošću, a zatim se dogovori sa njim u pogledu porudžbine. Kad se kelner udalji, Mitar se naže preko stola i obrati se svom sagovorniku tihim glasom:
        -Drug Stari, pretpostavljam? Ja sam Cetinjanin, tako su mi rekli da vam se predstavim. Došao sam u Zagreb radi organizovanja međugradskih konsultacija po socijalnim pitanjima studenata. U komitetu su mi rekli da porazgovaram sa vama.
       -Znam, znam... Vi studenti iz gužve u gužvu. Čuo sam o neredima u Beogradu. A sada ovo ovde. To mora da prestane ako želimo da nas respektuju kao politički pokret. Ne možemo priuštiti sebi da budemo simbol dizanja galame po ulicama i razbijanja izloga -izgovori Mitrov sagovornik a njegove zeleno-plave oči zasvetlucaše hladno.
       -Što gore i veća gužva, to bolje - to vam je naše studentsko mišljenje. Ja vam samo mogu reči da siromašni studenti žive na ivici gladi -otseče Mitar, iznenađen tonom sagovornika u kome je otkrio zapovedničku notu.
       Osećao je da ovaj ovde Stari nije navikao da mu se protivureči. Ali ni on nije bio od onih što popuštaju olako.
       -Revolucionarne akcije moraju biti zasnovane na disciplini. I treba ih preduzeti samo kad situacija sazre -primeti Stari, očigledno nezadovoljan.
       -Vidite, gospodine -zbog nečega Mitar pređe na takvo oslovljavanje. -Ja, kao i većina mojih kolega, studiramo gotovo na hlebu i vodi. Niko nam ne plaća ni za stan ni za hranu, a o kakvoj stipendiji ni reči. Kod kuće sirotinja i jad. Kud će više da sazreva ta naša nevolja?
       -Studentski problemi se moraju sagledati u okviru borbe radničke klase -Stari će.
       -Ja nisam ovlašćen da usaglašavam političke linije -primeti Mitar. -Došao sam ovde da se dogovorim sa zagrebačkim kolegama o zajedničkim socijalnim akcijama; to nas više interesuje nego politika. Mi smo za socijalnu revoluciju u kojoj će učestvovati sva sirotinja u zemlji, uključujući tu i studente.
       NJegov sagovornik nije skidao pogled sa trga, gde se okupljala grupica agenata u civilu koji su se dogovarali o nečemu. Baci brzi pogled na sat, koji se Mitru učini zlatan.
       -Dobro, onda. Onaj među vama tamo, studentima u Beogradu, zadužen za političke akcije neka odmah stupi u kontakt sa Ješom iz sindikata grafičara.
       Radi dogovora o koordinaciji. Toliko valjda možeš da preneseš -dodade.
       'Stari' pozva kelnera i plati. A onda, i ne pozdravivši se čestito sa Mitrom, iščeznu nekud u pravcu toaleta, par trenutaka pre nego što dvojica iz one grupe agenta uđoše u kafanu.
       -Eno, onaj dugački u uglu -reče agent sa sivim šeširom.
       Mitar poumi da skoči i da beži ali agenti se u magnovenju stvoriše kraj njegovog stola. Nije bilo sumnje da će upotrebiti silu ako bilo šta pokuša.
       -Legetimaciju! -zareža drugi agent, glavati ćelavko u kome je lako bilo prepoznati demobilisanog podoficira. -Student, naravno. I još iz Beograda -reče ćelavko trpajući Mitrovu legetimaciju u džep od jakne.        -Hajde, momak, pođi ti lepo i mirno sa nama. Ne želimo skandala u ovoj pristojnoj kafani.
       Mitar nevoljno ustade i pođe za njim, a agent sa sivim šeširom iza njih dvojice. Meštrović poumi da ustane i da se umeša, ali odustade. Sa ovima ne vredi ni pokušavati, pomisli. Priseti se jednog kapetana pridodatog upravi grada u Zagrebu, Maneta Nikolića, o kome mu je govorio brat u vozu.
       U upravi grada Meštrovića dočekaše sa izgovorima. Kapetan Mane bio je zauzet, hitna državna stvar. Jasno da poslanici imaju zakonsko pravo da se raspituju o političkim zatvorenicima, ali do ovog trenutka nijedan od studenata koji su učestvovali u demonstracijama još nije bio legalno uhapšen... I tako sve dok se u prijavnoj sobi ne pojavi kapetan Mane lično. Bio je to stasiti, naočit vojnik, kome je oficirska uniforma pristajala keo salivena.
       -Sedite, gospodine poslaniče -reče kapetan Mane kada ga uvede u svoju kancelariji na čijem je zidu bila velika Kraljeva slika. -Kakva čast pozdraviti ovde nekog iz Prestonice. Znam, znam, radi se o uhapšenom beogradskom studentu. Već sam dao nalog da ga pronađu. Kad bi se posvetili studiranju, toliko koliko pravljenju nereda...
       -To isto i ja kažem -osmehnu se Meštrović. -Samo ovoga puta izgleda da se zbilja slučajno našao tamo na trgu, posmatrao sam sve kroz izlog kafane.
       -Doveli ona tri Slovenca -reče ordonans, koji uđe lupivši oštro petama.
       -Dobra prilika za vas, poslaniče, da vidite kakve sve nevolje nam vešaju o vrat... U redu? Uvedite ih -naredi kapetan Mane.
       Slovenci su bili četrdesetogodišnjaci, svi omanjeg rasta, punački, crvenih zadriglih lica. Od kranjskih, piva i rumenog cvička, pomisli Meštrović.
       -Protestiramo! Ilegalni arest na tlu domaje -govorili su uglas.
       -Uhapšeni su blizu austriske granice, na strani Banovine Hrvatske. Bilo ih je najmanje petnaestak, neki naoružani lovačkim puškama. Ali samo ovu trojicu trapavih uspesmo da uhvatimo. Ostali kidnapovali dva financa i odveli ih nekud u Sloveniju -raportirao je odsečno mladi potporučnik.
       -Šta su švercovali ovog puta, auto delove? -upita kapetan.
       -Bicikle! Svi su vozili nove novcate bicikle kad ih je presrela patrola. Većina ih pobacala u žbunje ugledavši nas.
       -Interpreta tražimo! -cvilela su ona trojica. -Mi smo komercijanti, ne kontrabanda.
       -Jel' bilo pucnjave? -upita kapetan.
       -Nije, ali kidnapovanje ona dva financa...
       -Ozbiljna stvar -složi se kapetan namrštivši se, a zatim se obrati onoj trojici: -Multa dve tisuće i da se odmah puste oni financi. Možete koristiti moj telefon da se sporazumete sa ostalima. I to pre nego što vas formalno optužimo za kidnapovanje. A to bi značilo suđenje i najmanje dve godine u buvari.
U kancelariji zavlada poduža tišina, a na licima one trojice zablista znoj.
       -Ali šta će biti sa biciklima? -osmeli se jedan od njih, sa tregerima od lastiša koji su pridržavail zelene kožne pantalone-dokolenice.
       Kapetan i potporučnik se osmehnuše.
       -Vratićemo vam ih kada platite dužnu carinu -reče kapetan.
       -Moramo najpre da se dogovorimo -javi se opet onaj sa tregerima.
       -Sigurno -reče kapetan. -Odvedite ih dotle dole u peticu.
       -Petica je ubibože -reče kapetan Mane Meštroviću kada potporučnik izvede onu trojicu. -Tamna i vlažna da te muka uhvati... Ovi su vam obični šverceri, ali ima takvih koji unose oružje i municiju.
       -I posle preprodaju? -upita Meštrović.
       -Kosovarima dole ponešto, po paprenoj ceni. A najmodernije zadržavaju za sebe. Jednostavno nestaju ilegalno uvezene automatske puške i revolveri poslednjih modela, kao da u zemlju propadaju.
       -O švercovanju tog oružja treba napraviti poseban izveštaj i poslati ga kurirom ministarstvu unutrašnjih poslova -reče Meštrović. -Ili još bolje, uputite ga na ime pomoćnika ministra Marića.
Posilni utom uvede Mitra. Na jednom kraju usana video mu se mali trag krvi koji je pokušavao da obriše već umazanom maramicom. Meštrović izvadi svoju, snežno belu, i pruži je Mitru. Posilini predade Mitrovu legitimaciju kapetanu.
       -Odupirao se stražarima? -upita kapetan Mane.
       -Ne, ali se upustio sa agentima u diskusiju tokom koje je došlo i do nezgodnih reči... nešto o demokratiji -reče posilni zadržavajući osmeh.
       -NJihovi argumenti su pesnice! -prozbori Mitar ogorčeno.
       -Agenti u civilu nisu pod mojom jurisdikcijom. Međutim, imate pravo da se žalite ako su prekoračili ovlašćenja -primeti kapetan Mane zaškiljivši očima. -Samo u tom slučaju moraćemo najpre da napravimo zapisnik o hapšenju. A zatim treba da identificirate one agente.
       -Slušajte, kapetane- reče Meštrović. -Mislim da je najbolje da zaključimo ovu stvar bez formalnosti... Insistiraš li na zapisniku? -obrati se on rođaku.
       Mitar samo sleže ramenima. Ideja o formalnom zapisniku nije mu se dopadala, takve stvari posle ostaju u policiskom dosijeu.
       -Saglasni, dakle? U tom slučaju nećemo morati da ispitujemo šta jedan student iz Beograda traži na demonstracijama ovde usred Zagreba -reče kapetan Mane.
       -Zar je učešće na demonstracijama protivustavno? -javi se Mitar ozlojeđeno. -Ja kao student prava želim da protestujem...
       -Pre nego što učinite to formalno, treba da znate da te demonstracije niko nije odobrio i da su razbijena tri izloga radnji u centru. A da i ne pomenemo tuču sa policijom, to je već postalo neka vrsta studentskog sporta -prekide ga kapetan hladno, pruživši mu legitimaciju.
       -Kada ćeš za Beograd? -upita Meštrović Mitra.
       -Još večeraske -reče Mitar nelagodno se premeštajući sa noge na nogu. -Nego, ponestalo mi para, ujače. Za voznu kartu.
       Meštrović izvadi novčanik i izdvoji stotinarku. Kapetan Mane je posmatrao to smeškajući se ironično.
       -Hoće li biti dovoljno? -upita on Mitra.
       -Više nego dovoljno. Hvala ti... Vratiću to čim budem mogao.
       Kad Mitar izađe iz prostorije, posilni objavi:
       -Oni Slovenci žele da se dogovore sa vama, gospodine kapetane.
       -Nisam li vam rekao? Ni pola sata nije im trebalo -primeti kapetan Mane.
       Meštrović ustade i približi se kapetanovom stolu, pruživši mu ruku.
       -Moram da idem sada -reče Meštrović. Želim da vam se zahvalim u moje ime i takođe, u ime mog mladog rođaka, kapetane.
       Kapetan Mane, koji je ustao od stola da se pozdravi sa njim, odmahnu rukom.
       -I onako ćemo učesnike jutrošnjih nereda morati još večeras da pustitimo kućama. Najgore je to što policija ni ovoga puta nije uspela da pozitivno utvrdi ko je između njih bacao kamenice na izloge. Pročitao sam negde da u Americi fotografišu grupe demonstranata - ali mi još nismo dostigli takav stepen progresa... Šverceri, ilegalno oružje, demonstranti, zavere. Kuda li će ova naša država, gospodine poslaniče? -upita kapetan.
       -Kada dođete sledeći put u Beograd, svratite do mene da vas povedem na neko od skupštinskih zasedanja. Ali ne verujem da ćete tamo naći odgovor na vaše pitanje -odgovori Meštrović. -Ipak, naše je da pokušamo da učinimo ono što možemo.
       Kapetan pozdravi po vojnički: 'Na službi Kralju i Otadžbini!' -izreče on otsečno.
       Kojoj Otadžbini? -pitao se Meštrović dok je silazio niz stepenište sive zgradurine na ulicu. Načini mentalnu zabelešku o kapetanu. Solidan vojnik, zaključi. I dorastao situaciji. Ali ni po koju cenu ne bih želeo biti na njegovom mestu, mislio je uputivši se prema železničkoj stanici da dočeka ekspres iz Beograda u kome je Sonja rezervisala ležaj u spavaćim kolima.

9. DOLAZAK MISTER STIVA

       Između Meštrovićeve i Sonjine sobe u hotelu kraj železničke stanice bila su vrata koja su se zaključavala sa Sonjine strane. Meštrović pokuca i ona mu otvori odevena samo u ružičasti penjoar.
       -Tek što sam izašla ispod tuša, golupčik -reče ona, pokušavajući da pokupi u pundžu svoju bujnu kosu crvenkasto zlatne boje. A zatim dodade: -Još ne mogu da verujem, Pavle, da sve ovo nije samo pusti san; ove sobe samo za nas dvoje!
       Pavle joj se odmah približi i obuhvati je čvrsto oko struka a zatim je na rukama odnese u krevet. Upili su se jedno uz drugo, omamljeni žudnjom.
       Ležali su zatim ćutke, kao da je sve između njih bilo izrečeno čulnošću. Spontanost Sonjinog podavanja, uz odsustvo gotovo svake inhibicije, uvek iznova ga je uzbuđivala. Bio je to, za njega, neki novi i drukčiji odnos između muškarca i žene; jedno različito shvatanje čulnosti i osećajnog od onog -pomešanog sa osećanjem stida ili krivice -koje je upoznao još kao mladić, mislio je Pavle.
       I nije mogao a da se ne seti Aninog otpora da se prepusti bujici čula ni onda kad su već bili par godina u braku. Ne zbog nedostatka ženstvenosti; imala je ona telo kao izvajano koje je znalo da uzdrhti poput strune pod njegovim milovanjima. A još manje zbog nedostatka osećanja prema njemu. Bio je on njen prvi i, znao je, ostaće njen jedini muškarac. Stvar je bila u tome što je Ana svesno nastojala da suzbije čulno u sebi, da se ne prepusti potpuno; tako su je vaspitavali od malena. Kasnije je svoju strastvenost sve više usmeravala prema religioznom. Naučila je bila da svoje katarze doživljava u molitvi, u crkvi; zaključio je to posmatrajući joj lice kada se vraćala sa bogosluženja. Imala je tada nečeg duboko smirenog u izrazu lica i u pogledu. Ti Pavle, govorila mu je ponekad, ne shvataš šta znači duhovni život;.
       -O čemu razmišljaš? -upita Sonja.
       -O Ani -priznade Pavle.
       -Naslutila sam to. Osećanje krivice?
       -Tako nešto je odavno prevaziđeno između nje i mene... Međutim, pokadkad mi se čini da živim dva života istovremeno. Ti i Ana ste dva sveta, i to me uvek iznova iznenađuje. Ne mogu sasvim da shvatim da postoje tolike razlike i podvojenosti među ljudima.
       -U jednom smo ipak slične. Obe smo žene... Ali ako se radi o svetu duhovnosti i svetu čulnosti, ti znaš da ja nisam nikakva bogomoljka. Međutim, u nas Rusa, duhovnost je nešto više od same religije. Znam da mnogi Evropljani idu u crkvu jer je to deo njihovog obrazovanja i shvatanja civilne dužnosti. Ali u nas, kad nam sveštenik podeli one kockice belog hleba, kao da nam uvek iznova usadi nešto od onog što je Dostojevski nazivao 'sveta Rusija'... Možda zbog toga Rus uvek ostaje Rus, bez obzira gde ga nakalemiš.
       -Vidiš, kao da u tome i jeste moj problem. Ana, znam zasigurno, jeste religiozno stvorenje i trebala je da pregrmi udadbu za pravoslavca. Ti eto veruješ u svetsku misiju Rusije. Ali pitam se gde ja pripadam? Kao da živim u onom čardaku ni na nebu ni na zemlji... Mislim da svaki savremeni čovek ili žena ovog Dvadesetog veka treba da raščisti to sa samim sobom; u šta zaista veruje pre svega ostalog -primeti Pavle. -Nije dovoljno reći da veruješ u boga i da odlaziš u crkvu, pa da poveruješ da si zaista religiozan... Niti, opet, prsiti se sa nekim socijalizmom a ostavljati druge da vode borbu za ispravljanje društvenih nepravdi.
       -I u koju grupu sebe samog klasifikuješ? -upita Sonja.
       -Nisam siguran... Za jednog političara takva opredelenja nisu laka -reče Meštrović posle kratkog razmišljanja. -Pomozi mi ti.
       -Po meni, ti pripadaš čulnim političarima -reče Sonja osmehnuvši se. A zatim dodade : -Nego, treba da ti kažem o pozivnici. Valjda greškom ostavili su je u mojoj sobi.
       Sonja mu dodade belu kovertu koja je ležala na noćnom stočiću. 'Mr. S. Peterson ima čast da pozove G. and Gđa. P. Meštrović na večeru u Klubu industrijalaca. Posle večere izvešće se kratki muzički program.' -pisalo je na pozivnici.
       -Večeras! Taj Peterson ne gubi vreme. Hoćeš li sa mnom? -upita on Sonju.
       -A šta ćeš sa onim 'Gđa'? Uostalom, nemam ni prikladnu haljinu.
       -Za 'Gđa' nema problema, Vlado će urediti to -odgovori joj Meštrović. -A što se haljine tiče, ja znam gde su zagrebačke šik butige.

       Kada te večeri stigoše u Klub industrijalaca, Sonja, obučena u tamno-zelenu dugačku haljinu sa dubokim dekolteom i sa ogrlicom od ohridskog bisera, privuče zadivljene poglede muškaraca i pokoji zavidljiv od strane prisutnih žena. Majordomo na ulazu izreče njeno ime i dodade: 'prevodilac engleskog', kako mu je došapnuo Vlado Meštrović.
       -Drago mi je da sretnem tako šarmantnu mladu damu, koja usto govori engleski -reče Peterson kad ga Vlado Meštrović upoznade sa Sonjom.
       Mora da je već dobrano zakoračio u četrdesetu. Na svoj način, vrlo privlačan; siguran u sebe, zaključi Sonja pružajući ruku Petersonu.
       Kada se umešaše među zvanice Vlado se obrati Sonji:
       -Moram da priznam da sam dosta slušao o vama od brata. Međutim, što oko ne vide reč ne opisa. Očaran sam, gospođice Sonja.
       -'Gospođica' teško da odgovara u mom slučaju, sa dobrih dvadeset i pet i dva bračna brodoloma za sobom -osmehnu se Sonja.
       -Dvadeset i pet? Pa to je prva mladost -primeti Vlado, a zatim se obrati Pavlu: -Stiv Peterson je pozvao i Kurta Štajnera na ovu večeru. Tamo je kraj izlaza na balkon, sa onom lepom Zagrebčankom, koja ima figuru kao u modela. Želim da se upoznaš sa njim.
       Kurt Štajner bio je negde oko trideset petih godina, naočit, visok, isprano plave kose i sa već pomalo prosedim zaliscima. Brkove je imao potkresane 'Ala Erol Flin'. Držanje mu je bilo dosta formalno, ne bez izvesne urođene nemačke krutosti. Upustiše se u razgovor sa njim a njegova pratilja, koja se predstavi kao Vesna, prevodila je samo sa Nemačkog i tek ponešto sa srpsko-hrvatskog, s obzirom da je Štajner bio u stanju da razume domaći govor. Ispitati odkuda, načini Vlado mentalnu zabelešku.
       Vesna, koja još nije bila napunila dvadeset godina, vitka plavuša sa kratko potkresanom kosom po poslednjoj 'garson' modi, kao da je bila presađena nekom magijom iz kakvog šik bečkog salona. Sa usana nije joj se skidao lepršavi osmeh, čiji su joj se odblesci otslikavali u jasno plavim očima. Kad se Štajner upusti u to da, na srpsko-hrvatskom, objasni braći Meštrović neke aspekte posleratne nemačke politike nasleđene od Vajmarske Republike, Sonja uze Vesnu pod ruku i njih dve išetaše na balkon.
       Obe su studirale jezike, Sonja pred diplomskim iz Engleskog a Vesna na drugoj godini germanske grupe.        I obe su bile mišljenja da život treba živeti a ne provoditi ga između četiri zida u jalovom filozofiranju. Od samog početka osećanje prisnog prijateljstva poče da se razvija među njima. Odlučiše bez daljeg da pređu na ti.
       -Vas dvoje, Kurt i ti, ste par kao izmišljen -primeti Sonja.
       Vesnin pogled se zamagli, kao da Sonjina primedba probudi nešto skriveno u njoj.
       -Slažemo se super od samog početka, uprkos razlike u godinama -reče Vesna. -Jedino što je on, da tako kažem, pomalo neuključen. I kao da želi da održi našu vezu u nekim samo njemu poznatim granicama.
       -Pavle je takav evo već druga godina -primeti Sonja osmehnuvši se. -Muškarci vole osećanje slobode i treba ih pustiti da se tako osećaju sve dok ne dođe trenutak odluke.
       -To već znam. Ali ima nešto više. U poslednje vrijeme počeo je da traži od mene da budem ljubazna sa nekakvim direktorima petrolejskih kompanija i čak sa nekim starkeljama, političarima. Kaže da se radi o milionskom poslu i o njegovoj, i našoj, budućnosti -govorila je Vesna.
       -Sve se to može urediti, lepojko moja. Velikoj većini starkelja dovoljan je osmeh koji obećava, s tim bar za neko vreme zaborave na svoj išijas!
       Vesna se zasmeja od srca, a plave joj se oči ponovo ispuniše iskrama.
       -Kad bi bio na mestu onog mladog Grka, ne bih znao kojoj od vas dve da dam jabuku -reče Stiv Peterson približivši im se.
       -Taj je morao da bira između tri boginje, mister Peterson -primeti Sonja.
       -Uh, to je moralo biti još komplikovanije! Voleo bih ako biste me zvali Stiv, u svakom slučaju... Gospođica govori engleski? -obrati se on Vesni.
       -Pomiješan sa nemačkim -odgovori Vesna slegnuvši koketno ramenima.
       Stiv Peterson se ponašao neusiljeno, pijuckajući čist viski iz svoje kristalne čaše; bilo je očigledno da nastoji da zadrži Vesnin pogled.
       -Pijete skoč? -upita ga Vesna.
       -Nikad. Uvek pijem bourbon -odgovori Stiv.
       -Neko francusko piće, taj burbon? -upita Vesna.
       -Amerikansko. Naš viski -odgovori Stiv. -Probajte malo.
       Vesna otpi gutljaj iz Stivove čaše i namršti se:
       -Uh, prejako za mene. I ima ukus na dim -primeti Vesna.
       -Na to se treba naviknuti, kao na ukus piva -reče Stiv.
       Osećao je kako ga Vesna privlači sa svakom izgovorenom rečju, sa svakim osmehom. Čak mu se i način na koji je izgovarala engleske reči, naglašavajući 'r', učini ljubak. Gotovo nije ni primetio kad se Sonja izvinu i ostavi ih same. Vesna takođe poumi da se udalji, ali je Stiv uze za ruku i pokuša da je zadrži kraj sebe, nastojeći da sazna da li je već verena.
       Kakva drskost, pomisli Vesna izvlačeći svoju ruku iz njegove. Ali prisetivši se Kurtove molbe da bude ljubazna sa Stivom, odgovori:
       -Može se reči zaručena, iako još ne formalno.
       -Sa Kurtom Štajnerom? Video sam da ste sa njim došli na prijem.
       Vesna pocrvene, ali odluči odmah zatim da se izvuče bez odgovora, onako kako ju je majka učila.        Dohvati rubove svoje dugačke suknje sa obe strane i nakloni se graciozno.
       -Drago mi je, Mister Steve -reče ona, a zatim se udalji tražeći pogledom Kurta.
       -Šta misliš? -upita Vlado Pavla kad se Kurt udalji od njih.
       -Dosta lepih obećanja, ali razgovor o investicionim fondovima obilazi kao mačak oko vrele kaše. Nego, reče da će uskoro za Beograd, pa se tamo može više o tome. Pozvao ga je onaj preduzimač na angro, Cincarević.
       -Odlučili smo da pozovemo Petersona da poseti Beograd, možda se obe posete mogu koordinirati -reče mu Vlado.
       -Voleo bih ako u program ubaciš Sonju -zamoli ga Pavle.
       -Biste li, Sonja, mogli urediti da vaša agencija preuzme na sebe turističku stranu Petersonove posete Beogradu i Vojvodini? -predloži joj Vlado kada im se ona opet pridružila. -Platiće vam se, naravno, po uobičajenoj tarifi.
       -Vrlo rado -odgovori ona. -Samo mi trebaju neki detalji u vezi njegovog boravka.
       Sonja se oseti prezadovoljna; radilo se o petroleju a tu putničke agencije uvek imaju posla. Podiže se na prste i dade po jedan poljubac svakome od dvojice braće.

10. VATRENO KRŠTENJE

       Užurbani radovi na preuređenju Trifunove skromno opremljene voćarske radnje u kraljevsko-dvorsku prodavnicu južnog voća završiše se krajem novembra i Vasilije, Trifunov ortak, predloži da prirede prigodnu svečanost. Trifun se postarao da prodavnica bude dobro snabdevena ne samo južnim voćem, već i raznim delikatesnim proizvodima uvezenim iz Turske. U beogradskim novinama osvanu oglas:
       'Prva u Srbiji! Prodavnica južnog voća i arapskih specijaliteta PALMA. Vlasnici: ortaci i kraljevsko-dvorski snabdevači Živković-Bjelopavlović'.
       U okviru oglasa bio je crtež palmovog drveta a kraj njega punačka crnkinja sa korpom punom banana povrh glave.
       Za svečanost otvaranja nove prodavnice Trifun je, uz belu košulju i golubije sivu mašnu, obukao tek kupljeno novo prugasto odelo teget plave boje, a dan pre toga dobrano je bio potkresao svoju gustu kudravu kosu i tršave obrve koje makaze nisu bile dotakle od njegovih mornarskih dana. 'Samo još kad bi uspeo da hodaš bez geganja, poverovao bi čovek da nikad nisi video brodske palube' -prozbori njegov pomoćnik Žuća posmatrajući ga kritički.
       Oko podne počeše da pristižu zvanice. Žuća je kupio od njih mokre kišobrane i kabanice od voštanog platna, kojima su pokušavali da se zaštite od sitne decembarske kišice napolju na ulici, a zatim ih nosio u sporednu prostoriju prodavnice. Najpre se pojaviše Mirko i Nora, a zatim Stevan sa fotoreporterom. Nekoliko kantardžija sa Bajlonove pijace koje je bio pozvao Vasilije dođoše zajedno, fijakerima, u pratnji pozamašnih supruga. Pavle Meštrović pojavi se sa zakašnjenjem od dobrih pola sata u društvu jedne dvorske dame koja je predstavljala kraljevsku kuću, kao i sa jednim bradatim sveštenikom u odori izvezenoj zlatastim nitima. Pavle prenese Trifunu izvinjenje svoje supruge Ane; bili su joj poverili da organizuje toga dana jednu priredbu za siromašnu decu u crkvi svetog Antuna.
       Noru uzbudi pogled na žute limunove, zlataste narandže i narove, na datule i rogače ukrašene lorberovim lišćem; njihovi mirisi dočaraše joj primorje. Jedan od suvlasnika prodavnice, koji joj se predstavi kao Trifun Bjelopavlović, Hercegovac i bivši mornar, kao da nije skidao oka sa nje čitavo to vreme. Odmah je zapazila da je u govoru zanosio po bokeljski i učini joj se poznat.
       -Kako da ti ne bude poznat -reče joj Pavle Meštrović kad ga priupita o tome. -Sretali ste se po istim ulicama i trgovima tamo dole u Boki, još kao mladi.
       -Ja sam vas odmah prepoznao -reče Trifun koji je pohađao nešto škole u Kotoru i, kasnije, prodavao ribu na pijaci u Herceg Novom pre nego što se zaposlio kao 'pikolo' na brodu. -I vašeg brata Mirka takođe. Bili ste nerazdvojni.
       Prostorija prodavnice ubrzo se ispuni zvanicama kojima su Trifun i Vasilije nudili voće iz pletenih korpi a Žuća dolivao prošek u čaše.
       -Imam dobru vest za tebe, -reče Meštrović kad mu Žuća napuni čašu sladunjavog vina. -Koliko sutra ujutru da se javiš Gavriću, pomoćniku trenera BSK-a, tamo na njihovom stadionu. Radi probnog treninga.
       -Ne znam kako da vam zahvalim, gosparu Meštrović- zablistaše Žućine oči.
       Ona dvorska dama, mršava starica sede kose odevena u haljinu od crnog somota, uze reč i zvonkim za svoje godine glasom pozdravi prisutne, a zatim se obrati suvlasnicima prodavnice: 'Vi ste nam doneli u ove hladne decembarske dane plodove toplog Juga, podsećajući nas da se naša svetla Kraljevina sada prostire od snežnih Alpa sve do sunčanog Ulcinja...'.
       Sveštenik, sa strukom osušenog bosiljka u ispruženoj ruci koji je umakao u zdelu sa osvećenom vodicom, uze da prska po tezgama prodavnice. A zatim je Vasilije uzeo reč izazvavši po koji osmeh svojim milanovačkim 'erinskim' akcentom.
       Fotoreporter 'Večeri' otpoče da ispaljuje svoje magnezijumske patrone. Prisutni zapljeskaše, a zatim uzeše da se rukuju sa suvlasnicima radnje, poželevši im uspeh u poslu. Trifun oseti malu i toplu Norinu ruku u svojoj. U trenutku učini mu se kao da je iz svog svakodnevnog, običnog, života zaplovio u neki novi ispunjen blagom svetlošću. Kao da je počeo da prepoznaje u Nori onaj lik devojke, do toga časa nejasan i zamagljen, koji se, u njegovim sanjarijama, ocrtavao u okviru prozora kuće u blizini luke gde je želeo da baci kotvu. NJeno prisustvo tu, u prodavnici punoj zvanica koja je iznad ulaza nosila njegovo ime, učini mu se kao znamenje ostvarenja tog najskrivenijeg i nikom poverenog sna. Trebaće još samo korak, možda, pa da taj san postane java, pomisli.
       -Trifune, ima gostiju koji žele da kupe voće. Probudi se, oštija! -trznu ga za rukav Žuća koji je već bio počeo da dodaje kišobrane i mantile onima koji su se spremali za polazak.
       Kad Mirko i Nora izađoše iz prodavnice kišilo je još jače. Hladni vetar koji je nosio kapljice kiše ošinu ih po licu uprkos otvorenom kišobranu. Stevan im se pridruži.
       -Ja stanujem u blizini i želeo bih da vas pozovem na čašicu konjaka -predloži on.
       U Stevanovoj garsonjeri koja je bila u jednoj od tek sazidanih četvorospratnica ispod Knjaz Mihajlove ulice, bilo je ugodno toplo zahvaljujući centralnom parnom grejanju - jednom od prvih u Prestonici gde se velika većina stanova grejala dimljivim pećima od livenog gvožđa koje su sagorevale nacepana drva ili mrki ugalj. Ujesen prolaznici su morali da preskaču preko gomila tog uglja ili drva pred podrumskim prozorima, a struganje testera i udarci sekira kojima su sezonski radnici sa Juga cepali panjeve bili svima poznati zvuci koji
su najavljivali dolazak zime.
       Mirko i Nora sedoše na sofu zajedno, osećajući se udobno u toplom, i tako blizu jedno drugom, a Stevan se uputi ka uglu garsonjere gde se nalazio mali bar sa, većinom uvezenim, žestokim pićima. Stevan pusti muziku sa radija i nasu konjaka u čaše:
       -Za Mirkov uspeh u Parizu -reče on otpivši iz svoje.
       Nora, iako nenavikla na alkoholna pića -koja je Ana nazivala vražjim nektarom -takođe otpi dobar gutljaj. Žestoki konjak opali joj nepce, ali odmah zatim oseti kako je prijatno zagrejava. U Parizu... ponovi ona u sebi. To sada više nije bilo nešto što se tek ocrtavalo u budućnosti. Izvesnost Mirkovog odlaska potrese je do dna duše.
       -Ti kao da si nešto bleda -obrati se Mirko Nori, ne bez zabrinutosti u glasu.
       -To je zbog one kiše napolju, ne brini. Kad se još malo zagrejem proći će -otpi ona novi gutljaj žestokog pića.
       Utom zazvoni telefon i glas sekretarice glavnog urednika pozva Stevana da dođe hitno u redakciju. Onaj Nadin primaš, Gavroš, prihvatao je da obezbedi jedan specijalni intervju sa pevačicom ali je tražio da se dogovori lično sa Stevanom o tome. I pominjao je neke fotografije, dodade. 'Imam ih spremne u mom stolu tamo u redakciji, ne brini' -reče joj Stevan. 'Dolazim iz ovih stopa...'.
       -Ja moram u redakciju -obrati se Stevan Mirku i Nori, a zatim dodade: -Ne, nemojte da ustajete. Ostanite vi lepo ovde dok se Nora ne utopli i dok kiša malo ne prestane. Vrata se zaključavaju automatski, bez ključa. Samo ih treba zalupiti. Evo ovako -reče on izlazeći.
       Mirko zatim obuhvati Noru oko ramena i privuče je sebi.
       -Ko će te braniti od kiše i zime kad otputujem za Pariz -pokuša Mirko da se šali, ali mu reči zazvučaše promuklo, gušeći se u grlu.
       Nora uze Mirkovo lice u šake i zagleda mu se u oči.
       -Pusti me da te se nagledam, Mirko moj... -govorila je Nora. -Ako te izgubim, želim bar da zapamtim tvoje lice, boju tvojih zenica... Kestenjaste, sa zlatastim prelivima. Čudno da to nikada ranije nisam opazila -dodade ona osećajući kako je svu obuzima neka neobična toplina, gotovo vatruština.
       Nora je osećala sada kako Mirkove usne traže njeno lice, kako mu prsti umiču ispod njene bluze. Ali nije imala snage, a ni volje, da se brani. Evo već su njegove vrele usne bile na njenim, u strastvenom poljupcu. Sveti Antune, daj mi čvrstine da se oduprem iskušenju -prošapta gotovo nečujno. Ali uzalud, njegove usne a ni njegove ruke koje su dopirale do najintimnijih predela njenog tela nisu se više mogle zaustaviti. Osećala je kao da tone... Kao onog dana kad su ronili zajedno, samo ovog puta nije smogla snage da odvoji svoje goruće telo od njegovog;. ni onda kad joj je zadao bol... Kao da ih je taj njen bol, laki krik koji joj izmače duboko iz grudi, još više vezao. Nije mogla da zamisli da se odvoji više od njega, niti da će ikad to moći da se dogodi.
       U tom trenutku, učinilo joj se, kao da se sve razrešilo namah; njena neodlučnost da prizna sebi ono što oseća za Mirka, pretnja Aninog gneva, kao i ono potajno prisustvo greha koje ju je pratilo čitavog proteklog leta javljajući joj se u snovima poput crne ptičurine širokih krila i oštrog kljuna.
Kad su posle izašli iz garsonjere na ulicu kiša je i dalje sipila, samo sada u sitnim kapljicama koje su im se slivale niz kosu i po čelu, budeći ih iz zanesenosti.
       -Iz ovih stopa idemo do Ane da joj kažemo da ćeš sa mnom u Pariz. Ja ću joj reči istinu -govorio joj je Mirko, uzalud nastojeći da je zakloni kišobranom od kiše.
       Nije rekao do majke, već do Ane; oca nije ni pomenuo -zapazi Nora. Ana je odlučivala o takvim stvarima u porodici, bila nihov zakon i sudija bez priziva.
       -Ti si šenuo, sasvim si izgubio razum, Mirko -prošapta Nora koju hladne kišne kapi otrezniše sasvim; osećala ih je po licu i po vratu, po rukama. -Nizašta na svetu nećeš zucnuti o ovom Ani... ni nikome. Ako bi to učinio, ako ikada učiniš to, moraćeš zaboraviti da postojim na ovoj planeti. Moje oči te ne bi pogledale više!
       -Znači li to da ti mene ne voliš? Reci mi, Nora, moram to da znam jasno i bez dvoumljenja, moram da budem siguran.
       -Volim te, ali kao brata mog, kao rod moj rođeni... I ogrešila sam se o takvu moju ljubav prema tebi preteško, jadna. Tako da me ni hiljade sveća niti 'zdravih Marija' ne mogu oprostiti od greha. Samo u vatri čistilišta moći ću, i moraću kad dođe vreme, da ispaštam za ovaj dan... Ja ću sada da se odvojim od tebe, Mirko. Ne pokušavaj da me pratiš. Moraću da naučim da živim bez tebe i to treba da počne od ovog trenutka.
Mirko je poznavao Noru i odmah je shvatio da ne treba ni da pokuša da joj protivreči. Ne bar dok je ne prođe ova kriza. Posmatrao je Norinu prikladnu priliku kako se gubi među prolaznicima. Poumi ipak da pođe za njom i ponudi joj kišobran koji mu je ostao otvoren u ruci. Ali kiša je već bila prestajala da pada.

       Žuća se pojavi pred ulazom u 'Beskov' stadion nešto pre osam ujutru. Ni na prostranom platou ispred stadiona, niti u parku u njegovoj blizini, nije mogao videti žive duše. Samo je hladni decembarski vetar šibao po granju bezlisnog drveća, dodirivao svojim ledenim dahom Žućine obraze i nosio mu pramenove zlataste kose. Ulazi za publiku bili su zatvoreni gvozdenim rešetkama, a šalteri za prodaju ulaznica zjapili prazni.
Žuća obiđe sve ulaze u stadion i na kraju otkri neupadljiva gvozdena vrata sa natpisom 'Službeni ulaz - pristup samo sa propusnicom kluba'. Povuče ručku zvona i, posle podužeg čekanja, vrata se otvoriše. Pojavi se portir u uniformi, sa plavim kačketom na glavi na kome je bilo ispisano 'BSK'.
       -Trener Gavrić poručio mi da dođem... Radi probnog treninga -reče Žuća portiru.
       -Ti si taj Žuća o kome mi je govorio poslanik Meštrović? -trže ga glas kad uđe na stadion i dođe do pomoćnog igrališta.
       Ugleda omalenog mladog čoveka obučnog u jarko svetlu plavu trenerku i sa 'kariranim' kačketom na glavi.
       -Taj sam -oglasi se Žuća. -A vi ste trener Gavrić, predpostavljam.
       Gavrić ga povede u svlačionicu gde mu dade oveštalu trenerku, sličnu njegovoj, ali bledo plave boje.
       -Prilično si štrkljav -reče trener dok su trčali stazom oko pomoćnog igrališta, posmatrajući ga kritički.        -Šta obično igraš?
       -Levog halfa -reče Žuća, nastojeći da drži korak sa trenerom koji je trčao sve brže.
       -Za mene fudbaler koji ne može da trči ispod petnaestice ne igra -izgovori trener Gavrić bez zadiha u glasu.
       Uskoro trener još više ubrza, tabane kao da mu nisu dodirivale tlo. Neverovatno za čoveka tako malog rasta i ne više u prvoj mladosti, pomisli Žuća koji je morao da uloži dosta napora da bi ga pratio. Ali znao je da ne sme popustiti. Dade se u trk koliko su ga noge nosile.
       Trener Gavrić dohvati zatim jednu od lopti i pođe prema sredini igrališta. Dobacivao je loptu rukom a Žuća mu ju je vraćao levom ili desnom nogom, a na kraju udarcima glave.
       -Pazi sada! -upozori ga trener i krenu prema njemu sa loptom.
       Žuća pokuša da ga uštopuje ali trener, munjevitom fintom tela, učini da Žuća poleti ulevo dok je on prošao sa loptom udesno kraj njega.
       -Idi sedi tamo na klupu i pričekaj -reče mu trener Gavrić, sa čijeg se lica nije moglo pročitati bilo šta u vezi rezultata probe.
       Trebao sam da se usredsredim na loptu a ne na trenerove kopačke, prekorevao je samog sebe Žuća dok je posmatrao sa klupe kako se odvija trening sada već brojnih igrača koji su u međuvremenu pristigli na pomoćno igralište. Uskoro zatim vide kako podeliše igrače, među kojima Žuća takođe prepoznade nekoliko prvotimaca BSK-a, u dve ekipe. Otpoče trening utakmica koju je sudio Gavrić. Glavni trener sede na klupu nedaleko od Žuće, obuzet igrom i zapisivanjem nečeg.
       Zaboravili su na mene, pomisli Žuća. Tropa sam, bez priziva. Glavo blentava, da ne pročitaš onu Gavrićeve fintu! Kako ću se pojaviti na oči Trifunu i šjor Pavlu? Najbolje će biti da uhvatim prvi voz za Kotor... Ili da napustim sve i posvetim se prodaji južnog voća; Trifun bi to jedva dočekao. A i platio bi mi dobro, sada kad je dvorski snabdevač...
       -Žućo! -trže ga glas čoveka u kome Žuća odmah prepoznade glavnog trenera BSK-a. -Probudi se, mladiću; mora da si sinoć bio negde u šteti, eh...
       Žuća skoči sa klupe i približi mu se, iščekujući da će ga iz tih stopa poslati kući.
       -Razgovarao sam sa Gavrićem o tebi. Ne čini nam se da si skrojen za halfa, niti za igru u odbrani... -govorio je glavni trener, a Žuća pomisli u magnovenju: evo sad će izreći to... I finito, a ja potegao čak iz Boke.
       Međutim, ono što ču posle toga učini da gotovo podskoči od radosti: -Nego odlučismo da te najpre probamo na levom krilu. Ja ću sada da povučem Milića, a ti ćeš ući na njegovo mesto. I nemoj da se zalepiš za aut liniju kao on, već nastoj da utrčavaš iz pozadine. A kad se ukaže prilika, pravo na gol ili ubacuj visoke lopte centarforu.
       Žuća utrča u igralište i približi se protivničkom golu sa leve strane, gotovo se sudarivši sa levom polutkom sopstvene ekipe u borbi za nabačenu loptu.
       -Igraj više iz pozadine -dobaci mu Gavrić.
       Žuća se postavi u blizini desnog halfa protivničke ekipe, poznatog prvotimca i državnog reprezentativca koji mu dugo nije dozvoljavao ni da pipne loptu. U jednom trenutku Žuća ipak uspe da se dokopa lopte izbačene od golmana njegove ekipe i stušti se svom brzinom prema protivničkom golu. Desni bek krenu na njega, ali, u deliću sekunde, Žuća se priseti finte telom koju je maločas izveo Gavrić. Uspelo je! Bek pokliznu po travi i sruči se na zemlju. Žuća nastavi da juri napred sa loptom, opazivši krajem oka centarfora koji se približavao s desna, nastojeći da se otkrije. Odluči se ipak na udarac špicom. Lopta fijuknu i očeša gornju stativu, ali odskoči iza gola.
       Od toga trenutka onaj protivnički desni bek, visok i mišićav mladić njegovih godina, ne odlepi se više od njega. Ako nije mogao da mu skine loptu, faulirao bi ga ili, upotrebivši svoju nadmoćnu fizičku snagu, jednostavno ga odbacivao telom ustranu. Pretvorilo se to zatim u pravi duel koji je Gavrić tek s vremena na vreme prekidao svirajući faul u Žućinu korist.
       Posle treninga, u svlačionici, Žuća se obrati onom beku:
       -Vi kao da se radi o prvenstvenoj, pogledajte ovu modricu!
       -Duško-Dule Bosnić... -reče mladić pružajući mu ruku. -I ovde smo svi na ti. A što se modrica tiče... Ovo ti je, Čoče, za nas mlađe važnije nego prvenstvena, naročito kad je glavni prisutan. Sa ovih trening utakmica može da se dospe na klupu rezerve, a ako se neko od prvotimaca povredi eto ti šanse. Ne osvanu ti dok drugom ne omrknu, kako je to rekao NJegoš -dodade Bosnić proprativši te reči širokim zaraznim osmehom.
       -Oštija, batali prvi tim; biću sretan ako me prime da treniram sa vama -prozbori Žuća, ne mogavši da se priseti da je NJegoš išta slično rekao. Ali ga privuče bezbrižna iskrenost u Bosnićevom glasu i očima.
       -Znam samo da muku muče sa levim krilom od kako je Mladen otišao u vojsku... Nažalost, bekova ima koliko hoćeš -poveri mu Bosnić.
       Kasnije, na izlazu iz svlačionice, Gavrić je delio igračima nekakve papire, kucane na pisaćoj mašini. Žuća uze svoj, ispisan samo mastiljavom olovkom.
       -Tvoj privremeni program treninga -reče mu Gavrić, potapšavši ¬ga po ramenu. -Savetovao bih te da ga se pridržavaš... Nego, reci mi jesi li potpisivao nešto kod 'Čuburca'?
       -Ništa -osmehnu se Žuća. -Nemaju para ni za dresove, a i za lopte pokatkad moramo da skupljamo između sebe.
       Izašao je na plato ispred igrališta zajedno sa Bosnićem i grupom mladih igrača, dok su prvotimci i oni iz rezerve ostali da treniraju za predstojeću utakmicu. Učini mu se da vidi suze u očima jednog od igrača koji su presedeli gotovo ceo trening na klupi; vižljastog gimnazijaca sa školskim kačketom natučenim na čelo.
       -Rečeno mu je da ne dolazi više na treninge -objasni mu Bosnić. -Nego, kaži mi kako ćeš u grad?
       -Peškom, kako bi drugačije -reče Žuća. -Mi dole u Boki peškom ako je i do na vrh Lovćena... Ili čamcem, ako je za po moru.
       Bosnić ga povede do crvenog sportsko automobila i pozva ga da uskoči.
       Žuća se lakim skoku ubaci u auto, sa otvorenim krovom uprkos hladnom vetru, do sedišta kraj vozača.        Motor zabruja gromoglasno, gotovo zaglušujući buku motocikleta na kojima su se pojedini igrači odvozili sa stadiona. Prošišaše najpre putem između drveća parka, a zatim širokom ulicom prema Topovskim šupama. Odatle prema Slaviji. Tu Bosnić uspori, nastojeći da se probije kroz gužvu kočija i tramvaja, između kojih su se provlačili brojni pešaci. Najzad se zaustavi pred jednom radnjom u čijem se širokom izlogu video model bele venčane haljine okružene ženskim šeširima ukrašenim veštačkim cvećem, voćem i perjem raznoraznih ptica. U radnji, kad uđoše, bila je samo jedna prodavačice zauzeta pokazivanjem šešira jednoj postarijoj gospođi sa lornjonom.
       Bosnić otključa kasu i izvadi nekoliko komada srebrnog novca sa likom kralja Aleksandra. Izađoše zatim obojica iz radnje i ne pozdravivši se sa prodavačicom.
       -Zgodna mala -reče Žuća kad Bosnić povede auto opet prema Slaviji.
       -Luda je za mnom. Ali moj princip je da ne diram osoblje prodavnice, to mi keva nikad ne bi oprostila.
       -I neće se ljutiti zbog para koje si digao iz kase?
       -Ne, to je deo moje nedeljne 'apanaže'. Da je ona bila tamo sigurno bi mi dala i više -sleže ramenima Bosnić.
       -Hteo bih da te pitam nešto -predomišljao se Žuća. -U vezi ovog tvog auta.
       -Pitaj, pitaj, samo ne zaboravi da će doći i na tebe red... -osmehnu se Bosnić, zaustavivši auto da bi propustio jednu šiparicu u crnoj školskoj uniformi. Bosnić joj namignu dok je uticala ispred auta, crvena u licu.
       -Ovaj tvoj auto... Zar se tako nešto može zaraditi prodajući venčanice i šešire?
       -Možda i može, ne znam. Ja sam ti duduk za sve što nije fudbal. Ali ovaj auto nema veze sa kevinom prodavnicom. To mi je poklon od ćalca. On je građevinski preduzimač i mlati pare na nekim konstrukcijama za sajmove. Od kako se vratio iz rata ne živi više sa nama... Ima neku cicu, jedva da je napunila dvadeset.        Sinak, ko je preživeo ono što sam ja preživeo u ratu, kao da se ponovo rodio, rekao mi je pre neki dan.        Treba nadoknaditi izgubljene godine, rekao je... Nego, danas je dan kada posećujem jednu kuću sa ženskinjama, znaš već. Voleo bih ako bi pošao sa mnom, ali ako ne želiš odvešću te kući.
       Žuća poćuta, razmišljajući. U radnju mu se nije išlo, uostalom već je bio rekao Trifunu da neće doći tog dana. A ima tome dosta vremena kako je želeo da upozna jednu od tih kuća i sada se ukazala prilika kakva se samo poželeti može.
       -Idem s tobom -reče on nastojeći da mu glas zvuči pouzdano, uprkos ustreptalosti izmešanoj sa žudnjom koja navre u njemu.
       -Ta kuća je sigurna, ne brini. Klijenti se ne primaju bez preporuke -govorio je Bosnić. -Otac jednog mog dobrog drugara, doktor, vrši redovne preglede ženskinja. Ima jedna mala crnka tamo, Branka, vatra živa...        Znaš, srećem ti ja dosta šmizli po žurevima koje ti dopuštaju sve izuzev onog, a to ti je da izludiš; kad ne bi bilo leka.
       Auto je prolazio lagano kroz blatnjavu ulicu naselja 'Jatagan mala', kraj potleušica sklepanih od polutrulih dasaka i zarđalog lima, rasterujući kokoške i guske; praćen ravnodušnim pogledima žena neuredne kose i izboranih lica. Grupice musave dece preprečavale su im put, pružajući svoje umašćene dlanove i uzvikujući: 'Baci koju paru, kume, leba ti! Za sreću...!'. Kad stigoše u blizinu malog bloka čvršće ozidanih kuća, Bosnić izvadi iz džepa pregršt sitniša i baci ga deci, koja ostadoše iza auta valjajući se po zemlji u borbi za novčiće.
       -I kod nas dole ima sirotinje, ponekad nemaju ni par srdela za večeru. Ali ovako nešto još nisam video -reče Žuća.
       -Kažu da toga ima u svim velikim gradovima. A posle rata u Beograd se slegao narod odsvuda -primeti Bosnić, koji je bio rođeni Beograđanin, zaustavljajući auto pred jednom od onih ozidanih kuća. -Stigosmo!
Žuća oseti kako mu se steže u stomaku i kao da mu kolena pokleknuše kada iskoči iz kola. Međutim nastojao je da suzbije taj nemir. Jednom se mora proći kroz to, ubeđivao je sam sebe.
       Postarija žena, jako našminkana, zabrađena maramom islikanom krupnim ružama, otvori im vrata i pozdravi ih sa naglašenom srdačnošću.
       -Vidim da si doveo drugara... Ako, ako. Danas je ionako dosta mirno. Uđite kao u svoju kuću -govorila je žena koja je od svih tražila da je zovu tetka Ruža.
       Žući kao da odnekud zasmeta što je ta žena, očigledno vlasnica kuće, bila toliko našminkana. Ali kad uđe u kuću oseti se nešto bolje. Pod je bio od dasaka prekriven ceradom od trske, a zidovi ukrašeni ćilimovima. U jednom uglu pucketala je peć, a u drugom bio je sto sa pićima i raznim đakonijama. Sve je izgledalo uredno i čisto.
       -Jeste li za kakvo žestoko piće? Ni on? Obojica fuzbaleri, onda -govorila je tetka Ruža, pokazavši im stolice koje su bile poređane uz zid.
       -Ja ću mineralnu vodu, kao i obično -reče Bosnić. -A ti, Žućo?
       -Kraker, malinovac.
       Na ulaznim vratima pojaviše se tri ženske osobe. Jedna od njih bila je Branka, koja se odmah približi Bosniću i obgrli ga oko vrata. On ustade i, tako zagrljeni, njih dvoje se izgubiše u hodnik odakle se ulazilo u sobe. One dve preostale ženskinje ostadoše piljeći u Žuću. Jedna je bila srednjih godina, mršava kao pritka, mora biti već blizu pedeset; a druga oko trideset, punačka, okruglih kukova i grudi velikih poput luftbalona.
       -Paraskeva... -predstavi tetka Ruža stariju, a zatim potapša mlađu po debeloj stražnjici: -Mariana.
       -Izvinite me za čas -reče Žuća. -Moram do klozeta.
       Tetka Ruža mu pokaza put, a on sa olakšanjem zatvori klozetska vrata za sobom. Zakovrnulo mu bilo nešto u stomaku, kao neki grč. Dođe mu da pobegne iz te kuće, ali kako da to objasni Bosniću posle? Možda bi pričao o njegovoj bruci ostalima tamo na stadionu? Odluči da ide do kraja sa tim pa šta bude bude. Pogleda nadole, na svoju muškost. Učini mu se nesrazmerna u poređenju sa Marijaninim oblinama.
-Znala sam da ćeš izabrati Marijanu -reče Paraskeva, ne bez zavisti u glasu, kad se Žuća vrati. -Vi muškarci ne znate šta je iskusno žensko.
       Marijana ga dohvati za ruku i povede u svoju sobu. Bez ceremonija uze da skida suknju i bluzu. A kada, očigledno dobro naviknutim pokretima prstiju, otkopča svileni prsluk njene gole grudi odskočiše kao lopte.
       -Da skinem čarape? -upita ona.
       -Čarape? -začudi se Žuća.
       -Pa neki klijenti više vole tako, s čarapama.
       Žuća obuhvati pogledom razgolićene obline njenog tela. Čarape mi nisu važne, promrmlja on, osećajući još uvek ono stezanje u stomaku. Marijana uze njegovu ruku i stavi je između svojih nogu, a drugu mu ruku stavi povrh grudi. Žuća oseti kiselkasto-sladunjavi vonj njenog tela i to ga uzbudi. Sve je to sada moje, pomislio je. Ako je i za kratko, ali moje... Marijanini prsti dospeše sada između njegovih mošnica i onaj grč nestade, kao čarolijom odnesen. Osetio je kako njeni vešti prsti pomažu da se njegovo strahovanje pretvori u žudnju. Odmah zatim, gotovo bez prelaza, ispuni ga svog napon muškosti. Neprekidno vođen njenim prstima, oseti kako počinje da prodire u dubinu njenog tela, najpre lagano a onda u jednom zamahu koji mu pomuti razum.
       -Oh, đetiću moj -dahtala je Marijana. -Ti si dole, iz Crne Gore, eh?!
       -Iz Boke...
       -Tako, tako, Bokelju moj. Oh, svu me razvali -uzdisala je ona.
       I želeo je baš to: da prodre duboko i da je primora da krikne. Ali pre nego što skupi snage za taj završni prodor sva nakupljena muškost ostavi ga u nekoliko trenutaka još do tada ne doživljene naslade. Posle toga obuze ga osećanje smirenosti. Zatvori oči i prepusti se tom osećanju; bilo je slično moru posle bure; sveobuhvatna tišina u kojoj je potpuno doživljavao svoje bitisanje.
       Nije ni osetio kada je Marijana ustala iz postelje, samo je čuo pljuskanje vode iz susedne prostorije. A zatim korake u hodniku i glas tetka Ruže. Umi se brzo i izađe.
       Dok su Bosnić i on plaćali tetka Ruži, Žuća se opipa po džepovima. Nije mogao da nađe onaj medaljon sa slikom svetog Save koji mu je majka dala na polasku za Beograd, a ni cedulju sa datumima treninga koju mu je dao Gavrić.
       -Odnela ih Svraka -reče Branka osmehujući se. -Tako zovemo Marijanu... Zdipi sve što joj dođe pod ruku, to vam je kao neka bolest. Jedino novac ne dira. Ne možeš s njom bilo kuda u kupovinu a da se ne obrukaš.
       -Jedna kevina mušterija, inače trula bogatašica, pati od iste te bolesti -obrati se Bosnić Žući. -Kad ide u kupovinu njeni šalju jednu njoj nepoznatu ženu koja krišom plaća sve što ona pridigne u radnjama.
       Tetka Ruža pođe da potraži Marijanu i uskoro zatim pojavi se sa medaljonom i onom ceduljom.
       -Kaže da ih je našla pod krevetom, ispali vam iz džepa... Izvinjavajte -reče tetka Ruža. -Jeste li sigurni da ne želite kaficu, na račun kuće?
       Zahvališe se bog zna kako na ponudi. A kad izađoše, dok je Bosnić palio motor auta, Žuća reče:
       -Ogladneh kao vuk!
       -I ja... -oglasi se Bosnić stavljajući vozačke naočare i kapu da se zaštiti od hladne sitne kiše koja je počela da pada. -Znam jedan mali restoran nedaleko od Karađorđevog parka koji drži jedan BESK-ov navijač, Piroćanac. Pasulj sa rebarcima prste da poližeš.

11. NA MONMARTRU

       Nora je bila u svojoj sobi, žaleći se na jaku glavobolju, kada je Mirko ušao da se oprosti sa njom pred odlazak na železničku stanicu. Ana je sedela na stolici kraj njenog uzglavlja i, kao da je šestim čulom osećala neku opasnost, ni za trenutak ih ne ostavi same.
       -Ne prilazi mi, da ne uhvatiš prehladu -predupredi Nora Mirka kad poumi da je poljubi za rastanak. -Još bi ti samo to trebalo sada, pred polazak na tako dugi put.
       -Neka te moje molitve prate -prozbori Ana, koja je Mirkov put u Pariz smatrala nepotrebnim i opasnim poduhvatom.
       -I moje, i moje! -dodade Nora. -Obećaj da ćeš, kad stigneš, upaliti sveću na oltaru u Notr damu kako bi naše molitve bile bolje uslišene.
       -Obećavam najsvečanije, ako bilo ko još pali sveće u toj istoriskoj crkvi -reče on. A zatim dodade:        -Nora, oprosti mi, ali ja ipak mislim da moja i tvoja majka, naša Ana treba...
Nora ga prostreli pogledom, tako da on zastade u pola rečenice.
       -Što to, što? -upita Ana uznemireno.
       -Želi da mu obećam da ću ga još u februaru posetiti u Parizu -reče Nora, tešeći se da to i nije bila laž; tek delić istine.
       -Pariz nije za mlade sinjorine kao naša Nora -reče Ana odlučno. -Ni ne pomišljaj na tako što, sine moj.
       Ču se kucanje na vratima i uđe Niko, Meštrovićev šofer.
       -Prtljag je u kolima -obrati se on Mirku. -Gospar Pavle je telefonirao iz Skupštine da će te ispratiti direktno sa stanice. Trebalo bi već da krenemo.
       Ana ustade i čvrsto zagrli sina, jedva zadržavajući suze. Mirko ponovo poumi da se približi Nori, ali mu ona obema rukama pokaza da se drži podalje.
       -Reci Pavlu da nisam mogla na stanicu zbog Nore -obrati se Ana Niku i na njegov upitni pogled dodade:        -Ma nije joj ništa, mazi se. Samo sada, uzimu, nije se šaliti s tim nazebima... Kako li ćemo, jadni ne bili, kad dođu snegovi, poledice i drugi belaj, ni ucrkvu nećemo moći -prekrsti se ona.
       Mirko izađe iz Norine sobe nastojeći da što duže zadrži njen pogled. Niko prekide to zatvorivši odlučno vrata za njima i požurujući ga. Bar nosim one skice za njen portret -pomisli Mirko, koji je već ko zna po koji put zažalio zbog tog puta u Pariz... Zaboravio sam onu fotogafiju iz Ulcinja, priseti se kad već stigoše do automobila. Na njoj je bio sa Norom, Anom i Angelom.
       Zatraži od Štefike da mu donese tu fotografiju iz majčine sobe. Motor auta je već brujao kad dotrča Štefika, sva zadihana, noseći fotografiju.
       -Majka vam zasuzila kad je čula da želite da ponesete tu njenu sliku -oglasi se Štefika, gurnuvši Nikov kačket od pozadi, tako da mu pade na oči.
       -Nema ti belaja bez ženske čeljadi -promrmlja Niko ubacujući menjač u brzinu i pritisnuvši gas tako da gume zadimiše po kaldrmi dvorišta.

       Na železničkoj stanici Mitar odbaci džak sa ugljem na hrpu koja je rasala nedaleko od ulaza u teretni kolosek. Kada podiže glavu vide crnu limuzinu kako se, klizajući točkovima po šljunku, zaustavlja na kraju specijanog prilaza na prvi peron. Šofer iskoči da otvori vrata limuzine. Mitar prepoznade braću Meštroviće, Pavla i Vlada. Posmatrao ih je kako stupaju na peron u živom razgovoru. Priseti se da toga dana Mirko Meštrović putuje za Pariz.
       Odmah zatim vide kako stiže Mirko u očevom automobilu i prepoznade Nika koji uze da istovaruje prtljag dok se Mirko opraštao sa ocem i stricom.
       -Hajde, Čoče, prihvaćaj... uhvatiće nas mrak. A ja imam jedan ispit u pet! -oglasi se student medicine, Kragujevčanin, koji je dodavao džakove sa vrha otvorenog teretnog vagona.
       Mitar podmetnu rame osetivši kako mu preteški džak pokliznu po leđima. Mršavi student koga nije poznavao, za koga mu samo rekoše da se zove Dule, postavi se kraj vagona da primi sledeći teret. Dok je nosio prašnjavi džak do one hrpe na ulazu Mitar se zanese malo i dokači jednog železničara sa službenim kačketom na glavi i pištaljkom o vratu koji je stajao kraj skretnice. Mitar odluči da ne obrati pažnju na njegovu masnu psovku...
       Utom se priseti para koje mu je Pavle Meštrović dao u Zagrebu. Već ih je bio potrošio; na voznu kartu i za postelju u studentskom domu. Bio je čvrsto odlučio da vrati te pare što pre. Ne trebaju meni mentori, pomisli stisnuvši zube... Međutim, to su za sada bile tek puste želje. Nije mu preostalo ništa za studentsku menzu, a morao je da pozajmi od studentske kase za mesečnu tramvajsku kartu. Obradovao se bio kad mu jedan kolega sa fakulteta predloži da istovaruju teretne vagone na stanici, posao koji su bili pogodili na 'đuture'... Voleo bih da vidim onog političkog radnika, 'Starog', koga sam sreo u Zagrebu da malo podmetne grbaču ovdenake, pomisli Mitar jetko. I voleo bi da vidim šta bi ostalo od njegovog picanskog odela i uštirkane košulje...
       Ipak, bio je preneo njegovu poruku onako kako mu je bilo rečeno. Komitet će biti odmah obavešten, rekao mu je onaj grafički radnik koji je služio kao veza. Boli mene za taj komitet, pomislio je Mitar ali je oćutao iako je već tada, oko deset pre podne, osećao kako mu krče creva od gladi... Međutim taj grafički radnik kao da je osetio nešto: uvek te vidim namrgođenog, Mitre, rekao mu je. A Mitar mu odbrusio: kokoške mi se nanosile mućkova, drugar.
       Za trenutak požele da ode i oprosti se od Mirka koga je sada mogao videti u živom razgovoru sa onim novinarom, Stevanom, koji je u međuvremenu pristigao na peron. Ali, pogledavši po pantalonama i po rukavima košulje punim ugljene prašine, odbaci tu pomisao. Čudno da nisu došle Nora i Ana da se oproste sa Mirkom na stanici, pomisli.
       -Drž' Čoče! -ču glas sa vrha vagona i prihvati novi džak.
       -Tako vi školci, kradete radnički hleb! -dobaci im jedan od grupe pružnih radnika koji su plevili travu između koloseka, obučen u gunj od vunenog sukna kafene boje, sa gumenim opancima na nogama.
Mršavi student stajao je pred njima zbunjenog izraza lica, bez reči.
       Mitar im se približi.
       -Zar vi mislite da crnčimo ovde iz besa? -obrati se Mitar onome u gumenim opancima. -Kad bi nam neko poklanjao školarinu kao gospodskoj deci, sigurno da ne bi prtili džakove... Otac ovog mog kolege je takođe radnik, ako želite znati dodade pokazujući glavom na Duleta.
       -Prođi ih se, Pantelija... Hajdemo!. -Nadzornik je rekao da će nas netom čekati dole kod mosta, a do tam' ima dobrano da žipčimo.
       -Moj otac je opštinski ćata -reče mu Dule osmehnuvši se, kad se oni pružni radnici udaljiše.
       -A moj tesar u kamenolomu... tamo gde malo čega drugog ima osim pustog krša -primeti Mitar.
       Video je kako se Mirko pozdravlja sa ispraćajnicima i kako se penje u vagon Orient ekpresa. 'Istambul - Beograd - Venecija - Pariz' bilo je ispisano na tom vagonu, znao je Mitar. Na drugima su bili natpisi 'Minhen - Beograd', ili 'Beograd - Venecija - Rim'. Na jednom maslinasto-zeleno obojenom vagonu pročitao je 'Beograd - Budapešt - Praga - Moskva'... Ako je verovati onima iz komiteta, tamo u Moskvi teče med i mleko. Međutim, Mitar je sumnjao u to; već je bio nakupio dovoljno iskustva u životu da se uveri u ono NJegoševo: 'Čašu meda još niko ne ispi...'. Ali problem nije samo filozofski, Knjaže moj, pomisli upuštajući se u polemiku sa NJegošem u mislima, kao toliko puta odkako je došao u Prestonicu; ranije ga je prihvatao doslovce.
Kad bi se moglo, tek tako, sesti u jedan od tih vozova i otputovati daleko, kao ovaj srećković Mirko, pomisli Mitar. Čuo je prodorni pisak sa prvog perona i lokomotiva voza za Pariz zahukta, izbaci oblak bele pare i krenu snažno cimnuvši prikačene vagone.
       -Drž' Mitre, sokole! -začu Duletov glas sa vrha vagona i priskoči da podmetne leđa.

       U Parizu na peronu železničke stanice Gare de Lion Mirka dočeka Vukoje, mladi sekretar ambasade, koga je Vlado zamolio da pomogne. Samo oko smeštaja, napisao mu je Vlado, za ostalo treba da nauči da se snađe sam.
       Sobica je bila mala i dosta mračna, nameštena skromno. Tuš i nužnik bili su napolju, na drugom kraju hodnika.
       -Bar imaš česmu i umivaonik u sobi -uteši ga sekretar pred polazak. -A kofer uvek zaključavaj kad izađeš. Ovde su ti propisi vrlo strogi za bilo kakvo obijanje brave, ali se krađa stvari iz otvorenog prtljaga, ili ostavljenih na dohvatu ruke, ne tretira na isti način; ako uhvate lopova on može da se brani da je našao nestali predmet... I uopšte, izbegavaj svaki nepotrebni kontakt sa policijom; kad oni jednom počnu da pišu akta nikada da se zaustave. Propisi o boravku stranaca nisu, izgleda, menjani od Napoleonovih vremena.

       Kad Vukoje ode, Mirko uze da pregleda stvari u sobici: pored postelje bio je tu jedan mali noćni orman sa lampom bez zasenjivača, jedna slamom opletena stolica slična onoj na Van Gogovoj slici i jedan jednokrilni orman, obojen zeleno da bi mu se malo prikrile godine. Jedva ako je bilo moguće nacrtati nešto u sobici, a o slikanju ni govora.
       O tom potom, zaključi Mirko. Mislio je da prospava malo kako bi se odmorio od puta, ali umivajući se oseti želju da izađe i prošeta po gradu. Ponese sa sobom malu mapu Pariza koju mu je stric Vlado dao na železničkoj stanici prilikom polaska, odlučivši da ne pita nikoga ništa. Uze da pešači krivudavim ulicama punim studenata, prošavši pokraj zgrade Univerziteta, a zatim se uputi do bulevara Sen Mišel i nastavi u pravcu Sene. Odupre se želji da odmah ode do Luvra. Prošao je kraj štandova 'bukinista', a zatim preko mosta do crkve Notr dam čiji su se tornjevi maestozno izdizali iznad širokog, kamenom popločanog trga. Tek tada shvati da se našao u srcu Pariza.
       I dok mu je u ušima još uvek odzvanjalo lupanje točkova vagona, u mislima se prenese u prošlost. Do onog dana pre šest vekova kada su zazvonila crkvena zvona visoko gore da proslave pobedu Srpske vojske na Kosovu - preuranjena vest koju je bio doneo čak ovamo preuranjeni glasonoša sa bojišta. Bitci u kojoj Zapad nije učestvovao; u to vreme nisu pomišljali da će jednom imati strategiskih interesa na Balkanu, kako bi to rekao stric Vlado.
       'Tram, tram!' -lupao je još uvek u Mirkovim ušima klopot točkova vagona zajedno sa odjekom huktanja lokomotive, dok su mu se misli brkale...
       Kada je ušao u polutamu crkve nije mu dugo trebalo da shvati duhovni smisao gotike: uzneti duše vernika u visinu, gde nije bilo bede, gladi i ratova. Dati im priliku da se osećaju blizu svevišnje moći za vreme jedne mise bar. I slike i figure svetaca bile su idealizovane, patnja prenaglašena, duhovno obavijeno vanzemaljskom svetlošću - nisu to bila lica ljudi i žena iz naroda kao u našim srednjovekovnim svetilištima, zaključi Mirko.
       Pripali kupljenu sveću kraj oltara, kako je to bio obećao Nori. I učini mu se da u plamenu te sveće ugleda Norin lik. Da li je ono što se dogodilo tamo, u Stevanovoj garsonjeri, bilo zaista početak dublje i trajnije veze između njih? - upitao se ko zna po koji put od te noći. Ili možda ispunjenje i kraj svega što se bilo nakupilo među njima od ranog detinjstva kako je, izgleda, mislila Nora? Fitilj sveće zapucketa i njen lik se izgubi, uzalud je nastojao da ga ponovo oživi u plamenu.
       Mirko ustade i laganim korakom izađe iz crkve, a zatim se uputi ka Pigalu. Ulice oko 'Mulen ruža' bile su gotovo puste. Zastade da vidi jedan od plakata Tuluz Lotreka koji je bio izložen kraj ulaza u kazino. Pokreti igračica kao da su bili uhvaćeni u letu, davali su utisak da se izmiču, kao da nisu bili zaustavljeni crtežom. Priseti se časova crtanja kod profesora Josića, koji je običavao da njegove lako ocrtane linije koriguje tako što bi ih naglašavao odlučnim i tvrdim potezima ugljene olovke. Crtež treba da bude jasan i perspektiva određena od samog početka - govorio je profesor. Mirkove pokušaje da objasni svoju ideju o 'blagoj osenčenosti' profesor bi jednostavno prečuo.
       Ispred 'Mulen ruža' pođe mu za rukom da uhvati autobus koji ga odveze do jednog malog trga blizu Monmartra. Tamo je bilo mnogo življe, prodavnice su bile otvorene a bistroi se punili posetiocima. U jednoj pekari kupi sendvič 'demi baget' nadeven svežim sirom. Kad se poče uspinjati kaldrmisanom ulicom ka crkvi Sakr ker ugleda prve ulične slikare, dobro ututkane u flanelska odela i sa šalovima oko vrata. Nastojao je da diskretno baci pogled na platna pred njima; međutim ubrzo se mogao uveriti da oni ne obraćaju pažnju na radoznalce. Nastavljali su da slikaju čak i usred bučnih grupica turista.
       Većina izloženih slika učini mu se proizvedena za brzu prodaju: harlekini i pjeroi, dečji likovi sa velikim tužnim očima, trgovi Pariza slikani poput obojenih fotografija. Ali bilo je nekoliko slikara koji mu se učiniše izuzetnim. Dugo se zadržao kraj jednog sa šiljatim slamenim šeširom na glavi, koji je brzim i ovlašnim potezima ocrtavao ulicu pred njima, kuće sa mnoštvom prozora u nepravilnim nizovima, bez jasne perspektive, figure prolaznika u pokretu. I sve to na fonu plavkasto sivog pariskog neba čija se dubina izmicala pogledu.
       -To je vrlo dobro! -ne uzdrža se Mirko na svom nesigurnom francuskom.
       Slikar sa slamenim šeširom odloži četkicu i pogleda ga zaškiljivši očima.
       -Ali donosi malo love... Vi ste sigurno mladi slikar, vidim vam to u očima -reče on Mirku osmehnuvši se i pružajući mu ruku. -Utrilo -dodao je, ili se bar tako učini Mirku njegovo ime.
       Nastojao je da mu kaže ponešto o sebi: tačno, i sam je bio slikar, tek što je došao u Pariz sa Balkana.
       -Ima jedan slikar, takođe sa Balkana, tamo gore u blizini crkve. Zove se Matež -dodade Mirkov sagovornik uzimajući ponovo svoje četkice.
       Mateja je našao okruženog grupicom mladih slikara, u vrlo živoj diskusiji od koje Mirko jedva da je razumeo pokoju reč. Uze da razgleda njegova platna, većinom minijature. Posebno mu se dopadoše motivi iz Istre. Među slikama bilo je i portreta, sudeći po crtama lica i boji kose, većinom predstavnika nordiske rase.
       -Iz Beograda si? Slikar? Ja sam prav za prav iz Italije, južno od Postojne, Istrijanin -obrati mu se Matej.        -Šteta što moram sa ovim prijateljima na jedan kasni ručak, pozvani smo. A takav jedan poziv ovde se ne propušta... Slikaš portrete? Počekaj, mogu da ti predložim nešto: ostaviću ti platna i pribor pa ako nisi u žurbi pokušaj da prodaš štogod dok se ja ne vratim. A možeš da uhvatiš i kakav portret, ako imaš sreće.
Matej je govorio mešavinom slovenačkog i italijanskog, dosta dobro razumljivoj Mirku koji je od malena govorio italijanski. Mirko prihvati ponudu bez oklevanja. Kad Matej ode sa svojom grupom, posadi se na malu stoličicu postavljenu kraj improvizovanog štafelaja i uze da posmatra prizor oko sebe. Pridolazile su, jedna za drugom, naizgled neiscrpne grupice turista; poneke sa vodićima koji su mahali malim zastavicama. Mogli su se čuti svi mogući jezici, ali ponajviše nemački, engleski i španski. Kao da niko nije obraćao pažnju na njega. Uskoro ga ophrva umor od puta i prepusti se lakom snu u čije su se niti mešali kakafonični uzvici na raznim jezicima, zajedno sa neprekidnim topotom koraka koji kao da zameni, bez prelaza, jednoličnu lupu točkova vagona.
       Mirko se trže iz dremeža sa osećanjem da ga neko pažljivo posmatra. Ugleda pred sobom visoku i vitku devojku svetlo crvenkaste kose. NJene plave oči iskrile su osmehom:
       -Neverovatno da neko može da spava u ovoj gužvi -izreče devojka na francuskom. Zovem se Beatris... Žao mi je, ako sam vas probudila -dodade ona pružajući mu ruku.
       Mirko se rukova sa njom a u očima mu se čitalo nerazumevanje. Trebalo mu je vremena da se sabere i da se seti kako je dospeo na tu stoličicu, iza štafelaja.
       -Ja upravo tražim slikara koji se zove Matej. Razgovarala sam juče sa njim ovde radi mog portreta -reče devojka.
       Nije Francuskinja, zaključi Mirko, probudivši se potpuno sada. Objasni devojci da Matej neće doći sve do uveče.
       Beatris pogleda na sat.
       -Ne mogu da čekam toliko -reče ona poumivši da ode.
       -Ako želite mogu ja da vas portretiram -ponudi Mirko. -Takođe sam slikar.
       Devojka zastade, oklevajući.
       -Matej mi je ponudio portret u boji za deset franaka -reče ona.
       -Ja ću vam ga naslikati za istu cenu... I ako vam se ne svidi nećete morati da ga uzmete -dodade on osetivši njenu neodlučnost.
       Nešto u Mirkovom pogledu privuče devojku. Namesti se na malu stoličicu i koketno ukrsti svoje duge noge čija kolena suknja nije uspevala da prekrije. U očima joj zaiskri onaj malopređašnji lepršavi osmeh.
Crtajući pastelom Mirko je nastojao prvo da uhvati iskrenje njenih očiju, a zatim usne ozarene osmehom. Oval lica i njen dugi vrat rešio je jednostavno, izduženim linijama, kao na jednoj reprodukciji Modiljanijevog portreta devojke u crvenom koji je nedavno video. NJenu crvenkastu kosu, skupljenu u neku vrstu pundže, uobličio je tako da je bila svedena na formu nalik skulpturi, uhvativši nijansama mrke sijene treću dimenziju.
Dok je slikao grupica ljudi i žena okupi se oko štafelaja. Trebao mu je napor volje da se usredsredi na portret, bilo je to prvi put da slika pred toliko radoznalih očiju.
       -Pa ne liči baš mnogo -začu poluglasno izgovorenu primedbu na italijanskom iza svojih leđa.
       Kad se samo ni njoj ne bi svideo, ponada se Mirko koji je poželeo da taj portret, prvi svoj rad u Parizu, zadrži za sebe. Ali pokaza se da je devojka bila oduševljena portretom; rekla je da je baš želela tako nešto, moderno slikano. Izvadila je iz svoje male tašne novcanicu od deset franaka i pružila ju je Mirku. On poprska portret fiksativom a zatim ga pažljivo uvi u tubu.
       Kad devojka ode i kada se ona grupica radoznalaca raziđe, trg i ulice pred Mirkom ponovo utonuše u sivilo i on se oseti sam. Misli mu se vratiše Nori i onom njenom pogledu kojim ga je prostrelila kad je zaustio da, uprkos njenoj zabrani, ispriča majci Ani istinu o njihovoj vezi.
       Možda je ta Norina reakcija bila nešto prolazno, kasnije će se stvari raščistiti, tešio se... Ali nije bio siguran u to, nikako nije mogao da se ubedi da ne treba da brine. Kao da je između Ane i Nore postojalo nešto daleko dublje od onoga što je bio u stanju da prozre, neka tajna srodnost? Pribojavao se da je Nora u stanju da učini bilo kakvu žrtvu kako ne bi uvredila ili razočarala Anu u kojoj je od detinjstva videla pomajku i zaštitnicu.
       Kada se Matej vratio sa svog kasnog ručka, crven u licu od vina i u dobrom raspoloženju, Mirko mu predade šesnaest franaka.
       -Deset od portreta i šest od dve tvoje minijature -objasni mu Mirko.
       Matej mu vrati onih deset franaka od portreta rekavši da je prezadovoljan novcem od minijatura. Što se tiče portreta, jednostavno nije mogao da se seti neke devojke, verovatno Engleskinje ili Amerikanke, koja se zvala Beatris, a posebno ne neke sa crvenkastom kosom.
       -Toliko njih prođe ovuda -rekao je, a zatim dodade: -Iduće nedelje priređujem soare u mom ateljeu. Po principu: svako doprinese što može. Ako želiš...
       Mirko zapisa adresu i obeća da će sigurno doći.
       Vrativši se u svoju sobicu Mirko se baci na škripavu postelju potpuno iscrpljen. U ušima mu je još uvek odjekivala tutnjava točkova voza i bat onih koraka po kaldrmi Monmartra, a pred očima su mu iskrsavali plamenovi sveća među kojima su se lelujali obrisi Norinog lika, sve nejasniji. Mešali su se sa obrisima onog porteta devojke po imenu Beatris. Beatriče, vodič u Danteov pakao, promrmlja on utonuvši u san.

12. BOŽIĆ U ŠUMADIJI

       Telefon je dugo zvonio pre nego što je Nora odlučila da siđe u salon i podigne slušalicu. Jedva je prepoznala Stevanov glas.
       -Imam jedno pismo za vas, gospođice Nora. Iz Pariza... -rekao joj je Stevan.
Odmah je znala da je pismo bilo od Mirka. Morala je da misli brzo:
       -Gde bih mogla da vas vidim? -upitala je.
       -U redakciji. Biću tamo celo posle podne.
       -Ko je to bio? -upita Ana koja je u međuvremenu i sama sišla u salon.
       -Jedan prijatelj, novinar, koga smo Mirko i ja upoznali na otvaranju izložbe. Obećao je da mi nađe jedan talijanski časopis koji trebam.
       Opet poluistina, pomisli Nora nevoljno. Od Mirkovog odlaska proživljavala je dane u jednom svetu u kome je bilo teško izdvojiti događaje iz stvarnosti od onih iz uobrazilje, pa čak i od onih iz mučnih i dugih snoviđenja koji su se odigravali pred njenim očima tokom polubudnih noći. A i kad bi zaspala sanjala je vozove iskliznule iz koloseka, parobrode zahvaćene burom. Jednom je tako videla Anu u beloj haljini čiji su se krajevi vukli po crkvenom podu, sa kažiprstom upravljenim prema prilici na klupi kraj ulaza u crkvu svetog Antuna u kojoj je prepoznavala svoje lice, ostarelo i izbrazdano borama.
       Kad je istog popodneva prošla kroz redakcisku salu postade svesna pogleda koji su je pratili iza novinarskih stolova. To je ne zbuni, naprotiv, malo joj povrati samopouzdanje. Stevan je dočeka toplo joj stisnuvši ruku:
       -Ono pismo koje ste spomenuli preko telefona... Je li došlo poštom? -upita Nora.
       -Doneo ga je naš pariski dopisnik -reče Stevan pružajući joj pozamašni koverat. -Nažalost nije bio u stanju da vam ga lično preda, morao je još sinoć da otputuje dalje... Ali rekao mi je da ne brinete za Mirka, u dobrom je zdravlju a počeo je i da slika.
       Kad je izašla iz sive zgrade večernjeg lista na ulicu Nora najpre ode do jedne knjižare u centru grada gde su se prodavala inostrana izdanja knjiga i časopisa i kupi prvi italijanski modni žurnal koji joj dođe pod ruku. Zatim se uputi do poslastičarnice 'Mendragić' gde se moglo, u jednom od separea ukrašenim kristalnim ogledalima i zelenim plišom, na miru popiti čaj ili čokolada i naručiti komad voćne torte.
       Puna neodređene zebnje Nora otvori onu kovertu. Najpre ugleda par skica pariskih ulica a zatim jednu, dosta detaljnu, skicu za portret u kojoj prepoznade svoj lik. Iz te skice ispade papir ispisan dobro joj poznatim Mirkovim rukopisom.
       'Mila moja, -čitala je, nastojeći da uguši oštar bol u grudima -Jedva se odupirem želji da sednem na prvi voz za Beograd... Zašto si tako okrutna? Zar zbilja ne možeš da shvatiš šta osećam za tebe? Tešim se crtajući skice za tvoj portret, jednu od njih ti šaljem u prilogu. I dva tri crteža načinjena u blizini crkve 'Svetog srca' na Monmartru. Upoznao sam ovde nekoliko slikara... (sledio je dosta detaljan opis susreta sa Matejom i Utrilom). ...Ti moraš da razumeš da mi nema života bez tebe, kao i to da je za nas oboje istina najbolji lek. Stvari se mogu razrešiti na vrlo jednostavan način: pokaži ovo moje pismo Ani. Ona će da se protivi isprva, ali posle će razumeti...'.
       Ne, ne bi razumela, pomisli Nora gorko. Nikada. Okrivila bi samo mene i ne bi mi oprostila. Ni sad ni doveka. Ni da živim stotinu života, moj Mirko. Ne poznaješ ti žene kao što je Ana, iako ti je majka rođena. Rekla bi mi da sam nezahvalnica a tu reč ne bi mogla da podnesem; spremna sam da učinim sve, da se odreknem bilo čega, samo da je ne čujem od Ane.
       Pogled joj odluta do male peći u uglu čiji se plamen mogao videti kroz okruglo prozorče. Ustade od mermernog stola na kome je bilo nedirnuto parče torte i približi se peći odlučnim korakom. Otvori vratašca pri vrhu i, zgužvavši ono pismo u lopticu, ubaci ga u peć. Plamen ga proguta u mahu.
       Ali skice ću sačuvati, pomisli... Oklevala je tek za trenutak sa svojim portretom i onim crtežima u ruci. Svaki je bio potpisan sa: 'Mirko, Pariz, decembar 23'. Zatim, poneta iznenadnim impulsom, zgužva ih, jedan po jedan, i predade ih plamenom jeziku koji se podiže prema njoj. Neopozivo dejstvo vatre, njena moć da čisti bez traga, kao da joj povrati mir, bar za trenutak. Plati za porudžbinu kelnerici u zelenoj uniformi i izađe podignute glave i odlučnog pogleda u vetrovito decembarsko predvečerje.

       Kalemegdan odmah posle novo-kalendarske Nove godine, 1924, uprkos suncu koje se naziralo u sivoj izmaglici iznad ušća Save u Dunav, dočeka Trifuna i Noru oštrim severcem koji je označavao dolazak zime.
       -Za mene je bila čast, gospođice Nora, da budem pozvan u kuću Meštrovića za onu lepu božićnu svečanost. I moj ortak, Vasilije, rekao mi je da se osećao izvanredno počastvovan pozivom -reče Trifun nastojeći da savlada nespretnost koju je još uvek osećao u Norinom prisustvu. -A ja sam posebno počastvovan da ste prihvatili moj poziv u šetnju.
       Nora oseti napetost u njegovom glasu dok je birao te reči i uze ga pod ruku.
       -Kod nas, u kući Meštrovića, -govorila je -običaj je da se proslavljaju obadva Božića, katolički na kome smo vas pozvali i zatim onaj pravoslavni. Jelka se postavi pred katolički Božić i ostaje sve do pravoslavne nove godine.
       -I vi, gospođice Nora...?
       -Ja sam katolkinja. Moji pokojni roditelji, o čijoj sam vam zloj sudbini već rekla ponešto, bili su oboje katoličke vere. A oboje su bili poreklom sa Pelješca; moj otac od porodice Miljak, a majčino prezime Sisgoreo.
       -Moji su opet svi pravoslavci, Hercegovci poreklom. Krsna nam je slava sveti Bartolomej, svetac kog ovde malo ko zna a još manje slavi. Moj đed zvao ga je Vartolomej, pozivajući ga u pomoć kada bi kakvim poslom zalutao u onom kršu iznad Herceg-Novog. Sećam se da je, kad bi uproleće udario pljusak praćen gromovima i munjama od Lovćena, uzvikivao: vrti pa lomi, Vartolomeju! Moj đed se, sa ocem mi, ono kad su Austrijanci počeli da regrutuju po Hercegovini preselio u Bar.
       Park je tog nedeljnog dana pred podne bio pun vojnika na prazničnom odsustvu, među kojima su se mešale grupice devojaka i žena odevene u živopisne nošnje.
       -To su Prečanke -primeti Trifun. -Dolaze u grad iz vojvođanskih sela da rade po kućama i tako nauče nešto o gradskom domaćinstvu. A i da zarade za miraz. Poneke se udaju i ostaju u gradu ali većina ima momke ili verenike tamo kod kuće.
       U jednoj od tih grupica žena Trifun ugleda poznato lice, zabrađeno šarenom maramom od vune koja je štitila od hladnog vetra. Bila je Rosa, prepoznade je Trifun prisetivši se da je nije video još od one plovidbe u Beč. Nespretno se nakloni u njenom pravcu da je pozdravi. I Rosa ga je bila prepoznala, uprkos njegovom novom odelu i mašni i uprkos borsalino šeširu natučenom na čelo. Trifun vide kako joj se pogled otrže od njega i usmeri na Noru.
       -Poznajete je? -upita Nora zainteresovana susretom
       -Radi kao kuvarica u kafani 'Lađa' dole na pristaništu, gde pokadkad odlazim na ručak -reče Trifun osećajući se nelagodno pod Norinim ispitivačkim pogledom.
       -Biće negde gde dolaze mornari... Je li istina da imaju dragu u svakoj luci?
       -Te što sreću u lukama teško da se mogu nazvati tim imenom; ali uvek se nađe pokoji izuzetak -reče Trifun pomirljivo.
       -I vi. Koliko ste ih ostavili da čekaju u lukama?
       Trifun se seti Varne i one bezube prostitutke od koje je morao da pobegne kad ga je odvela u svoju sobu. Od takvih doživljaja pa do ove krhke i tople ruke koju je osećao pod miškom bio je čitav jedan život.
       -Ja sam stupio na brod vrlo mlad, kao brodski 'mali'. A posle je došao rat -pokušavao je on da se izvuče.
       -Jednog dana moraćete da mi ispričate više o tome. A sada, uh, volela bih da odemo negde u toplo, na čaj ili kafu -strese se ona pod naletom severca.
       -Znam jednu poslastičarnicu blizu gde imaju odlične baklave i tulumbe -predloži Trifun.
       Izađoše iz parka, a zatim su morali da silaze stepenicama niz strmu savsku padinu. Nora je oprezno gazila svojim cipelama sa poluštiklom preko kamenih ploča stepeništa, povijajući se pod naletima vetra koji ih tamo dočeka udvostručenom snagom. Nije se protivila kada je Trifun obuhvati oko ramena da bi je zaštitio. Bio je visok i snažan a ruke su mu bile mišićave i spretne. I lice mu je bilo skladno, sa ponešto istaknutim nosem ispod očiju boje pržene kafe. Pogled tih očiju bio je otvoren, ulivao je poverenje.
Kad uđoše u polumračnu 'orijentalnu' poslastičarnicu, sa dimljivom peći od lima u uglu koja jedva da je davala kakvu toplinu, Trifun shvati da Nora nije bila za takva mesta. Pripadala je drugom svetu, u kome se neko starao da uvek ima svetlosti i topline. Moraću da naučim kako da se brinem za nju ako uspem da je privolim, zaključi on.
       Krezubi sedamdesetogodišnjak, vlasnik poslastičarnice, donese posle podužeg čekanja porudžbinu na malim tanjirićima sa kojih je kapao slatki sok. Sa porudžbinom stiže i jedna muva, valjda poslednja preostala od jeseni, koja zazuja oko njihovih glava a zatim se prilepi uz jedan od tanjirića. Starac donese potom dve šoljice kafe, izvinjavajući se šuštavim glasom što mu je, eto, baš tog jutra nestalo čaja. Zatim, mahanjem servijete koja je nekad verovatno bila bela ali sada već požutela od upotrebe, otera onu muvu koja ljutito zazuja i prilepi se za plafon.
       Bili su jedini gosti u poslastičarnici. Trifun otpi malo mlake kafe, gotovo bez ukusa, a Nora ne dotače ništa.
       -Bio sam ovde jesenas, kada je posluživao vlasnikov sin. Vredan momak, a radnja mu blistala. Sećam se sada da mi je rekao kako će morati u selo da kupi nevestu... Tačno ste čuli -odgovori on na Norino pitanje.        -Oni dolaze u pečalbu da skupe novac kojim kupuju svoje neveste. A ako je cena previsoka i dvoje mladih se zavole, pribegavaju otmici devojke... Mislim da treba da idemo odavde -predloži Trifun.
       Nora je nastojala da savlada odbojnost prema poslastičarnici i onim slatkišima na stolu. Zaslužujem to, pomisli ona skrušeno. Ponela sam se suviše mnogo. Grešnica, grešnica!
       Spontanim pokretom stavi svoju malu šaku preko Trifunove, zapahnuvši ga lakim mirisom parfema. Trifun je bio najmanje kriv za to. Znala je da je bio zaljubljen u nju do ušiju, da je bio spreman da učini sve kako bi je pridobio za sebe. Ako se odlučim za njega biću u stanju da prekinem nit koja me još uvek vezuje za prošlost, da se udaljim od Meštrovićevih kod kojih mi više nema života, pomisli Nora. Ana možda nikad neće saznati šta sam žrtvovala zbog nje... I to će biti prvi korak. U beznađe, pomisli ona u magnovenju, sa gorčinom, ali uspe da se otrese tih crnih slutnji. Ne, ne: prvi korak ka nezavisnosti i spasenju.
       -Mislim da treba da budemo na ti, Trifune -predloži ona.
       -Gospođice Nora -otpoče on, ohrabren. -Želeo bih da vas pitam gde ćete, htedoh reči gde ćeš, provesti našu pravoslavnu feštu; Božićne praznike.
       -Zapravo nisam razmišljala o tome. Imaš li kakav predlog?
       -Sećate li se kako vam je Vasilije rekao da bi bilo zanimljivo za vas da vidite kako se proslavlja pravoslavni Božić u Srbiji, gospođice Nora? Htedoh reći: Nora... Još ranije pozvao me je da provedem praznike kod njegovih, u jednom selu blizu Gornjeg Milanovca. A sada je rekao da pozovem i vas... Oh, ne brinite. Ima gde, žive u kući na spratu. Imaćete svoju sobu. Pozvao nas je da budemo zajedno tamo na nekoliko dana, koliko vi želite.
       Treba ići do kraja, pomisli Nora. Od one večeri u Stevanovoj garsonjeri nisam smogla snage da pogledam Anu u oči niti da porazgovaram sa njom prisno, kao nekad; a i ona kao da naslućuje nešto. Ne treba više oklevati, zaključi ona.
       -Mislim da će to za mene biti prilika da upoznam ovu zemlju, ne samo Beograd -reče Nora sa neočekivanom čvrstinom u glasu.
       -I Meštrovići, šjora Ana? -upita on kao da joj proniknu u misli.
       -Ja sam dovoljno odrasla devojka, još malo pa i usedelica -reče Nora.
       Trifun se zasmeja glasno, od srca. Onako kako samo naš živalj dole zna da se smeje, sa onom istom toplinom, sa iskrama u očima, priseti se Nora. Znala sam da je to zapreteno negde u njemu, bar to mi neće nedostajati, tešila se.
       -To znači da prihvatate? Vasilije, i ja naravno, bićemo prezadovoljni. Nadam se samo da će tih dana biti snega.
       Začu se fijuk vetra spolja i Trifun naglo ustade od stola.
       -Pričekajte... pričekaj za časak, gospođice Nora. Vraćam se odmah, sa fijakerom. Stanica im stotinak metara odavde -dobaci joj on sa vrata.

       Badnji dan je te, 1924 godine, snegom koji je padao u krupnim pahuljicama nagovestio beli pravoslavni Božić. Vasilije je dovezao Trifuna i Noru do Gornjeg Milanovca automobilom; dva puta su ih volovskim kolima izvlačili iz nanosa susnežice i blata kraj puta - srećom oba puta bez posledica. Svi troje bili su u dobrom raspoloženju i šalili se sa seljacima koji su im pomagali da se ponovo vrate na put.
       Ni za živu glavu nisu hteli da prime novac za svoj trud, izuzev paklića duvana i papira u koji su vešto uvijali pozamašne cigarete. Poželeli bi im sretan Božić i posle im mahali šubarama sve dok se njihov automobil ne bi izgubio iz vida.
       Nora primeti da je većina mostova na putu bila razrušena, poneki od njih tek malo popravljeni a drugi izgrađeni iznova. Još uvek su se videle ruševine spaljenih zgrada. Ispred nekoliko kuća kraj puta ugleda žene u crnini koje su hranile kokoši ili bile zamajane oko dece.
       -Ratne udovice -reče joj Trifun. -Moraju sada same da brinu o imanju i o deci.
       -Tako je to i nije prvi put -govorio je Vasilije. -Takozvane civilizovane zemlje razvijaju vojnu industriju a posle je okreću protiv malih naroda.

       U Gornjem Milanovcu ostaviše automobil i popeše se na upregnute sanke. Tek što izađoše iz varošice dočeka ih prava vejavica nošena severcem. Nori, ututkanoj u ćebad, činilo se da se pod snegom koji je padao brišu oznake puta i da će ih konji odvesti nekud u neki nepoznati svet obavijen u snežnu belinu. U njoj se probudi žarka želja da ta belina, poput zavese, pokrije sve iz proteklog vremena njenog života. I da, ako ikad uspe da izađe iz tog vremena, to bude neka nova Nora, slobodna od sećanja na Mirka, od obaveza prema Ani, pa i od onih mutnih i bolnih slika svojih rano umrlih roditelja tamo u bokeljskom karantinu.
       Međutim kočijaš, pedesetogodišnjak sa gustim belim brkovima i sa šubarom natučenom na čelo, kao da je poznavao svaki šibljak kraj puta. Vešto je upravljao saonicama coktanjem jezika i ispravljajući zapregu blagim cimanjem dizgina kad bi pokliznula po putu. Već se bilo smračilo kad stigoše pred belo okrečenu kuću na sprat, sa doksatima od drveta.
       Pred kućom ih dočeka visoka, koščata starina čiji su beli pramenovi kose lepršali na vetru i mešali se sa naletima snega, Vasilijev otac Gradimir. Grada, kako su ga zvali u selu. Još uvek krepka starica zabrađena maramom, Vasilijeva majka Spasenija, ponudi Trifunu i Nori hleb i so kad stupiše na trem.
       -Slava Bogu, stigoste na vreme za Badnje veče -reče Vasilijev otac.
       Nora opazi kako se ulazna vrata otvoriše širom da propuste dva kršna mlada čoveka, Vasilijevu braću. Pratio ih je visoki sveštenik sa bradom. Uneli su u gostinsku sobu veliku hrastovu granu na kojoj se mogao videti pokoji požuteli list kao i grudvice snega u rakljama. Za koji trenutak sve prisutne zapahnu hladni nalet vetra. Sveštenik blagoslovi tu granu, rekavši: Neka ovaj badnjak donese radosti svima ukućanima kao i onima kojima ukazaše gostoprimstvo ove Božićne noći....
       Kad Vasilijeva braća uzeše da lome onu granu i da je nude vatri na otvorenom ognjištu u uglu, čitava gostinska soba osvetli se živom igrom plamenova. Nora uskoro zatim oseti prijatnu toplinu vatre sa ognjišta, a oni plamenovi u njenoj mašti dobijali su oblike predela i ljudskih likova. Opazila je da Trifunovo lice kao da još uvek ozaruje onaj osmeh iz orientalne poslastičarnice, kada je prihvatila poziv da sa njim provede dane pravoslavnog Božića. U jednom trenutku učini joj se da u plamenu vidi Mirkovo lice, ali se ono gubilo u svetlucavim otsjajima žara sa ognjišta, mešajući se sa nejasnim slikama gradskih ulica Pariza poznatim joj iz ilustrovanih časopisa. Daleko, predaleko, pomisli ona gorko ko zna po koji put.
       Ponovo se ulazna vrta otvoriše širom i uđe grupica razdragane dece. Na znak rukom Vasilijevog oca, deca padoše na kolena i počeše da traže po slami. Mogli su se čuti njihovi radosni krici kad bi našli jabuku ili zlatastu dunju. Nakupili su se i krupnih oraha koje odmah zatim uzeše da jedu, tražeći od starijih da im pomognu u razbijanju ljuske. Primetila je sa kakvom lakoćom Trifun između svojih dlanova lomi ljuske oraha, nudeći jezgro deci i milujući ih po kosi.
       -Nora izgleda pomalo umorna od puta -primeti Vasilije kada završiše sa lakom večerom. Uprkos Norinom nećkanju, reče majci da je odvede do njene spavaće sobe.
       Udobno opružena u postelji zastrtoj čaršavima od belog, grubo tkanog, lanenog platna sa kojih se osećao laki miris bosiljka Nora uperi pogled kroz mali prozor nasuprot njene postelje. Najpre se nije moglo videti ništa, ali kad ugasi sveću na noćnom stočiću poče da nazire pahuljice snega koje su proletale ispred stakla. Činilo se da te pahuljice sve više i više nadolaze, nečujno, da pokrivaju zidove i krovove kuće, pretvarajuci ih u redute neosvojive bele tvrđave. I to joj, najzad, donese osećanje sigurnosti i zaborava. Ovako mora da Budisti doživljuju svoju nirvanu, pomisli. Smirenost odmah zatim ovlada čitavim njenim bićem i ona, bez prelaza, utonu u san bez snova.

       Rano sledećeg jutra Nora iznenadi ukućane, okupljene na tremu ispred kuće za odlazak na Božićnu liturgiju u crkvi, pojavivši se potpuno spremna. Bila je odevena u tamno mrki zimski kaput sa svetlo crvenim vunenim šalom oko vrata, a šubarica od belog krzna bila joj je natučena sve do obrva ispod kojih su njene tamno kestenjaste, žive oči, iskrile osmehom. Trifuna nešto štrecnu u grudima kad je ugleda tako svežu i, činilo mu se, neopisivo lepu i nedostižnu.
       -A mi se spremili sve potiho da bi mogli da se ispavate -reče joj Vasilije kao vajkajući se.
       -Ne bih propustila tu priliku nizašto na svijetu -primeti Nora, izazivajući pokoji osmeh svojim načinom govora.
       Kad stigoše crkvica je već bila dupke puna meštana ali Nori, Trifunu i Vasiliju načiniše mesta napred, kao po nekom prećutnom dogovoru. Kraj oltara, ispod plavog baldahina, bila je bogato ukrašena Božićna kolevka puna sveže slame. Nora ugleda onog bradatog sveštenika od sinoć. Samo sad joj se učini nekako viši. Svečana odora koju je nosio, izvezena zlatastim i srebrnastim nitima, iskrila je kao nekom sopstvenom svetlošću, a u ruci je imao srebrnu kadionicu kojom je mahao šireći pramenove dima od mirisnog tamjana iznad glava vernika i izgovarajući pritom reči bogosluženja na jeziku koji joj se učini poznat ali od koga malo šta uspela da razume.
       Gotovo se trgla kad hor meštana, među kojima većina baritona i basova, zagrme: 'Slava tebi, gospodi! Slava tebi...'. Te jednostavne reči, koje razumede bez teškoća, poneše Noru u dobro joj poznate duhovne regione, tamo gde su, po njenom mišljenju, samo pravi vernici mogli da dopru. Slava tebi, Bogorodice, koja si Ga rodila, udahnula Mu nešto od ovog našeg ljudskog i prolaznog života i učinila da upozna i razume naše grehe i naše patnje, izgovarala je ona u sebi. Osećala je kao da joj se, bar deo, njenog sopstvenog teškog greha oprašta utapajući se u reči molitve i miris tamjana koji je ispunjavao crkvu.
       Po završetku bogosluženja ljudi, žene i deca, svi obučeni u novu odeću, izmešaše se u dvorištu crkve čestitajući Božić jedni drugima i obrazujući grupice prisnijih prijatelja ili rodbine za povratak kući. Nora se približi Trifunu i uhvati ga pod ruku, osećajući pod prstima njegove nabrekle mišice i privijajući se uz njega kad bi joj čizmice pokliznule po snegu. A Trifunu se činilo da sve to sanja, sve dok ga šamari britko ledenog severca po obrazu ne potsetiše da je možda, u stvarnosti, došao trenutak ispunjenja njegovih naskrivenijih maštarija.
       Pred prilazom u dvorišnu kapiju Vasilijeve kuće dostigoše ih saonice okićene granama zimzelena iz kojih se širio miris pečenja.
       -Stigla prasad! -zagrajaše deca.
       Seoski mlinar, a po potrebi i pekar, istovari sa saonica tri tek ispečena praseta koje žene uneše u kuću i postaviše na već pripremljeni sto za oko tridesetak zvanica, na kome je već bilo turšije, narezane šunke, suvih kobasica, sira i kajmaka. Odrasle je već čekao kotlić 'šumadinskog čaja' - vruće rakije, koja se služila u šoljicama sličnim onima za kafu, čiji omamni miris i ukus donesoše dobro raspoloženje u gostinsku sobu. Uskoro zatim otpoče gozba.

       Te noći, kad se već bila svukla i legla u postelju, začu lako kucanje na vratima. Bila je spremna, osećala je duboko u sebi da će Trifun uspeti da skupi hrabrost da zakuca na njena vrata. Ustala je i otvorila vrata bez reči, bez pitanja, sa prstom na usnama, propustivši Trifuna unutra. Videla je da nosi sa sobom malu kotaricu voća ukrašenu zlatastom vrpcom.
       -Ja sam poneo ove narandže za vas, Nora, a zaboravio sam da vam... da ti ih dam jutros -reče Trifun pružajući joj košaricu nezgrapnim pokretom ruke.
       Nora uze onu košaricu i stavi je na sto u uglu sobe, a zatim se približi Trifunu.
       Obuhvati ga oko struka i privi se uz njega položivši mu glavu na rame.
       -Hvala ti na poklonu, Trifune. A posebno ti hvala što si me doveo ovde, među ove ljude koji su me dočekali sa toliko topline -reče ona.
       Trifun je podiže na ruke, gotovo bez napora, i odnese je do postelje.
       -Neophodno je da prvo razgovaramo o svemu ovome nas dvoje, Trifune. A posebno o onome što smo već preživeli u našim životima i ... -zausti Nora.
       Ali Trifun kao da preču te reči. Čvrsto je steže u zagrljaj i prekri joj lice i usne poljubcima koji joj oduzeše dah. On bi me uzeo na silu kad bi pokušala da mu se usprotivim sada, pomisli Nora.
Ona mu načini mesta kraj sebe u postelji osećajući kako mu muškost nadolazi hranjena vatrenom žudnjom za njom. Odmah zatim mogla je da oseti njegove njegove prste koji su tražili sve njeno za sebe. Međutim, nije smogla snage, a ni volje, da se odupre tim grabežljivim prstima niti da otkloni njegove nestrpljive i požudne usne. Razgovaraćemo o svemu sutra ujutru, pomisli predavajući mu se sada već bez otpora, ne pokušavajući više da bilo šta odredi u sebi. A miris onih dunja na ormanu mešao joj se u nozdrvama sa mirisom narandži iz košarice. I sećanje na mirise tog voća naviralo je kasnije, svaki put kad bi mislila na tu prvu noć sa Trifunom.
       Sutradan su Trifun i Nora izašli sami u šetnju po selu. Meštani su ih prepoznavali odmah, pozdravljali ih u prolazu i zaželeli srećan Božić. Zaustaviše se pod velikim dudom nedaleko od crkve čiji su preostali, već polutruli, modro crveni plodovi kapali po snegu otrzani naletima vetra.
       -Nora, bi li se udala za mene? -osmeli se Trifun. -Znam da sam neobrazovani mornar. Ali te volim više nego bilo šta ili bilo koga na svetu... Imamo onu prodavnicu južnog voća. A za stan, smestićemo se negde privremeno. Zatim ćemo kupiti malu kuću. Sa vrtom za decu, da se igraju...
       -Ali mi moramo, pre toga, da dobro promislimo o svemu, da porazgovaramo... -započe opet Nora.
       -Nema više šta da se razgovara o tome, Nora. Svako od nas je imao svoj život pre ove noći, razumem ja šta hoćeš da mi kažeš. Ali to od sada više nema značaja bilo šta da je. Ono što je važno jeste naša budućnost... Evo doneo sam i ovaj prsten za tebe.
       Nora uze iz njegove ruke srmeni prsten sa ružičastim ametistom i stavi ga na prst. Na sve je mislio, zaključi ona. Narandže, prsten... NJegova ozbiljnost činila joj se pomalo preterana. Ali takav je bio Trifun, temeljan i pouzdan, pun osećanja odgovornosti. Mornar koji je napustio plovidbu i bacio sidro, pomisli ona... A ja oslobođenje, od Ane i od Meštrovićevih.
       Nastavili su da koračaju, a Nora ostavi njegovo pitanje bez odgovora. Kad dođoše do crkvice, ona zamoli Trifuna da je pričeka. Ušla je i našla sveštenika iza oltara kako sređuje stvari za sledeće bogosluženje.
       -Ovamo se ne dozvoljava pristup ženskom svetu -primeti sveštenik sa osmehom. -Ali to ne važi za vas. Rekoše mi da ste katolkinja.
       -Baš zbog toga sam došla da porazgovaram sa vama... Trifun mi je ponudio brak, a ja bi želela da se venčamo u crkvi. Čula sam da se u tom slučaju traži promena vere.
       -To traže naši crkveni propisi, priznati od zakona ove zemlje od vajkada. Ali i muškarac može odlučiti da prihvati veru supruge, ako nije njegova -dodade sveštenik zagledavši joj se pravo u oči.
       Trifun bi verovatno i na to pristao, pomisli Nora. Ali reče:
       -To ne dolazi u obzir, jer mi želimo da zasnujemo porodicu ovde i zbog toga sam odlučila da se pokrstim. Posmatrala sam kako ovde proslavljate Božići, to mi je pomoglo.
       -Neki od tih običaja ostali su od paganskih vemena... -primeti sveštenik. A onda dodade: -No promena vere je ozbiljna stvar i treba dobro razmisliti.
       -Ja sam već odlučila da se pokrstim, oče. I želela bih da to učinim sada i ovde, u ovoj crkvi i među ovim ljudima -izreče Nora čvrstim glasom.
       -Što se mene tiče, neće biti problema. Moja ovlašćenja uključuju pokrštavanje, a služba je ista kao i za svako krštenje. Trebaće vam svedok, koga mi zovemo kum -reče sveštenik.
       -Zamoliću Vasilija... Možemo li da to utvrdimo za sutra?
       -Možemo, možemo, kćeri moja. Reci Vasiliju da donese svoju krštenicu... A tebi preporučujem da provedeš ovu noć u molitvi... Ovde ćeš naći reči našeg obraćanja Svevišnjem -dodade on pružajući joj malu knjižicu crnih korica na kojoj je bio utisnut zlatasti krst.
       Nora uze molitvenik prekrstivši se.
       -Od sutra ćeš se krstiti ovako -reče sveštenik, skupivši tri prsta desne ruke i dodirnvši njima čelo i prsa.
Nora se saže i poljubi ruku bradatom svešteniku, onako kako je videla da to čine žene iz Vasilijeve porodice. Sveštenik pokretom ruke načini znak krsta iznad njene glave.
       Ispred ulaza u crkvu, trupkajući nogama o tlo da se zagreje, čekao ju je Trifun. Ni sanjao nije o ovome što će čuti, pomisli Nora približavajući mu se. Ledeni vetar duvao je oko crkve noseći rastresit sneg. Nora je znala da će joj se njen malopređašnji razgovor sa bradatim sveštenikom urezati u sećanje zauvek, neizbrisivo kao u mramoru.

13. OTMICA NA ČUBURI

       -Gospodine majore, traže vas hitno na telefon! -probudi Petrića iz dubokog sna glas posilnog.
       -Štaa... Kog to jarca opet -mrmljao je Petrić bunovno tražeći palcima stopala papuče ispod postelje.
       Telefon je bio u prizemlju i svaki put kad je bila kakva uzbuna morao je da se lomata niz drvene stepenice, skidajući sve svece kad bi izgubio jednu od papuča i vunena čarapa počela da kliza po daskama ucakljenim voskom.
       -Izvestili su nas da se Lune pojavio sa tri hajduka usred Beograda! -raportirao je glas dežurnog. -Videli su ga kod Skadarlije, sa šeširom i mašnom, u beloj košulji... Neki kelner tvrdi da je ovo već drugi put kako dolazi tamo!
       -Pa uhapsite ga, šta čekate!
       -Nije više tamo...
       -I baš u mojoj smeni! -mislio je Petrić ogorčeno oblačeći se.
       Kad izađe na ulicu vide kako posilni petlja nešto oko motora njegovog službenog automobila i štrecnu ga u grudima. Međutim, posle više okretaja kurble motor ipak upali i Petrić se odveze do uprave grada. Tamo izdade naredbu da se telefonska centrala stavi u stanje uzbune B; što je značilo da se policijiski pozivi tretiraju prioritetno a da se ostali pretplatnici, izuzev Vojske i Dvora koji su jedini imali pravo da narede totalnu uzbunu stepena A, za to vreme isključe.
       Prođe jedno pola sata bez ikakvih vesti, a onda se javi neki policiski podnarednik iz 'Čuburske kafane' sa izveštajem da je Lune viđen u blizini Čubure, kao i da je tamo izvršena otmica neke pevaljke Nade. Petrić proveri metke u službenom revolveru i odluči da, sa dva žandarma, lično krene u potragu za Lunetom. Posilnom ovoga puta pođe za rukom da upali već zagrejani motor bez teškoća. Jurnuše brzinom od dvadeset pet na sat prema Slaviji, ali uzbrdo prema Čuburi brzina opade na petnaest.
Kad stigoše do 'Čuburske kafane' onaj podnarenik odvede ih do jedne od sporednih ulica gde su većinom živeli Cigani-svirači. Tamo ih dočeka gomila ljudi i žena bunovnih lica, među kojima je jedna glasno kukala. Neko im reče da je to bila Nadina pomajka ali od nje ne uspeše da izvuku ni jednu suvislu reč.
       -Oteše je na ulazu u kuću. Vriskala je jadna, izbudi nas sve. Ali uzaman! Strpaše ti jadnicu u jedan fijaker i iščeznuše tam' prema Cvetkovoj me'ani... -odgovarali su uzbuđeni glasovi na Petrićeva pitanja.
       -Ne, odveli su je dole prema Belem potoku... -reče jedna Ciganka odevena u šalvare.
       -Koga su to tačno odveli? Ko? -pokušavao je da sazna Petrić.
       -Pa Nadu, 'Crnu zvezdu', onu pevaljku... A ko, e to ne znamo -čuli su se glasovi onih smelijih. -Jerbo ovde je noću mrkli mrak; mogu da te opljačkaju pa i ukokaju kad god hoće... Ima evo već druga godina kako opština obećava ulične svetiljke, pa ništa.
       Utom, škripeći kočnicama, jedan automobil u kome je bio Stevan sa fotoreporterom zaustavi se usred one gomile. Još su mi samo ovi trebali, pomisli Petrić.
       Stevan je bio dežuran na prelomu lista kad im je doušnik sa telefonske centrale, čiji su identitet i honorari bili strogo čuvana tajna redakcije, javio Životiću da su se u Beogradu pojavili neki hajduci i da su na Čuburi oteli jednu pevačicu. Urednik unutrašnje rubrike Životić, poznati noćobdija koji kao da nije izbijao iz redakcije ili okolnih kafana, naloži Stevanu da izvesti o tome; nije bilo nikog drugog pri ruci u to doba noći. 'Znam da to nema veze sa kulturnom rubrikom, ali možeš da potpišeš reportažu nekim izmišljenim imenom ako ne želiš sa svojim -reče mu Životić'.
       Dok je fotoreporter palio magnezijumske patrone na veliko zadovoljstvo musavih klinaca koji se odnekud stvoriše tu, grupa mladih žena, obučenih samo u spavaćicama i zagrnutih živopisnim penjoarima, izađe u baštu obližnje kuće preko čijih su prozora bile navučene neprozirne zavese.
       -To su ti one, znaš već tamo, trapadžoze... -reče ciganka u šalvarama fotoreporteru dok ih je slikao, a zatim dodade ispod glasa: -Kažu da je Nadu oteo neki 'ajduk..
       Stevan se priseti one večeri posle otvaranja Mirkove izložbe, kada je pozvao Sava pesnika kod 'Tri šešira.' Dok je Nada 'Crna zvezda' pevala jedan omanji ali snažno građen četrdesetogodišnjak sa brkovima poput Kraljevića Marka -kome su šešir i mašna pristajale 'kao piletu sise', kako je to slikovito bio primetio Čiča Ilija tom prilikom -slao je krupne banknote primašu. U jednom trenutku uhvatio je pogled tog brkajlije, hladan i britak kao sečivo. Blesnu mu pomisao da je to mogao biti Lune, čuveni hajduk koji je ima tome već par godina operisao u blizini Cera i Kosmaja, a govorilo se da je pokadkad dolazio sve do Avale ili čak tamo do Šapca. U svakom slučaju njegov lik odgovarao je podosta jednom opisu u novinama.
       -Po svoj prilici tu pevačicu je oteo onaj hajduk, Lune -predoči Stevan majoru Petriću čim ga je uspeo da izdvoji na stranu.
       -Lune usred Prestonice? Baš imate maštu vi novinari; ali ti ga, brajko, prekardaši! -odgovori Petrić.        -Tačno je da neki od prisutnih očevidaca tvrde da je dotična Nada oteta. Ali, izuzev ženske vriske, niko nije video ništa evidentno i postoji mogućnost da je sve to neka zabuna, ili naprosto kakva ljubavna zapetljancija.
       -Pa zar bi se zbog tako nečeg pojavili ovde u četiri sata ujutru? -primeti Stevan.
       -To samo znači da brinemo za bezbednost građana Prestonice, bez obzira na doba dana ili noći...        Razume se da to nećete napisati, svi vi više volite da kritikujete organe vlasti.
       Stevan diže ruke od Petrića i uze da ispituje prisutne.
       -Ja ništa, ni bele -reče mu krezubi starac pogrbljen pod teretom godina. -Moja Paraskeva čula neko vriskanje a ja ništa, gluv sam ko top -dodade on.
       -Kažu da ju je oteo švaler. Pre toga nekoliko noći videli su ga kako se smuca ovuda -reče mu mlada žena, po upadljivoj šminci i dubokom prorezu na spavaćici iz koje su joj svaki čas ispadala gola ramena verovatno jedna od 'onih' iz kuće sa zavesama.
       -Hajde, Mileva, ne upuštaj se u to! Ne moraš u svaku čorbu da budeš mirođija... - opomenu je pedesetogodišnja, vrlo krupna i takođe preterano našminkana žena skupljajući spavaćicu oko dlakavih golih nogu.
       Stevanu najzad pođe za rukom da pronađe primaša, Gavroša, za koji mu rekoše da je bio prisutan Nadinoj otmici. Taj primaš je pratio Nadu dok je pevala one večeri kod 'Tri šešira', priseti se Stevan. NJegova kuća bila je u ulici Orlovića Pavla, nedaleko odatle. Fotoreporter blesnu magnezijumom kad Stevan otpoče razgovor sa njim.
       Primaš potvrdi Stevanovu sumnju da je jedan brkajlija, omanjeg rasta ali otsečnih pokreta i metalnog, zapovedničkog glasa, bio među otmičarima kao i da je moguće da je isti taj brkajlija bio prisutan i one večeri kad je Nada 'Crna zvezda' prvi put nastupila kod 'Tri šešira'.
       -Prepadoše nas iz pomrčine u sitne sate, kad se vratismo noćaske iz Skadarlije. Bili su naoružani do zuba -pričao je primaš. -Ali im se lica nisu mogla dobro razaznati u mraku. Onaj brkajlija, obučen u večernje odelo, izdavao je naredbe.
       Na direktno Stevanovo pitanje, primaš odgovori da on vrlo retko čita novine i da nema pojma kako izgleda hajduk Lune - daleko mu lepa kuća. Međutim, iz nečega u primaševom pogledu i po načinu na koji je nastojao da izbegne njegova pitanja o hajduku, Stevan oseti da on zna mnogo više o Nadinoj otmici. Načini mentalnu zabelešku da kojom drugom prilikom pokuša da izvuče to od njega; sad je bio siguran da se iza otmice krije ljubavna istorija. I otkri, posmatrajući bunovna lica ljudi oko sebe i slušajući njihove izjave, da mu posao reportera unutrašnje rubrike počinje da izgleda mnogo zanimljiviji nego što mu se to ranije činilo.
Stevan se zatim odveze do štamparije lista gde ga je urednik Životić nestrpljivo očekivao u društvu sa Miosavom, redakciskim stenografom.
       -Izdiktiraj ti to sve lepo Miosavu u plajvaz, a posle možeš da ideš i da se ispavaš. Ja ću se pobrinuti za ostalo -reče mu urednik.
       Stevan je spavao sve do rano poslepodne, a onda ode do kafane 'Znak pitanja' na ručak. Od prodavca novina kupi 'Veče' ali na prvoj strani nije bilo ničega u vezi Nadine otmice i tek na poslednjoj strani, u okviru policiske rubrike, pronađe malu reportažu o otmici potpisanu njegovim inicijalima. Zajedno sa fotografijom grupe stanovnika Čubure; onako kako su se bili probudili iz dubokog sna i izašli, bunovnih lica, na ulicu ogrnuvši se prvim što im se našlo pod rukom. Izjava primaša Gavroša bila je izostavljena, a od Stevanovog naslova za članak: 'Hajdučki vođ Lune umešan u otmicu pevačice na Čuburi?', ostalo je samo: 'Kafanska pevačica oteta na Čuburi?'
       -Pohvalno je što čitaš svoje novine -pozdravi ga debeljuškasti pedesetogodišnjak u polucilindru; jedan od direktora lista, Pantić, za koga se govorilo u redakciji da je bio 'zadužen da ide u zatvor' kad bi list objavio nešto što su pogođeni građani ili organi vlasti smatrali klevetom a istražni sudija protiv-zakonitim aktom. Takav zatvor trajao je ne više od par sati, dok advokat 'Večeri' ne bi uspeo da iščačka potrebne paragrafe u korist odlaganja sudskog postupka. Govorilo se takođe da siaset takvih optužbi za klevetu ili uvredu građanske časti pokrenutih protiv 'Večeri' skupljaju prašinu u sudskim arhivama.
       Stevan zamoli Pantića da sedne i uze da mu priča o događajima prošle noći, pomenuvši posebno razloge za pretpostavku da je otmičar bio hajduk Lune.
       -I bio je Lune -reče Pantić začkiljivši očima.
       -Pa što mi onda izbaciše to iz reportaže, tane mu gosino? Ja sam bio jedini novinar na licu mesta. I to još sa fotoreporterom; bilo je to nešto zaista ekskluzivno, za prvu stranu.
       -To smo i mi mislili, Sremac, ne beri gajle. Probudili su glavnog urednika i mene da damo saglasnost da se tvoja reportaža objavi na prvoj strani... Ali je odmah zatim intervenisao lično ministar unutrašnjih poslova koga je major Petrić takođe probudio rano jutroske... Obavestio ga je o razgovoru sa tobom tamo na Čuburi i dogovorili su se da nas 'zamole' da ne objavimo ono o Lunetu. Tvrdili su da je stvar potpuno nedokazana i da ima indicija da se radi o nekoj banalnoj ljubavnoj aferi. Bruka za novu državu da se piše kako joj hajduci vršljaju po Prestonici ako se radi tek o goloj sumnji, rekao je.
       -A kako ono u Americi? Gangsteri osvojili ulice Čikaga i o tome se piše sve u šesnaest; nikome ne pada na pamet da zabrani to -primeti Stevan ozlojeđeno
       -Da su tu pevaljku oteli neki tamo gangsteri, ili nekakvi krijumčari opijuma, ni brigeša... Ali hajduci u Dvadesetom veku! -reče Pantić ustajući od stola. A zatim dodade, kao uzgred: -Ovo što ti rekoh o ministrovoj intervenciji je za tebe lično, da ne misliš da smo glavni i ja neki cipovi koji nisu u stanju da ocene vrednost jedne ekskluzivne reportaže. Treba da znaš, takođe, da se ova stvar neće završiti tek tako... Rekli smo ministru da ako se ta Nada ne pojavi u Beogradu do kraja nedelje, objavićemo sve pa kud puklo da puklo.

       Načelnik Kosmajskog područja odloži telefon sav crven u licu. I ranije je bio na živoj muci da objasni ministru unutrašnjih poslova kako to da Lune, evo već druga godina, uspešno izbegava zatvor i vešala. Ima mnogo jataka, gospodine ministre, izgovarao se... Ali ovoga puta ministar ni da se opepeli. 'Sve osumnjičene kao jatake u zatvor ako ta Nada ne bude puštena?' -ponavljao je načelnik u telefon. -'Razumem, jasno ko sunce. Odmah ćemo preduzeti mere, gospodine ministre.'
       -Nađi mi smesta onog Stanoja, konjarskog trgovca! -otseče on sekretaru
koji je stajao, oklevajući, kraj stola sa poslužavnikom na kome je bila šoljica turske kafe, tacna sa ratlukom i čaša mineralne vode. -I ostavi taj poslužavnik ovde na sto, gde si naumio s njim!
       Ne prođe ni pola sata a u načelnikovu kancelariju uđe žandarmeriski podnarednik vodeći pokunjenog Stanoja. On munu Stanoja u rebra okrenuvši ga licem prema načelniku.
       -Dovedoh ga pravo iz pritvora... Tužili ga neki seljaci da im prodao dva ukradena konja, pa sada moraju da se spore sa pravim vlasnicima -reče podnarednik.
       -Nisam, krsne mi slave, znao da su ukradeni - oglasi se Stanoje nevoljno.
       Kad ostadoše sami, načelnik se zapilji u Stanojevo lice a nesretni Stanoje uze da šara očima, od predmeta do predmeta u kancelariji, nastojeći da izbegne taj pogled koji nije obećavao ništa dobro.
       -Reci mi gde je bio Lune 'ajduk ova dva tri dana? -upita načelnik kada tišina u prostoriji postade nepodnošljiva.
       -Pojma nemam, nisam ga već odavno video. Daleko mu lepa kuća... -vrdao je Stanoje.
       -Znam da nisi. Odkako ti je dao ona dva ukradena konja da ih utrapiš nekom.. A ja ću ti reći gde je bio Lune. U Prestonici.! I ne samo da je bio tamo, već smislio da otme jednu pevaljku usred Čubure, nisu mu dobre čobanice po Kosmaju. Napravio dar-mar tamo, usred noći, a sada se sve to lomi preko moje glave.
       -Uh, majkoviću, pročitah neka nagađanja u novinama. Nije valjda Lune...
       Načelnik ustade od stola i raspali pesnicom po gomili papira pred sobom tako da se neki od njih razleteše po podu. Stanoje se trže i odskoči od stola a zatim se saže i uze da kupi one papire.
       -Bio je Lune, majčina mu! Ali neće zadugo... Iz ovih stopa da ideš i da ga nađeš. Ne interesuje me kako i gde. Kaži mu samo ovoliko: ako se sutra do podne ta pevaljka ne pojavi dole ispred ulaza u načelstvo poslaćemo četu žandarma u poteru za njim. Zatim ćemo pohvatati sve njegove jatake, a njega obesiti o prvu dudovu granu sa glavom na dole sve dok ne propeva.
        -Ali ja ne znam gde... -zausti Stanoje, međutim, presečen načelnikovim pogledom, izmače kroz vrata glavom bez obzira.

       U kući jednog od jataka, Grbića, visoko uz padinu Kosmaja, Lune je namrgođeno slušao Stanojev opis susreta sa načelnikom.
       -Puste pretnje... -reče Lune.
       -Bio je besan kao ris, nikada ga nisam video takvog -glasnu se Stanoje oprezno. -Pričvrljili ga iz Beograda, izgleda.
       -A ti onda kaži da me nisi mogao pronaći -reče mu Lune.
       -Ja mu ne smem na oči, sada kad su me pritisli zbog onih konja -zacvile Stanoje.
       -Za te konje sam si kriv. Lepo smo ti rekli da ih prodaš preko u Banatu, a ti ih odveo na prvi vašar ovde kao da su ti od dedovine.
       -Na tvom mestu, Lune, ne bih uzeo olako načelnikovu pretnju. Govorka se da ima spisak osumnjičenih jataka. A ako zbilja povedu celu četu crno nam se piše -reče mu Grbić, postariji seljak u čijoj je kući Lune bio sakrio Nadu.
       -A ona, još uvek isto? -upita Lune Savku, domaćinovu ženu; mršavo stvorenje zbrčkanog lica i poniznog pogleda.
       -Nije ni pipnula hranu otkako si je doveo -oglasi se Savka.
       Lune ode do pokrajnje sobe gde se nalazila Nada. NJena duga vrana kosa padala je u neredu sve do preko bujnih joj grudi, a u pogledu njenih krupnih crnih očiju ogledao se bes i prkos. Ali ne strah, pomisli Lune. Da me se bar pribojava... Nešto u grudima steže mu se od žudnje za njom.
Morao bih da je vežem prvo, pomisli Lune. Ili da je pretučem tako da bude modra kao čivit. Ali odbaci tu pomisao kao nedostojnu glasa narodnog prijatelja i dobročinitelja koji je nastojao da stekne po okolnim selima.
       -Zlo ti se piše ako nastaviš da mi se protiviš -pokuša Lune opet, iako je već bio shvatio da mu je poduhvat sa Nadom propao.
       -A tebi se pišu vešala -pogleda ga ona prkosno u oči.
       -Ne bojim se ja ni metaka, a ni noža -zareža Lune i ne primetivši da je izostavio reč 'vešala', a zatim izađe iz one sobe sav smrknut.
       -Učiniću šta želiš, Grbiću, zbog prijateljstva s tobom -reče Lune domaćinu. -Upregni kola i odvezi Stanoja i ovu ženskinju, Nadu, u varošicu. Vežite joj prvo oči i zapretite da ne diže galamu, inače neće ponovo videti familiju... Ti Savka -obrati se on domaćinovoj ženi -vidi da se Nada umije i uredi kako treba pre nego što krene na put.

       Stevana pozvaše na razgovor kod glavnog urednika. To ga dosta iznenadi jer su kulturnu rubriku smatrali više kao nužno zlo u večernjem listu i 'glavnog' su viđali samo sa mene pa na uštap. Drukčije je bilo sa onima iz sportske rubrike, a posebno sa 'fuzbalerima'. Oni, kao i novinari iz takozvane 'skandalozne' hronike, uživali su prednost u svakom pogledu.
       -Pozvao sam te da priupitam bi li nastavio da izveštavaš o otmici one pevačice, Nade 'Crne zvezde'... Znam da kafanska muzika ne spada pod kulturnu rubriku -osmehnu se on, predupredivši Stevanovu upadicu.        -Ali radi se o mogućnosti da pokrenemo seriju ekskluzivnih reportaža o fenomenu još uvek žive hajdučije u nas, sa ciljem da se ispitaju socijalni i istoriski uzroci te pojave... A baška što narod voli da čita o tome. Znaš li da se Nada opet pojavila u Beogradu?
       -Ne znam. Bio sam zauzet onim Brankovim festivalom u Novom Sadu...
       -Moglo bi se otpočeti sa jednim intervjuom sa Nadom - o samoj otmici. A posle bi možda uspeli da porazgovaramo i sa samim Lunetom -predloži glavni urednik.
       Onaj primaš, Gavroš, bi mi verovatno pomogao da privolim Nadu na intervju -razmišljao je Stevan brzo. Osim toga, imao bi daleko više mogućnosti za skupljanje građe za onu moju hroniku o životu stanovnika posleratnog Beograda, zaključi on.
       -Prihvatam -oglasi se Stevan. -Pod jednim uslovom.
       -Ako se radi o troškovima, to nije problem. Biće ti otvoren poseban račun za ovu svrhu. A i o tvojoj plati možemo da porazgovaramo... U razumnim okvirima, naravno.
       -Uslov je da mi se ne skraćuju reportaže bez moje saglasnosti -osmeli se Stevan.
       Glavni urednik mu pruži ruku preko stola. Pakt sa nečastivim, pomisli Stevan rukujući se sa njim. Nije ni sanjao u tom trenutku da se nikada više neće vratiti kulturnoj rubrici.

       Mane, sa novoprišivenim zlatnim majorskim epoletama na ramenima, hladno je posmatrao sreskog načelnika Milenkovića koji je sjahao sa konja i išao prema njemu sav crven u licu. Na znatnom odstojanju iza njega zaustavi se desetina lokalnih žandarma sa 'manliherkama' o ramenu. Oni ostadoše na svojim konjima. Polugladna kljusad, pomisli Mane upoređujući ih sa dobro timarenim konjima svoje čete, dovedenim iz topčiderskih štala kraljeve garde direktno na Kosmaj.
       -Vi nemate nikakvog prava da hapsite viđene ljude po Kosmaju, majore! Zahtevam da odmah pustite sve pohapšene, inače.. -glasno je govorio, gotovo vikao, načelnik.
       -Inače, šta? -upita Mane hladno. A zatim dodade tako da ga je samo načelnik mogao čuti: -I od kad su hajdučki jataci viđeni ljudi?
       -To je politička ujdurma, izborni manevar da se pridobiju glasovi! -rogušio se načelnik, sada i sam spustivši glas.
       -Moja su naređenja jasna, načelniče. I ja ću ih sprovesti doslovno, ako treba i silom -reče Mane, položivši nehajno šaku na futrolu pištolja o pojasu.
       -Znači li to da odbijate moj zahtev, majore? -upita načelnik spustivši još više glas.
       -Ja nisam pod vašom komandom. I nadam se da neću morati da stavim u izveštaj da ste pokušali da me ometete u vršenju dužnosti -reče Mane, a zatim pozdravi po vojnički i dade znak posilnom da mu privede konja.
       Odjahao je do komandnog mesta čete koje se nalazilo u kući Lunetovog jataka Grbića ne obraćajući pažnju na pretnje i, učini mu se, prigušene psovke sreskog načelnika. Tamo sjaha i uđe u kuću smrknuta lica, svestan pogleda ukućana.
       -Jesu li omekšali? -upita Mane brkatog kapetana koji je komandovao četom.
       -Još nisu, ali omekšaće kad saznaju šta im se sprema -reče kapetan namignuvši prema vratima iza kojih se mogla nazreti prilika Grbićeve Savke.
       -Pripremite sve za njihov transport u beogradsku 'glavnjaču', a tamo neće biti cile mile -reče Mane namrgodivši se još više.
       Ne prođe ni desetak minuta od toga kada Savka, zabrađena svojom večitom crnom maramom, izađe pred Maneta sa kondirom vode i zavežljajima punim parčadi pogače i belog sira.
       -Dozvolite da im odnesem ovo, majore. Gladni su i žedni -zamoli ona.
       -Hleba i vode može, a sir da se vrati -otseče Mane.
       Jedna od mlađih žena uze od Savke belu maramu sa sirom i odnese je u kuhinju. Mane zatim naredi posilnom da otprati Savku do štale u kojoj su bili zatvoreni jataci.
Kad oni odoše, u kuću uđe vojnik-kurir sav zadihan od trčanja. Stade mirno pred Manetom i kapetanom čete, nastojeći da povrati dah.
       -Gospodine majore, gospodine kapetane! Lune zarobio onog novinara, Stevana. I onog fotografa takođe. Poslao nam ovu cedulju preko jednog čobančeta -izreče kurir pružajući cedulju Manetu.
Mane prelete pogledom po cedulji a zatim je predade kapetanu. Pisalo je: 'Ako do sutra u podne ne oslobodite uhapšenike, novinarima ćemo dozvoliti da izaberu granu. Toliko'. Cedulja je bila bez potpisa.
       -Sunce mu kalaisano -promrsi Mane kroz zube. -Uzalud zatražih od tih novinara da ne zalaze u šumu... Kapetane, molim vas osigurajte da se niko od ukućana ne makne odavde. Savku, kad se vrati iz štale, možete 'prevideti'... I prenesite komandi čete da ćemo imati sastanak večeras u pet.

       Od časa kad mu je urednik unutrašnje rubrike saopštio da se, prema pouzdanoj informaciji doušnika, sprema specijalna četa da okonča na bilo koji način Lunetovu hajdučiju, Stevan je imao osećaj da je na pragu prelomnog perioda u svojoj novinarskoj karijeri. Od onog užurbanog polaska iz Beograda u društvu fotoreportera 'Večeri', do iznenađenih pogleda koje su izmenili major i kapetan, oficiri specijalne čete, kad im je pokazao svoju novinarsku legetimaciju na prilazu Kosmaju, pa do trenutka kada su se on i fotoreporter našli opkoljeni Lunetovim bradatim hajducima, činilo mu se da doživljuje događaje iz nekog uzbudljivog filma. Nije morao da zapisuje ništa, jer mu se svaki detalj tog filma neizbrisivo urezivao u pamćenje.
       Vezali su ih bili konopcima za dva podebla drveta i ostavili dva hajduka da ih čuvaju. Stevan je pokušao da pročita nešto sa njihovih lica obraslih u gustu dlaku ali oni su se ponašali kao da njih dvojica nisu bili prisutni. Zavijali su cigarete i pušili, a zatim bi izmenili pokoju reč, gotovo uvek praćenu masnom psovkom. Onda izvadiše iz vunenih torbaka po komad proje i parče sira i uzeše da jedu mljackajući glasno. Zalogaje su zalivali šljivovicom iz plehane čuture.
       -Odvežite ga -naredi jedan hajduk koji je došao iz hrastove šume, uperivši prstom na Stevana.
Stevan ugleda pred sobom omalenog ali čvrsto građenog čoveka od oko četrdeset i pet godina, odevenog u mrke suknene pantalone i kožuh, sa crnom šubarom od fino uštavljene jagnjeće kože na glavi. Na šubari je bila zlatnim nitima izvezena lobanja. Vezilja očigledno nije bila vešta ovakvim šarama, jer joj je desna očna šupljina ispala znatno ispod leve, dajući izvezenoj lobanji nešto groteskno.
       Stevan prepoznade u čoveku pred sobom Luneta, iako više po maglovitom sećanju na onu skadarlisku noć nego po policiskom crtežu na poternicama koje su sa vremena na vreme bile objavljivane u novinama.
       -Ti li si taj Stevan, koji je ono pis'o o našem prepadu na Čuburi? -upita Lune upiljivši u Stevanovo lice pogled svojih crnih nemirnih očiju, punih nekog skrivenog žara i usredsređene, preteće, tvrdine.
       -Glavom i bradom -reče Stevan trljajući od konopca pocrvenele i bolne zglavkove ruku.
       -Čito' sam tvoj članak. K'o što vidiš i mi, šumci, znamo ponešto od onog što se zbivstvuje. I kažeš da je otišla s Kosmaja besna na mene? -bilo je očigledno u toku razgovora da Lune izbegava reč 'hajduci'.
       -Izgleda da su je uvredile tvoje pretnje -reče Stevan prihvatajući titoisanje; ono na vi bilo bi izgubljeno sa Lunetom.
       -Vučica je to -primetri Lune a oči mu blesnuše kao nekom toplinom; za trenutak, jer se u njima opet pojavi opaka tvrdina u kojoj je, činilo se Stevanu, bila iskra okrutnosti.
       -I kako da baš s tobom razgovara, od toliki novinari? -upita Lune iznebuha a njegove užarene zenice upiljiše se ponova u Stevanove.
       Stevan oseti kako mu se krv penje u lice dok je nastojao da nađe odgovor na to, potpuno neočekivano, pitanje. Srećom, na drugom kraju proplanka, tamo gde se nalazila koliba od granja naslonjena na granitnu stenu, ukaza se prilika koja se približavala užurbanim korakom. Bio je to Jefta, bivši bravar iz varošice, koga je policija tražila zbog nekih provala. Jefta je bio vešt u opravci oružja i vrsni strelac. Kada je tu skoro odlučio da se pridruži hajducima, Lune ga je postavio za svog zamenika.
       Lune dade znak rukom Jefti da ostane tamo kod kolibe, a zatim se obrati visokom hajduku koji je doveo Stevana:
       -Glavom mi jemčiš za njega. Ako pokuša da beži, pucaj!
       Onaj hajduk ponovo priveže Stevana za drvo a zatin skide pušku sa ramena i uperi je u njega, negde u visini stomaka. Stevana podiđoše žmarci. Ako je ovaj razbojnik Lune još i ljubomoran, pomisli? Preleteo je pogledom po licima prisutnih hajduka: bila su to njemu dobro poznata lica ljudi sa sela na kojima su sunčeva žega i vetrovi ostavljali neizbrisive tragove. Ono što je bilo svojstveno ovim, hajdučkim licima, bila je gotovo potpuna ravnodušnost. Bezizraznost njihovih lica svedočila je da su bili na sve spremni, zaključi Stevan. Odluči da to stavi u jedan od podnaslova reportaže. Ako doživim da opet vidim uredništvo lista, pomisli.
       -Usmena poruka za tebe od onog našeg žandarma iz varošice -reče Jefta kad se nađoše van dometa radoznalih ušiju. -Načelnik je pokušavao kod onog majora da se zauzme za jatake u štali ali mrka kapa. Izgleda da ima ovlašćenja koja je potpisao Kralj lično i da je rešen na sve. Ličanin je, nema rodbine ni prijatelja ovde koji bi se mogli uzeti kao taoci sa naše strane. Rakao mi žandarm da misli da je najbolje da se izgubimo sa Kosmaja, bar za neko vreme. A-ja!... Takođe je rekao da ne upotrebljavamo više onu stalnu vezu s njim dok se ovo ne raščisti, isuviše je opasno i za njega i za nas da se izlažemo riziku.
       -Sigurno da treba da oslobodimo one naše jatake ali prvo 'oću da razbijem majorovu četu. Da im pokažem zube... Imam i ja taoce, ni brigeša -reče Lune, a zatim izvadi iz kožne torbe koju je nosio o ramenu beležnicu. Napisa poruku: 'Sve je u redu, potvrđujemo porudžbinu za onaj lukac' i istrže list koji predade Jefti: -Vidi da neko od čobana odnese ovo onom našem žandarmu u varošici. A zatim pokušaj da saznaš tačno koje je jatake major uz'o k'o taoce.

       Jefta je lako pronašao čobana koji je odneo onu Lunetovu poruku, pouzdanog dvanaestogodišnjaka koji je s vremena na vreme hajducima kupovao sitnice u varošici. Taj čobanin mu je rekao pred polazak da ni seoski kmet, a ni mlinar, koga su svi zvali Gluvać, nisu bili među jatacima zatvorenim dole u Grbićevoj štali.
Jefta zatim odluči da, izbegavajući dobro utabane staze i birajući vrzinu, ode do vodenice. Dok je zajedno sa Gluvaćem jeo vruć kačamak sa kajmakom, ovaj mu je diktirao listu od osam domaćina koje je major bio pokupio i zatvorio u Grbićevu štalu. Tokom razgovora, muku je mučio da se sporazume sa njim nešto zbog buke vodenice a dobrim delom zbog mlinareve gluvoće. Ipak, razumeo je da bi bilo dobro da pričeka tu dok ne dođe seoski kmet koji je već bio uspeo, preko svoje svastike, da uspostavi vezu sa Grbićevom ženom Savkom.
       Posle ručka, Jefta odluči da prilegne iza jednog žbuna nedaleko od ulaza u mlin i da osmatra prilaze. Negde oko tri sata posle podne vide kako se šibljak poniže mlina povija. Izvadi revolver ispod pojasa i uze da pažljivo osmatra u tom pravcu.
       Bio je kmet, sam, smrknutog lica sa zavežljajem zrnevlja preko ramena. Jefta ga je video kako se uputi do ulaza u vodenicu i kako uđe a da se nije ni osvrnuo oko sebe. Zadržao se tamo par minuta a onda izađe Gluvać i potraži Jeftu iza žbuna.
       -Doš'o si ko poručen, Jeftimire -reče mu kmet kad ponovo stupi u polumrak mlina. -Moraću da razgovoram s tobom otvoreno, pa kom' opanci kom' obojci. Ovako više biti ne može!
Jefta vide da je Gluvać uzeo da sipa zrnevlje u levak iznad mlinskih kamenova u pokretu i da sa te strane neće biti problema.
       -Šta veliš, kmete? Da se odmah izgubimo s Kosmaja? Već sam natuknuo to Lunetu ali ni da se opepeli -reče Jefta, znajući da su upali u mišolovku; a posebno je bio zabrinut zbog Lunetove lude zamisli da pokuša da razbije majorovu četu.
       -Sve i kad bi uspeli da se izgubite odavdenake, moji seljani bi otišli pod sud. Kažu da će ih odvesti sutra u Beograd, u neki zatvor zvani 'glavnjača'. A to ime joj je nadenuto jerbo ko jednom zaglavi tamo, vele, teško da više ugleda belog dana. To ja k'o njihov kmet ne mogu da dozvolim. Meni je lično poznato, a tebi još bolje sinovče, da ih je Lune primoravao da sarađuju pod pretnju oružja, a pretio je i njihovim ukućanima.
       -Šta predlažeš onda? -upita Jefta, naslućujući kmetovu zamisao.
       -Da uklonimo Luneta kako ne bi pao živ u ruke majoru i priznao sve -reče kmet. -A posle ćemo, sve polako sve lagano, raspetljati stvari.
       -To bi bila izdaja, bar sa moje strane... Ako bi Lune šta naslutio o tome
ne bi se nanosili kefala -reče Jefta. -I sam znaš kako su prošli oni koji su mu se zamerili i za mnogo manje.
       -Stvar je u tome što neće stići da sazna. A tebi, Jeftimire, ako mi pomogneš, obećajem sigurnost. Ionako si još zelen u 'ajdučiji' i nemaš za mnogo da odgovaraš... Slušaj me dobro, sinovče, jer ti se radi o glavi. Kad sredimo Luneta, imaš da nestaneš. Nedaleko odavde ima jedna pećina za koju niko ne zna sem mene i Gluvaća. Prikriću te tamo neko vreme i, ako 'oćeš, udesiti da te ona tvoja ženska iz varošice poseti ponekad. A kad legne stvar, biraj mesto gde želiš da ideš; što dalje od Kosmaja to bolje.
I za Ružu znaju, pomisli Jefta nevoljno. A glasno reče:
       -Daj da čujem tvoj plan. Samo da znaš, ako pristanem da sarađujem s tobom, moj uslov je da ja lično udesim Luneta... Tu greške ne sme da bude! Inače taj može da se povampiri dok okom trepneš.

       Sastanak komande čete bio je uveliko u toku u malom vajatu nedaleko od Grbićeve štale sa taocima, ispred koga je kapetan postavio duple straže, kad uđe posilni i reče majoru Manetu da ga traži seoski kmet.
       -Nek pričeka dok završimo -odmahnu rukom Mane.
       -Kaže da je hitno. I želi da porazgovara sa vama nasamo - dodade posilni.
       Mane ustade i izađe pred vajat.
       -Gubite vreme, kmete. Neću zasigurno učiniti vama ono što sam odbio sreskom načelniku -odseče Mane.
       -Mog'o bi, može biti, da pomognem u vezi ona dva novinara -reče kmet potiho. -'Ajdemo dole do voćnjaka, da ljucki porazgovaramo o tome.
       -Bilo ko ako zna gde ih hajduci kriju, dužnost mu nalaže da to prijavi, inače kači paragraf pa bio sto puta kmet ili načelnik!
       -Ja sam samo rek'o da bi možda mogao da pomognem -primeti kmet.
Sve sami advokati, pomisli major odlučivši ipak da pođe prema voćnjaku. Kmet se uputi za njim. Bio je postariji čovek, pomalo pogrbljen ali krepak i laka koraka. Kad se udaljiše od vajata, kmet reče:
       -Oprostite, gospodine majore, ali najprenake želim da znam zašto 'oćete da vodite moje seljane u Beograd -otpoče kmet.
       Aha, progutali su udicu, pomisli Mane. Proradio ženski telegraf. Međutim, glasno reče:
       -Pa zar nisu prikrivali Luneta i njegove zločince?
       -Planina je ovo, majore, iako nevelika. Banda s puškama zapreti ne samo tebi, već i ženskom čeljadetu. I vatru mogu da podmetnu, ako im što nije po volji... A moji seljani tamo u štali svi imaju porodice i svi su služili vojsku, ratovali za ovu zemlju -govorio je kmet potiho.
Bili su se zaustavili na ivici voćnjaka, daleko od radoznalih ušiju.
       -Kmete, sve je to lepo i krasno. Ali ja imam nalog da okončam ovu hajdučiju koja srami ne samo ovaj kraj već i čitavu zemlju -otseče Mane.
       -Dozvolićete da vas upitam -otpoče kmet mereći svaku reč. -Šta je za vas važnije - Lune i njegovi 'ajduci ili oni moji seljani u štali?
       Mane izgubi strpljenje:
       -Hajde, kmete, nećemo okolo naokolo. Da vidimo kakva je mačka u džaku.
       -Pomoći ću vam da oslobodite oni novinari, a i da uhvatite Luneta, ako ostavite na miru moje seljane -predloži kmet.
       -Ja samo mogu da obećam u takvom jednom slučaju da ih neću voditi u Beograd. Ali sudske odgovornosti ne mogu ih osloboditi. Luneta ćemo nastojati da uhvatimo živog pa neka se posle suočava sa njima u pogledu odgovornosti.
       -Niko to i ne traži od vas, majore. Dovoljno je da obećate da ćete ih osloboiti i njihovu stvar ostaviti sudovima...
       -Da čujem o onim novinarima -reče Mane načinivši se kao da je prečuo kmetov zahtev.
Međutim, kmet odluči da se zadovolji i onim što je već čuo od majora u vezi odvođenja taoca u Beograd. Ispriča mu da su hajduci odveli ona dva novinara u planinu, do jednog njihovog tajnog bivaka i ponudi mu vodiča do tamo.
       -Može li taj vodič da dođe još večeras i da prenoći sa nama, da bi se o svemu pobliže dogovorili? -upita major.
       Kmet razmisli za trenutak, a onda reče:
       -Može, vala. Ja sam ću vas odvesti tamo. I meni su Lune i njegovi 'ajduci došli do preko glave.

       Stevana i fotoreportera odvedoše predveče do čistine na ivici šume. Svezali su ih zajedno za jedno podebelo drvo tamo, u sedećem položaju, tik jedan uz drugog. I prekrili ih nekim starim ćebetom koje jedva da ih je štitilo od hladne noći. Nisu naložili vatru i zabranili su svaki razgovor.
       Fotoreporeter je odmah zaspao, a Stevan jedva da je oka sklopio. Slušao je kako prohladni vetar šušti u suvom lišću i posmatrao zvezde kroz ogolelu krošnju onog drveta. Nikad u svom životu nije video toliko ni tako sjajnih zvezda kao te noći na Kosmaju. Činilo mu se da vise odozgo, kao svetleći grozdovi na granama Jesu li one tamo gore zbog nas ili smo mi za njih tek kao svitci u vrzini? -upita se Stevan ko zna po koji put.
U cik zore Stevan vide priliku jednog hajduka kako pretrčava preko proplanka. Mogao je čuti glasove sa mesta gde se nalazio Lune, a i razabrati poneku reč.
       -Krenuli su još pre zore, peškom -reče onaj novodošavši hajduk. -Vuku sa sobom jedan mitraljez.
       -Pratite ih, kako bi znali kuda će udariti i izveštavajte. Na pogodnom mestu postavićemo zasedu... Kad ih razbijemo, svi ćemo prečicama do Grbićeve kuće. Tamo ćemo im pokupiti konje i provijant -reče Lune da svi čuju.
       Bilo se već dobro razdanilo kad stiže drugi kurir.
       -Idu pravo ovamo, ka vrhu. I kao da su znali gde je naša prva zaseda ne dođoše joj ni na puškomet.        Predvodi ih seoski kmet -izvesti on Luneta.
       Lune razmisli par trenutaka, a onda reče:
       -To je kmetovo maslo, majkoviću, ali o tem potem... Ne mari, dočekaćemo ih ovdenake. -A zatim se obrati Jefti koji je stajao kraj njega: -Ti, Jefto, uzmi onu kragujevčanku sa durbinom i popni se tamo na stenu iznad onu kolibu. Kad ja dodirnem rukom šubaru, ne pre, skini majora i kapetana, a posle se usredsredi na poslugu od mitraljeza. Seoskog kmeta 'oću živog, da mu sudimo pred jatacima.
       -A ako se razviju u strelce i odmah krenu na juriš? -upita Jefta.
       -U takom jednom slučaju nećeš mi blenuti u šubaru valjda!
       Lunetove usne iskriviše se u nešto što je naličilo na osmeh, a nekoliko hajduka se zacereka, kratko, jer ih Lune preseče pogledom.
       -Ne verujem da će odma' na juriš, posle penjanje uz planinu. Prvo će pokušati da pregovaraju za ovu dvojicu ovdenake -reče Lune, a zatim dodade: -Prevežite ih tako da ostanu trupke, okrenuti licem prema proplanku. Da može da ih vidi onaj major.
       Bilo se već dobro razdanilo i Stevan je mogao sagledati kako hajduci zauzimaju položaje iza žbunja i drveća u šumi. Niko nije ni pokušao da se ukopa. Lune je uzeo da pregleda svoju pušku, koju je zatim naslonio na deblo drveta iza koga je uzeo zaklon. Lice mu je bilo mirno, usredsređeno na kretanje hajduka iza drveća levo i desno od njega; ni senka uzbuđenja ili straha.
       -Ucmekaće nas bez da trepne okom ako mu se ćefne -došapnu fotoreporter.
Stevan oseti kako fotoreporter, oprezno, pokušava da olabavi konopce. Bio je oženjen, sa sitnom decom, i možda me u sebi optužuje što ga uvalih u ovo, pomisli Stevan. Ali ni strah, ni briga za sudbinu fotoreportera i njegove dece, nisu mogli da ga odvrate od pažljivog posmatranja onoga što se događalo oko proplanka pri vrhu planine.
       -Evo ih, dolaze -najavi hajduk koji je bio sakriven u žbunu kraj hrasta za čije su deblo bili vezani Stevan i fotoreporter.
       -Prenesi: ne pucati dok ja ne dam znak! -naredi Lune.
       Čelni iz čete koja se približavala proplanku ugleda novinare vezane za stablo hrasta i zaustavi se. Stevan vide kako, verovatno na nečiju naredbu, oni na čelu polegaše na tlo. Ostatak čete ostade u šumi ali je Stevan mogao sagledati kako ih kapetan razvija u strelce. Video je takođe kako se major i kapetan počeše da primiču proplanku, pretrčavajući od jednog debla drveta do drugog. Odmah zatim ovladala je potpuna, napeta tišina.
       -Lune! Dajemo ti pet minuta da ti i tvoji hajduci odbacite oružje i izađete na proplanak... Podignutih ruku! -prolomi se proplankom kapetanov gromoglasni bariton.
       -A ja vama nudim da se vrnete do Grbića kuće pa da tamo izmenimo taoce -odgovori Lune iza svog drveta. -Ako nećete na dušu ove novinare!
       Opet zavlada tišina oko proplanka, Stevan je mogao čuti cvrkut ptica negde u granju. Dan je već osvojio sunčan i proplanak se bio ispunio zlatastom svetlošću. Stevan ugleda žuti cvet maslačka kako se izvija iz mahovine nedaleko od svoje cipele; izdanak novog životnog ciklusa u senci smrti koja se nadvijala nad svima ovde, pomisli Stevan. I odmah uvrsti to u građu za reportažu... Osećao je, istovremeno, kako fotoreporter i dalje užurbano miče prstima olabavljujući konopac.
       Stevan je, sa svog mesta, mogao jasno videti kako se major Mane delimično otkriva iza svog zaklona da bolje osmotri drvo za koje su oni bili vezani. Video je odmah zatim kako Lune prinosi ruku šubari i ču prasak puške iz pravca one granitne stene nadesno od njih, na hajdučkoj strani. Opazi kako Lunetu ispada pištolj iz ruke i kako se obema šakama hvata za grudi. U sledećem trenutku kao da je pokušao da se okrene oko sebe kako bi video onog strelca, ali pade ničice na zemlju pre nego što mu to pođe za rukom.
Visoki hajduk kome je Lune poverio da ih čuva skoči iz svog zaklona i podiže pištolj prema onoj granitnoj steni odakle se čuo pucanj. Međutim opet prasnu skrivena puška i visoki hajduk pade kao sveća na zemlju; Stevan je mogao videti kako mu se pre toga glava trznula unazad pogođena direktnim hitcem.
       -Bacajte oružje, hajduci... Ne gubite uludo glave! -začu se opet glas kapetana koji je bio istupio ispred svog drveta iskoristivši stupor među Lunetovim ljudima.
       Stevan vide kako hajduci otpočeše da odbacuju puške i da polako izlaze iz svojih zaklona podignutih ruku. Takođe oseti kako se fotoreporter oslobađa veza i vide kako na sve četiri puzi prema njihovom mrtvom čuvaru. Iz njegove torbe izvadi svoj, zaplenjeni, fotografski aparat i poče da snima hajduke koji su se podignutih ruku okupljali na proplanku.
       -Daj, pomozi mi -obrati se on Stevanu, olabavivši mu konopce.
       Zajednički prevrnuše smrtno ranjenog Luneta licem nagore i fotoreporter načini nekoliko snimaka. Iz velike rane na grudima, u predelu srca, još uvek je liptala krv.
       -To je izlazna rana, pogodio ga je postrance, ali s leđa... -primeti fotoreporter koji je proveo godine rata na Solunskom frontu. -Kakav strelac!
       Tako se, dosta neslavno, završila jedna od poslednjih hajdučija u Srbiji -zabeležio je Stevan u svom dnevniku.

14. IMA DA ZABRUJI ČARŠIJA

       Par dana posle povratka sa Kosmaje obavestiše Stevana u redakciji da šofer 'Večeri' čeka da ga odveze do Nadinog stana. On pokupi sa stola beležnicu i olovke; fotoreportera nije vodio, na izričit Nadin zahtev. U automobilu, dok su se vozili ka Čuburi, misli mu se vratiše Nori. Kad su ono večerali zajedno kod 'Tri šešira' kao da su se Mirko i ona odnosili jedno prema drugom kao brat i sestra. Od Sava pesnika saznao je bio za Norinu istoriju i o tome kako su je usvojili Meštrovićevi. Ana se odnosila prema Nori kao prema svojoj kćerki, rekao mu je Savo... Ali kada ih je one kišovite decembarske večeri, posle otvaranja Trifunove radnje, ostavio same u svojoj garsonjeri ponašali su se kao par zaljubljenih koji nastoji da se suoči sa neminovnošću Mirkovog odlaska za Pariz.
       Usredsredivši se zatim u mislima na predstojeći razgovor sa pevačicom Nadom 'Crnom zvezdom' Stevan shvati da će čitaoce ponajviše zanimati šta je to u Nadinoj ličnosti nagnalo hajduka Luneta da se izloži smrtnoj opasnosti kako bi je oteo usred Beograda. Moraću da je navedem da mi priča nešto o sebi samoj, pomisli.
       Nada ga je dočekala u društvu žene pedesetih godina, prosede kose i oštrih crta tmastog lica na kome se ogledalo nepoverenje.
       -Kosara, moja pomajka -predstavi je Nada. -A vas već poznajem, gos'n Stevane. Sećam se dobro da sam vas videla jedno veče kod 'Tri šešira', mislim da je to bilo kad sam prvi put nastupila tamo. Sedeli ste u društvu dve lepe gospođice -dodade Nada zabacujući pokretom ruke svoju vranu kosu sa ramena.
Ona žena unese veliku džezvu sa kafom, dve šoljice i staklenu zdelu punu ratluka sa orasima, a zatim se, na Nadin mig, povuče. Stevan zapazi da nije zatvorila vrata.
Sobica u kojoj su sedeli bila je 'gostinska', zastrta ćilimima, sa niskim divanom iznad koga je bio uokviren plakat sa jako uveličanom Nadinom fotografijom u narodnoj nošnji i sa imenom kafane 'Šaran' u Šapcu. Ispod fotografije bilo je ispisano: 'Gostuje Nada, Crna zvezda'. Drugi plakat bio je onaj izlepljen po Skadarliji, sa njenom fotografijom u večernjoj duboko dekoltovanoj haljini i sa primašem Gavrošom savijenim preko violine tik uz nju. Objavićemo reprodukciju tog plakata uz reportažu, pomisli Stevan.
       -Ja nisam htela da se piše o meni, ali Gavroš me ubedio da je to dobro; besplatna reklama -reče Nada videvši kako Stevan stavlja ispred sebe beležnicu i olovku.
       Posmatrajući je tako izbliza lako zavaljenu na divanu, u nekoj vrsti dimija tamno plave boje i u beloj svilenoj bluzi ispod koje su se ocrtvale njene bujne grudi, sa veranom kosom puštenom da slobodno pada preko oblih ramena, Stevan kao da razumede Lunetov motiv za otmicu. Bilo je nečeg omamnog, vrlo čulnog u njenoj ličnosti i pojavi, nešto što je davalo posebnu notu strastvenosti njenim pesmama. Oseti na sebi pogled Nadinih krupnih crnih očiju u kojima se, učini mu se, nazirao odsjaj neke skrivene vatre. Ono 'Crna zvezda' učini mu se sada opravdano, a Nadina ličnost daleko upečatljivija od tipičnog lika pevačice kakvih se moglo naći siaset po kafanama u gradu.
       -Zanima me gde ste naučili da pevate? -upita je Stevan. -Mislim da zbilja imate lep glas, nešto baršunasto u njemu, neku toplinu... -dodade on.
       Izrekao je 'neku toplinu' a bio je poumio da kaže 'neku duboku strastvenost'; osećajući kako mu zbog toga, i protiv volje, krv navire u obraze. Nastojeći istovremeno da suzbije to i da sačuva svoju uobičajenu profesionalnu hladnokrvnost.
       Nada kao da oseti taj njegov nemir. Ispružila je ruku i položila svoju šaku preko Stevanove. Učinila je to na najprirodniji način; izvanredno samopouzdano i, istovremeno, vrlo ženstveno. Toplina i blagost dodira njenih prstiju kao da mu donesoše smirenje.
       -Čini mi se da sam oduvek znala da pevam. Odrasla sam u jednom naselju kraj Šapca, u ciganskoj čergi. Rekli su mi kasnije da su me Cigani našli, još kao bebu, u vrbaku blizu kupališta na Savi. Dok su brali divlje jagode. Preuzela me ova žena, Kosara, koju smatram pomajkom jer majku nikada nisam upoznala. I nazvali su me bili Jagoda na krštenju; ime Nada uzela sam kasnije, kad sam počela da pevam po kafanama... Cigani vole da se okupljaju oko vatre i da provode noći uz pesmu i svirku violine kad god se ukaže prilika. Eto tako sam počela da pevam -reče Nada zabacivši opet svoju bujnu crnu kosu sa ramena da bi nasula kafe u šoljice.
       -I kada ste počeli da nastupate po kafanama? -upita Stevan, koji je nastojao da zabeleži svaku njenu reč.
       -Kada sam navršila osamnaestu... Posle smrti mog muža -reče Nada.
       -Udali ste se rano?
       -Kada sam navršila petnaestu -prisećala se Nada. -Kod Cigana devojka od osamnaest smatra se usedelicom. Imam i jednu kćerku iz tog braka... Đurđija, dođi na čas!
       Uđe devojčica od oko pet-šest godina, kestenjaste kose vezane u kiku. Bila je dosta štrkljasta, predugih nogu i ruku za svoje godine, ali nešto u njoj, posebno u krupnim crnim očima, kao da je već nagoveštavalo majčinu lepotu. Stevan pogladi Đurđiju po kosi i izvadi iz džepa posrebrenu metalnu olovku sa grafitnom minom, jednu od onih koje je redakcija lista bila podelila novinarima zajedno sa kalendarom.
       -Ovo ti je poklon, da crtaš.
       Devojčica ga poljubi u obraz i odleprša iz sobe.
       -Muž vam je umro mlad dakle -nastavi Stevan.
       -Pa i nije umro, hoću da kažem ubili su ga. Izboli ga nožem u svađi neki pijanci koji su mi pretili.... Ali o tome ne želim da govorim.
       Ako imaš zgodnu ženu i dobrog konja nikad ne izlazi bez brice, seti se on očeve izreke.
       -To neću zapisati -prekide Stevanov glas tišinu koja zavlada u sobici. -Želeo bih da saznam više o vašoj otmici -dodade on uzimajući ponovo beležnicu.
       -Prepali su nas ovde u blizini pred zoru, na povratku iz Skadarlije. Preplašili mi dete, udarilo u vrisku da mi se srce paralo. To mu posebno neću oprostiti, nikad.
       -Znali ste da je bio Lune?
       -Prepoznala sam ga odmah, uprkos crnoj marami koju je imao preko lica. I ranije je pokušavao da me privoli... Razbacivao se novčanicama dok sam pevala u okolini Šapca i slao poklone koje nisam htela da primim. Čak se i u Skadarliju osmelio da dođe.
       -Zaljubljeni hajduk... -reče Stevan, koji je u mislima već tražio naslov reportaže.
       -Za mene i nije bilo važno to što je hajduk. Mnogi koje srećem po kafanama gori su nego hajduci ali dobro znaju kako da izbegnu zatvor. Nego on se grdno prevario u meni, potcenio me, i to ga je verovatno došlo glave... Iako pevam po kafanama nisam žena koja se može privoleti ni parama ni silom -reče Nada a u oku joj sevnu varnica.
       Ispričala mu je kako su je odveli, uvek vezanih očiju, kod jednog Lunetovog jataka negde u nekoj šumi, na planini. Imena jataka, postarijeg čoveka i njegove žene nije zapamtila. Ili nije ni želela da zapamti njihova imena, pomisli on.
       -I nije pokušavao nešto... Da upotrebi silu, na primer? -upita Stevan.
       -Oči bi mu iskopala ovim noktima -reče Nada pokazujući crveno lakirane nokte duge i oštre kao u mačke.        -Ne, nije pokušavao. Ma da je pretio silom i čak vadio goli nož.
       Ispričala je zatim kako su je odvezli u varošicu kolima, vezanih očiju i kako su je ostavili u jednoj od sporednih ulica nedaleko od opštine. Sledećeg dana žandarmi u civilu dopremili su je u Beograd, nastojeći da ne probude pažnju. Čak su joj pripretili da nikome ne zucne ništa.
       Stevan je brzo zapisivao u svoju beležnicu, nastojeći da ne propusti ni jednu reč. Par puta tražio je od Nade da ispriča više detalja o otmici.
       -Zar zbilja mislite da je ova moja priča za novine? -upita Nada na kraju razgovora, pozivajući Kosaru da isprati Stevana.
       Konkurencija će pozeleneti od zavisti, pomisli Stevan pozdravljajući se sa Nadom.
       Dodir njenih prstiju ponovo probudi u njemu ono osećanje topline i smirenosti. Kako bi bilo ostati tu kraj nje na divanu? -pomisli Stevan. Ali takva pomisao učini mu se zbog nečeg neostvarljiva.
       -Prođite se vi Jagode, gospodine -obrati mu se iznebuha ona Ciganka, Nadina pomajka Kosara, kad ga isprati na ulicu. -Nije ona za vas. Ne bi to donelo dobra ni njoj ni vama.
       Kao da mu je pročitala nejasnu, još sasvim neoformljenu, želju. Stevan poumi da je razuveri ali odustade; samo je učtivo pozdravi skinuvši šešir.
       Na ulici čekao ga je primaš, Gavroš, koji je stanovao u blizini. Osmehivao mu se svojim crnim kao ugalj očima.
       -Zadovoljni, gos'n Stevane? Naša Nada je sila od ženske, daleko će ona otići sa njenim glasom i ostalim što ide uz pride. Jeste li za rakijicu?
       Stevan odluči da prihvati primašev poziv, prisetivši se da je imalo još podosta vremena do redakciskog sastanka. Osim toga, bilo je u Gavrošu nečeg što mu je budilo želju da sazna više o njemu. Posebno, odakle potiču oni opojno zanosni tonovi koje izvlači iz violine.
Gavroš je živeo sam, u malom prizemnom stanu od sobice i kuhinje. Kad su ušli postavio je džezvu za kafu i nalio dva čokanjčeta zlatastom rakijom.
       -Jaka kao grom -reče Gavroš kad odpiše po gutlaj.
Na zidu je bio plakat sa najavom koncerta poznatog češkog violiniste koji je nedavno posetio Beograd i svirao na Kolarčevom. U dnu plakata bio je potpis umetnika sa posvetom Gavrošu.
       -Išli ste na njegov koncert? -upita Stevan, ne bez iznenađenja u glasu.
       -Nisam, duše mi. On se jedne večeri pojavio u kafani sa društvom, negde pred zoru kad su se ostali gosti već razišli.
       -Dopala mu se vaša svirka? -upita Stevan.
       -Tražio je da zasviram ponovo 'Žikino kolo', a zatim onu pesmu, 'Dunje ranke...'. Počeše da ga nagovaraju da i on pokuša. Kada je uzeo violinu, prvo je pokušao kolo... Ispalo je dosta dobro, iako mu se takt lomio pomalo. Sa pesmom je išlo bolje, odsvirao ju je celu, po sećanju. Iz prvog pokušaja...
       -Šta kažeš? -zagrajaše oni iz njegovog društva, sve mladež iz ovdašnjih boljih kuća; par gospođica među njima da ti se okce iščaši.
       -Pa dobro je, sve tačno, kao po notama -rekoh ja.
       -Ali nešto ipak fali, zar ne? -rekao je onaj violinista, tako su mi preveli iako sam gotovo sve mogao da razumem. -Ovaj primaš izvlači tonove ne samo iz violine, već i iz svoje ciganske duše -tako je rekao slave mi.
U uglu sobe bila je ikona svetog Đorđa ispod koje je gorelo malo kandilo.
       -Idete često u crkvu? -upita ga Stevan.
       -Pa ne toliko -kao da se zbog nečeg izvinjavao Gavroš. -Pravo rečeno, gotovo ni da zavirim tamo ako se ne računa svirka pred ulazom u hram kad nas pozovu vernici. Jer mi, Cigani, bar mi stariji, imamo svoje adete. Krste nas, žene i udaju po našem zakonu... Koliko juče rekao mi jedan stari profesor, redovan gost kod 'Tri šešira', da smo mi Cigani došli iz Indiju. I da se tamo odkud smo mi Višnji zove 'Višnu' - to ti izađe na isto po njemu.
       -Ne vidim žensku ruku ovde -osvrnu se Stevan po skromnom stanu.
       -Nikad se nisam ženio. Nisu žene za primaše; ili bolje rečeno nismo mi za njih -predupredi Gavroš Stevanovo pitanje, a zatim dodade: -Ali niko ne može da kaže da nismo hrišćani zato što verujemo da dodole mogu da donesu kišu! Niti da se i bez ženidbu može dokazati ljubav... Kad sam bio mlađi svirao sam
pred crkvama kada bi me pozvali svadbari iliti kad se dete krstilo. Bez naše
svirke i krsna slava ti je kao čorba bez začina, da prostiš. A i Đurđev dan slavimo, znaš već: 'Vesele se Cigani na Đurđevdan, na Đurđevdan' -zapevuši Gavroš.
       -I dokle misliš tako po kafanama? -Stevan pređe sada na ponuđeno mu 'ti'; imao je osećaj da se na taj način sprijateljio sa primašem.
       -Dok ne ostarim... Ali ni onda neću da ostavim ćemane -reče on ustajući. Izvadio je jednu već pocrnelu od godina violinu iz ormana. -Ovu mi je poklonio pokojni otac, on je svirao na njoj, a bio je i kontrabasista. Kad ne budem više za primaša, uzeću opet ovo staro ćemane pod mišku i podbrusiti pete. Sviraću po zemlji Srbiji sam, gde budu hteli da slušaju. Po krčmama, slavama, svadbama... Sve dok budem mogao. A kad ne budem više mogao... -odmahnu rukom Gavroš. -Neće to biti prvi krst krajputaš.
       -Odkud ti ime Gavroš? -upita Stevan da bi promenio škakljivu temu.
       -Moje je ime Gavra, Gavrilo -osmehnu se primaš. -A ime Gavroš mi nadenuše neki školci iz Šapca, rekoše da se pominje u tamo nekom vrancuskom romanu. Pristaje ti uz facu, rekoše. I tako ostade.
Kada se oprosti od Gavroša Stevan uskoči u auto čiji je motor brujao. Misli mu se okrenuše reportaži. Ono što je bio zapisao tokom razgovora sa Nadom bilo je prava senzacija, znao je da će glavni odlučiti da početak objavi na prvoj strani. A ono o Gavrošu pripremiće kasnije, za neko od nedeljnih izdanja lista. Imali su rubriku tamo koja je nosila naslov 'Sudbine'.
       Jesmo li zaista u stanju da upravljamo onim što nam se događa u životu? upita se Stevan, znajući i sam da se na to pitanje ne može odgovoriti nikakvom reportažom, niti samo sa da ili ne. Pomisli na sudbinu Nore i Mirka, Lunetovo ludovanje za Nadom, na Gavroševo slepo predavanje violini. I na svoju sopstvenu sudbinu, da zapisuje ono što se događa drugima. Ču kako šofer zatrubi prolazeći kraj mnoštvo dece koja su trčala za krpenjačom nedaleko od kafane 'Čubura' i misli mu se opet vratiše na reportažu o Nadinoj otmici. Ima da zabruji čaršija, tane mu gosino -pomisli osmehnuvši se.