Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip


 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |




Sreten Perović
pjesme iz zbirke
PREPOZNAVANJE VREMENA






RЕQUIЕМ

Ондје
иза седморо брда
око куле моје и твоје
пламиња кошћела и дивљи нар.
Испнем се на обале древног гумна
и удахнем даљину:
нема је у кораку птице
нема је у пепелу пожутјелог ока.

Уплићем прсте у туђи посао:
прошлост се презнојава.

Ту слијева
испод првог брда
своди се путања којом су прошли преци
до у коријење храма
до зеленике.
И ондје се заувијек успавали.

Око моје куле расту кошћеле и дивљи нар.
И стијене пламну у курјаке
купине молитве нижу.
Сунце земљи пукотине по челу сије
и птице се кишницом поје као змије.

Гледам са руба древног гумна:
кожух историја свлачи
прелази Ситницу у часу када се рибе мријесте
и улази у град тамна од барута и глади.

Ја јој машем
испраћам је у ризнице и молим
за њен сан.

Моје око иште музику птица и биља.
У кули око огњишта расту приче.


СМИРЕНИ ЕПИЛОГ

Јутро је ушло у капије и дан увелико гази
преко смирених брда.
Њиве се у узгоју сунцем хране.
Мајка ти прекрије слику и усправно одлази
у благи врт
под расцвјетале гране
и дуго посматра пчелу како у цвијет урања.
Откине покоји лист и по зраку га клати
као да изнова жели да га на грану врати
ал путањом у луку птица јој поглед скрене.

Сабира тако дане од сна до успомене
од југа
од плимног мора у правцу сјевера.

А море облоге гради испод кристалног свода
и уз обалу слаже онемоћале сламке.
Дуго те видим у дуги
што се по капима рађа.
У сну ти говори приче бескрајна плава вода
како умиру редом оглувјеле паланке
у заобљеном врењу
свијет што препорађа.

Ти спаваш горке дане у зраку и мојој зјени
мајци на срцу жив а прах незнаној жени.


Л У К

Јутарњу маглу звона даве
изнад поворке живих сати.
У сну се тамном бол не клати
ни расту одвећ бујне траве.

Па хајде, шуми измами плода
за пород који усном моли:
у подземљу је камен голи
и неутјешна горка вода.

Отиди. Глад је на вратима
просула будне јагодњаке
те и тишина зубе има.

Снови се пласте у облаке:
из ока мртви зној се краде
а дјеца хљеб у дуги граде.


ДВОЈНИК

Утопи се у привид бескрајног путовања
док као бич се јављаш између свијета и мене
у ковчегу од сребра гајимо обећања
да се од тврде вјере погледи не скамене

на раменима вијека. Хорови дјечака
ријеком наду поје и негдје тек плану
на проврели пепео безумних предака.
Гризем своју сјенку на сопственом длану.

Град ми у походе дође. Племенитости времена
испод пећинских двери угаси луч паклену
јутро у измаглици довлачи своја бремена

и птице у претицању мијењају копрену.
Чекају ме та кола и љествице бескрајне
и привид пута води у предио тајне.


МАСЛИНЕ

Осолило је море моје немире.
Не заносе ме више његове узбудљиве тајне
ни замагљени сутони неба
ни изморена једрила што отима их пучина
ни бура тако питомо храњена од времена
ни корални смијех
на тестерастој хридини у свитању
ни замишљени галебови
што у упорном трагању носе свој и мој смисао
ни гибање уситњеног сна на заобљеним таласима.

Море је осолило моје немире.
Сад ми другују маслине
с лишћем неупућене дјечје храбрости.
Дан је
а пучина је бескрајна као праисторија.
Гле
засићене гране не опијају се од мог погледа.
У небу се огледају нокти
дубоко заорани у подножја
и тишина пада на моје упорне дланове.

Море је осолило моје немире.
У бескрајном огледалу гнијезде се облаци.
Препознао бих ватру коју сам спасао од таме
да је негдје у коралном подножју има
у кутку неког заспалог морског паука.


ЛОВЋЕН

У грубости твојој тражим најтишу њежност.
Високо с небом другује повија над твојим оком
и кад усидриш поглед у бијелом крилу, сњежно
и кад зарониш мишљу у немир мора, дубоко.

Јасно те видим и кад се најмање види
са двије плаве муње преко рамена.
У раном лишћу страже неупокојене хриди
над неспокојством ватре, крви и кремена.

С вјековима под руку. Вјетра не чујеш тиха.
У зору саму сунце се с литице јави
и ко одојче вјечност у крилу њиха
да се опрости с тобом у посној сутонској трави.

И ћутиш као што све вјечито ћути
и у бескрајном миру снагом занесен помало
у оку своме, меко, блиске даљине слутиш
гдје је за горке усне језеро устасало.

У грубости твојој налазим најтишу њежност
и мимо палми које у подножју ти се плоде.
И слушам како у сумрак прибријежно
најљепшу пјесму о теби говоре воде.


РОЖНИК

за Е л з у

У богат сан сам ушао у топлу маглу у врт
од покорног прућа. И прерано стар ишчезавам
у крик уморне птице. Благо зелена смрт
враћа ме у живе сате збуњеног пољског мрава.

И намах се из снова у дубоку пустињу станим:
силни ме пијесак у колибу намами
да тих самујем да гладно љето давим.
Кроз иглу провучени клецају нијеми дани.

Сквашене сјенке премрлим жељама храним
и уз стишани огањ од вампира се браним.

Тад уђе вјетар туге огрнуте у таму
из пепела ме извуче и у голем пијесак баци
по пустињи да те тражим озеблу и саму.
У око ми се пењу немушти спирални зраци.

И уплете ме вјетар у конопе у алке
у далеком небу погасише се звијезде
као од шале. Глас неки из подземља се јави
и схватих да тамо у претпотопској трави
легу се младе ласте. Ил твоји кораци језде
по измишљеном леду? Угледах коталке

како из ријеке сна у склиски прах се селе.
Ти давно успавана на мом рамену ти будна
куд те одвукло грање? На врату омче смјеле
извори крви топе. То селидба узалудна

поиграва ме по пијеску. За вјетром туге јурим
избезумљено ме вуку ти конопи те гајке
трчим све док ми ноге пустиња не прогута.
Тад пијесак ме затрпава. Откључају се велури:
по тамном небу жестоко проходе вучје хајке
и блиједи утиру траг мог преглоданог пута.

Спавај сад тајно од сна на облаку умирућем
далеко од мога затрпаног гласа. Испаравам
на јесењој грани. Огољело пруће
њиха ме касним сатина збуњеног пољског мрава.


ИНВЕРЗНИ СОНЕТ

Ти си у дрвећу, у камену, у стази.
Загледам грање док ћути и сјенке трња дави
у вир гдје магија сна око на одмор сјави.

У камену шкољке гороцвијет ме спази
гдје од лагане шетње умор свој сакривам.
Пепео на дну, па снова извор кретњи бивам.

Окренем се: зову ме твоји прсти
у предио горе гдје ларва млијечна плама
спокојно у поре сиђе и сухе листове брсти
опоре канале шири и круг капија слама.

А гаснеш и васкрсаваш у сасвим благом лику
што мимоиђе раме а сјенку ми нагази.
Препознајем те у сваком прећутаном крику:
у дрвећу, у камену, у стази.


У ПОЧЕТКУ СТВОРИ СЕ НЕБО И ЗЕМЉА

И би добро.
И свјетлост изавре из таме
али мајушна бијаше та лампа
да се у проклетим бићима и анђелима
у трави
упали од себе саме.
Затреперише биљке од многоврсне таме
засмијаше се птице и прошапуташе рибе
а брзоноги лептири у гласну шетњу се дали.
Само човјек, само глас му сунцу приклони очи
збуњен
и мали.

Ти си спавала тада свој далеки и тешки бедем.

Ријека је брусила камење и гребла својим током.
И гле
спуза низ стабло неког просиједог храста
мамуран човјек
и усправи се — оком.

И родише се богови свих боја пламена
на хајку чувени
у црне ризе, у завист одјевени.

Ти тад улови муњу у највећем трку
уланчи њена огроздала рамена
мокру земљу у свети пламен упрегну
да вјетрови те од горке прашине бране
мирисом пустињске глади да те нахране
лишајевима паганског камена.