Pretraživač sajta
Montenegrina
 

Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip











 
 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |


 

Olivera Mašanović
PROVINCIJALAC

 


Olivera Mašanović

 

PROVINCIJALAC

       De te fabula narratur *

 

       Rano letnje poslepodne. Jara izbija i treperi iznad usijanog asfalta koji svakog trena preti da se pretvori u tečnu masu. Štikle mojih koleginica se utapaju u njega. Drže se dostojanstveno, a u sebi me šalju do đavola i žele večni pakao! Džentlmenski im pomažu kolege i supruzi. Vode računa da dame ne pokvare ’’Kavali’’ i ’’Pradu’’.

       U provinciji jedino na venčanju ili sahrani dame iz elitnog društva, mogu da pokažu šta zatvaraju njihovi plakari. A danas je bilo, za moj ukus, i previše elite na jednom mestu. To su parade iz kojih se najbolje vidi koliko su njihovi muškarci uspešni.

       Jedna drugoj su se smeškale usiljeno, saučesnički. A, u stvari, vrebale su priliku da nađu mane, provere kojoj su vrhovi kose procvetali, rendgenski su tražile pogrešan štep na haljini, koji bi diskreditovao vlasnicu i njenu tvrdnju da se oblači "preko" i nosi originale. Okružen sam izvanrednim kopijama upokojenih kreatora. To sam nekako i mogao da podnesem. Moja čula polako tupe, ali ne toliko da ne osetim silovanje mog čula mirisa! Na + 40 Celzijusa, dame i gospoda su isparavali skupim, teškim parfemima. Bože, hoće li im ko reći da ih ne koriste u tim količinama, i da tečnost nije za tuširanje!

       Bilo je već oko 14h 05min. Dobro je. Hvala nebesima, nije ostalo još puno do kraja ove parade kiča i prestiža.

       Imao sam privilegiju da me ceo događaj ne dotiče, tako da sam na miru mogao da gledam ljude sa kojima sam proveo život, i što je najvažnije, sada sam mogao nepristrasno da ih analiziram.

       Ne znam, možda bih trebao prvo da budem nepristrasan prema sebi. Ko sam ja? Rođen u glavnom gradu jedne male džave na Balkanu. Kada je glavni grad u odnosu na Evropske, izgledao kao kvart i provincija, možete li onda da zamislite kakve su nam tek provincije?! Još se u tom gradu sretne trudnica, koja pod budnim instrukcijama svekrve, kupi eksere u prvoj gvožđari, skuva ih i pije tu vodu, jer joj je ginekolog rekao da bi zbog bebe trebala da počne da uzima gvožđe. Zašto si se Stvoritelju tako grubo našalio sa mnom?! Zar za mesto mog rođenja nisi mogao da izabereš, na primer, Rim? Pokušavam da zamislim svoje prve korake ispred fontane Di Trevi. Ma, zašto se rasplinjujem toliko? Bilo je šta je bilo, i tu se ništa više ne da popraviti. Održava me nada da će Tvorac da uvidi svoju grešku, i da će da me se seti kada mi bude dodeljivao drugi život. To mu je šansa da se iskupi za ovaj.

       *O tebi se priča u ovoj priči

       Nikada nisam bio posebno lep. Nisam bio od onih dečaka u koje se zaljubljuju devojčice i čije ime pišu po klupama i sveskama. Nisam bio ni glavni dasa sa mišićima i dobrom garderobom, i ako je moje bezlično telo krilo vučje srce. Kroz pubertet sam prošao nezapaženo. Neki drugi momci, iz kraja, su odvodili drugarice u mrak i pored reke. Obično mi je zapadalo da ih čekam, da bi se svi zajedno vratili kući. Noći sam provodio uz časopise za muškarce, sa slikama nagih lepotica i maštao o grudima profesorice hemije. Prvo seksualno iskustvo bilo je, gledano sa ove daljine, odvratno, ali tada sam mislio da sam gospodar Svemira! Mislim da su se moji drugovi iz kvarta sažalili, i posle mog sedamnaestog rođendana, doveli mi lokalnu devojku, koja je davala za vožnju fićom ili motorom. A moji drugovi su imali fiću i bili su mangupi! Prvi seks je trajao tri ipo minuta, sa predigrom. Posle nje sam uobrazio da mogu da imam koju poželim. I kada bih uspeo da izađem sa nekom, ruke su mi nekontrolisano išle prema njenim grudima. Bilo je tu vrelih šamara, prozivki da sam manijak! Kada sve saberem, malo seksa u mladosti. Možda sam zbog toga ostao isfrustriran! Tada sam obećao sebi da ću da uspem u životu, a onda će svaka žena koju poželim da bude moja, ali samo jednom! Biće broj. To sam i ispunio.

       Završio sam fakultet. Oženio se, dobio decu... U međuvremenu, ovde na Balkanu, đavo je napravio sebi dnevni boravak. Ratovi, nemiri, ubistva, narkomanija, prostitucija, socijalna beda, moralni kolaps, kultura je izumrla kao dinosaurusi. Ništa više nije imalo svoju vrednost. Sve je bilo na prodaju, samo je život bio jeftin. Ćerke, lepotice iz uglednih kuća, davale su se svakome za parfem, majicu, piće u prestižnom kafeu. Za ’’Versaceovu’’ haljinu mogao sam da šetam manekenku danima, a noći bi mi ispunjavala erotikom o kojoj nisam sanjao ni da postoji.

       Tada sam ispunio obećanje. Postao sam neko! Još uvek sam bio ružan, onaj isti od pre, ali važno je kako su me gledale tuđe oči. Sve se promenilo. Slava i moć su najjači afrodizijak! Češće sam gledao svoje lice na ekranu nego u ogledalu! Gledali su ga i oni, moji zgodni prijatelji, mangupi, ali bez para i slave, i one: žene balkanske, sa fasadom svetice i dušom kurve. Imao sam ih! Menjao. Nadoknadio sve one godine, i uzeo kredit kod Boga za naredna dva života!

       Imao sam sve. Kada kažem sve, baš tako i mislim. Pomalo bezličnu ženu u čijim očima sam muž, muškarčina, otac, svemoguć. Zadovoljna bi bila i nekim mlakim seksom jednom nedeljno. Ništa nije pitala. Vatrene, mlade devojke, vidovite vile, koje su unapred znale šta hoće moje telo, ispunjavale su mi dane. Koliko god da ih je bilo, bilo ih je malo! Dao sam im dane, noći, telo... Samo im nisam dao ljubav, dušu... Ne zato što sam škrt, već što ne mogu da dam nešto što nemam! Taj hendikep sam kompezovao davanjem tela. Mada se sada pitam ko je tu koga koristio? Čudne li ironije, ko je bio veća prostitutka, one ili ja?! Uživao sam. Za uzvrat bih im učinio po koju uslugu, kupio po koji poklon. Počeo sam da uobražavam da sam neodoljivi pastuv! Prijalo je. Moj posao bez radnog vremena, slava, uspeh... Volim život!

       Ludilo je jenjavalo. Đavo je promenio mesto stanovanja, ali je ipak sav nameštaj ostavio u dnevnom boravku. Pošto ću brzo da ga sretnem, prvo ću da ga pitam da li je to uradio sa namerom, ili je jednostavno rasejan?

       Ja sam ostao nepopravljivo pun sebe, uspešan i lovac na suknje. Zabrana sezone lova nije postojala. Bliži mi se četrdeseta. Video sam je. Telo savršeno. Mistična, provokativna lepota zrele žene. Već sam je video u nekom od onih kreveta koje koristim u jeftinim motelima. Bila je... Bila je još jedna lagana ekspedicija. Bila je noć. Bila je strast. Bila je ljubav. Nije bilo reči. Ničeg običnog nije bilo kod nje. Bio je tužan pogled. Držao sam je zadovoljnu i znojavu u naručju. Kosa joj je odmarala na mome ramenu. Ne znam kada se to desilo. Da nisam krišom gledao na sat, možda bih uhvatio taj tren dok su njene zenice porađale tugu. Bio je poljubac za laku noć.

       Odneo sam je u koži. Tuš nije mogao da ispere pore od njenih mirisa.

       Jutro, dan prvi, noć, još jedno jutro, još jedan dan... Nešto mi je nedostajalo. Uzak mi je grad, država, planeta! Čekam. Ne znam šta, ali čekam. Još jutra, još dana, još vakuuma. Zovu neke bivše. Isključujem telefon! Opet ga uključujem! Možda ona nazove! To je to!!! Čekam je. Jedina koja se nije javila, ništa nije htela, a htela je sve. Ni reč nije izustila a vrištala je: ljubav!!! Da samo nisam bio gluv? Proći će, mislio sam. Očajnički sam je trebao! Nije je bilo! Umirivao sam savest da je ona samo još jedna, da je... nebitna, ružna, ista kao druge. Lagao sam!

       Čekao sam, a život nije. Išao je dalje, nametao pitanja: čemu slava, novac, žene? Jesam li srećan? Šta je sreća? Ona je kao i žena: dama, ali kapriciozna. Nikada ne znaš kada će da te ostvi i koji je njen sledeći hir. Nije uzalud, sreća, imenica ženskog roda; nestalna, brzo traži ono što je dala.

       Prazan sam. Negde u trci kroz život, nepovratno sam izgubio dečaka u sebi i sve one snove i maštanja. Sada je kasno da organizujem potragu, jer ne znam mesto ni vreme kada se to dogodilo. Da bar nisam emocije poslao na doživotnu robiju i utamničio ih u Gulage duše, možda bi još nešto i moglo da se spasi. Sve manje stvari je moglo da me usreći. Umoran sam od posla, slave, ljudi. Bio sam i čovek i Bog. Davanje je stvar bogova, primanje- ljudi. Davao sam i uzimao, koliko sam hteo i kada sam hteo. Umoran sam. Više ne mogu sa onom sigurnošću da tvrdim da sam srećan! Jednom sam čuo latinsku poslovicu: pre smrti i pogreba, nikoga ne treba nazvati srećnim. Bila mi je glupa, sada više nije. Robovao sam požudi a nekako mi je promaklo da mi je postala navika. Nisam želeo ili nisam mogao da se oduprem navici, sasvim sve jedno, a ona je tiho postala nužnost! Kada sam postao svestan nužnosti i hteo da je se oslobodim, bilo je prekasno! Tog jutra sam shvatio koliko me nema. A ona- bila je ljubav. Samo je htela da je držim za ruku, poljubim. Htela je da joj kažem da je lepa, da je nazovem ponekad. Nisam umeo. A tako je malo htela. I čemu sve ovo? Zašto li pravim elaborate o sreći, životu? Zašto mi treba svođenje računa sa samim sobom, kada sve može da bude jednostavno, ustaljeno? Nešto mi govori da više ništa nije kao pre. Da makar telefon nije nem!

       Već je 14 h 45 min. Baš sam se raspričao! Mada ovo mi je jedina prilika pre nego...

       U prvom redu moj direktor. Preznaja se na ovoj sparini, guši ga kravata, a dodatno je nervozan zbog mlade plavuše. Panično baca poglede u pravcu žene, sa stahom da ona nešto ne posumnja. Plavuša se trudi da bude diskretna i da ostane na visini zadatka. Ona radi marketing u našoj kući, a honorarno je ljubavnica direktora. Trenutno treperi oko njega, i ovde je da mu se nađe na usluzi, normalno, sve poriče i misli da se ne zna. Usput- nikakva je u krevetu, proverio sam, a kroz život grize kao pirana! Levo od nje, dobrodržeća, sredovečna koleginica sa mužem automehaničarem. Jedva ga je ubedila da danas mora da obuče odelo, da je ne bruka pred svetom i što je najgore, pred prijateljicama sa kojima radi. Nju sam izbegao... jedva! Mislim da mi ni danas nije oprostila, što je nisam pustio da bude deo promenade mojih žena. Tamo po sredini, jedna od skorijih mojih devojaka,... kako se zvaše? Ne mogu da se setim! Već nešto šapuće mome kumu na uvo i zavodnički i bespomoćno mu se oslanja na ruku. Ne gubi vreme ni ovde! Svi su tu. Moja žena koja ne pokazuje emocije, jer ih nema. Negde u dnu duše joj je lakše.

       Guši me težak miris cveća koje neverovatnom brzinom vene na ovoj vrućini. Još samo petnaest minuta, i ovo će da se završi! Sa smeškom promatram ovu neiskrenu gomilu. Tiho šapuću, šuškaju o meni: neko hvalospeve, neko pljuje. Hvale me oni kojima sam najmanje učinio. Nije mi stalo! Sada mi je posebno drago što nisam pokušao da im išta objasnim.

       Vidim je! Oči su joj duboke kao očaj. Dozvala me je onom tugom u njima, koju je porodila zbog mene, one noći kada sam, a da nisam ni slutio, iz ničega napravio još veće ništa i izgubio sebe zauvek. Dozvala me je ljubavlju. Sama, kao i uvek, imala je samo jedan beli narcis u ruci. Ljudi su još uvek pričali o meni. Više ništa nisam čuo.

       15 sati. Vreme je. Potmulo se čula škripa teške mermerne ploče koju su mukom navlačili preko mog kovčega. Odahnuo sam. Nisam! Hteo sam opet da budem živ! Da joj kažem da su slava i novac nevažni, da je zamolim da mi oprosti, da mi oprosti ljubav... Hteo sam krikom da joj tražim milost! Zahtevam da budem opet živ!!! Tražim toliko života, koliko je potrebno da joj izbrišem tugu, pa makar to bio i tren! Izgubila se negde među čempresima. Mrzim to ponosno drveće jer je moglo da uživa u njenoj blizini. Ljubomoran sam na čemprese koji su na groblju. Oni su mogli da joj šume: ljubav, oprosti, ponovo, kajanje... A ja? Ja kasnim! Kasnim kod nje, kasnim već i na sastanak sa Bogom ili Đavolom, sada mi je savim sve jedno. Zakasnio sam za mnogo toga. Ostalo je sve za mnom, osim... osim mirisa onog jednog narcisa. Njega sam poneo. Poneo sam ga kao vapaj, očaj, kao nadu, život... Da sam samo mogao tada da znam, da ni jedan susret nije slučajan. Svaki sekund našeg života predodređen je milion godina pre našeg rođenja. I ništa nije slučajno! Opet kasnim, opet kasno saznajem! Poželeo sam da se ponovo rodim i budem narcis u njenoj ruci. Bio bi to dostojan oblik života koji sam najverovatnije zaslužio.

Tajnu smrti čuvam samo za sebe. Ja sam bio na vašem mestu, vi će te tek da dođete na moje.

Na sastanak sam stigao na vreme, možda čak i prerano. Ako je vidite recite joj neka napiše priču o meni. Neku nežnu priču, kako samo ona zna. Prepoznaćete je po tuzi u očima. I nikada, ali nikada, ne gazite narcise... jer ne zna se...