Pretraživač sajta
Montenegrina
 

Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip











 

 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |


Redakcija Montenegrine se zahvaljuje gospođi Oliveri Mašanović, što nam je podarila jednu posve životnu priču iz ne tako davne prošlosti, za koju mnogi mogu reći - ovo je priča iz mog kraja.

 

 

Olivera Mašanović
JOŠINA PRIČA

 


Olivera Mašanović

 

JOŠINA PRIČA


       Sjedoh pod ovu murvu, malo ’lada da uvatim i dušom da danem. Dobrijeh pedeset metara ima od kuće do murve, ali i ovdje se čuje vriska i ne da mi mira. Ako što reknem i prozborim, biće: ’’ Ćuti baba, što ti znaš!’’

       Nikad mi nijesu dali da išta znam. Dok bijah mlada, ćutah ocu i majci, starijima, poslije mužu i njegovima, sad unukama... Eee, crna Joše, umrijećeš, nećeš prozborit ka čeljade- do sama sa sobom.

       Probi mi uši ona njiova cika. Majka i’ pušta da čine što oće, sin mi se ne pita ni jednu u tu kuću. U moje vrijeme ne bi bilo grijeha ovakima, ljeb na glavu, pa neka su po sto put moja krv. Ne mogu ja ovo gledat ovako, a ne da mi se živoj ukopat, mrčena ja.

       Sin mi nema muške đece, do njih dvije manitulje, bolje i bez nji da je. Prešle dvaes i petu i ni jedna ne misli doma odit, no riješile u rod da staraju, kako su krenule, Bože mi pomozi za vazda! Ne mogu pod starost među druge poć. Ona Stanina se udomila, lijepo tu na primorje, ima komad od tad. Dare i praunuka dočeka, a Milka je četiri unuke imala i sve se poudale, a što ja da rečem?! Pa sve kad se sretnemo, a ja obrći priču na drugu bandu, da moju bruku ne kažujem. A što imam i reć, zla je ura došla!

       Malo-malo pa i’ neko dovozi, odvozi, kuća i’ i ne gleda, beskućnice. Ja sam u grad išla samo ljekaru ili kad je ko, daleko bilo, bliži umirao u bolnicu, a one sad po vas bijeli dan po polju! Majka i’ ništa ne uči, no sve pare im na robu dade i veli: ’’ Neka i’, neka žive dok su mlade i kod mene. Dosta će im rabote bit za vas život! Neka prođu, a ne ka ja!’’ A što to njojzi, kučki fali!? Udomila se kod nas ka malo koja! E, rep na krsti nijesmo dali, bi ona, bi... ka ćeri joj sad! Đe će kruška, no pod krušku! A one, kaštigulje, više ode gole no obučene. Ja ovo u moj vijek niđe ne viđeh, do u moju kuću! Te bruke i sramote! Sve ja razumijem, no se bojim da nijesu malo bolesne, kukavice. I za babinu tetku, po majci im, se pričalo da nije sama u mozak, a to je našljedno. Zborila sam ja to ovom mome kad se ženio, ali nije on pretvarao ni jednu moju, e, eto mu sad u kuću! Da i’ oće krijući kod kakie doktora povest, il da smijem da prozborim, pa bi ja pošla kod jedne gatare, ona sve zna. Da ne bi nje, Đuro sina ne oženi. A ove moje nijesu čiste u glavu, ne! Po cijeli dan, kad su doma, drže naki telefon u ruke i sa njim pričaju, plaču, smiju se... Nijesu čista posla tu! I još pare daju za to! Znam ja da ima lijeka tu! Da one imaju stra’ od oca, i da će on da i’ propušti kroz šake koji put, svemu bi se red znao. Nijesu one krive što i’ nije ko imao naučit kako se poštuje i sluša u kuću, i da je roditeljska potonja.

       Sjećam se ja mog đevovanja. Bile nas dvije jedinice, bez brata. Brat se nije digao poslije boginja. Od tog dana majka je mjesto bila đe sestra i ja sjedimo, kada smo nas dvije krive! Nijesmo se smjele čut, no kad nas pogleda znale smo što misli. Oca nijesmo ni smjele da pogledamo, a kamoli da prozborimo kad je on tu, no smo se sve sklanjale da mu nijesmo na oči. Bili smo bogata familija. Taman se završio rat sa Talijanima i Njemcima, glad, a kod nas zemlje, žita, živog puni obori. Ugledan je otac čovjek bio. Neđe u to doba, otac odluči da uda stariju sestru. Našli joj dobru priliku. Momak i nije bio naočit, mršav, jadan, do ramena joj, al iz dobre je kuće. Neće otac da se postidi pred svijetom. Ako je on reka da je dobro- dobro je.

       Prođe i godina od tad, poče priča o mojoj udaji. Nijesam smjela da pomenem ni riječ o tome. Noću bi samo zebla i molila se Bogu da me pogleda, pa moga bi mi uredit da pođem tu, blizu, za Ilijinog sina. Prije neki dan, živo mi vratio iz polja, pa se sve nešto smije. Ne smijem majci pomenut, a sve me neki stra. Ne prođe mnogo, njega oženiše sestičinom Mila Nikova.

       Što ću?! Ćutim i čekam. Dođe mi sestra narijetko, sa đetetom i mužem. On se kopornuo, ali ona nešto ublijeđela, smanjila se, sve nešto šuška sa majkom, a meni niko ništa ne kažuje.

       Eto ti jedan dan, banu neka gospoda u kuću. Rekoše da su čuli da otac ima đevojku za udaju. Tu odma otac naredi majci da se postavi sofra, iznese se najbolja rakija i vino, ono što se za Uskrs čuva, nače se i nova pršuta. Vidim ja da je ozbiljno, pa se sakrijem i iz prikrajka oću da oslušnem, pa o meni se radi, zaboga! Vidim ja jednog kršnog momka, ima cipele, a ovi drugi u opancima, lijep ko dan, na njemu bijela čista košulja, šivene, nove pantalone, ma mozak mi popi kad ga viđeh! On samo ćuti, a onaj do njega, priča li, priča. Ništa nijesam čula, samo ga gledam, a on ka gospoče, ne dira onu rakiju, pršute po malo, kolko reda radi. Vidi se da je iz pune kuće. Oni prije što su doodili da me ištu, prvo se naiju, ka da im je zadnje! Prije no što su pošli, majka me očešlja, obuče mi novu robu, onu za u crkvu, i ja im ponijeh kafu i da me vide. A srce mi ko ludo bije, ruke drhte, al ne smijem da se vidi, jer bi me majka stukla da joj obraz okinem! Kad oni pođoše, zva me otac i reče da je sve uređeno, da on ne griješi i da je ovo dobra prilika za mene.

       Prođe mjesec dana od tad i dođoše svatovi za mene. Otac napravio svadbu da se priča. Fali se, sa ponosom pred svima koliki miraz mi je spremio i kakva mi je prćija. A i njihovi, nijesu se obrukali. Donjeli mi zlatni prsten, robu i bijele cipele. Jeste da su bile puno veće, ali okle su mogli znat kolka je noga meni? Bolje veće, no manje. Mare mi je nekakvije novina stavila u nji, da mi ne bi spadale. Da se ne brukam. Vidim ja, lijepo da mi zavide i iz familie i iz komšilaka, kako sam se dobro udomila. Vidi se po njegovoj robi i darovima da ima.

       Dođe vrijeme da pođem u dom. Pozdravih se sa mojima, majka mi još jednom reče da slušam, da i ne obrukam i da nazad, ni za život nemam đe, osim za slave il kad ko bližnji umre! To, da nema povratka znam odavno, nije mi morala baksuzirat. Ne došlo do toga, al bi radije u vodu, no ka raspuštenica da se vrnem u rod.

       Stigosmo mi u njegovo selo. Nije baš pitomina o kakoj je pričao, ali što se može, ne bilo goreg zla. Dočeka me svekrva na vrata, no ja joj osmjeha ne viđeh, a ni svatova koje sam očekivala, da me sretnu. Bi malo pjesme, nešto seljana i rodbine, al se brzo raziđoše. U kuću niđe ništa, nama je konoba bila ka njemu kuća što je! Vidim ja kukavica da sam prevarena, zlo mi u dom! Mišljah da tu noć bježim ocu, da i njemu kažem da su oni bijeda, al se pobojah. Lijepo mi je on reka da ne griješi, i ni sad ne bi prizna da je prevaren po cijenu života.

       Skupilo mi se nešto u grlo, pa me steže, kukala bi naglas, al me je sramota da me ko ne čuje. Prvu noć me povede u konobu, bez priče, a poslije smo spavali u jednu sobu svi: dva mi đevera, tri zaove, svekar, svekrva... sirotinja pusta! Bi mi malo u duši lakše sjutradan, kad pomislih da je od te sirotinje odvoio i kupio mi prsten i darove, da me ne ojadi pred svijetom. Ćutala sam i kad mi svekrva uze onoliku prćiju i reče da sam se ja udomila, ne treba mi više, no da dam zaovama, treba njih opremit.

       Drugo jutro izađoh na vodu da operem po nešto. E, zlo mi jutro! Pošto mi je i prsten bio veliki, pade mi neđe, sa ruke, među krše. Nijesam ga mogla nać, a tražila sam ga sve dok oni nijesu krenuli mene da traže. Odazvah se zaovama u neko doba. Bi im lakše kad me viđeše. Nijesu se one meni pribojale, no da im bruka u kuću ne pukne! Taman doveli nevjestu iz bogatog i dobrog doma, da im ljudi zavide, a ona da im strkne, e to se bez đavola ne bi i završavalo! E, to je nji zabrinulo! Viđeh ja da je muka, al ne prozborih ni jednu!

       Idu nji dvije predamnom, ja za njima do praga od kuće. Ne stigoh da uđem, kad muž pred mene, pa me dočeka onom šaketinom po sred obraza! Meni se smrači, krv linu, al suze ne puštih! E, neću vala plakat, mogu ja izdržat, očeva sam ja šćer! Reži on, da nikad više nijesam pošla da oni ne znaju đe sam, i što sam činila do sad na vodu, i da nijesam doma šćela, možda?! Šćede on koji put da me udari, osladilo mu, al svekar mu reče da uđe u kuću i da me ne dira, a meni da se umijem, pa da se ruča! Boga mi, ka da ništa bilo nije, poslušasmo svi.

       Umivam se ja, a krv lije li lije, ka za inat neće da stane. Mene neki stra uvatio, utrnula sam cijela. Kako sad da kažem da sam vjenčani prsten, na vodu izgubila!? Ne znam što će mi učinjet? Ako ne kažem, viđeće neko, pa će me pitat đe je, a što onda? Ne mili mi se da uđem unutra. Ne znam koliko sam bila napolju, kad u neko doba on na vrata, da me zove u kuću. Kako ga viđeh, strah me okide, pa pomislih, kud sve bi neka ga i ovo! E, vala ne može mi ništa više, no me ubit! Te ti ja njemu, odma tu, reko za prsten i đe sam bila i da za to nijesm doma došla i da ću javit mojima, pa će oni dat pare za taj prsten. Sve to ispričah u jedan dah i bi mi lakše. Samo sam se skupila malo i zažmurila, i čekala, kad će opet počet da me udara! Neka, vala, neka i to prođe. Ne udari me, no mi svašta reče! Te, kako je bolje da se nijesam ni vrtala sa vode, i da mi nije on otac i majka, pa ako mi se ne sviđa da mogu slobodno da se vrnem, puštili su oni mene, vidi on! Viče, a mene sramota, da me nije doveo samo da me noću u konobu vodi, da ništa drugo i ne znam, do na leđa, i što me on nađe ovaku! Ne znam kako sam živa bila! Nikad nijesam htjela da sam mrtva, no tad od stida! U to izađe svekrva, uze me za ruku da me uvede u kuću i viknu na njega da stane više! Znam ja da su sve čuli, pa me još veća sramota. Kako uđoh, svekar me pogleda, pa mi reče da sjednem, da popričamo. Nogu nijesam imala, oduzele se.

       Sjedoh nekako, a on poče priču. Reče da neće da me laže, pa mi objasni da su cipele za svadbu uzeli od Stane, zato su i bile onolike, on je odjelo pozajmio od brata od strica komšije Jovana, koji živi u grad i mora mu ga vrnut kad ovaj prvi put dođe, a prsten su uzeli od strine Ljubice, to je njen vjenčani, pa ga je ona dala dok je prstenuju. I još mi je reka, da sad pošto sve znam, ako oću, on će me vratit kod mojih i kazaće im da nije krivica do mene i da sam ja časna, a ovo što me je muž udario i što mi je kazao, on će sa njim da raspravi. Ako oću da se vratim u rod, da se ne sjekiram, prsten će on da dobavi i niko ništa neće da zna, od moih neće da traži, pa ja sad da promislim što ću?

       Tišina, ka da je neko umro. Muž mi saga glavu i guta, zaove ćute, uplašile se, ako odem niko i’ neće tet, a i prćiju ću da vratim. Svekrva kod vatre, sagla se, a ja lijepo vidim da crče plačući, al joj se glas ne čuje. Kad viđeh nju, nešto se slomi u meni, te ja ne razmišljah puno, nego rekoh da ću da ostanem. Pokajah se čim sam usta otvorila, al ostadoh.

       Svekrva zacvilje od sreće, zaove skočiše da me ljube, a svekar viknu da se ne pomamljujemo nego da sjednemo da jedemo. Dok smo sijedali, svekar mi reče, tiho, ispod glasa: ’’ Fala ti, sine!.’’ E, tu mi se otrže ono što me je gušilo u grlo, i suze samo grunuše iz mene, te ja prvi put zaplakah. Svi se prave da ne vide. Prođe tako i ručak.

       Sjutra, ka da ništa nije bilo. Život je išao dalje. Muž me nikad više nije udario. Rodih i sina, i sve sam se manje kajala što sam ostala. Mojima se nikad nijesam požalila, i vazda, kad bi me pitali treba li mi što, vikala sam da ne treba, da sve imam. Pamtim, kad mi je svekar umro, oplakala sam ga više no oca, i nijesam mu nikad zaboravila ono :“Fala, sine.“ Zaove su se poudale, svaka pošla u svoju kuću, al su me do dana današnjeg poštovale. Muž me je od taj dan poštovao i nikad nije htio preko moje riječi, a ja se vazda pravila da je njegova zadnja. Nijesmo neko veliko bogastvo stekli, al smo imali dovoljno, evo i sinu kuću u grad napravili.

       A viđi sad, moja Joše, došlo vrijeme, podstarost da te niko ne poštuje i ne pita. E, da mi je, da i’ ja vrnem u moje vrijeme, ne bi one vako manitale! Majka im je kriva, nema ko da i’ pouči...

       Uuu, naladiću pod ovu murvu! ... ispriča se ti, Joše sa sobom, pa ti je lakše. Sebe si, vala najbolja druga, no ajd sad u kuću, eno se ona vriska umanjila. Ma, sjutra bi mogla i do zaova, pa da prekonačiš. Kod svake po noć, eto te tri dana mirna...