|
|
|
  |
Чедо Баћовић ЉУБАВНИ ЖИВОТ ЦРНОГОРКЕ (Одломци) БИЉЕШКА О АУТОРУ
Божо Булатовић - Истина је! Ђе не влада закон, влада безакоње! Ко до својега права на силу долази, силом га мора изгубит! - Па што онда, господаре, тај закон не гони Ђура Станкова, из Ћеклића, који је отео Крстињу Радову, из Грбља, но се Ђуро на зор и срамоту цијела племена шепури са отетом ђевојком ка да је Смаил-агу посјека!? - Је ли истина - владика упита Ђура кад га приведоше на Цетиње - да си мимо закона и обичаја нашијех уграбио Крстињу Радову, и да с њом живиш ка са законитом женом? - Истина је, господаре - одговори Ђуро - ма је нијесам уграбио, но привео на њену и своју радост! - Какву радост, зло те снашло - на то he владика, а онда ће пут Крстиње: - Казуј, женска главо, је ли те Ђуро мимо твоје воље и воље свакога твога превео из Грбља у Ћеклиће? - Господаре! - смјерно се поклони Крстиња. - Нит је мене грабио Ђуро нит ја Ђура, већ сам му - није вајде крит, рад велике невоље добјежала! - Невоље, велиш!? - Зле и наопаке, господаре, од које се не може утећ! - Кад би људи могли бјежат од невоље, онда их она не би снаодила - рећи ће владика - већ збори од које? - Од помахниталог срца, господаре! Кад сам виђела Ђура на Грбљанском пазару, а он мене, нити сам ја знала шта се чини са мном, нити он с њим! Ђуро дође с просцима да ме води у Ћеклиће, но мој отац га одби: „Не дам ти шћер, нити ћу ти је икад дат! У твојему племену пушка је разговор, а ручак - шака скроба овсеног!" - Па што ти, мимо очеве воље, дође овамо? - Што сам слиједила своју вољу - да не може бит сиромашна земља, која рађа људе ка што је Ђуро! Сад ти пресуди , господаре! - Не судим ти ја, јадна не била - на то ће владика - но ти суде закони и обичаји. Шта нам онда ваља чињет? - упита владика сенаторе. - Да развргнемо оно што вољом закона није углављено! - И шта још? - Да прогнамо Ђура из Црне Горе. - И шта још? - Да Крстињу повратимо оцу, у Грбаљ. - И све ћете то учинит рад закона - упита Крстиња. - Све! И још би и тебе каштигали да си наше горе лист! - рећи ће сенатари. - Кад је тако - усправи се Крстиња - онда ћу ја сама себи пресудит! Ђе пође Ђуро, тамо ћу и ја! - И тако, Ђуро и Крстиња напусте Црну Гору без иђе ичега. ЖЕНА ВУКИЋА ПОПОВА ПЕТРОВИЋА Вукић Попов Петровић из Куча био је најчувенији јунак свога времена у Црној Гори. Оженио се од чувене куће Пилетића и са том женом живио петнаест година, али дјеце нијесу имали. Жени му жао да Вукић не добије порода; вољела га је да се није могла одвојити од њега. Напошљетку, она дође на мисао да сама испроси за Вукића дјевојку. Путујући из Подгорице кући, удружи се успут са једном младом дјевојком из Братоножића, која је била лијепа и здрава, па је упита чија је. Она јој каже и њој се допане фамилија, па је упита: Најзад дјевојка пристане и пођу заједно кући Вукићевој. - Добар дан, Вукићу Попов! - рече његова жена. Вукић, збуњен таквим приступањем своје жене, упита је: Тако и би. Вукић је узео дјевојку, с њом имао порода, а са првом женом живио до гроба. Прича се да је мајка чувенога попа Мила Јововића, када се први пут удала (удавала се три пута), прво јутро иза вјенчања сјела на праг од куће и, кад јој је муж наишао, отпочела прести. Праг је била захватила тако да је мужу било немогуће ући у кућу, ако се не би бар мало посукао. Чекала је ту и, кад је видјела да је муж прошао поред ње усукујући се, покупила своје ствари и вратила се у род. Кад су је тамо упитали: - Шта ти би те се врати? - она им је кратко одговорила: - Нема ту мени домаћина. Након извјесног времена удала се поново, али се догодило као и раније. Вративши се у род и по други пут, била се ријешила да се уопште више не удаје, но, на наваљивање домаћих и пријатеља, удала се и по трећи пут. И тада је поновила своје уобичајено сјеђење и предење на прагу, кад јој се муж враћао кући. Али овога пута јој је све присјело. Кад је муж наишао, он се није усукивао и снебивао као они раније, него ју је - мада није знао због чега је напустила прве - одгурнуо ногом и подвикнуо: - Вуц се отолен, погануљо једна! Немаш ђе да сједиш но на праг, и да ме дочекујеш с куђељом! Жена, умјесто да јаукне од снажног ударца ногом поносно и радосно изусти: - Добро је! Остала је у томе дому до своје смрти, а оно њено „добро је" објаснила је овако: - Онај који умије тако, умјеће и да заштити ђе буде нужда. И, ето, таква жена и такав муж родитељи су чувеног Црногорца попа Мила Јововића.
Преле Савов Јаблан, старац од својих стотину година прича: Ово је Ника запањило. Није јој умио ништа да одговори, јер ни сам није знао шта да ради - да је пусти да узме живот? куд he му душа, а да је пусти да роди, куд he му образ. Мука! Кад му је Јована и по трећи пут мијењала хладне облоге на главу, зачу се нека галама у селу. Марија је била пошла у конобу, да дадне сијена кравама, а испод корота под пазухом сакрила уже. Кад је намакла омчу на врат - затресла се греда. То је чуо брат, који је био у кући, виђе Марију гдје виси, извади иза паса јатаган и пресијече уже. Марија паде у несвијести на земљу. Брат, љут на Марију, јер ће село помислити да се од неке њихове невоље објесила, иако им је то најмилије чељаде у кући било, па ће на њих, ни криве ни дужне, брука панути. Кад се ђевојка освијестила, рече јој: - Зар тако, Марија?!.. . Ти се не играш само са твојим животом но и са нашим образом. Кажуј, каква те је невоља на то нагнала? У тај мах ју је пограбио окупљени свијет, да је брат не прекине, а двоје момчади отрчало да јаве за ово чудо капетану Марку. Кад је чуо капетан Марко, само је зинуо од чуда, јер за копиле није знало Добрско Село, но тај пут. Дотад се пјевало: „Чудно се је чудо догодило, у Ћеклиће у Милијевиће: ђевојка је ђевојку родила". Да се са села скине ова брука, капетан Марко морао је, као за све главније работе, сазвати скуп пред светом Петком. Што скуп буде учинио, писар Раде he записати, а он потврдити. Пуче глас кроз село да свако ко пушку диже на рамо дође у цик зоре пред светом Петком, јер he капетан довести Марију, па да се види што he се учинити са њом. Као и сви Добрљани, дошао је и Нико, а како би од срамоте и могао изостати? Сви су на скупу били узнемирени и кипјели од љутине, питајући се у чуду, ко се то усудио да нападне на част тако угледне породице, и да узме нарок ђевојци. Жене се бјеху наднијеле над ограде и закакарисале, ка што умију. Три Маријина брата шеткају сјетно- невесело испред цркве. Капетан Марко пита ђевојку: - Кажи, Марија, ко ти огради дијете, али се пази добро да не напастујеш кога правога, да не останеш грдна, но кажуј право! Марија га погледа право у очи. Ово је било довољно, да сину три јатагана тројице њене браће, и да се залете на Ника, вичући: - Ти ли си тај који узе нарок наше сестре, и таче се образа и нашега и цијелога села? И би га посјекли да га не заклонише други Добрљани и његови рођаци, док су други држали руке тројици браће са повађеним јатаганима. Бура и јарост на све стране. Већа половина скупа тражила је да Нико плати главом на истом мјесту. Витлали су се и укрштавали ножеви. Бура и гомила се није могла стишати ни онда, кад је капетан Марко предложио да поведу Ника на Цетиње, да му шенат суди. Какав шенат, што збориш? загракташе сви као у један глас. - Ми ћемо га мушкетати и без шената, јер је он Добрско Село осрамотио, а не шенат. Како ћемо имати цика пред другијем племенима црногорскијем? Још учиње ту срамоту поред онако добре и чазбене жене. Мушкет у њега! Мушкет! - завикаше. У томе се часу зачу одлучан глас: - Добрљани! Добрљани! Чујте ме, Добрљани! На једној уздигнутој гробници стајаше Јована, жена Никова. Сви упријеше очи на њу и занијемише, питајући се у чуду шта ће рећи та изневјерена жена. Она отпоче: Сви нестрпљиво очекиваху шта ће даље бити. Јована продужи: Обоје приђоше, као двоје послушне ђеце, ишчекујући што he даље бити. - Попе Перо, оди и ти, а не било ти заповијеђено, па узми ово двоје и поведи их пред олтар! Затим се окрене скупу: - Хајде, попе, што чекаш, свршавај посао што прије! - повиче капетан и цио скуп. Поп без ријечи поведе Ника и Марију у цркву, а Јована за њима, држећи им руке на раменима. Док су се њих двоје у цркви вјенчавали, праштале су кубуре и чинио се шенлук. Кад су изишли са вјенчања, Јована позове капетана Марка да зачну оро. Играло се, пјевало, пило и јело у богатој кући Никовој до саме зоре. Од тога дана Јована је уживала највеће поштовање, не само Ника и Марије него читавога села и племена. Марија је у браку са Ником родила два сина - два чувена добрска јунака и првака, и једну кћер.
Нека ђевојка из Сулине капетаније згријешила и тврдила да је то учинила противу своје воље. Дошла на суд. Сула је слуша и узгред пуни симсију дуваном. Кад је био готов, рече: - Дај ми, једну жишку да приждим! Ђевојка узе углијев и принесе симсији. Сула повуче симсију у страну. Ђевојка поново покуша да углијев стави. Сула опет повуче симсију. Ђевојци досади да се мота око симсије, па рече: Питао унук ђеда: - Од бруке, подмукле руке и женског
језика! Брука је лукава лисица - само чека да
човјек сврне с пута, па да га извргне руглу,
подмукла рука ненадно и из прикрајка удара,
а женски језик, кад га злоба води, боље олаје
но кучка подвирепка. - А због чега си је потоњих година корио? - Због чега, велиш! Е, моје дијете, што се
упрти у селу, то се распрти у дому! Кад се
превали товар, крив је коњ који га је носио, а
не они који га је натоварио! Била права, била
крива - жена је вазда крива. Кад је књаз Никола наилазио једном преко Загарча, Велика, жена Сава Мрђенова, поткомандијера, изнијела му на пут каблић млијека. Неко из пратње књазу дошану како је Велика занемарила мужа. У свој вакат мало се ко од Пјешиваца могао мјерити по јунаштву и љепоти са Радојем Контићем. О њему се пјевало: „А какав је Контићу Радоје. Но што се Радоје више пео навише, то га је завист другијех више вукла надоље. Књаз му одузе командирство пјешивачко и предаде другоме. Тих дана књаз Никола са књагињом Миленом дође на једну свечаност у Бјелопавлићима. Поред Бјелопавлића, били су и племеници из околних племена, а пред Пјешивцима, на вранцу, јахао је Радоје. Па завршетку свечаности, књаз упита књагињу: Радоје убрзо паде у немилост: Господар га одгурну а људи се отуђише.
Испод бријеста, на откосу, док је мирисала трава и одзвањали ударци чекића о наковње, Перо Милов, већ стасао момак, у предаху од рада, гледао је пут ливаде Ђура Горчинова, на којој је десетак пластилица - жена и ђевојака скупљало сијено. - Како некога бог обдари, а некога нагрди! Она невјеста Ђурова, из Пиштета, љеша је од сваке ђевојке. Све јој иде лако и од руке - кад се смије, ка да бисер просипа, а кад је уморна, ка кад се кошута одмара - човјек је вазда срцем уз њу! - Лијепа је, ту збора нема - на то he стари
Мато Живков - само што је туђа! Ђуро је
свој дио већ позоба! Удата жена је ружа
развијена: чим проћета, почне да опада! Пиј вино и љуби ђевојку,
На једном посијелу у Кочанима, крај Никшића, питали Риста Ђокова, старог нежењу: - Што се не жениш, Ристо? Толико
ђевојака сплиће плетенице - чекајући удају,
пуштеница сједи на пријекладу - да их мушки
гњат дотакне, и удовица - вири кроз прозоре
не би ли их момачко око погледало! Питала ђевојка бабу: - Ако би ме какав момчић у шали
пољубио, би ли било грјешно?
Питали Максима Радошева: - Од какве се женске ваља причуват? - Од старе ђевојке, младе планинке,
врагооке Латинке, невјесте намигуше и
ђевојке погледуше! Питале ђевојке бабу: - Зашто нас, бако, момци мило погледују? - Које је оружје, ђедо, за нас најотровније? Упитали Максима Радошева каква је једна невјеста испод Жировнице, а он одговорио:
НЕКА СВАКА СТИСНЕ Донешен нов закон о ванбрачној дјеци у Црној Гори, по коме је дјевојка имала да докаже с ким је зачедила. Пошао сам министар, Валтазар Богишић, да обиђе капетаније и види како су капетани протумачили закон народу. Дође и у Морачу, код капетана Мрдеље Радовића, и упита га како је он народу протумачио нови закон о ванбрачној дјеци.
Ђурђа Тодорова, из Загарча, ванбрачно зачедила. Привели је кметови пред капетана Илију Бошковића, на испит. Овај је упита: - Што учиње Ђурђа од себе, велики те јад нашао? - Е, капетане, ја мекобразна, а момчад безобразна, те мене трбух до зуба - одговори Ђурђа. Иво Врана је мјесецима посматрао попа и попадију који су сваког пазарног дана долазили на Цетиње. Посебно је замерачио на попадију и тражио начина како да се са њом сретне. Пошто је знао куда се враћају из града, једног дана се преруши у трудну жену и сачека у шумарку изнад пута. Кад су наишли, Иво стаде да стење и да имитира порођајне болове. Чувши то, поп са попадијом скрене с пута и, видјевши „несрећницу" гдје се мучи, остави попадију да јој помогне, а он продужи да би се што више удаљио. Кад Иво виђе да се поп довољно одмакао, навали на попадију. Несрећној, попадији не преостаде ништа него да запомаже: - Мушко, је, попе! Мушко је, попе! Чувши повике, поп извади, револвер и са неколико метака огласи придатак мушке главе, што је био и обичај. Црногорци су имали обичај, кад их запита књаз Никола како живе, да му одговоре: „Добро, у твоје здравље, господаре". Књазу су овакви одговори веома ласкали, нарочито кад их је неко умио паметно употребити. Милица Ровчанка, роди незаконито дијете и дође да зато одговара пред господара. Пазарним даном се некада кретао пут Подгорице караван коња и магаради натоварених дрвима и то из сваког околног правца. Кажу да је био најпознатији караван комански. У једном каравану била је и лијепа Дара која је тјерала дрва на својему магарцу. За Даром је често ишао неки Митар који је тјерао дрва на коњу „Вранцу" и стално вребао прилику да освоји пазарницу Дару. Но у томе није успијевао. Једном приликом, Митар је смогао снаге да Дари затражи оне работе. Ова га је одбила и заклела се душом свога покојнога оца да од ње неће ништа добити. Неки сапутник, по природи шерет, чуо је разговор Даре и Митра и одмах то преточио у пјесму: - Иде Дара и ћера магарца, Испросио синовац Јоша Милетина ђевојку из једне добре куће, али ђевојка је била прије тога ванбрачно погријешила. Синовац дође код Јоша и исприча му: - Стрико, ја сам испросио ђевојку - и
каже му коју. Риста Ј. био је глас да је довољно да само сретне или погледа неку дјевојку или жену и да је освоји. На том успјеху су му завидјели и људи и жене. Једног дана га сретне кума, коју је мучила та знатижеља, а кум јој се и онако свиђао. Али Ристо је имао границе у том свом прохтјеву и цијенио је пријатељства. Између њих се поведе сљедећи разговор: Нека снажна и јака Црногорка, по занимању професорица, удала се за исто тако снажног и јаког Црногорца, грмаља што се каже. Бојећи се да неће моћи удовољити својој снажној жени, то је муж упита послије прве брачне ноћи: - Како је било ноћас? - пита је муж
послије друге брачне ноћи. На мужевљево питање како је било треће ноћи, професорица му је дала одличну оцјену. Задовољан што је постигао тако добре оцјене код своје жене, муж послије пете ноћи направи паузу. Како је то било вријеме испред полугодишњег распуста, професорица забринута због тога што јој се муж ноћу не примиче, једнога дана га упита: - Шта је то с тобом, што ми не прилазиш? Загледао се младић у једну дјевојку која је пролазила покрај њега. Гледа и не трепће. Види то један старац који је наишао поред младића, па га упита: Раније су старији људи излазили да прошетају градом, а нарочито недјељом или пазарним даном. Вољели су отићи до сточног пазара и видјети пошто је која врста стоке. Они кога пазар није интересовао одлазио је у кафану а неки код којега занатлије, најчешће код бербера да и тамо докуче какву градску или ширу новост. Дође тако један старац код берберина. Сједе и почеше разговор. Заволио једам момак своју комшиницу, и то добру дјевојку. Његова мајка, када је за то сазнала, никако није хтјела да чује за ту везу. Ипак, син јој је ишао кришом код дјевојке. Када је дјевојка сазнала да мајка брани сину да долази код ње, једва је чекала да се са њом сретне. И када је срела запјевала јој пјесму: - Синоћ ми је драги стига, Но, мајка, као мајка, одговорила јој оштрије: - Како нећу пустит кера, Оженио се син једнога Куча. Дошла снаха, а свекар је посматра и проговара понеку-с њом. По свекру се види да јој нешто манише. Неком приликом, упита га познаник: Један Никшићанин био омањег раста, а оженио сестру неког кошаркаша, која је била скоро двапут колико он. Посјећују овога гости, а жена их прати и срета као најрођеније, јер се потрефило да су и муж и жена гостољубиви. Сви гости хвале домаћицу, како је добра и предобра. Једну лијепу Катуњанку, удовицу, салетјели просци, па да би се одужила успомени свога мужа, оде на његов гроб и почне да тужи: - Мене неки људи - Милице, тако ти Бога, кад ћеш већ једном дати? - упита Мило Перов своју комшиницу. Милицу обли румен и ништа не одговори. Други дан, Мило опет на врата, и упита исто. Милица опет ништа не одговори, али истог дана рече Раку, свом мужу, шта је Мило пита. - Види, види, галијота - Рако се
накостријеши и рече Милици да ће он, кад
Мило опет дође, стајати иза врата. |
