Pretraživač sajta
Montenegrina
 

Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip







 
 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |

 

 

Никола Лопичић
КОД ЂЕДА


Приповјетка преузета из књиге :


Биљешка о писцу:

       Никола Лопичић - Пуњо је рођен 1909. године у Подгорици. Његово рано дјетињство обиљежио је Први свјетски рат и аустроугарска окупација Црне Горе. Основну школу и гимназију завршио је на Цетињу. Већ у гимназијским данима започео је свој књижевни рад, иако у том периоду још увијек није објављивао. Тек по одласку у Београд, гдје је био студент Филозофског факултета, почиње његова сарадња са књижевним часописима и дневним новинама тог доба (Српски књижевни гласник, Развршје, Политика...), у којима је објављивао своје приповијетке.

       По завршетку студија био је професор у родној Подгорици, потом у Бијељини и Сплиту. Прву збирку приповиједака, под називом Сељаци, објавио је 1939. у издању Српске књижевне задруге. Уједно, то је и једина књига коју је за живота објавио. Све остале су издате тек послије његове смрти, са којом се одвећ рано сусрео. Учествовао је у народноослободилачкој борби од самог њеног почетка, али је био заробљен и протјеран у логор у Албанији. Одатле су га пребацили у Италију, а потом ослободили. Вратио се у Хрватску и као цивил потпомагао своје саборце. Усташе су га заробиле и отјерале у логор Лепоглава, гдје је и убијен у мају 1945. године, у вријеме када је већи дио свијета већ славио побједу над фашизмом.

       Дуго се након Лопичићеве смрти вјеровало да је овај писац, чији је прави стваралачки рад трајао свега десет година, написао само тридесетак приповиједака. Знатно касније откривено је још најмање двадесет необјављених приповиједака, педесетак пјесама, двије драме и један роман.


КОД ЂЕДА

       Када су кренули узаном планинском стазом, право уз камен, обрастао у пелин и дивљу траву, он, сељак Јован, окренуо се према њему, Душану, младом љекару, и, не скидајући очи с његове жуте шиљате обуће, почешао се немарно по коси испод капе:
       - Знам, вала, докторе, да је напаст одит' уз ови крш, али што ћу!...
Са сељаком, право уз тврди камен, доктор се пео журно и, љуљајући се у неподесним ципелама на оштром камењу, ширио руке да хвата равнотежу, као да је хтио да њему, се-љаку7 покаже и у овоме своју вјештину.
       Ишли су негдје по истеку сунца које је дрхтало по камењу и, будећи заспало бусење траве, што је изостајало иза њих изгажено њиним ногама, оно им је све крупније и јаче ударало у очи, засјењујући им погледе које су они управљали на планину.
       Млади љекар газио је свој рођени камен, који дуго времена није видио и који у њему, човјеку који није без узбуђења, није будио никакво особито осјећање, иако је ту било сунце, свјетлуцава роса о гранама, као и онај свјежи, јутарњи мирис земље што се дизао из жбуња и као мали облак летио уз студени крш.
       То међутим није долазило због тога што је, послије дуго времена одсуства, нашао свој рођени крај друкчијим него што га је замишљао, него просто што он, као и његова нога на камену, одвикнута од свога рођенога краја, није више била ту у оном правом своме. То је уосталом било оно што је њега, Душана, из овог камена поред његове учености и занимања, подизало у очима многих сељака, па и у очима њега, Јована, који је скоро стидно ишао пред њим и на сваком завијутку стазе користио моменат да погледа у Душаново младо лице, његов велики медвјеђи капут, као и његове особите чврсте рукавице са којих је, док је он одржавао раширених руку равнотежу на камену, блистало сунце.
       У руци, док је ћутљиво ишао пред њим, тежина љекарских инструмената, чинила му је овај пут пријатнијим, али и њега, Јована, ситнијим и незнатнијим пред чудном непознаницом коју крије сјајно гвожђе у кожној ташни коју је он носио и на коју је свраћао поглед као безазлено дијете. Пред свим тим зар се у Јовану није сасвим губила слика њега, Душана, некадања дјетета, коју је он знао за стоком као и другу дјецу чији лик је био исти као и њихов и који је сада потпуно наткрилила и избрисала слика озбиљна, учена човјека, који је мирно ишао за њим и под чијом градском обућом, притиснут, необично говори ситни, рођени камен?
       - Ћели смо да ђед дође на мазгу до тебе, али није ни за та пут. Виђећеш: убила га оток, године, а и немаштина, богоми! - одмицао је Јован и тек покаткад управио ријечи.
       - Не мари, млађи сам, могу доћи. А је ли већ сасвим у године Филип? - питао је Душан за ђеда.
       - Присука' је деведесет, али је још јак: да није отока у ноге, мога' би вола извест' на пашу...
       - Стари наши људи баш су као храстови! - застао је у један мах Душан да савије. Сад већ сасвим окренут њему, Јован је гледао како он тражи по џеповима дуванску кутију, ширећи капут, чија је постава, свијетла као млада маховина у роси, опет свраћала његов стари поглед у коме је било зависти, стида и туге.
       - Запушимо по једну, Јоване! - зовнуо га је он ближе и сасвим испод његових очију притискао да је сребрни поклопац кутије нагло одбачен, засијао пред очима.
       - Немој, богати, тако лијепих цигара ја нећу, то је скупо - погледао је он у златне иницијале на цигаретама и почео немарно да таре прсте о одјећу.
       - Узми, узми, није то никакав трошак, ја их по четрдесет попушим дневно! - нудио га је он, гледајући како су Јованови прсти црни и неспретни, док је из кутије вадио цигарету.
       - Има ли још колико? - одбио је Душан дим и пушећи, подигнуте главе, гледао около.
       Јована није зачудило да је он заборавио гдје је кућа, као што му није ни на ум пало да је он толико пута био у тој кући, осјетио је само жалост да човјека мучи путем.
       - Брзо ћемо, за наш крок нема по уре!...
       Душан је ишао с истим мирним осјећањем као и прије. У Београду је мислио друкчије. Рођени камен има своју ријеч и он ће ту, међу својим сељацима, у природи коју је волио, уз своје родитеље за које је везан, осјетити један нови угодни осјећај, који се не може осјетити у великом граду. Само, ето, тај осјећај се није будио. Откад је у селу, он није имао одмора. Ништа горе није учинио него ту да проведе годишњи одмор. Откада је у селу, непрестано или му пацијенти долазе, или их обилази. Дошао бесплатни љекар, свакоме треба помоћ. Откад је дошао, није имао ни толико времена да се негдје на камену, на руковијети сламе, одмори и да се мало пусти у сање. Та ваљда би више искрсла та слика њега, некадањег сељачког дјетета, које стоји на камену, држећи у руци оглодан прут у који гледа његова мала мршава коза. Повезати ту слику некадању са оном коју он има данас о самоме себи, било би једно пријатно осјећање, које би давало силне могућности за поређења. Па би ли се он данас мијењао? Душан се самоме себи смијао.
       - Ма што ће то рећ' да има толико болести у наше село, да смрт тако коси, какво је то проклетство? - питао је Јован силазећи опрезно низ камен и држећи ташну незграпно и високо, да је случајно не би ударио у камен.
       - Како лудо питаш, Јоване, - ишао је он за њим. - Погледај долине, погледај имања. Ту је узрок тога проклетства. Кад би мјесто овога божјег крша синуо клас, не би било проклетства. Хљеба, хљеба треба!
       - Имаш право, али што ћеш, ко чује за наше боље!...
       - Ти први треба да чујеш. Кад би ти удрио у овај крш, насипао земљу, радио ка' црв, или ка' кртица знаш како кртица ради, не би ни ово све овако пусто било. Није за човјека да прими земљу гдје је само Бог да. Треба да је и он створи својом руком онђен ђе је Бог није да...
       - Лако је тебе причат'. Створи је ти! - осјећао се сељак дирнут.
       - Ја сам моју створио. Она ми ујутро рађа под кушином. Али колико сам се намучио, док ми је тако почела рађати.
       - Сад ћемо још мало, докторе, - осјетио је сељак да треба да прекине причу. У камену, сасвим према њима, покривена слабим цријепом, црним од кише и невремена, видјела се мала кућа. Била је то Душану већ позната кућа. Сјетио се: кроз онај црни прозорчић он је с висока често гледао на село, тамо одакле се добро видјело на цркву и поље. Па брао је и грожђе с оне високе розаклије, што је раширена, подупрта црним сохама, стојала пред вратима, изведена од зида, сасвим до нагиба бријега под којим је, сјетио се, растао некад велики дивљи шипак.
       - Дакле, ту смо! - прихватио је он од Јована ташну, коју му је овај опрезно давао.
       - Чува' сам ти је, вала, ка' око, а виђи унутра - стао је сељак до прага.
       - Е, Јоване, нема данас у село имања које вреди колико једна од ових справица унутра, па сад знади како је треба чуват' - уозбиљио се Душан.
       - Вјерујем ти, богоми! - одгурнуо је сељак врата и, стојећи уз њих унутра, чекао, да љекар уђе.        - Помага ви Бог! - ушао је Душан, осјећајући одмах на очима дим, који се дизао из огњишта, куљајући густ и црн испод дрвећа што је било бачено на њега.
       - Добра ти срећа! - дочекао га тих глас с одра, док су сва остала чељад скочила на ноге и гледала укочено у Душана.
       Кад се око навикло на дим, Душан је могао да види. У дну, сасвим до зида, на широком жутом одру, покривен кожусима, лежао је, дјед Филип. Није то више био људски лик, била је то права кост и кожа. Около сва се чељад, после мале сметње, дала у трку. Дјеца су се одмах сакрила иза велике бале листа. Крстиња, Јованова жена, нашла се у пометњи да дигне лонац који је био на поду, до одра, и стала с њим уз наћве. Мираш, већ одрастао Јованов син, дигао се до малог стоца и неспретно, преваљујући га ногом на земљу, стојао укочен, опружених руку низ себе.
       - Што сте се смели, није вук утрча у кућу, него наше чељаде. Ако је данас учењак, ја сам с његовијем оцем доста 'љеба изио; сједи, дијете! - најприсебнији се показао дјед, подижући се на одру и буљећи ситним очима да види доктора.
       - А забога, ја сам ка' ваше чељаде! - и сам је Душан био у недоумици гдје да стави ташну, док није пришао Мираш и примио је на обје руке, држећи је пред собом.
       - Објеси неђе! - пришао је Душан одру и ручио се са дједом.
       - Како си, ђеде? - загледао се он у његову мршаву, кошчату, већ сасвим оронулу руку.
       - Ја, никако, дијете моје. Године, године, смрт...
       - А тебе мило умријет' а? - насмијао се љекар.
       - Што да ти кријем, није. Али смрт ме не пита - насмија се, управо се чудно покренули његови жути брци.
       - Па је ли, каква ти је то оток на ноге?... сједајући Душан се унио и загледао у његово мршаво лице, гдје је залегнута жута кожа давала да се јасно виде многобројне жиле што су, од оне велике од грла и браде, шириле се преко његова лица, бескрајно измршене, као добро сложене ситне и танке гранчице.
       - Дошла и та оток, дошла у задње. Да није ње, не би био у одар. Али ме глас још држи. Вичем по кући и чују добро да сам жив. Је ли овако, Крстиња?!...
       - Богоми ми никад нијеси тежак био! - ослободила се и она и пришла к одру.
       - Јесам, богоми, свијема, јесам, па, ето, и тебе, ђетићу - окренуо се он доктору.  - Жа ми је толики пут да превалиш због мене.
       - Ништа ме не жали. Ја бих га превалио да је трипут оволики.
       - 'Фала ти! - сва чељад прихватише.
       У столовачу, покрај одра, док је сједио, Душан је већ примијетио да га сви гледају. Крстиња није очи скидала с његове одјеће, док су дјеца, иза бале листа сваки час се подизала да виде. Гледали су у чудне кљунате ципеле.
       - Да те што частимо, немамо... Али му једно јаје бачи, Крстиња, у огњиште! - поиздизао се полако дјед, док су с њега кожуси клизили и показивала се његова мршава, коштуњава рамена, уске мале прси и ријетка длака кроз исцијепану кошуљу на њима.
       - Нећу, хвала, ништа! - бранио се он.
       - Оћеш, богоми! - заграјала су сва чељад. Усправљен што је више могао, ђед је добро загледао млада човјека и, мјерећи га од главе до пете, почео полако да пита: - А, ђе си ти, ђетићу, на службу?
       - Ја у Београду - раскомотио се он у столовачу - имам тамо добру зараду, али и много рада.
       - Колико можеш уватит' у мјесец? - запитао је ђед.
       - Како кад, али, право да ти кажем, могу пара зарадит' доста.
       - Богу 'фала, лијепо! - погледао га ђед. - А је ли те пут уморио до Црне Горе?
       - Није. Аеропланом сам доша'. Догодине ћу свој ауто, па ћу с њим, доћ'.
       - Богу 'фала, лијепо! - погледао га ђед. - Ти си ожењен, је ли?
       - Јесам.
       - Оклен ти је жена?
       - Лијепо сам ожењен. Отац јој је ђенерал.
       - Богу 'фала, лијепо...
       - Аје ли ти, опрости, донијела пара? - запитала је Крстиња, ослобођена ђедовим питањима.
       - Ја је због пара нијесам узима' али су се паре нашле при њој!... Тако једна кућа ни је припала! - одговорио је мирно љекар.
       - А је ли колико од вредности? - запитао је Јован.
       - Дала би милион динара кад год хоћеш!
       - Лијепо, богу 'фала! - одговорио је ђед.
       - А јеси ли одавно дотор? - запитао је ђед.
       - Има једно седам година да лијечим. Радим тамо с најбољима докторима. Богоми често пута не треба ми ни прегледати болесника, него чим га видим, знам по њему што му је. Али прегледам, да не би река' да напамет дајем рецепт! - одвратио је он.
       - Лијепо, богу 'фала! - махнуо је ђед главом.
       - А гледаш ли се ођен често с нашијема? - запитала је Крстиња.
       - Вазда кад на Ријеку изађем, окупим их. Ја не пијем ништа, али све плаћам што попију.
       - Лијепо, богу 'фала!... - одговорио је ђед из одра. Исправљајући се поново на одар, ђед се окренуо опет према њему и, гледајући га мирно, почео:
       - Ћели су да ми доведу још зимус дотора с Цетиња. Нијесам дава. Није за мене дотор.
       - А с каквога Цетиња - упао је Душан. - Ја то не би никад никоме савјетова'. Ја знам све те докторе.
       - Не знају, мене се чини! - упао је Јован.
       - Ма како могу и знат'. Да само ти видиш то ђе ми радимо како је, памет би ти стала. Не може доктор с Цетиња ка' из Београда никад бит'. Добро је ђед учинио што није довео.
       - Не мене, знаш - почео је ђед - никад није дотор долазио. Ја не волим да долази, па је то било и због тога, а сад ми је, ето, мило кад велиш да не знају.
       - А то ти ђе радиш, има свакаквих справа? - запитао је Јован.
       - Имам ја своје справе, које сам ја купио, не вјерујем да их у нашој земљи двојица имају.
       - Лијепо, богу 'фала! - одговорио је ђед. Наједанпут настао је потпуни тајац. Крстиња је донијела јаје, кашичицу и предала доктору. Скидајући кору, он је више јео да не одбије част, него што му се јело. Ту му је било загушно, гадно. Гадило му се и то јаје. Чистећи руке марамицом, доктор је наједном скочио и пришао сасвим одру. По свему се видјело да визита почиње.
       - Прво ћемо да видимо ноге, ђеде! - дао је он руком знак да се дигне кожух.
       Али тек што је Крстиња пришла, ђед је викнуо:
       - Бјеж'!...
       Сви су стали као зачуђени.
       - Али потребно је да подигне! - увјеравао је доктор.
       - Не, ја нећу да ме гледаш. Право да ти кажем, нећу да ме никакав дотор гледа.
       - Како то, па ја сам дошао? - снебио се Душан.
       - Па ако си доша' доша' си да попричамо! - окосио се ђед.
       Јован, који је знао да је ђед ипак хтио љекара, стао је сасвим уз одар.
       - Ђеде, да те прегледа, чоче, што ти је?...
       - Ђед се прегледат' у ови свијет неће, а Душан неће на силу, чоче!...
       - Ja бих желио, донио сам и справе! - гледао је он зачуђено.
       - Те справе понеси, ђетићу, мен' гледат нећеш. И ја ти се кунем мојијем образом да нећеш.
       - Што је то, ђеде! - стао је он зачуђен.
       - Ово што чујете сви! - викнуо је он што га је глас носио. - Ђед неће, па неће. Има ли силе! - разрогачио је он очи.
       - Не! - спремио је љекар мирно ствари и, поздрављајући се, пружио ђеду руку.
       - Збогом! - пружио му је ђед руку и одмах се окренуо на страну.
       Излазећи с љекаром, Јован је био зачуђен.
       - У старим годинама то се јавља, ђед је мало - и он је махнуо руком, показујући да му је узета свијест.
       Међутим кад се Јован вратио, видио је да се ђед сасвим исправио на кревету и да укочено, као луд, гледа пред собом.
       - Што је, ђеде? - преплашио се он, прилазећи к њему, гдје су били и сви остали као укочени.        Ђед је ужурбано дисао, не говорећи ни ријечи. А онда, у један мах, зовнуо ближе сина и, гледајући га у очи, тихо рекао:
       - Па кад умрем, ђетићу, не кукај за мном; кукај за Црном Гором, која се ископала кад овакве може да рађа! - показао је он руком на врата, куда је изишао доктор и у кога је буљио очима пуним бола и бијеса.