Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip







 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |




Миленко Ратковић
ИГРАЛИШТЕ У ПАРКУ

 



 

О ПИСЦУ И ДЈЕЛУ

       Мало је писаца који су се почињући књижевну каријеру опредијелили за свијет младих, а још мањи је број оних који су то своје опредјељење досљедно слиједили кроз читав период свог стварања. Миленко Ратковић је један од њих. Од 1951. године када је изашла пpвa његова књига (приповијетка „Диоба Шуњине дружине"), пa до данас протекле су двије деценије у којима је он, не излазећи из оквира прозе за дјецу, трагао за темама, мотивима и облицима који му највише одговарају. Било је у том трагању, као што обично бива, погрешних стаза, али сигурно је да је Ратковић поодавно на правом путу.

       Биографија Миленка Ратковића је једноставна. Рођен је 1931. године у Старом Бару. У свом родном мјесту завршио је основну школу. Средњу економску школу учио је у Београду и Титограду. По завршетку школе почео је да се бави новинарством. Сада живи у Титограду и ради као уредник дјечјих емисија на Радио Титограду. Сигурно је да је дјетињство проведено у Старом Бару најинтересантнији и најбогатији период у животу Миленка Ратковића. Стари приморски град са својим руинираним кулама и зидинама, са бујном медитеранском вегетацијом и величанственим пoгледом на море личио је на град из бајке. Ту су протицали највеселији дани будућег писца, испуњени игром и обавијени нитима легенди о морепловцима и гусарима. Из тог пeриода потичу и најуспјелије његове инспирације. Иако је Ратковић у основи рационална природа, што је условило изразито реалистичку оријентацију његових најбољих дјела, ипак призвук легенде и вео фантастике освјеже понекад његово приповиједање.

       Ратковић је написао више књига за дјецу („Диоба Шуњине дружине", „Благо Бијелог брда", „Авантуре дјечака", „Срна", „Враголани"). Скала умјетничке вриједности набројаних дјела иде истим редом. Прва Ратковићева књига је и вриједношћу и обимом почетничка. Већ у другој и трећој књизи мјестимично се наслућују пишчеве веће могућности, да би се у двије посљедње представио читалачкој публици као озбиљан и формиран писац за дјецу.

       Књига „Игралиште у парку" представља, са изузетком неколико прича, избор из двије најуспјелије збирке Ратковићевих цртица (кратких прича) — „Срна" (1965) и „Враголани" (1966). Треба напоменути да је кратка прича заправо она књижевна форма у коjoj Ратковић најуспјелије и најразноврсније слика свијет дјеце. Он се труди да тај свијет гледа непристрасно, не предвиђајући ништа. За њега дјетињство није искључиво некакво уљуљкано и бајковито царство (представа које се не могу да ослободе често ни писци са већим књижевним талентом од његова). Читаоци могу да прате Ратковићеве мале јунаке како откривају живот, како уживају у његовим љепотама, али често и како се сударају са њим.

       Иако понекад тако изгледа, Ратковић никад својим јунацима не прилази површно. Он, истина, ријетко кад директно, покушава да освијетли њихов унутрашњи свијет. Болесни дјечак из приче „Дворац из бајке" машта у болесничкој постељи о чудесно лијепом „дворцу из бајке". То постаје његова неодољива потреба, која му служи као надокнада за сиви, скучени болнички живот. Визија дворца све више се увлачи у дјечакову уобразиљу и ону њу почиње све јаче да вјерује, тако да једног зимског дана креће да тражи тај свој дворац, ту љепоту која је испуњавала читав његов интимни свијет. Ко зна колико је људи у дјетињству тражило некакав свој сан — свој „дворац из бајке". Дјеца обично дубље доживљавају свијет простих, једноставних ствари, него одрасли. Мала Весна („Веснин патуљак") види у свом гипсаном патуљку много више него обичну играчку, пa зато је онако тешко преживљавала тренутак када је угледала његову разбијену главу. Одрасли често и не размишљају како својим, наоко ситним, непажњама сурово узнемиравају један танани топлином и маштом створени свијет, знан само дјеци.

       Јунаци Ратковићевих прича су најчешће дјечаци, живи, пуни радозналости и авантуристичког духа. Истина, понекад јунак постаје и дјечак сањалица, кога је сплет животних околности одвео у усамљеност. Скоро из свих тих малих јунака зрачи једна дирљива племенитост удружена са наивношћу („Срна", „Игралиште у парку", „Дјечак и баштован", „Јанкова розаклија" итд.). Та племенитост пишчевих јунака освјетљава и његов однос према дјетињству: рекло би се да он дубоко вјерује да су дјеца бољи дио свијета у ком живимо.

       Ратковићеве приче су већином кратке и композиционо једноставне. Сведене су на један (основни) мотив, без већих, или чак и мањих, епизода (споредних радњи). Писац настоји да јаким потезима наслика оно што је битно, занемарујући детаље. Дијалог је у тим причама доста чест и значајан.

       Стил и језик Ратковићевих цртица једноставни су и у приличној мјери упрошћени. Ријетко кад се сусретну развијени oпucu и сложенија стилска средства. Донекле то је и условљено композиционом једноставношћу његових прича, али понекад на читаоца дјелује суво и огољено.

       Ратковић је у извјесним својим причама, можда и превише, истакао васпитну црту. Ипак огромна већина цртица у књизи „Игралиште у парку" дјелује у том смислу увјерљиво и ненаметљиво.

       „Игралиште у парку", дакле, доноси један број свјежих прича, које природно и једноставно сликају свијет дјетињства не додајући му ништа, али, исто тако, не одузимајући ништа од његових непоновљивих чари.

 

ЗВУЦИ ВИОЛИНЕ

       Понекад ме звуци виолине подсјете на једно необично пријатељство . . .

       Тада још нијесам ишао у школу. Родитељи су нас, дјецу, потрпали у кола и одвезли у Скадар. Тамо је живио мој ујак. За нас је то било ријетко занимљиво путовање. Дивили смо се граду, његовим улицама, вртешки, биоскопу и свему ономе што нијесмо видјели у Бару. Мене је нарочито узбуђивала велика лутка која је у полумрачном излогу изгледала као жива.

       Највећи дио времена проводили смо у ујаковој кући. Уско двориште, ограђено високим зидом, било је тјескобно за нас, навикле на простране пољане.

       Једном смо из сусједне зграде зачули виолину. Попели смо се на зид да видимо ко то тако лијепо свира. Прозор на сусједној згради био је отворен, али од завјесе нијесмо видјели свирача. Притајени, слушали смо једноставну, али нама пријатну мелодију. Тргао нас је пискутав звук наше бабе:
       — Ух, гдје сте се попели! Брзо силазите! И никад више да се тамо нијесте пентрали!

       Она је страховала да ћемо пасти с високог зида, а бранила нам је и да завирујемо у сусједна дворишта.

       Наш ујак је, као готово сви учитељи у оно вријеме, имао виолину. Нијесмо имали прилику да га чујемо како свира, а то смо много жељели. Кад смо га замолили да нам нешто одсвира, он се намршти.
       — Други пут. Други пут ...

       Једне вечери били смо претјерано немирни. Скакали смо по креветима, задиркивали се, свађали, смијали и вриштали. Узалуд су нас старији умиривали. Најзад нам је ујак обећао:
       — Ако се умирите, свираћу вам.

       Зачас је у соби завладала тишина. Уздржана даха слушали смо сјетне звуке виолине. Музика ме је растужила. Не знам зашто, сузе су ми навирале на очи. Отада је виолина остала за мене синоним дирљивог и тужног.

       Идуће ноћи поново смо молили ујака да свира. Направили смо још већи лом у спаваћој соби, али ујак није хтио да нас опет умирује музиком.

       С нестрпљењем сам очекивао да поново чујем звуке виолине из сусједне куће. Чамио сам поред зида. Из замишљености су ме пренули звуци виолине. Можда та свирка није била нарочито лијепа, но мени се тада чинило да је љепша од славујеве пјесме. Веома сам се изненадио кад сам видио да то свира дјечак нешто већи од мене. Његова музика ме опчинила. Не размишљајући шта радим, прескочио сам ограду и нашао се у туђој башти. Опрезно, као лопов, примакао сам се прозору.

       Чим ме је угледао, дјечак је стао. Гледали смо се ћутке — он изненађен, ја збуњен и постиђен. Почео сам да узмичем. Он је, ваљда, схватио због чега сам дошао, па ме позвао к себи. Неодлучно сам стао. Дјечак је прескочио прозор и пришао ми, храбрећи ме пријатељским осмијехом. Говорио ми је нешто на свом језику. Одмахивањем главе показивао сам му да га ништа не разумијем.

       Видећи да његове ријечи иду у празно, он заћута, посматрајући ме и даље испитивачки. Онда весело отрча у кућу и отуда донесе неколико играчака. Пријатељство је већ било склопљено и игра је почела. Успијевали смо чак да се споразумијевамо.

       Покретима руку замолио сам га да свира. Он је радо испунио моју жељу. Дивио сам се хитрини његових прстију. Чинило ми се да ми никад не би досадило његово свирање.

       Моје задовољство је прекинуо мамин глас. Дозивала ме је с прозора.
— Мама ме зове — рекао сам своме новом другу.
       Он ме је разумио. Отрчао сам до зида и прескочио га на мјесту гдје је био дјелимично срушен.        
       Мајка ме је љутито дочекала:
       — Гдје си ти? Ми се спремамо за повратак, а ти се негдје изгубио .. .
       Повратак! Та ријеч би ме у другој прилици обрадовала, али послије познанства с малим виолинистом зажелио сам да останем још.

       Из кола око мене сви су дуго махали рукама и марамицама ујаку и осталим маминим рођацима. Притијешњен на задњем сједишту, ја сам тужно гледао у застрте прозоре малог виолинисте.

 

ДВОРАЦ ИЗ БАЈКЕ

       Усред бескрајних четинара бијели се усамљена зграда дјечје болнице. Нигдје у близини ни куће ни катуна. Ко први пут види ту дивљу љепоту, одушеви се и жељно удахне пуна плућа свјежег планинског ваздуха.

       Али томе се не диве они који су дошли да се ту лијече. Осјећају се као у пустињи.

       Мали Веско је већ двије седмице у болници, а чини му се да је дошао прије двије године. Било би му много досадније да и отац није с њим. Сваког јутра они шетају уским шумским путељком и разговарају.
— Тата, шта је иза овог брда?
— Не знам, сине. Вјероватно као и овдје, шума.
— А има ли тамо језера?
— Можда има. Сигурно постоји неко мало планинско језеро.
— Ја волим да се чамцем возим по малом језеру. Не волим она велика. Страх ме је од таласа и аждаја.
— Аждаје су измишљене. Њих не треба да се плашиш.

       Малишан с напором вуче ноге, али неће да призна оцу да је уморан. Срећан је што је далеко од болнице. Кад ћути, то значи да сањари о огромном балону којим би заувијек одјездио из ове дивљине. Балон би се спустио пред њихову кућу, а мајка и сестрица би му потрчале у сусрет. Што би то било дивно!

       Послије овог разговора с оцем дјетињу машту је заокупило мало језеро.
— Је ли, тата, има ли тамо чамаца?
— Гдје?
— Па на језеру!
— Аха. Па има. Сигурно има.
— А дворац?
— Какав дворац?
— Као онај из књиге што ми је мајка купила.
— Оно је дворац из бајке. Можда и крај тог језера постоји такав дворац — рече отац и уочи радосни сјај у синовљевим очима.
— А кад ћемо тамо поћи? — чежњиво упита дјечак.
— О, то је далеко. Поћи ћемо кад оздравиш.
— Ја нећу никада оздравити! — тронуто рече малишан. — Ако пођем на језеро, чини ми се — оздравићу. Одведи ме, тата, молим те!
— Одвешћу те једнога дана, — обећа отац — али до тада треба да узмеш све љекове које ти дају љекари.

       У дјечаковој машти увријежи се дворац из бајке поред мирног језера. Шта све није ту у мислима доживљавао! Кад би се пренуо из сањарења, још јаче је желио да пређе преко брда у царство својих снова.
— Татице, данас бисмо могли поћи. Осјећам се добро.
— Хајдемо, кад баш хоћеш.

       Два усамљена пјешака полако се пењу стрмим путељком. Кад се заморе, отац каже:
— За данас је доста. Морамо се вратити.
— А када ћемо до језера? — полуплачно пита мали болесник.
Сјутра ћемо опет покушати. Треба се постепено навикавати на пјешачење. Тако се постиже издржљивост и снага.

       Још један дан нестрпљивог чекања.
       Изгледало је да ће се најзад остварити дјечакове жеље. Али на домаку планинског врха десило се нешто неочекивано.
— Ох, уганух ногу! — очево лице се искриви од бола.

       Малишан је тешка срца одустао од даљег пута. А готово су се попели на брдо. Каква штета!

       Низ брдо отац храмље, али се понекад заборави и хода као обично. Веско то не уочава, нити помишља да би га отац могао варати.

       Отац се забринуо што је дјечак толико опсједнут мислима о језеру и дворцу. Покушао је да га разувјери у оно што је створила дјечја уобразиља, али је то било немогуће.

       Због невремена су поново одлагали пут. Ћутљиви дјечак је читаве сате чамио крај прозора и чежњивим погледом гледао снијегом покривено брдо.

       Послије разговора са љекарима, отац похита да обрадује сина:
— Веско, сјутра ћемо кући!

       На дјечаковом лицу не појави се очекивана радост.
— Зар нећемо поћи на језеро?
— О, мали мој, опет ти о језеру! Зар није љепше да идемо кући?
— Ја бих прије тога хтио на брдо. Само да одатле погледамо на ону страну.
— Ти си чудна сањалица! Ја сам ти све то причао само да бих те забављао. С друге стране брда не постоји ништа осим шуме. Да није пао снијег, повео бих те да се увјериш.

       За малишана је увијек била непобитна истина све што отац каже. Сада се нашао у недоумици. Ако повјерује у очеве ријечи, мора одбацити сав свијет своје маште.
— Треба да ме причекаш док се вратим из града — настави отац. — Морам телефоном разговарати с твојом мајком. Болничка кола ће сада кренути.

       Отац пољуби сина и журно се удаљи.
       Гледајући како одмичу болничка кола, Веско донесе одлуку: да сам пође на брдо! Обуче капут и опрезно изиђе из зграде. Нико није на њега обраћао пажњу, па се несметано упути сњежном врху.

       Што се више пењао, ледени вјетар га је све јаче шибао по лицу и заносио као слабашну стабљику. Снијег је био све виши. Поче му понестајати снаге. Оклизну се и паде у снијег. Не диже се одмах, јер му је љешкарење било пријатно. Али врх је близу, не смије губити вријеме. Сабра снагу и устаде. Послије десетак метара поново паде. Зашто се не би мало одморио лежећи у снијегу? Није имао моћи да се одупре тој наметљивој жељи.

       Загледа се у бијеле кристале. Подсјетише га на Дједа Мраза, кога је видио о Новој години. Гле чуда! Тај исти Дједа Мраз је крај њега! Ту су и његове санке са свим играчкама које је Веско прижељкивао.
       Санке полако клизе по снијегу. На њима су само Дједа Мраз и Веско. Поред пута дјеца им машу црвеним заставицама и балонима.
       Санке се зауставише на обали неког лијепог језера. Па то је оно језеро о коме му је тата причао! На обали је и дворац на четири огромна точка, управо као онај из бајке.
       У том царству снова малишан се забављао како је желио. Одједном сасвим близу зачу очев глас: „Веско, сине, отвори очи!" А није могао да га види. Можда заиста треба да боље отвори очи? Капци му једва затрепташе. Отац ускликну:
— Жив је!

       Промрзнути дјечак се убрзо освијести. Опази изнад себе неколико прилика у бијелим мантилима. Једва помичући усне рече оцу:
Зашто си ме опет довео овамо? На језеру је било тако лијепо.

— Ох, што ми је требало Да ти причам о томе? — отац се очајно ухвати за косу.

       Љекар се заинтересова:
— О каквом језеру говори?
— Причао сам му да иза брда постоји језеро. Он је силно желио да га види. Покушао је да тамо пође и ево шта се десило.
— Он је био на ивици смрти — рече љекар. — Занимљива је та такозвана „бијела смрт". Онај ко се смрзне, не пати, већ сања најљепше снове. То се десило и њему. Право је чудо што се вратио у живот. Криза још није потпуно прошла. Морамо му обезбиједити потпуну тишину и добру његу. О вашем одласку засад нема ни говора.

       Веско није могао да схвати шта се десило. У његовој машти дивно језерце и дворац из бајке постали су још стварнији.

 

УСАМЉЕНИ ДЈЕЧАК

       Био је то лијеп змај, толико велик да сам га једва могао обухватити рукама. Летио је високо и чинило ми се да ће нестати у облацима. Пролазници су застајкивали и посматрали га. Ја сам био поносан.

       Вјетар је дувао прилично јако, па сам морао постепена попуштати канап. Клупко је бивало све мање. Разиграни вјетар се титрао мојим змајем, пријетећи да га отме.
— Дајте још канапа! — затражих од окупљених дјечака.

       Грчевито сам држао посљедњи педаљ канапа. И деси се оно што сам очекивао: канап се прекину! Шарени змај посрну као птица погођена у лету.

       Један дјечак се попе на оближње дрво да боље осмотри гдје ће змај пасти.
— Пао је иза Ивових зидина — рече он.

       То је било доста далеко, на почетку другог села. Дјеца се разиђоше, а ја пођох да тражим змаја.

       Бринуо сам се хоћу ли моћи да прескочим високи зид који окружава Ивово имање. Све што је било иза тих древних зидина било ми је непознато, јер тамо никад нијесам ни привирио. Знао сам да се ту недавно доселила нека жена са хромим малишаном.

       Потражио сам погодно мјесто за прескакање зида. Најприје сам се попео на једну маслину, а са њених грана лако се дохватио врха бедема. Одатле је било још теже скочити на другу страну. Али зар се безброј пута нијесам излагао и већој опасности? Одважно се отиснух од зида и свом тежином грунух у меку ораницу.

       Нађох се у ограђеном простору. Ту су се у мојој машти одигравале многе бајке које сам слушао или читао. Замишљао сам на том мјесту богате царске дворове, скровишта гусара, племићки замак и змајево царство из приче о Баш-челику. Помало сам се разочарао што умјесто свега тога видим обично кукурузиште, воћњак и оронулу кућу.

       Притискивала ме је нека зебња, као да сам пошао у крађу. Опрезно пођох поред зида да потражим змаја.

       -Ко си ти? — трже ме дјетињи глас.
       Из воћњака се појави блијед дјечак, који је јако храмао.
       Замуцкујући, некако му објасних зашто сам ту.
       А ако одвежем мог Шарова? — запријети хроми дјечак.
       Беспомоћно погледах висину зида. Уз свог Шарова, хроми дјечак је био надмоћнији од мене, иако сам ја био нешто старији од њега.
       Нећу, шалим се — рече он. — Хајдемо да потражимо змаја.

       Несигурно корачајући, он ме поведе путељцима кроз ливаде. У кукурузима нађосмо змаја. Мој нови познаник затражи да га пустимо у висину.
— Немам канапа — покушах да избјегнем.
       Срећан што је у мени нашао новог друга, он обећа да ћe ми показати своју пушку и коња. Нијесам могао одољети радозналости да то видим, те пођох за њим. На домаку куће он стаде довикивати:
— Мама! Мама!
— Ево ме, сине! — извири кроз прозор брижно мајчино лице.
— Добио сам друга!
— Играјте се, дјецо, играјте — рече жена тако топлим гласом као да ме је помиловала.
Имао сам на уму његово обећање, па га подсјетих:
— Гдје су ти пушка и коњ?
— Аха! Мислим да сам пушку оставио код овог дрвета.
       Потражисмо свуда около, али је не нађосмо.
Из куће изађе његова мајка, носећи двије чаше млијека. Обојица искаписмо чаше. Жена је била задовољна што јој је син попио чашу млијека.

       Тада се мој нови пријатељ сјети да је своју пушку бацио на кров. Тамо заиста угледасмо парче даске изрезано у облику пушке.
— Можеш ли њоме да ловиш? — упитах, иако је било очигледно да је то обична дјечја играчка.
— Не, она не може да пуца.
— А гдје ти је коњ?
       Малишан ме одведе иза куће и показа даску приковану за два коца.
— Зар је то твој коњ? — разочарах се.
— Јесте. Ево, показаћу ти како јашем.
       И хроми дјечак с муком опкорачи даску као коњско седло, па се поче љуљати напријед и назад. Гледао сам га без ријечи. Нијесам хтио да му кудим „коња", каквим сам се и ја забављао док сам био знатно мањи. Мене су већ занимале озбиљније игре.

       Дохватих змаја и хтједох да кренем, али ме заустави његов плачни глас:
— Немој ићи, молим тe! Ја немам другова, остани да се још мало играмо.

       Мени је постало досадно, и ја одлучих да ипак одем. Он заплака:
— Мама! Он хоће да иде!
На прозору се опет појави мајчино лице.
— Забављајте се још мало, пилићи моји, — молећиво рече она.
Безвољно оставих змаја и попустих:
— Добро, хајде да се играмо.
Хроми дјечак ме је нијемо гледао. Задовољство му се огледало на насмијешеном лицу, а у оку му се још искрила суза.
— Хоћеш ли опет сјутра доћи? — упита молећиво.
— Доћи ћу.
А хоћеш ли сваког дана долазити?
То не знам.
Наврати чешће, ја сам увијек сам. Хоћеш ли? Је л' да хоћеш?
Обећах и то, јер је он био спреман да поново заплаче. Договорисмо се да се играмо жмурке.
— Али — напомену он — ја не могу да се брзо скривам.
— Не мари. Ја ћу дуго бројити. А сада најприје почни ти.
— Да бројим? — упита малишан.
— Јесте. Изброј до стотину. Или, ако знаш, до хиљаду.
— О, то је много! Ја не умијем толико да бројим.

       Убиједих га да треба доста времена док се добро скријем. А што се боље скријем, биће занимљивије.
Малишан покри очи рукама, загњури главу у удубљење старог дуда и поче неразговјетно да броји. Нечујно дохватих змаја и удаљих се. Прва брига ми је била да нађем мјесто гдје се зид може прескочити. С унутрашње стране било је доста воћака које су расле уза сами зид и омогућавале да се лакше прескочи.
Са зида најприје спустих змаја. Удахнух дубоко и скочих.

       Убрзо послије тога почела је школска година. Међу ученицима првог разреда опазио сам познати лик хромог дјечака. Он се јако обрадовао нашем поновном сусрету. Прве његове ријечи биле су:
— Зашто си ме онда оставио? Зашто више никада нијеси дошао?
Нијесам знао како да се оправдам.

       Признао ми је да је због мог одласка плакао цијелог дана. Томе сам се чудио. Тада нијесам могао да схватим невоље једног усамљеног малог заробљеника древних зидина, жељног друштва и дјечјих игара.

 

ПИСАК ЛОКОМОТИВЕ

       Савлађујући најтежи успон, локомотива је бректала и шиштала, обавијена густом паром и димом. Машиновођа Митар је ту увијек убацивао у ложиште још неколико лопата угља. А кад би се попели на највиши превој, предахнули би обоје — и локомотива и машиновођа. Он би тада извадио кутију дувана и почео савијати цигару.

       И управо ту, иза превоја, налази се усамљена кућа, удаљена стотинак метара од жељезничке пруге. Обична планинска кућа, са једним прозором само, без димњака, па је дим избијао из свих шупљина на крову.

       Раније Митар није обраћао пажњу на ту кућу. Али нешто му је постало загонетно. У вријеме проласка воза један дјечак је редовно махао руком. О њему је машиновођа говорио и својој жени:
— И данас је онај мали био на прозору.
— Који мали? — упитала је жена не подижући поглед са чарапе коју је плела.
— Причао сам ти јуче о оном малишану који увијек стоји на прозору и маше руком.
— Па шта је у томе чудно? Дијете маше возу, то раде сва дјеца.
— Али овај је увијек на истом мјесту. Зашто некад није у кућном дворишту, или крај пруге? ... Морам га видјети! — говорио је стари машиновођа.

       Али то није могао да учини. Планинска кућа је била далеко од насеља жељезничара, а воз се, наравно, није смио зауставити да би машиновођа посјетио загонетног малишана. Размишљајући о томе, Митар се досјетио како ћe боље видјети дјечака — узеће дурбин!

       Када је сјутрадан воз избио на планински превој, машиновођа извади из торбе дурбин и поче да осматра планинску кућу. Као и увијек, дјечак је стајао на прозору и махао. Кроз дурбин је изгледао сасвим близу, тако рећи на дохват руке. И тада машиновођа откри оно што је и слутио: дјечак је био слијеп! Очи су му биле заклоњене наочарима.

       Узбуђен, машиновођа два пута повуче лисак. Продоран звук одјекну са околних планина, а малишан, наслућујући да је тај поздрав упућен њему, још јаче замаха објема рукама.
Од тада сваког дана, у исто вријеме, машиновођа је писком локомотиве поздрављао слијепог дјечака. Није ни слутио колико му задовољства тиме причињава.

       Пролазили су дани, мјесеци, године ...
       У жељезничком предузећу је приређена мала свечаност. Испраћали су старе жељезничаре у пензију. Било је доста пјесме, здраница и шала, али се туга није могла сакрити. Митар се тешка срца одвајао од своје локомотиве, коју је возио много година и у којој се ocjeћao као у рођеној кући. И још нешто је жалио: неће више виђати слијепог дјечака, неће га поздрављати писком локомотиве . ..

       Сљедећег дана воз је прошао поред планинске куће без писка. Малишан, који је махао са прозора, одједном се растужио. Схватио је да у локомотиви није више његов пријатељ, коме не зна ни боју гласа, ни изглед, али који је сигурно добар. Тешко му је било што престаје игра која је испуњавала задовољством његово празно дјетињство.

       У то вријеме, исто тако тужан, сједио је Митар у свом стану. Гледајући часовник, размишљао је:
„Ето, сада дјечак маше, маше . .. Требало би га поздравити сиреном . . . Он ће због тога бити цио дан тужан. Помислиће да ми је досадило свакодневно поздрављање. Морам му то објаснити. И, коначно, вријеме је да се с њим упознам."

       Митар обуче капут и крену.