МИЛО КОТАРАЦ

       Могао је Мило Котарац, и што се квалификација и што се осталих квалитета тиче, да добије у свом Никшићу и љепши и лакши и сигурнији посао од онога који је обављао. Могао је, уосталом, пошто је био пензионер са добрим примањима и човјек без неких великих прохтјева, да не ради чак ни то што је радио па да му опет буде лијепо. Али Мило је хтио да буде баш продавач лозова Југословенске лутрије и - ништа друго. Вјеровао је добри старац да људи заслужују да буду срећни, да је његов посао управо у томе: да их подсјећа на срећу и да им је нуди.

       Дирљиво лијепа је била та његова неизљечива вјера и - прелазна. Мало је Никшићана, а нарочито оних старијих, који нијесу куповали срећке код Мила Котарца и то редовно, годинама, из кола у коло, по десетину и више комада, за готово или на вересију, свеједно. Никада се, вјероватно, у овоме граду, ни прије ни послије Мила Котарца, није продавало толико лозова Југословенске лутрије.

       А да је било неких виднијих резултата - није. По која стотина хиљада два-три пута годишње и то је све. Главна премија од милион динара упорно је избјегавала Никшић. И ако је ико искрено патио због тога, патио је сам Мило Котарац. Па, ипак, милион је једнога дана бануо у Никшић, али на, заиста, чудан начин.

       Међу многобројним Никшићанима, Миловим редовним муштеријама, био је и Петар-Пура Ражнатовић.
Пура je обично куповао по десет "везаних" бројева од нуле до деветке, и Мило му је тај комплет свакога кола обезбјеђивао и доносио му га било на радно мјесто, било у кафану. У јесен 1960. године припремио је један такав комплет, али Пуре није било у Никшићу. Пошто је био тежак плућни болесник изненада је отишао у Брезовик и Мило је ноћ уочи извлачења редовног кола лутрије од својих пара уплатио десет Пуриних лозова.

       И - десило се чудо...

       Баш у том Пурином, неплаћеном комплету, био је број који је извукао главну премију од милион динара!

       Не часећи ни часа, Мило је, сав срећан, отишао у Брезовик и предао Пури његових десет лозова међу којима је био и онај од милион динара. Не морамо овдје улазити у детаље те предаје, али ваља рећи да Пура у почетку није хтио да прими све то, јер он лозове није уплатио. Мило га је ипак на крају убиједио да су то његови, Пурини, лозови и ничији друго. Ако их није уплатио нека их уплати сад, као што је много пута и раније накнадно плаћао.

       Пет дана касније Пура је донио из Титограда гомилу од милион динара и одмах однио Милу Котарцу двије стотине хиљада. Сада је била обрнута ситуација: ваљало је убиједити Мила да прими своју заслужену награду. Тек послије убјеђивања и тешких заклињања Мило је узео паре.

       Беом и каваљер какав је био, Пура је за свега петнаест дана потрошио новац од премије. Чашћавао је лијево и десно, знане и незнане и једног јутра освануо у хотелу "Оногошт" без и једног динара. И управо када је размишљао да негдје, до првога, позајми неку пару појавио се Мило Котарац. Старац је брзо схватио да је Пура без пара, извадио је из џепа штедну књижицу и предао је свом пријатељу и муштерији.

       Била је то штедна књижица на име Петра-Пуре Ражнатовића и на њој оних двјеста хиљада динара које је овај поклонио Милу Котарцу када га је задесила ненадна cpeha.
- Узми, кућо моја, то су твоје паре - рекао је Мило и брзо се удаљио да би избјегао објашњења.

ДОБРИ ДЈЕЧАК ГАГА

       Већ једанаест година, сваког 27. јула, крај Везировог моста у Титограду понавља се скоро иста слика: Тачно у десет часова тог дана из правца Никшића долази аутомобил (или више њих) са пет-шест, а понекад и свих двадесетак путника. Они затим крећу ка обали Мораче носећи вијенац богато украшен свјежим ружама и платненим тракама. Тамо, на обали, неко из групе уђе у ријеку, заплива до стијене и закачи вијенац за гвоздену алку која је, прије једанаест година, само због тога укована и забетонирана тамо. Потом Никшићани посједе на обали сат-два и - враћају се у свој град.

       Они радозналији купачи, којих у то доба године има пуно на објема странама Мораче, допливају до вијенца, али њихову радозналост једва да могу задовољити оне три једноставне ријечи посвете исписане на тракама: Гаги - од другова". Но, увијек се нађе неко међу многобројним купачима ко је нешто чуо о Ратку-Гаги Лучићу или је, можда, и сам био свједок његове трагичне смрти 27. јула 1966. године, када је млади Никшићанин, у племенитом настојању да из Мораче извуче леш једне утопљенице, остао на дну ријеке несрећно заплетен у своје спасилачке конопце.

       Та епизода са вијенцем, која се из године у годину понавља са скоро савршеном прецизношћу, није и једини вид сјећања на Ратка-Гагу Лучића. То је, као што и на тракама вијенца пише, само дјело његових другова, њихова интимна и тиха комеморација Једном рано и трагично прекинутом животу.

       У Планинско-смучарском друштву "Јаворак", најбројнијем и најактивнијем црногорском друштву ове врсте, успомена на Гагу Лучића чува се кроз Меморијал који носи његово име и који се одржава сваке посљедње недјеље јула у некој од планина надомак Никшића. За једанаест година постојања Меморијала у њему је узео учешћа велики број планинара и планинарских друштава из читаве Југославије, тако да је Гагино име постало чувено широм земље, а пехар његовог Меморијала цијењен и вриједан трофеј.

       А ко је, уствари, био Гага Лучић и чиме је то, за само двадесет и три године живота толико задужио своје другове у Никшићу и оне у Планинско-смучарском друштву "Јаворак"?
Био је то, најкраће и најтачније речено, добри дјечак Никшића, чији су се подвизи, планинара и члана Горске службе спасавања, још зарана прочули по Црној Гори, па - мало по мало затим - и по читавој земљи.

       Beћ са петнаест година дошао је у Планинарско-смучарско друштво "Јаворак" са одлучном намјером да само ту и нигдје друго оствари неке своје животне планове и жеље. Примили су га али једва да је ико слутио да ће тај живахни, црнпурасти малишан већ само коју годину касније постати један од најактивнијих чланова Друштва и, без сумње, најпожртвованији члан Горске службе спасавања.

       А постао је- управо то.

       Запамтили су га градитељи Хидроцентрале "Мратиње" када се низ триста метара дуги конопац спустио у исто толико дубоки и стрми кањон Пиве да би из њених вирова отео бар тијела изгинулих градитеља. Остао је у сјећању Шавничана чије је болеснике и младе мајке - породиље вукао на саоницама преко снијегом заметеног Крнова, не марећи за могућност да би и сам могао постати жртва тог зимског пакла. Спустио се у стотину и више метара дубоке јаме Дуге и Голије одакле је извлачио једва живе страдалнике. Будили су га у пола ноћи да путницима каквог завијаног воза или аутобуса однесе храну и љекове, а ови су то добијали већ прије зоре.

       У другој и тужној погребној поворци која је кроз Никшић прошла 28. јула 1966. године, међу десетак хиљада Никшићана, било је и неколико стотина оних, из разних крајева Црне Горе и Југославије, које је Гага задужио неким својим пламенитим чином.

       Ето, због тога ћe данас Никшићани донијети вијенац на мјесто Гагине погибије и због тога се, сваке задње недјеље јула, у некој од лијепих планина никшићке околине окупљају планинари да се изборе за пехар "Меморијал Ратко-Гага Лучић".


ИЋИ ЋEMO У БУКОВИК

       Над Буковиком се мјесец рађа некако изненада, одједном. Пукне као искрени смијех... Дан још није био догорио, још је њиме бљештало широко огледало поплављеног Никшићког поља, а мјесец је бануо одозго изнад букава, не дозвољавајући да се сутон згусне у таму.
Шумно руменило запада поче да се стишава и коначно се смири у некој пепељастој, студеној боји. Са планине сађе ноћ, потпуно нага под мјесечином.

       - Хоћемо ли унутра- прилично је хладно?...

       Мој нови познаник сваке суботе излази овамо и њега очигледно, толико не занима ова нијема смјена дана и ноћи, ово претакање боја и ова тишина кроз коју ријетки гласови пролазе не опрљавши је. Она је увијек дубока, кристално чиста, као што то само зна да буде планинска тишина.

       У тихој сали Планинског дома на Буковику - страшна збрка: на зидовима горе петролејке, са плафона висе узалудни лустери, а из угла се чује батеријски радио:
       - Џорџ Гершвин: "Наше несугласице..."

       Тдје баш нађоше то?" - смије се Војо Вујиновић, нови управник Дома - "Ми одавно трпимо од несугласица, само што ове наше није компоновао Гершвин, него неки други композитори... Истина, нијесу то неке велике несугасице, њих је лако довести у ред, само је потребно мало више разумијевања".

       Дом је имао један агрегат. Било је и свијетла, и музике са грамофонских плоча, и масовних игранки суботом увече. Никшићани су долазили, групно и појединачно, проводили по дан-два у пријатном одмору.

       Међутим, тај агрегат је био власништво Болнице Брезовик и она га је, прије два мјесеца повукла натраг, наводно ради тога да га угради у свој рентген-бус.

       Тако је Дом остао без свијетла, а драгоцјени агрегат још нигдје није уграђен.

       "Народни универзитет нам је обећао свој агрегат, али је он на оправци у Котору и требаће прилично времена док се оправи", прича Војо.

       Чим буде добио агрегат Дом ћe опет постати врло привлачан излетнички објекат. Сада управо наилази сезона зимских спортова и за њега влада велико интересовање, нарочито код омладине. Учитељска школа из Никшића већ је резервисала двадесет лежаја за своје ученике, који ћe ту, за вријеме зимских ферија, провести петнаест дана одмора. Дом има своју кухињу и свој бифе, три собе са лежајима, салон за чланове Планинарског друштва "Јаворак", библиотеку и дискотеку и велики број комплетних планинарско смучарскх опрема, које се гостима у свако доба могу ставити на располагање.

       Ту, у Буковику, паде ми на памет прича једног мог пријатеља који ми се јадао да нема гдје да оде, да се бар недјељом одмори од градске свакидашњице, "од канцеларије" асфалта и степеништа. Ја сам некада ту причу и примао као логичну, она ми је вечерас изгледала прилично неумјесна.

       Дневни пансион за чланове Планинарско смучарског друштва "Јаворак" износи само шест стотина и педесет хиљада, а за остале свега - 850!

       И - Дом је скоро увијек празан!

       "Ми би сваке суботе организовали аутобусе, али нијесмо сигурни да ћемо имати довољно интересената, па се не смијемо упуштати у ризик, али кад би грађани хтјели да нам пријављују свој долазак, то би се врло лако организовало", каже управник Дома.

       Са друма допире шкрипање кочница. Мало затим на врата се појавише гости - шофер са своја два путника.

       "Радите ли?"

       "Радимо, радимо... Само изволите".

       Тиха сала се испуни жагором, звецкањем посуђа. Од присуства људи и петролејке као да посташе свијетлије.

       Куварица изнесе три печења и литар "суварка".
       "Колико му ово дође, дјевојко?"
       "Деветстотина".

       Опет се сјетих мог пријатеља који нема гдје да се одмори "од канцеларије, асвалта и степеништа".
Ко зна - можда је и он, баш у овом тренутку плаћао негдје неки цех, чудећи се како може једна обична овчја глава да кошта 270 динара!"

ВРИЈЕМЕ ДРУМОВА, ШКОЛА
И СПОМЕНИКА

       Не волим та мала мјеста у која друм долази само из једног правца и не наставља се никуда даље. Никако не могу да поднесем мјесто у коме нема друмске промаје, које не може да пружи ни једну бјелину за све четири стране свијета. Мјесто из кога не постоји никакав други излаз осим повратка, у ствари, и није никакво мјесто. То су само мале узалудности, оличене туге, сакатих друмова, који су међу њиховим сивим крововима схватили своју промашеност и сада ћуте, мрачно, самоубилачки...

       Из Велимља има друм без наставка, друм из кога цуре некакви путељци, тамо пут брда, пут Вучјег дола, у равнодушни простор... Само, Велимље ипак има и неку живост, неку грозницу непомирености и оно сасвим мало личи мојој представи о мјестима у којима се завршавају патрљци друмова.

       Јесам ли ту грозницу осјетио у оној другој колони дјечака и дјевојчица која је врвила из биоскопске сале, по завршетку филмске представе? Или у мјесној канцеларији док су ми људи причали о њиховим успјесима и плановима, о цифрама које су већ уложене или ће се тек уложити у неки објекат?... Не знам одакле сам заправо почео да осјећам то ново Велимље. Његова животна грозница осјећа се свуда по Бањанима. Истина, не нападно, не бучно, али ако је човјек само мало више радознао, ако завири ту и тамо, осјетиће је у свом њеном интензитету.

       Ја сам почео да је осјећам још од Тупана.
       Пред новом школом у Тупану, на којој мајстори још изводе завршне радове, видјесмо двадесетак ђака на обавезном јутарњем умивању. Са њима учитељица Нада Самарџић, која је тек ове године напустила ђачку клупу. Ово јој је први сусрет са својим ђацима и када нам је то нагласила, учинило ми се као да је жељела да подвуче ту случајност да су, ето, и она и школска зграда сасвим младе. (Ја сам још нашао да су обадвије врло лијепе, само не знам колико је то згодно наглашавати у једном новинском напису, јер постоји озбиљна бојазан да школа остане без Наде).

       У засеоку Церовици до сада није постојала школска зграда. Дјеца су ипак похађала школу, иако је најближа удаљена од Церовице далеко више него што је предвиђено уредбом о школству. Ових дана чланови ССРН почели су добровољним радом да граде школу за своје малишане. Овдје сматрају да је најважније почети, а заједница ћe касније одобрити извјестан кредит. За завршетак школске зграде на Црном Куку већ је одобрен милион и по динара. У Мјесној канцеларији у Велимљу рекоше нам да су сељаци Црног Кука, поред добровољног рада на школској згради, давали и прилоге у новцу који су се кретали од пет до десет хиљада динара! Ово није толико усамљен примјер ни у самим Бањанима, да би смо морали да га наглашавамо узвичником, али је у сваком случају примјер који тако очигледно илустрије еманципацију нашег сељака, који се доскора одупирао и законским одредбама да не би слао своје дијете у школу.

       Ипак, ствар која највише импресионира у Бањанима је она љубав коју ти људи гаје према својој јуначкој прошлости. У Велимљу постоји споменик палим борцима, велика бронзана фигура бомбаша у замаху, која би могла и у самом Никшићу да дјелује веома импозантно. Иначе, овдје она дјелује сасвим искрено у декору неба и планине и човјек има утисак да је израсла из тог амбијента у коме се вјечито војевало и гинуло. Зато ми у неку руку дође сасвим разумљиво то што су сељаци Кленка одлучили да добровољним радом изграде спомен-чесму палим борцима из свог мјеста.

       У дворишту велимљске болнице мирује биста доктора Ника Миљанића. Његов некада тихи људски осмијех и из бронзе зрачи топлином. Просто као да се радује што су ти мали пацијенти који се играју у његовој близини опет здрави и тако дјечачки несташни. Дуго сам посматрао ту слику; успомниченог професора универзитета и те малишане, прегаоца и потомство жрвту и плодове... Почех разговор са дјечацима. Чедо Лучић и Раде Копривица показују ми плаво отечене руке - змијски уједи. Истога дана, у два разна села, настрадали су обадвојица. Чедо док је брао крушке, а Раде кад је ишао за стадом. Наравно, одмах су их довели у болницу, иначе уједи би било смртоносни. Замишљам шта би било са дјечацима да нема те болнице...

       Питам их знају ли чија је ово биста. Питање сам поставио и не помишљајући да ћу одговоре морати биљежити.

       Најмлађи и најмање обавијештени десетогодишњи Војин Рогач, рекао је:
       "То је био један велики човјек..."
       Раде Копривица је пожурио да га исправи:
       "То је био доктор".
       А Чедо Лучић је сигурно одговорио: "То је доктор Нико Миљанић".

       Спонтани и непотпуни одговори дјечака у ствари су потпуно окарактерисали доктора Ника. Да, велики човјек, прије свега, па тек онда доктор.

       То су дјечаци рекли не знајући шта друго да кажу. Али и кад се све дозна о доктору Нику, читав живот и прегалаштво тога великог хуманисте, то се поготову мора рећи. Баш тако: "То је био један велики човјек, то је био доктор".

       Још дуго ћаскам са дјечацима у сјенци бисте. Около сунце, подневна тишина и мирне линије брда. Стари професор се смијеши из бронзе - тако му је лијепо у завичају.

       Још један Бањанин остави користан споменик у завичају. Хаџи Сава Косановић 1902. године подиже у безводним Бањанима прву цистијерну. Она је још и данас у употреби, али је већ прилично руинирана. Ових дана је одобрен кредит за њену потпуну оправку - нешто преко милион и пет стотина хиљада динара. Преписах у биљежницу помало архаичан текст посвете невјешто уклесан у каменој плочи:

       "Хаџи Сава Косановић митрополит босански, своме племену и трудном путнику огради ову воду, покој му души".

       При повратку из Бањана посматрам колону стубова далековода. Снажни, високи, личе ми на велике кораке времена, које се журно упутило некуда.

ПУТ БЕЗ HACTAВКA

Никшић - Мораково

       Пут од Никшића до Моракова саграђен је крајем прошлог вијека када добар дио црногорских градова, чак и оних највећих, није још био међусобно повезан путевима. У вријеме када су по Жупи Никшићкој увелико тандркали точкови разних кароца и фијакера није се, на примјер, могло стићи из Цетиња у Бар, из Никшића у Шавник или из Подгорице у Колашин осим на коњским или - сопственим ногама... Но, иако ћe ускоро напунити стотину година живота, овај пут још није одмакао ни за један једини метар даље од тачке гдје су га довели они стари градитељи!... Једноставно: нема куд даље осим у хаос морачких или ровачких планина. Мораково је његов крајњи и једини циљ.

       А како се то десило да овај пут без наставка добије предност над много важнијим путевима онога беспутног црногорског времена? Ту околност једино може да објасни дивни шумски комплекс изнад Моракова који је био власништво - краља Николе... Шта је природније него да један краљ доведе државни пут до свога приватног посједа!

"Потомци ће ме благосиљати..."

       Као и сви први црногорски путеви и овај је грађен кулуком. Међутим, док су се у сиромашним крајевима Црне Горе људи грабили да иду на градњу путева и зараде "оку жита" на дан - релативно богати Жупљани нијесу у томе послу видјели неку нарочиту вајду, па је било доста саботаже с њихове и шибакања са стране власти. Остала је у народу прича како је послије једног таквог масовног кажњавања саботера, краљ Никола питао племенског капетана у Жупи:
       - Псују ли ме Жупљани, капетане?
       - Псују, Господаре, бога ми.
       - Е, нека псују, али he ме њихови потомци зато благосиљати.

       Краљ Никола је, зацијело, могао да предвиди сав значај свога подухвата, али тешко да је и слутио тада како he управо на овоме путу стотинак година касније, бити најбоље организован превоз путника. Поред аутобуса Градског саобраћаја из Никшића који овуда пролазе сваког сата, ту су и аутобуси Жељезаре "Борис Кидрич" и Рудника "Боксити" који довозе и одвозе своје рднике, па је ово, ваљда, једини крај у Црној Гори гдје вам се нико неће пожалити на лош и неуредан саобраћај.

Златна Грозница

       Призор који смо угледали у Коњевом долу, мјесту гдје Жељезара депонује своју шљаку, подсјетио нас је за тренутак на филмове о копачима злата и златној грозници. Стотинак људи, жена и дјеце пажљиво су нешто тражили по прљавосивом простору.

       - Тражимо гвожђе - објасни нам Милосав Цимбаљ, један од копача - У овој шљаки има пуно парчади гвожђа, па то скупљамо и продајемо касније "Отпаду".

       Ни Милисав нити ико од тих радника не рече нам колико тачно добијају за килограм гвожђа и да ли им се тај посао исплати. Касније смо, међутим, чули да се у Коњевом долу заиста може ископати - читаво богатство. Чистије количине гвожђа "Отпад" плаћа по четири-пет динара по килограму, а деси се, кажу, да се овдје понекад нађе гвожђа и за неколико милиона старих динара.

       Толиким људима се, очигледно, исплати тај посао, исплати се свакако и "Отпаду", али колико се то исплати Жељезари која то гвожђе прво баца на депонију па га касније купује од "Отпада" - наравно, по знатно вишим цијенама од оних које овај плаћа Милосаву Цимбаљу и његовим колегама?


Мирна старост бојовника


       Божо Головић, с Лаза, комита из првог и активни сарадник НОП-а из другог свјетског рата, већ је једном "гостовао" на средњим странама "Побједе". Било је то прије три године када је са својом супругом и бројним потомством прославио педесетогодишњицу брака. На жалост, непосредно послије тога златног јубилеја, Божова супруга је умрла, а он је дочекао да своје потомство види богатије за још двије праунуке.

       Иако је напунио деведесет "и нешто" година Божо је још кадар да се "одметне" у оближња брда и да одмијени млађу чељад у чобанији. Данас га је унук Љубомир читавих двадесет минута тражио и то - на коњу!

       Питамо крепку старину како је.
       - Чујем оно што волим да чујем, а оно што не волим - не чујем - каже Божо.
       Када му је касније снаха предложила да обуче црногорску робу "за сликање", он се побуни:
       - А шта овој фали?... У оваквој се некада могло код Господара, на Цетиње.

Као казна

       У Ливеровићима, у шљивику Јане Пековић, типична жупска слика, добро подложен ракијски казан, а око њега послом заокупљена чељад. Најактивнији је Јанин сестрић Милорад-Лако Јаредић - он подлаже казан. Лако је иначе вичан казанима и ложењу јер већ двадесет и двије године ради на сличним пословима у Жељезари "Борис Кидрич" у Никшићу. Занимљиво је да је Лако читаво то вријеме од скоро четврт вијека провео радећи у - ноћним смјенама!

       - Није то ни мало тешко - одговара Лако на наше чуђење - Прије подне могу да обавим домаће послове, послије подне да се одморим и наспавам, а ноћу - у Жељезару...Навикао сам некако на тај ритам и сада бих тешко могао да се привикнем на рад у дневној смјени. Иначе, моја година има четрнаест мјесеци, односно за пензију ми се свака година рачуна за два мјесеца више.

       Израчунасмо и испаде да Лако има око три и по године "вишка". Но, ту рачуницу би требало још једном провјерити - нешто даље од казана...