|
|
|
   |
Витомир Николић ДОБРИ ДУХ НИКШИЋА
А званично сам мислио: каквих све гаћа није видјела ова клупа и - каквих све гаћа може бити на једној оваквој клупи оптуженичкој? Онда сам мислио зашто мора ова клупа да се фарба да би била црна - то је само узалудан посао. Тај детаљ, и непланско расипање подсјети ме на то како би било згодно да се и судије плаћају по учинку, тада би сигурно водили рачуна о томе да не сипају со у море и да не фарбају ову клупу. Послије сам се мало кориговао: па и не би било баш најзгодније да се судије плаћају по учинику - ипак је боље бити оптужени него производни материјал. Уосталом, ни за судије то не би било богзна како добро; колико смо загрижљивци (што судије врло добро знају) могли бисмо постати најдисциплинованији народ и оставити људе без коре хљеба. Кад може тамо неки Н.Ђ. да из чистог каприца отрује своме комшији јато кокошака, зашто тај исти Н.Ђ. не би могао сјутра из неког разлога да то - не уради. Могао би, рецимо, да сједи на прагу, да ваби комшијине кокице: "Ћук, ћук, мале коке, а ви, другови судије, тражите себи хљеба..." Зашто не би могао, баш би могао!Људи могу све. Људи, напримјер, могу да испребијају ближњега свога на мртво име и презиме, а послије да се чуде као Марија Преподобна; шта би брату нашему, ко га то нагрди, осушиле му се. Па и шљивовице да му донесу, да му ране честитају. Био, тамо, некакав (ни завичај му нећу поменути, шта је знам, могао би се наћи неко да ме тужи) и тај се, кажу, парничио да је Суд скоро био ријешио да га ангажује за себе као човјека са великим искуством и драгоцјеном праксом. Ако погријешиш у падежу кад с њим разговараш, био је у стању да те тужи. Брат његов очигледно није познавао граматику, па је морао да бјежи од њега у бијели свијет. Такав је то човјек био. " Ако је закон за људе, мислио је он, онда треба да им се суди". И он, бога ми, тужио људе, тужио, док људима није - дотужило. Ухвате једну ноћ и - испребијају га, онако, од срца, словенски - просто милина једна. Сјутрадан они код њега; шта би, како би, ко, гдје и - само што се не бију шакама у главу од велике жалости. Али стари лисац изгледа осјети, по гласу, по смијешку, како ли, и све њих - тужи. На суду, на овој истој оптуженичкој клупи, нађу се они. "Јесте ли?" - пита судија. "Нијесмо!" "Јесу, јесу лажу..." - виче испребијани. " А, добро, племениче, дођосмо ли ми чим чусмо за твоју погибију са ракијом и ђаконијама, арам ти било, да те обиђемо и утјешимо?" "Дођосте, али..." Судији мало чудна ова ракија, гледа, рашчлањује ствар, гледа, позива свједоке. Испаде на крају да сви оптужени имају сигуран алиби да "инкриминисане ноћи нијесу могли бити на мјесту догађаја, па се лрема томе ослобађају оптужбе, а приватни тужитељ... и тако даље". То је била посљедња тужба приватног тужитеља. Сад он мирно живи у своме селу, узгаја воћке и, кажу, плодови му личе на параграфе: све некако заврнути, кукасти. Ето, шта могу људи. Једном судији овдашњем дошло писмо и у писму - двије хиљадарке: " Драги Слобо, ја за сад оволико, па ћемо се послије видјети. Твој С.Б." Судија почне да се присјећа: ко је С.Б., шта је С. Б., па кад се сјети да је то један који треба сјутрадан да сједне испред њега на оптуженичку клупу, маши се закона па свога С.Б. - по ребрима чланом 325. што му испадне: за подмићивање лица на службеној дужности. "Зашто ти посла оне двије хиљаде Слободану Бијелићу?" пита један други судија С.Б. " Па, знаш, то ја био њему дужан још од ономлани, па вељу да му вратим". То он - судији! А судија њему - три мјесеца. Могу људи, видите, могу. А могу помало и дјеца, нејач наша. "Мајко, избила ме тета..." - дере се малиша, очи мамине, и то је довољно мами да оде код дотичне тете и да јој ишчупа оно неколико длака које су јој остале на глави, "кучки једној безобразној". "Зар ти мога сина?" - и, "грло за прождирало". И док се мама обрачунава са тетом, мали шврћа игра негдје брунџе или се зноји на каквом игралишту и сигурно му је чудно зашто се мама онако дере, није ваљда полудјела. А кад мама оде на суд са тетом, малом шврћи је још чудније: "Па шта је то било тако важно", приcjeћa се он и уопште не може да се сјети.
То, кажу, пише у књизи пророковој, то пише, кажу, у Вјечитом календару; кажу да је то казало креманско пророчанство; кажу, по казивању, да је то казао и Мато Глушац - чувени Мато Глушац из Бјелопавлића, како кажу. Шестог фебруара, значи, има да нас нема. Истина, пророци нијесу сагласни само у једном; на који ћемо начин бити ликвидирани. Једни кажу да ћe дувати снажни вјетрови, други да ћe бити велико крвопролиће, а трећи предвиђају судар свјетова. Овако или онако - тек, све се своди на то да ћe седмог фебруара људи са других планета причати о нама као о жутим мравима. Ја лично нијесам узбуђен због свега овога, јер сам прије неколико година прочитао негдје да земља треба да се распадне послије двије милијарде и двјеста шездесет милиона година, па сам се, богами, полако и припремао за ту прилику. То никад није згорег - мало психичког тренинга.... Мени је он добро дошао, иако нијесам, као што сам већ рекао, очекивао смак свијета овако брзо. Ето, рецимо, кад се десио овај задњи земљотрес и кад сам ја био убијеђен да су се и пророци побркали, па да је смак свијета почео читав мјесец дана раније него су то они планирали, ја сам прво помислио на новац. Сјетивши се да немам ништа више него три банке у џепу; био сам спреман да савршено мирно сачекам смрт. "Три банке - размишљао сам ја очекујући да будем докусурен - то није бог зна шта... То није ни мали коњак, ни мала лоза - то је једно обично кисјело млијеко са шећером... Умријети са тридесет хиљада, или са триста хиљада, или са три милиона у џепу - то су тек мученичке смрти. А срећом, ја нијесам ни доктор ни приватни занатлија. Једноставно, ја сам човјек са три банке, а човјеку са три банке душа излази као из чарапе... Господе боже, прими моје три банке, заједно ћемо их попити у чистилишту! Наљоскаћемо се као свиње, Господе, тамо је, ваљда, јефтиније пиће него у "Оногошту" и тамо нема, ваљда, сервиса угоститељског... "Услиши, Господе..." Молио сам се ја. А баш ми је жао што тада није био смак свијета - била је то идеална прилика. Шестог фебруара, шта знам, могла би да ми се нађе која хиљада. Могла би, кажем, могла би - хоће на мене пара у невријеме. Озринић сам ја. Ноћас сам мало лутао градом, нијемо се опраштао са свим и свачим, па ме на крају срце забољело, па сам се расплакао: зар смо дотле догурали, мили моји - ни двадесет дана нам није остало; двадесет и првога идемо Богу на истину ... збогом бијели свијете! Одозго су ме посматрале звијезде, безазлено жмиркајући као - фол - оне ништа не знају, праве се тоше. А овамо - оне су све ово и замутиле. Главу дајем да су оне нешто смућкале овој сиротој земљи, намигуше једне рофијанске. Знам ја њих - оне имају сопствену свјетлост и топлоту, аристократиње једне, па праве смицалице сиротињи који се поштено грије на сунцу. Срамота! У жељезничку станицу сам улетио као моторни воз, љут на звијезде и читаву галаксију, на Бога оца, творца неба и земље. Какав ми је и то бог, богаму, кад од своје пастве хоће да направи овакву папазјанију?... И од мене, и од папе и од Пека Бурића. "Хоће ли и папа?" - пита мој сусјед. "Хоће". "Нека, нека" - каже он и испија. На лицу му трепери неки тајанствени израз, види се, мило му бараби. Мора да се негдје грдно закачио са папом - хоће тај, богу не прашта. Иначе, на станици се људи не узбуђују много, навикли су они тамо на такве ситуације. Шта је то шести фебруар?... Ништа. Треба доћи и видјети станичне туче, па да видиш шта је прпа, шта је смак свијета, такорећи. Дижем се и идем по осуђеној кугли земаљској, не гледам више у звијезде - нека сад намигују коме хоће - гледам у нови тротоар, у млади дрворед, у нове неонске арматуре. Чему ово, и зашто ово, другови комуналци, ово свијетло нарочито? Шта ћe нам то осим да боље видимо тај смак. Зар не би било боље да смо неосвијетљени као Бистричко насеље; у мраку је увијек лакше погинути - не видиш одакле ти пукне погибија. Збогом, бијели свијете, бијели окрсни свијете, кога смо тако савјесно прокрстарили са парама предузећа...А баш и некасмо, имало се шта видјети - лијеп је то свијет био, алал му паре, алал му динари девизни. Збогом, бијели свијете... Збогом друтови трговци - остаћете ви и послије шестог фебруара, знам ја вас. Снаћи ћете се ви некако, увијек се ви сналазите на наш рачун. У љето 1942. године, када је главнина партизанских снага одступила у Босну, непријатељ је у Никшићу, као уосталом и у читавој Црној Гори, кренуо у невиђену хајку на позадинске борце, њихове сараднике, и, уопште, на све симпатизере ослободилачког покрета. Шуме су те године биле скоро пусте, а тамнице и казамати дупке пуни. Хајка је достигла врхунац почетком зиме када су се борци морали повући у земунице и скровите пећине, јер сада је не само снијег већ и сваки прамен дима издајнички служио гониоцима који су непрестано крстарили бијелим просторима, држећи на нишану све што се кретало или било спремно да се покрене. У једној земуници, тамо негдје испод Лигунара, већ мјесец и по дана налазила су се три борца Никшићког партизанског одреда: Војо Николић, политички комесар, Божо Марковић и син Божов Никола. Захваљујући искуству старог комите Божа Марковића који је у сличним околностима провео и оне три зиме у првом сјветском рату борећи се против аустијског окупатора, у тој земуници се могло сасвим безбједно презимити. Божо се постарао да одабере и сигурно мјесто и да земуницу учини што удобнијом. Но, снијег је те године пао много раније него претходних зима, па оних неколико сарадника који су знали гдје је земуница, нијесу смјели да ризикују и да донесу борцима храну, љекове и друге ствари потребне за дугу и опаку зиму. Тако су се њих тројица обрела у одиста тешкој ситуацији - да морају напустити удобно и сигурно склониште како би негдје нашли поштена и повјерљива човјека који ћe их нахранити и пружити им привремено уточиште док нађу нове или успоставе оне своје старе везе. Што је још више отежавало њихов положај, они онако исцрпљени и гладни нијесу били кадри да иду даље од оближњег села Броћанца које је у то вријеме било под јаким утицајем непријатеља и његове пропаганде и - сасвим ненаклоњено партизанима. У сами расвит децембарског јутра банули су пред кућу Сима Шћепанова Гардашевића у броћанском засеоку Срни До. Мало су шта знали о Симу и његову кућу су одабрали само због тога што се налазила на осами, подаље од села. Али, ако већ они нијесу ништа знали о Симу, Симо је о њима знао све. - Уђите људи и нека сте ми добро дошли - рекао је
мирно Симо, толико мирно да је то могло да изазове сумњу оне тројице прогоњених људи којима су биле постављене толике замке широм овог студеног и опаког децембра. Мало потом Симо је послао свог најстаријег дјечака да из села донесе литар-два ракије, да има са чиме
понудити госте. То је већ био моменат када је требало И - само што се дјечак вратио из села са оном ракијом, пред Симову кућу је бануло једно потјерано одјељење од тридесетак четника. - Домаћине, јеси ли рад гостима? - викнуо је неко споља као да говори какву већ уговорену шифру. Тројица бораца су се брзо повукла у једну собу остављајући за собом отворена врата како би могли да контролишу она главна на којима ћe се за који тренутак појавити четници. Војо Николић је шапатом издао наређење: првим плотунима убити Сима и групу четника која прва закорачи преко прага, а касније - да свак уштеди по један метак за себе. Отворивши широм кућна врата Симо је стајао на прагу нијемо гледајући гомилу покислих и промрзлих гонитеља. Док је говорио Симо је извадио из џепа једну па другу "крагујевку" и почео да се игра њима као јабукама. Као громом погођени четници су поћутали неколико тренутака, а онда су се повукли према Броћанцу. Са првим мраком три борца су напустила Симову кућу, окријепљени и снабдјевени храном. Тако је, ето, почела Симова сарадња са партизанима, а у том стилу се наставила све до краја рата. Послије битке на Сутјесци на скоро истовјетан начин Симо је спасио неколицину рањених бораца, међу којима је био још један истакнути руководилац покрета. Када се оно, непосредно након рата, почео оцјењивати свачији допринос ослободилачкој борби, Симо Шћепанов је био, наравно, међу првима који су предложени, не само за борачку пензију већ и за одговарајући војни чин. Међутим, Симо ништа од тога није хтио да прихвати. - Ја то нијесам радио ни за паре ни за чинове, већ из осјећања своје грађанске дужности да помогнем онима који се боре против непријатеља моје земље - рекао је тада поштени Симо Шћепанов и никада више није постављао питање свог доприноса народноослободилачкој борби. Умро је прије четрнаест година у Никшићу. Вуку се лијене магле по камењару пјешивачком, утачу се у долове, пужу уз Будош, безћутно, као бољке. Почела је велика паша. На Пандурици сам дуго посматрао те магле како, као огромно стадо, силазе у Никшићко поље - равнодушно, споро, сигурно, да нико неће покушати да заустави њихов нијеми поход. ... А на Пандурици, одмах крај пута, у камену постоји једна плоча, мермерна, црна, са дубоко утиснутим словима - плоча која прича намјернику о петнаестом јулу 1941. године, када су се дигли слободари да се супротставе страшној магленој најезди, пуној црних слутњи и ужаса - најезди непријатељској. У тој бици падоше два брата Маговчевића - прве борачке жртве са овог терена, на коме је касније никло толико бораца, дивних, племенитих и истрајних. Онако застрвен дроњавом маглом и завјесом упорне јесење кише, Будош ме данас подсјети на Лелејску гору. Асоцијације ме брзо одведоше до Лада Тајовића, до "Хајке". Да ли је она земуница у "Хајки", уствари, Будошка пећина, она од 14. јануара 1943. године? Данас сам у Пјешивцима много слушао о тој пећини. И најмање дијете зна о њој да вам исприча све, до најситнијих детаља. ... Био је снијег. Четрнаест бораца одсјечених од главнине ријешило је да проведе зиму у скровитој пећини. Ту је требало да се сачека прољеће и повратак својих. Али, на издајничкој бјелини снијега остао је траг четрнаест пари ногу и по том трагу дошли су пси - гоничи."Предајте се!" "Никад!" У Пећину су бачене бомбе од којих су погинули Илија и Блажо Љешковић, Милена Балетић и Јагош Контић. Радосав Љешковић, Јово Никчевић, Војислав Шкулетић и остали, лишени могућности да се бране, пали су у руке непријатељу, да би нешто касније побјегли из четничког затвора у Подгорици. А Пећина је остала у сјећањима. Остала на струнама гусала. Као јуначка успомена. Кроз Богетиће шумно циркулише живот. Туда профчно прође око стотину возила дневно. Само, то чак не значи да у Богетићима нема оних истих проблема који, рецимо, муче и Голију, кроз коју још никад није потпуно прошао камион. Beћ годину дана у Богетиће није завирио ниједан љекар. А у дневник мјесне канцеларије јуче је уписан Јелушић Радомир као 1076- и овогодишњи случај интервенције болничарке Данице! Ту, на домаку, у Никшићу ординира преко педесет љекара. А ту на обали друма којим широко тече наше вријеме- брига о здрављу неколике хиљаде људи повјерена је само једној болничарки која је тек прије годину дана завршила болничарски курс! Заиста несхватљиво. Данас, послије свог осмочасовног радног времена, болничарка ћe се наћи негдје између Дреновштице и Стубице, журећи од тешко болесне Румице Перуновић до старе изнемогле Цвијете Никчевић. Можда неће имати времена ни да руча? Можда ће је ухватити јесењи пљусак у сивом камењару? Можда ћe... ."Понекад ме је тако страх: просто посумњам у себе... Шта мислите, мала грешка и шта се више не би могло исправити" - искрено прича Даница. Стријепи једно мало људско срце, неискусно и недозрело, а доље, на Глави Зете, свега пет-шест километара даље неуморно куца челично срце једне од највећих хидроцентрала у земљи. Одмах по престанку бомбардовања Њемци су мобилисали становништво да раскопава рушевине и сахрањује погинуле. Свак је могао да сахрањује своје ближње онамо гдје сам жели, а осам затвореница морало је бити сахрањено у заједничку раку изван гробља, без икаквих уобичајених обреда, жалбе или поште и, наравно, уз присуство непријатељских војника. У групи мобилисаних грађана, која је рашчишћавала градски затвор, нашао се и Љубо Ивковић, Никшићанин. Не кријући бол за изгинулим суграђанкама, раскопавао је рушевине и размишљао како да завара пажњу окупаторских војника и да те честите жене сахрани на достојанственији начин од онога који им је намијенила окрутна непријатељска логика: да оне и у смрти морају остати изоловане и понижене. Али, ништа се није могло учинити, јер су рад Љуба и његових другова пратиле будне и зле очи, не само десетине Њемаца, већ и исто толико домаћих издајника, затворских чувара. Када је и посљедња затвореница извађена из рушевина, под њемачком стражом превезли су их код градског гробља гдје им је наређено да свих осам лешева баце у раку и што прије затрпају. И баш ту, над раком, Љубо је примијетио на руци Милице-Миле Ковачевић златан, скупоцјен прстен. Да ли да га скине и послије рата преда некоме од њене дјеце, или да га остави на Миличиној руци како би је по том прстену касније препознали? Одлучио се ипак за ово друго. Брзо је завукао Миличину руку у њену поцијепану хаљину да Њемци или њихови сарадници не би примијетили прстен и узели га, а потом је положио Милицу у раку и затрпао је. Све до 1951. године када су Ковачевићи саградили породичну гробницу, прстен је остао под земљом. А тада Томо, Миличин син, је позвао Љуба Ивковића и заједно су раскопали раку. Тамо је био мајчин прстен и - мајчине кости. Два човјека су пустила неколике тврде мушке сузе и пренијела Милицу у мир породичне гробнице. Данас тај прстен носи Миличина кћерка Деса Петровић професор -магистар географије у Београду. Често она исприча потресну и необичну историју свог прстена и никада не заборавља да са захвалношћу помене доброг човјека Љуба Ивковића. Прије неколико година Љубо Ивковић је умро у Никшићу искрено ожаљен од својих суграђана. На посљедњем испраћају могло се чути много лијепих прича о овом једноставном и честитом човјеку, а ми смо се, ето, одлучили за ову, о златном прстену Милице Ковачевић који је постао драгоцјенији за једно људско поштење.
Послије другог свјетског рата, у оној биједи и немаштини, свака нова ствар нам је значила много и доживљавали смо је богзна с каквим поносом и радошћу. Када је, негдје 1949. године, подигнута зграда никшићке Поште, људи су се питали имали ико такву пошту у свијету, па су се дивили Зарији Мемедовићу, њеном првом управнику, докле је само догурао, благо њему. Данас је та иста Пошта најружнија зграда у Никшићу и када је, ту скоро, избио у њој некакав пожар, људи су се потајно надали каквој користи од несреће, али - залуд. Спасише је и, тобож, уљепшаше и ено је још увијек, здраве и читаве, спремне да се утрпа на сваку разгледницу Никшића, као да се има шта видјети на њој сем јада и грдила. Томо Ковачевић, први управник ЈАТ-ове пословнице у Титограду, с разлогом је био поносан 1954. године. Имао је у оно вријеме најљепше и најуредније пословне просторије у црногорској пријестоници. Људу су долазили да их гледају и да им се диве и, наравно, да причају о њима као чуду над чудима. Ових дана, међутим, ЈАТ је морао да потроши пола милијарде старих динара да се та некадашња љепота упристоји и доведе у ред. Сада је ЈАТ-ова пословница опет најљепша у Титограду, али данашњем њеном управнику Данилу Маркушу, нико не долази на дивљење и чуђење: а и они који дођу да је виде, чешће су склони замјеркама и критици него похвалама и дивљењу. Тако, ето, иде вријеме и помјера устрану старе вриједности и превазиђена мјерила. Добро је то, нема спора, али колико смо ми сачували у себи оне лијепе способности да се радујемо резултатима свога стваралаштва? Није ли и нас то исто вријеме помјерило устрану од наше праве природе и учинило нас мање осјетљивима за оно што се око нас збива? Биће да јесте. Од Богетића до Никшића, новим тек отвореним путем, прошао сам за свега седам минута и то не баш нарочито брзе вожње. Није ми, притом, ни на памет пало да ми је још јуче (!) требало седам - или чак и свих десет минута да пређем само она три-четири километра вијугавог и стрмог пута од Богетића до Крсца! Тек пред старом никшићком Поштом, која ме својом ружноћом увијек подсјети на љепоте заноса, сјетих се куда сам прошао и како нећу морати, при повратку, да идем преко Пандурице и "крвавог Јаворковог Дола". И, одмах потом, с тугом закључих како ми баш у Јаворовом Долу остаде необрађена тема о кући Јагоша Николина Стриковића. Ту тему годинама носим у себи и сада ћу морати да је се одрекнем. Пропала је. Наиме, Јаворов До је најцрња "црна тачка" на старим црногорским друмовима. Ту је, само послије рата, погинуло преко тридесет путника и возача, а још и данас се, у странама, могу наћи скелети десетина настрадалих возила. Кућа Јагоша Николина, смјештена у дну Дола, била је, први и једини свједок те људске касапнице и нагледала ce смрти као ни једна друга кућа црногорска у мирним временима. Ето, о тој кући је ваљало да пишем, па не стигох. Предухитри ме овај нови друм који је - заобишао смрт! И шта сад да радим са новим друмом кад је толико нових друмова по Црној Гори. Да се дивим? А је ли то пристојно, молим вас лијепо? Никакве сувишне или сувише наглашене ријечи њему нијесу потребне, баш као што му за живота ни рођено име и презиме није било потребно да постане и знан, и цијењен, и вољен... Умро је далеко познатији као Пекеш, него као Перко Звицер!... Због тога о њему ваља писати тако да се избјегне све оно гломазно или излишно што би могло да ремети овај лик саткан од ријетко племените једноставности. То је дио скице за постхумни портрет Перка Звицера - Пекеша који смо забиљежили једног раног јутра у кафани хотела "Оногошт" док су млади конобари, Вида Миљанић и Радоња Драшковић, намјештали столове за дочек првих јутарњих гостију. И ко зна како бисмо кренули у реализацију нашег концепта, и колико бисмо у томе уопште успјели, да од Виде и Радоње нијесмо чули један детаљ тако карактеристичан за Пекеша, а тако мало знан чак и онима који су њега добро познавали. Он је, рекоше, сваког јутра долазио од своје куће и помагао конобарима да ову исту кафану што боље уреде: размјештао је са њима столове, разастирао стољњаке, постављао пепељаре... Понекад би, чак, дошао и прије конобара, већ у три или четири сата изјутра, и сам завршавао све оно што је било потребно да се уради.
Taj детаљ, сам за себе, не говори много, али када се стави уз сличне детаље из Пекешовог живота, може и те како лијепо да одслика једног човјека који је свој животни смисао тражио управо у тим, само на изглед, малим и безначајним услугама што их је, без икакве материјалне накнаде, чинио људима знаним и незнаним. Он је, на примјер, годинама, из дана у дан, проводио по неколико сати у шалтерској сали никшићке поште да би се нашао на услузи неписменим људима или онима који нијесу имали оловку при руци. Стрпљиво, сатима, он је исписивао адресе и поруке и никада није пропустио да на крају пожели срећу ономе коме је одлазило писмо, пакет или новац. Ако би му се понекад учинило да његов, иначе савршени, рукопис није довољно читак и лијеп, куповао је за сопствени новац нову коверту или новчану уплатницу и - писао адресу изнова! Као какав добри дух Никшића он је увијек излазио пред возове и аутобусе да дочека, подједнако срдачно, и намјерника и старог знанца. Мало је људи који су макар и само један дан провели у Никшићу, а да их Пекеш није поздравио и понудио им своју обавезну дуванкесу. Та његова непосредност умјела је често да збуни дошљака, али људи би брзо у њему препознали добричину и племенитог човјекољупца, па су гa се сјећали и писали му још дуго по одласку из Никшића. Није, ваљда, постојао Никшићанин, ни старији ни млађи, кога Пекеш није задужио неком пажњом, с којим се није порадовао када је било разлога за радост или с којим није протуговао када се туговало. Обдарен невјероватном меморијом он није никога заборављао и увијек би, при сусретима са старим знанцима, показивао такво интересовање какво би се једва могло очекивати и од најрођенијег. Родољуб и мученик То Пекешово човјекољубље има своје коријене и у његовој породици, и у његовом граду и, највише, у њему самом. Можда ћe зазвучати необично - али ћe многи Никшићани то потврдити - да је Пекеш испалио први метак на окупаторског војника - можда чак први и у читавој Црној Гори! Било је то 17. априла 1941. године, онога дана када су Италијани били управо ушли у Никшић. Пекеш је носио на раменима неколико пушака узетих из напуштене касарне 29. пјешадијског пука. Немајући појма о новонасталој ситуацији мирно је пролазио улицом када је испред њега избио италијански официр. Тражио је да Пекеш одложи пушке и пође с њим. Пекеш је пушке одложио, али само за тренутак и само зато да би лакше руковао оном једном коју је уперио у изненађеног Италијана. Уперио и - опалио. Метак је прошао крај самог официровог ува и он је побјегао главом без обзира, а Пекеш је мирно покупио своје пушке и однио их тамо гдје је требало. Наравно, Италијани му то нијесу заборавили. Интерниран је са првим родољубима и мучен у албанским логорима као ријетко који интернирац. Једнога дана, у Клосу, Италијани су га свукли до голе коже, намазали га мармеладом, објесили за ноге и оставили га да виси на јулском сунцу, са главом наниже окренутом, изложен ројевима мува! Све то, и још много тога, издржао је добри Перко Звицер само да би и даље могао да воли људе, да обилази свој слободни град, да брине о изгледима његових кафана, да адресира писма и шаље поздраве непознатим људима, да срдачно у Никшићу дочекује знане и незнане, да се радује и да тугује са онима које је волио и који су њега вољели. Heћe ваљда сада, на крају, дјеловати ни намјештено ни патетично необична истина да је овај честити човјек читавог живота цртао Лењина и да је умро једнога дана пошто је био управо довршио, ко зна који по реду, Лењинов портрет!
|
