|
|
|
|
Витомир Николић ДОБРИ ДУХ НИКШИЋА    УМЈЕСТО ПРЕДГОВОРА Ja сам рођен у Мостару и мени ласка што сам се родио у граду једног Шантића, Ђоровића, Хамзе Хума, Матвејевића... али то сматрам и својом првом животном грешком, јер је требало да се родим у Граду у коме је или крај кога је рођено 15 кољена мојих предака. У њему сам током рата (гдје смо доселили послије бомбардовања Мостара) изгубио преостале чланове своје фамилије, оца и јединог брата, и нашао се усред ратног вртлога сам, без иђе икога, и у некој средини која је слабије духовно интегрисана од никшићке, вјероватно бих завршио као и толико других ископника. Управо је значајно питање: откуда то да ја који сам остао без родитеља и који сам се практично нашао на улици са овом својом природом склоној више авантури него миру и породици, да такав не изгубим оријентацију, да не посрнем и непропаднем. Сматрам да је средина у којој сам живио имала највише за то заслуга. Неко вријеме био сам у дому за ратну сирочад, али сам се разболио од туберкулозе и дошао у Брезовик да се лијечим, одакле сам ускоро побјегао. Био сам тада непознати двадесетогодишњак који је објавио само неколико пјесама и репортажа у ондашњем "Омладинском покрету ", али једног дана позвала ме Вјера Ковачевић, секретар Среског комитета Савеза комуниста, и она је одмах ријешила cвe моје проблеме, и станбене и уопште социјалне. Тадашњи шеф станбеног одсјека, један честити човјек, изненадио се и рекао да у Никшићу нема никаквих других станова осим двије гарсоњере одређене да се издају стручњацима Жељезаре. Вјера му је одговорила: "И oвo су стручњаци какви нам требају".Морам рећи, међутим, да сам ја имао и прије тога гдје да спавам и гдје да се осјаћам као члан фамилије, јер су се моји рођаци (особито моја стрина, глумица Анђа Николић) побринули за то, али ја нијесам могао да се прилагодим захтјевима које свака породица поставља пред cвoje чланове (да долазе у пристојно вријеме кући, итд.), па сам одустао од тога да им сметам. Ја сам доживљавао Никшић из посебне перспективе из које сам могао да видим и да схватим животе не само оних људи који су се налазили на врху друштвеног живота већ и оних који су се налазили на његовим рубовима. У то вријеме дружио сам се са људима који данас представљају озбиљне значајке у разним областима живота oвe земље. Неко вријеме радио сам у Грађевинском предузећу и у cвojoj канцеларији сам откуцао на машини прву причу Мирка Ковача "Исидорова трка са змијом " која је ембрион његовог романа Губилиште, односно читавог Ковачевог књижевног опуса, Ту су били још и Бранко Бањевић, Слободан Бошковић, Војислав Никчевић, браћа Шарановићи... Бошковић се међу нама истицао тиме што нам је са заносом откривао свјетовe не само појединих писаца, већ и читавих литература, а он је исто тако бриљантно баратао својим шоовским цинизмом и префињеном иронијом, од којих је нешто усадио и у мене и цијелу моју генерацију. Никшић, у вријеме када смо ја и моја генерација стасавали до новинских и часописних страница, у мом сјећању je остао бојен нашим поноћним састанцима на Тргу Саве Ковачевића односно ономе његовом дијелу између парка и куће Зиројевића који смо звали Космодром. У Никшићу педесетих година постојао је обичај да се млађи људи свакодневно скупљају на одређеним мјестима у Граду и на тим мјестима никад није могло бити да нема никога. Овај обичај је вјероватно био посљедица тадашњих прилика које су карактерисали недостатак затворених простора за састајање и вођење културног и уопште јавног живота. У оној завјетрини код "Југопластике " на Тргу Маршала Тита увијек си могао наћи онога ко ти треба или онога ко би ти могао рећи гдје је тај што ти треба и кад ће се вратити. То је било и вријеме кад је једина разонода једног броја Никшићана у касним вечерњим часовима било испраћање и дочекивање возова на Жељезничкој станици, гдје је стално радио (и данас ради) један бифе у коме смо се окупљали и у коме смо доживљавали нешто од онога што се може прочитати у неким књигама Мирка Ковача, или у оним прозама југословенских писаца који се баве градском периферијом.Никшић је у то вријеме имао за житеље и неке веома необичне и колоритне људе који се никако не могу заобићи кад се Говори о послијератном животу овога града и мени је жао што их овдје могу само поменути: Милија Ђуровић, Стеван Вуковић, Мињо Калуђеровић, Joвo Борозан кога смо звали Joвo Џада... Споља гледано Joвo Џада на прилику био је обичан носач, амалин, онај што вуче колица за собом, али он је био и још нешто друго, једна изванредно занимљива особа која је знала стихове Шекспира (он га је звао Виљем) или Шантића кога је такође звао присно, Алекса. Кад је умро, цијели је Никшић изашао да га испрати (јер је сахрањен на Цетињу одакле је родом). И данас људи причају како је Ђале (његов друг, исто тако носач) положио на његов ковчег двадесет хиљада динара које му је био дужан и плакао, не само због тога што је Joвo умро, већ и зато што није стигао да му за живота врати новац који му је дуговао. ТРИ МАЛЕ ПРИЧЕ ЗА СВЕЧАНИ ДЕФИЛЕ Увертира Три велика друма утачу се у мој град... Онај са планина, дурмиторски, којим долазе угојена крда, мирис катуна и сњегови, друм херцеговачки, који доноси жеге, вино и Конављанке и друм пјешивачки, којим се прикрадају меке југовине, шапутаве кише, јесен и ... ратови. Несрећан сам помало због та три друма долазећа: никад нијесам могао да будем на сваком од њих истовремено, па да одједном - три пута уђем у мој град, у ту велику бјелину широко расуту пољем, која тако неодољиво личи на срдачан осмијех пријатељског лица. Меко сам онесрећен том наивном дјетињастом жељом што се увијек изнова јавља при сваком повратку, при сваком новом сусрету и која, ето, увијек остаје неостварена. И боли - тихо, срећно, као гимназијалска љубав. Прва прича То је остало из дјетињства, тај чудни утисак да друмом пјешивачким долазе ратови. Ваљда од оног дана када се изнад Будоша појавило црно јато бомбардера? Или, можда, још од раније, од оне вечери која је била тамнија за двије хиљаде црних кошуља, које су дошле однекуд из Албаније, да се уграде у црну брану пред слободом, која је тих првих устаничких дана била тако близу граду? Не знам тачно од куда тај утисак, стравичан и таман, али он се дубоко урезао у дјечачку свијест и остао у њој да и данас заболи, обично овако, у вечери претпразничке, под шумним заставама, под слапом ватромета. Уочи сваког славља бљесне у сјећању та давна слика, потраје тренутак-два у свој својој свирепој ружности и оде, да би иза ње љепота мога града остала потпунија, свјетлија. Да, ратови долазе отуда, иза Будоша, друмом пјешивачким. Ратови и тамне воде јесење... Данашњи дјечак ће запамтити Будош по неком излету, по неком успјелом веслачком такмичењу, одржаном на неком од језера у његовом подножју. Или ћe га, можда запамтити по лијепој пространој слици која се са његовог врха пружа, тамо - на питому Бјелопавлићку равницу и овамо - на бијели весели град пун сунца, које се, као нека снажна ријеч завршава узвичницима жељезариних димњака. И ја ћу се временом сигурно ослободити тог непријатног утиска везаног за Будош, тог рата и тих стравичних јесењих вода, али никада нећу заборавити да је све то заиста било. Jep - славља су љепша... И ми у њима љепши за једно страдање и већи за један тријумф. Друга прича Змајевића хан... Омбла... Око крупачко... Како то звучи архаично, а још до јуче то су били извјесни појмови, оријентационе тачке јучерашњег Никшића према истоку, сјеверу и западу. Ми то данас зовемо: Жељезара "Борис Кидрич", Дрвни комбинат "Први мај", Крупачко језеро... Beћ сјутра моћи ћете да се кладите с Никшићанином о старим именима мјеста и да будете сигурни да ћeте ту опкладу добити. Дођавола, ко се још cjeћa незгодног имена убогог поточића чије је корито отприлике ишло испод хотела "Оногошт", испод нових жељезариних зграда, покрај болнице и губило се негдје испод Улице Вука Мићуновића? Ко данас уопште и зна да је постојао тај поточић? У Никшићу зиста гори све што изгорети може. На снажном пламену времена мало шта остаје од старог. Сваки час ту и тамо, као осмијех, заблиста фасада неке нове зграде, нове школе, нове болнице... Гори... И - топло је од тог сагоријевања. Радосно. Али, нешто ипак неће сагорети. Остаће да траје у тишини тај кутак око "манастира", тај кутак за који је јучерашњи Никшићанин био везан и својим рађањем, и својим ђаковањем, и својом првом љубављу, и својом недјељном разонодом и, коначно својом смрћу. Трећа прича Ово у ствари и није прича о мом граду, већ неколике слике које ме увијек подједнако радују кад год их видим. Постоји једна жељезничка рампа, тамо, на јужној периферији града. Она обезбјеђује прелаз преко помоћног жељезничког колосијека који води до утоварне рампе Рудника "Боксити". Пет-шест пута дневно она се спушта, затварајући пут према Титограду. Довољно је да остане само пет минута затворена, па да се са обадвије стране нађе по десетак разних возила. Неугледна је и незгодна та мала рампа, њу ћe, можда, ускоро дићи, али ја волим да у тренуцима њеног затварања будем негдје близу. Уживам да видим заустављени крвоток снажног, младог града... То је на свој начин лијепа и рјечита слика. Или Улица Вука Караџића, јутром, у пола шест... Ријека људи и возила. Велика артерија којом струји живот... Ноћу је то улица бучна од свијетлости неона. Колико нас је пута само одвукла у дуге ноћне шетње. Полако ми се намеће утисак да је том улицом дошао - Дан.НА ЦАРИНАРНИЦИ СВИЈЕТЛЕ БУДУЋНОСТИ Никада новинарска слава није имала неки нарочито дуг вијек, али су шансе новинара да потрају у сјећању свога читатељства до јуче биле куд и камо изгледније. Ако један лист, рецимо, не би стигао до читалаца истог дана и редовним путем, било је времена и начина да стигне кад тад. Трговци су, на примјер, у старе новине увијали своју робу, за домаћице су оне биле одлично средство за чишћење прозора, дјеца су њима коричили своје уџбенике, а сељацима и пензионерима су старе новине служиле као цигарет-папир. Све су то биле прилике, наравно, да каква генијална новинарска творевина, бар у посљедњем тренутку, буде још једном прочитана и отргнута од незаслуженог заборава. Данас, међутим, свега тога више нема. Трговци морају да користе чисту бијелу хартију, домаћице имају колекције разних спрејова, дјеци купују пластичне корице, а сељаци и пензионери су након посљедњих поскупљења новина прешли на јефтиније пушење, тј. готове цигарете. Старим новинама је тако остала жалосна судбина секундарне сировине која мора да иде на прераду као и сваки други отпад и шкарт. Старе новине!... Тражимо старе новине! - вичу грлати сакупљачи, а онда додају оно питање које новинари гутају као рибље уље: "Имате ли старих новина или каквог другог непотребног папира?" Боже, шта је дочекала некада славна "седма сила" ? Још се штампарска боја није честито ни осушила на новинама, а оне већ постале "стари, непотребни папир" ! Бацају их у некакве казане да се искувају као прљав веш, а онда их суше, пеглају и праве од њих Онај папир... Да, да, управо Онај... Што због инфаркта, што због некаквих других смицалица, новинари су и до сада морали да напуштају овај свијет већ негдје око четрдесет и пете године живота, а гдје ћe се та граница сјутра наћи - не смијем ни да мислим. Можда ћe нас у најскоријој будућности помињати онако како се данас помињу мамути у укрштеним ријечима. Ех, гдје ли су они дивни дани када је све то изгледало другачије и далеко љепше? Читање новина је тада било знак високе и правилно усмјерене свијести, па су их људи носили побожно, као какве дипломе или рјешења о постављању. Ако нијесу биле у читаочевим рукама, оне су вириле однекуд из његовог џепа, а ако их није било ни тамо - е, онда су сигурно остале "заборављене" у некојважној канцеларији, у неком клубу или у некаквој конференцијској сали. Налазник тих "заборављених" новина могао је одмах да уочи како је бар половина текстова пажљиво исподвучена оловкама што је значило, не само да су оне већ неколико пута прочитане, него да их треба дочитавати још два или три пута. Уосталом, све би то онај "расијани" читалац и написао на маргинама које су биле пуне по три пута подвучених ријечи "Сјајно! " "Снажно"! "Изврсно"!, "Још једном прочитати!", "Скренути пажњу осталима да ОБАВЕЗНО прочитају"!!!, "Исправно!", "Дивно!", "Честитати другу аутору!"... Хтио бих да видим тога идиота који је у оно вријеме смио да каже како су новине стари, непотребни папир. Наравно, и новинари су тада били на много већој цијени него ови данашњи, о чему свједочи она историјска депеша једног општинског руководиоца своме колеги у забаченом селу: "Долазе другови новинари да пишу о нашој заосталости СТОП Припремите пиће и овцу за ражањ СТОП" Не кажем, и данас се нађе чашица добродошлице, али оваца више нема ни у најзабаченијим крајевима. Осим тога, однекуд се испоставило да у нашим селима никада није ни било неке нарочите заосталости, или бар не онакве какву су новинари успијевали да виде иза ражња, па се данас тамо с подозрењем гледа на представнике ове професије. "Јесте, кажу сељаци, било је и беспућа, и невиђелице, и свакојаких других сељачких невоља, али је, брате, било стоке и жита колико ти душа хоће. А сељак, ако ћeмо право зборит, и није дошао овамо да разбија атоме и бистри свјетску политику, него да узгаја стоку и жње жито... Ех, да нам се докопати оне наше старе заосталости, никада нас више нико не би могао натјерати у свијетлу будућност без наших говеда, коња, коза и оваца". (...) - Старе новине!... Тражимо старе новине!... Имате ли можда старих новина или каквог другог непотребног папира? Одавно слушам ове гласове. Некада их чујем овако, некада онако, али ми се најчешће учини да је то, ипак, глас оне свијетле будућности која, ето, хоће - прије него што уђемо на њену територију - да нас лиши непотребног и њој неприкладног пртљага. Као на свакој царини, уосталом.СЕПТЕМБАР 1944. Сјећам ce, Никшић je тада био пун пјесме, пуцњаве, момачких кола, застава, пушака, титовки, загрљаја - и рушевина... Многољудан, бучан... Уморан од рата и срећан од побједе, заборављао се, урањао у славље, у свјежину која се са свих страна сливала у њега. Што је то важно што близу двије хиљаде оваца пасу тамо, у градском парку, што се војнички коњи поје на градским чесмама?... Ко да забрани маси народа да уђе у и онако препуну салу позоришта, у којој су партизани изводили своју прву приредбу? Све ћe то послије доћи у склад, све ћe се то уредити, али сада само - пјесма, радост, заставе... "Хоћемо републику!"... "Живио друг Тито!"... "Живјела слобода!" - исписивало се масним, црним, незграпним словима по фасадама зграда... Естетика одушевљења. Тих дана фронт је одмицао на југ. Битка под Жутом гредом, битка на Курилу, битка за Подгорицу... И док тамо гину посљедњи борци за коначну слободу, у Никшићу се рађају први слободни грађани. Данас, ево, ја трагам за њима, седамнаестогодишњацима, са радозналошћу новинара и притајном тугом човјека који није имао ту срећу да своје дјетињство и живи у слободи. Каква су то дјеца, гдје су се устремила, шта осјећају и шта знају о оном великом времену, које се смиривало уз њихове колијевке?... (Вршњаци слободе) ГАРСОЊЕРА У историји Никшића десиле су се двије значајне примопредаје кључева. Први пут 27. августа 1877. године, када је турски пуковник предао Црногорцима кључеве од градске капије, а други пут, ту скоро, када је мени шеф станбеног одсјека предао кључеве од гарсоњере. Што се тиче првог пута - нијесам сигуран како је ствар текла, али претпостављам да је занимљиво. Уосталом, то није толико ни важно, јер је доказано да је некада било лакше узети град од Турака, него данас добити гарсоњеру. Према томе, за савременог историчара далеко је интересантнија ова друга примопредаја. Истина, за оног историчара који већ има стан ово није баш толико важно, али то не мијења ствар. Дакле, ствар је текла овако. На историјској сједници Станбене комисије НОО Никшић одржаној почетком октобра 1961. године, између осталих неустанбењених имена, појавило се и моје. Подвучено са три-четири енергичне црвене линије, дјеловало је као оно упозорење на кесама мишомора: "Пази! Отров!" Резонујући, ваљда, да је далеко боље да ми дају стан, него да им ја и убудуће свакодневно трујем живот, као до сада, чланови Комисије су моје име преписали на листу оних који сјутрадан треба поново да се роде у новим станбеним просторијама. Ову одлуку Станбене комисије примио сам отприлике онако као Иво Андрић одлуку Шведске академије наука o додјељивању Нобелове награде. Разлика је само у томе што је Андрићу муштулук ухватио шведски амбасадор, а мени један рођак, који је сасвим неотесан за овакве историјске муштулуке.Тек што сам прекорачио праг, а он скочи: "Добио си стан!" Мене удари некаква свјетлосна кугла. Заиграше ми свици пред очима. Предмети почеше да се губе у некој измаглици. "Како, молим?" "Добио си гарсоњеру, будало." Она свјетлосна кугла се опет поврати - звиз! ... Када сам се освијестио, лежао сам на кревету са хладним облозима на челу. Једна старица из комшилука приносила ми је чашу с водом, тјешећи ме притом: "Немој ти, дијете моје, да се сјекираш. Жив човјек мора свашта да поднесе. Ето, у моје вријеме владала је шпањолица..." "Бако, је ли истина да сам ја добио гарсоњеру?" " Ајде не бестијај, богати... Што си запуцао све једно те једно! ... Не бој се, макањо моја, можда и нијеси. То се они само шале с тобом. Него, шта оно почех да ти причам?... Е, да... Кажем, у моје вријеме харала је шпањолица - покоси човјека ко муву..." ...Пред Станбени одсјек сам дотрчао као без душе. Једно из галерије срећних лица, која су стајала тамо, издвоји се из групе и свечано ми приђе. "Значи - истина је", помислих ја и на своје лице аутоматски навукох академски израз. "Срећно, комшија! " - рече дотично лице и са овим "комшија" доведе ме у такву забуну, да за тренутак ризиковах свој академски израз. Каква чудновата метаморфоза!... Ја - кога су до сада звали само "цимером", "собним другом" и таквим неким неозбиљнијим именима, одједном постајем нечији "комшија"."А како си иначе?" пита мој комшија. "Па, ето - гарсоњерично" - скромно одговарам ја. Кључеве сам примио у стилу великих освајача, не заборавивши да противнику честитам на жилавој и упорној одбрани коју ми је пружао у току дугих година моје опсаде. И, вјероватно бих оставио лијеп утисак на присутне, да се не деси једна ситница која ме доведе у глупу недоумицу. Наиме, кад ми понудише кључеве од подрума, ја се просто згранух. Одједном ми у свијести искрснуше ријечи оне бабе: "То се они само шале с тобом". "Да се ви не шалите, другови?" - кисјело упитах ја. "Ама, не забога, ово су кључеви од вашег подрума." "А, шта ћe мени подрум, сад, кад имам пристојну собу?" "Па, ето, за дрва, угаљ и уопште за оставу..." "А, тако... Дајте их онда овамо..." Психологија новопеченог гарсоњерца би била занимљиво подручје за психоаналитичара, али, нажалост још се нико није прихватио њене обраде. То је заиста велики пропуст психоанализе. Ето, на примјер, ја ни данданас не могу себи да објасним како ми се десило то да сам се већ први дан у новој гарсоњери посвађао са самим собом?! Замислите, долазим ја пред гарсоњеру, звоним, као што је то ред, нарочито у новосаграђеним зградама. Чекам, али нико се не јавља. Откључавам, погледам - нема никога. Одједном чујем свој рођени глас, глас гарсоњерца: "Изволите" "Тражим... овај... друга..." -јављам се ја својим бившим гласом "Није ту!" одсјечено одговори мој глас, не давши ми ни да завршим. "Али, молим вас, хитно ми је потребан". "Није ту и квит. Оставите ме на миру". Ја одједном планем: "Шта си дигао нос!... И други су добијали гарсоњере па се нијесу тако понашали... Имам права да тражим кога ја хоћу." "Немаш права да досађујеш мирним грађанима!" "А ко си ти па да ти не досађујем". Ријеч по ријеч - ту се грдно дохватисмо, и ко зна шта би било да у том тренутку не наиђоше неки пријатељи и раздвојише нас. Сада већ живим као стари гарсоњерац, све је постало обично, свакидашње. Али, када ми долазе гости, обавезно их изводим на терасу наше зграде, само да бих им тамо могао рећи: "Утоплите се, молим вас, овдје је надморска висина већа за десет метара него - у Никшићу." ЧОВЈЕК CA ДВИЈЕ ВИЈУГЕ Пустите ви њега. Он има вијугу. Њему тај посао лежи", говорили су за једнога у његовом предузећу. И - не без разлога. Ту скоро, послије темељне анализе, заиста се испоставило да је дотични имао само једну вијугу и да му је посао - лежао,. Сада, дабоме, лежи он. Али, тај већ није важан. Претворио се у број, а као такав он ће свакако више интересовати једног математичара, него писца ових редова, коме, узгред, математика никада није била пасија. Важан је један други "човјек са вијугом". Човјек са вијугом за свој и туђи посао, што ћe рећи: човјек са двије вијуге. Човјек са двије вијуге има обичај да свако јутро сврати негдје на кафу и да првом познанику понуди мјесто за својим столом. "Али - вајка се познаник - бојим се да не закасним на посао". "Нећеш, човјече, имаш кад. Сједи да попијеш кафу... Конобар!... Ало, конобар... И, чим се поручи кафа, човјек са двије вијуге почне: "Јеси ли чуо?" "Шта?" "Пшш...шпш... сст... (и тако даље) "Хм... не... чуди се познаник.""E, па ти си сасвим необавијештен!" Човјек сажаљиво гледа свога познаника "Па јутрос читав град о томе прича". "Кад се то десило?, пита већ изнервирани познаник. "Синоћ, човјече". "Е, немогуће, јер ја сам јутрос видио Стојана. Баш је појео два бурека с месом у "Централу", а да је такво што направио синоћ, не би јутрос могао да једе бурек с месом", мудро закључује познаник. "Не би?... Велиш: не би? јетко говори човјек, ангажујући обадвије своје вијуге. Такви су у стању свашта да направе. Они упропашћују ову заједницу. Јеси ли чуо говор. То су ти елементи једни који разједају ову државу... Бурек с месом?... Пих! Они су у стању и тебе да поједу, а не бурек с месом" Познаник је био доведен у озбиљну недоумицу и сигурно би се окомио са свим својим жаром на Стојана, да се на вратима не појави - Стојан. "О, добро јутро, директоре. Сједи мало код нас мајка му стара, нијесмо се клали", пожури човјек ономдругом вијугом, која води рачуна "о свом послу". А ми баш мало о твојим колегама. Знаш, ово вријеме као да им није најнаклоњеније... О, боже сачувај, не мислим ја на тебе Стојане. Ти си, бре, прави народни човјек, што се каже... А за она кола - баш те брига. Ја сам увијек говорио да бих смио моју главу положити да су добављена на најпоштенији могући начин. Сад, скоро, кад је она прича била, посвађао сам се најмање са десеторицом пријатеља: ко, кукала вам мајка, тај не би на државне паре дигао руку прије него на своју мајку". Директор ce смјешка задовољно, познаник ce смјешка довитљивости ЧОВЈЕКА, а ЧОВЈЕК се смјешка својим вијугама. На крају испаде тако да кафе плати директор. Човјек се вареничасто смијешио. "Довиђења, мили моји, и срећна работа". Затим друга кафа, у другој кафани, код другог познаника. И - друга жртва. "Ама, то уопште није жена. То је жентурача, алапача једна. Погледај само каква јој је кућа. То је срамота... Па још - свега, него нијесам ја од оних што оговарају...." При трећој кафи човјек са двије вијуге дигао се у веће свере: "Ми данас апсолутно немамо умјетности. Погледај ти само како се сада пише, шта се све тамо трућа... То су најобичније мекиње. Гдје ти данас имаш једног... једног, напримјер, "Хамлета"?... Ух, кад се само сјетим "Хамлета": он мали... ето, мали, а стриц му, уф... Трагедија..." (Овдје би човјек са трећом вијугом могао пустити и коју сузу, али наш јунак има само двије и према томе очи су му остале суве). У четвртој кафани човјек са двије вијуге слистио је једног доброг пријатеља, изјавивши, без бојазни за своје достојанство, да је то ништа човјек, дволичњак и овијана фукара. У петој, деветој, једанаестој, петнаестој - свуда је био исти, а на изглед тако различит. Првога је, наравно, добио своју пензију. Идућег првог добиће је опет и - баш га брига.
|
