Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip


 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |



Одломак из књиге
Јоксим Радовић

ДОБРА НЕМА ЂЕ ЉУДИ НЕМА

Црногорске народне пословице,
изреке, клетве, благослови


Моме јединцу
МИЛОРАДУ
борцу Прве пролетерске
који погибе 1942. године
у борби за слободу


ПРЕДГОВОР

ПОСЛОВИЦЕ КАО КЊИЖЕВНА ФОРМА

Одувијек је у Црној Гори, у понашању људи, постојала усмјереност ка норми, ка мјери која показује суптилну осјетљивост за човјекову ситуацију, тежњу да се лична и ошта искуства сведу на лапидарне језичке форме. Човјек и генерације су се као такви губили у пословичном изразу, а остајала је да траје посебност њиховог животног, историјског искуства као нешто над лично, опште. На том путу од себе до општости, човјек као појединац је нестајао — постајао је појам зла или добра, љубави или мржње, другарства или издаје, чојства или нечојства.

Пословице су, изгледа, једина књижевна форма у којој нестају појединци, а остају међуљудски односи, остаје живот у својим есенцијалним збивањима без актера. Нема имена и презимена — остаје смисао. Нема строге географске локализације — остаје слојевитост друштва, његова класна и морална структура.

Пословичка форма настаје тамо гдје се сукобљавају друштвене супротности, гдје се води непрекидна, прикривена или отворе на борба до бити или не бити. Пословица се храни тим проблемима времена и претвара их у значење.

Језик се развио до семантачке осјетљивости за широку скалу човјековог значења и друштвено-историјских ситуација, и постигао моћ да сажме човјека и његово искуство, вријеме и људе, у облике који се памте, који немају временских граница. Језик и посебни друштвено-историјски односи толико су међусобно зависни, да се језик увијек препознаје по њима, а они по језику. У пословици, као безличној форми у односу на појединце — језик, као и пословица, показује своје неапстрактно поријекло. Језик пословице је напор прерастања јединке у друштво, друштва у човјечанство, дакле, појединачног и посебног у опште, и опет, у том општем, чување посебности тог пута.

--------------------------
--------------------------
--------------------------

Тако је и ова књижевна форма настала не из неке апстрактне потребе, него из историјске неминовности. Зато она садржи бит не особености одређеног историјског кретања, муке у којима се човјек отуђивао од себе, губио образ и срце, али и у којима се усправљао до моралне љепоте.

Вишевјековна борба црногорскога народа за постојање, за субјекатску историјску позицију, за слободу и социјалну правду афирмисала је жртвовање за те принципе као човјеков историјски смисао, погибију као испуњење човјекове дужности. Како су побјеђивале норме друштвеног и народног, националног интереса у свијести људи, тако је и пословица као израз тих норми постајала заједничка форма за њих, заједничка извјесност која је опомињала и показивала, разобличавала и афирмисала — не више људе као појединце, него њихове принципе. Личне подвиге опјевавале су епске пјесме, разне лирске форме изражавале су унутрашњост човјековог свијета, а пословица је постала друштвена резултанта која сажима и носи све врсте човјековог понашања, која „зна" све да постави на право мјесто, да свему одреди значење. Пословица није вид и форма апстрактног умовања о човјеку, његовој средини и историјској судбини, него сталан напор да се човјек одреди у времену. Зато је пословица дуго била жива форма црногорске народне књижевности.

-------------------------
-------------------------
-------------------------

Црногорско друштво је имало људе у којима су највише етичке норме биле близу свог оваплоћења. Њих мора имати свако друштво које се развија. Они који су се у свакој прилици држали тих норми, а уз то знали да их саопште живом формом, који су на лицу мјеста своју и туђу ситуацију умјели да уопште — били су посебно цијењени, као извор мудрости, као чувари општег искуства. Они су били израз опште моралне дисциплине — нијесу могли бити једно, чинити друго, говорити треће, важити за четврто. Људи, обдарени памћењем и језичком моћи непрекидно су дограђивали и изграђивали системе вриједности који су држали друштво. У њиховој стваралачкој свијести цјелокупна стварност је непрекидно подвргавана критичком увиду. Пословице су, вјероватно, књижевни род у којему је постигнут најкомплетнији критички приступ стварности, с поетском димензијом, без оног ефемерног чиме је врло често, оптерећена сатирична литература. Црногорско друштво је изградило и прототипове таквих мудраца, паметара (Мато Глушац, Сула Радов, Шуто Рогановић и други) које су људи свакодневно стварали, често им приписујући сопетвени критички однос према стварности, и тако пред влашћу стварали алиби за себе.

Јоксим Радовић је човјек у коме cv живјеле класичне црногорске етичке норме, један од посљедњих правих зналаца народних обичаја, од оних који су до танчина осјећали изнијансиране законе чојства. У њему је живјела наша традиција једноставношћу и достојанством које је резултат породичног васпитања и друштвене педагогије. Преко предања и богатог духовког насљеђа свога народа, осјећао је и носио у себи његово памћење, мудрост времена, и отуд увијек био окренут будућности.

Јоксим Радовић је црногорске моралне законе прихвато као нешто трајно по своjoј етичкој љепоти. Али, као трезвен и уман човјек, oсјeћao је пролазност једног система вриједности који се вјековима изграћивао крвљу, умом и срцеме најбољих. Неминован распад и споро превазилажење тог система подстакли су га да спаси дио његових вриједности и садржаја. Без искуства у том послу, он је ипак изабрао најбољи пут: биљежио је тачно оно што је упамтио и оно што је чуо. То је радио годинама, док није нарастао рукопис од неколико хиљада пословица и изрека. Тада је објавио „Збирку народних изрека" у издању „Графичког завода" у Титограду, 1962. године. И послије тога је наставио, иако у дубокој старости, да прикупља и да се cјeћa.

------------------------------
------------------------------
------------------------------

Аутор је многе пословице забиљежио и знао у више варијанти. Ми смо бирали ону варијанту која је најкњижевнија. У избор смо унијели и варијанте које нам је аутор саопштио, ако су нам се учињеле успјелије од оних које су објављене.

Жељели смо да овим избором проговори књижевна љепота једног вида црногорског народног стваралаштва, а тиме и љепота личности најрепрезентативнијег нашег савременот скупљача и ствараоца у тој области — Јоксима Радовића.

Бранко Бањевић
Милорад
Стојовић

 

ДОБРА НЕМА
ЂЕ ЉУДИ НЕМА


ПОСЛОВИЦЕ

ШТО ЈЕ СА СВИЈЕТОМ

— ТО ЈЕ СА ЦВИЈЕТОМ

Ајвана има ка на гори листа.

Ако бруку није тражио, она му је дошла сама.

Ако не можеш како оћеш, а ти како можеш!

Ако с бруком преноћиш, сјутра си сам брука.

Ако се не јавља у јесен Даница, не сије се шеница.

Ако се са злим дружи, брзо се на зло тужи.

Ако су браћа, нијесу дружина.

Ако су у селу ајдуци и у пољу су вуци.

Ако твори ка што збори, у дружини друга нема.

Алал и ђаволу ако ме други пут превари.

Аманет је тешка обавеза.

Бег кад остара цио свијет мрзи.

Без друштва нема успјеха.

Бесмислица је звијезде бројити.

Биј се бруко, имаш с ким!

Бјен зна како боли, а сиромах како се моли.

Богат воловима, сиромах синовима.

Боље живе они који мећу у гушу, но они који мисле за душу.

Боље и роб но ладан гроб.

Боље је и сам играти но у слабу друштву.

Боље се замјерити богу но народу.

Вазда гледај да се до паметна нађеш!

Вазда је био туђа вечера.

Вазда мисли на смрт, ка гладан на љеб.

Вазда мисли што ћеш рећи и ђе ћеш лећи.

Бал времена преко њега пређе.

Ведри Божићи, празни кошићи.

Велике рибе гутају мале.

Великима су и прохтјеви виши.

Великима су доали посли, а велике мане.

Великима мане под народни језик стоје.

Великима и добро и зло иде лакше.

Велики мање за душу маре.

Велики само у страху бога позову.

Велики често забораве оно што су рекли.

Више би било добрих да није зависти околине.

Више виде четири ока но два.

Више земља држи рђе но добра.

Више је адета но народа.

Више је вјера но нација.

Више је дана но живота.

Више свјећица, мање кише.

Више се плаши села но бога!

Више су силе вода и ватра но људи.

Више попова пјева за гушу но за душу.

Виши је зазор шпијати но красти.

Вишина сад умиру од јела но од глади.

Вода све однесе, а срамоту не може.

Воли би с паметним плакат но с аветним пјеват.

Воли би до ноћи но његове помоћи.

Воли је да му завиде но да га жале.

Воли сам себе но тебе!

Вријеме и љуте ране залијечи.

Вријеме једино све лијечи.

Вријеме месо једе, а вријеме кашу брка.

Вријеме никог не чека, но полако одмиче.

Вук који стреца не једе месо.

Вук чучалица ни стрвину не нађе.

Гадно занимање шпијање.

Газда једе кад оће, а сиромах кад има.

Гвоздена врата отворе уљудне ријечи.

Главом се зид не ломи.

Гладан вук ни мајку не поштеди.

Године дају, године узимају.

Гризе себе и око себе.

Губити се може само оно што човјек има.

Губу излијече људи, али срамоту не могу скинути.

Гују не дирај, дако те размине.

Гура лажу да би престига истину.

Да бог поубија криве, колико би остало правих?

Да је главе, капа с ње не би падала.

Да је зао колико и грдан, не би друга на земљи имао.

Да није вјетрова, пауци би небо прекрили.

Даровни колач често у грло западне.

Девет пута кумоваше, најпослије се поклаше.

Десном дава, лијевом узима.

Доба га је прегазило.

Добар жар у церов пањат тиња.

Добије на крају свак два метра земље.

Добро му је ка босу по трњу.

Добро народ крије, а срамоту кити.

Док једноме не мркне, другоме не сване.

Док куца репом не мане, пас за њу не 'аје.

До краја живота сваки је дак тежи.

Домаћи конат ријетко на пут ваља.

Доста је и ђаво обуће раздро док је правду срио.

Доста незбринутих има у божијем обору.

Дочекаше га ка пса у цркву.

Дроби воду кокошкама.

Други пут се лисица не хвата у гвожђа.

Дуже живе мрзни но мили.

Дуже живе несрећни.

Дуже живе узме и бруке но добри људи.

Дуже живе они којима се нико не боји.

Дуже живи да горе дочека.

Дужем животу паметни се не веселе.

Дужи живот — виши јад.

Дужи живот теже дане доноси.

Ће зајам нијеси оставио, не тражи га.

Ђе људи намјере ту бог подупире.

Ђе му глава ту му рана.

Ђе нешто гмиже ту има нешто живо.

Ђе се вране окупе, стрвини слуте.

Ево јада окле се не нада!

Жали га жива, а на мртва бачи шаку земље!

Жалостан је сваки скуп ђе људи нема!

Жар љубави често опече.

Жа умријет, а мука живјет.

Жедни ђаволи један другом крв пију.

Жив зло, а мртав добро.

Живи да је више живих.

Живи завиде мртвима.

Жив и здрав рјеђе на смрт мисли.

Живи и помаже да други живе.

Живи и размишљај да ћеш некад остарат!

Живи како ко зна и умије, а не како ко има.

Живи ка ничи пас.

Живио и умро без длаке на језику.

Живи о муци ка торба о куци.

Живите живи да ве не претекну мртви!

Жив је мртав.

Живјети само за себе најтежа је дангуба.

Жив нико неће у земљу.

Живот бадава има ко не зна да га чува.

Живот без начина, дан без свијетла.

Живот без људи је гори но у гробници.

Живот ваља за оне који за њега знају.

Живот дере без мјере.

Живот држи та зла ужица крви.

Живот имају многи, али за њега не знају.

Живот је кратак, а смрт је свакоме сигурна.

Живот је лакши аветнима него паметнима.

Живот је ред бројаница који се никад не преброји.

Живот мијења свакоме облик.

Живот му је омрзао, али нема куражи да га укине.

Живот му је тежи од смрти.

Живот не вриједи ономе ко га не штеди.

Живот послије смрти припада мало коме.

Живот траје колико љетња роса.

Живот цијене кад га изгубе.

Живот чувају и користе паметни.

Жив све оће, а мртав само земљу.

Живу аферим, а на мртва шака земље.

Жудан истине живи у лажаво друштво.

Жишка и мала кућу запали.

Жишка плане, а јунак устане.

Заједно вијек вјековаше, па се тек на крају познаше.

Залуду се боде шути с рогатијем.

Залуду се несрећним помаже.

Залуду ти кољено кад ти је огољело!

Зао је посао који сунце не грије.

Запамтио је ђе лежи зец.

Заслужан се вазда добру нада.

Заслужни и послије смрти живе.

Заслужну се све муке цијене.

Земан доша, ваља мудровати!

Земан доша, ваља устајати!

Зла лако дођу, а тешко прођу.

Зла сјекира само клине ломи.

Злато ни у буњиште лик не мијења.

Зли дан, а гори пазар.

Зло говедо довијек јуне.

Злоћа брже расте но прољећња трава.

Злу браву зла паша не фали.

Злу шкоди све што добру годи.

Зора је претходница дана.

Зуб времена многе је пресјека.

И богу досаде честе молитве.

Иде вријеме и носи тешко бреме.

И животиње се чешу тамо ђе их срби.

Избио му је гост на нос.

Изненађен — побијеђен.

Изненађен — обезнањен.

Има и оних који кроз смијех уједају.

Искреност је добра особина, а преискреност глупост!

Искушење је често грка чаша.

Историја је дјело народа.

Историју малодушни и неваљали поткраћују.

Историју не цијене они који је не знају или који у њу дијела

            немају.

И то није мило, али кад је било. ..

И то he проћи, па ће друго доћи.

Јадан је закон који ћефови тумаче.

Један глас на небо, други на земљу.

Један замах свијетли образ, други замах црни образ.

Једна брука доста довијека.

Једни граде, други обаљују.

Једни граде, други поткопају.

Једни другима познају гуњеве и гаће.

Једни на земљи, а други у земљи.

Једни слатко пјевају, други горко кукају.

Једни увијају, а други развијају.

Једно труло зрно зарази цио кош.

Једну рекао, па џамадан стекао.

Кад велики гријеше, мали грехове плаћају.

Кад грми и лав у јаму стрепи.

Кад загазиш, гледај да изгазиш!

Ко високо диже нос, бјежи од њега!

Ко више себе пљује, на образ му пада.

Ко вјештије тражи, лакше добије.

Кога вријеме прегази, боље да се није ни рађао.

Ко главу диже превисоко, пане предубоко.

Ко гледа унатраг, паде унапријед.

Ко задоцни у школу, мртав иде у пензију.

Ко зури, лако се претури.

Ко изгуби нешто, прво своја њедра препрема.

Ко изостаје, лако не пристиже.

Ко је био арамбаша, тешко буде козопаша.

Који коња сламом храни, сам кола вуче.

Ко касније устаје, обуће му нестаје.

Колико брига има, од њих би стог садио.

Колико год је живио, ако је поштено умро, доста је живио.

Ко људе прати, паметнији се кући врати.

Ко не вриједи себе, не вриједи никоме.

Ко не чува аманет, бјеж од њега!

Ко пази и поштује заслуге других, његове расту.

Ко поједе гадно на гладну годину, не опра уста на родну.

Ко пориче заслуге других, својих нема.

Куни се громом, али кад грми не стој под више дрво!

Многи посли рађени у младост, грки су у старост.

Миришући ружу, можеш срести змију.

Најгоре је бреме зло вријеме.

Најгори је прекорени залогај.

Најтежи су човјеку дани кад све бриге сведе на једну.

Најчешће опече потајни жар.

Намири у човјеку животињу, па да добијеш анђела.

Не био те бјени!

Не дај боже горе, овако се може.

Не иди у цркву ако нећеш пред попа клечати!

Не играј се ватром да те не опече!

Неко је газда, а неко убазда.

Неко се сакрије за сламку, а неко не може ни за Ловћен.

Не куди коња кога нијеси јахао.

Нема тежег терета од гриже савјести.

Ненадне од кума и брата су најтеже.

Ненадни колач тешко у грло запане.

Не сијеци грану на којој стојиш!

Неће мријети без сјркире!

Ни гром не удара вазда на једно мјесто.

Није све ни у залогају.

Није му вас свијет својта, иако му је бог отац.

Није ни он бога каменом гађао!

Нијесу вјечите ни срећа ни несрећа.

Нико не брижи за муке великих.

Ни у рђава вјере, ни у трговца мјере.

Његове жеље руше темеље.

Његови и кокотови пилад легу.

Њему и вода узбрдо тече.

Ово су они исти, само што су капе промијенили.

Окле се нада да га сунце грије, отоле га мраз бије.

Од малог до великог је млого, а од великог до малог — ријеч.

Од зла има и горе.

Од кога је, премного је.

Од шта вакат, од тога вријеме.

Опарен кашу лади.

Под земљом се вулкан спрема.

Праве рачун без крчмара.

Пред зору се мрзне.

Преде баба лан да јој прође дан.

Преко мртва лава и миш прескочи.

Претресају свијет на решето.

Претеже му дара мјеру.

Ради сирота сунце грије.

Радује се, ни сам не зна чему.

Рана грмљавина кишу доноси.

Рече мукло, ал' му се чу далеко.

Сам пао, сам се убио.

Свака душа о свом гркљану виси.

Сваки је зулум од нељудскога.

Сваки се ћар скупо плати.

Свак је на свој начин зао или добар.

Свак мјери својијем аршином.

Све је лакше губити но образ и ђецу.

Све чини тачно, а не зна што ради.

Све што се изгуби нађе се, осим образа.

Сви људи један другоме дугују.

Сије памет, да је мудри нађу.

Сиј и со, кад ти друго сјеме не клија!

Ситне душе ситне после раде.

Сјевер дува те му кућу чува.

Сједи руга крај пута — свакоме се руга, а њој свак.

Слатка је вечера са алалом стечена.

Стар човјек ка дијете.

Топло му је око срца, као да је са синова гроба дошао!

То ти је здраво ка вода у решето.

То је рај у који се ђаволи одмарају.

Ћукнуо је пријед но је остара.

У гунгули паметни не траже мјесто.

Удри змију у главу и прибиј је у траву!

У друштву незнаних и паметни се губе.

У друштву несрећних и срећни није срећан.

Узело се зло и горе да се мало разговоре.

Узела се узма и невоља.

Узјахао зао на горега.

Умрије, а живот не позна.

У његов млин на шести прст мјере.

Ука на вука а лисице меса једу.

У саћу данашњице има и његова кап меда.

Усне стара боле зато што саме собом говоре.

У што се загледао, оно лако не да.

Чиста се злата рђа не хвата.

Што ближе оку, то ближе срцу.

Што је ближи, то је ружни.

Што је дужи живот, то је више спрдња.

Што је змија шаренија, отрова је пунија.

Што је са свијетом, то је са цвијетом.

 

ЈЕДНОМЕ ЖИВОТ ПРЕЗИРЕ,

ДРУГОМЕ СМРТ ПОШТУЈЕ

Ако речеш, по цијену главе не пореци!

Ако се туђој несрећи весели, нека се својој нада!

Ако си себе пријатељ, пази на своју ријеч!

Бој љути бије искуство и прегнуће.

Боља је његова једна ријеч, но нечи цио вијек.

Боље је и самовати но срамотовати.

Боље је не рећи но порећи.

Боље своју главу сву разбити, но туђу мало куцнути.

Боље су нечије ријечи, но нечи дукат.

Вазда мисли поштено.

Вазда човјеку нешто недостаје.

Више вриједи дан љуцког живота но нељуцког сто година!

Више вриједи но што свиди.

Више је ваља другијема но себе.

Више нељуди земљу гази но људи.

Више задржи у себе но што си наумио рећи!

Више шутње, мање љутње!

Гледај пред собом и мисли вазда на боље!

Дај му руку да не остане за бруку!

Да му даш сто добара, ниједно не би себе оставио.

Дао би и од љешника.

Двије вјере цио свијет има: истину и лаж.

Добар пас не слуша лавеж жуга.

Добар човјек као добар дан.

Добри и паметни су увијек најмлађи.

Добрима се иза очи збори, а злима у очи.

Живи за срећу других.

Жудан је свега умро.

Жуди за немогућим, а не мисли до кад ће.

Жуч му није грка.

Зазри, али не презри.

Зајам не враћају који имају, но који ријеч чувају.

Залуду му све ако није човјек.

Златом се мјере сви метали.

Злу се ничијему не смиј, да своје кући не нађеш.

Змију удри, маћеху размини, да ти лако образ не поцрни!

Има једно око, али њим види далеко.

И то гa зло нађе, а он из коже не изађе.

И то му би, а он оста жив.

Јак је само онај ко је од себе јачи.

Једанпут се мре.

Једновремено дима и кује.

Једноме живот презире, другоме смрт поштује.

Кад се порадује туђему колачу, нека свој пече.

Ко другима на мало замјера, себе потцјењује.

Ко се зори срећи других, нека се својој нада!

Ко није вјеран себе, није никоме.

Не наслади се ничијој невољи!

Непросто ономе ко ме једном превари, а просто ономе

ко ме други пут превари!

Не срамоти друге, да не будеш сам осрамоћен!

Није доста опростити, но и заборавити.

Његове су ријечи као брда тврда.

Његове су ријечи за заклетву.

Његову ријеч заклетвом потврди!

Пиши како збориш, а мисли поштено!

Право и дужност су браћа.

Ради добрих људи и сунце грије.

Скупи руке од туђе муке!

Спаси и ковника у невољи.

Тешко ономе до смрти ко се у зло упрти.

Туђе не дирај, а своје чувај!

Убити зликовца више је задужбина, но гријех.

Укроти језик да не рече слабу ријеч.

Учини добро да ти се врне добром.

У што вјерује оно и поштује.

Често су заједно: час' поштује к добра душа.

Човјек жели вазда нешто новије.

Човјек жели честе промјене.

Што је на челу више бора, то је у глави више брига.

Што му је на срцу, то му је на језику.

 

ВИШЕ МИСЛИ, МАЊЕ ЗБОРИ

ДА ТЕ ГОРИ НЕ ПРЕКОРИ

Аветна и пут брзо позна.

Ако ишта зна, школу дома има.

Беспамет је најгори зулум.

Блеји ка неслан брав.

Боље да ћути онај ко мало зна!

Боље је знати но смјети.

Бољи је одсјечен језик но необуздан.

Брбља ка жрвањ на влажно жито.

Брбља ка коза преко сува листа.

Бржи му је језик но памет.

Брза му је памет ка звук.

Брзо грађено, недограђено.

Брзо збори, али мало твори.

Брзо иде ко под капу мало носи.

Брзо је ишао, позно стизао.

Брзо — ни збори ни твори!

Брзо обећао, брзо се кајао.

Будали је свеједно како га зовеш, само му дај да једе.

Вазда мисли што ћеш рећи и — не пореци.

Вазда ради и мисли што радиш.

Вазда слушај мудре бесједнике.

Вазда учи и запамти, неће бити много.

Виша је спрдња препамет, но аветан.

Више вриједи знање но имање.

Више зна кад спава но многи кад гледа.

Више зна но изгледа.

Више зна но казат умије.

Више мисли, мање збори, да те гори не прекори!

Више уче они који знају.

Вода му у глави мјесто мозга стоји.

Врат сломио што није видио.

Глава му шобоњи ка празно улиште.

Главом и петом једнако мисли.

Грђе посрће ко не зна но ко живота нема.

Гризе ријечи ка коњ ђем.

Да није будала, не би било ни шала.

Девет паса не би му главу изјели, а зна колико врабац.

Дивна му је капа, ако има што под њом.

Дивну главу беспамет наружи.

Док је год бестија адвокати неће бити без посла.

Ђе се бруке сретну, ту се о памети не збори.

Жгољав, али у памет развијен.

Залудње послове незнани раде.

Зла је залога неразумна глава.

Зла је мана усијана глава.

Зла памет вазда води у беспуће.

Зла памет вазда носи срамоту.

Злом памећу се несрећни зоре.

Злу истину паметни нерадо причају.

Знање је имање.

Знање и ружну главу украси.

Ко брзо броји, лако се заброји.

Ко брзо прекида, брже се каје.

Ко брзо суди, брзо се и покаје.

Ко више зна, више и ваља.

Ко доста зна, свега има.

Колико зна, толико и ваља.

Колико зна, толико и може.

Ко много збори, брзо се у досаду претвори.

Ко олако суди, може да полуди.

Ко са бравима живи, мало више од њих зна.

Ласта брзо лети, али соко брже стиже.

Мирну воду људи без пробе не газе.

Нагао ка зец у прољеће.

Најсигурни заклон човјеков је глава.

Не вјеруј брзорекима, јер како реку онако и одреку.

Не живи ко има, но ко зна и умије.

Незнани не мисли за душу но за гушу.

Не зна што говори, а не умије да ћути.

Не зори се ко има одијело, но ко га зна обући.

Не преноси све што чујеш!

Није паметан ко много говори.

Није паметан ко преко реда говори.

Његова глава врело знања.

Његовим се знањем свијет служи.

Његовим се знањем свијет разговара.

Његову памет — мачку о реп.

Његову памет — у зановет.

Облесавио ка брав без соли.

Од бестилука нема горега беглука.

Он зна и умије ка да је учио код кадије.

Оставио мачка да му рибу чува.

Памећу спор, а у ноге брз.

Свашта збори, ко за образ не мари.

Све се зна, али се не зна крај животу.

Све што брзо ври, лако преври.

Табане обија пратећи туђе послове.

Тражи низбрдицу да се лакше сурва.

Толико и зна колико прича.

Уста су му пуна ријечи ка врело воде.

У чађавици кука, а у кули ћука.

Што предвиди аветан, то не сврши паметан.

КО НА МУЦИ ПОПУШТИ,

НЕКА СЕ ОБРАЗОМ НЕ КУНЕ


Боље је да се кућа утре, но да се издајничка зове.

Ко на муци попушти, нека се образом не куне.

Најгора је ископина зли син.

Ни земља не прима издајнике ка друге људе.

 

БОЉЕ ЈЕ НЕПРАВО ТРПЈЕТИ

НО НЕПРАВО ЗАРАДИТИ

Боља је домаћа школа но факултет.

Боља је и смрт у кућу но будала.

Боља је и посна чорба но празан ваган.

Боље да кућа нема шљемена но да нема домаћина.

Боље ишта него ништа.

Боље је бити задужен но наружен.

Боље је вјероват својим очима но туђим ријечима.

Боље је да га пријека смрт дигне но родитељска клетва

стигне.

Боље је да човјек израсте из нуле но да се у њу претвори.

Боље је дијелити но просити.

Боље је добро слушат но лоше заповиједат.

Боље је имати и вишу штету но мали пријекор.

Боље је имати и мало памети но брдо снаге.

Боље је и црн ђаво но комшија зао.

Боље је мислити што ћеш рећи, но што ћеш јести.

Боље је неправо трпјети но неправо зарадити.

Боље је поштено сиромаштво но нељуцко богатство.

Боље је с миром ћутати но с ђаволом фукати.

Боље је с мудрим плакати но с лудим пјевати.

Боље је тријезан умријети но пјан живјети.

Боље је убит себе но другога.

Боље је у добру плакати но у злу пјевати.

Боље је у љубави посно но у свађи с медом.

Боље је ћутати но блебетати.

Боље се на земљу мучити но у земљи ћутати.

Боље се с пута вратити но са злим одити.

Боље се поштено скрити но срамотно појавити.

Боље се с чојком бити но с погани јести и пити.

Боље се у себе уздати но у друге.

Боље у главицу но у тавницу.

Бољи је паметан с маном но незнан с хвалом.

Бољи је паметан укор но незнана похвала.

Гора је зла памет но сиромаштина.

Горега посла нема но свој љеб јести, а туђе после пратити.

Горе је бити свашто но ништа.

Гори је изрод наживо но ископ намртво.

Гори је шпијун од свега.

 

БОЉЕ ПРИЈЕ НО ПОСЛИЈЕ

Ако су му плаћу дали, нијесу му кожу купили.

Бег је беговао па на крају липсао.

Без елана нема добра дана.

Боље је и туђе сукно ткати но без посла сјеђети.

Боље прије но послије.

Бољи је један удар мотике но сто молитва светима.

Више винограду вриједи мотика но молитва.

Више твори но збори!

Вриједан и ђаво ручак заради.

Глатки длани, а празни стапани.

Деветоро браће, а једне гаће.

Док је жњела, дотле је и јела.

Докон поп и телад крсти.

Други чувају, а он музе и стриже.

Ето њега и његова посла!

Зла година нерадницима често дође.

Зла је јеђа, а још гора међа, па зла кула оде по долини.

Зла је навика туђу муку јести.

Зла преља, још гора куђеља.

Зли радници никад сигуран алат не носе.

Зли орачи плитко ору.

Зло радио горе се ранио.

Злу мајстору и чекић фали.

Злу прељу пете од прешлице боле.

Зној се с чела у масло претвара.

Један али вриједан.

Још једе љеба на туђе зубе.

Кад немаш свога посла, ради и туђи.

Млад делија, стар просјак.

Не висе колачи о драчи.

Нема умијешено па објешено.

Није му бог вилама набачио но га је крваво зарадио.

Овај је цио вијек празну сламу млатио.

Он збори, а други му твори.

Од таквог брашна нема љеба.

Пада му готово ка с неба.

Плуг и брана, свачија су рана.

Тешко ономе ко чека да му само дође.

Узурни се људи нерадо сријетају.

Хљеб дебели натире, ко по баштини ђубре растире.

Чиста зарада, најслађа наслада.

Човјека без посла рђа бије као раоник у ћошак.

Што је тешко зарадио, то је скупо цијенио.

Што не даш другима, не тражи од других.

Што је зло рађено, у горе ће умријети.

 

БРАЋЕ ЈЕ МАЛО, А СВАТОВА ДОСТА

Ко неће брата за брата, он ће јабанца за старјешину.

Боља је другарска топлина но сунчана.

Боље се са добрим бити но са злим јести и пити.

Пријатељ ти мане у очи броји.

Браће је мало, а сватова доста.

Другарство је ближе но братство.

Друг на друга гледа у невољи.

Жали и помози жива пријатеља.

Ко брацку не цијени, своју срамоти.

Ко нема брата, нема ни уздана свата.

Ко не воли брата, тај под старост скита.

Нема ближег сродства од искреног другарства.

Нема брата што не роди мајка.

Ниједна крвна веза није јача од другарства.

 

БРУКЕ НЕ МУЧЕ НО БУЧЕ

Брука бруку пронађе.

Брука бруку фали.

Брука времном сва огњишта обиђе.

Брука има које живе више вјекова.

Брука је и једна у племе доста.

Бруке граде бог и људи.

Бруке не муче но буче.

Бруке рађу несрећна огњишта.

Бруке се и проз врећу виде.

Бруке се и саме покажу.

Бруку не мјери.

Виша брука дуже живи.

Дијеле бруке на буљуке.

Ето бруке, а ето срамоте, побише се два рођена брата.

Не умије скрити ни казати.

Не жали га од муке но од бруке.

Не зна мука што је брука.

 

КАПАЦ НИЈЕ НИ ОД СВОЈИХ ГАЋА

Гласно збори, а реп вазда подвијен носи.

Глас о његовој смрти неће прећи праг његове куће.

Глас његов се није никад чуо.

Доста је што га и у кућу чују.

Доста му је и што се по земљи вуче.

Живи да једе, а једе да живи.

Злу козу ни вук не коље.

Јади, да се чојку згади.

Капац није ни од својих гаћа.

Кога је бог покара, не треба га више карати.

Набија се ка кила на дрво.

Набија туђа огњишта.

Та змија не уједа.

У јада нема нада.

Штета понесе што и на Божић изије.

 

У ИЗРОДА НЕМА РОДА


Аврамово кољено, али је огољело.

Ако је зао отац, син је, обично, још гори.

Ако краде отац, син ће краст и убијат.

Ако се добар човјек изроди, свак жали.

Ако се с' бруком родио, са њом ће и умријет.

Боље је носити жалосно срце но постиђен образ.

Виђи мајку, па проси ђевојку.

Виша ђеца — виша брига.

Гледај коња каквога је врата, а ђевојку кавога је гњата.

Дебео коријен дуге млазове пушта.

Девет сина није доста, а некад је и један много.

Добар је и такав какав је, јер није имао окле бити бољи.

Ђе се не замеће, ту се и не рађа.

Ђе се не подижу малени, ту не нарастају големи.

Ђе се роди зли, нађе се и гори.

Зао је истраг, а гори зли натраг.

Зао је род за који ни село не зна.

Зао отац, још гори син.

Зла жена гору ђецу рађа.

Зла жена сва зла у кућу унесе.

Зло рођено, горе подњивљено, за пријекор роду остављено.

Злу жену не роди добра шћер.

Злу оцу је лако бити син.

Злу срећу подиже да му ни свијећу не ужиже.

И црклој кози реп стоји навише!

Какви су родитељи на огњиште, онаква су ђеца на буњиште.

Крсти вука, вук у гору.

Личи сам себе.

Нема људи ђе није и изрода.

Ниједно зло не дође без прћије.

Његово га је огњиште на зло упутило.

Од зла рода — биједа.

Од изрода вазда пријекор.

Одрекао се од изрода, а не од сина.

У изрода нема рода.

У изрода се ни мајка не узда.

Што се зло роди, наопако до гроба оди.

 

ГРКЕ ЧАШЕ ДРУГИМА НАЛИВА


Ако га и у сну снијеш, на јави се надај бруци.

Ако не умије поштоват друге, умије брукат себе.

Ако није разбио колијевку, кућу оће.

Ако поткопаје своју кућу, туђу he запалит.

Бадава све има ако образа нема.

Без образа живот је грђи но смрт.

Безобразлук и несојлук су родна браћа.

Безобразна није лако застиђети.

Безобразну фали само образ.

Бесједа му грош не вриједи.

Бијел као бијел снијег, а опак ка црн ђаво.

Бисер се пред свиње не ставља.

Ближи му је гријех но кошуља.

Бољи је шарен пас но шарен човјек.

Боље да блебеће но да клевеће.

Боље и без носа но без образа.

Бољи је блекнут но помуст.

Боље да нема главе која мисли само за себе.

Брацка црнокопица!

Вазда је био само сам за себе.

Вазда је био слаб господар своје ријечи.

Вазда је бројен у задње.

Вазда је зна што у село жене раде и говоре.

Вазда је готов на слаб чин.

Вазда игра на туђу карту.

Вазда за другога слабо рече.

Вазда је пратио туђе после.

Вазда му баста прићи горима.

Вазда му на врх језика стоји слаба ријеч.

Вазда му шкрипе зуби на туђу муку.

Варалица поглед скрива и погледом краде.

Високо лети, ниско пада.

Високог је стаса, а нискога гласа.

Више зијева но му се глас чује.

Више је присмочио но што је прискочио.

Више личи на све друго но на човјека.

Више се у људе не пише онај ко погази своју ријеч.

Вода све опере, осим црна образа.

Вратом народ гледа.

Гадан гадно рече, а још гадније уради.

Гаће га бране да га женом зову.

Главу за њега залажу други, а он ни за кога.

Готов је да за свој интерес и своју ђецу оговара.

Готов је да и ђавола осамари.

Грке чаше другима налива.

Дебело му је чојство ка конац у пауковој мрежи.

Девет кожа има на образу.

Добар је: оца мрзи, мајку бије, а комшилук срамоти.

До краја живота много је зборио, а ништа створио.

Док је трајао за њим си лајао, а кад је нестао и ти си престао

Дража му је туђа мрвица, но свој товар.

Душом се куну и највиши зликовци.

Душом се најчешће куну грешници.

Душе нема, а образа нема, па се за све што не ваља спрема.

Ђе је динар, ту он нема ни душу ни образ.

Ђе кучка лоче, ту и лаје.

Ето му посла: нико не зна што збори.

Жалац му је дуг, а образ шкур.

Живи да је више бруке.

Живи Живко, али га не познаје нико.

Живи за вишу срамоту.

Забанио ка љешник на тепсију.

Живи и замјера другима, а сам свашта чини.

Заборавио на образ.

Завири му у душу: тамо има дубоку провалију.

Задњи му крај управља првим.

Зајам не вратио, образ скратио.

Зајмио би ђаволу нож.

Злога гласа а црна образа.

Зоран виђет, ал' никакав свиђет.

Зоран гледат, ал' никакав чекат.

Зором зоран, а увече презрен.

Избио би и брацко око само да сједне високо.

И лажу скупо прода.

Има грчих пољубаца него удараца.

Искобио је себе, а како неће и тебе.

И у гробу ће му бити неправо и тијесно.

Јуче је мајку био, а данас се богу молио.

Кад се смије најгоре ти мисли.

Каква су му дјела, лијепо му је кад га сунце грије.

Коме образ не смета, тај се лако храни.

Конта нема што ће коме бити кад ће само себе угодити.

Метнуо образ под ноге, а за душу и не мари.

Најгори су они којима није ништа свето.

Не хвали му вјеру.

Најгори ајвани иду на двије ноге.

На памук уводи, а на трње изводи.

Не ваља му пјесма ни пјевање.

Не вриједи ни шупље зрно боба.

Не жали што је сиромах, но што му је брат газда.

Не убиј га по џепу, не мари он за образ.

Ни у сан ми се не снио!

Његова амбиција би море замутила.

Највиши је грешник ко се никад не покаје.

Није добро варати никога, а најгоре је варати себе.

Његова ријеч — варен боб.

Његова школа свијету досмрђе.

Његово се срце свачијем злу радује.

Његово срце игра кад види да се други муче.

Његову ће душу ђаволи клијештима вадити.

Овај мисли да ће и у гробу јести.

Обрука је и девето кољено.

Обрука је себе и до себе.

Оде му стид у зид.

Он за образ и не мари када има да се ћари.

Он је с малом бруком рођен, а с великом he умријет.

Он мисли да небо носи на плећима.

Он се од људи не стиди.

Отишао да заради и донио да се срами.

Позајмио образ у крмаче.

Постојан ка врбов клин.

Пошто је са образом начисто, за друго му је свеједно.

Преко тврда образа на власт сједи.

Привезао зобницу за задњицу.

Прошлост је заборавио, а на будућност не мисли.

Са сваким лијепо, а ни с ким искрено.

Својим радом је своје огњиште угасио.

Седам пута вијетао, а на крају све лагао.

Слабо радио, горе доживио.

Стао је ногом на љеб.

Сузу из ока, смијех из срца.

Тај се не црвени колико кам у ладној води!

Тврду вјеру за ништа залаже.

Тврђа му је вјера од ибришима.

Тражи зачепицу да би боље лаја.

Трговину води и својим образом.

У бруке су очи од сурутке.

У мајчиној је утроби затрован.

Умро је а на образ није никад мислио.

Што не види на то не завиди.

Чу ли га, виђе ли га!?

Чини му се да небо главом доваће.

Што ми ближе стоји, то ми теже мисли.

 

ЗЛО МИСЛИ И МАЈЦИ

КАД МУ РУЧАК ДАЈЕ

Жудан је зла.

Зла намјера, готов злочин.

Зла освета, грдна штета.

Зло зборио, а горе створио.

Зло мисли и мајци кад му ручак даје.

Зло смишљено, горе урађено.

Зло створио, а није се претворио.

Злочини не застаријевају.

Ко зло уради, мирно не спава.

Кумовала му је туђа вода.

Осјекао је своју руку, а што би урадио од моје.

Оштре сабље да нејач сијеку.

То је доброчинство у крв окупано.

 

ОД ЊЕГОВА ЗЛА

УСАХНУЋЕ МУ ТРАВА НА ГРОБУ

Ако зло видиш први, чувај се од другог сусрета.

Ако не разбира што је слабо, никад не чини што је добро.

Ако се зли удруже, за дуго им се траг познаје.

Благо дому у који не дође.

Већа му је злоба но снага.

Више је у свијету иле но искрености.

Више мрзи туђе добро но своје зло.

Више распирује но што умирује.

Да гледа ђе му племе гори, стало би му срце на мјеру.

Да има више дружине земљу би опустили.

Да је по вољи злих, сви би добри помрли.

Док ти виком, други ће с бруком.

До подне себе мисли о јаду, а послије подне свему свијету.

Жив није, ако некоме није подвалио.

Жље снио, а горе видио.

За зла чојка пријекор не пријења.

Зао је ко себе у ракију попије.

Зао је који истину не поштује.

Зао је ко не зна, а научити се не да.

Зао је син који растури котац који му је оплео отац.

За озлоглашена и једна ријеч доста.

Зла памет се не да научити.

Зла стварају зли људи, а не бог.

Зла ћуд не нађе лако разоноду.

Зла ћуд пријатеље не купи но разгони.

Зле су навике скитање и оговарање.

Зли горему на весеље иде.

Зли горему за ђевојку пође.

Зли и гори па се не зна ко што збори.

Зли људи вазда свађу траже.

Зли су људи гори од злих година.

Зло је радио и млад, а не стар.

Зло мисли и кад спава.

Злом је злијем задовољан.

Зло не мисли никоме док спава.

Зло ради кад својој мајци зло жели.

Зло се горим ћера.

Зло чуо, горе пренио.

Злу је школу усавршио и она ће га у зло зајмит.

Злу крв ни свети не умири.

Из очи му тешка злоба вири.

И кад спава некоме о злу мисли.

И у сну склон злим дјелима.

Кад је зло готово лако га је описат, али није исправит.

И у цркву некоме зло мисли.

Једе сам своју жуч.

Ко другима зло жели, томе зло само дође.

Кад нема коме другоме, сам себе вади очи.

Ко њему запане за око, томе је кратак вијек.

Међу зле се пише ко и двије слабе рече.

Најлакше се научи зли занат.

Не дај боже људима што им он мисли.

Не дао му бог што он жели другима.

Није миран док некоме зло не спреми.

Њега више води злоба но памет.

Његова је колијевка зло за народ повила.

Његови зуби би се у мајчину гушу зарили.

Њуњкајући свакоме зло мисли.

Њушком рије да бруку изрије.

Од зла довијек зло.

Овај носи змију под кошуљом.

Од његова зла усахнуће му трава на гробу.

Од његове душе на јаде је околина.

Од кад је челом земљу така, никад није добро помислио.

Он другима очи вади, а њему бог неће његове.

Очи му једно другоме добро не мисле.

Печене очи имају сви зликовци.

Прећута истину, повладио зло.

Радос' му је туђе зло.

Радује се муци других.

Разбио је своју, а шта би урадио од туђе куће.

Сазрио да се састане са злима.

Сам своје кости пребија кад не може другима.

Сам себе добро не мисли.

Свако зло за собом вуче и горе.

Сјутра мртав они коме он добро жели.

Стаде му срце на мјеру — виђе зло другима.

Томе свака длака на глави мисли о јаду.

У брата се често излеже злотвор.

Удружили се зли и гори.

У дружини по злу друга нема.

Циједи му крв ка паук муви.

Чачка туђе мане да би сакрио своје.

Чачка у туђи образ.

Чекај му свратак — насмијао се туђој несрећи!

Џука док се заметне брука.

Џукнуо па подвио реп.


ЂАВОЛИ СУ ОД ЉУДИ ПОСТАЛИ

Ако не зна бог, а но зна ђаво.

Враг врагу очи не вади.

Врагови ни себе добро не мисле.

Докон ђаво свој реп мјери.

Докон ђаво штетно сјеме сије.

Ђаво који га води, зна ђе ће га зауставит.

Ђавола не зову но сам дође.

Ђавола нема без људи.

Ђавола ни црни трн не боде.

Ђаволи му испод коже ору.

Ђаволи му мира не дају.

Ђаволи су га задојили.

Ђаволи су му снијели јаје.

Ђаволи су од људи постали.

Ђаволу је на реп отишао.

Ђаволу кам у вилице.

Ђаво му је срећу понио.

Ђаво му не може крај ухватит.

Ђаво оре да вишу бруку изоре.

Ђаво пере руке, кад му дође до муке.

Ђаво се ни у море не утопи.

И ђаво душу има.

И ђаво зна што је право.

И ђаво се превари да добро учини.

Кад се ђаволи бију, чувај се.

Ко с ђаволом оре, туђе наћве гледа.

Ко с ђаволом тикве сади, о глави му се ломе.

Натоварио се ђаво на врага.

Није ни сваки ђаво црн.

Осијеци оно за што ти је ђаво обиска.

 

ДАЈ МУ ВЛАС ДА МУ ПОЗНАШ ЧАС

Вишу силу и бог признаје.

Влас' открива љуцке карактере.

Војсковођа без војске ка мува без главе.

Да има влас', народ би разгонио ка манит пас.

Дај му влас' да му познаш час',

Дивна је и срећна свака земља којом паметни управљају.

Док је моје главе биће господара.

Дуго не управља кога народ не поставља.

Ђул-бег сјаши а Кул-бег узјаши, док дорату плоче опадоше.

Зао је онај кога столица опјани.

Зла управа старјешине, црн образ војсци.

Им а у руци нож, па нека сијече куда оће.

Ко височије стоји више се вјетра боји.

Ко појаше тешко сјаше, а кад сјаше никад више.

Ко преко власти разбије нос, не траже му мелема.

На једној глави ређе стоји чин и чојство.

Најтежа је влас' онога ко сам себе не познаје.

Најтеже је несојска влас' — ни ти збори ни те гледа.

На положај с муком, а са положаја многи с бруком.

Његова влас' је и богу додијала,

Његово доба власти народ пише црним словима.

Појаха на влас' na пануо на врат.

Сваку грешку вође народ скупо плаћа.

Чија је влас' онога је често и час'.

Чија сила онога и правда.

Што виши положај, то маснији залогај.

Што виши положај, то грчи залогај.

 

ЗАТВОРЕН СЕ И ВАЗДУХ ПОКВАРИ


Боље је изгубити главу но слободу.

Боље је у гробу бити, но у ропству гњити.

Више волим да ми гази по гробу но по трбуху.

Затворен се и ваздух поквари.

И злато у ватри лице мијења, а не човјек у ропству.

Кад добри битку за слободу бију, слаби се у јаму крију.

Узми бич па гони стоку, а не људе.

 

БАТИНА У РАЈ НЕ УГОНИ

Батина је из раја изашла.

Батина не гоји, већ ребра броји.

Батина у рај не угони.

Батина у рај угони.

Батина у рају не расте.

Дај му што му ни бог не може узети.

Завежите јој уста, да чујемо како на ребра збори.

Много је само кад бију.

Не бију да не боли.

Његов метар мјери уздуж и попријеко.

Од батина зли постаје још гори.

Чија сила онога и суд.

Што се под прутом запамти, то се лако не заборави.

 

ИСТИНА И БЕЗ КРИЛА ЛЕТИ

Ако за истином стојиш, не треба ни од ког да се бојиш.

Ако се истином служи и лажови му капу скидају.

Ако се служи истином и кажњена га поштују.

Ако ће истину, он сам себе најбоље познаје.

Бадава је лијепа прича ако није истина.

Вез истине нема чојства.

Без истине приче ни ситну пару не вриједе.

Боље је и панути, но лагати.

Боље да је језик пресјекао, но што је неистину рекао.

Боље штетовати но лагати.

Вазда признај истину и помози је.

Вазда треба да је најмилији истинити.

Виша је срамота лагати сиромаха, но богата.

Више вриједи и мрвица истине но брдо лажи.

Више вриједи једна истина, но сто лажа и лажова.

Више је у свијету лажи но истине.

Више му вриједи истина но имовина.

Више се вјерује очима но ушима.

Да одржи истину легао је у долину.

Ђе истини мјеста нема, тамо владају нељуди.

Ђе истина не царује, ту људи нема.

Ђе нема истине, нема ни светиње.

Ђе није истине, ту за људе нема мјеста.

Егленише да завара од истине.

За злато рђа не пријења.

За истину — и руку у жаравицу.

За истину часни и паметни умиру.

За лажу се куни, а истина се сама за себе куне.

Зла је мука немање, а још горе варање.

Или збори истину или мијењај постојбину.

Истина и без крила лети.

Истина и жена најљепше су — голе.

Истина има једно значење.

Истина и чојство су нераздвојни.

Истина је чедо добрих људи.

Истина је мајка добрих људи.

Истина као бич шиба.

Истина многима боде очи.

Истина се не пере, јер је вазда опрана.

Истина стигне свуђ ђе је људи зову.

Истина често и по глави удари.

Истини је вазда свијетао образ.

Истини је лако чекат признање, но није ономе ко за њом стоји.

Истинит никад ријеч не мијења.

Истинити не умију истину докаживат.

Истину лажави не чују.

Једна истина међу сто лажи изблиједи.

Ја ли право, ја л' никако!

Кад некога цијениш, цијени му и оно што не видиш.

Не пита се ко је и окле је, но што ради и куд иде.

Ко заборави на истину, лаж му главу сломи.

Ко истину збори, често се више замјери но онај ко лаже.

Ко за истину умре, никад не труне.

Ко је са истином савезник, тај је и побједник.

Ко не умије истину доказат, тај мало зна.

Ко не цијени истину других, своје нема.

Ко се истином служи, часно умире.

Најбоље прође онај за кога истина говори.

Најбржа крила има истина.

Не говоре вазда истину — ни паметни ни аветни.

Не говори истину пред лажовима, јер ће сваку окренути у лаж.

Некога скрије лаж, а некога нагрди истина.

Нема истине у којој се не мијеша нечија лажа.

Не реци ни истину од које се можеш зацрвењети.

Његову истину ни гром не може попријети.

Право реци ка да ћеш сјутра умријети.

Право реци, па макар и утеци.

Пред истином и јуначке ногавице тресу.

Са истином се родио, са њом ће да живи и умре.

Свака истина поштену годи.

Што је истина смјелија, то је људима милија.

Сви добри људи у једну вјеру вјерују.

Свједочи истину, да те савјест не задави.

Таванити измишљену причу није лак посао.

Чија је долина, онога је и истина.

Човјек вриједи колико његова ријеч.

 

ЖИВУ ВУКУ НЕ ИЗМЈЕРИ РЕП

Битке изнесу јунаци.

Битку не добивају који непријатеља броје.

Боље је прегнуће но „помози боже".

Вук је и у кавезу вук.

Ја ли устај, ја ли другима дај !

Ја сад, ја никад!

Живу вуку не измјери реп.

Ни порече, ни коме узмаче.

 

О ГРЕХОВИМА КОЈЕ БОГ ЧИНИ

НИКО И НЕ ЗБОРИ


Боље је покрасти цркву, но сиромаха.

Виши је гријех ђевојци одронити нарок, но сломити цркву.

Виши му је-гријех но мијех.

Грехова има више, али су их малина свјесни.

Грехове других паметан чује, али их не преноси.

Грехове жена нељуди преносе.

Грехове малих бог не пише, но их они један другоме открију.

Грехове кажу попу, а поп свакоме.

Грехове незнаних не виде ни бог ни људи.

Гријех грешнику, а мир праведнику.

Гријех му не могу отписат ни црквена звона.

Гријех се водом не спира.

Не питај попа што је греота.

Није гријех оно што попу збори, него је гријех оно што чини.

Његов гријех у његов мијех.

Његове грехове једини он може знат.

Његове грехове не би ни острошка молитва откајала.

Његови грехови нијесу још сунце виђали.

О греховима које бог чини нико и не збори.

О греховима паметних ни бог не зна.

Сваки гријех скраћује вијек.

Све што је греота, то је и срамота.

 

ЂЕВОЈКА ЈЕ КА СТАКЛЕНИ СУД

„Али" ђевојци нарок губи.

Ђевојачка су врата свакоме отворена.

Ђевојка је ка стаклени суд.

Ђевојке расту ка трава.

Ђевојке су туђа cpeha.

Ђевојку је теже испитат, но небеску књигу прочитат.

Ђевојку удаји док не зна што је кућа.

Ђевојци се зна кад се уда.

 

ДОБРОЈ ЖЕНИ ЛАКО ЈЕ БИТИ МУЖ


Ако ђавола није тражио, доша му је са женом.

Ако жену бира очима, често изабере злу.

Ако жену бира ушима, обично изабере добру.

Ако жену није страх од мужа, није ни од бога.

Ако злој жени даш влас', узеће ти образ.

Ако злој жени осијечеш језик, она ће тебе нос.

Ако је лијепа ка вила, може бити опака ка змија.

Ако не може бранити жени да лаје, нека бар он мучи.

Боље је и у пакао, но зломе мужу жена бити.

Боље на пут срести змију но злу жену.

Воћка плодом, а жена родом се зори.

Гадну жену ни пас не прињуши.

Гиздава жена као јама без дна.

Густ је мрак зли брак.

Да жене висе о небу, сви би људи кривоврати били.

Да је змију у кљун пољубила, не би јод се с мјеста помакнула.

Да је лијепа жена Христу на крсту намигнула, лакше би му било.

Дан вјенчања је дан среће или несреће.

Добра жена нема зулума без злога мужа.

Доброј жени лако је бити муж.

Док му је онаква жена, слушат he разне звијуке.

Ђе жена бучи, ту муж мучи.

Ђе жене долазе на скуп, тамо за људе нема мјеста.

Ђе жене суде и кокошке пјевају, тамо људи мјеста немају.

Ђе зла жена живи, тамо змија никад не зађе.

Ђе нема домаћице, тамо ни стиме нема.

Ђе се у селу жене чују, ту људи не ваљају.

Ђе се човјеку жена свиђа, ту нек је и пољуби.

Ђе у кућу није жене, ту ријетко и бог погледа.

Жаба мужа оће, а не жена.

Жена би на ребро проговорила.

Жена боље траг укрије но лисица.

Жена га је на јунаштво научила.

Жена га на чојство учи.

Жена има живота колико и порођаја.

Жена има бољих од људи.

Жена и мачка се вазда дочекају на ноге.

Жена и образ се не дају у наруч.

Жена ohe да види и друге људе.

Жена је зло и добро.

Жена која се једном превари па не понови, има карактера.

Жена многа има девет језика.

Жена многа род обрука.

Жена може да плаче кад oћe.

Жена мужа коротује колико кокот с прага скочи.

Жена мужа лаже кад се његовим животом куне.

Жена мужа најмање вјерује кад јој се куне.

Жена мужа оговара кад јој кесу не отвара.

Жена мужу оком заповиједа кад други не гледа.

Жена му стави уза на језик кад оће.

Жена лија кадију замађија.

Жена се често узда у сузе.

Жена чува тајне које не зна.

Жене се преваре на љепоту.

Жене су све за себе и на свој начин.

Женидбом многи себе спуте.

Женин образ муж под очи носи.

Женин поклон мужу често кроз нос прође.

Жени се од људи, а сестру дај за богата.

Жени сина кад оћеш, а кћер удај кад она оће.

Женска длака јача од конопа.

Женска је љубав прелазна.

Женска љепота наведе на немогуће.

Женске очи на све стране виде.

Женски се траг и без росе пронађе.

Женски синџир је тежи од смрти.

Женско је оружје језик.

Женском смијеху и никољској ведрини не вјеруј.

Жену или поштуј или напушти.

За злу ђевојку доцкан проеци стижу.

Зла жена грђе посијече језиком но крвник ножем.

Зла жена кад љуби уједа.

Зла је жена тежа од зла времена и тешка бремена.

Зли мајчин језик највише зла шћери донесе.

Зло је имати злог комшију, а камоли злу жену.

Злу ђецу несрећна мајка подиже.

Злу жену ни међед неће да закоље.

Зубун носи, да се жена зове.

Једна жена мало, а двије много.

Кад бређа жена тражи, дај јој

Која жена иде често на воду, мање пази кућу.

Колико је жена мршавија, језик јој је дужи.

Метла и лопата је у кућу домаћица.

Мила жена, милу ђецу рађа.

Најљепша је тица лијепа женица.

Најтежу рђу на човјека навали зла жена.

Не може бит како бог ohe, но како жена нареди.

Обио је свијет, и њу је наша!

Ова је жена ка врсан чојвек.

Од зле жене и рђава друга, бије туга.

Ожени га да не пјева мајци.

Разбјен брак — ђеци мрак.

Тврд је бедем добар муж.

У жена је доста чојства, да дају зли људи.

У младост се жена воли од воље, а у старост од невоље.

Црни брак, црњи но мрак.

Црн је вијек зла жена, а још црњи зли човјек.

 

ЗАЉУБЉЕНЕ ОЧИ НЕ ВИДЕ СРАМОТУ

 

Девето кумство, а он oћe блудство.

Заљубљене очи не виде срамоту.

Заљубљен и пјан вазда једио мисле.

Заљубљен се вазда око себе окреће.

Жежена се љубав често заврши злом.

И жаба за љубав зна.

Попила му је памет и срце.

ЖАЛОСНА СРЦА НЕ ЖИВЕ

Жалосна мајка замишљена сина подиже.

Жалосна срца жалост не напушта.

Жалосна срца жалооне пјесме пјевају.

Жалоона срца не живе.

Жалосној мајци плач је разговор.

Жалосној мајци тешки конаци.

 

ГЛАДАН У СНУ ЈЕДЕ

Весели се ка гладан комату љеба.

Гладан вук шуму напушта.

Гладан кер траг гони.

Гладан не вјерује ни у чију правду.

Гладан не пробира.

Гладан пас и на газду лаје.

Гладан у сну једе.

Глад вука на јунаштво научи.

Глад нема дна.

Гладни не ладе.

Гладну бјежи и с пута.

Гладну ни добројутро не реци.

Гладну су и очи гладне

Глад очи нема.

Глас гладиа до неба допире.

Ко гладује нема кад да лудује.

Празан стоодак не пушта оченаш.

У гладним очима нема правог дијела.

У гладгош рукама сваки је комат мали.


ДОБРА НЕМА ЂЕ ЉУДИ НЕМА

Брацка и племенска узданица.

Добра нема ђе људи нема.

Добра није ђе се паметни не слушају.

Добра никад доста, а зла само једна ријеч па много.

Добра ријеч од добра чојка.

Добри људи добру послу уче.

Добро је лако преокренути у зло.

Кад људи добро чине, бог се смије.

Кад људи добро чине, бог су чуду чуди.

Кад добро што чујеш, брзо га другима пренеси.

Никад два добра заједно.

Никад није позно добро учинити.

О добру не збори но твори.

Од свачијега је добра боље.

Учини добро, а не питај коме.

 

ЊЕГОВА КУЋА ЧОЈСТВОМ МИРИШЕ


Ђе чељад нијесу бијесна, кућа није тијесна.

Његово је огњиште уточиште вољних и невољних.

Његова кућа чојством мирише.

Понуђен почашћен.

У добра домаћина, гости весели.

Уточио би ти крви испод грла.

У човјека два дочека: звану се зна, а незвану „оди, добро доша".

 

У БОГАТА НА ГЛАС,

А У СИРОМАХА НА ЧАС

Ако има у тоболцу, наћи ће и у одборцу.

Богат је ко је добар и поштен.

Богати је поштен сиромах, но поштен газда.

Богат мисли да може и бога обманути.

Богат сиромаху и сит гладну не вјерује.

Богатство је често грко ка морска вода, и што је више може бити грче.

Богатство пристаје скромну и паметну.

Богатство му мјери поштењем.

Богатство узме живот и образ.

Боља је своја шачица но туђ товар.

Боље је сиромаштво с алалом, но богатство с арамом.

Бољи је свој савардак, но туђа палата.

Да и магарца златом поткујеш, боље би главу дигао.

Да је бог створио људе без задњице, више би било свијетлих образа.

Док му је пун арар, може ићи у пазар.

И ко је стекао није све изио.

Злато у чарапи зарђа.

Ко лоја има и гуњина му је масна.

Коме ништа не фали, тај мање и бога слави.

Мрсно цријево ни стријела не погађа.

На богата дим иде.

На злато и змију нађу ђе лежи.

Не зна чега више има — пара или образа.

Његова кола вуку по три вола.

Тврдица прије даје душу но паре.

У богата на глас, а у сиромаха на час'.

У богата влаха скупа шеница.

У кућу више, а у образ мање.

У људи и у бога свега доста.

Честа времена кућу пуне.

Џеп пун, срце весело.

Џеп заповиједа.

Што човјек више има, више и грчи.

 

СВАКО ЗДРАВО ЛИЦЕ ЛИЈЕПО ЈЕ

Без здравља је све ништа.

Без здравља нема богатства.

Да му удариш у један образ, други би му прска.

Док је човјек здрав и вода му је слатка.

Ђе је здраво тијело, ту је мирна душа.

Нема румена лица без чиста вина.

Од здравља и задовољство.

Свако здраво лице лијепо је.

 

ЗА ИНАТ ЈЕ ДУШУ ИЗГУБИО

Ђе му памет запане, ту му инат настави.

За инат других, не дави своју срећу.

За инат и сиромаси знају.

За инат је душу изгубио.

За инат сиротиње ни миш не мари.

За његов инат не учи зли занат.

Инат је најгори занат.

Инат кућу не зида, но бурда.

Празан инат лош занат.

 

ЗЛО ЈЕ СНИО, А ГОРЕ СУСРИО

Ако ради зло не дочека добро.

Боље мисли па се добру надај.

Брзо се иде навише, а још брже наниже.

Брзо he се на њега окупити муве.

Главу човјеку памет и срећа чувају.

Гладан је гроб неопјевани.

Гавран никад не бијели.

Грдно снива, а грђе му бива.

Добио од зла горе.

Доспјела лија на скожњу.

Доћи ће баба за наћве.

Доћи ће вранац у тијесан кланац.

Доћи ће и њему зло јутро.

Доћи ће коса до бруса.

Доћи he куца на везу.

Доћи ће овца на толило.

Дочекат ће маца са крова врапца.

Дошла му вода до пода.

Дошла му је млада са огњем у зубима.

Доша му је род на зли брод.

Залуду му дани иду.

Залуду се чува ако га и бог не чува.

Задњи свати задњи поздрав приме.

Зао удес, а још гори час.

Зла му је пукла погибија.

Зла ријеч најгоре опече.

Зло записано, горе прочитано.

Зло је снио, а горе сусрио.

Зло јутро ни цара не размине.

Доша ђаво по своје.

Дошла диљка ђаволу под нож.

Зло мислио горе доживио.

Зло кије дочека свак ко је зло радио.

Зло орати, горе вјеровати, а најгоре на главње чучати.

Зло посијао, а горе пожњио.

Зло радио, горе доживио.

Зло се од несрећних не окани лако.

Злом је срећом живио, а са гором ће умријети.

Злу ђевојку несрећан момак проси.

Злу животу смрт је воскрсење.

Избило му је на нос и мајчино млијеко.

Јутрос снио, а сјутра сагњио.

Кад се гроб гледа, свак на смрт мисли.

Кад иде брашно, не чувај мекиње.

Ко ситно сије, крупно жње.

Не пита се колико је живио, но како је завршио.

Ни у људе наде, ни у бога дијела.

Огријешио је пут куд иде.

Пожњио је што је посијао.

Позна ђеца брзо сирочад.

Тражили лисицу, ишћерали међеда.

Трњем му је огњиште зарасло.

Црни га је гавран у крила увио.

 

ТАКО МИ ЗЕМЉЕ У КОЈУ ЋУ!

Тако за туђим очима не одио !

Тако ја здрав и жив !

Тако ја здраво био, и ко ми је мио!

Тако манит не клања!

Тако манит на свој образ не пљунуо!

Тако ме браћа и дружина не напуштила!

Тако ме брацка љубав не губила!

Тако ме вуци жива не раскубли!

Тако ме дружина не корила!

Тако ме дружина не презрела!

Тако ме земља сунцу не отела!

Тако ме коњима на репове не растргли!

Тако ме коњски реоови не вукли!

Тако ме ненадно зло не срело!

Тако ме не клело мало и велико!

Тако ме оружје не издало!

Тако ме рђа не убила!

Тако ме туђе очи не водиле и ноге не носиле!

Тако ме црни нарок не призајмио!

Тако ми брацке и другарске љубави!

Тако ми године не додијале!

Тако ми земље у коју ћу!

Тако ми мога до сад свијетлога образа!

Тако ми моје части!

Тако ми поштења и образа!

Тако саморана не сјеђела!

Тако ти ја сјутра здраво освануо!

 

АУТОР


Јоксим Радовић

ИЗ МОГ ЖИВОТА

Рођен сам у селу Мартинићи, Даниловград, јуна 1886. године, од оца Стојана и мајке Макице, родом Шарановић.

За оно доба нијесмо били сиромашни. Ђед је имао пензију од 24 талијера годишње, отац је био свештеник, његову службу народ је плаћао житом, свака кућа по петнаест кила, што за оно вријеме није био мали принос; још смо имали повише имање на коме смо држали доста стоке.

У оно доба ђеца нијесу ишла у школу прије девете или десете године, јер су школе биле ријетке па млађи нијесу могли издржавати пут; уз то, настава је била посве - дневна па се из неких мјеста у школу ишло ујутро, а враћало касно увече. Многи родитељи ђецу нијесу ни шиљали у школу, већ су их остављали да чувају стоку и раде на имању; неки су их давали у најам да би од њине зараде купили жита да прехране осталу чељад или да плате порез. Многи нијесу могли своју ђецу обући и обути и књиге им купити. Било је случајева да дијете иде у школу босо, слабо обучено, а да се служи књигама својих другова.

Ја сам у основну школу пошао у деветој а завршио је у четрнаестој години. Исте године, на захтјев мога ђеда, књаз Никола обећа да ме прими у војну школу, али не оне године, јер сам био премлад и мален, већ кад дође други упис. Тако сам ја тек 1906. године, фебруара мјесеца, постао питомац војне школе у Цетињу. Прво смо примљени у подофицирску школу и навр девет мјесеци произведени у чин десетара и одмах послати да вјежбамо војску која је служила обавезни рок.

Послије двије смјене од по четири мјесеца опет смо враћени у школу и за друге девет мјесеци завршили други куре и произведени у чин полуводника. За све вријеме школовања дисциплина је била да се није могла замислити тежа. Опет смо пошли на вјежбу регрута до септембра 1908. године, кад смо ушли у официрску школу. Официрска школа трајала је три године, три курса по девет мјесеци, а преостали дио вјежба са регрутима.

Послије завршеног другог курса официрске школе произведени смо у чинове наредника. Чим сам завршио школу, још неунапријеђена, позвали су ме у штаб II дивизије да помогнем у послу око албанске буне противу Тургут-паше.

У марту 1912. године смо произведени у чинове потпоручника. Тако смо у први балкански рат пошли као потпоручници. Ја сам распоређен у штаб II дивизије ђе сам остао до краја 1912. године, а тада сам послат на вјежбу и обуку војске на новим митраљезима које је држава добила из Њемачке, а били су конструисани за нашу муницију.

Када је завршен први балкански рат, није дуто трајало', дошао је и други, рат с Бугарима. И у њему сам учествовао, са истом јединицом и истим оружјем. На крају другог балканског рата произведени смо, који су заслужили, у чинове поручника, у октобру 1913. године. У почетку 1914. опет се бунила Арбанија. Наша држава је њихову буну тајно помагала па је позвала неколико батаљана регрута и смјестила их у новоослобођену Пећ и Ђаковицу, близу турске границе.

У другој половини 1914. године наступио је први свјетски рат и ја сам командовао истим оружјем све до краја рата кад је наступила наша капитулација, а Србија је са већим дијелом војске напуштила своју територију. Од почетка 1916. године до јуна мјесеца остали смо код својих кућа, борећи се са свим могућим несташицама које су дошле послије онако тешког рата. У јуну те године Аустрија је интернирала све официре и мањи дио цивила у мађарске логоре. Ту смо, под најтежим логорским режимом, једући траву и кисјелу репу, десетковани, остали све до капитулације Аустрије.

Одмах по повратку из логора ја сам, са кеколико другова, затворен, због неслагања са одлукама српске владе и терора који је по наређењу те владе спроводила српска војска уз помоћ Француза, не дозвољавајући народу да се изјасни. У затвору смо остали до марта 1921. године, кад смо „у недостатку доказа" ослобођени, пошто смо издржали 29 мјесеци глади и најтежег терора који се може измислити. Скоро иза пуштања, предложено нам је да тражимо службе. Ми смо писали молбе које су без гласа дуго стајале и на крају дали су нам пензије које нијесу биле нимало завидне.

Од дана пензионисања до 1936. године, остао сам код своје куће. Тада ме народ мога краја предложио за предсједника општине јеленачке, једне од највиших у Зецкој бановини. На изборима сам добро npoшао, тукао сам четири противкандидата, а све су њих биле истакле ондашње странке и помагали су их највиши органи власти у срезу. У тој општини, том народу служио сам све до пред сами народни устанак, док сам видио да се службовати не може, а да се не служи окупатору. Тада сам поднио оставку.

Пошто сам напуштио општину и вратио се кући, одмах сам се повезао са људима за за које сам знао да су напредни и да припадају Комунистичкој партији. Са зеленашима сам раскрстио. На састанку са њиховим вођама, 27. маја 1941. на Цетињу, Васо Дожић и ја видјели смо да они не раде о помоћи народу већ о помоћи окупатору. „Овђе мене није мјесто", рекох гласно, послије чега смо јавно напуштили скуп и донијели одлуку да са њима више нећемо па са нама нека буде што буде.

Ускоро иза овога услиједио је народни устанак. Ја сам стајао у везу са Блажом Јовановићем и унеколико сам знао за намјере о устанку и борби противу окупатора и домаћих издајника, које су онда звали петоколонаши. Омладина је одмах иза капитулације почела да купи оружје, које је немилице бачала југословенска војска, да не би падало у руке окупатору, па сам и ја сакрио неколике пушке и мало муниције. Тако су и моји из куће кад је наступио устанак имали нешто оружја. За вријеме припрема устанка и честих састанака омладине на које сам и ја радо долазио, извјесни су добачивали: сити смо пензионера и ми ћемо са њима раскрстити како дође згодна прилика. Но, ја се нијесам плашио, јер је са мном била сва омладина мога ужега и ширега братства и племена.

Кад је избио устанак и ја сам устао, нијесам се штедио иако сам био у поодмаклим годинама. Учествовао сам у борби на Спужу, Браленовици и Вељем брду. Када су Талијани дотурили велике снаге и почели палити и жарити и кад је наша управа наредила да се народ измиче и налушта своја села, изашао сам и ја са породицом у плакину. Тамо је моје братство оформило партизански вод од 28 момака и ђевојака, и ја међу њима. За командира су изабрали Влада Распоповића, капетана. Онда је речено да се сиђе са планине у села, па сам сиша и ја. Сјутра у зору опколили су нас Талијани и четници и поватали. Једне су дали суду, а друге одвели у логоре. Од оних који су пошли под суд, многи су стријељани, а други су чамили у логорима под незапамћеним терором.

У логору и под судом остао сам тринаест мјесеци. Кад сам пуштен, не знам како ни ти сам се томе надао, онда сам од онога ко ме пуштио сазнао да се пуштам само да изађем из логора, али не и да будем слободан већ да ће ме Талијани тражити и убити ако ме увате. Тако је и било: чим сам изашао из затвора, тражила ме четничка жандармерија по налогу Талијана. Тако сам се за неколико склањао и био код мојих пријатеља који су пазили да се Талијани не сретну са мном. Кад су партизанске породице и припадници ослободилачког покрета страховали да су на Неретви партизани пропали, да је Тито погинуо, да су Њемци посјели читаву територију Југославије, да ће сада без сметње моћи послати све дивизије на Русију, јер се партизани никад више неће појавити, илегално су стизале вијести: да није истина да је Тито погинуо, да се партизани боре да пренесу рањенике, да ће доћи и ослободити Црну Гору.

Кад су партизани дошли и потукли талијанску дивизију на Јаворку, тешки је страх освојио окупатора и његове помагаче на територији Црне Горе, нарочито четнике. Тај страх је повећало бјекство неких четничких главара — једни су побјегли у Италију, а други преко Албаније за Србију. Позадински радн'ици у Црној Гори припремали су омладину да сретне нашу војску и ступа у њене јединице које су свим мукама проријеђене. Тако се у Пиперима и дијелу Бјелопавлића искупило око двјеста момака и ђевојака. Са њима сам и ја изашао на слободну територију, колико се сјећам, 29. марта 1943. године. Од ових омладинаца поново је формиран Зецки одред, а ја сам постављен за замјеника команданта Одреда.

Да би разбили Одред, удружени четници и Талијани изашли су, са нешто вишим снагама, на Гостиље и Копиље. На нашу срећу, баш кад су они кћели да ударе на нас, стигла је бригада партизана и ми смо их заједнички предухитрили и разбили. Велики број их је погинуо, више заробљено, а неки су и умакли. Ми смо заробљене у већини пуштали, то су били махом мобилисани који се нијесу од нас плашили, а један дио смо послали у нашу војску.

Када су четнички савезници, Талијани у Подгорици, сазнали за то, одмах су послали читави пук са опремом на нас. Наша обавјештајна служба је извијестила за покрет Талијана и њихову намјеру. Ми смо се сконцентрисали и предухитрили их. Срели смо се код Вежешника и побили. Талијани су почели да бјеже, али су их наши претекли, тако је велики дио пука заробљен. Имали су много мртвих и рањених. Одузели смо им сву опрему, од противколаца до метака пушчаних. Наши су наћерали заробљенике да са бојишта изнесу сав заробљени материјал у Копиље и Радовче.

Успјех наше војске на Вежешнику одјекнуо је у читавој Црној Гори. Окупатор и четници су изгубили и оно утицаја што су ra имали. Говорило се да их ето може из земље ишћерати шака партизана. Али, на нашу жалост, услиједила је пета непријатељска офанзива, и ми смо морали напуштити заузете положаје и повући се према Дурмитору. Ово је поразно утидало на народ који је био тек прогледао. Талијани и четници су за освету попалили наше куће, а оородице одвели у затворе.

Зецки одред је одступио за Шавник. Кад смо стигли на Крново, пала је одлука да се Одред расформира, а његовом војском попуни Пета црногорска која је у борбама била много проријеђена. Ја сам онда стављен на расположење Петој бригади, којом је командовао чувени Сава Ковачевић. Тих дана је Пета укључена у Трећу дивизију. У том саставу ступила је у борбу на Сутјесци ђе је Сава херојски пао као командант Треће дивизије. Послије крваве борбе, ја сам, са неколико другова, са тешким мукама успио да се вратим у Црну Гору. У планини бјелопавлићкој остали смо све до капитулације Италије; тешка три мјесеца издржали смо благодарећи нашем народу који нам је давао и потоњи залогај испред своје ђеце.

По капитулацији Италије обновљен је Зецки одред, у чији су састав ушли герилци Пипера и Бјелопавлића и омладина која је приступила нашој борби. И овога пута сам ја постављен за замјеника команданта Одреда — командант је био уважени човјек и јунак Војо Тодоровић. У Одреду сам мало остао — указала се потреба за избор народне скупштине, и ја сам позват у Главни штаб за Црну Гору и Боку. Нешто раније, колико знам почетком септембра 1943. године, на састанку на Вукотици, примљен сам у Партију. Био је присутан и Радоје Дакић — Брко који ми је предочио одговорност и дужност члана Партије коју предводи друг Тито. Бркова ријеч и однос другова у ћелији нагнали су ми сузе, тако да сам једва умио захвалити.

По доласку у Главни штаб за Црну Гору и Боку ишао сам по терену и помагао око избора вијећника за скупштину. Кад су избори завршени, наређено је да се вијећници са територије Пипера, Бјелопавлића, Подгорице, Зете, катунске, црмничке, ријечке, љешанске нахије и цијеле Боке искупе у Гостиље код Команде мјеста, која је тек била оформљена. Ја сам добио задатак да ту групе од око сто људи преведем за Колашин. Команда је била припремила све и сјутра смо рано пошли за Колашин, ђе смо тек други дан стигли.

На улазу у град срели су нас сви политички и војни руководиоци који су на скуп били позвани. Весељу није било краја. Пуцале су пушке, бомбе, пјевало се, грлили су се и они који се до тада нијесу никад виђели, уопште у Колашину је све било спремно, мимо очекизања за оно доба. Сједница је била заказана за пети увече у седам сати у Гимназији. Вијећници су на вратама предавали писмена пуномоћија која су им издавали одбори и војска, за оне које је она бирала. Сала Гимназије била је дупке пуна. Сјеђели су само вијећници.

Кад је скупштина засиједала и прихватила предложени дневни ред, изабрано је радно предсједништво. Изабрана су и почасна предсједништва. Прво, од представника савезничких држава, а друго од свих истакнутих руководилаца из република Југославије, на челу са вољеним Титом. Реферат су поднијели партијски секретари. Расправљало се по дневном реду читаву ноћ. Пред зору је дошао на ред избор вијећника за АВНОЈ. Пошто је избор извршен, Иван Милутиновић је питао изабране: јесу ли у стању да издрже тешки и дуги марш; ако неко не може, нека иде његов замјеник који је изабран на сједници једновремено са вијећником. Сви који су могли, одмах по избору, морали су кренути.

Многи од нас није знао којим правцем се иде. Пут се тајио због тога што се ишло преко неослобођене територије да не би непријатељ знао мјесто ђе се одржаје скупштина. Ишли смо нешто више од десет дана, даноноћно и бесзпутице, по најгорем времену, киши и снијегу, и о најтањем брашњенику. Човјек који није то искусио, не би могао вјеровати да се може тако нешто издржати и остати жив. На крају смо стигли у древни босански град Јајце. Да издржимо куражила нас је љубав да видимо Тита, да чујемо одлуке скупштине, а и да нас не би корила покољења.

По доласку у Јајце, послије нешто одмора, позвали су нас код Тита. То смо сви са нестрпљењем очекивали. Он нас је љуцки примио, како он само умије. Са свима се здравио, а Иван нас је редом представљао. Кад смо сјели, Тито је питао: како је у Црној Гори, како се Црногорци гледају са окупатором и рођадима који служе окупатора итд. Највише га је интереоовало како смо могли издржати тако далеки пут по тако лошем времену.

Сједница скупштине заказана је за 29. новембар у седам сати увече, у сали Дома културе, који су Њемци у току рата сагорели до темеља, а наша војска га је за потребе овог засиједања оправила и доћерала те је љепши но што је био. Кад је у салу ушао Тито са својим сарадницима, сви смо устали; проломио се громогласни узвик: „Живио Тито". Узвици нијесу престали ни кад је Тито тражио да се умире. Скупштини су присуствовали представници савезничких држава. Сједница је трајала читаву ноћ. Сам Титов реферат трајао је око четири сата. Читави дневни ред скушптине био је за нас много интересантан и значајан, а највише одлуке: да се у нашу земљу никад више не поврати краљ са његовом владом, зато што су издали домовину, да се Југославија прогласи републиком и да се у нашој војсци уведе чин маршала и да се тим чином доживотно почасти друг Тито. Сједница је завршена у седам часова ујутро.

На изласку из сале рече ми Иван Милутиновић да у десет сати навратим овђе пред фабрику, има нешто да ми каже. Ја по договору дођох. Он ме узва у једну собу у коју одмах послије нас уђе и Маршал Тито. Поздрависмо се; сједосмо; пита ме јесам ли се одморио, онда: колико сам стар, кога још имам, којој сам партији припадао, како се осјећам у револуцији. Ја му кратко на свако питање одговорих; он се некима одговорима смијао, па ме још упита — који сам чин имао пред пензијом. Кад му казах, он ме блиско погледа и рече: ,,А сада, старино, имаш чин пуковника у нашој војсци". Ја се мало изненадих, захвалих Титу и рекох да се нијесам надао производству, а он брзо додаде: „Е, мој драги пуковниче, ако нијеси мислио ти, а но је мислила Партија на тебе и на све наше људе".

Један дан раније него смо пошли из Јајца за Црну Гору, био сам опет код Ивана. Звао ме да нешто поручи Блажу Јовановићу. Опет уђе Маршал и, послије поздрава, упита јесам ли сазнао ђе ми је погинуо син и знам ли ђе је сахрањен? Не знам, рекох, а овђе сам да ми друг Милутин нешто рече да пренесем Блажу. Тито мало застаде па рече: „Боље да ти сад не идеш за Црну Гору јер си стар, а вријеме је много лоше, а може и лошије јер наступа децембар". Ја га замолих да не остајем јер овђе могу бити на сметњу, а тамо, ако пређем, нешто ћу помагати; ако погинем, нема неке штете — гину и млади па се мора трпјети. „Погинуло ти је, вели Тито, у револуцији доста, па је боље да видиш крај рата". На крају ми одобри да идем и нареди да ме обуку и обују.

При поласку, са нама вијећницима је разговарао Иван и саопштио задатке: да у народ преносимо одлуке које су донешене на овом засиједању, да утичемо на завађене да се више не крве, да помажемо војску и народну власт, да не дозвољавамо млађима да гријеше и да прегоне на оне који су, из непознавања ситуације, од нужде или за рођацима пришли окупатару, а нарочито на оне што се кају, а нијесу крвавили руке.

Кад је у Јајцу све завршено и кад смо кренули за Црну Гору, вријеме је погоршало, снијег је падао. Непријатељ је знао за наш повратак. Већ исцрпљени, имали смо два сукоба са Њемцима и четницима више Коњица и на горњем току Неретве. Са нама су ишли вијећници из Херцеговине до прелаза Дрине и до села Кокорини, одакле су они пошли за Гацко, а ми за Црну Гору. Кад смо стигли у Главни штаб у Гостиље, лијепо су нас примили, интересовали су се за све што се догодило у Јајцу. Послије неколико дана одмора, пошли смо на извршавање задатака по свој Црној Гори, изузев градова још неослобођених.

На извршењу задатака радили смо све док је заказано ново засиједање црногорске скупштине у Колашину, крајем јануара 1944. године. У Колашину сам ја добио ново задужење: оформљена су војна подручја и мене, 5. фебруара, поставише за команданта II војног подручја. Бавио сам се — како војним, тако и народним пословима. Сваки дан смо имали све сложеније задатке. Поред ових дужности, по неком пропису, војна подручја су имала и судове, а предсједници судова били су команданти подручја. Судови су имали пуно посла, сваки дан све више. Тај посао био је врло тежак и сложен, тим прије што смо имали мало правника. Увријеђени нијесу имали стрпљења да сачекају крај рата па да туже оне који су их вријеђали или им некога убили, те су све ове, и још многе ствари, отежавале прече послове.

Сви су виђели да се крај рата ближи, па су они који нијесу помагали наш покрет, а нијесу били много замјерени, долазили и јављали се да помогну. Они који су убијали и чинили зло, бјежали су на све стране. Неки су и избјегли, а неке је наша војска хватала и предавала судовима. Породице оних који су пребјегли, долазиле су превијеног врата тражећи заштиту нејачи. Гледало се да се са тима блаже поступа.

Послије ослобођења црногорске територије, послови нијесу нимало олакшали. Јавили су се нови проблеми. За четири године рата многи је дао све што је имао, а сада види да његов комшија који је читаво вријеме лежао, није се борио осим ако није противу нас, примао је талијанско требовање од кога није хтио дат нашем ђетету ни коцку шећера, сад има бар нешто, а он нема баш ништа, изузев нешто од војне реквизиције која је, онако мала, морала да доспије свакоме једнако, јер су наши тако хтјели да се дијели на свакога једнако. Народ то није могао схватити.

Уласком у градове, Никшић, Цетиње и Подгорицу, судови су, шћели или не, одмах морали засиједати и судити по тужбама оних које су за четири године вријеђали и којима су увреде издајника биле теже него окупатор. Судили се по чистим документима и доказима. Многи од оптужених нијесу признавали доказе, па ни документе који су у четничким архивима нађени. Кривци који су бјежали, а које је војска хватала и суду предавала, суђени су строго, било је и стријељаних; други нијесу одмах суђени док се не пронађу доказнији документи да се не би претјерало.

Како се сјећам, ја сам у априлу 1945. премјештен из Подгорице у Цетиње ђе је била наша влада. Брзо иза тога приступило се изборима посланика за Уставотворну скупштину. И ја сам биран. Гласао сам за оба устава: Савезни и Републички. На првим изборима изабран сам за потпредсједника Президијума Црне Горе, а кад је бирана редовна скупштина, биран сам за њеног потпредсједника. На тој дужности остао сам све до пензионисања, 1952. године.

И до тада и послије пензионисања, радио сам у више друштвених организација: био сам члан Главног одбора ССРН Црне Горе до 1966. године, члан Главног одбора Црвеног крста за Црну Гору, члан главних одбора РВИ за Југославију и Црну Гору и члан главних одбора пензионера за Југославију и Црну Гору итд.

Овим што сам испричао нијесам хтио да попуним странице историје — то ћe учинити људи способни и од заната — већ ово наводим да се види кроз колике су муке наши људи пролазили и продужили да живе, рецимо као ја.

Живим пуних осамдесет година. Свјестан сам да ћe свако ко се роди мријети, неко прије, а неко касније, да нико није задовијек, осим оних у чије коло ја не могу. Ово биљежим да остане и да се не муче они који ће нешто бити дужни да кажу за мој потоњи дан.

Јоксим Радовић





Одломак из књиге

ЈОКСИМ РАДОВИЋ

ДОБРА НЕМА ЂЕ ЉУДИ НЕМА

 

Штампа:

НИП „ПОБЈЕДА"

ООУР ШТАМПАРИЈА

Титоград