Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip


 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |



Проф . Душан Вулетић
ПОЛИМСКЕ СВЈЕТИЉКЕ




Школовање ван завичаја

Послије основне школе многи ђаци из ових крајева ишли су на даље школовање далеко од свога завичаја. Највећи број учио је у српским средњим школама на турској територији: у Скопљу, Призрену, Битољу и Солуну. У Скопљу су радиле гимназија, учитељска школа, као и женска домаћичка школа. У Битољу нижа гимназија, а у Солуну виша.

У Призрену је била у оно вријеме веома чувена Богословско учитељска школа. Првенство уписа у ове школе имали су ђаци из православних породица са турске триторије, али су успијевали да се упишу и они са црногорске територије Васојевића, мада са доста тешкоћа, јер су турске власти вршиле контролу.

Ђаци са ове територије одлазули су на школовање у разна мјеста Србије, па и у школе на ондашњој аустро-угарској територији. Неки су ишли на даље школовање: у Русију, Њемачку, Швајцарску, Италију, Француску, Бугарску.

У српским средњим школама у Скопљу и Солуну учило је преко стотину ђака из Васојевића.

У војним школама на Цетињу и у Никшићу учило је око педесет питомаца, а око треидесет у Србији.

У Богословско учитељској школи и Гимназији на Цетињу учило је двадесетак ђака.

У разним београдским и другим србијанским школама учило је укупно око триста васојевићких ђака.

Неколицина су завршили учитељску школу у Пакрацу.

У разним мјестима Русије учило је тридесетак васојевићких младића, а око петнаест је учило у Италији, Њемачкој, Француској и Швајцарској.

У турској гимназији у Скопљу, такозваној идадији, учило је око петнаест ђака из Васојевића, од којих су неки наставили са студијама права у Цариграду.

До Балканског рата универзитетско образовање, без обзира гдје су студирали, стекло је близу тридесет Васојевића.

Око тридесет ученица из Васојевића наставиле су, до Првог свјетског рата, школовање послије основне школе. Највише их је учило у Институту царице Марије на Цетињу, а затим: у Женској домаћичкој школи у Скопљу, Учитељској школи у Скопљу, Скопској и Солунској гимназији и Учитељској школи у Београду. Скоро све су се запослиле у просвјети.

Први високошколовани Васојевић, још из Његошева времена, био је као што је речено Никола Васојевић-Милошевић.

 

Призренска богословско учитељска школа и њени васојевићки ђаци

Оснивање Призренске богословске учитељске школе од изванредно великог је значаја за школовање српских ђака са турске територије, а особито за васојевићке ђаке, па и за црногорске уопште. Она је основана 1871. гоине, балагодарећи материјалној помоћи богатог Призренца Симе Игуманова. Око њенога учвршћивања ангажовао се и, по задатку српске владе, Милан Новичић, један од оних раније поменутих првих школованих Васојевића, родом из Божића код Андријевице. Он је прво учио у Дечанима, затим наставио школовање на Великој школи у Београду, а онда као државни стипендиста у Италији. Новичић је био дугогодишњи учитељ и национални радник на Косову и у Источној Србији. Неко вријеме био је и српски конзул у Приштини. Умро је 1900. године у Београду. Ондашња српска штампа пропратила је његову смрт са неколико чланака, у којима се велича као велики и заслужни патриота. У свом опроштајном говору епископ жички Сава Дечанац посебно истиче његове заслуге за оснивање Призренске богословско учитељске школе, па каже:

“ О теби иначе ће казати бољу реч Призренска богословија, којој од пре двадесет година срећно, братски, темељ положисмо”.

Богословско учитељска школа у Призрену је прва културно просвјетна институција на нивоу средње наобразбе, коју је Србија основала на турској територији ради школовања православне дјеце, али у исто вријеме и са циљем да у оно вријеме одигра политичку улогу у одржавању националне свијести у овим крајевима који су још робовали под туђином.

Око отварања школе покретачку улогу имао је Учени одбор у Београду са Нићифором Дучићем на челу, Пантом Срећковићем, Милошем Милојевићем и Стојаном Новаковићем, чији је задатак био да раде на просвјећивању православног живља у неослобођеним крајевима и бори се против однарођавања. Посебан задатак је био супротстављање утицају Цариградске патријаршије и Егзархата.

Одлука да се ова школа отвори баш у Пизрену донешена је зато што је овдје било сједиште вилајета, сједиште руског конзулата, а из Призрена је био родом и познати мецена Сима Игуманов, богаташ и врло угледна личност, на чије се име и чијим средствима школа могла основати. Благодарећи Игумановом угледу и парама отпор турских власти лако је савладан, али са отварањем је било тешкоћа због става ондашњег Рашко призренског митрополита Мелентија, Грка, који није био наклоњен ширењу српског утицаја на југу. У придобијању митрополита и добијању његове дозволе једну од одлучујућих улога одиграо је баш поменути Васојевић Милан Новичић. Он је био и један од првих наставника када је школа почела с радом. Око овога посла ангажовао се и учитељ Никола Мусулин, који је тада живио и радио у Призрену.

Ђаци из Васојевића почели су учити у овој школи нешто прије 1890. године. Првој генерацији који су овдје учили прије 1893. године припадају: Алекса Чукић, Богдан Лалевић, Петар Поповић, Радоња Рафаило Лепосавић, Ђорђије Бојовић, Зарија Ћулафић, Симо Радуновић, Саво Поповић и Илија Протић. Из ове генерације посебно су се истакли као културно просвјетни и национални радници Алекса Чукић и Богдан Лалевић. Чукић се бавио учитељским послом и бивао шкослки надзорник. Неко вријеме био је и секретар Народне скупштине. Богдан Лалевић био је свештеник, а истакао се као велики присталица уједињења Србије и Црне Горе. Написао је 1903. године, заједно са Иваном Протићем, два запажена рада о Васојевићима у црногорској и турској граници. Иако у годиама добровољно је учествовао у борбама за Скадар 1912. године, где је тешко рањен.Од последица рањавања је убрзо и умро.

Другој генерацији “Призренаца”, која је завршила школу 1893. године припадају: Јанко Спасојевић, Миливоје Драговић и Светозар Шошкић. Спасојевић је касније успио да добије руску стипендију и завршио је Духовну академију у Москви 1898. године. Пошто се вратио из Русије неко вријеме је био васпитач и наставник у Српској гимназији у Солуну, али га 1899. године оптужују као противника ондашње српске владе и морао се склонити у Русији, гдје је у Петрограду завршио 1903. годне правни факултет.

Спасојевић је био истакнути политичар свога времена, тј. у последњој деценији постојања самосталне црногорске државе. Бивао је сенатор, минстар и државни савјетник. Истакао се као борац за уједињење Црне Горе са Србијом. За вријеме између два свјетска рата бивао је на дужности великог жупана.

У вријеме од 1894. до 1901. године у Призренској богословско учитељској школи учили су: Милић Дабетић, Милија Ћулафић, Обрад Поповић, Јефто Поповић, Милан Поповић, Новак Вековић, Периша Пајковић, Филип Ђукић, Милован Кастратовић, Радоња Пешић, Зарија Јоксимовић, Лука Лалевић, Филип Протић, Тома Јоксимовић, Богдан Обрадовић и Иван Чукић. Сви су се они бавили учитељским позивом.

Краће вријеме у овој школи је учио и Марко Цемовић, па је школовање наставио у Београду и Русији.

Од 1901. до 1913. године учило је у овој школи још неколико генерација, којим припадају: Ђукан Лабудовић, Панто-Прокопије Вековић, Вукосав Лутовац, Раде Поповић, Александар Бојовић, Никола Кастратовић, Вукајло Девић, Аврам Чукић, Новица Поповић, Матеја Јашовић, Милош Недић, Радивоје Поповић и Лука Поповић.

Због велике потребе за учитељима и из ових генерација мало се ко опредељивао за свештенички позив. Неки од поменутих нијесу школовање завршили, али су успјешно обављали и свештенички и учитељски посао дуги низ година.

Највећи број ових призренских ђака прво су учили нижу гимназију у Скопљу, Београду, или неком другом мјесту у Србији, па послије наставили школовање у Призрену. Богдан Обрадовић био је пошао у Русију да учи у Духовој академији, али је школовање морао прекинути због неких племенских сукоба у његовом родном мјесту Лубнице.

Призренска богословко учитељска школа била је врло добро организована и настава у њој била је на висини. Књиге су најчешће набављане из Скадра, преко руског конзулата, јер је руски конзул био проректор школе. Преносиле су их плаћене шиптарске кириџије.

Међу професорима школе тројица су били из Васојевића: Илија Вучетић, Милан Новичић и Михаило Зечевић. Зечевић је био родом из Виницке. Гимназију је учио у Србији, а затим као стипендиста српске владе пошао на даље школовање у Русију, гдје је завршио филозофски факултет. Кад се вратио са школовања прво је био професор у Крагујевцу, па у Призрену и најзад на Цетињу, гдје је умро веома млад 1907. године и тамо сахрањен. Њега помиње Ровински као студента који му је прикупљао податке са терена Васојевића.

Кадрови који су до 1913. године изашли из Богословско призренске школе у Призрену не само да су задовољавали потребе свога краја, већ су службовали и у разним другим крајевима Црне Горе.

У школи је почев од 1889. године активно радила литерарна дружина “Растко”, чији је први предсједник био ученик Васојевић Јанко Спасојевић. Многи од васојевићких ђака у овој школи су се почели бавити писањем и касније сарађивали у листовима који су излазили у Турској, Србији и Црној Гори.

Занимљиво је да су двојица од ових призренских ђака неко вријеме учили и у богословији у Рељеву код Сарајева. То су Петар Поповић из Будимље и Ново Недић из Пешаца.

 

 Васојевићки ђаци у српским школама у Скопљу и Солуну

Већи број васојевићких ђака учио је до 1913. године и у српским гимназијама у Скопљу, Солуну и Велесу, затим у Учитељској школи у Скопљу, а ученице у Домаћичкој школи у Скопљу и Солуну. Неки су учили у српској гимназији у Пљевљима (нижа гимназиаја), која је отворена 1901. године.

Српска гимназија у Скопљу отворена је 1894. године. Одмах идуће године, као власник и одговорни директор пред турским властима именован је Величанин Илија Вучетић, који ће на тој дужности остати све до Балканског рата. Више пута је бивао и наставни директор. О њему ће бити више ријечи кад се буде посебно више говорило о Величкој школи.

Поред Вучетића, али само кратко вријеме, били су наставници још четири Васојевића. То је, прво, Ђуро Ђукић-Росић, из Горажда (Полица), који је предавао турски језик. Ђукић је, иначе, завршио турски Правни факултет и касније бивао адвокат. Занимљиво је да је био ожењен сестром вође Српске социјалдемократске странке Димитрија Туцовића.

Поред Ђукића предавали су још: Илија Лалавећ, Периша Лакићевић, Мирко Шуњевић – родом из Дапсића код Берана као и Душан Лончаревић.

За вријеме постојања ове гимназије, кроз њу је, као и кроз гимназију у Солуну и учитељску школу у Скопљу, прошло, око 1750 православних ђака, од којег броја је близу 200 Црногораца, са црногорске и турске територије.

Са терена Васојевића у овим школама су учили:

Арсенијевић Миличко, из Присоја код Андријевице
Бошковић Никола, из Шекулара,
Барјактаревић Саво из Петњика код Берана
Бабовић Милун, из Будимља, код Берана
Бабовић Саво, из Петњика код Берана
Бакић Милош, из Забрђа код Андријевице
Басекић Петар, из Берана
Бојовић Јеремија, из Буча код Берана
Бојовић Милисав, из Буча код Берана,
Боричић Драгиша, из Драгосаве код Берана
Бутрић Спасоје, из Берана
Вељић Радисав, из Доца код Берана
Вешовић Радосав, из Лушца код Берана
Вековић Јелена, из Лушца код Берана
Вулић Радосава, из Божића код Андријевице
Вуковић Љубомир, из Берана
Вуковић Мило, из Берана
Вуковић Милорад, из Ђулића код Андријевице
Вуковић Милутин, из Лушца код Берана
Вуковић Мирко, из Лушца код Берана
Гудовић Станица, из Доње Ржанице код Берана
Дабетић Милутин, из Доње Ржанице код Берана
Дабетић Никола, из Доње Ржанице код Берана
Девић Вукајло, из Роваца код Берана
Делевић Цемовић Филип, из Буча код Берана
Драговић Стојадин, из Ђулића код Андријевице
Делевић Вука, из Буча код Берана
Дарић Павле, из Берана
Ђолевић Божина, из Ђулића код Андријевице
Ђукић Љубомир, из Доње Ржанице код Берана
Радош Милошев Ђукић Конић, из Горажда код Берана
Ђукић Ђуро, из Горажда код Берана
Зечевић Љубомир, из Виницке код Берана
Зечевић Радоје, из Виницке код Берана
Јањић Илија, из Заостра код Берана
Јојић Ристо, из Бара код Андријевице
/ документу му пише да је из Будимље
Јоксимовић Драгутин, из Пешаца код Берана
Јоксимовић Миливоје, из Пешаца код Берана
Кастратовић Видак, из Загорја код Берана
Кастратовић Милосав, из Шекулара
Кастратовић Никола, из Горажда код Берана
Лабудовић Миливоје, из Луга код Берана
Лалевић Блажо, из Андријевице
Лалевић Радомир, из Андријевице
Лалевић Раде, из Андријевице
Лалић Милутин, из Цецуна код Андријевице
Лазовић Радосав, из Машта код Берана
Милосав Малишић, из Пешаца код Берана
Марсенић Милета, из Марсенића Ријеке
Миловановић Алекса, из Плава
Милошевић Милић, из Доње Ржанице код Берана
Милановић Љубомир, из Будимље код Берана
Мићовић Дмитар, из Буча код Берана
Недић Вукић, из Пешаца код Берана
Недић Апостол, из Пешаца код Берана
Недић Светозар, из Пешаца код Берана
Недић Михаило, из Пешаца код Берана
Недић Мило, из Пешаца код Берана
Недић Љубомир, из Пешаца код Берана
Новичић Новица, из Божића код Андријевице
Нововић Маријан, из Трепче код Андријевице
Пајковић Миро, из Лушца код Берана
Поповић Аксо, из Заграђа код Берана
Поповић Василије, из Берана
Поповић Љубомир, из Заостра код Берана
Поповић Марко, из Будимље код Берана
Поповић Милош, из Горње Ржанице код Андријевице
Поповић Михаило, из Горажда код Берана
Поповић Новица, из Велике код Андријевице
Поповић Милутин, из Велике код Андријевице
Поповић Раде, из Велике код Андријевице
Поповић Радивоје, из Будимље код Берана
Поповић Радосав, из Берана
Поповић Урош, из Берана
Протић Иван, из Присоја код Андријевице
Радуновић Петар, из Будимље код Берана
Раичевић Саво, из Трепче код Андријевице
Симоновић Периша, из Берансела код Берана
Стијовић Радомир, из Сутјеске код Андријевице
Ћулафић Ђорђије, из Улотине код Андријевице
Ћулафић Радоје, из Улотине код Андријевице
Цемовић Гавро, из Буча код Берана
Цемовић Љубомир, из Буча код Берана
Цемовић Нико, из Буча код Берана
Цемовић Петар, из Буча код Берана
Цемовић Милоња, из Буча код Берана
Чубровић Данило, из Дапсића код Берана
Чукић Александар, из Доње Ржанице код Берана
Чукић Драгутин, из Доње Ржанице
Чукић Иван, из Доње Ржанице,
Чукић Љубомир, из Доње Ржанице
Чукић Дмитар, из Тршњева
Чукић Томица, из Доње Ржанице код Берана
Шаљић Драгић, из Војног Села код Плава
Шарбајић Љубомир, из Машта код Берана
Шаровић Иван, из Андријевице
Шаровић Станица, из Андријевице
Чукић (удата Јојић) Стана, из Доње Ржанице
Чукић – удата Бабовић Миљуша, из Доње Ржанице
Шошкић Вукосав, из Улотине код Андријевице
Шћекић Милорад, из Берана.

Као што се из овога списка види пола свих Црногораца који су се школовали у поменутим школама у Македонији и Солуну, били су Васојевићи. Такође је веома уочљиво да има по више ђака из истих породица. Рођак рођака је водио и помагао, угледнији и имућнији су слали своје. Највише ђака било је из следећих породица: Вуковићи, Чукићи, Цемовићи, Кастратовићи, Малишићи-Недићи, Поповићи, Лалевићи. Скоро пола од њих који су тамо завршили средњу школу постали су учитељи и професори.

Велики број међу њима набројаним завршавао је само по разред или два и пошто нијесу могли издржавати велике материјалне трошкове одустјали су од даљег школовања, али им је касније и то користило и прихватали су се послова гдје је била потребна каква писарска вјештина. Неки су умрли као ђаци, па и гинули одлазећи пјешке ка Скопљу преко у оно вријеме тешких санџачких и косовских терена.

Многа имена у књизи, из датих спискова, понављају се. То је зато што су ти ђаци неко вријеме учили у Србији или Црној Гори, па онда настављали у Скопљу или Солуну.

Поред гимназије у Скопљу и Солуну радила је од 1892. године и Српска гимназија у Цариграду, али су све оне биле посебно повезане, тако да су се договорно отварала и затварала одељења и ђаци прелазили из једне у другу. Цариградска српска гимназија је укинута школске 1901/2.

Осим у поменутим школама: у Призрену, Скопљу, и Солуну, ђаци из Васојевића учили су до почетка Првога свјетског рата и у разним мјестима ван турске државе, а свакако највише у Србији. Највише их је било у Београду. Мањи број учио је и на Цетињу. Ван Србије и Црне Горе, као мјеста њиховог школовања, помињу се: Сремски Карловци, Пакрац, Вршац, Загреб, Петроград, Кијев, Москва, Женева и Рим.


ЂАЦИ ЦЕТИЊСКИХ И НИКШИЋКИХ ШКОЛА

У Подофицирској школи на Цетињу учили су:

Асовић Илија, из Доње Ржанице код Берана
Бабовић Милошев Марко, из Горажда
Бабовић Тодор
Вешовић Љубомир, из Лушца код Берана
Вељић Радисав, из Доца код Берана
Војводић Милован, из Коњуха код Андријевице
Вучетић Радосав
Бојовић Ђукан
Дедовић Драго, из Андријевице
Мићо Дабетић, из Виницке код Берана
Зоњић Милоња, из Краља код Андријевице
Зоњић Ђорђије, из Краља код Андријевице
Кнежевић Милета
Божовић Михаило
Кењић Мило, из Шекулара код Андријевице
Јоксимовић Милија
Јоксимовић Никола
Лабан Васо, из Улотине
Маријановић Радосав, из Трешњева код Андријевице
Маријановић Драгиша, из Трешњева
Лазар Милошевић
Малевић Лука, из Будимље код Берана
Лекић Вукашин, из Краља
Лекић Периша, из Краља
Лутовац Панто, из Дапсића код Берана
Милићевић Микета
Зечевић Батрић
Марсенић Бошко, из Марсенића Ријеке
Марсенић Радован, из Грачанице код Андријевице
Ђуричанин Бошко, из Ђуричке Ријеке код Плава
Нововић Велимир, из Трепче код Андријевице
Пантовић Милун, из Горажда (Полица) код Берана
Обрадовић Миљан, из Лубница код Берана
Обрадовић Марко, из Лубница код Берана
Поповић Симо, из Горажда (Полица) код Берана
Пешић Ђукан, из Марсенића Ријеке код Берана
Радуновић Милутин
Раичевић Мијаиле, из Трепче код Андријевице
Трифуновић Никола, из Тмушића код Берана
Томовић Станко
Томовић Машан
Маријановић Ђорђе
Чукић Михаило
 

У Цетињској гимназији и богословији учили су:

 

Поповић Данило, из Шекулара
Бакић Вуксан, из Забрђа код Андријевице
Кастратовић Милован, из Горажда (Полица) код Берана
Кастратовић Јован, из Горажда (Полица) код Берана
Бојовић Аксо, из Бојовића код Андријевице
Поповић Јеремија, из Заграђа код Берана
Милоња Драговић Лекић, из Ђулића
Дмитар Бакић, из Забрђа код Андријевице
Бакић Јеврем, из Забрђа код Андријевице
Милисав Дедовић, из Андријевице
Новица Драговић, из Ђулића код Андријевице
Стеван Бојовић, из Бојовића код Андријевице
Никола Дабетић, из Доње Ржанице код Берана
Драговић Михаило, из Ђулића код Андријевице
Кићовић Мираш, из Слатине код Андријевице
Богдан Лабан, из Грачанице код Андријевице
Стеван Ђукић, из Цецуна код Андријевице
Барјактаревић Саво, из Петњика код Берана
Мићовић Никола, из Буча код Берана
Поповић Саво, из Заграђа код Берана
Пешић Ђуро, из Лумница код Берана
Саичић Александар-Леско, из Виницке код Берана
Милорад Шошкић, из Улотине код Андријевице

 

У Пљеваљској гимназији учили су:

 

Милутин Дабетић, из Доње Ржанице код Берана
Стеван Дедовић, из Андријевице

 

У Пјешадијској школи у Никшићу учили су:

 

Милоња Мићовић, из Бара Краљских
Перо Арсовић, из Краља код Андријевице
Радуле Зоњић, из Краља код Андријевице

 

У разним школама у Београду учили су:

 

Мирко Арсенијевић, из Присоја код Андријевице
Миро Арсенијевић, из Присоја код Андријевице
Милић Арсенијевић, из Присоја код Андријевице
Милован Арсенијевић, из Присоја код Андријевице
Миличко Арсенијевић, из Присоја код Андријевице
Велимир Алетић, из Краља код Андријевице
Арсовић Шћепан
Батрић Алексић
Ристо Алексић
Радоје Бабовић
Миленко Бабовић, из Кољуха
Михаило Бабовић
Ђоле Бабовић
Батрић Бандовић
Велимир Бабовић
Мирко Бацановић
Милија Бацановић
Божина Бацановић
Бандовић Ника
Бојовић Милутин
Бакић Љубо, из Забрђа код Андријевице
Бакић Вуксан, из Забрђа код Андријевице
Бојовић Крсто из Берана
Драгиша Боричић, из Драгосаве (Полица) код Берана
Аврам Бојовић
Владимир Бакић, из Забрђа код Андријевице
Аксо Вуковић, из Коњуха код Андријевице
Тодор Вуковић, из Коњуха код Андријевице
Милош Велимировић, из Краља код Андријевице
Јањо Вуканић, из Грачанице код Андријевице
Алекса Вугделић, из Грачанице код Андријевице
Брацан Војводић, из Ђулића код Андријевице
Лука Војводић, из Ђулића код Андријевице
Трифун Вуковић, из Ђулића код Андријевице
Ника Вучељић, из Коњуха код Андријевице
Влајко Вешовић, из Букове Пољане
Шћепан Вуканић, из Грачанице код Андријевице
Арсеније Вуканић, из Грачанице код Андријевице
Симо Вуканић, из Грачанице код Андријевице
Станиша Вуканић, из Грачанице код Андријевице
Радун Вуксановић
Љубо Вуксановић
Милован Вуксановић
Пуниша Вуксановић
Драгиша Вешовић
Радосав Вешовић, из Букове Пољане
Вугделић Ново, из Улотине код Андријевице
Вучељић Перута
Вуковић Вико
Војводић Богић, из Ђулића код Андријевице
Вуковић Зарија, из Андријевице
Вуковић Гавро, из Лијеве Ријеке
Вуковић Војин
Вековић Дивна, из Лушца код Берана
Вуковић Никола
Вукић Љубо, из Слатине код Андријевице
Васовић Милосав, из Трепче код Андријевице
Гудовић Станица, из Доње Ржанице код Берана
Губеринић Јован, из Сењоца код Андријевице
Делетић Вучко, из Грачанице код Андријевице
Длетић Милоња, из Грачанице код Андријевице
Дедовић Вучко
Дедовић Стеван
Дедовић Лако
Драговић Милоња, из Ђулића код Андријевице
Драговић Драгоје, из Ђулића код Андријевице
Драговић Миливоје, из Ђулића код Андријевице
Драговић Новица, из Ђулића код Андријевице
Дабетић Мираш, из Доње Ржанице код Берана
Драговић Драго, из Ђулића код Андријевице
Делетић Милета
Девић Васо
Ђукановић Миљан
Ђиновић Петар
Ђукић Милић
Ђолевић Радомир
Ђолевић Богдан (Зоњић), из Краља
Ђолевић Божина
Ђуровић Јован, из Горажда код Берана
Ђуровић Никола, из Горажда код Берана
Ђуровић Новић, из Горажда код Берана
Ђукић Милован
Ђукић Мило, из Горажда код Берана
Зечевић Миладин
Зечевић Иван
Зечевић Цветко, из Лијеве Ријеке
Зечевић Ђоко, из Лијеве Ријеке
Зечевић Никодим, из Виницке код Берана
Зоњић Милош, из Краља код Андријевице
Зоњић Миро, из Краља код Андријевице
Зоњић Миливоје
Дедовић Милисав
Зечевић Батрић
Зечевић Периша
Дабетић Никола
Ивановић Алексије
Ивановић Стеван
Ивановић Павле
Ивановић Ђорђије
Ивановић Радомир
Ивановић Томица
Ивановић Мијат
Ивановић Вучић
Ивановић Милован
Ивановић Михаило
Ивановић Радуле
Јововић Пантелија
Јојић Ристо
Јојић Драго
Јојић Милоња
Јојић Михаило
Јојоћ Велимир
Јојић Јован
Јовановић (Лутовац) Илија, из Дапсића
Јовановић Батрић
Јанковић Миљан
Јоксимовић Тома, из Берана
Јелић Милутин, из Слатине
Јелић Илија, из Слатине
Јелић Иван, из Слатине
Катанић Томаш
Кастратовић Крсто
Кастратовић илија
Кастратовић Милош
Кастратовић Лука
Кастратовић Миличко
Кастратовић Мајо
Кастратовић Милован, из Горажда
Кићовић Мираш, из Слатине (Андријевица)
Кићовић Миливоје
Кастратовић Јован
Лекић Новица
Лекић Милоња
Лабан Миладин
Лашић Никола, из Л. Ријеке
Лашић Милија
Лутовац Вукосав
Лабан Богдан
Лабан Јован
Лекић Иван, из Л.Ријеке
Лашић Милија
Лутовац Вукосав
Лабан Богдан
Лабан Јован
Лекић Иван, из Краља
Лекић Пуниша
Лекић Драгиша
Лекић Богдан, из Краља
Лекић Велимир
Лекић Богић
Лекић Стеван
Лекић Вукашин
Лекић Благоје, из Краља
Лекић Урош, из Краља
Лабовић Милан
Лалевић Илија
Лазаревић Сава
Лабудовић Ђукан, из Луга код Берана
Лекић Драговић Милован
Лабан Конић Спасоје, из Грачанице
Лалић Мартин
Лалић Милутин, из Цецуна
Милошевић Миладин
Масловарић Васо
Марић Милан
Маријановић Ђорђије, из Краља
Мимовић Илија, из Слатине
Мијатовић Миличко, из Слатине
Маријановић Тодор
Маријановић Батрић
Маријановић Голуб
Мићовић Мирко, поп
Микетић Милић, поп
Милићевић Микета
Мердовић Радивоје, из Горњег Села
Милошевић Милун
Маријановић Гавро
Мићовић Лука
Мићовић Вукић, из Краљских Бара
Сава Лазовић, из Машта (Полица) код Берана
Саво Мићовић, из Бара Краљских код Андријевице
Милован Милошевић, из Лијеве Ријеке
Богић Миолошевић, из Лијеве Ријеке
Милета Микетић
Милун Микетић
Бајо Микетић
Вукић Масловарић, из Божића код Андријевице
Перо Масловарић, из Божића код Андријевице
Новица Новичић, из Божића код Андријевице
Милан Новичеић, из Божића код Андријевице
Миливоје Новичић, из Божића код Андријевице
Милош Нововић
Иван Оровић, из Лијеве Ријеке
Михаило Ојданић, из Лубница код Берана
Миљан Обрадовић, из Лубница код Берана
Перо Перовић
Зарија Протић
Стеван Протић
Иван Протић
Ристо Поповић, из Будимље
Петар Поповић, из Будимље
Аксентије Перовић
Љубомир Поповић, из Заостра код Берана
Ђуро Пешић, из Лубница код Берана
Крсто Ракетић, из Навотине код Берана
Миљан Радуновић (свештеник)
Милован Раичевић, из Тепче код Андријевице
Обрен Радуновић
Милета Радуновић
Иван Радуновић
Пуниша Рачић, из Слатине код Андријевице
Милутин Станић
Милић Савић
Спакић Милан
Спакић Радуле
Спасојевић Миљан
Спасојевић Јанко
Стијовић Радомир
Сенић Марко, из Лубница код Берана
Симоновић Периша, из Берансела
Лазар Томовић
Божидар Томовић
Мираш Томовић
Мићовић Никола, из Буча код Берана
Велимир Томовић
Вуксан Томовић
Алекса Ћулафић, из Улотине код Андријевице
Ђорђије Ћулафић, из Улотине код Андријевице
Мираш Ћулафић, из Улотине код Андријевице
Радован Ћулафић, из Улотине код Андријевице
Радоје Ћулафић, из Улотине код Андријевице
Јован Фатић, из Коњуха код Андријевице
Раде Фатић, из Коњуха код Андријевице
Нико Цемовић, из Буча код Берана
Митар Чукић
Мираш Чукић
Радивоје Шаљић
Миладин Шаљић
Михаило Шћекић, из Заграда код Берана
Крсто Шошкић Миловановић
Новица Шошкић
Милорад шошкић
Михаило Шошкић
Миличко шошкић
Иван Шаровић
 

Учили у Крушевцу

 

Никола Мићовић, из Буча код Берана
Јован Губеринић, из Сеоца
Ристо Алексић, из Анџелата код Андријевице

 

Учили у Нишу

 

Миливоје Новичић
Радивоје Шаљић
Новица Драговић
Радоје Радевић

 

Учили у Крагујевцу

 

Шћепан Вулевић, из Тешњева код Андријвице
Јагош Вулевић, из Тешњева код Андријевице
Милосав Васовић, из Трепче код Андријевице
Љубо Вулевић
Вулевић Митар
Вукићевић Милутин, из Бабина (Полица) код Берана
Мираш Јочић
Ђорђије Јочић
Машовић Маријан, из Трешњева
Машовић Михаило
Павићевић Новица
Павићевић Благоје, из Трепче
Чукић Мираш

 

У Чачку је краће вријем учио

 

Љубо Поповић, из Заостра

 

У Смедереву :

Богић, Војводић
Лекић Иван
Ивановић Радомир

 

У Алексиначкој учитељској школи:

 

Вељић Михаило
Ђуришић Михаило
Зечевић Жарко
Ивановић Вуко
Дедовић Милисав
Драговић Новица
Масловарић Вукић
Маријановић Голуб
Лекић Иван
Маријановић Крсто
Мићовић Миличко-Кастратовић, из Пеовца
Марјановић Будимир
Мићовић Малиша
Малишић Милосав, из Пешаца
Бандовић Радомир
Радоје Радојевић
Цимбаљевић Ненадовић Милош, из Дапсића
Чубровић Павле, из Дапсића
Цемовић Миљан, из Буча
Шћекић Милић, из Бабина (Полица)



ШКОЛОВАЊЕ ВАСОЈЕВИЋА У ИНОСТРАНСТВУ ДО 1918. ГОДИНЕ

 

Доста велики број васојевићких ђака ишао је, прије Првог свјетског рата, на школовање у иностранство.Највише их је било у РУСИЈИ.

У Русију су Васојевићи допирали на школовање још у првој половини деветнаестог вијека, као што је био случај са Николом Васојевићем, Симом Кастратовићем и другима. Тај број се у другој половини деветнаестог и првој половини двадесетог вијека стално повећавао.

 

РУСКИ ЂАЦИ :

 

Арсенијевић Милић, из Присоја
Бакић Дмитар, из Забрђа
Бакић Марко, из Забрђа
Бабовић Михаило, из Горажда код Берана
Брадић Маријан
Вешовић Душан
Дедовић Вулетић Мирко, из Горажда
Вучетић Илија, из Велике
Михаило Драговић, из Ђулића – син капетана Марка
Михаило Зечевић, из Виницке
Катанић Томаш, из Божића
Лабовић Милутин, из Краља
Лабовић Милан
Обрадовић Миро, из Лубница
Обрадовић Богдан, из Лубница
Вешовић Радослав Јагош, из Букове Пољане
Недић Мило, из Берана
Зечевић Милан, из Виницке
Николић Јагош, из Шекулара
Обрадовић Милан, из Лубница
Лазовић Сава, из Машта
Спасојевић Драгутин, из Сеоца
Спасојевић Јанко
Спасојевић Новица
Ђукан Спасојевић
Саво Спасојевић, из Анџелата
Саичић Лексо, из Виницке
Раичевић Милосав
Раичевић Драго
Цемовић Марко
Цемовић Нико
Цемовић Гавро

Неколицина Васојевића који су учили у Русији бивали су за вријеме самосталне Црне Горе и Југославије на врло високим положајима. То су били: Дмитар Бакић, Јанко Спасојевић, Саво Спасојевић, Милосав Раичевић, Марко Цемовић, Нико Цемовић и Милан Лабовић.

Марко Бакић, син Јеврема Бакића, остао је да живи у Русији, гдје су му и сада потомци.

У ИТАЛИЈИ су учили : Радомир Вешовић, Лабовић Лакић, Зоњић Милоња, Новичић Милан и Драго Драговић.

У БУГАРСКОЈ је учио Стеван Ђукић, из Цецуна.

У АМЕРИЦИ је учио Милан Обрадовић, из Лубница. Тамо је остао и обогатио се.

У ШВАЈЦАРСКОЈ су учили: Кастратовић Симо, Василије Поповић и Дмитар Бакић.

У ФРАНЦУСКОЈ су учили: Гавро Миљанов Вуковић, Маријановић Голуб, Илија Поповић, Стеван Ивановић и Дивна Вековић, Радомир Ђолевић.

У ЧЕХОСЛОВАЧКОЈ је студирао: Љубомир Чукић, из Доње Ржанице.

 

НА ТЕРИТОРИЈИ ОДНДАШЊЕ АУСТРОУГАРСКЕ УЧИЛИ СУ:

Дедовић Лука – у Пакрацу
Вугделић Ново – у Пакрацу
Мијатовић Миличко – у Пакрацу
Дабетић Мираш – у Пакрацу и Загребу
Маријановић Голуб – у Пакрацу
Марсенић Јован – у Пакрацу
Недић Ново – у Сарајеву
Поповић Петар – у Сарајеву
Саичић Гавро – у Сремским Карловцима
Драговић Новица – у Вршцу
Кастратовић Милош – у Сремским Карловцима
Пешић Раде – у Сремским Карловцима
Вуковић – поп учитељ – у Сремским Карловцима.

 

 

У ТУРСКИМ ШКОЛАМА УЧИЛИ СУ :

У турским школама у Скопљу и Цариграду учио је извјестан број ђака из беранског краја, почев од краја 19. вијека. Неки су завршили њихову средњу школу – звану идадија, па су онда постајали службеници са средњом спремом. Други су настављали даље школовање на Цариградском универзитету. Било је неколко ђака који су завршили по један или два разреда идадије, па из неких разлога напустили школу или их је прекинуо Балкански рат.

Своје разлоге за школовање дјеце из ових крајева у турским школама имали су и њихови родитељи и турске власти. Турци су сматрали да ће отварајући врата својих школа дјеци својих православних поданика, па чак дајући некима и стипендије, успоставити боље односе са овим ратоборним народом, који је увијек подизао буне и уствари само формално признавао турску власт, а осјећао се припадником Црне Горе. Васојевићи, опет, рачунали су да ће се успјешније борити против мрских господара ако им које дијете заврши њихове школе, науче њихов језик и уопште их боље упознају изнутра. Уочљиво је да су Турци давали стипендије већином дјеци из угледнијих, главарских породица.

У “Цариградском гласнику” број 38 из 1909. године један од тих Беранаца који су учили у турским школама, правник Радован Делевић, из села Буча, објавио је чланак у коме је нашао за потребно да баш непосредно послије побједе Младотурске револуције, изнесе своје мишљење о школовању православних у турским школама.

Он наводи да су први Срби који су ступили у идадију били баш из беранског краја. “Примање ових ђака, каже Делевић, није потекло старањем наших надлежних, него народном буном која се десила 1898. године (Кокошињи рат – Д.В.) против арнаутског зулума и да би Турци тај побуњени народ умирили примљено је царским ирадом те године 7 ђака из те нахије. А послије годину дана косовски валија покојни Хафиз паша примио је још 10 ђака”.

У овоме чланку се даље износи да је у Скопској идадији те 1909. године “ било 17 српских ђака” и то: из Пљевља 2, из Берана 3; из: Бијелог Поља, Новог Пазара, Сјенице, Пећи, Приштине, Тетова, Скопља и Битоља по 1. Из Црне Горе било је 2.

Овај чланак послат је из Солуна, а потписује га правник Радован Делевић.

Из беранског краја идадију у Скопљу учили су: Периша Лакићевић – из Тмушића, Ђуро Ђукић – из Полице (Горажде), Мило Вуковић – из Црнога Врха, (син истакнутог главара Маријана Вуковића), Мило Делевић – из Буча, Радован Делевић – из Буча, Ристо Даниловић – из Берана, Илија Поповић – из Буча, Јеврем Чукић – из Доње Ржанице, Милан Вешовић – из Црнога Врха и Мирко Шуњевић – из Дапсића, Милован Гавро Протић, Милија Бакић (Митров брат).

По неколико разреда идадије учили су: Милован Мићовић, Томица Чукић,Милован Саичић, Гавро Протић, Стеван Ђукић-Грашић. Ђукић и Протић били су из Горњих Васојевића, односно са црногорске територије. Они двојица су се уписали под другим именом, као да су из беранског краја, тј. са турске територије.

Међу именованим Беранцима неколицина су завршили и турски Правни факултет у Цариграду. То су, као што је раније наведено: Периша Лакићевић, Ђуро Ђукић, Мило Делевић, Радован Делевић, Ристо Даниловић, Илија Поповић и Јеврем Чукић.

Последња група беранских ђака уписала се била у идадију у Скопљу баш уочи Балканског рата. Рат у јесен 1912. године они су дочекали, као тек уписани, у овој школи, а заштиту им је пружио руски конзул у Скопљу, гдје су дочекали долазак српске војске.

У овој групи несуђених ђака скопске идадије, поред осталих, били су и касније познати професори Ђукан Јоксимовић и Богдан Миковић.


Зачеци напредне демократске мисли у Васојевићима и њени носиоци

Друштвени односи и прилике у Васјевићима били су, до уједињења 1918. године, такви да се у схватањима и погледима на живот није много одмакло од патријархалних оквира у којима су се сви проблеми почињали и завршавали идејом борбе против Турака, уједињењем српства и мукотрпним напорима да се одржи голи живот породице.

Ипак, почев од седамдесетих година прошлога вијека, тј. од времена када васојевићки ђаци одлазе на школовање не само као ријетки поједнци, већ у све већем и већем броју, они преносе у овај крај и покоје зрно напредне, демократске, па и социјалистичке мисли. Из тога у оним условима није могао да се развије неки значајни покрет, али су протагонисти те мисли одиграли извјесну улогу у борби за ширење демократских идеја, како на оном дијелу Васојевића који је припадао Црној Гори тако и на оном који је био под Турцима.

Један од првих васојевићких ђака, односно ондашњих младих интелектуалаца, који се у своје вријеме декларисао као напредни омладинац и велики поштовалац Васе Пелагића био је ђак Богословско учитељске школе на Цетињу – Јеврем Бакић, из Забрђа код Андријевице. У Универзитетској библиотеци “Светозар Марковић” у Београду налазе се два Бакићева писма Пелагићу. Једно носи датум 27.12. 1871. године, а друго 3.6.1872. године. Оба су писана из Цетиња.

На почетку првога писма Бакић поздравља Пелагића и изражава жељу “да бог даде да скорим временом честитамо препорођај и ослобођење нашем преубогом роду српском!” Затим говори о везама које су цетињски ђаци и наставвници одржавали с њим, да би наставио правом апотеозом овом великом сину српскога народа, Бакић Каже:

“Ја сам увјерен да ће потомство сваког цијенити по раду своме. Ја мислим да ће следећи нараштаји кад разгледају ваш труд и рад којег ви чините у корист младом српству непрестано потворавати ријечи минулог владике Петра Другог Његоша “ имао се рашта и родити”. Лијепе ријечи! Само благо ономе који заслужи (као што се их ви заслужили) са својим радом и трудом да их народ говори послије смрти његове. Само с тијем ријечима наплатиће ви се труд, али још више ће се наплатити вама ваш рад кад се и идеје ваше оствариле буду у предрагоме роду српском. Корачај напријед родољубе! Славиће те потомство. Не гледајте на препреке које вам мећу “куге” људске на пут. Ваши предлози и савјети надам се да ће имати велики уплив на нас (богослове). Ријечи које сте ви више пута говорили за оно кратко вријеме вашег бављења на Цетињу, имале су на мене велики утисак тако да не бих жалио жртвовати све и свја за ослобођење наше браће србљих који стоје под туђином”.

Писмо се завршава молбом да му пошаље још књига да их растура по Полимљу, као што је растурио оне које му је до тада послао, а потписује се са “Остајем поздрављајући вас – ваш доброжелатељ Јеврем Бакић, богослов”.

У другом писму, писаном последње године Бакићевог школовања на Цетињу, он са још више жара уздиже Пелагића и напада његове противнике. Он каже на једном мјесту у писму:

“Жалимо и оплакујемо вас што ви се догодило у Београду, на жалост и срамоту нашу (српску), јер чујемо како крштене “дахије” не трпе правог родољуба и народног борца за правдом и истином, чујемо велим како показаше и посвједочише своје губаво и ништавно срце… Но опет ви као борац за народна права треба да будете прави члан стоичке филозофије, и опет велим знате шта бијаше у оно вријеме са славним Доситејем, како оно на њега устајаху оне кукавице, па ево га сада да се слави међу младом Србадијом.

Дакле, све презрите а идите напријед као што сте почели, прави родољубе. Не лаје кучка на вука села ради него себе ради.

Истину ћу ви рећи да ваши “покушаји” имају код нас велики приступ, а особито откако смо остварили друштво које сте ви покренули; јер није било готово ни једног саставка читаног на сједнице у коме се не би цитирале ваше ријечи: а саставци наши колико ја увиђам дишу сви духом ваших “покушаја”.

Писмо завршава коментаром о утицају Пелагићевих књига и њиховом ширењу у Васојевићима. Бакић овако завршава писмо: “Књижицу “Наши позиви” коју сте сада скоро издали примили смо. Ми захваљујемо како вама који сте се потрудили као радник на пољу образовања за онакву књижицу да дате младом нараштају српском у руке, тако и родољупки Софији Ласковић што ни ју је додала на вријеме. Ову књижицу прочитали смо врло пажљиво и допал a нам се врло добро. Говорим књижицу али по спољашности, а унутра види се да је књига текако велика. Ево како рече један мој садруг кад књижицу прочитасмо:

“Глава она што је ово написала у свијету се много прославила. Десна рука која је писала књижевним се мачем узвисила, као што ће. На те његове ријечи већин нас узвикнемо – Живио Пелагић.

Обраћам се на вас да ми пошаљете неколико комада, јер ћу их моћи растурити кад пођем у Васојевиће, по варошима за које сам ви већ обећао (Плав, Гусиње, Беране, Бијело Поље и Пећ). Паре ћу ви послати кад књиге распродам. Господине, ако буде могуће да ми до Петрова дана дођу књиге, јер ја други дан по њему полазим дома.

Уосталом остајем очекујући од вас друга одговора из ове ријечи (што прије).

 

Ваш најискренији доброжелатељ
Јеврем Бакић
(Васојевић)
богослов

Јеврем Бакић је неко вријеме вршио учитељску дужност у Црмници, а касније прелази у свој крај у Васојевиће, гдје је био не само учитељ, већ и врло истакнута фигура у политичком животу све до краја постојања самосталне црногорске државе. Бивао је племенски капетан, пограниични комесар, судија и народни посланик. Он је био један од првих истакнутих Васојевића који се смјело супроставио апсолутизму књаза Николе и имао великог утицаја у ширењу демократских идеја у Васојевићима. Он није стигао донде докле је његов учитељ из младих дана Васо Пелагић, али је до краја живота остао смио демократски борац. За вријеме првих уставних избора у Црној Гори, 1906, Јеврем је изабран у Величкој капетанији као посланик Народне странке, која је све до уједињења 1918. године водила борбу против диктатуре, за уједињење Црне Горе и Србије, а посредно и свих југословенских народа. Група тих првих васојевићких посланика, школованих људи, припадника Народне странке, играла је веома значајну улогу у Црној Гори. То су били, поред Јеврема Бакића: Љубомир Бакић – за капетанију краљску, Јанко Спасојевић – за капетанију андријевичку и полимску, Милосав Раичевић – за капетанију шекуларску.

Такозвана бомбашка афера 1907. године скупо је коштала Васојевиће. Шесторица су осуђени на смрт, од којих су тројица стријељани (Ђиновић, Рачић и Јојић), четрнаесторица осуђена на вјечиту робију, осамнаесторица на дуже временске казне и већи број на краће. Свакако Пелагићева мисао о борби за слободу, за демократска права. за уједињење, имала је у свему овоме утицаја, како преко Бакића, тако и преко других васојевићкух интелектуалаца.

Потребно је напоменути да се извјестан број Васојевића, школованих у Србији, враћао у свој крај са републиканским идејама. То су на првом мјесту, неколико оних који су учили у Учитељској школи у Алексинцу, као: Павле Чубровић, Миљан Цемовић, Иван Лекић, Милић Шћекић, Крсто Маријановић, али сва њихова активност свела се на извјесно декларисање у том смислу, без икакве акције.

У доњим Васојевићима, на турској територији, први интелектуалац који је почетком двадесетог вијека почео да шири социјалдемократске идеје, да страствено пропагира науку и супроставља се заосталим схватањима, био је, раније поменути доњоржанички учитељ Мираш Дабетић, који ће више од двадеесетак година бити у својој средини као бијела врана са својим погледима на друштво, религију и науку.

Дабетић је учио учитељску школу на аустријској територији, у Пакрцу и Загребу, сам се издржавајући као и многи други његови земљаци и за вријеме школовања потпао је под утицај социјалдемократске идеологије.

Први његов сусрет са средином у родном крају кад се вратио 1899. године и постављен за учитеља у Доњој Ржаници, изазивао је сукоб. Све је код њега одударало од устаљених норми живота патријархалне средине, почев од одијевања на западноеврпски начин, па до његовог отвореног, саркастичног и негаторског односа према застарелим схватањима. Његови кофери пуни разноврсних примјерака руда, његови чести одласци у околину ради прикупљања нових експоната, изазивало је подсмијех околине, а посебно његових колега учитеља који су већином били са богословско учитељском школом. О чудном учитељу кружиле су приче, па су му често биле упућиване и изазовне, увредљиве шале, на шта је он одговарао истом мјером. Као учитељ настојао је да дјеци објашњава живот и природу на основу науке. Он није створио никакву организацију нити је имао амбиција за то, али је као појединац имао извјесног утицаја на своју средину, а посебно као учитељ на многе генерације ђака. И данас се у народу препричавају анегдоте о овом чудном учитељу, које говоре о његовим духовитим “обрачунима” са много чиме што се до њега сматрало као светиња.



Учешће учитеља у Српској народној организацији

У књизи “Културно просветне и политичке организације у Полимљу и Рашкој 1903-1912. Вукмана Шалипуровића, у издању општинске заједнице образовања Нове Вароши 1972.* године, има неколико интересантних података о политичкој активности беранских учитеља у овом периоду. што свједочи да они тада нијесу били само просвјетни радници већ и веома важни актери цјелокупног јавног и посебно политичког живота.

На скупштини Српске народне организације, одржане у Скопљу 2. фебруара 1909. године, поред оних из Рашке и Полимља, изасланици из беранског краја били су учитељи Миљан Цемовић и Милић Дабетић, а из рожајског поп Никола Веселиновић. Тада је Цемовић изабран у Главни одбор Српске народне организације. На овој скопској скупштини особити је био запажен својом дискусијом Милић Дабетић.

Годину дана раније, на скупштини поменуте организације, одржане у Сјеници 19.10.1908. године, изасланици из беранског краја били су: Јосиф Бојовић, Авро Цемовић, Вуко Дабетић, Мило Делевић, Милоња Бабовић, Љубомир Поповић и учитељи: Миљан Цемовић, Милић Дабетић, Милан Поповић и Мираш Дабетић.

Послије Младотурске револуције Турци су захтјевали да се све дипломе просвјетних радника на њиховој територији морају потврдити код њихових власти. Циљ тога захтјева био је да се онемогући рад свима који нијесу били њихови поданици. Пошто се на ово није пристало Турци су у априлу и мају 1910. године затворили Пљеваљску гимназију и све основне школе у Санџаку, па и оне у беранском крају. Овом турском захтјеву особито се успротивио митрополит Нићифор и запријетио да ће морати напустити учитељску службу, као издајник, сваки онај који попусти овом турском захтјеву. Такав став имао је и тадашњи српски конзул у Приштини, познати пјесник Миласн Ракић. Ипак, учитељи су морали попустити, а школе су прорадиле 1911. године.

Мало је познато да је истакнути васојевићки првак из краја 19. и почетак 20. вијека војвода Лакић Војводић, који је био само са основном школом, једно краће вријеме замјењивао министра просвјете Црне Горе.

У оно вријеме запажени црногорски публициста Томо Ораовац објавио је у једном листу сатиричне стихове у вези Војводићевог министровања у просвјети, које гласе:

 

“ Ја Лакићу, не манишем;
он је племић и од куће,
ал просвјета црногорска
са њим, мислим, увенуће”.

 

Покушај отварања школа под окупацијом 1917. године

За вријеме Првог свјетског рата престале су с радом како основне школе тако и гимназије. Учитељи су били у рату, па и одраслији ђаци, а школске зграде су служиле за потребе војске. Школе су остале затворене све до школске 1916/17. године, када окупаторске аустро-угарске власти покушавају да се рад оживи. Овај посао повјерен је аустро-угарском капетану, Србину из Новог Сада – Душану Ружићу, који је био постављен за надзорника школа у беранском, андријевичком, плавском и рожајском крају. Овом приликом настојало се да се у основне школе уведе латиница, па и учење њемачког језика, али је овај покушај брзо пропао. Ружић се веома ангажовао на послу око поновног оживљавања рада школа и оне су отворене свуда гдје је имало макар и минималних услова за то. Као учитељи запошљавани су и недовршени гимназијалци. Тадашњи ђаци дуго су се сјећали аустријског официра надзорника Ружића и његових посјета школама.Изгледа да се радило о Србину патриоти који је, као аустро-угарски поданик, силом носио туђинску униформу, као и многи други. Према становницима окупираних Васојевића односио се пријатељски у оној мјери колико му је допуштао положај на коме се налазио, као војник и официр.Било је таквих и међу Чесима, припадницима окупаторског гарнизона у Бернама,а посебвно се истицсао љекар Вјећеслав Храбац.Остао је у Беранама још неколико година после ослобођења 1918.

Овај Ружићев покушај није уродио плодом, јер је народ у тим мучним данима с неповјерењм примао све што је долазило од Шваба, када се јела коприва, кукурузна окласина-тала, церова кора, а швапске патроле свакодневно вршљале по селима, трагајући за Вешовићевим одметницима и другим комитама. Школе су радиле само привремено и то врло кратко. Ипак, од интереса је и ово нотирати.

Ружић је, по каснијем сазнању, био веома угледни Новосађанин. Као хуман човјек и патриота он је у Беранама за вријеме аустроу-угарске окупације стекао доста пријатеља. По завршетку рата повео је са собом Александра Поповића из Берана и помогао му да постане градски сенатор у Новом Саду.

* Вукман Шалипуровић; Културно просветене и политичке организације у Полимљу и Рашкој 1903-1912.



Политичка дјелатност васојевићких интелектуалаца 1918. године

Иако су у племенском животу Васојевића све до нестанка самосталне црногорске државе “кућићи и оџаковићи”, без обзира да ли су били школовани или не, играли главну улогу, ипак се од краја 19. вијека, у цјелокупном животу краја, осјећао велики утицај школованих људи, а на првом мјесту просвјетних радника, којих је било највише, поред попова. Њихов утицај осјећао се видно како у Васојевићима у црногорској граници, тако и у турској. На турској територији сва њихова активност била је усресређена на организовање народа за борбу против Турака, а на црногорској још и за отпор апсолутизму Краља Николе.

Школовани у Србији или српским школама на турској територији, васојевићки интелектуалци до 1918. године нијесу могли остати по страни од настојања да се у њиховом крају учврсти идеја о уједињавању Србије и Црне Горе у једну државу. Та њихова активност нарочито је видна од 1906. године, тј. од првих уставних избора у Црној Гори.

Бомбашка афера 1907. године и колашинска 1909. јасно су избациле на видјело то расположење и скоро би се могло рећи да Васојевићи отада постају главна снага отпора самодржављу кнеза Николе и први борци за уједињење.

Послије пробоја Солунског фронта и побједоносног повратка српске војске у домовину васојевићка интелигенција листом се ставила на страну оних снага које су биле за престанак самосталне црногорске државе и за присаједињење Црне Горе Србији и новој држави сједињених југословенских народа. Велику улогу у овоме одиграли су они који су одступали са српском војском, тј. васојевићки солунци. Њих није било много. Што у војсци, што у политичким форумима који су дејствовали у Француској, Швајцарској, или у другим земљама на Западу, било их је једва тридесетак, заједно са онима који су напустили рад у Америци и похрлили да се боре за ослобођење отаџбине.

Од истакнутијих Васојевића групи солунаца припадали су: Јанко Спасојевић, инж Љубомир Поповић, Ристо Јојић, Љубомир Вуксановић, Милован Кастратовић, др Павле Чубровић, Милутин Бабовић – звани Телеграф.

Од укупно 165 посланика који су делегирани за Велику црногорску скупштину у Подгорици 36 их је било из андријевичког и беранског округа, од којих су више од једне трећине били просвјетни радници. Међу њима су била и три бивша министра Црне Горе: Спасојевић, Раичевић и Бакић.

Посланици Васојевићи представљали су, са незнатним изузецима и бјелопољски, плавогусињски и рожајски крај. За округ андријевички, коме је припадао и плавогусињски крај, посланици су били: Зарија Вуковић, Јанко Спасојевић, Велимир Јојић, Љубомир Бакић, Саво Спасојевић, Радоје Николић, Новица Поповић, Љубомир Вуксановић, Божидар Томовић, Радослав-Јагош Вешовић, Саво Пауновић, Ристо Јојић, Томица Ивановић, Марко Ћулафић и Ново Вугделић.

За округ берански, коме су припадали рожајски и бјелопољски крај, посланици су били: Милосав Раичевић, Богдан Обрадовић, Тома Јоксимовић, Прокопије Вековић, инж Љубомир Поповић, Никола – Нико Цемовић, Александар Бојовић, Кирил Балшић, Никола Мићовић, Андро Станић, Радосав Јоксимовић, Милић Поповић, Вукајло Девић, Мило Делевић, Милош Поповић, Александар Поповић.

У депутацији која је послије скупштине одређена за Београд били су од Васојевића: Милосав Раичевић, Милан Поповић, Јанко Спасојевић и Велимир Јојић.

Као што се из изложених података види школовани Васојевићи овога времена одиграли су велику улогу у свим значајним политичким збивањима кад се радило о уједињењу.

Период између два рата чини посебно значајно поглавље у развитку школства и просвјете у Васојевићима, па му се у овој хроници даје посебно мјесто.

 

ОСНОВНЕ ШКОЛЕ У БЕРАНСКОМ СРЕЗУ ОД 1919. ДО 1945.ГОДИНЕ

По свршетку Првог свјетског рата у Горњем Полимљу су, како у беранском тако и у андријевичком крају, убрзо наставиле с радом, углавном, оне школе које су радиле у предратном периоду, а отворено је и неколико нових. Андријевичком срезу припадале су и плавогусинњске школе, а беранском и рожајске.

У Беранском срезу биле су отворене од 1919. до школске 1923/4. године укупно 33 школе и то у следећим мјестима: Беране, Лужац, Долац, Горње Заостро, Брзава, Заград, Црни Врх, Лубница, Буче, Виницка, Ријека Марсенића, Доња Ржаница, Калудра, Дапсиће, Петњик, Будимља, Главаце, Драгосава, Хареме (као одељење Беранске школе), Драгосава, Ровца, Горажде, Врбица, Трпези, Азане, Туцање, Петњица, Савин Бор, Рожаје, Баћ, Бишево, Башча, Балотићи, Калаче. Двије школе су биле градске, а остале сеоске. Градске су биле по једна у Беранима и Рожајама. У свим школама било је свега 54 одељења. Десет школа имале су само учионице, тј, биле су без канцеларија и зборница. Двадесет и једна школа су биле мјешовите, а тринаест само за мушкарце и то у муслиманским крајевима.

Школе су у овом периоду биле веома слабо снабдјевене училима, тако да су минимални захтјеви били задовољени само у двјема школама. На примјер, укупно у свим школама није било ни 100 књига за учитеље и ученике. Само двије школе имале су школске баште.

У свим овим школама било је школске 1923/4. године укупно 66 учитеља, од тога броја само седам учитељица. Двојица учитеља су били привремени, а двадесет седам их је радило са по једним одељењем, двадесет шест са два, па и три одељења и десет са по четири одељења.

Од свих поменутих школа у беранском срезу 13 је први пут отворено у периоду од 1919. до школске 1923/4. године. То су биле школе у Петњику, Ровцима, Гавацима, Црном Врху, као и још 9 школа у муслиманским крајевима Бихора и Рожаја: Врбица, Трпези, Савин Бор,* Туцање, Баћ, Бишево Башча, Балотићи и Калаче.

У свим школама тада је било свега 1700 ученика, од тога броја око 300 ученица. Значи, на једног учотеља било је просјечно 26 ученика.

У периоду изеђу школске 1923/4. па до 1930/1. године број школа у Беранском срезу попео се на 39. Отворене су нове школе у следећим мјестима: Курикуће, Загорје, Доње Заостро, Штитари, Доња Ловница и Буковица.

Школске године 1930/31. број одељења свих 39 школа нарастао је на 69. Ђака је било 2991. Просјечно, на територији читавог среза, тј. на територији свих 13 општина (Беране, Бишево, Будимља, Буче, Виницка, Горња Села, Ђурђеви ступови, Доња Ржаница, Полица, Петњица, Штитари, Рожаје, Ибар) на једну основну школу припадало је око 20 км 2 и близу 900 становника.

У свим основним школама среза тада је радило око 80 учитеља.

Вријеме између 1930. и 1941. године карактерише се устаљивањем већ постојећих основних школа Беранског среза и само незнатним повећањем њиховог броја. Отворена је само још школа у Праћевцу, тако да их је на почетку Другог свјетског рата било свега 40, са 78 одељења, 3300 ученика и 93 учитеља.

* У Савином Бору школа је отворена 1913. године, али је врло кратко радила.

 

Школе између два рата у Андријевичком срезу

У другом срезу Горњега Полимља, Андријевичком срезу, у периоду од 1919. до 1924. године отворене су 24 основне школе, махом у оним мјестима у којима су постојале и прије Првог свјетског рата, То су : Андријевица, Сеоце, Краље, Шекулар, Трепча, Забрђе, Слатина, Улотина, Хан Гаранчића, Врањештица, Ђулићи, Коњуси, Јошаница, Цецуни, Велика, Горња Ржаница, Брезојевица, Војно Село, Плав, Гусиње, Баре, Матешево, Лијева Ријека и Кути.

Као што се из овога прегледа види Андријевичком срезу припадале су и неке школе које територијално не би могле припадати Горњем Полимљу, као: школа у Барама, у Матешеву, Лијевој Ријеци и Хану Гаранчића.

Од поменутог броја школа Андријевићког среза три су биле градске: андријевичка, плавска и гусињска. Све школе су биле мјешовите. Одјељења је било укупно 43. Учила потребних за очигледније извођење наставе било је дјелимично само у трима градским школама. Само 14 школа имало је, поред учионица, и канцеларије за наставнике. Укупно је 5 школа имало нормалне хигијенске услове. Седам школа биле су са веома скромним намјештајем. У свим школама било је укупно 150 књига. Свега 3 школе имале су школске баште, а 4 и понешто земљишта за школске вртове.

Почетком школске 1923/4. године број школа у овом срезу попео се за једну, тј. тада их је било 25. Отворена је нова школа у Метеху. Одјељења је било 68, учитеља 70, ученика 2794. На једну основну школу припадало је око 50 км 2 и 1200 становника. Неушколоване дјеце било је око 10 одсто.

Тадашњем Андријевичком срезу припадало је 11 општина са сједиштем у следећим мјестима: Андријевица, Краље, Полимље, Трепча, Шекулар, Велика, Војно Село, Гусиње, Плав, Коњуси и Лијева Ријека.

Уочљиво је да су ученице у школама у Гусињу и Плаву биле дуго у посебним одјељењима, управо све до 1936. године када су и школе у овим мјестима постале мјешовите.

До 1941. године, односно до почетка Другог свјетског рата, број школа у Андријевичком срезу попео се за 3. Отворене су још школе у Грачаници, Мурини и Мартиновићима, те их је укупно било 28, са 76 одјељења, 78 учитеља и преко 3000 ученика.

Избијањем рата 1941. године затечено је од Рожаја па до Гусиња и Лијеве Ријеке укупно 68 четвороразредних основних школа, са 155 одјељења, 6300 ученика и 171 учитељем.

У периоду о коме је ријеч неке школе у Васојевићима нарастале су брже, неке спорије. Особито су по броју одјељења у ученика биле постале велике школе: У Беранама, Андријевици, Плаву и Гусњу. У Беранској основној школи било је 1935. године отворено чак и десето одјељење, а у Андијевици пето. У Плаву и Гусињу тада је било по 6 одјељења. Овај број одјељења у овим градићима Горњега Полимља остаје све до рата.

Неке школе дуго времена постајале су само као одвојена одјељења других већих школа. Такав је случај, на примјер, био са школом у Ловници, у околини Рожаја, која је била одјељење школе у Башчи. Такође, школа у Праћевцу, Курикућама и Главацима дуго су биле одјељење школа у Лубницама. Оне су коначно постале самосталне школе тек 1940. године.

У вријеме између 1919. и 1945. године у оба среза Горњега Полимља службовало је око 324 учитеља.



УЧИТЕЉИ У БЕРАНСКОМ И АНДРИЈЕВИЧКОМ СРЕЗУ ОД 1919. ДО 1945. ГОДИНЕ

Алексић Милосава
Анђић Милоња
Арсенијевић Миличко
Арсенијевић Милева
Арсовић Митар
Аџић – Саичић Станка
Бајић Вучић
Бабовић Бориша
Бабовић Вукајло
Бабовић Вучеља
Бабовић Милош
Бабовић р. Чукић Миљуша
Бабовић Јоро
Бабовић Миленко
Бабовић Милун
Бабовић Милун (други)
Бабовић Маркиша
Бабовић Радош
Бабовић Саво
Бабовић Томо
Бабовић Милена
Бабовић Живка
Бајић Милисав
Бакић Батрић
Бајић-Шарбајић Вуксан
Бакић Милош
Бандовић Вукајло
Барјактаревић Милован
Барјактаревић Драгиша
Бошковић Богдан
Богавац Вуксан
Богавац Ђорђије
Богавац Секуле
Бојовић Јеремија
Бојовић Милун
Бојовић Милутин
Бојовић Лука
Бојовић Стеван
Бојичић Ђорђије
Божовић Вујица
Боричић Михајло
Гојковић Вуксан
Грујић Вуксан
Губеринић Љубо
Губеринић Милутин
Гудовић Димитријевић Станица
Гошовић Милош
Дабетић Мило
Дабетић Милутин
Дабетић Мираш
Дабетић Милић
Дедић Илија (поп)
Девић Љубо
Дедовић Ново
Дедовић Јелена
Дедовић Крсто
Делевић Илија
Делевић Алекса
Дашић Зако
Делетић Љубомир
Драговић Новица
Драговић Стевка
Драговић Наталија
Драговић Миливоје
Драговић Станија
Добрашиновић Стојан
Добрашиновић Видак
Добрашиновић Маша
Дрешевић Малић (вјероучитељ)
Дубак Светозар
Ђиновић Радоје
Ђукић Лабуд
Ђукић Љубо
Ђукић Вукић
Ђукић Милоња
Ђукић Димитрије
Ђурашковић Арсо
Ђуришић Радисав
Зечевић Јевдокија Дока
Зечевић Радоје
Зечевић Радивоје
Зечевић Ђокић Зорка
Зекић Милош
Зекић Роса
Зоговић Божина
Зоњић Марко
Зоњић Милета
Лекић Благоје
Лекић Наталија
Лекић Урош
Лекић Ђуришић Наста
Лекић Иван
Лекић Павић
Лепосавић Иван
Лабудовић Ђукан
Лекић Мило
Љубић Душан
Малевић Марко
Малишић Панто
Марсенић Милош
Марсенић Милена
Марсенић Јелена
Маријановић Крсто
Маријановић Мара
Машовић Маријан
Милошевић Драгиша
Мијатовић Миличко
Мартиновић Ђоко
Малевић Драгутин
Малевић Ивка
Меховић Салих (вјероучитељ)
Мулагић Осман (вјероучитељ)
Мићовић Срећан
Мусић (вјероучитељ)
Милатовић Боро
Масловарић Васо
Масловарић Вукић
Матовић Богић
Машковић Милија
Марковић Вукосав
Милачић Марко
Митровић Михаило
Миковић Вукићевић Полексија
Микетић Радомир
Милачић Лука
Мијовић Крсто
Минић Росанда
Недић Драго
Недић Љубомир
Недић Ристо
Недић Хрисанта
Недић Милош
Нерадовић Слободан
Ралевић Миленко
Ракуш Радош
Раичевић Миливоје
Раичевић Милић
Радуновић Радун
Радуновић Милош
Радуновић Брана
Радуновић Петар
Радуновић Ново
Радуновић Боричић Марта
Радуновић Зорка
Ракочевић Милић
Ракочевић Јаница
Растодер Осман (вјероучитељ)
Радуловић Милан
Раковић Димитрије
Саичић Јован
Саичић Машан
Савић Милић
Стојановић Светозар
Симоновић Периша
Стаматовић Мирко
Стаматовић Новак
Стојановић Миковић Полексија
Стефановић Вучеља
Станковић Новак
Стојковић Милорад
Станишић Мирко
Томовић Михаило
Томашевић Радомир
Фетаховић Бего (вјероучитељ)
Тмушић Новић
Цемовић Миљан
Цемовић Миливоје
Цемовић Милоња
Цемовић Владо
Цимбаљевић Вучко

Бошковић Радојко
Бошковић Наста
Бутрић Спасоје
Боричић Милисав
Булатовић Иван
Бубања Владимир
Булајић Миљко
Васовић Миличко
Вешовић Милан
Вешовић Секуле
Вековић Тодор
Вељић Радован
Велашевић Марта
Војводић Богић
Војводић Магдалена
Војводић Милева
Вукић Милева
Вујовић Вукић
Вуканић Милун
Вуканић Ново
Вулевић Љубомир
Вулевић Ђукан
Вулевић Јагош
Вулевић Шћепан
Вукићевић Вукосава
Вукићевић Стануша
Вукићевић Мирко
Вукадиновић Ристо
Вукадиновић Љубовир
Вучетић Милован
Вучељић Вукашин
Вучељић Тома
Вучковић Мирко
Ганић Бећо (вјероучитељ)
Гашић Загорка
Голубовић Ђукић Стевка
Голубовић Михаило
Голубовић Радован
Грубовић Милосав
Гојковић Зарија
Гојковић Милева
Живковић Милан
Ивовић Милован
Илинчић Милисав
Ивановић Радуле
Ивановић Вучета
Ивезић Љубомир
Јелић Миливоје
Јовановић Милисав
Јовановић Милица
Јовановић Вешовић Катарина
Јоксимовић Вукашин
Јоксимовић Максим
Јоксимовић Драгутин
Јоксимовић Душан
Јоксимовић Милан
Јоксимовић Тома
Јоскимовић Панто
Јоксимовић Новак
Јоксимовић Миро
Јовановић Никола
Кастратовић Никола
Кастратовић Станија-Рмуш
Кастратовић Мило
Кастратовић Милан
Кастратовић Аница
Кастратовић Милош
Јаровић Мула (вјероучитељ)
Кнежевић Павле
Кнежевић Вековић Јелена
Кнежевић Богић
Кнежевић Богдан
Кнежевић Милан
Кењић Божо
Кењић Јелена
Краљевић Петар
Краљевић (Далматинка)
Кујовић Голуб
Кркељић Блажо
Космај Гордана (Дубровчанка)
Лабовић Гаврило
Лабовић Светозар
Лазовић Радомир
Лазовић Радосав
Латић Мељко (вјероучитељ)
Лекић Љубо
Лекић Љубомир
Нововић Радун
Нишавић Никола
Новаковић Томо
Оџић Алип (вјероучитељ)
Обрадовић Богдан
Отовић Бацо
Отовић Милош
Ојданић Владимир
Осмајлић Јованка
Остојић Стево
Перишић Милош
Пешић Милутин
Пешић Ђуро
Поповић Радивоје
Поповић Лука
Поповић Мара
Поповић Милан
Поповић Гавро
Поповић Радош
Поповић Мишо
Поповић Марко
Поповић Раде (поп)
Поповић Михаило
Поповић Стеван
Поповић Ракочевић Мица
Перовић Милан
Пођанин Вукашин
Пајковић Периша
Пајковић Милева
Пантовић Богдан
Пантовић Леко
Пешић Радисав
Перковић Миодраг
Перовић Велимир
Павићевић Радомир
Пипер Меденица Марија
Пипер Вучета
Пејовић Ђоко
Пејовић Вуксан
Прелевић
Протић Павле
Рачић Љубомир
Реџепагић Асан (вјероучитељ)
Радевић Никола
Радовић Грозда
Ралевић Милош
Цимбаљевић Миличко
Цанић Салих (вјероучитељ)
Црновршанин Ћазим
Чукић Божо
Чукић Аврам
Чукић Драговић Полексија
Чукић Даринка
Чукић Мило
Чукић Миливоје
Чукић Петар
Ћулафић Милија Микосав
Ћулафић Милош
Ћулафић Зарија
Ћулафић Милић
Ћулафић Никола
Ћулафић Светозар
Ћулафић Милорад
Ћулафић Велимир
Ћулафић Радован
Ћулафић Љубо
Ћулафић Ђукан
Ћеранић Милија
Ћеман Ајро (вјероучитељ)
Џудовић Новица
Шошкић Светозар
Шошкић Милован
Шошкић Велимир
Шошкић Олга
Шошкић Радун
Шошкић Крсто
Шошкић Вукман
Шћекић Ана
Шћекић Радисав
Шпадијер Милош
Шпадијер Роса
Шаровић Новка
Шекуларац Војо

Из овога списка учитеља, који су службовали на територији Горњега Полимља између два свјетска рата, види се да их је укупно било око 350, од чега је око 60 учитељица. Урачунато је и десетак муслиманских вјероучитеља-хоџа, који су били хонорарно ангажовани за вјерску наставу у школама са муслиманском дјецом.

Из спискова појединих школа веома је уочљиво да су чести премјештаји учитеља, особито млађих. То је највише зависило од тога кад је која политичка странка побјеђивала на изборима. Учитељи нијесу могли остати ван политичких збивања и често су трпјели последице својих опредјељења.

Дати списак говори и о томе да је велики број учитеља био из појединих породица. На примјер, било је 15 Бабовића, 11 Ћулафића, 9 Јоксимовића, 8 Лекића, по 7 Радуновића, Чукића и Шошкића. Било је и 12 Поповића, само они нијесу били из истог братства.

Кад су колико толико зацијељене ратне ране из два поледња рата, Балканског и Првог свјетског, а материјалне прилике нешто поправиле и основном школству обраћала се већа пажња. Послије 1925. године највећи број школа добија нове зграде од тврдог материјала, а учињено је прилично и за њихову опрему намјештајем и неопходним училима.

Учитељски кадар био је кфалификован. Интерес за школу све је више растао, али ипак било је неушколоване дјеце, особито женске. Процјенат неушколованих кретао се од 8 до 10 процената, али у крајевима са већином муслиманског становништва тај броје био доста већи.

Беранска учитељска школа, која је до њеног укидања 1929. године дала око 600 учитеља не само да је задовољавала потребе за кадром овога краја и осталих дјелова Црне Горе, већ су њени учитељи стизали да службују у далеким крајевима Југославије, од Лике па до Македоније


Ukoliko želite da pošaljete neki komentar u vezi teksta
ili hoćete da kupite knjigu možete koristiti sljedeći e-mail:
AKRADIO@verat.net