Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip


 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |



Драган Кујовић
Маријан Машо Миљић

БАН ЦРНОГОРСКИ
НОВИЦА ЦЕРОВИЋ



БАН
ВОЈВОДА
И
СЕНАТОР
НОВИЦА ЦЕРОВИЋ
( трећи дио )



Аница Шаулић

Новица Церовић
(романсирани животопис I )

 

КРВАВА ПЛЕМЕНА

Чобанче Радојица Церовић се трже иза сна; пробудио га је лавеж. Ослушну и учини му се да је неко ускочио у тор и да се овце дижу и покрећу. Привуче к себи пушку, погледа на отвор кућаре и опази неког нагнуо се преко тора и држи овцу. Хтеде да пуца, али помисли да је онај можда гладан, а грехота би било убити гладног човека. Али се онај опет нађе усред тора. Можда је додао некоме овцу, из кућаре се није могло јасно видети. Радојица гледа као да овце нису његове, скоро радознало гледа шта he бити. Али када онај пође и по трећу, њега обузе гнев. Сама рука му се покрете, несвесно повуче окидач и разлеже се пуцањ. Крај тора је лежао наузнак опружен човек, из слепоочнице му је шикљао млаз крви преко лица бледожутог као овчија вуна.

Опет се обрете неко, ваљда онај други, који је примао овце, дохвати мртвог друга, пребаци га преко рамена и нестаде у шуми.

Све се догодило брзо, док се мјесец појавио и скрио. Радојици, који је домало спавао, учини се да сања. Први пут је убио човека, и мада убиство није било ретко у суровој животној борби краја где је одрастао, тешко му дође. Планинска ноћ је била свежа, али њему постаде тесно и загушљиво у кућари. И не мислећи на то да би и њега могао погодити осветнички хитац изађе из кућаре и оде према тору.

Овце се унезвериле од оног што се малочас десило. Ускочи међу њих, нежно помилова неке и умири их. Траг крви, који јасно виде када се месец појави, управи му мисли на убијеног.

Зашто га убих кад их имамо напретек?

Није се јавило право кајање, већ осећање нечег новог, нелагодног, тешког, што смета, што је изменило све око њега. Стари борови и смрче изгледали су му нови и непознати, као да их први пут види, његов тор и кућара му беху туђи, па и он сам себи туђ, други.

Није мислио на освету која he због једног сксро несвесно учињеног пуцња стићи њега или кога било од Церовића, неминовно стићи; замишљао је како убијенога доносе кући, истрчала му мајка, и сестра и браћа. Учини му се да јасно чује лелек и кукњаву.

Код других торова уморни чобани слатко спавају. Његов пуцањ их није пробудио; помислили су ваљда да неко плаши вука и продужили сан. Радојица се осети чудно усамљен; једва је чекао да сване, да чује људски глас.

Ујутру се сазнало да је код тора Церовића погинуо барјактар Вукашин из Стијене.

После неког времена затражише браћа Вукашинова од Радојичина оца умир. Требало је да плати по обичају сто тридесет и три цекина и два гроша породици убијенога.

"Подај, саветовао га је поп Милутин, отац Новице Церовића, кога су братственици као паметна и угледна поштовали и слушали.

"Не дам", љутио се Стеван, "нисам га убио код његове куће ни на путу, у свађи или не'отице, већ је на мом тору убијен као штеточинасто пашче".

"Подај, Стеване, да се не покајеш!" стишавао га је поп Милутин, "ево ја дајем половину. Добро знаш да he га осветити. Одагнаће нам и више стоке, а ко зна колико he наших глава платити ако до боја дође. Закрвићемо се, па ће се и Турци умијешати".

"Не дам, не дам", узвикивао је Стеван. " Ако дам, сјутра he се опет други загнати да пљачка моју муку".

Прошла је скоро година дана, а не би ни покушаја освете. Притисак који је мучио братство Церовића поче попуштати.

Али једном пред зору зачу се запомагање чобана од Штичја са катуна Церовића.

"А-а-ај, по-пе, поћераше стоку, а-а-ај! Не да-а-ај, Јо-ва-не. Ла- за-ре!"

Поп Милутин са браћом, Јованом и Лазаром, са Стеваном и другим братственицима похита према главици Скок.

Мада су чобани тек огласили опасност коју су запазили да се ближи, а Церовићи хитали што су брже могли уз брдо, док не стигоше, чета из Стијене је већ ранила једног од њих, двојица су побегли и сакрили се у смрекама, а Стијењани потерали овце пут Јаворја. Церовићи их у трку обиђоше и пресекоше им пут. Тада Стијењани оставише стоку, затрчаше се и оборише на њих плотун. Тушињани одговорише. Разви се борба; често пуцају пушке у вештим рукама, одјекују Семољ и Јаворје. Јован паде, а попа ранише. Стијењана је било више; они уграбише главу Јованову и потераше плен. Главу су носили уздигнуту на дугој палици, био је то видан знак да су осветили свога барјактара.

Враћајући се из млина, где је заноћио, Радојица чу шта се десило. Он из свега гласа залелека, много је волео стрица Јована, који је, ето, својом главом платио његову. "Крив сам и за његову смрт"...

Крвна освета се задовољавала главом племеника, тежећи увек да смакне што угледнијег, ма овај ништа не био крив. И зрна Стијењана беху у првом реду намењена попу Милутину, најугледнијем у племену.

Пре свих допаде у Тушињу једно чобанче, а за њим попо рањен и крвав. Рече да су Јовану уграбили главу, а да му тело носи Лазар и братственици.

Још док су рањеног Милутина превијали, мајка Госпава је похитала да измоли од чете главу мртвог сина. Грабила је журно уз главицу клизаву од ноћашње магле; бол ју је гушио и борио се да надјача постав-љени циљ: стићи крвнике и добити главу да се сахрани заједно са телом.

Љубав према изгубљеном сину и јад раздираху јој срце, али је схватање дужности тренутно било јаче. И обузе је тешка туга што није доспевала да испољи деци, док беху мали, скоро никакву нежност када је остала удовица. Бринула се о њима; трудила да их научи да буду радни и честити. Стрепела је да се не каже "ђеца војводе Рада пођоше злијем путем по његовој погибији", па је била строга, некад и преко мере. За нежност и материнску љубав није било ни времена ни места, када је кум дечји "проклети Саравеља", који је био крив за смрт војводе Рада и уздигао се код Турака преко његове крви, у пролазу поред њене куће претио: "Госпава, ако ме гуја из трна уједе, твоја he ми ђеца плаћати! "

Требало је учити децу, и то је било најважније, да сачувају живот, да у оном мучном времену и сплету туђинске власти, племенске закрвљености и породичних омраза извуку главе, да не кажу увек шта мисле и да се умеју осмехнути и кад им није до тога. Госпава је све ово осећала иако не би умела одређено изнети и образложити. И није било доста што од Турака погибоше њен муж и девер, поп Марко и син јој Симеон као ђак уз попа, него када је мислила да ће већ предахнути, смирити се и када јој је живот процветао радошћу: синове поженила, дочекала унуке - сад јој убише Јована, и то не Турци, већ своји.

Уморна од бола и мисли, Госпава сабра снагу и похита још брже, јер је допирало до ње из даљине поред мушког лелека и женско нарицање - знак да су са телом Јовановим стигли кући. Рекла им је да га не сахране док се она не врати. Знала је да мора стићи Стијењане; нису се могли брзо кретати као она, јер су пред собом гонили велики плен.

Ушла им је лако у траг по мукању своје шаруље. Отпочивали су на једном зараванку у Лоли планини, беху уморни од пута и борбе, а видели су да им нема потерника.

Цела чета се уствари и на отпочинку упослила: једни су на стражи, други око плена; неки доносе воду, а неки окрећу на ражњу њену овцу, мр- кињу, познаде је по кожи која се сушила о једном коцу пободеном у земљу.

Одједном јој се све то замрачи и ишчезе испред очију - тамо даље лепршала се коса Јованова на ветру око главе пободене на другом коцу. Хтеде да јој притрчи, али јој се ноге потсекоше. Хтеде да закука из свег гласа за главом која јој је још синоћ говорила, али се савлада и приђе онима што су седели око ватре:

"Помага Бог, 'арамбаша", обрати се она неодређено, јер јој беху непознати те није знала кога да ослови.

" Добра ти cpeha, жено" , прихвати један од њих.

"Срећан ти лов, 'арамбаша".

"Хвала ти, сједи. Што си дошла?"

Госпава оста стојећи.

"Дошла сам да ми даш ту главу", она показа руком, која тек мало задрхта, према коцу на коме је била глава њенога сина.

" Шта ти је био ови? "

"Син".

Не трену притом, само још више побледе, а пред очима јој се замрачи и помеша глава Јованова са главом харамбаше.

"Како нам честиташ лов, а твога сина глава?"

"Душе ми, да је мога Јована допало, и он би твоју посјекао":

Па одмах тихо и молбено додаде:

"Бисте ли ми дали главу Јованову?"

Ћутали су, а тада харамбаша рече:

"Даћемо ти је, и наш је барјактар с главом сахрањен". Опет поћута па рече: "Хоћеш ли да ти дамо и једну краву?"

Госпава достојанствено одби сажаљење:

"Мени је доста глава Јованова, да је не лижу пашчад, да је вјетрови не суше ".

Скидоше главу и дадоше јој. Она је нежно зави у мараму и пође без речи.

Ишла је носећи пажљиво у наручју увијену главу. Чинило јој се да oceha неку топлину и као да је Јован мали, па ће је угристи, како је од све њене деце само он имао обичај при сисању. Данас ју је ујео за срце. Осећала је у грудима тешки камен, а синовљева глава беше јој лака као клубе најмекше вуне. Када је при ходу додирне, осети потребу да врисне од бола. Мада се дотле савлађивала да је крвници не чују, дође јој свеједно хоће ли је чути или неће. Није могла више да издржи. Милујући густу црну косу, на којој се закорело мало крви, њој се оте:

"Мајка сина да умије, Мајка сина да нареди, Био јој је зорно момче ".

Али тада примети да је већ сишла на Милишића крст. Виде народ скупљен око гроба. Скупи сву снагу и викну колико је грло носи: " Аааај, попе! Не затварај кућу Јованову, ево Јован ђе сам иде са мном."

И мада је уносила последњи напор у борбу са болом, брзо сила- жаше низа страну. Била је задовољна. Успела је да добије главу Јованову и сахраниће сина како ваља да се сахрани.

Чим је стигла у село, умила је главу, оквасила косу и загладила је руком. Саставише главу са телом, које као да ју је ишчекивало положено на широку даску. Спустише Јована у гроб, ставише преко њега попречну даску и затрпаше га.

Код куће су се искупили жалбеници. Жене су тужиле описујући младост и лепоту и храброст Јованову, помињући и славећи старе Церовиће. Свака је смислила да каже нешто ново и лепо што је раздирало груди болом и распиривало жељу за осветом.

Госпава је све ово немо гледала и слушала нудећи госте, и тихо за себе понављала: "Срећна мајка, кад је главу Јованову донијела".

Огладнела, јер цео дан није ништа окусила, узе неколико залогаја топлог хлеба и са једва видљивим осмехом, постиђено рече: "Ето, без Јована могу, а без хљеба не могу! "

Док су у Стијени шенлучили због освећеног барјактара и задобивеног плена, на Јаворју у густу јесењу маглу утону просута крв. У сплету породичних омраза, племенске закрвљености и туђинске власти живот појединаца није ништа претстављао.

У Тушињи сан је тренутно надвладао бол и жељу за осветом.

СЕОБЕ

"Било је то вријеме сталног немира, мучно вријеме, ђецо моја, када су наше земље као гњиле крушке једна за другом падале туђину у крило", причао је кнез Никола Церовић у својој колиби.

" Једва су избјегли наши стари од Травника у невесињски крај, када Турчин и онамо стиже. Да се задрже онђе и истурче као други страшивци и лакомци, да се не муче поново раскућени и не потежу ђецу по оној незнаној врлети, или да поведу нејач и стоку и да се склоне у Голију или ђе било ближе црногорском кршу - о томе су вијећале племенске старјешине. И ријешише да пођу даље. А непријатељ је често био у стопу за њима. Није се знало ђе he се омркнути а ђе осванути, ко he претећи од борбе а ко од сеобе. Одлучише да се држе заједно у свакоме злу које би их снашло, да се насељавају ђе буде добрих пасишта, по окрајинама да би у случају напада напустили Турке у сриједу да их туку између себе и, ако затреба, да се могу лакше склонити у планину.

Тада и наши дођоше под Церовицу, на Рудине, по чему смо се и прозвали Церовићи. Али се ни ту не смирисмо. Пролазили су туда Турци, а наша племена удараху на њих. Једном тако навуци њину војску у Дугу Пољану, потуци и поћерај све до Борка. Велики смо плијен и тада задобили, ђецо, доламе, токе, коње јаићаке, сребрно оружје. Разасјаше се колибе и савардаци од пустог турског блага. Али кад дознасмо да против нас долази велика турска сила, морали смо опет поћи даље. Ераковићи и Раичевићи који су живјели под Његошем одоше у катунски крај и назваше га Његуши. Од нас се одвојише четири брата: Ђурђићи населише мјесто ђе затекоше велике комове и пећине и назваше га Комарница; Срдановићи одоше у горовит крај, раскрчише га и посјекоше шуму и рекоше: "Ми ово све покосисмо"! И тако се прозва Косорић. Вуловићи одоше у крај ђе је била тамна вода која се звала Црнац. Када је Вукан Немањин градио Морачки манастир, слао је у воденицу на тој води да се меље. Лијепо му самљеше и он упита слуге: "Ђе сте мљели то жито? "

Они рекоше: "На води Црнац".

"Треба та вода да се зове Бијела, кад воденица на њој тако лијепо меље". И ено Вуловића у Бијелој!.

Јауковићи нађоше крај ђе је било шуме за грађу и огрев, букава и јасика. Тако се подигоше Буковица и Јасиковац.

Ми Церовићи одосмо на жупно мјесто ђе је било воде и камена за грађење. Тај камен ми зовемо сига, а Турци тух, па се мјесто назвало Тушиња. Ту смо и остали, у овој удоли, ђе за сто година није било ни града ни грома... После у ове наше крајеве дођоше и друга племена: Томићи на Превиш, Јакшићи у Придворицу, на Пошћење Абазовићи, Башовићи и Чоловићи, на Мокро Калабићи; у Комарницу дођоше још Крстајићи, а на Дужи Маловићи.

Али се за земљу, ђецо, свуђе ваљало борити, јер ђе гођ је било горе и воде било је већ и људи, а они нису пуштали друге.

Тако су наши стари затекли Криче, па их проћераше у Сињајевину и преко Таре.

И ето, ђецо, станисмо се и могло би се живјети: мрса и вуне и сијена доста, помало и јечма. Неко буљук, а неко буључић - нико не би био гладан. Сви би живјели да смо сложни, и да нам није зулумћара харачлија и кавазбаша, и башибозука, и да нам неродних година не отимају и своји. Јер кад запријети глад, они из камењара не питају ко је Србин, а ко Турчин, а онда, сами знате - дође и до крви."

Напољу је притиснула магла да се прст пред оком није могао видети, јесења магла која прожима до сржи у костима, а ујутру се ледила по дрвећу и светлуцала као ђердани.

Унутра у колиби удобно се могло спустити крај велике ватре и одмарати од дневног труда.

Дизала се пара са вруће варенике и мешала са димом и мирисом мешинског скорупа и куваног качамака. У једном углу стајала је натра, у другом велики сандук с брашном, а на њему наћве и карлице. О гредама су висиле пругасте дробњачке торбе, а о једној греди гусле, чији је врх претстављао дивокозу са рошчићима и очима од плавих каменчића. Око гусала се обавила гуја и палаца језиком: оно што су око себе видели у природи, преносили су Дробњаци у своју примитивну уметност, као што су то чиниле жене у плетиво и вез. Неколико преслица са резбаријама беху затакнуте за греде. Постранце у пространој колиби навучено је било добро просушено сено застрто поњавама, ту се спавало. Два - три земљана суда стајала су на поду, а мало даље свежањ смрче који је служио место метле. Крај огњишта су се сушиле влажне струке и шалови, вунене чарапе и приглавци.

Млађи поседали на под, на јагњеће коже; старији на мале троношце и на клупе застрвене "ирамима", црвеним са црним пругама. Једноставне су ове застирке, без радосних шара, као што је био једноставан, често и безрадостан живот оних које су их ткале, радиле од сванућа до мрака у кући и у пољу, довлачиле воду и дрво на леђима, планиновале и пратиле у бојеве носећи храну и преобуку; рађале сваке године јер је правило било; "Купус у кацу, дијете у кућу", а своја осећања изливале само над колевком и гробом.

Жене Церовића нису беспосличиле ни ове позне јесење вечери. Поузимале су преслице и наместивши се крај ватре, која им је служила и као свјетлост, преле док су се уз њиј сањиво прибијала мала деца, а девојчице на савијеној жици училе плести чарапе.

Сви су они пажљиво слушали причу старца који је седео на најбољем мјесту поред ватре, мало одвојен од осталих, у великој троножној столовачи са јабукама за наслон руку, у којој се тако пријатно одмара. Да би му било још удобније, ставили су му на седиште јатук напуњен вуном, те је повијен и мали старац изгледао виши. По црној тканини којом је јастук пресвучен извезла је скоро доведена снаха ситан покрстац налик на разнобојно пољско цвеће. Седи са дугачким чибуком у зубима домаћин, старешина ове многобројне породице, кнез Никола Церовић, Николица, како су га сви звали због малог раста, оглашен надалеко због своје мудрости. Једном га позваше у Куче да измири крваво завађено братство Дрекаловића, што он једини и успе, и врати се одатле са богатим поклонима, у кадифеној долами са сребрним пуцима и перјаницом украшеном драгим каменом, који је по ноћи светлео, а опасаном троструким златним ланцем.

Његове изреке су понављали; говорило се "да си мудар као Николица Церовић". Зато га је племе послало великом везиру у Цариград да им скине "бишћанију". Био је то нарочити харач наметнут Дробњацима због убиства шехова који су дошли да их преводе у ислам. Дуго је Бихаћ жалио ове учене људе. И мада су Церовићи одиграли главну улогу у погибији седморице шехова, кнез Николица је успео да убеди великог везира да су их поубијали ускоци, само на дробњачком земљишту, и бишћанија је укинута.

Тада је успео да скине и "ћевш", тражење дозволе за сахрану из Никшића или Пљеваља. Без прегледа се мртвац није смео сахранити. Била је велика тегоба чекати по пет - шест дана на такву дозволу у доба рада; за све то време жалбеници се госте, домаћи их услужују, а посао чека, па ако га не ураде за два месеца планинског лета, немају од чега живети.

Још један успех кнеза Николице везује се за тај пут. Израдио је да земља не може поћи у мираз ако мушка лоза у некој кући изумре, него да остаје у племену. По ферману који је кнез донео у Дробњак девојка (одива) није могла ништа од имања тражити, само јој је родбина (род) могла нешто добровољно уступити.

Због свега тога млађи су поштовали кнеза Николицу. "Један ћу гријех понијет на души", рекао је оне вечери. Синови су ћутали, иако су знали на шта помишља. О томе никада нису говорили, али се тешко подносило и сећање на то како је спречио окупљене Дробњаке да притекну у помоћ чувеном харамбаши и њиховом великом заштитнику од Турака Лазару Пецирепу. Пошто му Турци посекоше браћу Рада и Богдана, њега су преко Дробњака повели рањеног да га обесе у Пљевљима. Кад виде Дробњаке на окупу, Лазар гласовито запева:

Благо мене данас и довијек, Ево мене на окуп Дробњака, Данас ће ме отет od Турака!

Главари јурнуше онога часа, али их кнез Николица задржа: "Ста- ните, браћо! Зар да нам опет Турци сијеку ђецу, робе жене и пале куће због хајдука?" И Турци проведоше Лазара покрај њих. Проклео их је хајдук да им ништа не роди, да болест удари у њих и у њихову стоку. Клетва је задуго остала у сећању кнеза Николице ; задрхтао је за своја четири сина када нека болештина удари у народ тих година. Њега је мимоишла несрећа, али тешко му је било људима у очи погледати. Јер мада се иначе истицао међу племеницима, веровао је као и они у клетву. Зато после својих речи о греху он ућута и само гледаше зубљу која је на лучарнику догоревала унесена споља.

У Дробњаку је остало незадовољство што не помогоше хајдуку браниоцу.

Кнез Николица је умро у дубокој старости, природном смрћу, што је у братству Церовића и у Дробњаку била реткост. Вероватно се ово изнимно десило баш због његове мудрости и обазривости.

Сасвим је друкчији био удес Николичиних синова. Они су били претставници непокорног и крвавог Дробњака, који је мировао само када га Турци победе и попале. Тада колибе и савардаци нестају у пламену, и попале. Тада колибе и савардаци нестају у пламену, а Дробњаци се боре и спасавају у Морачу. Када се турска војска повуче, они се враћају на своја огорелишта и за неколико година опет се заимају на својим богатим ливадама, подигну нове савардаке и колибе. Живот је налазио снаге да настави свој ток. По обичају састајали су се дробњачки главари на Беришиној Луци. Долазили би на коњима и вешали своје мачеве једне испод других, по племенском угледу, и већали о свим народним пословима. Ту су се вршила суђења и вадила мазија; ту су се договарали о новим побунама ако им је зулум дозлогрдио.

Тако су Дробњаци, "ма'нити јунаци", живели у наизменичном стању ропства и слободе више од два столећа, док се средином деветнаестога века не ослободише и не сјединише с Црном Гором.

У томе превирању гинуле су турске паше и војска, али је гинуло и много Дробњака. Бедеме и куле своје у Травнику, Гацком и Требињу и шиљке чувеног великог бора у Дужима китили су Турци дробњачким главама, настојећи увек да смакну најхрабрије и најбунтовније.

Тако су изгинули и синови кнеза Николице: Станко, прота Марко и војвода Раде, кога Турци убише на превару када и војводу Станишу Алексића са Пошћења и кнеза Стевана Вуловића из Бијеле. Посекоше им главе и послаше их у Скадар, а породице њихове избацише из кућа, запечативши их везирским мухуром.

 

ПОП МИЛУТИН ЦЕРОВИЋ

Удовица војводе Рада Церовића, Госпава, остаде без имања и куће са четири сина. Симеона је послала своме деверу попу Марку, који је имао само кћери. На несрећу, јер јој син баш онде погибе помажући стрицу у борби са Турцима око пасишта. Глад за земљом, за што већим читлуком, мучила је аге и бегове; глад за земљом мучила је Дробњаке. Земља, жена и тежња за прослављањем стално су потстицале и Србе и Турке на узајамну борбу. Главна супротност је лежала у тежњи Турака да победе Дробњаке и у дробњачкој тежњи за независношћу.

Прву радост осетила је удовица војводе Рада када јој мостарски владика Ананије дође у кућу и на поласку затражи најмлађег сина Милутина да га поведе са собом, изучи и запопи. Плакала је од радости, захваљивала владици што се смиловао на њу, па јој се чини да је усред зиме сунце огрејало.

Испратила је сина са благословом и са поукама како да се влада у туђем свету, да не осрамоти Церовиће.

Са Косорића, првог одмаралишта, дете побеже кући. Мајка га добро нахрани па га потера пред собом са прутом у руци, не губећи време да би стигла владику.

"Опрости, свети очи, смилуј се, неразумно је још! Шта оно зна ђе му је cpeha!"

И Милутин мајци за љубав оде на науку у Мостар, где је остао дуго, и поред онога што му је требало за цркву, научио добро грчки и турски.

Развио се не може бити лепше. Висок и крупан, правилних црта, одлучна и озбиљна погледа, прилвлачио је пажњу мостарских девојака, па и Туркиња које су иза ситних оканаца радо гледале овог Дробњака, "владичина ђака". Многи угледан трговац из Мостара радо би му дао своју кћер да му је владика хтео испросити. Али владика једном рече: "Поћи ћемо у Дробњак, онђе ћу ти испросити добру ђевојку у мога пријатеља Ћира Стијеповића. То су људи поштени, скромни и побожни".

Тако је и учинио, венчао је Милутина и запопио.

Поред вршења црквених обреда Срби свештеници у свим крајевима под Турцима, па и у Дробњаку, узимали су живо учешће у борби за народни опстанак. И на њих се могло применити Његошево тврђење, додуше нешто хиперболисано: "Нема боја ни гласите чете коју поп не предводи". Ослањајући се на предање о народној прошлости, на приче и песме, они су будили отпор против Турака, а сами узимали учешће у сваком народном покрету. Водећи више војнички него свештенички начин живота нису се ни оделом разликовали од других, само што су за појасом поред оружја носили и дивит. Браду су бријали да би што мање падали у очи Турцима насилницима.

Својим доста темељним знањем стеченим у Мостару и човечним поступањем према народу поп Милутин је убрзо стекао леп углед. У његовим поступцима су се испољавале слободарске тежње. На састанку код Беришине Луке био је одлучно против тога да се Скопљак-паши да харач када је овај са војском дошао у Дробњак да је изими пре него што he је повести против Карађорђа.

После страшног пораза у Пиви, у Пирној Продоли, где је погинуо дробњачки војвода Стојан Караџић, поп Милутин је под утицајем црногорског владике Петра стао на чело оног дела Дробњака који је при- стајао, привидно бар, на покорност. Колико је у том погледу однос према Турцима био неуједначен сведочи и једно наређење, бујурулдија, у народу звана бурунтија Зулфикар-паше, упућена мутеселиму Фоче и кадијама Фоче, Теслиџе (Пљеваља), Чајнича и Пријепоља, из које се види да су се побунила села Јакшићи и Тепца, али да је двадесет и четири куће пристало да плаћа рајинске обавезе па им је дозвољено да се слободно крећу, одлазе у чаршију да купују и продају.

По одласку Скопљак-паше у Србију поп Милутин је отпремио дробњачке чете да бију и харају Турке, изговарајући се да то чине ускоци. Пуне две године поп Милутин је организовао и помагао чете за напад на Турке по Дробњаку и даље по Херцеговини, поступајући у складу са писмом које је Карађорђе послао харамбаши Гаврилу Шибалији да потстакне Дробњаке на побуну, у коме стоји: "Познато је мени да је још од првог племена твога велика храброст происходила и бранила своје отечество и нисте се дали Турком погазити, и многе сте пакости Турцима чинили, и одржали сте се". То писмо је на састанку код Беришине Луке прочитао главарима поп Милутин.

Преко планина и река, преким путевима које су само они као планинци знали, успоставио је Дробњак везу са Карађорђем и другим вођама устанка, и цела једна чета Дробњака и Пивљања отишла им је, кришом од Турака, у помоћ. За ове везе Турци су окривљавали у првом реду угледне Дробњаке: војводу Стојана пре његове погибије у Пирној Продоли, и Ђока Маловића, који је због тога допао Али-пашине тамнице у Мостару, одакле су га спасли само његова умешност и богатство. Сумња је пала и на попа Милутина. Да је то било оправдано и да је он заиста имао важан задатак у вези са устанком, види се из писма руског изасланика Ивелића архимандриту Пивског манастира Арсенију Гаговићу, у коме он поручује Пивљанима да не пођу злим примером дробњачким и не изгубе улудо имање и главе јер слушају попа Милутина и Мија Годијеља "који муте неразумни народ против Турака", а по Ивелићевом мишљењу они су били "људи незнајушчи политики".

Мијо Годијељ је платио такву политику животом и са седамнаест других Дробњака био обешен у засеоку Пушињи, а поп Милутин се спасао у Морачу, јер је близу Тушиње.

Турцима је био познат став попа Милутина; знали су и то да је похитао усусрет брату владике Петра, војводи Станку, када је овај постављао црногорски суд у Морачи, позвао га к себи и частио њега и његову пратњу у својој кући, па се са њима и побратимио.

Док се војвода Станко бавио у Тушињи, Церовићи су му одредили чардак попа Марка, у који су по његовој погибији уводили само најугледније госте. Једне ноћи неко закуца војводи на врата. На питање ко је јави се Стана, снаха попа Милутина.

"Мени муштулук, а теби синовац; попу се родио син! "

Војвода извади дукат и дарива Стану, укрсти пушке и ошенлучи. Избуде се Црногорци који су спавали у другој кући; настаде узбуна, јер се они уплашили да се војводи није што догодило.

Настаде и велико весеље, пошто је поп Милутин имао само три кћери. Мушко дете не само што је продужавало породицу него је било борац и осветник. Војвода затражи да види дете и наздрави му: "Жив и здрав ми синовац, нека не покори старе своје, нека их освети и ослободи Дробњак!" По други пут наздрави Видосави: "И ти да си ми здраво, посестримо, када си родила јунака! " И сам јој додаде да пије.

Било је у Турака довољно разлога да се уклони поп Милутин. Зато му паша Селмановић, под чијом је управом био Дробњак, поручи да се врати из Мораче са Дробњацима који су избегли испред турског зулума. Да би њега лично примамио, обећа да he му потврдити војводство, које још није било дато никоме после погибије Стојана Караџића, и да he га пренети на Церовиће, пошто су Караџићи прешли у Србију.

Одлуци поповој је допринело и то што је једнога дана пала пред њега на колена његова кума, скоро удата, отсечених коса због сребрног новца који је носила као накит у плетеницама, изгребена: "Помози, куме!" Највише је пак допринело то што је Дробњацима понестала храна, а Морачани им нису могли помоћи, јер су и сами од њих примали, и што су се Дробњаци ужелели и својих огорелишта. Вероватно је све заједно утицало да поп донесе одлуку о повратку у Дробњак и о одласку паши у Пљевља. Једно је само сигурно: Селмановићима није ишло у рачун да им читлуци стоје необрађени, као што су стајали док су Дробњаци живели у Морачи, зато им је паша поново поручио да се врате.

Тек што је покрио своју камену кулу, поп Милутин рече жени да му спреми што треба за пут, ићи he паши. Видосава га одговараше. Исприча му да је уснила сан; испуњена злом слутњом, преклињала га је да одустане од пута. Али јој он рече: "Немој, Видосава, кумим те богом, вјеровати сну. Задао ми је паша тврду вјеру. Ја мним да ћу се вратити као војвода и да he ти после то и син бити. Не могу пустити да пошље војску због моје непокорности и да измучи још више ову намучену сиротињу. Ако ми је суђено да погинем од Турака - као и сви моји, минути ме неће, погинућу ђе било. Сјутра зором ћу поћи."

---------------------------
---------------------------
---------------------------

Одозго са пута видео је Пљевља као на длану. Са високог и танког минарета џамије која се са сарајевском такмичила у лепоти хоџа је позивао на молитву.

Према дробњачким колибама Пљевља су претстављала град. Боље куће беху на спрат и покривене ћерамидом. Скоро свака је имала по једно или по два прозорчета; пред кућама баште са цвећем, за њима шљивици. Муслиманске куће беху ограђене високим зидом са "пушкарницама", малим отворима у зиду кроз које су могли пушком гађати непријатеља. Високи зидови бранили су их од погледа радозналих пролазника, којима није било дозвољено да виде муслиманке у баштама и на љуљашкама.

Поп Милутин појаха жустрије према манастиру. И овде су калуђери довршавали молитву. Дочекаше га са радошћу, али нико му није знао рећи какве су праве пашине намере.

Ујутру је пошао на Долове, где су били пашини конаци. Пред авлијом сјаха, веза вранца и јави се заптијама који беху на стражи. Док је пролазио великом поплочаном авлијом, и овде као некада у Мостару буле су иза завеса пратиле његов стас и ход и одлучан мрки поглед. Доводиле су његов долазак у везу са узбудљивом вешћу која се тајно шаптала кроз женски сарај. Паша је тога дана позвао џелата Јакуповића из Потпећи.

"Да ли ће овог лијепог Влаха посјећи?" - рече једна.

"Дала бих све дукате с грла да га могу откупити", примети друга.

"То не би помогло", прихвати трећа. "Слушала сам да се џелат позове за онога на кога је крвави мазар (тужба) писан".

И гледале су за Милутином све док није замакао у пашине одаје. Стрепеле су за своје знајући да ниједна дробњачка глава не остаје неосвећена.

А паша га је примио са осмехом. "Добро, попе, видим да си ми на измету. Одмори се од пута па ћу те позвати".

Ове речи улише наду попу Милутину да се његов пут може добро свршити. Паша је уствари само одложио своју намеру за пазарни дан. Нека казна буде за пример, нека се што више Влаха скупи на пазар, а забрањено им је долазити под оружјем.

Када се уочи тога дана Милутин вратио на преноћиште у једну пријатељску кућу, под степеником су га кришом сачекале заптије. Оборише се на њега изненада и свезаше га.

Још исте ноћи се сазнало да је поп Милутин бачен у тамницу. Договорили су се пљеваљски трговци и Срби са других страна који су се скупили на пазар да покушају са откупом; калуђери обећаше да he дати добар део. Велики је углед уживао поп Милутин. Понудише паши две кесе дуката, а он отпоручи да је то мало, не зато што би заиста било мало, него што је знао да не може никакав откуп примити за попа Милутина, јер су везиру већ додијале тужбе против њега: оптуживан је за везе са Карађорђем, помагао је ускоке и смештао их на своме катуну. Ту би се они одморили и упролеће задавали јаде Турцима. Побратимио се са братом црногорског владике када је овај одређивао кулук и суд у Морачи, нападао харачлије, одузимао им харач и враћао га народу. Све су то дознали Турци од својих достављача, понешто и преувеличано. Какав би откуп могао спасти такву главу?

Забринути што од Милутина немају никакве вести, Церовићи послаше његову снаху Стану на пљеваљски пазар. Чим је дознала да јој је девер у тамници и да се за њега скупља откуп, још исте ноћи Стана пешице одјури у Тушињу да донесе колико год може за откуп. Снахе Церовића поскидаше све плете и меџедије, људи скупише све талире и дукате, а поврх свега послаше две најлепше леденице што су у пламену имали. Стана одмах похита на коњу натраг у Пљевља, али још истог јутра када је она стигла у Тушињу по откуп поп Милутин је био изведен из тамнице пред пашу, који га је гледао задовољно, са хладним осмехом.

"Богами ћу те, луди попе, посјећи".

Везани џин му одговори:

"Убила те вјера на коју си ме домамио! "

Одмах га поведоше у чаршију. Паша није успео да изврши казну пред Србима, јер су се они зачас повукли из чаршије. Осуђеног су пратили само муслимани из Пљеваља и околине, радознало и са насладом очекујући да виде како he "гази". (јунака) попа посећи. Једна ноћ у пашиној тамници није могла нашкодити његовој снази и добром изгледу. Када су га извели из ње, затражио је да га умију, пошто су му руке биле оковане тешким гвожђем, да му донесу да попуши чибук и попије кафу. По томе што му жеље испунише знао је да је осуђен на смрт.

Ишао је ипак сигурним кораком, само нешто блеђи. Чинило му се да тај пут дуго траје и желео је да га већ негде зауставе. Ако већ мора умрети, нека то буде што пре, нека се што пре сврши. Само да га првим ударцем добро погоди да се не мучи. "Зашто сам му повјеровао?" - помисли у један мах. "Што не остах у Морачи? Како he ми Лазар подићи дијете?" Одједном му се учини да људи који су га пратили не иду поред њега, него да га напуштају, а он остаје сам. То је било зато што су застали и свет се почео распоређивати.

Насред пљеваљске чаршије била је чесма са каменим коритом. Ту су сељаци долазећи на пазар напајали стоку. Пред тим коритом га зауставише. Два калуђера и неколико сељака, који баш тада изиђоше у чаршију, гледали су као скамењени како заптије спуштају главу попову на камено корито. Са минарета је хоџин високи глас пробијао јутарњу тишину. Једнолико се разносио и губио иза брда. Све је одисало свежином и радошћу под сунчевим зрацима који су се тек почели пробијати, као да није требало да умре човек пун животне снаге, коме је џелат већ одмеравао широки врат. Јакуповић замахну, тако снажно да и себе посече по нози. Глава попова паде у камено корито и удари тупо. Труп се два пута усправи и нагну напред као да би хтео поћи, затим паде; трзао се још неко време, па се испружи.
Стана се на добром коњу пуном брзином ближила са откупом Пљевљима.

ПРВА ИСКУСТВА

Велика је жалост била за попом Милутином у Дробњаку. Долазили су у Тушињу жалбеници из целога племена. Лелекање и нарицање не престајаху. Низале су се тужбалице његових снаха и рођака, једна лепша од друге. Највише од свих тужи, пишти и ваздух пролама Стамена, сестра попова, удата у Шаранце за Филипа Чипчића. Сем правилних црта нико не би на овом болном лицу познао лепоту због које су је Турци хтели уграбити. Поглед јој је избезумљен, лице све у ранама колико се изгребла за братом; отсекла је плетенице за које су говорили да их нема лепших у Дробњаку: дуге до испод колена, мркоцрвеног сјаја, густе и меке као свила.

Beh први потрес, кад је Турци бацише на коња те је девери једва спасоше, Стамена је тешко поднела. Дуго се није могла опоравити од тог случаја, седела је замишљена сатима, не одговарајући на оно што је питају. Смрт Милутинова је била други, још јачи потрес. Није престајала плакати ни тужити, није пазила ни на то да не тужи пре сунца или по његову заласку. Тужење прекида језовитим смехом од кога се људи леде. Чупа са себе одело и баца га куд стигне. Новица, који је раније много волео тетку, бежи од ње да га не загрли. Када из даљине наиђу жалбеници, њу уклањају и затварају и жене шапућу:

" Пома'нитала је ".

"Помамила се за братом".

Једнога јутра Стамена нестаде. Отишла је у Пљевља изгребена, рашчупана, у поцепаном оделу да тражи Милутина.

У првом узбуђењу и жалости Церовићи заборавише да скину гусле и да их по обичају уклоне из куће. Један од жалбеника их скиде и стави их под пазухо да их понесе, рекавши: "О'ђе се више неће пјевати". Али је љубав према гуслама била велика и поред бола и великог удара који је задесио Церовиће. Како Лазар не беше код куће, његова жена отрча до Стевана, сина Јованова, који је у пољу чувао овце. Било му је тек дванаест година.

"Понијеше нам жалбеници гусли. Сад he туда наљећи; узми их ако можеш, не но чини никакве пакости, кумим те, доста нас је јада виђело" .

Стеван сачека на путу жалбенике и рече: "Ко понесе гусли наше нека их сада о'ђе тури, иначе he умријети".

Онај који их је понео, више застиђен него застрашен, без речи их стави пред Стевана. Стеван предаде гусле стрини, која је чекала у потоку да види како ће се ствар свршити, и она их врати кући, где се Видосава бринула да жалбеници буду како треба дочекани, али сама данима не хтеде ништа окусити. Дигла је руке од рада и јела и од разговора, скоро и од деце. У кукању помиње све Церовиће и свој род Ћировиће и Стијеповиће, само попа Милутина никада не помену, јер обичај није допуштао да излије тешку тугу за оним због кога је у гори, где је нико није видео, косе чупала, снагу гребла, свест губила, због кога је осећала да су јој младост и живот покошени. Осушена и бледа, са болом урезаним у црте од суза уздржаваних пред другима, ходала је оборена погледа као да тражи нешто што је изгубила, али не може да нађе, и зна да неће наћи, а ипак тражи.

"Видосава, јадо, не коби ово дијете", говориле су јој жене милујући њеног малог сина.

Она ништа не би одговорила. Сузе су се просуле само пред стрином Милутиновом Симаном, када ју је ова саветовала да мисли више на Новицу.

Годину дана после погибије попа Милутина пресвисла је жена за мужем, а није га ни поменула. Јер ако је обичај забрањивао да испољи тугу и љубав, није јој могао забранити да од бола умре. Њен мршави лик, чије се бледило још јаче истицало због црне мараме коју јој повезаше, урезао се засвагда Новици у сећање: кад год би се доцније сетио мајке, увек му је само ова њена слика излазила пред очи, какву је упамтио испративши је на главицу где је била црква са тушињским гробљем. Сахранили су је поред девера Јована коме је бака Госпава - Новица је то добро знао по причању - измолила главу.

Опет се наставила жалба. Долазили су ујаци Новичини из Комарнице, Стијеповићи, Ћировићи, како су се још почели називати по оцу Ћиру, чија је успомена остала у народу у називу Ћирове Пећине.

Сви су жалбеници миловали Новицу и саучесно гледали на њега и на четири девојчице, због жалости потсечених коса и повезаних црним марамама. Неко рече:

" Јада жалости, ове сиротице попа Милутина! "

А оне се чвршће збише око брата и најстарија рече:

"Нијесмо ми сиротице, ми имамо Нока".

Ако је у кући остало и дете у колевци, очекивало се не само да продужи живот породице већ и да буде осветник. Мада је био најмлађи, сестре су од Новице очекивале заштиту - такво је било опште животно
схватање, а он је из разговора жалбеника наслутио да треба да порасте да брани сестре и освети оца. О томе му је и бака Симана шапутала приче када би увече крај ње легао, те се код њега док их је слушао мешао појам о смрти и о Турчину. Везивао их је у детињој машти, страховао, говорио: "Док порастем!"

"Је ли, бако", питао је Симану уз коју после мајчине смрти сасвим приону, "ђедо је погинуо, и стрико, и бабо? А жене не гину. Оне кукају док не легну у гроб". Било је у тим речима искуство шестогодишњег детета пред којим су говорили да му је мајка пресвисла од жалости.

"Ћути, срећо, имаш ти твоју баку", нежно је смиривала Симана радозналост детета које је већ почело стицати утиске о смрти.

Ови су се утисци ускоро пробудили. Паша Миљевина је са Смаил- агом напао на Дробњак. Тада су напустили куће и крили се по комарничким пећинама. Новица је упамтио да је Миљевине године и он, дечачић, вукао камење у пећину, којим су се у недостатку џебане бранили од Турака. Када су се враћали кући на паљевине, видео је успут човека у распадању са просутим мозгом.

Мада су Нешко и Секула, браћа од стрица попа Милутина, били велики јунаци, нису у братству имали његов углед да одрже у заједници велику задругу, те се Церовићи после Миљевине године изделише. За стараоца Новичина је одређен Лазар, његов стриц, познат по томе што су му срп и коса били милији од пушке.

При подели није више било меродавно поштовање према попу Милутину или осећајност, него је узето у обзир да ће четири кћери попа Милутина морати себи спремити одело и дарове, да је Новица још мали, према томе да ће радна помоћ деце попове бити мала, да he кад одрасту више трошити него што he привређивати.

Осетивши општу узбуну коју је подела унела у њихов живот, а не смејући да пита о томе стрица, дете упита Симану:

"Бако, јесте ли се подијелили?" Баба га зачуђено погледа:

"Јесмо, синак".

"Шта је мени допало?"

"Клекови Под и Ћељева њива".

Новици би криво. Толико је пута чуо да им је то најслабија земља. Симана га узе за руку: "Хајде да ти дам љешника, ако здраво будеш и срећан, имаћеш свега, а твоја he бака све теби потписати".

Симана није имала деце, и у свему братству је највише волела Новицу.

Она му је, поред гуслара и тужилица, била и први учитељ казујући му приче. Сви су они развијали детињу машту и осећајност, док га је живот учио да се дрво мора отсећи и донети ако хоће да се огреје и да се по цео дан ваља верати за овцама ако хоће да се нахрани и одене.

----------------------
----------------------
----------------------

 

ЂАК И КНЕЗ

Симана је желела да Новица постане писмен, што је била реткост у оним мучним приликама. И сами непросвећени, Турци, војници освајачи, нису могли желети да "раја" учи школу. Настојали су да је искористе као војну и економску снагу, као средство за што удобнији живот. Зато ни у Дробњаку као ни у другим херцеговачким крајевима који су били далеко од градова није било више од двојице-тројице писмених људи. Учило се у манастирима, или су се две-три породице удруживале да би могле издржавати "даскала", те му даваху у храни и вуни, а он је учио читању и писању без обзира на године, јер није било разреда, нити се шта друго учило осим читања и писања. Тако је било младих Дробњака који су већ оружје припасивали када су учили срицати слова. Учило се код оног домаћина који је за то имао најповољнију кућу. Ђаци нису имали ни таблице ни писаљке, глатка дашчица је служила место таблице, растопљено олово је замењивало оловку, а бритвица гуму.

О методама у учењу није било ни говора; оно се сводило на просто подражавање. Учитељ би исписао по неколико слова, а ђаци би се пратећи његове покрете и гледајући оно што је написано трудили да напишу нешто слично. Ако не би успели, учитељ би наредио да остружу бритвицом и да почну изнова. Такво учење није ишло брзо ни лако, нарочито када се узме у обзир сложеност наше старе азбуке.

И Новица је учио стара црквена слова, прво од ускока Оташа Петрушића, а затим од Панте Ћука у Жупском манастиру.

Поред учења ђаци су помагали у домаћим пословима, или у манастирској економији, или око црквених обреда, а који су успели да се описмене постајали су свештеници, кнезови или писари. Међутим, често ни они који су сматрани писменим нису то били потпуно: свештеници су служили у цркви више по памћењу, многи кнезови се нису знали потписати. Писменост какву-такву претстављали су свештеници и калуђери. Они су одржавали писмену везу међу племенима, са владиком цетињским, са устаницима у Србији и са Русијом. Они су састављали и тешке тужбе султану против домаћих "Турака".

У време Новичина детињства било је у Дробњаку само три писмена човека: његов отац поп Милутин, обор-кнез Ђоко Маловић и поп Митар Головић, који је тада био ђак у манастиру св. Тројице у Пљевљима. У време Смаил-агине погибије помињу се поред Новице још два писмена Дробњака: кнез Филип Жугић са Мљетичка и Тешо Томић са Превиша, који је тада учио у Мостару. Новица је научио добро штампана слова, писана мање, писма му је доцније писао писар из Морачког манастира и синови. Свих осам Новичиних синова били су писмени, а тројица су добили више руско и француско образовање. Новичино образовање било је, напротив, врло скромно, али су његовом племену у оно време најпотребнији били храброст, здрав разум и поштење. То је Новица заиста имао.

После погибије попа Милутина Дробњаци престадоше силазити у Пљевља, а то је наносило штете пљеваљској трговини. Приходи пашини са дробњачких читлука се смањише. Он је могао послати против Дробњака војску, али тиме би их против себе побунио, а он је желео да се ствари после погибије попа Милутина стишају. Узалуд је паша поручивао у писму Дробњацима: "Немојте сумњати који сте моји, већ долазите; не мислите што је поп Милутин погинуо. Ја га нијесам погубио, него ја сам главу изгубио", поверење је нестало и нико не хтеде више поћи у Пљевља. Тако је трајало неколико година док потребе не победише осећања; Пљевља су Дробњацима била најближе тржиште, те они постепено почеше одлазити онамо, па и сама породица попа Милутина.

Око 1820. године путем од Пљеваља према Пирлитору јахала су два Дробњака у фесовима омотаним црвеним шаловима, са оружјем о пасу и струком на леђима. На самару свакога висиле су по две мешине, у једној вино а у другој ракија. Јесењи ветар утеривао им је хладноћу у кости и они су на сигурним брдским коњима хитали да пре мрака стигну кући.

Онај млађи и мањи, темељан, широких рамена и сивозелених очију, био је Новица Церовић; други, старији и виши, коштуњав и црномањаст, његов зет Димитрије Жугић са Мљетичка. Ближили су се већ Краљевој Гори, где су турски пандури осматрали оне који иду у Пљевља или долазе оданде и чували границу од Дробњака. Често су заустављали путнике који се враћају у Дробњак и незаконито, на своју руку поново наплаћивали ђумрук који је већ једном на изласку из Пљеваља био наплаћен.

Угледавши издалека да су тога пута само двојица на стражи, Новица, који је јахао напред, обазре се на свога зета а веђе му се набраше кад рече:

"Нећемо им дати по други пут ђумрук. Кад нам затраже, окосићемо се на оружје".

"Оно и јес' гријота давати им га поново, но да им прођемо назор".

Тако је и било. Пандури заискаше ђумрук, али Новица са руком на оружју отсечно рече: "Платио сам већ једном од Пљеваља, нећу га плаћати десет пута".

Димитрије ништа не рече, али је севао својим крупним црним очима, а рука му беше на оружју. Њихова одлучност је решила ствар. Пандури попустише и они у касу појурише. Од других који за њима прођоше сазнали су пандури да је ђетић што не хтеде платити ђумрук син попа Милутина кога су Турци посекли у Пљевљима и би им још више жао што га пропустише.

Увиђајући да тешко може водити надзор над читлуцима у Дробњаку и да од њих готово нема користи, паша Селмановић их продаде Смаил-аги Ченгићу, који у то време постаде мутеселим и царски капиџи- баша и доби на управу Гацко, Пиву, Колашин и Дробњак. Он позва дробњачке кнезове и постави за обор-кнеза Ђока Маловића с Дужи.

Ђоко се, додуше, борио уз Карађорђа када је Смаил-ага уз Скопљак-пашу војевао против њега. Али отада је прошло доста, а "са Власима је ипак ваљало живјети". Одабравши Ђока за обор-кнеза Смаил- ага му је ставио у дужност да води надзор над радом осталих кнезова, тако се лакше скупљао харач и разашиљале наредбе. Кнез Ђоко му се учинио најпогоднији за тај положај: био је најстарији, трезвен, промишљен. За учешће у устанку је платио у мостарској тамници, после тога се није бунио против Турака. Саградио је на Дужима нову кулу, имао силну стоку, многобројне буљуке оваца, трговао са Требињем и Дубровником, а као кнез био увек строг и на време одашиљао харач. Дужи су биле на границе. Живећи онде Ђоко је Турцима увек био на оку. Сестрић Вука Лопушине, а ожењен сестром хајдука Ћаласана, Ђоко је и сам некада био харамбаша. Тада је скинуо харач са Манастира св. Тројице у Пљевљима, али је старост донела смирење и промишљеност. Разочаран после пропасти Карађорђеве Србије, сматрао је да и Дробњак треба да предахне од побуна, избеглиштва, казни, паљевина, исељења. "Зар није кнез Милош у добрим односима са Турцима? Боље је дати Турцима харач него животе", то је било Ђоково схватање. Ни од глобе није никога штедео у својој кнежевини. "Кад му ја чувам живот, не жалим га од глобе; он he зарадити па глобу намирити, а живот нема откуд".

У својој кући био је строг и крајње ауторитативан. Држао је руке на леђима, а млађи су их у пролазу љубили. Синови његови, већ зрели људи, нису седали пред њим док им не каже, а нису ни помишљали да пред њим запале чибук. Син Бешо му је умро од педесет година и жене по обичају, када га за укоп опремише, ставише и његов чибук покрај њега. "Ене, Бешо пушио", примети Ђоко, "а бабо није ни знао":

Исту покорност као у својој кући Ђоко је захтевао и од кнезова. "Спремите харач на време да сами пошаљемо аги, па вам неће доћи ха рачлије. То су Турци, не чекајте да вам пишу молбенице. Ако не поша- љете, доћи he и узеће вам више, па ћете их још морати дворити и бранити од њих жене и ђевојке."

Кнежеви су га се прибојавали и зато нису марили за њега. Помало су му и завидели на господском животу. У Ђоковој кући је увек било не само кафе него и млин и цео прибор за кафу када други нису имали ни много шта потребније.

Ђоко није био по вољи ни владици Раду, јер је сметао остварењу његовог плана да присаједини херцеговачка племена Црној Гори.

Када је смислио да закнежи пре времена Новицу Церовића, Ђоко је сматрао да he га тако обавезати. Остали кнезови се нису томе противили - био је то син попа Милутина, те су му сви већ били наклоњени. Новицу је уздизало изнад других што је био писмен. Почеше га призивати на своје састанке. Младић је слушао пажљиво шта старији говоре и одговарао, кад би га питали, разумно и зрело.

Када кнезови пођоше у Гацко, Ђоко предложи да поведу и Новицу. Пошто изиђоше пред Смаил-агу, он их упита:

"Чији је ово ђетић?"

"Ово је син попа Милутина те је посјечен у Пљевљима", одговори Амза Томић.

" А што је дошао тај ђетићак?"

"Честити ага, ми смо га поставили кнезом".

"А знате ли, рајо, да је царска работа велика? Приђи ближе, ђетићу. Како ти је име и колико ти је година?"

Смаил-ага је одмеравао Новицу својим оштрим погледом пред којим су људи обарали очи. Добро развијен и здрав дечак му се допаде. Он слободно стаде пред агу: "Име ми је Новица, а напунио сам петнаест". Дечак није спуштао поглед, гледао је озбиљно и отворено.

"А знате, рајо", обрати се Смаил-ага кнезовима, "како је цар хранио у својој великој штали многе атове, а дошло једно мало ждријебе и ишћерало их све напоље и само се раширило по јаслама. Турске ми вјере, овај he ђетићак овим племеном заповиједати, колико познајем неке ни- шане (ознаке) на њему. И ја му потврђујем кнештво, и срећно му било!"

Тако је Новица са петнаест година почео вршити послове које и други кнезови: убирао је харач, потврђивао пресуде и уговоре, одређивао потре и умир, оглашавао наредбе агине и везирове. Био је у свему тачан и Смаил-ага је био њиме више задовољан него неким другим старијим кнезовима. "Чуо сам да није било бољег Влаха од твог оца и чини ми се да га нећеш покорити", рекао му је. Новица је поруменео од задовољства, али се намах сети како су Турци поступили с његовим оцем, кога сада ага слаткоречиво хвали. То сећање опет збриса могућност добрих односа између аге и њега, у Новици се опет пробуди неповерење и непријатељство.

----------------------------
----------------------------
----------------------------

ЖЕНИДБА

Новичине сестре су се већ разудале, а бака Симана је губила снагу за рад.

"Ноле, да ти нијеси одабрао какву ђевојку, кажи слободно баки".

"Нијесам, бако".

"Па, дијете, остао си сам иза покојног попа, старијег брата немаш, вријеме ти је да се жениш. Хоћеш ли да ти стрико испроси ђевојку? Каква би ти била по срцу? "

"Свеједно, бако, велика ил 1 мала; нек је здрава, нек умије радити и стиму (поштовање) указивати. Уосталом да је, чиста. А главно је да је одљуди".

"То, дијете, и ја мислим, то је најважније, да буде од честитих људи".

"И волио бих", Новица се збуни и застаде, би му непријатно да то пред баком говори, али кад га већ пита... "волио бих да има црне очи".

Стриц Лазар му, по бакином наговору, испроси Госпаву од Тодоровића са Шипачна. Када је девојчин отац, угледан домаћин, поменуо да му кћер проси један Затарац од добре куће са великим имањем, али да је он њима као гостима рад, јер, "ко проси ману не носи, но бољи глас доноси", и да he он - мада се то ретко чинило - припитати девојку, Лазар му је рекао: "Никада немој рећи подај ђе има доста, но подај човјеку, па нек нема ни под зелену букву. С човјеком he бити добро па кад било, а с погани никад ни довијек".

Упиташе девојку преко њене мајке и она изјави да не жели да иде преко Таре. Тако Церовићи испросише Госпаву и рекоше да he за петнаест дана поново доћи да уговоре свадбу. Попише ракију коју су понели, а кад се вратише у Тушињу, запуцаше пред кућом; био је то знак да је просидба успела.

Новица се много обрадовао, када му рекоше чију су му кћер испро- сили, што стрико није пожалио труда и вештине и што је девојци спустио у чашу наполеон. Бака је, кад су полазили у прошевину, дала Лазару стари златан прстен донесен из Скадра, ако јој испроси снаху да је дарива.

Црноока и белолика, окретна и весела, Госпава је скупила у себи све одлике лепоте како ју је народ схватао, можда је за народни појам лепоте била само исувише витка. Новица није био низак, али је она била виша од њега. Али док је он, темељан, могао имати цео метар у раменима, она је била мршава и лака као птица. Његова смеђа коса, зачешљана до испод ушију, допирала је до плећа, њена, црна као гавраново крило, спуштало се напред у две густе плетенице. На глави је имала низак фес испод кога је била набрана уска бела решма. За фес јој је била приденута иглом бела марама. Те плетенице, окићене плетама, које су се преливале на сунцу сјајем гавранова крила запазио је Новица када је о свадби први пут угледао Госпаву, и зубе снажне као у вучице, једнаке и беле. Он се више није само мирио са уверењем баке Симане да треба да се ожени; радовао се женидби и осећао поносним што њему припада и што he се његовом звати сва та лепота. Уздрхта на помисао од додира тих густих коса и зуба са сјајем бисера.

За свадбу је Госпава скинула девојачко одело и обукла, како су се у оно време у Дробњаку носиле жене: дебелу кошуљу од конопље с оплећем и с поскутаним везом; на кошуљи под пазухом широки отвори, "промаје", по кошуљи црвена хаљина до паса закопчана по целим прсима, са мало веза при дну рукава. Обичну дневну опрежину са дугачким ресама заменила је овом свечаном приликом црвеним извезеним ирамом; опасала се чврсто тканим и везеним пасом, да се чинило преломиће јој се снага, а преко свега навукла плави зубун од домаће вуне, обојен у чивиту и опточен црвеном чојом, а шивен код терзије.

Јесен још није била хладна те није морала да узме мрчињу дугу као зубун, а обојену у кара-боји или у листу, дужином оивичену оплетеним црвеним гајтаном, са дугим рукавима, без јакуље (капуљаче), само са колијером (огрлицом), који се кад је најхладније закопчавао копчом начињеном од жице са тозлука. Без мрчиње се, док је седела на коњу, лепо видела цела њена шарена, али скалдна ношња која је одговарала њеној младости. Када је села на коња, зубун јој се мало уздигао те су се виделе везене чарапе, а поврх њих приглавци опет украшени везом, опточени чојом, прикопчани и навучени у опанке од беле опуте.

Скупивши се после преноћишта код домаћина на ручак, сватови рано кренуше, јер је требало по кратком јесењом дану стићи до Тушиње. Пре него што he поћи, донесоше колач и убрус и пуну чашу вина којом ће наздравити невести. Најстарији сродник, невестин деда, подиже молитвену чашу, коју сватови стојећи саслушаше. Тихо, али разговетно старац рече: "Пријатељи и браћо, да подигнемо ову чашу у част вашу и нашу, за здравље наше миле и драге Госпаве која полази из свога рода у свој дом. Пођи, одиво наша, из поштенога нашега дома у гласити, јуначки и, ако бог да, сретни дом. Како десном ногом крочила, срећа ти прискочила! Китила се врлинама као ласта брзинама, као лија мудринама, к'о планина вр'овима, као ropa боровима! Китила се срећом к'о шеница пљевом, као небо висинама, као море дубинама. Плаво се небо на те смијало, сунце те гријало; била срца весела, а лица румена и јасна као Даница! Приличио ти добар глас као добру момку свилени пас! Дичила се родом, а дичила домом, поносила ђецом као паун крилима, као гора листом и ливада травом и цвијетом! Породила двије шћери и четири сина, прве шћери, потоње синове, да заове снахе не застају, да се два зла у дом не састају. Кокоти ти ћукали, а бакови букали, пастуси ти вриштали, а душмани пиштали! Бог те сачувао пламена огњенога, из неба стријеле, из греде стијене! "

Лако је старом човеку измамити сузе. Госпаву, лепу, хитру и услужну, деда је много волео и тешко му је било растати се с њом. Али он задржа сузе само у влажном сјају очију, накашља се и похита да заврши: "Шта ћемо даље? Свијем бог дао здравље! Здраво дошли довде, а здраво се повратили одавде! Све нам здраво и весело било! Здрав си, ђевер-баша, сретна ти снаха, миловали се као со и хљеб, а мрзјели као мед и масло! Ваша чаша и колач, моје винце и отирач. Црвено винце да напојим лице, отирач да отрем брке".

Старац искапи чашу и даде је деверима, који узеше и колач, а за себе задржа нови убрус.

Пошто се Госпава опростила с родом и мало збуњена и тужна села на коња, једва приметно се окренула да јој деца личе и на Тодоровиће. Уз пуцњаву и песму "Гором језде кићени сватови" кренуше утркујући се на добрим коњима, не чувајући јечам куда су пролазили, јер им је то по обичају било дозвољено. Напротив, оштећени су излазили пред њих, износили им ракију, честитали. Тако су се на неколико места заустављали, док су муштулугџије одјуриле у Тушињу да јаве о њиховом доласку.

Свугде се свет дивио лепоти Госпавиној, њеном господском држању на коњу, на коме је седела права и као да је са њиме срасла. Предвиђали су зато да ће рађати јунаке. Када је сишла и пољубила у руку баку Симану, Госпава први пут погледа Новицу, са којим је требало да проведе цео живот. Запазила је да према великој снази има мале и нежне руке.

Када је, по обичају после дужег времена, с њиме проговорила, рекла му је:

"Кад те угледах, мислила сам да ниси радиша, тако су ти бијеле и мале руке "

Новица јој се први пут мало осмехну и рече:

"Али на послу не заостају иза других крупнијих и црњих, а управе џефердар да погоди врх јеле" .

Убрзо после Новичине женидбе нанесе пут Смаил-агу у Тушињу и он оде право кући Церовића. Пошто му изнесоше кафу и медовину, ага рече Новици:

"Ђе ти је невјеста, да је даривам". Новица викну жену и она се, чисто обучена, помоли из колибе, дође и поклони се аги, који јој даде дукат, а она га пољуби у руку, измаче се, преви руке на прса и стаде га дворити.

Са Смаил-агом је био Мујо Тановић, снажан Турчин из Невесиња.

"Нуде, Влаше, појакај се с Мујагом!"

" Ага, ја признајем да је он јачи", бранио се Новица. Али га Смаил- ага нагна да се ухвати у коштац. Мујо је био виши и снажнији, и свакако би оборио Новицу да га овај не наведе на неко блато, где се Мујо оклизну, а Новица га тада обори. Грдећи га, Мујо је тврдио:

"Преварио си ме, Влаше, хоћемо још да потврдимо", али Смаил- ага више не допусти.

Када су Турци после ручка одмакли, Госпава задовољно рече Новици: " Ала си га углибио"и, задржавајући смех, побеже из колибе.

Усталац и домаћин, одмерен на речи, промишљен у поступцима, Новица је био добар муж. Весела и ведра Госпава је окретно и са вољом свршавала све послове које и друге дробњачке жене. Као и друге слушала је мужа, помагала му у пољском послу, опремала га на пут и држала му добро коња. У случају борбе она би му доносила преобуку и храну и допремала га кући да га превија и вида. Показала се одлична планинка - сви су хвалили њен скоруп и сир, а питу скорупачу ни бака Симана није умела умесити боље од ње. Рађала је и подизала многобројну децу и зато све ређе одлазила својима на "стојбину". Понекад је ишла на свадбу и сабор, чешће на жалост.

Испочетка је рађала само кћери: Митру, Виду, Симану. Када је родила и четврту, Марицу, Новица рече: "Стани, жено! Ако још једну ђевојку родиш, даћемо јој име Стана. Видиш да и камен на огњишту плаче што ми само ђевојке рађаш".

Бака Симана, која је волела и те "ђевојчине, туђу срећу", умрла је с тугом што Госпава није родила сина. А она када је отпочела да рађа синове, рађала их је једног за другим. Перишу у Тушињи, а Ђура, Милутина и Марка, и још двојицу који мали умреше, на Цетињу.

Још док су били у Тушињи један Церовић се завади са Бојићем који се преселио из Васојевића у Морачу и убије ra. Бојићи су настојали да се освете на најбољем из племена. И једном када се Новица купао у потоку погодило га је морачко зрно. Дуго је носио ту рану. Нудио му је Смаил-ага свога хећима. Али је Новица био обазрив: "Хвала ти, честити ага", рекао је "ситно је ово, лако he проћи".

Госпави, која му је стављала мелем, објаснио је: "Не смијем. Бојим се да ме не отрује".

Није се хтео светити Бојићима. Одмерен и трезвен, умео је да се уздигне изнад општег схватања да се безусловно треба светити. "Пропаст твоја од тебе Израиљу", понављао је речи које је чуо од морачког архимандрита Димитрија.

"Има Димитрије право. Колико проливамо своје крви, скоро колико и турске. Сами ћемо се искрвити да останемо за уклин".

И поручио је у Морачу: "Никога не кривим за своју крв - нека нам она буде пошљедња. Хоћете ли да се измиримо? " На предлог Новичин измирише се у Морачком манастиру. Заклеше се и Дробњаци и Морачани да једни друге неће више нападати. Од коликога је значаја била ова Новичина попустљивост осетило се неколико година после тога, при Смаил-агиној погибији, када су се заједнички борили Дробњаци и Морачани.

Постепено Новица је стицао углед и код народа и код Турака. Са тиме су ишли и прохтеви. Требало је бити лепо обучен, а увек имати у кући ракије и кафе за дочек. Почео је примати од народа "колач", поклоне. Догонили су му јалове краве и доносили мешине сира и скорупа као што су чинили и агама и беговима. Али у невољи нико није могао од њега "жешће" помоћи, а помогао је колико је год могао.

ДРОБЊАК

Између тридесетих и четрдесетих година херцеговачка племена ослањају се више на Црну Гору него на Србију, због територијалне близине Црне Горе и опортуне политике коју је кнез Милош водио према Турцима. Као и његови стари, и Новица је имао везе са Цетињем, тим пре што је млади владика Раде много активније од свога стрица одржавао везе са пограничним племенима, подстичући их, некада и силом их нагонећи на борбу против Турака. Граховљани годинама нису могли да скупе летину горећи између две ватре. Херцеговачки крајеви су у поређењу са Црном Гором били богати и родни. Владика Раде је тражио да их припоји Црној Гори. Много се тешкоћа и трвења морало пребродити да се до јединства дође, али се и са једне и са друге стране осећало да је то једини животни пут. Рушење турског царства - ослобођење народа "који се расуо у најму код туђина, то је основа политичког плана владике Рада, доцније и његових наследника, све док не успеше да га остваре. Владичина политика четрдесетих година била је у складу са прогресивним тежњама његова времена, рушењем феудалства и ослобађањем народних снага, који he се за десетак година јавити у целој Европи.

Мада је формално владика Раде морао водити политику зависну од руског цара, он је у својој беспутној и од Русије далекој земљи спроводио и своје личне планове, правдајући се после руској влади и царском двору како је боље умео, уздајући се у помоћ свога пријатеља рускога конзула у Дубровнику Јеремије Гагића, који као ревностан чиновник своје владе није ипак заборавио ни своје порекло.

Сасвим је природно да се владика у својим тежњама ослањао и на Дробњак, најбунтовније херцеговачко племе на великом простору између Јаворја, Таре, Сињајевине и Крнова, где је по предању седам паша нашло смрт, чије се име у народу везује за просипање непријатељског дроба, било кричког војводе или турског паше, мада је, према старинском писању, име Дромјак могло потећи од пута, друма, на грчком "дромос", који је туда пролазио везујући Рим са Цариградом.

У стратешком погледу, нарочито због краја око Комарнице, Дробњак је имао ванредан значај. Никада Дробњаци нису потпуно признали турску власт, нити се помирили с њоме. Ударала је турска војска на њих, хватала кнезове, вешала више угледних Дробњака, затварала их у тамнице да онде окапају. У масовним казнама, као и увек, убијано је и паљено без обзира на кривицу; људи су гледали како на кућном прагу секу главе њихових најближих. То се звало "тефтишити рају" - "водити надзор" над народом. Победници Турци би владали док синови поубијаних не одрасту, престану давати харач, одметну се и поубијају Турке. Неколико година у слободи донеле би напредак у стоци, мрсу и вуни. Опет би Турци послали јаче одреде војске да их покоре и да им наметну харач. Спасавали су жене и децу и онолико стоке колико се дало прегнати у Морачу, а они су настављали сталну борбу не допуштајући да се у њиховом племену подигне ниједна џамија, ни утврђење, ни чардаци, које су палили. А турски походи су се памтили, народ је по њима одређивао време: то је било Скопљак-пашине године, у време Миљевине, Дед-агине или Омер-пашине године.

Најтеже је бивало Дробњацима по повратку на огорелишта. Млели су глогову кору и ресу лескову, цријемушу траву јели. Од самлевене коре кували би чорбу и давали сваком по једну заватку, само женама са малом децом по две. Гладне девојчице су их гледале са завишћу те једна рече: "Ох, јадне ми, да нам је бар по једно дијете, да и ми добијемо по двије заватке".

Подизали би место куће савардаке, лако, од неколико при врху састављених брвана, јер су знали да he опет горети, да им ништа није сигурно и стално сем њихових стена и пећина, у које су се испред велике силе могли скрити, и ливада, које би их изневериле само злих, сушних година. Тада би одлазили у Србију на "рану" код већ исељених рођака или на рад, па се многи нису ни враћали.

Када су водили борбу, Дробњацима је тешко падао недостатак барута, те су га сами морали правити, али су Ровчани били у томе бољи мајстори. Дуг је то и мучан посао био, при коме су се могле лако изгубити очи. Зато се барут и џебану много штедели. Само по један фишек су смели испалити на Божић и за славу, два за свадбу, а три за узбуну због ближења непријатеља.

Шира организација за заједничку борбу херцеговачких племена није постојала. Највише су се помагала суседна племена због осећања блиске опасности. Поред мање помоћи Ускока и Шаранаца, Дробњаци беху остављени углавном сами себи, јер их Црна Гора није могла отворено помагати.

Сваки турски поход је доносио нову патњу и проређеност становништва, које се, срећом, брзо обнављало, јер су жене скоро редовно рађале сваке године и док год могу. Зато је у Дробњаку увек било довољно људи да се одупру зулуму и протерају Турке. Мржња између владајућих и подјармљених постајала је све јача и светили су се једни другима без обзира на кривицу. Сваки је Турчин био непријатељ, а сваки Дробњак сматран бунтовником. Као што су Дробњаци осећали тежњу за слободом, тако су и Турци, најчешће домаћи муслимани, осећали сласт владања и настојали из све снаге да га задрже у својим рукама. У таквом односу свеједно је било хоће ли страдати крив или невин, ишло се за узајамним истребљењем, а тежња је увек била да се освета изврши на што угледнијима.

У таквим приликама је протекло више од две стотине година; над Дробњаком се стално, по народној песми, "укрштале муње са четири стране; од Гацка и Колашина, од Пљеваља и Никшића".

ВЛАДИКА И СМАИЛ-АГА

Побуне Дробњака и херцеговачких племена везивале су се за шире, општије покрете, било да су се јавили у Србији или у Црној Гори. Било је то природно ослањање слабијих на јаче, везе између истог народа под сличним околностима, а против истог непријатеља. Везе су одржаване вешто, скривено, како су их муке навикавале, преко гуслара и кириџија, трговаца и калуђера који су ишли да скупљају прилоге. Далеко је за оно време био Пивски манастир од Карловачке митрополије, али је Арсеније Гаговић нашао пута до митрополита Стратимировића и дубоко га заинтересовао за херцеговачке прилике. У Првом српском устанку од свих племена херцеговачких највише учествују Дробњаци: Карађорђе се њима обраћа писмом истичући њихову свесност и борбеност.

Сарадња Дробњака са црногорским владиком Петром и другим црногорским владарима представљала је реалнији план за ослобођење, иако тешко изводљив, јер "болесник" - како су тада у европској дипло матији звали турску царевину - још није био на смрт оболео. Године 1807. Симеон Ивковић је предао два писма руском цару Александру да је "једнодушно желаније" митрополита црногорског и "свих народа тога краја" да се Херцеговина припоји Црној Гори као и градови: Спуж, Подгорица, Жабљак, затим Бока, Дубровник и Далмација. Био је то сан о оснивању "славено - сербског царства", чији су "храбри народи увек спремни да зададу отоманској царевини самртни удар", по речима мајора Милетића који је за руског цара израдио и ратни план за овај подухват. Имајући у виду Наполеонове освајачке тежње, владика Петар није поставио овакав план без подлоге, а на сваки начин је доказао несебичност, јер је искључио интересе своје и својих наследника предложивши да на челу тога царства буде руско војно лице.

Сличан политички план, само ужи и лакше остварљив у погледу присаједињења херцеговачких племена Црној Гори, спроводио је његов наследник, владика Раде. Херцеговачка племена у његово време непрекидно воде борбу са Турцима. Од Граховљана Али паша захтева харач, владика им забрањује да му га однесу. Везе са Црном Гором Граховљани су крваво платили. Без обзира на жртве које су у борби поднели, случај што је Али-паша граховском војводи Јакову опростио живот, док је погинуло много угледних Црногораца, неколико Петровића, па и владичин брат Јоко и синовац Стеван, миљеник владичин, био је за владику довољан разлог да замрзне војводу Јакова. Турска победа на Грахову је била резултат добре тактике. Успели су да преваре Црногорце тобожњим бекством уза страну да их увуку у дубину Челинског потока и са више позиције, са свих страна опкољене, потуку. Дробњаци нису пратили Смаил-агу на Грахово, али су после његове победе послали човека у Липник покушавајући да се изговоре како зато нису пошли с агом што су очекивали да ће Ускоци на њих слеђа ударити. У јесен после граховског боја Смаил-ага је дошао у Дробњак са харачлијама. Када је стигао на Дужи, где га је дочекао Ђоко Маловић са кнезовима, ага се, поигравајући ата, похвалио обративши се Ђоку како је на Грахову осветио свога ујака скадарског пашу.

"Вала, Маријане, не роди була Турчина да освети Махмут-пашу до твојега Смаја".

"Тако ти је, ага, донијела cpeha и крајина", одмерено му одговори Ђоко.

Владика Раде је врло тешко поднео граховски пораз. Цетиње је било у тузи са изгубљеном омладином - скоро три стотине момчади нестаде одједном; сам владика је изгубио своје најближе - Стевану по ле-поти недалеко није било равног, говорило се да he га владика учинити својим наследником. Владика је знао да је план за пораз Црногораца сковао Смаил-ага, те је његова освета у првом реду била управљена њему.

Ресул-беговић је окитио своју кулу у Требињу главама Петровића, и када је владика тражио да их откупи, поручио му је:"Москов нема тога блага за које бих дао главу владичина брата. Даћу је само ако ми владика пошаље своју". То је био други непријатељ коме је владика исто тако настојао да се освети.

Али је пре свега неизмерно желео да се освети Смаил-аги, као што је и Смаил-ага желео да стигне до Цетиња и ухвати "оног влашког калуђера". Обојица су знала шта узајамно желе један другоме, и да he победити онај ко буде вештији и стпљивији. Иако много млађи, владика је био вештији; он је уочио слабе црте Смаил-агине: претерано самопоуздање и охолост због јунаштва, и то је искористио. У преписци је међутим владика доказао највећу обазривост и способност да укрије шта мисли.

Покушао је да изврши освету преко Граховљана, а затим и преко других херцеговачких племена у Пиви, Гацку, Невесињу, шаљући поруке и писма, али ова писма најчешће нису смели ни читати, по народном предању, "тек помало завире у њих, 'па их баце у ватру. "Свакако је преувеличано причање да је обећавао: "Ко убије Смаил-агу неће му мањакати док је куће Петровића, па да he дукате зобати", али је сигурно да ништа није пожалио за извршење освете. Слао је поруке харамбашама, гледао да придобије кога од ускока. Није то чинио само ради својих Петровића, иако је пред другима наводио само тај осећајни разлог, него што је у Смаил-аги гледао личност која омета његове планове, штавише, постаје опасан за самосталност његове земље.

После граховског случаја Порта је и поред победе настојала да от-клони евентуални сличан владичин покушај. Зато је послала кнезу Милошу ферман да заузме Црну Гору, Херцеговину и Албанију, где су се Бушатлије осамосталиле као и Петровићи у Црној Гори.

Кнез Милош је био мудар и није ушао у такву акцију. Он је само предложио владици Раду да призна турску власт. Али је Сима Милутиновић тајно послао владици у препису и преводу ферман упућен кнезу Милошу.

Са вештином коју је уопште показао у политичким односима владика је одговорио кнезу да он као црквени поглавар не може о томе одлучивати, али зна да Црногорци неће пристати на покорност, него he се бранити, јер им је главна тежња да буду одвојени од Турака.

Порти је послао исто тако опрезан одговор да ствар зависи од воље народних главара.

Добри односи кнеза Милоша са Смаил-агом, као и новчани поклон који му је упутио, доказали су да је кнез већ почео поступати по упутствима фермана. Ово је могло још више учврстити владику Рада у његовој намери да Смаил-агу смакне.

Поред туге за изгубљеним рођацима, због ових реалних чињеница владика је обећао много ономе ко убије Смаил-агу. Нико се не не хтеде примити таквога подухвата, не због опасности, него што се није надао успеху. Тај подухват је било много теже спровести него убити Пижурицу из Билећа, на кога је владика сумњао да му је посекао брата, па је лако успео да му се освети.

На Дробњаке је владика такође помишљао да их придобије за освету, знајући да Смаил-ага због својих великих читлука одлази к њима и проводи време на свом чардаку у Комарници. Исто тако је знао да су Шаранци и Дробњаци већ покушавали да Смаил-агу убију. У Шаранцима су му провртели даске под постељом где је треабало да спава. Постеља се срушила када је ага хтео да легне и све се открило. Ага се тобоже није светио, али је послао Колашинце који су тринаест избеглих Шаранаца извукли из пећине и посекли. Покушај Јоксима Јауковића да убије агу такође није успео, јер је Јоксим оклевао да гађа агу који је седео у кули Одовића, између Ђока Маловића и Шуја Караџића. Да би сачувао њих двојицу, Јоксим је пошао на други прозор, одакле би агу могао згодније погодити, али га у томе опази стража и ухвати. Сутрадан је Смаил-ага са својом војском и са Дробњацима кренуо у Колашин и повео Јоксима везаног са собом. Када су прешли Тару, Смаил-ага нареди те Јоксима стрељаше потајно да Дробњаци не знају.

Због побратимства попа Милутина Церовића са владичиним стрицем војводом Станком Петровићем владика је помишљао да изврши своју освету преко Церовића. Први се јавио Мушо, син Јована Церовића. Његов предлог је био да ускочи у Гацко, да се најми у службу код аге и, пошто задобије његово поверење, да га згодном приликом смакне. Извршење оваквог плана било је прилично несигурно и захтевало је много времена. Владика је сматрао да ће се сигурније успети ако се подухват организује. Зато позове к себи више угледних главара дробњачких и црногорских, па иако је дотле обазриво поступао, овога пута постави отворено питање: "Бисте ли се који уздали, да ви и ја помогнем, да смакнете Смаил-агу Ченгића? " Сви су ћутали. Мада су сви они у боју били храбри, нико се није отимао за нешто што је изгледало немогуће, скоро безумно. Пре свега, Смаил-ага је био велики јунак. Муслиманске песме његова времена сматрају га једним од највећих јунака. Због свога угледа скоро никад није ишао са малом пратњом. И Срби су га сматрали правим јунаком. "Један од првих јунака у турском царству", пише о њему Вук Караџић. Такав се показао и приликом похода у Србију за време Првог устанка, такав у борби против Хусеина Градашчевића. Постављен је за царског капиџи-башу (чувара царских граница) и мутеселима (врховног судију) у више херцеговачких области. Због чврстине и тактичности био му је поверен бунтовнички Дробњак. Кад би се и успело да се такав човек убије, то би значило метнути под сабљу не само своју главу него и свих својих, можда и целог племена. Зато су ћутали овога пута херцеговачки главари на које је владика рачунао више него на црногорске, јер су лакше могли да изврше подухват. Сем тога Смаил- ara је био чврсте руке, али није био зулумћар. Није тражио више харача него што му је припадало, што би узимао преко закона, плаћао је. У обичаје није дирао. Дробњацима који су га пратили када је пошао да умири Колашин дозволио је да прославе Божић. "Чините све по вашем закону, ложите бадњаке, певајте, прострите сламу, само немојте пуцати!" Према покорнима је био добар, а према бунтовницима суров. Народ је оцењивао његов карактер према појединим поступцима, преувеличавајући их и уопштавајући.

Синови његови, Дервиш (Дед-ага) и Рустем, нанели су народу много више зла него он. Дед-ага је био суров, немилостив, отимач. А Рустем страсни насилник испред кога су девојке и жене стрмоглавце бежале и склањале се чим би се чуло да долази. Није узалуд постала пословица: "Куд пролази Русто, туд остаје пусто". Незадовољство се могло јавити пре због Смаил-агиних синова него због њега самога. Њега су Дробњаци углавном мрзели као представника туђинске валсти; то је био главни разлог за Смаил-агино убиство. Када је Новица Церовић устао између свих присутних главара, пришао владици и пољубио га у руку, рекавши: "Ево ја, господару! Први му долазак буде у Дробњак, или ћу његову главу донијети теби на Цетиње или he моја бити понесена његовој кули на Липник", у његовим мислима и осећањима више од личне мржње и револта према Смаил-аги било је дробњачке жеље за независношћу и слободом, пијетета према оцу и другим прецима изгинулим од Турака, поштовања према младом владици и снажног саосећања са њиме. Својом вештином владика је потпуно задобио Новицу за испуњење свога циља. А Новица је био човек од речи. Овај неписани уговор између њега и владике Рада био је симболичан за будућност Дробњака. Од тога састанка Новица је почео смишљати како да смакне Смаил-агу, али су му сви планови пропадали из простог разлога што је од агина доласка непосредно по Граховском боју прошло четири године а он се никако није појавио у Дробњаку.

ПРИПРЕМАЊЕ ОСВЕТЕ

У лето 1840. године писао је Смаил-ага Ђоку Маловићу да he послати свога сина Рустема по харач. Знајући да народ лоше мисли о Рустем- бегу, кнез Ђоко му је одговорио како би боље било да дође сам, јер је година била тек осредње родна, па ће се тешко покупити заостали харач од четири године. "Волео бих, ага, да одабереш неког другог на моје мјесто, остарило се, а млађи неће да ме слушају. И немој водити, молим те, много војске, јер би народ могао да стрекне и да се одметне". Када је Смаил-ага поручио када he доћи у Дробњак, Ђоко јави свим дробњачким кнезовима да припреме харач док ага не стигне.

"Како ли he народ платити харач са којим је у заостатку", размишљао је Новица примивши ту поруку. Година није била сасвим неродна, али трговина није још пошла, нити се живо продало. " Дабогда му ово био последњи", искрено пожеле Новица. "Ако се већ мора давати, даваћемо владици на Цетиње. Своме".

Пред очима му се створи слика харачлија - утерују харач и од оног ко може да дб и од оног ко не може. "Планинка се мучи око мрса, чобанин око оваца по сунцу и по киши, а Турци дођу и узму готово. Србин коси - Турчин носи. Имају свега што им срце жуди, а узимају од сиротиње која жели и хљеба испод сача. Мука од које би народ требало да живи отићи he њима на шербет и гурабије, на свилу и на златне узде". Новицу при таквој помисли обузе гнев. "Од харача he ага, можда, плаћати и тамничара за ону страшну тамницу ископану под кулом и џелата за вешала која су му синови подигли близу Липника".

"Триста ћу година живјети само да вам задам што више јада", сетио се Новица његових злих речи које су се дубоко урезале у народно сећање, па их је народ понављао. Када је напао Дробњак са Миљевином, Смаил- ага није био ништа бољи од њега. Заборавио је да су му чипчије спасле децу када га је турски хајдук Омерака напао те је морао бежати из Липника. Смаил-ага је у Дробњаку заменио Селмановића, Новичина крв- ника. Слика очеве погибије коју је само по причању створио притискивала је његову младост као облаци врхове Дурмитора.

Да му је отац у боју погинуо, Новица не би жалио, јер се у Дробњаку ретко умирало од старости и болести, већ су сви носили своје главе у торби, но паша је попу Милутину двапут задао чврсту веру да му ништа бити неће. А када га је погубио, правдао се да је то било по наредби везира.

Новица се сети како га је Смаил-ага закнежио, како се трудио да га задобије, али старо је турско лукавство посећи оца па уздићи сина, да и њега уклоне кад им затреба. "Дједа су му убили на пријевару, половина братства ми је у борби с њима изгинула. Сви су једнаки, а треба се светити на ономе ко те запане. Не жалим што дадох обећање владици", мислио је Новица. Био је у годинама када се снажна осећања претварају у промишљену акцију. "У кога најпре да се поуздам за извршење освете?... У Шуја. Његов је отац погинуо у боју са Скопљак-пашином војском. Сем оца и дједа му Митра и стрица Јакова, погинуло је још пет-шест Караџића од најближе родбине Шујове. Шујо је њихов непомирљиви непријатељ који је дотле извукао главу варакајући се са Турцима тако вешто да га никад не могоше ухватити". Њега је Новица оправдано сматрао својим најближим савезником. Разговарао је са њиме, и Шујо, стари хајдук, пристаде отпрве.

Друга личност са којом Новица хтеде говорити био је кнез Мало- вић. Новица је знао да он нагиње Србији, као што је и Гаврило Шибалија нагињао. Ђоко је једном рекао: "Узданице у Црну Гору немам. Јаков остаде жив само милошћу пашином. А Цуце су му украј врата. Два пута сам ратио с Турцима и нико ми не поможе на кући, но сам оба пута морао робље откупљивати од Турака".

"Тешко he се Ђоку говорити, можда и не вреди", размишљао је Новица, "јер он није навикао на поговор, а без њега he ствар опет теже ићи. Требаће прво утврдити с млађим људима", закључи на крају "па када му изнесемо да сви ми желимо Смаил-агину погибију, Ђоко је мудар, неће се свима противити".

Новица је најпре разговарао са својима, са Мушом, који је и сам хтео да помогне владици и који ће за време дробњачких договора са њим стално носити поруку од Дробњака владици, као што he их владичин слуга Радован Пипер доносити. Затим је поразговарао са Нешком и Секулом, и са зетом Димитријем Жугићем, још са двојицом поузданих људи из Добрих Села: Окицом Јакићем и Пејом Чупићем.

Решише да се састану у Пејовој новој кући да утврде како he извести Смаил-агину погибију. Позваће све кнезове дробњачке: Амзу Томића с Превиша, Башовића са Пошћења, Ђурђића из Комарнице, Јакшића из Јунчедола, Мијовића из Годијеља, Жугића с Мљетичка, Радојицу Вилотијевића и Мића Мемедовића са Дужи; од ускока старог Петра Кршикапу са Сировца и Мирка Алексића с Малинска. Сем Шуја и Кршикапа све то беху средовечни и млади људи жељни јуначке акције. У гостинској соби Пејовој, застрвеној црвеном поњавом, две ниске и дугачке клупе биле су пуне гостију, па се седело и на два сандука у којима је стајало свечано одело. Стола, као ни у једној дробњачкој кући тога времена, није било, него су стављали синију. Пред Пејовом женом која им је унела ракију и кафу говорили су о летини и о здрављу. Помислио би човек, састали се пријатељи да се поразговарају - нико није могао ни слутити о чему. По договору из сваке породице само је по један знао за заверу; ако би остали по одласцима и наслутили да има нечег важнијег, нису ипак могли знати о чему се ради. Сви су морали обећати пре него што приступише разговору да he тако очувати тајну.

Тада им Новица описа састанак у биљарди, бол владичин за својима, шта је владика тражио од главара и шта му је он обећао. Најзад предложи да Смаил-агу убију кад дође да скупља харач. Новица није био вешт да занесе говором, али је умео изнети јасно потребу да се опет одметну од Турака и повежу са Црном Гором како би им лакше одолевали. Подстицан обећањем које је дао владици и жељом за осветом, још више зато што су и други главари желели да се ослободе турске власти, Новица је успео да их задобије.

Да је Смаил-ага био и најбољи човек, ишло се за тим да се смакне представник туђинске наметнуте власти. То је био главни разлог завери, али су га завереници, као људи једноставни, осећали само подсвесно, а тражили су у сећању друге разлоге у појединачном одоносу аге према њима.

Кнез Симо рече: "Мене је Смаил-ага оте тапију на земљу купљену од Мараш-паше, па и саму земљу".

Филип Жугић прихвати: " А мене је тужба за Смаил-агом око земље Марића стала више него што сам земљу платио" .

Из њихова разговора се видело да је Смаил-ага, као већина бегова, чезнуо за што већим поседом. Куповао је све више поседа у Дробњаку и захтевао под највећом претњом да му се кажу праве границе. "Знате ли, рајо, у колико се земље врх од сабље забоде", рекао је једном забадајући стварно врх од своје сабље као да би им хтео очигледно показати колико је то мало, седамдесет дева (камила) је не би понело ако се криво рече; тако је тешка укривена земља. Ако ми не кажете право, ocjeh ћу ви и руке и ноге, и очи ћу ви извадити пак вас тако грдне запалити", тако је ага претио двојици најстаријих људи, од преко сто година, Вујици Ћетковићу и Милићу Мотики, а они му се клели, а ипак га обмањивали у жељи да помогне Пошћењанима, Грабовичанима и Комаранима, попуштали њима границу да притисну агину земљу и тврдили му за шуму са његова читлука да је "комуничка", а он би им рекао: "Хајде, кад је тако од старине било, нека вам остане, само не дајте да ме притискују и Тепци".

Слушајући дробњачке кнезове који су се скупили у кући Пеја Чупића могао се стећи утисак да је ага био по природи отворен, без сумњичења, маховит и нагао, да је био окрутан према непокорнима, а према ономе ко му је покоран и кога заволи, попустљив и дарежљив. Имао је, наравно, господарске охолости и самопоуздања, које га је и одвело у погибију на Мљетичак.

Када су завереници престали оцртавати у причама агин однос према њима, проговори војвода Шујо Караџић из Петњице: "Браћо, знајте унапријед да ово што замишљамо није лако учинити. Ако и успијемо, грђе него икад ћемо сагорјети своју сиротињу; Турчин други, можда и гори доћи, а харач остати. Али прије свега знајте, ако се одлучимо да агу убијемо, да се овај наш посао не смије проћукати да не пропане. Морамо бити сложни и морамо га намамити што дубље у Дробњак да би се што теже могао вратити у Гацко, те да извршимо ако бог да, оно што смо намислили". Шујове крупне очи пламтиле су испод набраних, косматих веђа. Висок и снажан, једва погнут, овај педесетогодишњак је био оличење свога племена створеног за "ма'ниту" борбу из љубави према слободи, али исто тако способног да трезвено испита и оцени околности у којима ваља да се бори. Осећало се да се никога не плаши, али да неће узалуд дати своју главу.

Договорише се да поруче владици по Мушу шта су решили и да га замоле нека им пошaље, као што је обећао, Морачане у помоћ.

При малој лојаној светиљци, "лукијерни", која је осветљавала у полутами њихова озбиљна и мрка лица, поставише први план: домамити агу на Мљетичак, који је већ на ускочкој граници, онде га неприметно опколити војском ноћу када буде у дубоком сну. Договорише се да се још једном састану у Подмалинском манастиру, када приме од владике одговор, и да заверу притврде заклетвом.

Идуће недеље тако и учинише. Држећи се рукама за полијелеј, "коло", заклеше се страшном заклетвом: животом својим и својих најмилијих, биљним, сточним и људским семеном, напретком у имању и раду да један другог не изда.

При новом договору већ су им се јасније оцртавали задаци појединаца.

"О'ли ти Радојица, помињати нешто Ђоку?" питао је Новица на поласку свога зета Вилотијевића знајући да Ђоко много воли свога сестрића.

"Не ја, богами, но ћеш у неђељу ти доћи на Дужи, па ћемо поћи нас двојица с Милићем код њега дако га приволимо. Ако нас не помогне, ујак нас неће издати, а могао би нам добро помоћи".

У недељу је Новица пошао на Дужи забринут. "Смем ли поменути лукавом и самовољном старцу шта предузимамо и хоће ли ме хтети саслушати?" Недавно се с њиме препорекао око глобе коју је Ђоко ударио Дробњацима. Новица сврати по Мића и Радојицу да би заједно пошли кнезу Ђоку. Поранио је стари кнез тога јутра, седео на диванани, пушио и пио кафу. Подсећао је на свога ујака Вука Лопушину ликом, још више висином и стасом; имао је огромну снагу и као стар човек могао је разврнути чељусти бику и понети на рамену бадњак који други нису могли ни подићи. У младости хајдук заједно са својим шураком Ћаласаном, у старости се повукао и постао миран поданик, старешина великог и радног братства. Свима би наређивао, а поговора није смело бити. У Дробњаку који је стално превирао од револуционарности постао је због старости статичан, сматрао да треба с Турцима живети у миру и да код њих увек треба покушати прво лукавством, јер се тако боље успе. Старост и горко искуство из хајдуковања и турске тамнице одразили су се у његовом мишљењу: "Када Кара-Ђоко није успио са цијелим биоградским пашалуком, шта ћемо успјети ми шака јада?"
Повукао се од мањих, несигурних побуна, развивши трговину стоком почео се нагло богатити, и уживао у својој новој кули.

И тада, седећи на диван са чибуком у зубима, посматрао је дробњачку валу са Придворицом, Петњицом и Дубровском, и са драгаљевским катунима, од којих велики део беше његов. Волео је да гледа те катуне и по пасиштима разасуте огромне буљуке оваца, које су му откупљивали требињски, па и дубровачки трговци, пунећи добро његов ћемер.

"Још кад би ме млађи слушали", јавила се честа мисао старих људи. "Али они све раде о својој глави. Ето и онај протов син не припитује ме откако је стао на снагу и човештво, као и да нисам обор-кнез". Ocehao је извесну незахвалност са стране Новичине. Није ли он предложио да га изаберу за кнеза, водио га у Гацко Смаил-аги, па и самом паши у Мостар? Ocehao је и извесну суревњивост коју осећају снажне старе личности кад им се на путу јаве млађи са свежом снагом. "Тражи праву Новица - под Турцима! Љути се на мене због глобе. Као да ја не знам добро да не може наћи праву код њих и да је не треба ни тражити".

Ђоко није ништа знао о састанку у Добрим Селима и још једном у Подмалинском, где је потанко скован план и свакоме одређен свој удео како he дочекати агу, како ће га привући дубље на Мљетичак, одакле се не би могао лако вратити у Гацко, нити је слутио да је Новица успоставио везу са Цетињем, да је владика обећао завереницима оружје и да he им послати у помоћ Морачане са војводом Мином Радовићем чим му јаве да је Смаил-ага у Дробњаку. Веза са владиком је држана у највећој тајности. Мушо је одлазио по ноћи на Цетиње; о кретању владичина Радована, по коме им је слао поруке, нико сем Новице није знао. Владика је био толико опрезан да је тражио натраг писма која им је слао. Није се смело никако дознати шта се ради да подухват не пропадне и да Турци, ако би се неко полакомио и проказао, не би имали доказа о његовом учешћу. Владика није желео да се замери европској политичкој јавности, која је у то време подржавала Турску. А знао је, ако му сада прилика за освету пропадне, да му се можда више никада неће јавити.

О читавом револуционарном подухвату младих Дробњака обор- кнез Маловић није ни слутио када га из пушења и мисли прену Новица својим поздравом: "Помога бог, кнеже".

"Добра ти cpeha, Ноле, и вама ђецо", додаде кнез приметивши да се иза Новице пењу на диванану Радојица и Мићо.

"Јеси ли здраво, кнеже", упита Новица, "и јеси ли рад гостима?"

"Здрав сам, Ноле, само се ви слабо распитујете за моје здравље. Па ни тене, Радојица, нема, а ту си ми украј куће".

"Ето, ујаче, увијек у наком послу".

Ало, Ђоко већ није сачекао формалан изговор свога сестрића, већ је наставио: " А гостима сам добрим увијек рад. Сједите, ђецо!"

Поседаше. Пошто се обредише ракијом, Новица отпоче: "Биће у тебе, кнеже, ускоро и злије' гостију. Но смо ми намјерни да госта из Гацка мичемо из нашег Дробњака, па смо жељели да чујемо и твоју ријеч". И Новица укратко изложи намеру не помињући владику, додавши да се поред Дробњака узда и у ускоке, које су његов отац и он увек помагали и насељавали на своје земље.

"Ми имамо велики чад у тебе, ујаче" , примети стидљиво Радојица.

"Богме велики' , додаде Мићо.

"Е, ђецо, ђецо", отпоче старац, "лако је човјека гурнути у ватру, но тешко га је из ње спасти. Седам пута је Дробњак горио, а све са ма'ните памети".

"То нама није необично", прихвати Новица чим старац стаде да прадахне, "вазда смо се разурали и крв пролијевали. То нам је од старине. Јеси ли чуо, кнеже, шта су учинили Шаранци са Омераком када је попљачкао Довољу и пошао да пљачка Добриловину? Ако увијек тр- пимо, неће нам никада бити боље" .

"Тебе је, Ноко, у твојој Тушињи лако, близу ти је Морача, можеш ускочити кад хоћеш. Но што he други? Шта ћу ја о'ђе у Дужима, Турцима на домаку, да ме увијек могу лако опколити? Па да је само за мене и моје, ни по јада, но цијела ова наша сиротиња која је једва мало предахнула пошљедније' година. Ја сам, ђецо, упамтио многе Турке и, душе ми, није Смаил-ага међу њима најгори" .

Старац се није дао лако убедити, али како им у даљем разговору није нарочито ни противречио када је Новица изнео да тако као он мисле многи и убедљиво доказивао да се све, ако буду сложни, мора добро свршити, млади људи осетише да им се стари кнез неће мешати у њихову "работу". А он је, као да га то више не занима, повео говор о нечем другом. Задржао их је на ручку, почастио дебелим овнујским месом и чистом препеченом морачком ракијом, и причао им приче и анегдоте из прошлости. Сетио се и попа Димитрија Ћука из Никшића који је позвао хајдуке да опљачкају турски катун, али да Турци не би посумњали на њега, рекао је хајдуцима да га свуку до гола, а онда такав утекао у Никшић. Када су га Турци питали: "Попе Ћуче, ко ти гаће свуче?" одговорио им је " Браћо Турци, ђеца Морачани" .

Причао им је о староме Кречку Ђурђићу који, на смрт болестан, није отрпео слушајући како Смаил-ага банувши му у кућу дозива своје псе: "Маро, Марице". "Шта си им издио српска имена?" рече болесник са постеље, "није оно Мара ни Марица, но Фата и Емина".

Тако је Ђоко у разговору поред добре лозоваче провео са гостима не рекавши им ништа одређено, остављајући себи времена да добро размисли. Пошто их је по ручку испратио кроз свој гај, вративши се рече млађима: " Да нисте никоме обијелили ко је данас овамо долазио".

ОСВЕТА

Beh се зашло дубоко у јесен а Смаил-ага не стиже у Дробњак. Ђоко му је писао: "Добро би било, ага, да похиташ, јер се живо и мрс сад продају, па би најлакше могао наплатити харач. Поговара се да не смијеш да дођеш због Грахова". Знао је да ће га тиме намамити да дође. Као и сваки јунак, Смаил-ага је могао наслућивати да му прети опасност, али је сузбијао сваку помисао на њу. Да примами агу у Дробњак, то је било једино што је Ђоко, размисливши добро, решио да учини младима. Нека се они после разрачунавају с њиме како знају. У то он неће да се меша. "Доста сам муке поднио", размишљао је, "још док се они нијесу родили. 'Оћу да на миру умрем и да сачувам млађима оно што сам у пошљедње вријеме стекао".

Народ се већ био охрабрио да ага те јесени неће ни доћи, па да ни те године неће морати дати харач. Новица је стрепио да Смаил-ага не одгоди долазак. Тешко му је било чекати остварење онога што већ месецима носи у глави смишљено и утврђено. Ако ага одгоди долазак за идућу годину, све што је дотле урађено осуђено је на пропаст.

Смаил-ага се задржао око Хафис-бега, Али-пашиног сина, који му је тих дана дошао. Тешко му је било одвојити се од милога госта и лепога "еглена" (разговора), али је знао, ако не оде одмах па удари невреме, неће ни те године скупити харач по беспутном Дробњаку. Хафис-бег му је нудио да пође са њиме и да поведе своју пратњу, но Смаил-ага одабра из ње само неколико најбољих Мостарана и Сточана, а Хафис-бегу рече: "Није вријеме. Изаћ ћемо једном љети у Комарницу на чардак. Сједи ту, с Рустом, Мухамедом и Дервишем, веселите се и пијте медовину. Идите у лов, ујесен је дивљач питомија - и чипчике, а Русто зна ђе има лијепије'. Чувјте ми кућу да ми раја иза леђа не удари. Вратићу се брзо. Идем само да покупим харач и утефтишим (смирим) рају; четири године не одох, па је харач застао а кнезови су се ушћудили па га не шаљу, ваља им попритећи узде".

Ага је размишљао о предлогу кнеза Ђока да не поведе много војске, да се раја не уплаши и не разбегне. Он је често ценио Ђоково мишљење и волео је "Маријана" - тако је звао Ђока - више од других Дробњака. " Али Вла' је Вла'", мислио је ага и решио да поведе повећу пратњу, све јунаке и злице, да уплаши рају те да му преда сав харач. Поручио је Ахмету Бауку у Никшић да доведе на Пошћење две стотине грађана, како су тада звали никшићке муслимане.

Када се опраштао уочи поласка са својима, свако му је саопштио понеку своју жељу, иако су га сви пратили с топлом заједничком жељом да им се што скорије и здраво врати. Жена му рече: "Пошаљи доста руде вуне дробњачке ".

-----------------------
-----------------------
-----------------------

Први конак одредио је ага у Пивском манастиру. Овај манастир не подигоше великаши као многе друге: подигао га је човек из народа, Пивљанин, херцеговачки митрополит Саватије, доцније патријарх, "по сем бист патријарком всем Србљем".

-----------------------
-----------------------
-----------------------

У овај манастир упаде Смаил-ага са својом "тевабијом" (пратњом). Одмах стадоше да бирају у тору овце и овнове пре'однике, да их кољу и пеку, да убијају пчеле и кувају алву с медом. Игуман хаџи-Теодосије са монасима Викентијем и чувеним претсказивачем Јанићијем стоји и гледа шта се чини од њихове вишегодишње муке. У пролазу их харачлије ударају корбачима. Смаил-ага то допушта. Можда је и овај ишао или писао на Цетиње. Ако и није, треба му утерати страх у саму срж, да му не падне на ум да буни Пивљане док он буде у Дробњаку. Јер овога пута ага је одлучио да предузме најстроже мјере обезбеђења. Зато пропраћа пригушени јаук архимандрита речима: "Куни мене, влашки калуђере, кад год су ме калуђери клели, вазда ми је cpeha била на путу". Знајући да Јанићија сматрају видовитим, ага је тражио да му гата у плеће. Али се Јанићије изговори да је почео губити вид, па неће раза- знати знаке на плећу те би могао аги рећи неистину. Тада ага нареди да му доведу чувеног гатара Мату Глушца.

У тамној вуненој хаљини са конопцем место појаса, гологлав, сав зарастао у косу и браду, јадан и запуштен, Мато је имао очи од којих би човека глава заболела, "зле, урокљиве".

Мато се загледао у плеће. " Ако ти не погодим, ага, посијеци ме! "

"Е, 'ајде збори, помози боже!"

"Овога ћеш пута главом на Цетиње стићи, коњи he ти поиграти на Цетињу и напити се воде. Колико ћеш се тамо забавити, есапа (рачуна) томе нема. Глушчеве ми душе", то је била Матова заклетва.

"Дако бог да", рече Смаил-ага и даде Мату дукат и талир. Мало после Смаил-ага рече Ферату Тановићу: "А како заборависмо питати Мата хоће ли бити кавге до Цетиња. Да ну зови га! "

Али Мато већ беше отишао.

--------------------------
--------------------------
--------------------------

На другом конаку у Рудиницама, где је заноћио код кнеза Ђорђија Ђачића, нестаде Смаил-агин Брњаш. Узе му га сулуди Божо Шићар, одведе га у пећину под Орловац не знајући после ни сам шта да ради с њиме. Рудинице и сва околна села, Сељане, Буковац и Миљковац, ага је узео на одговорност. Узалуд су се сељаци бранили: "Аман, бег, забога, о'кле ат у нас? Ми нијесмо! "

"Ата ми на сриједу, рајо, или ћу вас свије' повјешати", претио је ага љутит.

У невољи кнез Ђачић га закуми да му остави мало времена да извиди шта је са Брњашом. Пошто ага пристаде, кнез пође насумце преко ливада да тражи агина коња. Наиђе на једно чобанче и упита га:

"Да нијеси јутрос виђео кога с лијепим коњем?"

"Виђех Божа", рече чобанче.

"Акуј оде?"

"Под Орловац".

Кнез пође под Орловац и по њиску лако пронађе ата, а покрај њега и Божа.

"Е, црни Божо, шта ти паде нам?"

"Ето, кнеже, не знам ни сам; што би, би".

"Сад га сам води аги"

И Божо, покоран као дете, поведе Брњаша и дође са кнезом пред Смаил-агу, који га хтеде посећи, но га пусти кад виде да је сулуд, а усто му сељаци обећаше откуп за Божа када се буде враћао.

Случај са Брњашем, кога је више волео од Лабуда, распалио је у аги, поред кнезова и калуђера, мржњу и против "раје фукаре".

Када кренуше из Рудинаца, јутарњу маглу у пољу заменила је киша, те војска беше нерасположена. Успут наиђоше на два сељака који су им набусито одговарали. Тада прорадише корбачи са оловним зрневљем и Пивљани се једва живи, и крвави, спасоше.

Ага се с пратњом заустави на Безују, код кнеза Петра Гаговића, који је - како му је било наручено - спремио добар ручак за агу и угледне Турке, а војска се разиђе по кућама. Немилостиво су клали двизад и трошили мрс; али је, ма деци ништа не остало, морало бити за ове немиле госте.

"Петре, камо ти коњ? Нађи коња да идемо у Дробњак! " Петар није желео да буде у пратњи агиној, те се стаде изговарати:

" Ага, бија' уз'о пе'шест коња, морам да идем. Платио сам иг да идем у Вочу по жито; салбо ми је родило".

"Слабо ти родило?"

"Jec', душе ми ".

"Е нећу те ја, турске ми вјере, смести од пута. Прешнија је кућа но'од".

На лупу добоша окупљена војска крену преко Драгаља, који дели Пиву од Дробњака. Надајући се добром одмору војска се журила да до вечери стигне на Дужи. Чим пређоше у Дробњак, Турци опалише један плотун за другим, дајући знак о своме доласку. Разиграли коње преко душких страна и у трку пуцају - све живо се склања испред њих.

Зауставише се пред кулом Маловића. Велика је и пространа Ђо-кова камена кула; у њој неколико соба и гостинска одаја. Пред њом степеник са огромним плочама стрмо усађеним.

Смаил-ага се обрадовао што ће видети старог обор-кнеза. С њиме је могао лепо и искрено - тако је бар ага мислио - поразговарати. Ценио је Ђока не само због паметног разговора него и због господског начина живота. Када је долазио на Дужи Ђоку, није морао наређивати да му момци изваде сеџаде и избрике из Гацка; у Ђоковој кући кафа се при- премала добро као и на Липнику.

Старац-домаћин му је изишао у сусрет, његови синови и момци прихватише коње под угледнијим Турцима који he се агом заједно преноћити на њиховој кули.

"Добарвече, Маријане", поздрави ага сјахавши.

" Добра ти cpeha, ага, и добро нам дошао! "

Ђоко уведе госте у кулу, у одају нарочито за њега припремљену. На дворишту тутањ. Распоређују се за преноћиште, довршава се богата вечера. Врсте се јагањци на ражњу, у неке позабадан бели лук, опапрено месо посуто кукурузним брашном, како ага воли. Пеку се пите сирњаче и скорупаче, урмашице и баклаве. Жена Ђокова са двема старијим снахама, једном од Гаговића и другом од војводе Мине Радовића, као главне домаћице труде се да вечера буде према госту и према угледу куће.

Испод куле промичу момчад носећи сено и воду за коње.

У соби застртој ћилимима на сеџади седи ага раскомоћен, упреко од њега, на самом ћилиму Ђоко, пред њима на демирлији (бакреном великом послужавнику) пуши се у ибрику врела кафа. Малочас је упржили па мирише свежином. Ага се одмара наслоњен на јастук и разговор између њега и старога кнеза тече полако. Неправо је аги што га остали кнезови, виђени људи, не дочекаше.

"Ђе ти је Шујо, ђе је Башовић и Новица?" пита ага.

"Не знам, честити ага. Свијем сам поручив'о, нако се нијесу ноћас надали. Ваљда he сјутра доћи. Отпочини! Није преше. Дуго нам нијеси долазио, већ смо те се ужељели", лепоречи Ђоко.

Ага распитује за летину, за кнезове, слушају ли га.

"Остарело се, мој ага. Не могу свуј да стигнем; ријетко ми долазе. Требало би да на моје мјесто поставиш млађег човјека. Млађи мисле да су паметнији, па ето им! "

"Чуо сам, Маријане, да им поп с Пошћења пише књиге оном калуђеру на Цетињу. Турске ми вјере, сутра ћу га посјећи".

"Немој, ага, душе ти! Немамо о'ђе надалеко попа, па би народ отскочио од тебе, но ако је крив, ти га добро казни! "

Ујутро рано је дошао војвода Шујо. Ага и Ђоко поранили и пију кафу. Љутит што Шујо није изишао пред њега, ага му не хтеде пружити руку. Ђоко га не нуди да седне.

Шујо је високог раста, снажан, црн у лицу, мрка погледа испод широких накострешених веђа.

Ћуте њих двојица, ћути Шујо са руком на џефердару. У неке ага проговори:

"Тако ти мене дочекујеш, к....о војводска?"

"Ете, ага, не знађах у које ћеш доба доћи, па зато по'ита' рано из Петњице. Зашто си љутит на мене, ага? Не вјеруј Ђоку ако ме опада. Народ га је помрзио што удара велику глобу, а теби мами милоште" .

Када примети да Ђоко хоће нешто да заусти, предухитри га, и мада је иначе имао крупан глас, загрме још гласније:

"Послушај ме, царев капилија, макни војску одавде усред Дробњака, сви he доћи, животом ти јамчим. Шта ћеш у каменијем Дужима? На Пошћењу ти је свака згода, и вода и ливада за коње" .

"Нећеш ага, душе ми, док не ручаш код мене. Ја имам готов 'арач да ти избројим, па воља ти понеси га или остави о'ђе док се не врнеш".

Договорише се да ага по ручку крене на Пошћење са Ђоком, а Шујо оде напред да јави о његовом доласку, уствари да обавести заверенике како је успео да намами агу дубље у Дробњак.

Када Шујо оде, Смаил-ага рече:

"Маријане, ја не вјерујем оном уснавом Шују. Никада није насмијан и вазда му је рука на оружју". Он исприча Ђоку како је преко Чаркова поља јахао у друштву са Шујом и Спасојем Јакшићем, па од шале хтеде збунити Шуја. "Натјерах коња на њега као да ћу га посјећи и рекох: Држи ми се добро, Шујо! Шујо се измакне и, запевши џефердар, рече: Оди, ага! - Шујо, бестијо, ја се шалим.- Ја се не шалим, ага. Кад сијева оштро гвожђе иза врата, ту шале нема" .

Ипак је Смаил-аги ласкало што му је дошао Шујо. Раније је редовно избегавао састанак са њим. "Ето и тврди Шујо, тврд као буков пањ, омекшао кад је видео колику тевабију поведох, и још док види Баука са двије стотине грађана", мислио је ага.

За ручком он упита Ђока:

"О'ли ти поћи са мном, Маријане?"

"'Оћу, ага, ја шта!"

По ручку кренуше на Пошћење. Напред је јахао ага са Ђоком. Како су упоредо јахали, према џиновској појави Ђоковој ага је изгледао мањи него што је уствари био.

"Маријане, ја поведох више војске но што ми ти писа".

"Воља ти је била, ага", прихвати Ђоко.

"Морача је близу, а папаз са Цетиња неће мировати", настави ага гласно свој ток мисли. "Вала, Маријане, да ми није оне пашурине у Стоцу, одавно би му сишао на Цетиње".

Ага је мислио на Али-пашу, са којим је Његош почео да развија добре односе.

Стигли су до Цикавца, одакле се лепо видео цео пошћењски крај, када их стиже Ђоков момак. Не желећи да иде са агом даље, Ђоко се договорио са сином да пошаље по њега момка.

"Наишли трговци из Требиња", објашњаваше он Смаил-аги. "Бојим се, измамиће ми стоку од оне ђеце. Да свршим с њима трговину, ага, па да се опетврнем".

"Мени је, Маријане, необично ноћас без тебе".

" Ага, ево ме сјутра на Пошћењу или ђе гој будеш".

"Добро, Маријане. Но немој баш сувише зацијенит, па се брже врни".

На Пошћењу се искупило много Дробњака. Подигнути шатори, ватре горе, врте се пецива, точи медовина Турцима, Србима ракија. Једни ибрици се дижу с ватре, други се постављају. Хртови агини се устрчали, јер су нањушили месо.

Агин шатор на најлепшем месту, крај језера. Ага је радостан што га је Ахмет Баук сачекао са две стотине Никшићана и што су му Дробњаци дошли у великом броју, али кад угледа попа Митра Головића, он се смрче и нареди да му ударе двадесет пет тољага. Био је то један од начина за мучење раје. Везали би човека, главу му оборили, а ударали га батином по стопалама.

Охрабрени агиним примером, његови војници су у расцепљена грабуљишта увлачили пртене крпе и палили их да њима ударају рају по зубима ако писне.

"Одлази ми с очију, папазе, да те никад не видим", рекао је ага попу кад су га дрешили. Један Турчин, који је и умолио агу да престане са батинањем јер је познавао попа-Митра, посаветова овоме да ископа јаму у глини, да у њу саспе свежег коњског ђубрета и налије ракијом, па да у то стави изударане ноге.

---------------------
---------------------
---------------------

У том тренутку уђе у шатор Новица Церовић. Чуо је већ од Шуја да је ага љутит што га кнезови не дочекаше. Пошао је на састанак са рођаком Секулом, који га у стопу прати, јер је обећао да he аги истог тренутка сагорети срце ако види да је дигао руку на Новицу. Напољу други његов пратилац, снажан момак Илија Каљевић, придржава Новичина коња. Новица запази у шатору Смаил-агу на сеџади, наслоњен на јастуке, како се предао слушању гуслара и песме. Поред аге седи хоџа Мушовић, с друге стране Кариман Чустовић, угледан Сарајлија; крај Баука војвода Шујо, чије очи синуше неком притајеном ватром када угледа Новицу. Новица остаде у вратима док гуслар не заврши.

"Добарвечер, ага", поздрави тада.

"Добра ти cpeha, самовољни кнеже!"

"Нијесам, ага, самовољан, но вазда на измету (услузи) султану и теби". Новица је говорио прибрано и мирно.

"Јеси, Влаше, јеси; по'аинио си се (одметнуо), па идеш потајно на Цетиње, те вијећаш с онијем калуђером, а све то ваше вијећање - знам ја добро, кукала ви мајка, око шта вијећате - не вриједи пребијене паре. Ма ме длака држи да те не објесим на раскрсници ђе he те свако гледати и имбрет (страх) узимати, и да те не смије нико скинути, као оне у Пушињи, док ти не опадну комади ".

Како је ага викао, Турци се намах окупише око шатора.

"Тако ти вјере, ага", настави Новица и даље прибрано и мирно, "зашто толико вичеш на мене? Видим да су ти на мене налагали. Да имам нешто против тебе, не бих ти ни дошао. Дај оне људе који ме теби опадоше да се о'ђе суочимо, па ако будем крив, ту сам најтањи", и он показа руком на врат. "Сам добро знаш да је свијем главарима у Дробњаку лакше него мене. Они су у сриједи, а ја на крају - до Мораче и Ускока. Одонуд они пријете и ћерају мал (стоку), одвуд ти иштеш 'арач, а сиромаси већ немају откуд давати. Пандуре не даваш, ни џебану, ни таин. Ја сам се узмучио да ти што прије скупим 'арач, а нијесам мислио да ћу на твоме измету наићи на толику погибију, а од тебе самог! "

Смаил-ага је можда баш због тога што је Новица без страха и убед- љиво говорио све пажљиво саслушао. Он се загледа у овог младог човека, темељног и смеђег, сивозелених очију као код већине Дробњака и скоро се ражали над умним најмлађим кнезом.

"Ешеду била (заклетва Смаил-агина), и јесте теби најтеже и нај- кривље, но ја ћу ти поправити. Додаћу ти све: пандуре, џебану, таин, само сад иди и скупи 'арач".

Као и за друге Турке, харач за агу није представљао само приход него је био и симбол турске власти над рајом. Смаил-аги је до другог више стало неголи до првог.

Новица је подсвесно осетио према агином одговору да може поћи корак даље. Сада је требало да се одлучи оно најважније, да привуче агу на Мљетичак а да овај притом ништа не посумња.

"Тешко ћу покупити 'арач, ага, но мислим да би сасвим добро учинио, док га за дан-два не скупим, да пређеш на Мљетичак, на оне ливаде крај извора под омаром. Нека момци запуцају па кад чују да си ту, а и ја ћу кидисати, па ћу можда већ обдан скупити. Они који су ближе путу лакше могу продати но моји братственици на крају Дробњака. Могао сам ти скупити 'арач у живом, али знам, ти хоћеш само талире и дукате. Но ђе да их нађем? Помрзоше људи на мене што навалих да дају оно што немају".

Смаил-ага је знао да је Мљетичак врло погодан за логоровање велике војске, какву су он и Баук зајено имали. Не могу се замислити бољи пашњаци него на тој мочварној висоравни гдје је, у Бари и Загуљском потоку, доста извора и воде за коње. Леп изглед, без велике шуме према Ускоцима, тако да га непријатељ не би могао изненадити. "Попећу се на Гвозд, мислио је ага, "да учиним шенлук нек стрекну Ускоци и Морачани". Гвозд је била страна обрасла буковом шумом окренута према Ивици. "Подићи ћу шатор на Тавану", тако су звали лепу раван над којом су била два извора, а испод ње бара. Помисао о одласку на Гвозд одлучила је да ага пристане на логоровање на Мљетичку. Много му је стало до тога да запуца на ускочкој и морачкој граници. Нека чују Власи и нека застрепе, једнога дана he он и онамо прећи. Он рече Новици да покупи харач не само од Дробњака већ и од Ускока на Сировцу и Малинском и Стругу и по катунима. Нека то буде ма и најмање, само нека га признају за господара.

"Милија ми је ромица ускочка но мацоња гатачки" .

У очима аге последња врста овце од непокорних Ускока представљала је више него најдебљи во из мирнога Гацка. Једном је успео да покупи од Ускока по два гроша на пушку, али они ипак не признадоше његову власт, сматрајући да су оно дали добровљно. Други пут је дошао са великом војском у Тушињу и затражио да му Ускоци сиђу, да му се предаду и задао им веру да им ништа неће учинити.

Окупили се Ускоци на чардаку Мирка Алексића и већали шта да учине. Неки каже "хоћемо ићи", неки "нећемо".

Напослетку се сложише да пођу и да сваки понесе оружје. Нису сишли сви уједно, но по двојица-тројица. Последњи сиђоше Јаков Потурак, Раде Таушан и Шундо Бајагић. Пошто дођоше, ага упита кнеза Новицу ко су ова тројица, и он му рече. Али су они сели одвојено и не прилазе аги. Тада Смаил-ага викну:

"Што ви не приђете 'вамо, да пољубите аги руку?"

Јаков Потурак одговори:

"Ага, ја мислим, да је сам султан дошао, ми не би пришли да га пољубимо у руку ".

"Приђите", зове их ага опет, "да вам задам вјеру да вам нико ништа учинити неће, Турчин, ни ико. Грохота је да окренем војску на вас, да прштим жене и ђецу".

Јаков устаде и мало се примаче.

'"Ајде, вала, ага! Фишек ти, фишек ми, ако смијеш!" Па скочише на ноге и одоше. После ага упита Новицу: "Како би било да се удари на њих?"

Новица рече:

"Честити ага, ако удариш, богами ћеш погинути. Поградили су људи и куле и чардаке и ништа им учинити не можеш без топова и велике уредбе".

Ноћи ага три-четири ноћи па крене пут Гацка, а Ускоци осташе слободни од харача као што су и били. Зато би овога пута ага сматрао највећим својим успехом ако би Новица приволео Ускоке да му добро- вољно дају харач, ма и најмањи.

Само док је ага замишљао да је Новица отишао да скупља харач и да му припреми дочек, он је пошао да припреми своју чету и да пошаље вест војводи Мини у Морачу и Ускоцима да је ага у Дробњаку, па нека одмах дођу да изврше оно о чему су се договорили.

--------------------
--------------------
--------------------

Како је ага пожелео само лаку вечеру, Мљетичани се договорише да му се понесе из куће попа Луке Жугића, где је било изобилно меда, млада скорупа и мекога сира. Весна, поп-Лукина жена, чувена домаћица, два пута је месила погачу аги и оба пута јој се у средини провалила.

"Ово ми се још никад није десило", рече она својој снахи Госпави, сестри Новичиној, по којој је намеравала да пошаље вечеру.

"Добра му је и овака, нано, пресјела му и дабогда му главу искобила!"

"Ћут",стишавала ју је свекрва, "и да ником нијеси о њој прозбо- рила!"

Госпава стави у торбу погачу са застругом свежа скорупа, а у други стави младог сира, извади сат меда и понесе аги вечеру.

Била је то снажна жена, много више од брата Новице, слободна и самопоуздана , звали су је "женски бан". Кад спусти вечеру пред агу, она замахом својих оштрих и дугих плетеница ошину његову меку руку.

"Вала, сестро Новичина", рече ага, "дуге су ти косе, требало би их поткратити!" и погледавши јело које му је Госпава редом вадила из мараме и стављала на демирлију, рече:

"Што ти се погача провалила? То слути твоме брату Новици".

"Ага", отпоче Госпава убрзано, "што бог да. Смркне ведро, а сјутра облачно. Може пући муња са Јаворја и некоме бити од јаока. Старије ваздајутро од вечери".

"Шта говори ова Вла'иња непросијано?" упита Смаил-ага са пот- смехом, и у шали додаде:" А што си ми донијела тако малу вечеру?"

"Опрости, ага, било је доцкан. А сјутра ћеш имати свега доста".

Под шатором је био и Госпавин девер, кнез на Мљетичку и у околним селима. У томе се врати Ђечевић са још двојицом пандура са Слатине.

" Ага", рече Елез улазећи, "чује се да he нам ноћас ударити Карадаг (ЦрнаГора)".

Филип ra прекиде: "Чујеш, Елезе, откако си кренуо од куће твоје, ниђе ти на конаку није било слободније но вође; а нама да нијесу добре аге какви сте ви неки Турци, ми бисмо се вјешали и турчили од вашега зулума, а ти можеш да збориш шта хоћеш!" Тако је кнез Жугић настојао да убеди агу у сигурност на Мљетичку.

"Шта мислиш, Шујо, хоће ли нам ударити Морачани?" упита ага војводу Шуја који га је са Пошћења допратио.

"Није прилика, ага, али ако хоћеш да будеш сигуран, да пођемо на стражу ја и Баук и одабрани момци, па ако ти Ахмет и ја будемо на стражи, слободно можеш на оба уха спавати".

" Ага му даде сандук с фишецима и рече: "Узми Милију Срдановића и неколико ваљастије' момака, добрије' нишанџија, па пођите , а Брњаша и Лабуда ућустечите да их не одведу Ускоци".

Пошто се већ био договорио са Филипом и другим Дробњацима који су чували агин шатор да ударе на њега кад чују пушке, и оставио на тај начин непријатеља аги у самоме логору, Шујо узе сандуче фишека и одабра од Дробњака и Турака стражу. Тако је лукави Шујо успео да снабде фишецима и пушкама тридесет Дробњака, који he у одсудном тренутку помоћи Новици у борби, и да уклони из агина шатора Ахмета Баука и педесет његових грађана који би му у невољи много ваљали. Као побра- тим Ахметов он је желео уједно да Ахмета сачува да не погине у шатору.

Пође најпре да "осигура" Смаил-агине коње. Стави једноме десну, а другоме леву предњу ногу у гвожђа, ћустек, и закључа их. Док су други коњи, само припети, пасли, Шујо је Смаил-агине ућустечио и задржао код себе кључ, и тако онемогућио аги да у одсудном тренутку седне на коња. Затим уреди стражу: Турке размести према Дробњаку, где није била ни потребна стража, и распореди их тако да се нису могли дозвати, а Дробњаке намести према Буковичкој Гори, одакле су очекивали Ускоке и Морачане окупљене у Сировцу. Међутим, Новица поручи војводи Мини да одмах крене са Морачанима, "тихо, тајом, нека не пуше, да им се не чује ни ход ни говор", и да дођу до Тимара, а сам оде у Тушињу, одакле је са Дробњацима требало да пође у сусрет војводи Мини.

Жена га дочека ломећи руке:

"Хоћеш да удариш на Турке, а ево ти их у Тушињи, не можеш од њих никуда макнути" .

Подстакнут вешћу коју му је Елез донео, а наговорен од хоџе Мушовића и Ферата Крвавца, који су почели сумњати да им се нешто за леђима спрема и од самих Дробњака, Смаил-ага је послао неколико Турака и наредио им: "Идите у Тушињу, па ако видите да ми је Новица невјеран, донесите ми његову главу".

Ти су Турци били у кући Јовића. И мада су у Тушињи куће доста удаљене једна од друге, припремање оружја, скупљање и договор с људима био је немогућ у присуству Турака. Зато их је што пре требало уклонити из Тушиње. Са Секулом и другим братственицима Новица одмах потрча кући Јовића.

"Шта радите ви Турци ту?" упита их.

"Стражимо од брдске чете", изговараху се Турци кад видеше да је Тушињана много више него њих.

"Е сад сте се сјетили да нас браните пошто нас Морачани и Ускоци огољеше. Одмах излазите!"

" Док ручамо" , бранили су се Турци.

"Немате шта о'ђе ручати, но ћете на Мљетичак. Идите јавите аги да ћу му до ујутру посигурно донијети харач".

И тако их отера. До доласка Новичина пандури су у тушињским кућама чули оно што су Церовићи намерно убацили: да Новица није у Тушињи, јер по својој кнежини скупља харач, да је при томе ударио рају на толике муке, "да би се и сам ага увриједио" . Тридесет жена је долазило са колевкама да га окуме, али никоме ништа не помаже. Вола који вреди двадесет талира узима за пет.

Када Смаил-ага чу како је Новица истерао његове пандуре, он плану, али кад му они сами испричаше шта су по селу чули о Новичином скупљању харача, ага се насмеја:

"Аук, што he кукавну рају попрштити; међер лаже свако ко ми против њега говори! Hehe раји сада нам паст да на мене удари. А Брђани ако нас напану, сам могу ударити на триста. На колико би ти, Бауче,ударио?"

"Ја, вала, на двјеста", одговори Баук.

"Е, душе ми", рече ага, "другим Турцима неће ништа ни остати. Више их се не може ни скупити".

Исте вечери поп Митар увио ноге у крпе, сео на коња и појахао од куће са Пошћења на Мљетичак, као завереник хтео је да буде међу осталима. Кад је био на Превишу, опази попадију. Колико је био једак на Смаил-агу због претрпљених мука и срамота, извади нож те стаде сецкати од лубине сувог меса које је носио о ункашу: "Овако ћемо сјећи Турке! "

Она, и сама увређена и љута на свога "кума", ништа му не одговори.

Када опази међу другима под својим шаторима и попа Головића, Смаил-ага рече:

"Што си долазио, црни папазе, када те јуче 'нако нагрдих?"

Поп Митар, претварајући се, увуче врат у рамена, затим слегну њима, и "безазлено" рече: "А да куда hy ја, ага но опет теби? Мајка била, мајка мила!"

Те вечери се приличан број Дробњака окупио око турских шатора. Виђенији људи одлазе под агин шатор. Навратио је и војвода Шујо са страже. Ту се весели и пева, а лукави Шујо прича разне пошалице да би скренуо аги пажњу са онога што се спрема.

"Један наш Дробњак", прича Шујо, "спавао у кућари са женом , па од милине провукао главу кроз широки прорез од кошуље под пазухом - ми га зовемо промаја - и тако јој на грудима заспао. У томе пси залају и не престају лајати; он се у сну осјети да је то вук и тако бунован искочи из кућаре да арлакне на вука, зграбио пушку а жену носи на леђима. Заборавио да извуче главу из њене промаје. Тек нешто ohepa вука опрости своју главу и жену од себе".

Ноћу се наоблачило и почела је да сипи једнолична киша позне јесени. Њено ромињање успавало је Смаил-агу и његово друштво под шатаром. Шују је Новица поручио да пође усусрет Морачанима, са којима је овај био у пријатељству, те су имали у њега пуно поверење. Било је потребно да се Шујо појави, јер је међу Морачанима и Дробњацима било крвне освете. Када видеше да је Шујо пред Дробњацима, Морачани се ослободише и пођоше на Мљетичак. Зауставише се код тимарске чесме да се одморе и прегледају пушке које су им биле закисле. Новица се са својом четом спустио преко Сињајевине на уговорено место. Десило се да су стајали једни према другима, а нису ни с једне стране смели да се јаве, мислећи једни од других да су Турци. Када се напослетку дозиваше и састаше, била је већ прошла поноћ. Морачани, уморни од пута, предлагали су да се напад на Смаил-агин шатор одгоди за сутрашњу ноћ.

Новица виде како се цео његов подухват сурвава некуд дубоко у Буковицу, у мрак. Он скиде капу и стаде их преклињати: "Браћо, боље је да часно погинемо кад смо већ кренули, него да нас муче и сијеку Турци. Размислите, кумим вас богом, сјутра би ага послао по мене да види што му не донисим обећани харач. Коње he рашћустечити; да издржимо, браћо, још мало када смо већ све пребродили, да се не осрамотимо пред владиком и да нас не проклињу они који би због нас невини страдали. Видите да нам и ова киша иде ноћас на руку. До сјутра би се могло разведрити. Ако ви не пођете, ја ћу; ја ћу сам поћи и погинути" .

Када се и Шујо сложи са Новицом, присташе и Морачани. Тада им Шујо свима издели фишеке које је добио од аге. Договорише се да га нападну са двеју страна: са горње изнад шатора, а са доње од потока. Мали део војске оставише у Добрим Селима да пресече Турцима одступницу.

Чету је водио Милија Срдановић, пошто је добро знао сваку стопу овога краја. Од Тимара чета је ишла сакривена маглом, која се пред зору спустила у густим слојевима. То им је олакшавало кретање, Турска стража са Слатине није их могла опазити. Други део војске се упутио Загуљским потоком до агина шатора. Када су опколили раван на којој је био агин шатор, Новица нареди плотун, на који стража одговори двоструким. Смаил-агини војници су били добро наоружани: имали су по две кубурлије, нож и шешану, али су већиним, уморни од пута и подизања шатора, спавали тврдо, изузев две страже - једна је била непосредно око шатора, а друга мало даље у истом, ширем кругу. На пуцњаву Смаил-ага скочи, као и други који су били с њиме у шатору, и викну:

"Атами!"

Али његов сеиз дотрча и рече: "Ага, од пуцњаве се ућустечени коњи помамили, не дају прићи".

Ага је веровао да га је напала брдска чета и да he га Дробњаци бранити. Он узјаха брзо на прво самарно кљусе. У тај мах део дробњачке војске од потока удари на јуриш. Око агина шатора се водила најжешћа борба. Борили су се и они Дробњаци који су били с њиме под шатором. Са сабљом у руци, Смаил-ага јури на коњу, окупља своје и храбри: "Ха, ха ко је Турчин! Малић је Вла'а". Али баш зато што се није бојао и што је гласно окупљао своју војску привукао је пажњу завереника на себе. Они оборише плотун и Смаил-ага паде погођен у главу.

Мало је Дробњака знало агу а било је више Турака богато обучених. Мирко Алексић, ускок, познавао га је јер је пре тога живео у Гацку. Он беше у чети која је од потока јуришала на шатор. Када се попео уз поток, виде да ага лежи наузнак, приђе му, запази да је погођен у затиљак, а зрно му изашло између обрва. Једним снажним замахом, он му отсече главу.

Трагедија Смаил-агина је била у претераном поуздању у себе и своју пратњу - то га је и одвело на далеки Мљетичак - и у потцењивању народног отпора и његове снаге.

Војска брзо опази да Смаил-аге нема и стаде бежати низ Дробњак на Шавник, Пошћење, Дужи, Безује у Гацко. Успут је један другоме довикивао: "Јеси ли ћуо, ако си Турћин, за зло? Погинуо ага!"

"Није ни дб бог" , одговарао је други ако још није знао.

Не познавајући терен лутали су по Буковичкој Гори, па су их и трећег дана по погибији налазили онде и убијали. Многи се подавише у реци. Ахмет Баук се спасао са Никшићанима. Он је познавао терен; побеже са страже низ Баре, преко Загуљског потока; низ Крстац, изнад Косорића и стиже низ Добра Села на буковички мост, па низ биовски и уз Туњомир оде право у Никшић.

Ујутро рано Ђоко Маловић је био пошао на Мљетичак. У путу срете двојицу Гачана, беже оданде у највећем трку.

"Бегови, шта оно би?" пита Ђоко.

"Зло, богами, би; погибе Смаил-ага и сва његова војска. Бјежи Ђоко, ево брдска војска за нама. Има војске пет стотина".

Стигоше на Дужи и Ђоко их прими. Мало доцније дође војска Ђоковој кући. Неки пале, неки копају зид. Окупили Ђокову стоку, било је на хиљаде оваца. Ђоко им истури сто талира и они одступише, разредише се по Дужима на конак. Не дирнуше у Ђокове овце. Он пусти ону двојицу Гачана и они однеше вест како су се спасли. Зато када је Дробњак паљен, Ђокова кула остаде.

Док је Смаил-агино тело последњим знацима довршавало живот Дробњаци су скидали са њега оружје, богато одело, сат и дукате, наро- чито их је привлачила "златна" ђечерма.

Сав плен поделише међу војском, а коње, сат и оружје заједно са Смаил-агином главом понесоше на Цетиње. Успут сретоше калуђера Макарија из Бијеле који се већ враћао од владике, јер је први појурио на коњу да му јави и ухвати награду за добру вест. Владика га је даривао лепим напрсним крстом, али га Макарије није дуго носио, на повратку у Манастир ухватише га Турци бегунци са Мљетичка и посекоше.

У близини Цетиња Дробњаци запуцаше у знак да носе Смаил-агину главу. Владика Раде им је пошао у сусрет са више виђених Црногораца. Загрлио је и изљубио своје осветнике. Када угледа Смаил-агину главу, све племенито замре у њему, остаде само задовољство због извршене освете као и код најпримитивнијих. За неколико часака не рече ни речи. Сва његова осећања и мисли испунише се сећањем на изгинуле на Грахову. Нарочито на Стевана и Јока. Њих нема због Смаил-аге. Сада је Смаил-ага платио за њихову погибију. Раздрагано узе риђокосу главу и загледа се у њу, баци је увис и дочека на руке: "Дође ли ми, Смаиле, дође!"

Новица му рече: Тосподару, када је глава мога оца пала у Пљевљима, Смаил-ага је дошао у Дробњак; данас Смаил-агина глава пада пред тебе и нека то буде почетак изласка Турака из Дробњака".

"Био је крвник и ваш и мој", прихвати владика. "Свуђе сам се наслањао, а ни у једно племе нијесам имао над као у вас. Ваша освета ми ублажи срчане ране. Ви који сте ово радили више за турске земље нијесте, но ја о вама мислим и о вашијем фамилијама". Он помилова коње Смаилове; оба су била расна и сваки дамар је треперио на њима. Богато награди владика све учеснике лепим оружјем и дукатима. Новици даде сат Смаил-агин и сабљу. Одмах посла перјанике да Госпаву и децу преведу на Цетиње. Покушавао је да задржи поред себе Новицу, али му он рече: Господару, побунио сам овај народ да убијемо агу. Сада ће Турци великом силом напасти на нас. Не би поштено било да ја овдје сједим, а они да се бију и гину. Идем, господару, у моју Тушињу, па шта бог да и cpeha јуначка. Ако погинем, молим ти се поведи рачуна о оној мојој нејачи".

Владика је за Смаил-агину погибију наградио оне који одмах одоше на Цетиње. Многи који су допринели погибији осташе ненаграђени.

Једног дана Мићо Мемедовић рече попу Головићу:

"Ето, Митре, мука моја и твоја одоше Новици и Мирку".

Поп се насмеја: "Ха-ха-ха! Макнусмо ми змију са Поља Гатачког која је клала народ. Нека се игра владика и Мирко и Новица како хоће".

У биљарди, док их је частио, у разговору владика упита:

"Успјесте ли да све оружје Смаилово задобијете и донесете амо?"

Новица је ћутао.

"Све, господару, без једне брешке; узео је Петар Кршикапа", примети Филип Жугић.

"Требало је донети да видим о'ђе све оружје мога крвника".

"Тражили смо је, господару, но Петар рече: "Што ће пушка владици да гађе њоме тице по Ћемовску; то је пушка за онога јунака који је изборио".

Знало се да је владика волео да урани и да са пушком ловницом оде под Ђиново брдо, где је гађао и радовао се ако и најмању птицу улови.

" Пили смо, господару, кад смакнусмо крвника ", покуша Новица да одбрани Петра. "Што п'јан зна шта збори". Владика, коме се Петар већ раније замерио, те га је био омрзнуо, рече:

"Што тријезан мисли, п'јан говори".

Још исте вечери нареди перјаницима да оду и да узму пушку од Кршикапе; не да ли је, да га смакну. Наређење је дато тајно. Али владика сам помену то Новици, а он му тада рече:

"Господару, зар његовом главом да светиш Смаил-агину. Петар је велики јунак".

На то владика посла друге перјанике да врате прве. Било је доцкан. Они су већ срели на путу Кршикапу и убили га - а он је био пошао да лично преда брешку господару.

Велику радост што је успео да се освети Смаил-аги владика је могао да покаже само пред својима, пред Новицом, организатором освете, и учесницима. Убрзо после догађаја упутио је руском конзулу Гагићу кратак извештај. Вешто се трудио и успео је да случај прикаже објективно, на начин који је за њега био најповољнији. Овај извештај је врло карактеристичан за владичину дипломатску вештину. Између редака је уједно стављао до знања да према његовом писму састави извештај својој влади.

"Ваше Високоблагородије
Милостиви господине ",

пише владика Гагићу, "гласовити злочинац Смаил-ага Ченгић, мутеселим гатачки, пљеваљски, колашински и дробњачки, готово сваке године су по неколико хиљада људи нападао је на наше границе. Он је и овије' дана таксфе разапео био свој чадор близу наше границе три сахата и почео купити војску да удари на наше племе Морачу. Наши пак његово злонамјереније приђе сазнају, скупи их се од три до четири стотине и ударе му једно јутро, тј. 23. прошлог септембра зором на чадор, те га истога ту посијеку и четиридесет њему подобније' зликоваца... Ово је знатно лице било и више значило у ове крајеве него буди који од везирах. Он се својим злочинством огласио, а вјерно и ви ћете о њему знати ко је и какав је био. Ово вам доводим до вашега знања да не би ко други ову ствар преиначивши ју Министарству казао. С отменим високопочита- нијем и преданостију

Вашега Високоблагородија
Милостиви Господине,
покорњејши слуга
владика црногорски
П.П. Његош
Цетиње 4. октобра 1840.

Дробњаци су се отимали за славу ко је убио Смаил-агу. Одмеравали су чијој пушци одговарају два растурена зрна, а нашло се да одговарају неколикима, те се никако није могло утврдити ко је агу убио. Питање може бити само на један начин решено: убио га је плотун сложних завереника и њихова тежња за слободом.

Опијени радошћу због успеха и великим пленом, Дробњаци нису водили рачуна о побијеним Турцима. Трговац један Пљевљак који се ту задесио у куповини плати двадесет талира те их посахрањиваше; народ и данас то место где су Турци посахрањивани после Смаил-агине погибије зове турско гробље.

Али, већ истога дана увече, када је све од умора и узбуђења поспало, јавише се две жене: једна крупна, средовечна и друга млада, витка. Обе су носиле у рукама мотике а старија још и велику врећу. Док је прва ишла са смишљеном одлучношћу, друга је оклевајући, са осећањем непријатности приступала једној хумци. Попадија са Превиша, Смаил- агина кума, раскопавала је његов гроб са својом ћерком Дуњом. Она сиђе у јаму, подухвати једно тело и позва кћер да јој помогне.

"Не могу, мајко. Туга ми је нака".

"Ћут, манитуро! Ово мртво тијело треба да ти спасе јединог брата".

Напрезала је вид у тмуши. Она познаде агу и без главе по темељном трупу, по финој обући и по прстену на малом прсту десне руке, који је у журби остао непримећен поред другог вредноснијег плена. Уочила је тај прстен када им је ага долазио на Превиш. Сада је покушала да га скине, али је подавијени прст био укрућен, а она није смела да губи време. Требало је, док се не раздани, да опет затрпа гроб, да изушива и очисти тело, спусти га у врећу, попуни је вуном да се не би видело шта носи. И још да стигне до Пивског манастира да би одатле у сигурности наставила пут за Гацко. Све ово је чинила да спасе јединог сина у Мостару у школи док не отпочне кажњавање Дробњака.

Рано узору, са двема врећама на самару, кренула је за Гацко. Кад би је у путу упитали шта носи, одговарала је: "Брашњеник моме Тешу ".

У Пиви направише носила те тако пренесоше агу. Отужила га је попадија пред булама, па су ове говориле: "Видиш како Вла'иње жале нашег агу! " И нудиле су јој траве да пије, да јој не би пао "верем" (бол) на срце. А она је из обазривости пила само воду.

На поласку замоли Смаил-агиницу за свога сина и ова јој обећа! "Не бој се, ништа му неће бити".

Пошто је пренела Смаил-агино тело, морала је поћи на Цетиње, јер ју је владика позвао на саслушање. Познавао ју је владика још отпре, када је једном дошла да му се тужи на Морачане што су јој узели коње. Како не знаде казати на кога сумња, владика јој рече: "Сама видиш да ти ништа не могу помоћи". Али када је изашла, он посла момка за њом да јој преда два талира. Попадија се врати. Неиживљена младост и тешка борба да опстане с децом и да ишколује свог јединца, потомка свештеника и ферманских кнезова, изоштрише јој и ум и језик. "Збораџија" жена, говорили су о њој. Увек као напети лук са кога he полетети стрела. Када поново уђе код владике, она му баци два талира: "То је мени ништа за моја два дората. Чувај, владико, да ти се ћеса не провали".

Владика се зацрвене и жила му искочи на челу, знак да је био јако љут.

"Немам ја пара као Смаил-ага!"

"Нећеш их никад ни имати. Мене је Смаил-ага послао теби, па ме претурате с палца на палац".

Када је позвана после убиства Смаил-агина да одговара за преношење агина тела, отишла је на Цетиње и стала пред владику стасита, лепа, пркосна.

"Како ти као једна попадија да упртиш турску тјелесину?" питао је владика.

Она му одговори не обарајући поглед: Тосподару, у роду немам брата, а ни сина осим једнога Теша. Задесио се у Мостару на науке када је ага погинуо. Помислила сам, кад би ми Турци заклали Теша, онда ми није стало за ову твоју кућу, о'ђе, ни за ону Павловића у Русији; ма пропало сунце да не грије!"

Владика је разумео њену материнску љубав и опростио јој је.

Смела и пркосна је остала до краја живота, а надживела је свога сина. Било јој је већ деведесет две године када се први пут у животу теже разболела и легла у постељу. Позваше попа да јој свешта масло.

"Што си дошао?" дочека га она осорно. "Не мним ја још мријет".

"Ти си стара жена", отпоче поп околишећи. "А сви смо у божијој руци и не зна нам се суђен час. О'ли простити свима?"

"Нека је свакоме просто, и птици у гори, и змији под каменом".

"Реци ми, онога ти свијета, чега ти је најжалије?" упита је поп благо у намери да је почне исповедати, али га болесница жустро одби;

"Кад ме закле, поко, оним свијетом, овога ми и онога свијета, најжалије ми је овога".

И не хтеде више с њиме проговорити.