Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip


 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |




Драган Кујовић
Маријан Машо Миљић


БАН ЦРНОГОРСКИ
НОВИЦА ЦЕРОВИЋ




БАН
ВОЈВОДА
И
СЕНАТОР
НОВИЦА ЦЕРОВИЋ

(
други дио )



Милутин Томић


ВОЈВОДА НОВИЦА ЦЕРОВИЋ*

Не зна се тачно које је године рођен овај знаменити и мудри српски јунак. По причању његовијех савременика, ако се томе може вјеровати, Новица се родио 1800. године, у селу Тушини, од оца попа Милутина Церовића и мајке Станице. Један од најстаријих Дробњака, командир Јован Ружић Кујуџкић, који је и данас жив, а који има више од 80 година, тврди да је Новица остао од не пуне године иза свога оца попа Милутина, кога су Турци објесили у Пљевљима. Али као најбољи доказ за потврду тога да је Новица рођен 1800. године, јесте ова цртица: 1800. године био је у Дробњак дошао војвода Станко Петровић ради неког договора с попом Милутином, оцем Новичиним, који је у то време био врло угледна личност у племену Дробњаку. Кућа попа Милутина била је доста тјескобна, а како је поп Милутин желио што љепше дочекати војводу Станка и његову пратњу, он све своје домаће премјести у кућу једнога свога сусједа, а Станка и његове пратиоце задржи на преноћиште у својој кући. Поп Милутин и војвода Станко били су у разговору али одједном дотрчи једна жена из сусједства, уђе у кућу и ухвати попу Милутину муштулук да му се родио син. Овај весели глас о попову првијенцу изазове радост, и војвода Станко Петровић повади из појаса двије кубурлије и испали их са бијеле куле у знак весеља и радости, а то исто учине и војводини пратиоци.

Ну како се зна да је војвода Станко заиста 1800. године био у Дробњаку на састанку с попом Милутином, то је и велика вјероватноћа да се Новица родио поменуте године.

Пошто се војвода Станко вратио на Цетиње, сазнаду Турци за његов долазак у Дробњак као и за састанак с попом Милутином, па на вјешт начин позову попа Милутина у Пљевље и ту га на вјеру објесе. Глас о погибији попа Милутина у Пљевљима, изазвао је велико огорчење међу Дробњацима против Турака. Новица остане иза оца сироче, а када му је било петнаест година, он пође у жупски манастир, близу Никшића, па ту остане двије године код неког Панта Ћука, Мостарца и код њега добро научи читати и писати. За овим се Новица вратио у Дробњак и почео је ићи на све скупове и договоре племенскијех главара. Као дијете примио је на срце љуту рану за својим оцем кога му Турци бијаху објесили; због тога млади Новица отпочео је мислити на освету. Кнез Илија Томић и војвода Стојан Караџић, као највиђенији племенски главари тога времена, огледали су у Новици веома ваљаног народног првака.

Године 1824. изаберу Дробњаци Новицу за кнеза у селу Тушини, и тако он постане најјачи стуб на источној страни Дробњака.

У то вријеме постојале су чувене али несретне крвне освете између појединих племена како у Херцеговини тако и у Црној Гори. Дробњаци и Морачани били су тада такође у великој крвној завади. Поимајући ову несрећу од међусобног проливања крви, Новица је неуморно радио на умирењу завађенијех брастава, али неки од Морачана, који нијесу хтјели никаквог мира с Дробњацима, ноћу и мучки напану Новицу да га убију, но у овом покушају они не успију са свим него Новицу тешко ране. Од ове ране Новица је дуго поболијевао. Крвне освете настављене су и даље све до 1838. године, а тада, благодарећи мудроме Новичином раду, сви виђенији Дробњаци и Морачани, састану се у манастиру Морачи, задужбини краља Стевана Првовјенчанога, ту се на крсту и еванђелију закуну да he престати с крвним осветама. Том приликом рекао је Новица, да је последња пушка пукла од стране Морачана и да је од те осветничке пушке страдао он па онда како жели да то буде последња крв и да зато никада и никога неће кривити. С тим су освете престале.

Међу Дробњацима, који су водили тајне преговоре с владиком Радом о Смаил-агиној погибији, Новица је такође играо видну улогу. Владика је ради што веће сигурности радио на томе, како би успио, те да Новица за ову ствар придобије и Морачане који би помогли Дробњаке, ако би Смаил-ага повео више војске на Дробњак. Пред Смаил-агину погибију Новица је неколико пута ишао на Цетиње и заклео се владици, као и остали дробњачки главари, да he Смаил-агу убити Дробњаци. Послије свршенијех преговора Новица се вратио у Дробњак. Несугласица између Новице и кнеза Ђока Маловића отежавала је цијелу ствар, али послије утврђеног плана између кнеза Ђока с једне и осталијех Дробњака с друге стране, те су несугласице отклоњене, а Новица је радио на улози која му је била додијељена.

Када је Смаил-ага дошао на село Пошћење, гдје су га дочекали сви виђенији Дробњаци осим Новице, Смаил-ага изјави да неће ићи на Мље-тичак прије него Новицу види на Пошћењу. Када то чује војвода Шујо, извијести о томе Новицу и овај дође на Пошћење, ту се упита са Смаил-агом и каже му како он још није успио да покупи арач из своје кнежине, али да he то урадити док се он - Смаил-ага буде бавио у Дробњаку.

С Пошћења Новица одмах пође у Тушину као бајаги да покупи арач и да га Смаил-аги преда на Мљетичку. Чим је Новица стигао у Тушину, одмах се са преко 150 Дробњака, Морачана и Ровчана крене за Мљетичак. Ну како је Новица мало био задоцнио, окупљени Дробњаци око Смаил-аге бојали су се да се Новици није догодила каква несрећа, па ради тога кријући пошаљу војводу Шуја Караџића и кнеза Милију Срдановића да виде шта је с Новицом. Шујо и Милија одмах пођу, нађу Новицу на Буковици и кажу му да he Дробњаци пред зору ударити на Смаил-агу. Новица се тој одлуци одупре, па предложи да се причека дан-два, да се не хита ради бољег успјеха. Ту између њих дође до неспоразума, због чега се Шујо и Милија јако наљућени врате на Мљетичак. Новица неимајући куд настави пут за њима и баш пред саму зору, 5. oктобра у тренутку када су Дробњаци учинили јуриш на Смаил-агин шатор, стигне Новица са 150 друга и учини јуриш на Турке. У овом окршају Новица посијече пљеваљског кадију.

Послије Смаил-агине погибије Новица је пошао на Цетиње, гдје ra је владика поставио за члана Сената и тамо је остао све до 1851. године.

Године 1852. ударе Турци на Жупу, али ту се у манастиру жупском затвори Новица с војводом Мирком Петровићем и још неколико друга, па како се ту не могу одупријети турској надмоћности, то ноћу побјегну и затворе се у манастир Острог. Омер-пашина војска опколи манастир Острог и позове Новицу и Мирка на предају; ови се не хтједну предати него се ријеше на отпор до последњег фишека, одакле су девет дана давали јуначки отпор непријатељу. Војвода Мирко бојећи се да Турци не продру у манастир рече Новици како се он решава на предају, али Новица му одговори да се жив неће Турцима предавати, а ако до тога дође он he последњи фишек оставити да сам себе убије. У овом јуначком затвору Новица се одликовао мимо дружину.

Године 1856. послије закљученог примирја између Турака и Црногораца, Новица и васојевићски војвода Миљан Вуков ударе на Горњи Колашин и потуку Турке отевши им велики плијен. Овај догађај наљути књаза Данила те пошаље двадесет перјаника да Новицу и Миљана доведу на Цетиње. Перјаници пођу у Колашин и доведу их на Цетиње, али Новицу то наљути, и он са својим рођаком, арамбашом Мићом Глушчевићем, побјегне ноћу са Цетиња у Котор. Када су обојица дошли у Котор, аустријске власти, видећи их оружане, покушају да их разоружају, али ови се не дадну, него се врате на Цетиње. По повратку из Котора, књаз Данило нареди, те и Новицу и Мића ухапсе код војводе Миљана; али послије кратког времена буду пуштени из тавнице.

Почетком 1857. године, након прекинутог примирја Новица се вратио у Дробњак и с 2000 Дробњака крене у Пиву, гдје се турска војска налазила под командом Дервиш-паше и Дедаге Ченгића. Новица се с њима судари и одржи сјајне побједе: на Рудиницама, на Манастиру, на Црквицама, на Закамену и на Заграђу. Из овијех бојева изашао је Новица као побједилац и риједак јунак.

Године 1859. ударе Турци на Доњи Колашин, али ту их дочека Новица с Дробњацима и Морачанима и потпуно их разбије.

Године 1860. када је Дервиш-паша прешао преко Брда и ударио на Ријеку, ту га је јуначки дочекао Новица с једним одредом Црногораца. Послије овога боја, кнез Никола произвео га је у чин брегадира, а мало доцније за војводу.

У ратовима за ослобођење 1875. 6. 7. и 8. Новица је једнако био уз кнеза Николу као ратни савјетник. Послије завршенијех ратова кнез Никола задржао га је да стално живи на Цетињу, али је ту мало остао, јер је желио да живи у родном мјесту Тушини. Због особитијех заслуга за Црну Гору и династију Петровића, кнез Никола био је ослободио Дробњаке плаћања пореза на ливаде све док је Новица био жив.

Ну и поред свију великијех заслуга, ипак се Новици уписује у тежак гријех убијство кнеза Петра Кршикапе, једнога од највећих херцеговачкијех јунака а тако исто и убијство чувеног војводе Шћепана Љешевића, из Пиве и арамбаше Ивана Томића из Дробњака. Сва три ова убијства извршио је Новица с перјаницима, прво за вријеме владике Петра II , а друга два за вријеме кнеза Данила.

Новица је био човјек средњег раста, али јако и правилно развијен; био је црномањаст, а говорио је лагано и смишљено.

Новица је умро 14. јануара 1895. године, а сахрањен је 15. jануара у храму Св. Ђорђија, у Тушини, у мјесту свога рођења.
* Годишњица Николе Чупића, Београд 1911, књ. XXX , стр. 143-147.

 

Марко Вујачић

НОВИЦА ЦЕРОВИЋ*

Планинска облат - Дурмиторско подручје налази се између ријека Пиве и Таре, и западних огранака планине Сињајевине и Шћепан поља (састава Пиве и Таре). На самој средини његовој уздиже се Дурмитор - јединствена планина, не само по својој флори и фауни, него и по другим природним одликама. - Ако је Ловћен симбол слободе, Дурмитор је симбол висине и величанствене љепоте. Око ове двије планине: једне на сјеверу а друге на југу Црне Горе исплело се - кроз вјекове - богато народно предање. Ловћен и Дурмитор - та два громадна врха - опјевани су у многим пјесмама: од чобанских и дјевојачких, сватовских и момачких до елегичних и јуначких - десетерачких које се и данас радо пјевају у Црној Гори, и не само њој.

Дурмиторско подручје се дијели на Дробњак и Пиву. На подручју Дробњака су се, временом, формирала ова племена: Дробњак у ужем смислу - чије је сједиште Шавник, Ускоци, са Боаном, Језера, са Жабљаком, и Шаранци.

У Дурмиторском подручју налази се више историјско-културних споменика, од којих је, свакако, најчувенији Пивски манастир, подигнут 1573. године, затим цркве - Бијела и Подмалинско, Добриловина (по предању из доба Немањића), и манастир Довоља на десној обали Таре. У новије вријеме - у знак побједе над Турцима 1862. године - подигнуте су двије цркве - једна у Жабљаку а друга на Кршу.

Народно предање у Дробњаку, као уосталом и у другим племенима, је врло живо. Готово да нема човјека који не зна - ако не све - а оно најважније о своме братству и породици, о својим прецима и њиховој борби за слободу. У томе њиховом причању нема увијек сагласности о неком догађају или о некој истакнутој личности - некад се она прецјењује а некад и не каже све што би имало да се каже, али се мало кад или никад не потцјењује: оно што је заслужила, то јој се и даје. Племеници - памтише знају да казују историју и живот племена од двјеста и више година унатраг, па чак и то ко је кад кога убио и посјекао. Истина - зависно од братственичке припадности - понеко he понешто и придодати својему браству, па се тако и догоди да о једном догађају (на примјер о смрти Смаил-аге Ченгића) један Церовић прича нешто друкчије од онога што казује један Караџић или оно што приповиједа један Томић неће баш у свему бити сагласно са оним што износи један Маловић. Но, и поред тога, истина, ма колико била опора, неће бити прећутана.

Дробњак је, безмало, био у сталном сукобу са Турцима. Само од 1794. године до "Миљевине" (1812), Дробњак се четири пута одметао, и четири пута турском војском био прегажен и паљен. 1 У првој половини деветнаестога вијека, као и касније - док није припојен Црној Гори, он је био крајина буна и устанака. Све је то упамтио народ - ријеч његова се, с кољена на кољено, преносила и пренијела и до наших дана.

Покрет за ослобођење од Турака нарочито је захватио сва племена на Дурмиторском подручју крајем осамнаестога вијека. Архимандрит пивски, Хаџи Арсеније Гаговић, родом са Безуја, истакнути родољуб и народни првак, прикупљајући прилоге за свој манастир, подстицао је народ за устанак. Ишао је и неколико пута у Русију, и тражио помоћ за обнављање цркава и манастира, и за оснивање школа при њима, ради описмењавања народа. Хаџи Арсеније је одржавао и врло блиске односе са црногорским владиком Петром I , са којим се више пута састајао и договарао о потреби заједничке борбе против Турака. Он је добро познавао и Карађорђа и већи број српских првака у устанку. У току исте године, када је устанак букнуо у Србији, Карађорђе њему шаље прокламацију из логора испод Београда, 27. августа 1804. године, у којој у "име цијеле Србије" тражи од сабраће да се дижу на оружје. Ова прокламација је и подстакла знатан број Дробњака, међу њима и више племенских првака, да ускоче у Морачу и отпочну са организованом борбом против Турака.

Поп Милутин Церовић, из Тушине (отац Новичин), Јован и Гаврило Шибалија, из Превиша, Мијо Годијељ, из Годијеља, Илија Томић, из Превиша - заједно са Морачанима и Ускоцима воде чете по Дробњаку, буне народ, пресријећу турске караване и убијају Турке зулумhape. Beh идуће, 1805. године, босански везир шаље на Дробњак војску, под командом Каваз-баше и Синан-паше Сирчића да га умири или сатре. Каваз-баша - прије напада - шаље писмо Дробњацима - да се врате својим кућама и окану борбе, па he им бити опроштено што су дигли руку на "свијетлог цара". По несрећи, Мијо Годијељ и још једанаест Дробњака повјерују Каваз-баши, а овај их - кад му приступе - повеза у ланце и свих дванаест објеси у Пушињи (заселку Петњице). Овај пријеварни поступак Каваз-баше још више озлоједи Дробњаке, па и оно народа који је био спреман на покорност - пребјеже у Морачу.

По одласку турске војске, Дробњаци се поврате на своја огњишта - да куће што могу скућити и обнове што могу обновити. Но, ни овог пута, мир није дуго трајао. Исте јесени, Сулејман-паша Скопљак поново удари на Дробњак - куће свих "бунтовника" попали, а осамнаест првака који су ступили предањ - да моле за мир - поубија - неке посијече сабљом а неке на колац наби.

По одласку Сулејман-паше (с прољећа 1806. године пошао је на устаничку Србију), Дробњак је неко вријеме живио у каквом таквом миру, али Турцима није давао харач. То је itiiMa итекако сметало не само због дробњачког харача који им се измакао него и због околних племена да не пођу примјером Дробњака. Стога, 1812. године, на Дробњак удари паша Миљевина, у чијој се војсци налазио и истакнути турски јунак Смаил-ага Ченгић. Турака је било много а Дробњака мало. Но колико су жестоко Турци насртали још жешће су се Дробњаци бранили. Дробњаци навуку Турке у долину ријеке Комарнице и многе поубијају, и ко зна како би се борба завршила да Турцима није стигла помоћ из Никшића. Дробњаци се повуку, а Турци прегазе Дробњак и попале га. У овом боју погинуо је и дробњачки војвода Стојан Караџић.

Народу је било тешко: није знао куд he и шта he. Са сваке стране га обиграли Турци: са сјевера - Пљевљаци, са југа - Никшићани, а са запада - Гачани и Невесињци. Једино су могли да бјеже у Морачу, али су и на њу насртали Турци-Колашинци. Зло вријеме покупило и сва зла. А ваљало је живјети, и некако опстати, али и не по цијену потпуне покорности. То је добро знао и поп Милутин Церовић, један од најугледнијих првака дробњачких у то вријеме, који је - по одласку паше Миљевине - остао у Морачи.

- Што чиниш у Морачи, попе Милутине, бог те не смео - поручивали су му Дробњаци - врни се на своје огњиште: вакат је да већ једном кућу кућимо и овце закрдимо. С тобом смо ишли у борбу, са тобом ваља и у миру да градимо.

У љето 1813. године, поп Милутин се са својом породицом врати у Дробњак - на своје згариште. И тек што поче кућу да подиже доби писмо од паше Селмановића, из Пљеваља, да пође у Пљевља на договор.

- Не иди, прото - говорили су му Дробњаци - паша ће преварити. Зар си заборавио да си ишао на Цетиње, и носио - умјесто харача - дацију владици и Црној Гори! То ти паша неће опростити.

- Знам, браћо - одговорио је поп Милутин - али знам и то да наш несрећни народ мора једном ухватити мало хлада пода се! Ако не одем, паша he мислити да се бојим Турака, а ја се, браћо, бојим само бога, и народне муке.

- Не иди, прото - опет he Дробњаци - зар си заборавио да си са браћом Шибалијом проводио чете по Дробњаку и око њега, дочекујући Турке! То ти паша неће опростити.

- Знам, браћо - одговорио је поп Милутин - али знам и то да је и Турцима стало да Дробњак буде миран. Ко ништа нема, не може ништа ни дати.

И поп Милутин пође у Пљевља - пође, али отуда не дође. На сред пљеваљског пазара ухвате га Турци, и посијеку, а главу му истакну на бедем. (2)

У Новичином срцу засјекла се рана, а рана на срцу је рана без пре-бола. Оно што се у раном дјетињству стекне, носи се, као бреме, цијелога живота.

***

Дробњак се налазио у кадилуку пљеваљском. Беговска породица Селмановић имала је право да у њему купи харач. Честе буне у Дробњаку и око Дробњака, навеле су босанског везира да прекори Селмановиће - да они, својим начином управе, доприносе овим побунама. Селмановићи, да би показали своју наклоност везиру, окрену ћурак и умјесто попустљивости почну да "стежу" Дробњак, и прогоне његове "бунтовне" прваке. Погубљење Новичиног оца, попа Милутина, само је долило уље на ватру. Народ се још више узнемирио. Са свих страна су стизале у Травник давије на Селмановиће.

Око 1820. године за травничког везира је постављен Џелалудин- паша. Он је - да би придобио рају - окренуо лист: издао је наредбу да he побити све зулумћаре било они Турци или каури који наносе зло раји. Муселим пљеваљски, Бећир-паша Селмановић, и његов брат Рустем-бег, нијесу се на то много освртали: чинили су у свом кадилуку оно што су хтјели. И Џелалудин-паши не остаде друго - да се царска и његова ријеч не би порекла - но учини оно што је обећао: његове заптије дођу у Пљевља и побију браћу Селмановиће.

Њихово убиство имало је утицај и на прилике у Дробњаку. Други Селимовићи више нијесу долазили да купе харач, већ су им га, и то нередовно, доносили дробњачки кнежеви. Овакво стање је погодовало Дробњацима, али не и Турцима. Смаил-ага Ченгић, који је већ био изашао на глас као добар јунак и чврст управљач, затражи од везира да му да муселимство над Дробњаком. Везир се није двоумио, па тако Смаил-ага, поред муслимства над Гацком, доби муселимство и над Дробњаком. Ово се догодило око 1830. године, јер се зна - по неким изворима - да су дробњачки главари ишли код Смаил-аге у Липник те године.

"Кад настане у Црној Гори владика Петар II - пише Вук Караџић - Граховљани се под својијем војводом Јаковом Даковићем Вујачићем мало помало одметну сасвијем од Турака и престану им ишта давати, и стану јавно четовати по Турској, као и остали Црногорци. Зато 1836. херцеговачки везир Али-паша Ризванбеговић (који се по граду Стоцу, одакле је био родом, звао и Сточевић) подигне војску од све Херцеговине на Грахово. Кад се у Црној Гори чује да су Турци ударили на Грахово, млада момчад, особито с Његуша, желећи да се покаже против Турака јунаци као што су слушали да се приповиједа за њиве старе, одмах спопадну оружје, па не чекајући велике војске потрче пред Турке на Грахово. Међу овом момчади био је рођени брат владичин Јоко, који се по надимку звао Пијо, и владичин синовац а потоњега кнеза и садашњега главнога војводе Мирка рођени брат Стефан... Кад они дођу на Грахово, Турци се учине као да бјеже и тако их умаме међу се, и Смаил-ага Ченгић опколи их и многе побије и главе им изосијеца".

"Црногорцима, а особито владици, остане на срцу велика жалост што им Турци ову момчад побише, а исто тако и велика брига како he им се осветити. Зато владика којекако наговори дробњачке и ускочке главаре да убију Смаил-агу кад гдје изађе у Дробњаке да купи хараче, и они му се обреку да he то учинити како први пут изиђе међу њих. Међу овијем дробњачкијем главарима најзнатнији су били Новица Церовић, из села Тушимње, које је на крају Дробњака готово до морачке границе... и војвода Шујо Караџић, из Петнице".

Турска побједа на Грахову увеличала је славу Смаил-аги Ченгићу. Он, поред Али-паше Сточевића, постаде најистакнутија личност у Херцеговини. Придјели су му и надимак "Гази" (непобједиви), а уједно га прогласили и за осветника Махмут-паше Бушатлије. (3)

Од борбе на Грахову до 1840. године Смаил-ага није купио харач у Дробњаку, али је Дробњацима поручивао да - кад дође у Дробњак - исплате све што су дужни за четири године. Народу је тешко падао и једногодишњи харач а камоли четворогодишњи. Бојали су се како he се и покупити. Смаил-агине харачлије били су обијесни Турци - ни сажаљиви ни милостиви - добро нахрањени а још боље наоружани: нијесу много фермали ни своје Турке а камоли рају. Својом појавом, харачлије су ули- вали страх и трепет народу, још ако их је предводио Рустем-бег, најстарији Смаилов син, који се био огласио као бекрија, насилник и свашточина. Није било механе у којој није нешто поломио ни дјевојке у селу на чији образ није насрнуо.

Харач се, обично, купио с јесени, кад се љетина унесе у кућу, мрс сакупи и овце удебљају. За Турке је купљење харача било и нека врста разоноде. Поред пара и других добара које су од народа убирали, они су по више дана проводили у појединим селима, ловећи по Дурмитору и Језерима, и узимајући и оно што им не припада. Сила није молила за милост - оно што би јој за око запало, то је и отимала.

У народу се осјећало вријење: ту и тамо се проносио глас како Смаил-агину силу ваља силом дочекати, и да је дошло вријеме да се једном за свагда народ ослободи харача и харачлија. Виђенији људи у племену, међу њима и Новица Церовић, умиривали су народ, говорећи:

- Све у своје вријеме: лако је племе изгорети, мука га је сачувати. Прије зоре, нема дана ни прије погодне прилике ваљане борбе. Није мудар онај који почне, прије но што смисли, но онај који смисли, па онда почне.

И док су овако говорили народу, они су се потајно договарали како да смакну Смаил-агу. На овим договорима су учествовали војвода Шујо Караџић, Амза (Шћепан) Томић, племенски кнез, и Новица Церовић, кнез села Тушине. Те, 1840. године, више пута су се састали. Новица, иако је по годинама био најмлађи, био је покретач и душа свих њихових окупљања. Као писмен, разборит и одлучан млад човјек уживао је велики углед у народу. Новица је, уједно, одржавао и везу са Морачанима, а преко њих и са Црном Гором. По казивању Радосава Којића (Кујунџића) посљедњи састанак су одржали у манастиру Подмалинско и на њему је учествовало свега дванаест људи.

"Дробњаци су - пише Вук Караџић - између најзнатнијих и најхрабријих херцеговачких племена, и као сусједи црногорски носили су оружје као и Турци и Црногорци, и често су Турке убијали и главе им сјекли и носили својијем кућама, не плаћајући никакве крвнине, него само чувајући се од освете; а у новија времена населило се у онај крај од Мораче много ускока, који се у Морачи нијесу могли смјестити, гпје су поградили на сохама или на дирецима чардаке, у којима су зими сједили са женама и дјецом, а љети ишли те четовали по свој турској Херцеговини. Кад би Смаил-ага дошао с војском у Дробњаке да купи хараче, они би са женама и дјецом и са стоком побјегли у Морачу, па кад би Смаил-ага отишао из Дробњака, они би се опет вратили у своје чардаке... По овоме може се ласно помислити да Смаил-ага с малом пратњом није смио излазити у Дробњаке".

Дробњаци на своме посљедњем састанку ријеше да своју намјеру о убиству Смаил-аге саопште владици Раду који је и прије њих смишљао како ће осветити своју погинулу браћу. Но, владичина освета није била само личне природе: с правом је очекивано да he се бунтовно дробњачко племе - ослободивши се турског туторства - присајединити Црној Гори, а уједно својом борбом послужити као примјер и другим црногорско- херцеговачким племенима у којима је искра ослобођења могла сваки час да се разбукти у ослободилачки пламен.

Поруку дробњачких првака, с молбом да им владика пружи помоћ у војсци, оружју и џебани, донио је на Цетиње Мушо Церовић. Владика обећа све што му је тражено, а уједно напише писмо доњо-морачким главарима: капетану Митру Радовићу, сердару Милети Рашовићу и Машу Вуксановићу, и горњо-морачким главарима: војводи Мини Радовићу, сердару Илији Мијатовићу, и Михаилу Мандићу да Дробњацима притекну у помоћ са што више војске. Владика, који дан доцније, напише и писмо Дробњацима, обавјештавајући их шта је све предузео. Ова писма је понио у Морачу, односно Дробњак, владичин перјаник Ристо Радованов Љумовић, Пипер. (4)

Доушника је вазда било, па и у доба Смаил-агино. И најскривенија ријеч "ако пређе двадесет и четири зуба, чуће за њу двадесет и четири друга" није могла да остане у тајности. Знао је Смаил-ага да му цетињски владика ради о глави и да се један број дробњачких првака договара са Морачанима како he да му доскоче. Стога одлучи да са собом у Дробњак поведе што више одабраних Турака. Уз триста харачлија и Турака Гачана који су му вазда били при руци, он поручи Ахмет Бауку, буљубаши из Никшића, да му дође у сретање са двјеста никшићких грађана.

Смаил-ага је кренуо из Липника почетком септембра 1840. године. У његовој пратњи, поред добро наоружаних харачлија и војника, налазило се и око сто педесет сеиза (коњушара) и послуге. Са њим је било и неколико истакнутих Турака: оџа Мушовић, Беша Тановић, Ферат Крвавац и Аџи Мустафа Пиводић и један број трговаца ради куповине стоке и сточних производа. (5)

Први конак Смаил-ага је учинио у Смријечну, селу пивском, код кнеза Арсенија Тадића, а други на Горанску и код Пивског манастира. Са калуђерима је врло рђаво поступао - неке је чак и камџијом ишибао. Трећи конак је учинио на Безју, код Петра Гаговића, а четврти на Дужима, код Ђока Маловића. (6)

Са планине Драгољева, на помол Дробњаку, Смаил-ага је наредио да се испали неколико плотуна из пушака и огласи његов долазак. Пољем Дубровским и Душким, Турци разиграју коње, уз пјесму и поцикивање, да би Дробњацима ставили до знања каква сила иде на њих.

Смаил-ага је два дана остао у Дужима, код Ђока Маловића. Ту су му долазили на подворење сеоски кнежеви и виђенији људи, међу њима и војвода Шујо Караџић. Смаил-ага је Шуја прекорио да се "од Турака одметнуо", али је Шујо успио да се оправда и својим доласком ничим не ода да је и он један од главних завјереника.

Из Дужи Смаил-ага се упути на Пошћење, и подигну шаторе под Стијеном крај језера. На Пошћењу му приступе и сви остали главари, међу њима и Амза Томић кнез племенски. Чим је Амза ушао под шатор, Смаил-ага he му рећи:

- Честити кнезе, зар и ти погази царски ферман? Зар и ти буниш рају противу свијетлога цара?

- Честити ага - одговориће Амза - ја ничији хљеб не једем на хилу (пријевару), најмање царски. А то - ако будеш лаж одржао за истину - ова шака сиромаха која је дошла на поклоњење - разбјежаће се, па онда неће бити лако ни теби ни мени. И знади добро: ко ради о буни, тај ти на ноге неће доћи!

- Тако је, дина ми - рећи he Смаил-ага, и отпусти Амзу, не хајући много за приче да је и Амза један од завјереника.

Задњи је приступио Смаил-аги Новица Церовић. Чим га је угледао, Смаил-ага се силно расрдио. Овај њихов сусрет архимандрит Милутин описује овако:

Смаил-ага се наслонио на јастуке, пушаше наргилу и разговараше с кадијом. Новица откачи врата на шатору, уђе и назове: Добар вече. - Добра ти срећа, самовољни кнеже - одговори Смаил-ага осорно. - Ја нијесам самовољан - на то he Новица - но слуга твој и царски на сваком измету (раду). - Јеси, Влаше, јеси - опет he Смаил-ага. Има неко доба ти си се похаинио (побијеснио), па идеш потајно ономе калуђеру на Цетиње, те с њим нешто вијећаш, а све то ваше вијећање не ваља ситну пару. Знам, Влаше, и око шта вијећате, а кукала ти мајка, знаш ли ти кад ја кренем нити ће помоћи он теби ни ти њему; мала ме длака држи да те објесим на раскршћу, ђе he те свак гледати и имбрет (страх) узимати, а да те не смије нико скинути док од тебе комада траје. - Зашто, ага, за турску вјеру толику вику чиниш на мене - одговориће Новица. Да сам ја крив, и да сам против тебе - не бих ти ни дошао. Дајте оне људе који су ме клеветали да се овдје пред тобом погледамо у очи, па ако будем крив - да платим гла-вом. Свијема главарима у Дробњаку лакше је него мени. Одонуда Морачани - све нам плијенише и оћераше; одовуда ти иштеш арач, а сиромаси немају већ откуда плаћати. Не даваш нам пандура, а ни џебане ни тајина, те ми горимо између двије ватре. Ја сам чуо, ага, за твој долазак, па сам се узмучио да што прије покупим арач, а нијесам помислио никад да ћу наићи на овакву погибију код тебе на правди божјој, а на измету царском и твојем. - Смаил-ага мало омекша и поврати се, говорећи: Ешеду-била, и јест теби најкривље, но ја ћу то поправити - даћу пандуре, џебане и тајина, а ти гледај да то арача што прије донесеш".

- Добро изнесе главу, зар си морао ићи Смаил-аги под шатор, јадан не био? - упитали су Новицу кад се исте вечери вратио у Тушину међу своје.

- Морао сам, браћо - одговорио је Новица - Смаил-ага је силан јунак и вјешт ратник - ако се он служи силом и пријеваром и ми можемо лукавошћу и храброшћу: оно што је у миру забрањено, у рату је допуштено! Да му нијесмо приступили, ко зна на какој би опрези био, а овако - надат се у бога - бар је мач закратко увукао у корице.

На Пошћењу је Смаил-ага остао неколико дана: ту се гостио и одмарао, и ту му се придружио и Ахмет Баук са двјеста никшићких грађана. И ту је - по његовој наредби - ударено попу Митру Головићу стотину тољага по табанима. А за то вријеме Новица је јавио војводи Мини Радовићу и морачким главарима - да с војском крене у Дробњак.

Смаил-ага је с Пошћења кренуо на Мљетичак. Од дробњачких главара пратили су га војвода Шујо и кнез Амза. Прије подне, 22. септембра, разапео је шаторе на Мљетичку. Свој шатор је подигао близу извора "Под Гвоздом", у долини Загуљског Потока, одакле је могао да види сва ускочка села - до морачке границе. Страже је распоредио и одредио људе за њих сам Смаил-ага. У томе су му помагали Амза и Шујо. Једна стража је била постављена под брдом Пјешивцем; у њој су били војвода Шујо, Митар Караџић, Милан Зарубица и Радуле Пекић. Друга стража је била постављена изнад Косорића; у њој су били Димитрије Жугић, Окица Јакић и Милија Срдановић. Tpeha стража је била у близини Смаиловог шатора, на једној узвишици; у њој су били Димитрије Ковијанић, Милић Томић и Мићо Мемедовић. Између ових стража и око Смаиловог шатора биле су постављене страже од самих Турака.

Прва стража имала је задатак да буде у вези са Новицом и војском, друга - да пази на пандуре и Турке, а трећа, која је била састављена од најбољих нишанџија - да гађају Смаил-агу чим отпочне борба. Веле, да им је сам Смаил-ага дао по четири тесте фишека. Кад је то видио Елез Ђечевић, који је био у његовој пратњи, рекао је:

- Е, вала богу, ђе најбољим Дробњацима даде те фишеке да те њима убију!

Смаил-ага се насмијао, и одговорио:

- Валах - билах, по њиховој души, ако смију - нека и гађају! Зар да стрецам од шаке каура!

Између шатора и ватара - по ливадама - Турци су припели своје коње. Два Смаил-агина коња, Брњаш и Лабуд, били су ућустучени (заједно повезани) у једне букагије да их не би - ноћу - ускоци повели. У смирај дана народ је из околних села донио Турцима вечеру: испечене браве, погаче хљеба, сир, скоруп и већ шта је најбоље имао.

- Добра раја и добру вечеру доноси, а какав ли he тек бити ручак! - узвикивали су Турци.

Али ручак нијесу ни дочекали. У току ноћи ускочка и морачка војска се прикупила у Сриовац. "Ту се војсци придружио и Новица Церовић - пише С. Томић. Војске је могло бити највише 600 до 800 људи. Пошто је пао мрак војска се кренула Сињајевином преко Бара Сировачких и Тушињских на Штичје, па се спустила у село Тимар, и ту под селом код Велике Чесме починула. Уз пут су се главари препирали ко he бити главни заповиједник у војсци: да ли војвода Мина Радовић, као Морачанин, или Новица Церовић, као Дробњак. У томе препирању ишло се спорије и мало су задоцнили. Ови се на Мљетичку већ забринули што војске нема, а поноћ прошла. Стога Шујо са своје страже пошље Радула Пекића (и још неколицину) да је што прије доведу... Ту је Радуле с друштвом срео, и на питање вођа: Откуд ти, Радуле, с друговима ту? - Радуле је одговорио: Послао ме војвода Шујо да похитате, јер осванусмо. - Војска похита и кроз шуму низ Пјешивац примакла се до самога логора. Небо је било превучено црним облацима, ништа се није видјело и пред зору почела је да пада киша... Пред саму зору киша је престала, али је магла притисла логор и цио Мљетичак, да се људи међу собом нијесу могли видјети на десет корака. Војска избије из горе и са Пјешивца опали пло- тун у логор - Турци се узмуте, потрче да траже коња и оружје и опале из малих пушака на ону страну откуда је плотун дошао. "

Чим су пушке запуцале, Смаил-ага је истрчао из шатора, припасујући оружје, и вичући из гласа:

- Брњаша, Брњаша ми дајте!

Али кад му рекну да је Брњаш у ускочким рукама, он узјаше на алата Петра Којића, који се налазио у близини његова шатора, па видјећи Ахмета Баука, гдје стоји на коњу, повиче:

- Стани, Бауче, не бјежи курво! Знаш шта смо синоћ говорили! - па онда са сабљом у руци полеће напријед, подстичући своје: А, ко је Турчин, мало је Влаха!

Но, са оне стране гдје се био нагнао, дочека га плотун пушака, и он се поврати, па опет повиче на Баука:

- Не бој се, Бауче! Нема овдје војске него је само чета, сад ће то узмаћи - па опет полети на ватру.

И, тада, га погоде пушке и обале с коња. Кад Баук то види, повиче:

- За турску вјеру, што то би! - па обрне коња и кроз маглу и беспуће - умакне. (7)

Чим Турци чују да је погинуо Смаил-ага - збуне се, не знајући куд ће и шта he. Није више било моћне Смаилове руке да их предводи. Обезглављени, они се дадну у бјегство, бјежећи ка Добријем Селима. И, ко зна колико би их изгинуло, да се нијесу спасли под окриљем магле. Мирко Алексић, са Малинска, први стиже до Смаил-аге и посјече му главу, а остала војска - Морачани, Ускоци и Дробњаци - дадну се у поточ за Турцима.

По народном предању и народној пјесми у овом боју је убијено, односно посјечено осмадесет Турака, по биографу Новичином, проту Милутину - осамдесет и један, заједно са Смаил-агом, а по писању "Ношег доба", од 1894. године - седамдесет и један Турчин. У запису Морачког манастира стоји: "1840. године 23. септембра би погибија Смаил-аге Ченгића у Дробњацима и са њим (погибе) 75 ага и бегова херцеговачких".

Погинулим Турцима су главе одсјечене и однешене у Тушину, Ускоке и Морачу, и "набијене на коље око пута и око уљаника". Новица Церовић, Мирко Алексић (Дамјановић), Шујо Караџић, Мушо Церовић, Милић Томић, и још неколико Дробњака, Смаил-агину главу понесу на Цетиње. Са собом поведу и Смаил-агине коње: Брњаша и Лабуда.

- Добро јутро, владико и господаре! - повичу с прага Биљарде, кад их перјаници пуште да уђу код владике.

Владика им одговори на поздрав, али им не даде да му љубе руку, па се, онако с ногу, окрену пут Новице, и упита:

- Јеси ли вук или лисица, Ноко?

- Вук, господару - одговори Новица.

- Е, кад си вук - владика се озари - ходи да те пољубим у чело јуначко ђе се љубе сиви соколови.

Новица, затим, подвикну неколико момака из своје дружине, да донесу пртљаг с коња. Ови то и учине, а Новица узе једну мању торбу замрежачу, развеза је, и из ње извади Смаил-агину главу, замотану у бијело платно. Платно одмота и главу предаде владици. Владика је узе, а онда је стави на сто испред себе, гледајући је: глава бијаше опрана, коса зачешљана, брци засукани а дугачки перчин је покривао врат.

- Е, браћо - рећи ће владика - ево главе нашег заједничког крвника! Њоме је - богу хвала - платио за сва зла која је својом злом руком починио! Сад ме више не боле ране брата и синовца, и других Црногораца. Освета јунака јуначки је извршена! - А затим се окрену једном од својих перјаника: Однеси Смаил-агину главу код главе Махмут-паше Бушатлије; нека се сад договоре како ће покорити Црну Гору.

Кад перјаник однесе главу, Новица развеза још двије торбе, и владици предаде Смаил-агино оружје: двије позлаћене леденице, сребрни нож, криву сабљу, позлаћене токе, трамбулос, дугачки чибук, окован сребром, и сат са сребрним ланцем. Владика је сваку ствар понаособ разгледао, а Новица he онда рећи:

- А сад, господаре, да видиш два Смаил-агина хата: Брњаша и Лабуда - довели смо их теби на поклон: у Липнику су подигнути, а на Цетињском пољу he играти! (8)

Владика задржа Новицу и Дробњаке неколико дана на Цетињу, а онда их - при одласку - обдари: Новици, Мирку и Мушу даде по двије мале сребрне пушке, срмом извезене, а остале Дробњаке награди другим оружјем и даровима.

Тијела погинулих Турака, Дробњаци су понијели на Превиш, и сахранили их у старо турско гробље, које се - ко зна откад - ту налазило. (9) Сјутрадан послије сахране - у току ноћи - попадија Симона, удовица попа Симе Томића, чији се син јединац Теодор налазио у тамници, извади из гроба Смаил-агино тијело и на коњу понесе у Липник, и од Смаил-агиних синова затражи да јој сина пуште из тамнице. Ови приме Смаил-агино тијело и сахране га поред џамије у Липнику, а Симони добаве из тамнице сина Теодора, са којим се она врати у Дробњак.

Дробњаци су вјеровали да су погибијом Смаил-агином и поразом Турака на Мљетичку - бар за неко вријеме - скинули мору са свога племена. Но, једно је вјровати у оно што се жели, а друго доживјети оно што се не жели. Погибија Смаил-агина тешко је пала свим Турцима у Херцеговини. У турским градовима: Гацку, Невесињу, Требињу, Никшићу и Колашину чуо се бојни поклич:

- Ко сабљу паше и коња јаше - на Дробњак, то гнијездо ускока и бунџија!

Сви су жељели освету, а највише Али-паша Сточевић, везир херцеговачки. Њему није било жао само Смаил-аге, већ, прије свега, што му се испод скута измиче једно богато и пространо подручје.

- Зар турска сила да посрне пред насртајем раје! Они који су дигли главу изнад нашег мача - мачем ће остати без главе!

Свима Турцима, а највише њему, срце је пуцало од муке што је Смаил-агина глава однешена на Цетиње, и што владика црногорски јаше Смаилове "претиле парипе". И, ако сви нијесу знали, али сви су осјећали да he - кад им се укаже прилика - и друга црногорско-херцеговачка племена поступити као и Дробњак. Најгрлатији је био оџа Брунчевић, он је са минарета никшићке џамије, клањајући се према истоку, сваку вече дозивао:

- Спаси, боже, од опаких каура! Црна Гора је паклени осињак, што га прије растуримо, то he алаху и нашем пресвијетлом падишаху бити угодније! Но, ма колико се далеко чуо овај глас, није могао да пригуши глас народа. Народ је Смаил-агину погибију већ био заођенуо у пјесму, а јек гусала је допирао и до тврдога Оногошта. И не само њега - по свој Херцеговини и Црној Гори чула се пјесма:

Још су двије тице полећеле,
Обје тице, два злосретња врана.
Прелећеле Дугу и Голију,
Док слећеше Гацку широкоме,
Све се виле, па док попадале,
Баш на кулу Ченгић Смаил-аге;
Како пале, тако заграјале.
Зачула их Смаил-агиница,
Па изиђе на мермер-авлију,
На оџаку тице сагледала,
Гони тице дрвљем и камењем,
А најпосље руком и јаглуком;
Све их гони, оћерат не може,
Па је тице богом заклињала:
Богме браћо, два злосретња врана,
Ђе сте синоћ тице омркнуле?
Окле ли сте јутрос полећеле?
Нијесте ли отуд од Дробњака,
Од Дробњака, од племена јака?
Виђесте ли Ченгић Смаил-агу
И са њиме силовиту војску?
- О, кадуно, Смаил-агинице,
Ради бисмо казат добре гласе,
Не морамо, но како је било:
У Дробњаке јесмо омркнули,
А из њега јутрос полећели,
И виђели Ченгић Смаил-агу;
Синоћ ти је здраво омркнуо,
А јутросје рано погинуо.
Дробњаци су на гласу јунаци,
Његову су погубили главу,
И од њега јаде начинили.
Ту смо били - очима виђели. (10)

Није прошло ни мјесец дана од Смаил-агине погибије а Алипаша Сточевић пише писмо владици Раду (18. октобра) у коме га прекоријева што је допустио да његови људи - Морачани, Ускоци и други Брђани, са дробњачким ускоцима побију "у царској земљи толико Турака и сувише царског Капиџи-башу (Смаил-агу) и гатачког муселима у своме зајамету (спахилуку) по ноћи с пријеваром". Писмо завршава поруком: "Ти се прођи рђавије људи, и те рђаве људе пошљи ми у Мостар да им се суди по Шеријату".

Но, Али-паша није сачекао владичин одговор: покупио је војску од све Херцеговине, и на њено чело поставио свога сина Хафис-пашу и два Смаил-агина сина: Дед-агу и Мухамед-бега. У војсци су били и Селмановићи, из Пљеваља, Реџеп-пашићи, из Невесиња, Ресул-беговићи, из Требиња, Мушовићи, из Никшића и Колашина, и још много других беговских породица. И, чим се турска војска скупила под једну заставу - са свих страна је ударила на Дробњак.

Пред силом турском, несрећни народ и овога пута морао је да се склони у Ускоке и Морачу, остављајући Турцима на милост и немилост своје домове. Но Турци - осветници нијесу имали милости. Све што су могли да запале - запалили су и све што су могли да разоре - разорили су. Узалуд је био и отпор Дробњака, којима су пристигли у помоћ Морачани и Брђани - на Барама Дајовића, код Борове Главе, Турци - неколико пута многобројнији - до ногу их потуку: посијеку сто двадесет глава и натакну их на рогље, и уз пјесму и поцикивање понесу - свако својему кадилуку.

Но, упркос овоме поразу, (12) и жестокој турској освети, Смаил-агина погибија је надрасла и једно и друго, остајући симбол народног отпора. Било је и прије, и послије, догађаја у Црној Гори и Херцеговини који су по своме значају превазилазили овај догађај, али ниједан од њих није стекао такву и толику популарнот. О њему постоји више радова и студија. Он је био повод и инспирација многим умјетницима за њихова дјела, међу њима и великом пјеснику Ивану Мажуранићу да испјева свој чувени еп: "Смрт Смаил-аге Ченгића". (13)

Новица је добио звање војводе и постао црногорски сенатор. Живио је на Цетињу колико и у Дробњаку. Његов углед се није заснивао само на Смаил-агиној погибији, већ, прије свега, на његовој разборитости, отвореној ријечи и поштењу. Племенски прваци су га цијенили а народ волио.

Од 1840. године, кад је Смаил-ага погинуо, па до 1876-78. године (црногорско-турског рата) - за готово четрдесет година, Новица је, без-мало, учесник у свим бојевима, бунама и догађајима који су се збили у Црној Гори и Херцеговини: у првом и другом Омер-пашином походу на Црну Гору, Вукаловићевом устанку, херцеговачком устанку 1875. године и рату 1876-78. године - некад као предводник, некад као војни савјетник, некад као племенски војвода, некад као црногорски сенатор, а увијек као јунак, честит борац и праведен судија.

Новица је био веома близак сарадник владике Рада, књаза Данила и књаза Николе. Његов живот је дубоко срастао са животом његова племена, и не само њега: у Црној Гори и Херцеговини мало је људи који су - за његова времена - уживали такво поштовање као он. Још за живота о њему су писали: Љубо Ненадовић, Јозеф Холечек (чешки писац и новинар), Нићифор Дучић и други. Занимљиве податке о њему оставио је Милан Јовановић - Батут, који га је осамдесетих година прошлог вијека - обилазећи Црну Гору - посјетио у Боану. Батута је Новица одушевио својом једноставношћу и простосрдачношћу. "У његовом изгледу - вели Батут - нема ни трага од зора јуначкога". Истина, седамдесет година већ је било ту, довољно да и најјуначкији изглед измијени, али благост и доброта које су се разливале по том лицу нијесу могле донијети године - оне су морале постојати и раније. Само мало пооштра брада и снажне оштре вилице показивале су одважност и јунаштво. Сједио је и био погнут, па кад би се исправио, не би висином премашио средњи раст. Истичући његову скромност и љубазност, Батут каже: "Није друга - био је јунак, војвода, сенатор - сад је човјек".

Новица је Батута водио у Тушину да му покаже "бијеле дворе" и "то јади-гнијездо". Повелика камена зграда - вели Батут - али скромна као и сам власник, потврђивала је још једном ту његову најизразитију особину. - Виђел ваке госпоштине?" - шалио се Новица. Батута је интересовало и како су Дробњаци умамили Смаил-агу у Дробњак. Новица није био много вољан да о томе прича, али је ипак рекао: Е, тужна и славна времена! Увече, уочи напада на Смаил-агин логор, послао је своју сестру Госпаву с даровима аги не би ли тако отклонио било какву сумњу о нападу. Но, кад је Госпава изнијела пред агу грушавину и мед, он јој је рекао: "Вала, влахињо, сјутра ћеш покидат косе!" - Мислио је да he јој сјутра брата (Новицу) погубити. А Госпава му је, као узгред, одговорила: "Ко зна, аго, ево како је ведро, па може и да се наоблачи!" - И наоблачило се и небо, и Турцима, а, богме, и Смаил-аги!

О Мажуранићевом спјеву Новица је испричао Батуту и ово: "Владика Раде позвао ме је као свога и послије погибије Ченгића дуго сам уза њ био. Ја мним да није спјевао стиха а да га не чух. Једне вечери, а не знам управо које године, рећи he ми владика: Дође ми из свијета нека књига од неког Хрвата, па шта мислиш да је у њој, Ноко? - Пјева о смрти Смаил-аге Ченгића па вели да си ти био Турчин и каваз агин. - Може му бити - одговорих ја, смијући се." Владика је, послије тога, наредио Новичину сину, Ђуру, да Мажуранићу пошаље поклон - сат скинут с мртвог Смаил-аге Ченгића.

Поред више народних пјесама у којима је опјеван, о Новици је остало и доста прича у народу.

Новица се - у старости - повукао у свој завичај, и умро на своме прадједовском огњишту у Тушини 14. јануара (по старом календару) 1895. године, и сахрањен у Тушинској цркви.

Његова смрт изазвала је велику жалост у народу. На комеморативној сједници која је одржана на Цетињу - поводом смрти - говорио је књаз Никола, истакавши том приликом и велике Новичине заслуге за Црну Гору. У своме броју од 21. јануара 1895. године "Глас Црногорца", који је излазио на Цетињу, објавио је на цијелој насловној страни некролог под насловом: "Војвода Новица Церовић". У некрологу се, између осталог, каже и ово: "Лицем на Савин дан, највећи свесрпски празник, преминуо је у Тушини, на свом прадједовском огњишту, у дубокој старости, војвода Новица Церовић. Ни тежина предмета, ни час у који ово пишемо, не допуштају нам да исцрпно изложимо живот и рад овога славнога јунака и војсковође, овога доброга и мудрога народног главара... Како је био скроман, његов животописац имаће доста примјера да потврди, а његова искреност и поштење - његово човјештво које he останути у причи".

* Знамениши црногорски и херцеговаки јунаци, Титоград 1990, књ. 3, стр. 76-100.
(1) "Миљевина" је названа по паши Миљевини, из Загорја, који је ударио на Дроб- њак 1812. године, када је погинуло и више народних првака, а племе прегажено и спаљено.

(2) Биограф Новичин, његов син архимандрит Милутин (добио име по дједу Милу- тину) пише да је Новичин отац, прота Милутин, погинуо 1813. године, и да је Новица имао, тада, седам година. - У својим објашљењима уз пјесму "Смрт Смаил-аге Ченгића", професор Видо Латковић наводи, међутим, да је Новица рођен 1806. године у Тушини, и да су његова "оца Милутина објесили Турци у Пљевљима 1807. године", па тако прои-зилази да је Новица - кад му је отац погинуо - имао само годину дана.
Исто тако, не слажу се подаци ни о погибији војводе Стојана Караџића, Ст. Р. Делић вели да је војвода Стојан погинуо у борби са Сулејман-пашом Скопљаком 1805. или 1806. године. По народном предању, он је погинуо у боју са пашом Миљевином (1812). Вук Караџић пише, међутим, да га је Сулејман-паша домамио на вјеру 1809. године и погубио. Ово Вуково писање је, можда, најближе истини, јер је Вук био у Црној Гори одмах по погибији Смаил-аге, али је и оно засновано на народном предању.
Ове разлике се, као што се види, ипак само своде на године њихових погибија, а што је и разумљиво с обзиром на вријеме кад су се оне догодиле.

(3) Смаил-ага је, веле, често пјевушио пјесму:
"Силног пашу Бушатлију
Баш Махмута крвопију
Осветио нико није,
До ли мене сератлије;
Ја испуних царску вољу
На Грахову бојном пољу,
Убих десет Петровића
Соколова и племића! "
Смаил-ага се истакао као бранилац турског царства. Учествовао је у борбама против Хусеина капетана Градашчевића, истичући се јунаштвом у бојевима у Прего- нима и на Брњцу гдје је до ногу потукао Хусеинове присталице. Послије ових бојева, султан је Смаил-аги додијелио титулу "Царског капиџи-баше". Смаил-ага је умирио и побуњени Колашин кад је са пет хиљада војника "поразио Колашинске побуњене Турке". Он је, неколико година доцније, али са већом војском поново ударио на Кола- шин и "успио да умири христијане и казни прве (истакнуте) Турке". Но ни у првом ни у другом случају није народу већа зла чинио.
По опису Радосава Којића, сина Петра Којића који је добро познавао Смаил-агу, Смаил-ага је био средњега раста, добро развијен, крут и снажан. Имао је лице округ- ласто, ишарано од краста (великих богиња). Очи су му биле зелене и мале, али живе. Глас му је био дубок и заповједнички. Браду је шишао округло, као и сви старији мусли- мани. Од оружја је увијек носио двије мале пушке за појасом и криву сабљу. Женио се три пута. С првом женом је имао сина Рустембега и три шћери, са другом сина Сулејман- бега, а са трећом синове: Дед-агу (доцније пашу), Кадијицу, Мухамед-бега, Сејди-бега и Хајдер-бега. - Имао је кулу у Липнику на два боја (спрата), од камена озидану и плочама покривену. Кад се обогатио подигао је, доцније око куле још четири зграде: харемлук (за жене), за госте, за пандуре и за тамницу.

(4) У Животопису Новичину, прота Милутин не помиње састанке у Дробњаку, ни Муша Церовића - да је ишао на Цетиње, већ вели да је само Новица ишао и с владиком учинио договор о убиству Смаил-аге. Могућно да је то случајно изоставио, јер је, као што је познато, Мушо Церовић добио од владике на поклон двије мале сребрне пушке какве су, послије убиства Смаил-аге добили Новица и Мирко Алексић.

(5) У Животопису Новичину, прота Милутин наводи да је са Смаил-агом било и 12 трговаца Сарајлија.

(6) Ђоко Маловић је рођен у селу Дужима у Дробњаку. Мајка му је, по предању, била сестра Вука Лопушине. У младости је био истакнут борац против Турака. Касније се "помирио с Турцима" и постао оберкнез у Дробњаку. Његова улога у убиству Смаил-аге је различито тумачена. Народна пјесма га приказује као пријатеља Смаил-агиног.

(7) Вук Караџић пише да је "које Дробњака које ускока и Морачана било се скупило више од 400. што he на њ (на Смаил-агу) ударити. Оволико људи нијесу се могли скупити сасвијем тајно, него су начули за то и гдјекоји Турци... Иза тога мало доцније дође му некакав Турчин Никшићанин те му каже онако као и поп (да he му ударити ускоци), али он и њега сиктерише, а онда стане говорити: Какви Ускоци! Какви Власи! Вала и била, док узјашем мојега Брњаша, а потегнем сабљу, ја ћу сам ударити на 500 ускока, а ти, Бауче, на колико ћеш? - Вала, ја ћу на 300 - одговори Баук. - Е, турске ми вјере - на то he Смаил-ага - неће их више ни ударити од 800".

(8) Владика је, веле, на овим коњима дуго година јахао.

(9)И данас се то мјесто зове "Турско гробље". На њему су дуго година постојале хумке и нишани (надгробни каменови на муслиманским гробовима) које није скрнавила ничија рука.

(10) Вук је у својој збирци објавио три варијанте пјесме "Смрт Смаил-аге Ченгића". Уз пјесме је дао и свој опширан коментар. У напомени он наводи да има "још четири пјесме о овоме догађају".

(11) Шеријат - муслиманско канонско право.

(12) По биографу Новичином било је седамдесет погинулих. Бој је био 26. октобра (по старом календару). - По Ф. Шишићу (Хрватско коло, 1908. године) и Л. Ђ. Поповићу, бој се водио 25. јануара 1841. године. Но, вјероватније је да се одиграо у октобру 1840.
године, јер је у зимским мјесецима велик снијег у Дробњаку - нападне и преко људског паса. По народном предању, бој на Барама Дајовића водио се исте јесени кад и на Мљетичку.

(13) Пјесничку славу Ивану Мажуранићу донио је спјев "Смрт Смаил-аге Ченгића". Спјев је настао у Карловцу 1845. године - дакле непуних пет година по стварном догађају, а објављен први пут у алманаху "Искра" 1846. године, под насловом "Смрт Ченгић-
аге". Спјев је доживио преко стотину издања и преведен на све веће свјетске језике. Било је доста приговора - да спјев није заснован на пуној историјској истини (нарочито у односу на Новицу Церовића, као једног од главних јунака спјева), али која умјетничка истина одговара пуној историјској истини!


Mićun Pavićević

KAKO JE UBIJEN SMAIL-AGA ČENGIĆ*

Ni narodne pjesme, koje se dosta razmimoilaze, a još manje umjetnički Mažuranićev spjev, nijesu zabilježili sve istorijske radnje i unijeli imena izvjesnih junaka, koji su imali vidna učešća u ubistvu Smail-age Čengića. O tom istoriskom događaju kod naroda u Drobnjacima, gdje je Čengić i pogubljen, po pri-povijedanju čuvenoga narodnoga guslara Tanasija Vučića, iz Drobnjaka, sačuvano je ovo predanje:

Na tajnom dogovoru, nekoliko narodnih prvaka i junaka, iz plemena Drobnjaka, koje bješe pod Turcima, odluči, da se čuveni Smail-aga Čengić "il na vjeru il na prijevaru" što prije domami u Drobnjake i ubije. Na čelu toga vijeća, bili su: Novica Cerović, Petar Kršikapa, kao uskok, Sava i Milija Srdanovići iz Kosorića, vojvoda Šujo Karadžić iz Petnice, pop Golović iz Prošćenja, Joko Đuričić, iz Komarnice, Gavrilo Šibalija iz Jezera, knez Filip Žugić, iz Mletička, Đoko Malović, s Duži, Mirko Aleksić, uskok iz Hercegovine, koji se bješe nastanio na Malinsko. Kad su dobili mig i od Vladike Rada, da pristupe djelu, dogovomo odrede Đoka Malovića, da napiše pismo Smail-agi da dođe u Drobnjake i pokupi arač, ali da ne dolazi sa mnoštvom vojske i haračlija. Kad je Smail-aga dobio Đokovo pismo u kojemu se tobož prikazivao kao prijatelj, sa tristotine biranih junaka uputio se put Drobnjaka. Prenoćio je u Pivski Manastir, i kaluđera, koji mu nije pripremio carsku večeru, dobro iskamdžijao. Po narodnoj pjesmi, kaluđer ga, čupajući bradu i padajući na gola koljena, gledajući očima ka nebesima, ljuto prokleo:

"Ubila te puška Cerovića,
A posjekla sablja Aleksića".

Pri večeri, prizva Čengić narodnoga proroka, Glušca, i reče mu:

- Ajde viđi, Vlaše, što ti kažuje pleće: kako ću proći u Drobnjacima?

- Lijepo više, čestiti ago, tvoja će glava doći i na Cetinje!

Kad je došao na Smriječno, ulogorio se pod kulom kneza smriječkoga i na silu mu obljubio ljubu. Nastavio je put ргеко Dragalja i došao u Drobnjake. Vojska se utaborila, a Smail-aga je pošao u Duži na kulu Đoka Malovića. Čim je čuo Šujo Karadžić u Petnicu, u prvi zrak zore, nađe se na kulu Đokovu. Neopazen priđe k vratima i sluša razgovor.

- Šta ćemo, Đoko, od Drobnjaka, ako ne budu htjeli dati arač i carsku miriju?

- Uhvatićemo Novicu Cerovića i Šuja Karadžića i oba žive posjeći, popu Goloviću, prebiti desnu ruku, da više ne piše Vladici na Cetinje i naziva te zulumćarom, a na druge drobnjačke glavare udariti veliku globu. Tada će sva sirotinja doći i donijeti arač.

Šujo objesi dževerdar za vrata, uleće u kulu i poljubi agu u ruku:

-"Đe si, Šujo, očigledna kujo,
Koji meni o nevjeri radiš?"

-"Smail-aga, gospodaru dragi,
Ja nijesam očigledna kuja,
No je kuja Đoko Maloviću,
Što te laže, što ti pare mami
Panjka raju svome gospodaru".

- Kad nijesi očigledna kurva,
A kamo ti Mirko i Novica,
Što su skoro na Cetinje bili?"

- Novica je u Tušinu kod svoje kuće. Moli se Bogu za tvoje zdravlje. Kupi arač od naroda. Kad mu gođ rečeš, doći će kod tebe na divan i na dogovor. Ne slušaj Đoka lažavoga, no vojvodu Šuja Karadžića, koji ti za svaku svoju riječ daje glavu u zalogu. I dobro bi bilo, da dođete na Prošćenje i zakonakujete, pa ću
poručiti i Novici, da se tu sastanete.

Aga mu povjerova i naredi da mu osigura konak. Šujo se vrati i reče popu Goloviću, da pripremi za agu večeru. Novici poruči da dođe, naglasi mu sve što je sa agom razgovarao i reče, ako ne bude došao, da će ga aga pogubiti.

Cim je Smail-aga došao u Prošćenje, njegove tevabije uhvatiše popa Golovića, izbiše i desnu mu ruku prelomiše.

- "Nosi desnu u lijevu ruku,
A lijevu o grlu bijelu,
A sve kune Šuja i Novicu
I Đokicu tursku "pridvoricu".

Dolazi Novica sa sinovcem Sekulom, nađe se sa Šujom i uputi se ka Smail-aginu šatoru.

- Sta ćemo ako bude i nas tukao kao popa Golovića?

- Odgovorićemo mu vatrom iz pušaka! odgovori Novica.

Kad su bili pred šator, Šujo i Novica uđu, a Sekula ostane, držeći im konje za dizgine. Šujo se pokloni i poljubi agi raku, a Novica stoji naoblačen i nepomičan kao kamen.

- Što si, Vlaše, sjetan neveseo?

- Kako, što sam, čestiti aga? Zašto posluša poganoga Đoka Malovića i premlati prava zdrava popa Golovića?

- Neka pop, njemu treba da neko "maslo čita". No šta ćemo sa aračem?

- Čim sam čuo da si došao, ja sam već sam na svoju ruku počeo kupiti arač. Sirotinja dobrovoljno daje: konje, goveda, ovce, kajmak, vunu i cio mal, ali para nema. Ja sam kazao da agi trebaju dukati, a ne živo blago. I raja se pobuni i htjela me ubiti da nijesam k tebi utekao. Svi su mi iz jednoga glasa rekli:

- Aga nam ne bi arač u novcu tražio, no si ga ti na to naučio.

I došao sam da te pitam: hoćemo li primati arač koji raja daje?

- Aferim ti, Novica! Đoko kao svaga udvorice laže. Primi arač što ti raja daje.

-Cestiti ago, dobro bi bilo da izađeš na Mletičak. To je najljepše mjesto za počinak. Ima dosta prostora, da se podignu šatori, također i nekoliko izvora žive vode. Tamo ćeš naći i kneza Filipa Žugića, koji će ti biti desna ruka i starat se o tvojem konaku i boravku; a vojvoda Sujo Karadžić paziće, dok se cio arač prikupi, da ti ni dlaka sa glave ne manjka. Kad dođeš na Mletičak sa vojskom, isturi nekoliko pušaka, nek se čuje jeka po Drobnjaka, kako bi se raja preplašila i što prije arač donijela. Nadam se u Boga, najdalje kroz dva dana, da ću cio
arač prikupiti.

Aga nije ni slutio što mu se priprema. Pošao je na Mletičak, a Novica u Tušinu, da kupi vojsku, - a ne arač.

Knez Filip Zugić, izašao je na susret agi, Turcima i Šuju Karadžiću. Uredio mjesta za čadore. Kad se primakla noć, Smail-aga je naredio knezu da mu osigura večeru, a Šuju, da mu odredi stražu.

- Daj mi dvadeset Turaka, da sa mojih dvadeset Srba čuvaju stražu i tako možeš mimo spavati i agovati.

Šujo rasporedi stražu. A agine konje zavede za brdo, gdje ih ućustečio- okovao u bukagije.

Filip donosi na velikoj tepsiji malo mesa, malo meda, malo kajmaka i malo pšeničnoga hleba ispod saksije, koji se bješe podprištio.

Smail-aga mu prigovori:

- Šta će to malo jela na ovoliko biranih glava?

- Bilo dockan, pa nijesam mogao sigurati, ali će sjutra, ako Bog da biti svega izobila.

Pri večeri, pod šatorom, Turčin Elez, osmatra podprištenu pogaču, vrti glavom i reče:

- Rđav biljeg! Na dobro ne sluti!

- Nema tu ni rđava biljega, ni debela šiljega, no je pogača prijesno pečena na brzu ruku, nije se mogla uskvasiti, pa mora da otskoči kora od sredine, odgovori Žugić.

U pratnji Smail-age bio je i njegov seiz Edžudž, oglodao pleće od brava, okrenuoga nekoliko puta, uzdrhta i baci ga.

- Šta je? uzbuniše se Turci.

- Vala, turske mi vjere, prije nego i sunce ograne, udariće nam Vlasi. Knez Filip se nasmija i odgovori:

- Ko još može više vjerovati oglodanim kostima, no svojoj glavi i očima? Novica kupi arač, Šujo čuva stražu, ja donosim večeru. A Edžudž gata kao baba ubob.

Smail-aga se dohvati za svoju krivajliju i reče:

- Ne bojim se Vlaha više no smokava.

Malo docnije, evo i popadija popa Zaviškoga, pokloni se i dva i tri puta, poljubi agu u ruku i u koljena, odmače se, prekrsti ruke na grudi i gleda u sedžadu oborene glave:

-Šta je, Vlahinjo?

- Čestiti ago, noćas će ti udariti Brđani, no idi kod naše kule na Zavišje.

- Ne bojim se Vlaha petstotina, ni moj Ahmed Bauk ne boji se Vlaha petstotina, a cio Drobnjak toliko ih nema.

Aga je legao pod svoj šator. Filip se pri povratku iz šatora sastane sa Karadžićem i odmah poslaše glasonošu u Tušinu. Dolazi Novica sa osamdeset Drobnjaka, Rovčana, Moračana i Brđana. Među Brđanima bio je Stojo Radovanov. Vijećali su u gustoj šumi više Mletička. Bilo je ispred same zore i padala je kiša. Novica je htio da se izvrši napad drugi dan. Sujo i Filip nijesu pristali. Sva trojica sa svojim četama, udarili su na šator Smail-agin u sami rasvit zore. Kad su prve puške zapucale, Smail-aga je hitro skočio, pripasao sablju i oružje i kliknuo:

- Edžudže, hata mi dovedi!

- Kami ću ti ga dovesti, kad su ga Vlasi zaveli.

Doveo mu je kljuse pod samarom, koje je gonilo prtljag. Pojahao ga i pobjegao uz jednu kosu glavicu. Mogao je umaći. Ujede ga sramota, povrati konja i sa isukanom sabljom pojuri pravo ka četnicima.

Dočekao ga e plotun pušaka. Ne zna se čija ga je zaklala. Pritrčao je Mirko Aleksić, odrubio mu glavu i strpao je u svoje čakšire. Nastade gungula:

- Kamo Smail-agina glava?

- Evo je, izvadi je Mirko iz svojih gaća, odnese na Cetinje i pokloni Vladici Radu.

Tako se ispunilo Gluščevo proročanstvo.
* Mićun M. Pavićević, Crnogorci u pričama i anegdotama / s predgovorom dr Mata Hanžekovića, knj. XVI, Pariz 1936, 27-32.

 

Стојан Караџић

ГРАХОВСКА БИТКА, ДОЛАЗАК СМАИЛ-АГЕ ЧЕНГИЋА
У ДРОБЊАК И ЊЕГОВО УБИСТВО НА МЉЕТИЧКУ*

У вријеме када је Смаил-ага Ченгић боравио у Гатачком пољу, у најљепшем дијелу Херцеговине, Дробњак је тада био посјед Селмановића из Пљеваља. Кућа Селмановића била је позната у великом дијелу Отоманског царства, а само господство, посједи и имовина Селмановића били су надалеко познати. Селмановићи су у Дробњаку увијек гледали бунтовну и устаничку средину са којом се нијесу били вољни сударати. Зато су тражили прилику да ra отуђе.

До 1830. године Дробњак је припадао пљеваљском кадблуку, на чијем се челу тада налазио Ибрахим-паша Селмановић, који је те године, након постигнутог споразума и сагласности босанског везира, уступио Дробњак Смаил-аги Ченгићу, муселиму гатачком и пивском, те он постаде и дробњачки муселим.

Године 1833. Херцеговина је издвојена из Босанског пашалука и од ње је формиран нови Херцеговачки пашалук под управом Али-паше Ризванбеговића Сточевића, који је те године послао Смаил-агу Ченгића да умири побуњени Колашин.

Руски конзул Гагић 1833. године је обавијештен "да Смаил-ага води војску на Дробњак а друга турска војска иде преко Таре на Језера".

У то вријеме Ускоци нијесу плаћали харач Турцима, па их Смаил- ага Ченгић нападе с војском 1834. године. У борби је погинуло седамнаест Ускока, међу којима и капетан Петар Вујачић. Смаил-ага је покорио Ускоке и нагнао их на плаћање харача одсјеком у износу од сто педесет талијера годишње. Ту су суму исплаћивали за двије године, а од 1836. до 1840. године нијесу ништа плаћали, пошто Смаил-ага у току те четири године није долазио у Дробњак да купи харач, па тако није узимао ни означену суму од Ускока.

За вријеме владике Рада Дробњаци и Шаранци су формално признавали турску власт и плаћали Турцима харач, али су фактички били добровољно потчињени цетињском митрополиту и њега су слушали.

Граховљани 1835. године одрекоше плаћање харача херцеговачком везиру Али-паши Ризванбеговићу и одлучише да се коначно припоје Црној Гори, у чему су имали подршку владике Рада. Стога крајем јула 1836. године Али-паша с војском од око двије хиљаде људи, у којој је био и Смаил-ага Ченгић, пође да нападне Грахово и да га потчини својој власти. Владика Раде пошаље Граховљанима у помоћ триста Катуњана, међу којима је био и владичин брат Јоко, извањи синовац Стеван и још седам Петровића, владичиних рођака. Али-паши дође у помоћ Хасан-бег Ресулбеговић и војске се сукобише на Грахову 11. августа 1836. године. Смаил-ага Ченгић, већ одраније познати јунак и стратег, који је у овом боју командовао коњицом, вјешто намами Катуњане у Челински поток, гдје их тешко потуче, а онда и Граховљани претрпјеше пораз од турске пјешадије и ту остаде много мртвих Црногораца.

Битка на Грахову је била добијена. Црногорци су на Грахову вјешто намамљени и ту настрадали, али нису били уништени... Петровићи су својом кривицом налетјели под њихову сабљу и ту изгубили главе...

Грахово је уздизало и славило Смаил-агу и његову побједу, дожив- љавајући га као "пророковог изасланика" и побједника.

У његовој машти указивала се и џамија са високим минаретом, витка и бијела, насупрот Ловћена и Дурмитора који су увијек пркосили исламу.

Пораз Црногораца на Грахову и погибију девет Петровића, Петар Петровић Његош ставио је на душу Смаил-аги и кући Ченгића. Његош је иначе тежио да Дробњак припоји Црној Гори, али је за то тражио повод како да Дробњаку обезбиједи трајну везу са Црном Гором.

На Грахову је 11. августа 1836. године Смаил-ага Ченгић вјешто намамио Катуњане у Челински поток, гдје их је потукао. На бојишту је остало много мртвих Граховљана, међу којима и свих девет Петровића.

Владика Раде је тешко поднио граховски пораз. Цетиње је било у тузи за изгубљеном омладином. Владика је знао да је план за пораз Црногораца сковао Смаил-ага, па је и освета била прво управљена према њему. Али, владика није мислио само на освету Петровића и Грахова, већ је мислио на Дробњак, а на Смаил-агу је гледао као на личност која је ометала његове планове.

Придобити Дробњак за укључење у Црну Гору била је главна Његошева замисао. Ово га је још више учврстило у намјери да смакне Смаил-агу.

Пораз Петровића на Грахову био је за великог надахнутог пјесника Његоша повод да "заигра" на карту Смаил-агиног Дробњака, али и на Смаил-агину главу, која је требало да замијени главе погинулих Пет- ровића на Грахову.

Од граховских дана Смаил-ага је био непрекидно присутан у Његошевој свијести. И све је у њему било проткано осветничком снагом.

--------------------------------
--------------------------------
--------------------------------

Исто је владика неизмјерно желио да се освети управо Смаил-аги, као што је и Смаил-ага желио да стигне до Цетиња и ухвати "оног влашког калуђера".

Идеја о убиству Смаил-аге кренула је са Цетиња. Владика позове к себи више угледних дробњачких и црногорских главара, па како је дотле био обазрив, овога пута постави отворено питање:

"Црногорци, хвалите се јунаштвом и о њему причате, а Грахово је још неосвећено". Његове ријечи су прекинуле разговор и послије дуже шутње Његош упита:

"Бисте ли се који уздали, да ви и ја помогнем, да смакнемо Смаил- агу Ченгића?".

Сви су ћутали. Мада су у боју били храбри, нико се није отимао за нешто што је изгледало немогуће. Прије свега, Смаил-ага је био велики јунак. Муслиманске пјесме његова времена сматрају га једним од највећих јунака. Због свога угледа скоро никад није ишао са малом пратњом, а због чврстине и тактичности био му је повјерен бунтовнички Дробњак. Када би се и успјело да се такав човјек убије, то би значило метнути под сабљу не само своју главу него и свих својих, а можда и цијелог племена. Зато су овога пута ћутали херцеговачки главари, а на њих је владика рачунао више него на црногорске, јер су лакше могли да изврше подухват. "Сем тога, Смаил-ага је био чврсте руке, али није био зулумћар. Није тражио више харача него што му је припадало, што би узимао преко закона, плаћао је. У обичаје није дирао."

Ову тишину је у једном моменту прекинуо Новица Церовић. "Ево се ја јављам, Господару. Кад Смаил-ага први пут дође у Дробњак или ћу ја његову главу донијети теби на Цетиње, или he он моју понијети у Липник. "

Послије ове изјаве Његош је задржао код себе Новицу и дуго су разговарали о могућностима и начину припрема за Смаил-агино убиство.

Новица је за ову одлуку имао и посебан разлог. Слика очеве погибије коју је само по причању других носио у себи, притискивала је њега и његову личност.

Да му је отац у боју погинуо, Новица не би жалио, јер се у Дробњаку ријетко умирало од старости и болести, већ су сви носили своје главе у торби; но, паша је попу Милутину двапут задао чврсту вјеру да му ништа бити неће. А када га је погубио, правдао се да је то било по наредби везира.


-------------------------------
-------------------------------
-------------------------------

Нема сумње да су Новица и Шујо били главни носиоци и мозак извођења организације цијеле ове акције. Дробњачки прваци укључени у ову завјеру били су без сумње повјерљиве, одане и снажне личности, чија су "озбиљна и мрка лица" у помало светачкој атмосфери манастира Подмалинско, упијала и носила у памети све детаље својег удјела у извођењу овог знаменитог догађаја.

У манастиру Подмалинско је договорено и то да завјереници своје учешће у реализацији завјере потврде и заклетвом о циљу завјере. И тако, "држећи се рукама за полилеј коло, заклеше се страшном заклетвом: животом својим и својих најмилијих, биљним, сточним и људским сјеменом, напретком у имању и раду, да један другога неће издати."

И у таквој атмосфери, неки огањ као да је пламтио у очима ових озбиљних и прекаљених ратника, огањ који је требало да означи успјешан крај њихове добро смишљене и добро организоване завјереничке акције, против једног од најзнаменитијих турских челника на овим балканским просторима.

Према подацима који се чувају у новосадској Матици и онима које наводи Владимир Жугић у књизи Дробњачки таоци (1970. године), у завјери ради убиства Смаил-аге учествовали су сљедећи дробњачки кнезови и свештеници: кнез Новица Церовић из Тушиње, војвода Шујо Караџић из Петњице, поп Митар Головић и кнез Милутин Башовић, оба из Пошћења, кнез Јоко Ђурђић из Комарнице, кнез Окица Јакић и Пејо Чупић, оба из Добрих Села, Петар Кршикапа из Сировца, поп Лука Жугић с Мљетичка, његов син кнез Филип, кнез Милија Косорић и кнез Шћепан Хамза Томић с Превиша.

Затим се завјера нешто проширила и у њу су укључени: Радојица Вилотијевић из Дужи, Димитрије Жугић с Мљетичка, Мићо Мемедовић из Дужи, Мирко Алексић из Малинске, кнез Спасоје Јакшић из Јунча Дола и Симеун Мијовић из Годијеља.

Завјереници су о току и организацији завјере обавијестили и владику Рада, који је "одобрио њихову намјеру" у спровођењу плана убиства Смаил-аге, "а Морачанима наредио да им притекну у помоћ, о чему оба- вијести Дробњаке ".

По предању, владика је том приликом скренуо пажњу Морачанима да се посавјетују са старим Гаврилом Шибалијом (који се у то вријеме налазио у манастиру Морача) о томе како смаћи Смаил-агу.

Владика једном броју дробњачких првака (како произилази из студије О убиству Смаил-аге, Д. Богдановића, објављеној у Југословенској академији знаности и умјетности у Загребу 1924. године) упути и посебне посланице. Према овом аутору, владика Петар је тим "посланицама" ангажовао један број дробњачких првака - Новицу Церовића, Шуја Караџића, Ђока Маловића, док су у спровођење ове идеје били укључени и морачки војвода Мина Радовић и игуман Димитрије Радојевић.

Димитрије Радојевић, архимандрит манастиар Мораче, имао је важну улогу у припреми и посредовању између Цетиња, с једне стране, и Дробњака, Ускока и Морачана, са друге јер је представљао јаку пос- редничку везу између Његоша, устаничких дробњачких првака Новице Церовића и Шуја Караџића и морачког војводе Мине Радовића. У честим контактима и сусретима постигнут је договор "да Новица Церовић и Шујо Караџић преузму на себе организовање Дробњака и Ускока за убиство Смаил-аге Ченгића, с тим да војвода Мина Радовић и Димитрије Радојевић са осталим морачким главарима чекају њихову поруку и да спремно у одређено вријеме дођу у помоћ Дробњацима и Ускоцима". Према овом договору, морачки главари на челу са војводом Мином Радовићем припремили су и организовали Морачане на овом подручју, тако да је међу њима био и један број Ровчана, Пипера и Бјелопавлића. Осим војводе Мине и архимандрита Димитрија Радојевића, у ову организацију били су укључени и сердар Илија Мијатовић, сердар Милета Меденица, капетан Димитар Радовић, Машо Ј. Вуксановић и Ђуро I . Ракочевић. Када су све припреме биле извршене, Морачани су очекивали од Новице и Шуја обавештење о времену када да крену и како да се укључе у план акције и напада на логор Смаил- аге Ченгића.

-----------------------
-----------------------
-----------------------

Смаил-ага је брижљиво припремио поход на Дробњак и кренуо је са дисциплинованом војском харачлија који су били опсједнути мржњом и спремни да на сваку Смаил-агину ријеч погину и главу дају.

Пред кулом су викале харачлије, звецкало је оружје и копитама копали коњи, а Смаил-агу је обузимао некакав чудан осјећај наде, побједе и славе; срце му је узбуђено ударало и било испуњено вјером у Алаха и у мисију коју му је повјерио.

Обучен у срмом и златом извезено одијело, са бијелом чалмом око препланула лица, сабљом о пасу и дугом пушком, Смаил-ага је дјеловао свечано и озбиљно у атмосфери која је, уз поздраве и покличе, ниску зурли и бубањ добоша, пратила његов поход према Дробњаку.

Сеизи су му привели брњача и Смаил-ага се бацио у седло. Примио је џефердар и положио га на крило. Окренуо се и погледао кулу, а затим изјхао напријед, а за њим свита и око 300 харачлија који су га пратили на овај знаменити пут. Смаил-ага је повео са собом велику пратњу како би уплашио рају и сакупио харач.

Његова војска састављена од Гачана, Мостараца, Невесињаца ... у беговским одијелима, са реденицима и џефердарима, на дивним хатовима, пошла је да узме харач од сиротиње која није имала довољно ни за свој голи опстанак; тутњали су коњаници Гатачким пољем у пуном галопу, а буле са кула у Липнику задивљено су их гледале и испраћале.

Смаил-ага је још од Аптоваца послао гласнике Пивском манастиру да му код манастира припреме конак и да му ту донесу харач. Поручио је Смаил-ага пивском игуману да сакупи што више раје и приреде му што бољи дочек.

Пивски манастир је подигао у своје вријеме Макарије, брат Мехмед-паше Соколовића, па су херцеговачки Турци гајили према овом манастиру велико поштовање али без обзира на наклоност херцеговачких Турака према Пивском манастиру, пивски кнезови су се бла- говремено сакупили у манастирску оџаклију и ту пребројавали одређени харач. Досад су га носили Смаил-аги у Липник, а сад је он дошао по њега. Јер, пивски кнезови су знали добро за турску ћуд и превртљивост и у страху су очекивали силног и моћног Смаил-агу.

У том ишчекивању са бријега изнад манастира су грунуле прангије, зачули су се таламбаси, зурле и гочеви и у том моменту пред својом свитом и војском харачлија појавио се Смаил-ага.

Пивски игуман му је припремио добродошлицу, а кнезови су испред покорне раје приносили харач и предавали на руке Смаил-аги.

Још истог дана цио Дробњак је сазнао да је Смаил-ага са 300 харачлија стигао и заноћио у Пивском манастиру.

Сила је тутњала и уз звекет оружја пријетећи се примицала Дробњаку, а у народу су се осјећали страх и забринутост.

Чим су прешли у Дробњак, Турци опалише плотуне један за другим дајући знак о свом доласку. Зауставили су се на Дужима пред Ђоковом кулом.

"Ђе ти је Шујо, ђе ти је Новица?" - питао је ага.

"Не знам, честити ага, ја сам их обавијестио и вјерујем да he сјутра доћи".

Ујутру рано је дошао војвода Шујо. Љутит што није изишао пред њега, ага му не пружи руку. Но, иако Смаил-ага "није хтео да пружи руку" и да се поздрави са Шујом, војвода се тиме није дао збунити. Са хајдучком охолошћу Шујо је погледом "сјевнуо" преко агиног дивана и не хајући много за овакво агино понашање. Шујова маркантна појава и поглед који је сијао неким притајеним пламом уливали су и самом Смаил-аги неку врсту страхопоштовања према овом истакнутом дробњачком војводи чије је ратничко име одавно прелазило границе племена.

Шујо је, иначе, био високог раста, снажан, маркантан, црн у лицу, мрка погледа испод широких накостријешених вјеђа.

Ћуте њих двојица, ћути Шујо са руком на џефердару. У неку, ага проговори: "Тако ти мене дочекујеш, к..о војводска".

"Ето ага не знадох у које ћеш доба доћи па зато похитах рано из Петнице. Зашто си ага љутит на мене. Не вјеруј онима који ме код тебе опадају. Него ага, послушај ме" - настави Шујо - "послушај ме, царев капилија, макни војску одавде усред Дробњака, сви ће доћи, животом ти јамчим. Шта ћеш у каменијем Дужима? На Пошћењу ти је свака згода, и вода и ливада за коње."

Смаил-ага прихвати Шујов предлог и одлучи да крену према Пошћењу.

Договорише се да ага послије ручка крене на Пошћење са Ђоком, а да Шујо оде напријед и јави о његовом доласку, у ствари да обавијести завјеренике како је успио да намами агу дубље у Дробњак.

Ипак је Смаил-аги ласкало што му је Шујо дошао. Ето, мислио је Смаил-ага, и тврди Шујо је омекшао када је видио колику војску доведох.

Послије ручка кренули су на Пошћење.

Ага је био задовољан када је видио да су му Дробњаци дошли у великом броју. Али када је угледао попа Митра Головића, наредио је да му ударе 25 по туру, вјерујући да је поп у дослуху са "оним калуђером на Цетиње". Поп Димитрије Головић побјеже према кули Шуја Караџића и о томе обавијести Шуја и Новицу. "Ту се Шујо и Новица договоре да намаме агу нека дође на Мљетичак гдје би га ухватили и погубили".

Новица је дошао под шатор Смаил-агин нешто касније и чуо је од Шуја да је ага љут што га Новица није дочекао. А на поздрав Новичин Смаил-ага рече: "Добра ти cpeha самовољни кнеже."

Новица је на то одговорио прибрано и смирено: "Ја нијесам самовољан, него слуга твој."

Смаил-ага је можда баш због тога што је Новица без страха и убједљиво говорио све пажљиво саслушао. Он се загледа у овог младог човјека, темељног и смеђег, сивозелених очију, као код већине Дробњака и скоро се ражали над умним најмлађим кнезом.

"Ешеду била (заклетва Смаил-аге) и јесте теби најтеже и најкривље, но ја ћу ти поправити. Додаћу ти све: пандуре, џебану, таин, само сад иди и скупи 'арач ".

Као и за друге Турке, харач за агу није представљао само приход него је био и симбол турске власти над рајом .Смаил-аги је до другог више стало неголи до првог.

Новица је осјетио да је сад тренутак да привуче и наговори агу да дође на Мљетичак, гдје су ливаде, извори и широки омари...

Смаил-ага је знао да је Мљетичак врло погодан за логоровање велике војске, какву су имали он и Баук и брзо се одлучи да прихвати понуду. Он рече Новици да "покупи харач не само од Дробњака већ и од Ускока и по катунима". Нека то буде и мање, важно је да га признају за господара.

Смаил-ага се задржао на Пошћењу неколико дана, а за које вријеме Новица је у Тушињи, под изговором да прикупља харач, у ствари прикупљао војску за напад на Смаил-агу, тако да се уочи дана напада прикупило у Сировцу око петсто Дробњака, сто Ускока и двјеста Морачана.

Потом се Смаил-ага упутио из Пошћења ка Мљетичку. У моменту када су прелазили преко ливада званих Игришта код Превиша, један број коњаника из агине пратње разигравао је коње по лијепим превишким ливадама, а међу њима је и кнез Хамза Томић разигравао свог алата. Хамза је тиме упао у очи Смаил-агине, који је, обраћајући се Ахмету Бауку, рекао: "Вала Ахмете да ми је триста Хамза на триста алата, сјутра бих по подне био у манастиру Морачком." На ову агину упадицу Баук му је одговорио: "Да је овдје триста Хамза на триста алата ми се живи одавде не би извукли..." Ове Баукове ријечи нијесу се свидјеле Смаил-аги, па их је очигледно прећутао као непријатну Баукову упадицу.

Када се Смаил-ага улогорио у Мљетичку и осјетио пријатну атмосферу коју су му припремили Дробњаци, помислио је да је то прилика коју треба искористити и прикупити харач - главни мотив његовог похода у Дробњак. Прикупљање харача не може, нити смије одлагати без обзира на околност што је Новица каснио и није стизао са харачем, који је требало да покупи на подручју Тушиње и Ускока, донесе и преда Смаил-аги по договору. Пошто су остали кнезови донијели харач Смаил-ага нареди да се испред његовог чадора простре ћилим и да кнезови, по утврђеном реду и "протоколу", како су то његови харачлијски обреди захтијевали, приступају и предају харач; кнезови су тако и наступали један за другим и као по некој наредби или договору изговарали: "Ово је за тебе Смаил-ага, а ово је царско и за цара у Стамболу".

Али, Смаил-ага није подносио правдање неких кнезова да међу рајом има и оних који немају или неће да плате харач, а таквих је било у кнежевини.

Тако је, приликом предаје харача, једном од кнезова недостајао дио харача који је требало да плати.

- У мом селу - проговори помало плашљиви кнез Максим - живи Илија Срдановић. - Илија је био хајдук и добар јунак. Ми смо му у твоје име задали ријеч да му је све раније опроштено, ако се смири и измири
харач. Али, рекао ми је Илија и поручио да то и теби кажем да од Косова нико његов харач није плаћао, па неће ни он."

- Је ли Илија у селу - питао је Смаил-ага? - Јесте, кући - одговори кнез Максим.

Смаил-ага нареди да његови јаничари са кнезом Максимом пођу у село и доведу Илију. Наредио им је да се добро пазе и да Илији не смију учинити никакво насиље.

Илија је био висок, снажан и плећат човјек. Одударао је и својим физичким изгледом од својих земљака. Имао је крупне зелене очи испод црних накостријешених обрва, а велики и крупни бркови као да су још више увећавали његово крупно и кошчато тијело.

Илија је спавао кад су Турци са кнезом Максимом банули у његову кућу.

- Којим добром, Турци - упитао је мирно Илија.

- Смаил-ага је наредио да одмах идеш њему - рекао је један од присутних харачлија; не дозвољавајући му ни да се уљудно припреми за ову прилику, Турци су повели Илију према Смаил-агином логору.

Кренуо је тако Илија од дома свога, али смирен, сабран и хладнокрван, са урођеном хајдучком крепошћу, која се осјећала у његовом покрету и погледу. Корачао је Илија лаганим и дугим корацима, а у његовој крупној и грубој спољашности као да се крила наивна, нетакнута и чедна планинска душа, која није осјећала страх, али ни свијест да под оружаном пратњом корача према логору силног Смаил-аге Ченгића.

Кад је са једне високе заравни угледао биваке и чадорје Смаил- агине војске, чинило се да га то није нимало узбудило. Посматрајући Илијину снажну и крупну фигуру, негдје у крајичку његовог плавог хај- дучког ока као да су пратиоци примијетили чудан чудан и помао загонетан осмијех, који очигледно нијесу разумјели.

Приближавајући се знаменитој мљетачкој висоравни Смаил-агини момци су се чудили како Илија мирно корача са, рекло би се, урођеним спокојем према Смаил-агином чадорју.

Тек кад се приближио Смаил-агином логору, Илија је примијетио да га у стопу прати његова керуша Гара, којој у чувању тора у селу није било равне. Илија је покушао да је врати и отјера, али керуша се није дала. Онда је Илија помиловао и привазао и тако даље кренуо према Смаил-агином логору. Видећи га тако крупна и поносита како уздигнуте главе корача према њему. Смаил-ага је зажелио да га учини смијешним и да га понизи у очима раје и Турака.

- Помози вам Бог - рекао је Илија прилазећи Смаил-аги.

Шујо и неки присутни Дробњаци прихватише поздрав, а Смаил-ага намјерно оћута, јер је хтио и да га понизи.

- Зашто ти Илија не даш кнезу харач - упитао га је Смаил-ага.

- Вјерујем да ти је наш плашљиви кнез Максим све рекао, а да ја немам потребе да ти то понављам. А ти, Ченгићу, ако ти је стало до моје главе, сијеци је, али немој пред људима да ме понижаваш.

Управо је то Смаил-ага и хтио - да га понизи и направи смијешним. У том тренутку Смаил-ага је погледао у ружну Илијину керушу, а затим је рекао:

- Ту керушу си ваљда повео да њоме ожениш попа Гола, јер знаш да је удовац и да му је додијало удовање.

- Нијесам, славе ми - рече Илија. - Чуо је да је мостарски муфтија остао удовац, а знам Турчину је тешко без жене, те поведо Гару да га њоме оженим, а ја и ти да му идемо у сватове.

Смаил-ага и други Турци били су збуњени Илијином досјетком. Кад су се мало прибрали, извукли су ножеве и кубуре иза паса да му тиме одреде судбину коју је заслужио. Смаил-ага то ипак није дозволио. Рекао је да је Илија Срдановић јунак, који се не да унизити и зато је наредио: "Нека се зна док сам ја жив да се од Илије Срдановића не тражи ни мој ни царски харач; зато Илија иди кући, јер не бих желио да ти се што деси" .

Смаил-ага је потом дуго размишљао о поступку Илије Срдановића, који га је и понизио и увриједио, али је ту муку изгледа морао да прогута. У мислима су се поново аги јављале неке сумње да се око њега нешто плете, јер Новица још није стигао са харачем. И зато Смаил-ага у Шујовом присуству поново упита, вртећи главом, шта је са Новицом и што не долази.

Шујо му одговара по народној пјесми:

"Ага пита што Новице нема,
Шујо каже хараче ти спрема".

Неповјерљиви Смаил-ага је приупитао да ли би ко могао ударити на његов логор.

Како се овдје задесио кнез Филип Жугић, он упаде аги у ријеч и каза:

"Чујеш, Елезе, откако си кренуо од куће твоје, нигдје ти на конаку није било слободније но овђе; а нама да нијесу добре аге какви сте ви неки Турци, ми бисмо се вјешали и турчили од вашега зулума, а ти можеш да збориш шта хоћеш! ". Тако је кнез Жугић настојао да убиједи агу у сигурност на Мљетичку.

"Шта мислиш, Шујо, хоће ли нам ударити Морачани", упита ага војводу који га је допратио са Пошћења.

"Није прилика ага, али ако хоћеш да будеш сигуран, онда да пођемо на сражу ја и Баук, па онда можеш мирно спавати" , рече Шујо.

Ara му даде сандук с фишецима и рече: "Узми неколико ваљастије' момака, добрије' нишанџија, па пођите, а Брњаша и Лабуда ућустечите да их не одведу Ускоци".

Пошто се већ био договорио са Филипом и другим Дробњацима који су чували агин шатор да ударе на њега кад чују пушке, и оставио на тај начин непријатеља аги у самом логору, Шујо узе сандуче фишека и одабра од Дробњака и Турака стражу. Тако је Шујо успио да снабдије фишецима и пушкама тридесет Дробњака, који he у одсудном тренутку помоћи да завјера успије.

Страже су постављене са свих страна око улогорених Турака, али онако како је по позицијама стража и њиховом саставу одговарало завјереницима, јер тако су Шујо и Хамза Томић замислили и испланирали. На свакој од постављених стража било је још по неколико Дробњака и Турака, а у самом логору било је још неколико стража самих Турака.

"Турке је размјестио према Дробњаку, гдје није била ни потребна стража, и распореди их тако да се нијесу могли дозвати, а Дробњаке намјести према Буковичкој гори, одакле су очекивали Ускоке и Морачане окупљене у Сировцу".

Поред војводе Шуја и кнеза Хамзе Томића који су "поставили страже" и организовали реализацију завјере, ту су на стражи били и сљедећи учесници: Милан Зарубица, Митар Караџић, Радуле Пекић, Окица Јакић, Димитрије Жугић, Милија Срдановић, Милан Томић, Димитрије Ковијанић, Мићо Мемедовић...

Страже које су распоредили војвода Шујо и кнез Хамза Томић постављене су и организоване на сљедећи начин и у о вом саставу:

Прву стражу су сачињавали војвода Шујо, Митар Караџић, Милан Зарубица и Радуле Пекић. Ова стража је постављена под косу Пјешивац, према Ивици, на сјеверу. Она је требало тобоже да чува логор од напада Морачана и Ускока с те стране, а прави тајни задатак јој је био да одржава везу са Новицом Церовићем и војском која he с њим доћи. Друга стража је постављена на источној страни логора изнад Косорића. Њен тобожњи задатак је био да мотри на Ускоке и Морачане да се не би при- ближили са те стране. У ствари њен прави задатак је био да мотри на турске пандуре са Слатине и на Турке у логору. У саставу ове страже били су кнез Окица Јакић, Димитрије Жугић и Милија Срдановић. Tpeha стража је постављена на коси у близини Смаил-агина логора. У саставу ове страже била су тројица најбољих дробњачких нишанџија: Милић Томић, Димитрије Ковијанић и Мићо Мемедовић. Ова стража је имала тобоже задатак да чува самог Смаил-агу, а у ствари њихов задатак је био да га убију чим логор буде споља нападнут.

Очигледно, уз мању невјерицу, Смаил-ага је имао повјерење у дробњачке главаре, вјерујући да се ове страже организују у циљу његове безбједности и што сигурнијег боравка на дробњачким просторима. За сваки случај, да би се обезбиједио од могућег изненађења, Смаил-ага је узео и задржао као таоце неколицину истакнутих дробњачких првака, учесника овог историјског догађаја.

Потом је Шујо пошао да "осигура" Смаил-агине коње чије је ноге ставио у гвожђа и ћустеке и тако онемогућио аги да у одсудном тренутку узјаше коње и побјегне.

Затим је Новица поручио војводи Мини да одмах тихо крене са Мораче. Нека не пуше, да им се не чује ни ход ни говор. Шују је Новица поручио да пође у сусрет Морачанима с којима је Шујо био у пријатељским односима. Било је то потребно и због заваде између Морачана и Дробњака. Када су Морачани видјели Шуја, ослободили су се и кренули на Мљетичак.

Како је војска нешто каснила, то је забринуло војводу Шуја, па је послао Радула Пекића, Јанка Ђедовића, Вјека Сератлића и Милију Срдановића са задатком да војску сретну и саопште да што прије хита на Мљетичак, како би стигли прије него што осване. Послије саопштења војска се убрзо приближила логору.

Та ноћ је била облачна, а сипила је и ситна киша.

Морачани, уморни од пута, предлагали су да се напад на Смаил-агу одложи за сјутрадан. Новица је тада схватио да се цио његов план почиње да руши, па је Морачане закумио Богом да не одуговлаче, да због тога Дробњак може страдати, али и да би се могли осрамотити пред владиком коме су дали ријеч и заклетву.

Када се и Шујо сложио са Новицом, на то пристадоше и Морачани.

Што се више примицала ноћ, уочи дана битке, небо је постајало све тмурније. Густи црни облаци пријањали су за врхове Дурмитора. Прохладни вјетар је дувао са околних висова, а громови су тутњали међу дробњачким кањонима.

Тако је у магли, киши и невремену протицала историјска ноћ, пуна надања али и стрепњи за исход овог великог подухвата.

Завјереници су дочекали и одбљесак зоре која се јављала на врховима околних планина. Кишовита и хладна, силазила је лагано низ околне брегове.

Како су у зору завјереници били опколили раван и како је све постављено онако како је планирано, могло се кренути у напад.

Тако су Турке изненада напали, а да се завјереници нијесу ничим огласили.

И док је Смаил-ага Муји Тановићу издавао налог "да му живе ухвати или донесе главе Караџића Шуја и Церовића Новице и то очекивао", завјереници су с војском напали табор Турака "баш у зору кад пијевци поју".

Кад је опаљен први плотун са планинске косе, Турци су из логора одговорили плотуном из малих пушака. Већина Смаил-агиних Турака, уморна од пута, спавала је тврдо, изузев стража које су биле непосредно око шатора.

Чувши пуцњаву, Смаил-ага скочи као и други Турци око њега. - Власи, Власи! - прве су ријечи које је полусањиви Смаил-ага разабрао. - Брњаша ми! - викну Смаил-ага.

Кад је ријеч о убиству Смаил-аге Ченгића, послужићемо се и једним извором до кога су дошли аутори ове књиге захваљујући Бранку Головићу, професору из Београда.

Доктор Давид Богдановић у књизи Смрт Смаил-аге Ченгића износи више детаља везаних за овај догађај - о самој идеји и о начину како су завјереници спровели у дјело освету и како су Смаил-агу кроз народну пјесму, еп и легенде учинили најчувенијим Турчином овог подручја.

Када су аги саопштили да су се од пуцњаве коњи помамили и да им се не може прићи, а да су његови коњи били у букагијама, Смаил-ага је појахао ата Петра Којића и изашао на пут, гдје се око њега прикупило неколико Турака.

Турци који су били "сном опојени" и нападом збуњени, "ударили су у бијег" . У бијег се дао и сам Смаил-ага, али га је Ахмет подсјетио на сина Ислам-бега "који је ту остао" и Смаил-ага се вратио на коњу.

У тај мах дробњачка војска је била у јуришу. Око агина шатора се водила најжешћа борба. Борили су се и они Дробњаци који су били с њим под шатором. Са сабљом у руци, Смаил-ага јури на коњу, окупља своје и храбри: "Ха, ха, ко је Турчин!" Али баш зато што се није бојао и што је гласним повицима окупљао своју војску, привукао је пажњу завјереника. Они испалише плотун и Смаил-ага паде погођен у главу, а сабља му затим нагло паде из руку.

Мало је Дробњака знало агу, а било је више богато обучених Турака. Ускок Мирко Алексић га је познавао јер је прије тога живео у Гацку. Он је био у чети која је од потока јуришала на шатор. Када је видио да ага лежи наузнак, приђе му, запази да је погођен у затиљак, а зрно му је изашло између обрва. Једним снажним замахом, он му одсјече главу.

- Плотуном смо га убили, свима нама припада његова глава - викнули су устаници.

Кад војска опази да Смаил-аге нема и да је погинуо, стаде бјежати кроз Дробњак на Шавник, Пошћење, Дужи, Безује, Гацко...

Смаил-агину војску су Дробњаци, Ускоци и Морачани растјерали, а велики број побили.

Дробњаци су са Смаил-аге скинули оружје, сат и златну опрему. Смаил-агине коње, сат, опрему и златне предмете са главом предали су владици на Цетиње.

У близини Цетиња Дробњаци запуцаше у знак да носе Смаил-агину главу. Владика Раде им је пошао у сусрет са више виђенијих Црногораца. Загрлио је и изљубио своје осветнике и осјетио велико задовољство због извршене освете. Сва његова осјећања и мисли испунише се сјећањем на изгинуле на Грахову, а нарочито на Стевана и Јока. Њих нема због Смаил-аге.

"Био је крвник и ваш и мој", рече владика. "Свуђе сам се на вас наслањао, а ни у једно племе нијесам имао над као у вас. Ваша освета ми ублажи срчане ране. Ви који сте ово радили више за турске земље нијесте, но ја о вама мислим и о вашијем фамилијама." Он је помиловао коње Смаилове: оба су била расна и сваки дамар је треперио у њима. Владика богато награди све учеснике лијепим оружјем и дукатима. Владика Раде је све трофеје и Смаил-агине коње задржао код себе, осим Смаил-агиног сата који је дао Новици Церовићу. Њега је тада поставио за сенатора.

Дробњаци су се "отимали" за славу желећи да знају ко је убио Смаил-агу, али се то никако није могло утврдити. Зато се и мисли да је Смаил-агу убио плотун сложних завјереника и њихова тежња за слободом.

Како је Шујо непосредно руководио завјером и био један од најистакнутијих вођа завјере, чија је снажна рука вјешто градила организацију и начин Смаил-агине ликвидације, и ако се повеже његова улога у мо- заику ове акције, може се рећи да је Шујова заслуга одлучујућа за успјех овог значајног историјског подухвата. Зато на крају поред мишљења да је Смаил-агу убио "плотун сложних завјереника", треба истаћи шта о томе Шујо каже у разговору са попом Вуком Поповићем.

Казивање војводе Шуја Караџића попу Вуку Поповићу има за књижевнике и историчаре посебан значај, јер је то казивање једног од главних учесника и организатора Смаил-агиног убиства. Само казивање има своју вриједност, јер на аутентичан начин освјетљава сам чин убиства Смаил-аге, па самим тим и мјесто које је највише спорно - ко је убио Смаил-агу. Дакле, да ли је то плотун, или нешто конкретније?

Шујо је на питање попа Вука Поповића о томе одговорио сасвим одређено:

"... И ја их сретнем и проведем војску по ноћи, те им ударимо на чадоре на сам Јовандан Пљешивачки. И како пушке на једном запуцаше у зору... а Дробњаци који бијеху са Смаил-агом како мене опазише и чуше да сам ту са војском, обрнуше пушке на Турке и Турци побјегоше а чадоре оставише. Смаил-ага није могао да уграби свога коња него узе коња Петра Којића ie побјеже на њему па се срете са мном и с Мићом Срдановићем (који је од наше ујчевине) и пушке наше обје на њега једанак пукоше и згоди га једна, ма не знам која, у врх главе те паде под коња, а Мирко Алексић познаде га те дотрча, посјече га те уграби му главу и оржје: Потом мој брат Митар на брзину стиже каримана из Гацка који није био гори од Смаил-аге уби га и посјече и скиде му сате и оружје. Ја сам тада донио главу на Цетиње као и Мирко Смаил-агину и господар ме дарива... и више ме попе не питај."

Овдје смо видјели непосредне Шујове изјаве попу Поповићу о догађајима који су се збили на Мљетичку поводом Смаил-агиног убиства. Новица и Шујо су, без сумње, најзначајнији актери и организатори овог догађаја на Мљетичку. О том догађају је писао, по казивању свог оца Новице Церовића, његов син поп Милутин у записима Повјесница породице Церовић.

Поп Милутин, Новичин син, овако приказује смрт Смаил-аге Ченгића.

"Кад су прве пушке пукле, Смаил-ага је скочио, припасао сабљу и узео шешану, викнуо сеиза али њега нема нигдје, Смаил-ага дотрчи до хатова, кад оба закључана у букаглије, онда нађе дората Петра Кујунџића, појаше га и изађе више шатора. Око њега је био с једне стране Ахмет Баук, а с друге стране неко од Турака; сва тројица на коњима. Смаил-ага је био у средини и повикне громогласно: "Ха! Бауче умет и Мухамед, мало је влаха, сабљу у њих"! и порине коња тргнувши сабљу у руку. Новица, који се налазио са 3-4 момчади чекајући да Турци наиђу на њих, одмах завати џевердаром и додату уз његову пушку и момчад. Пушка Новичина погоди Смаил-агу више лијевог уха, а избије му зрно пушчано више десне обрве. Два Турчина Баук и друг утекну на коњима. Смаил-ага падне коњу преко гриве и врата и простре се низ долину. Новица потрчи на њега не видећи пред собом никога, но пошто је близу најгорњег шатора пао, истрчи Мирко Алексић (Ускок из Гацка) дође први два корака и мртвом Смаил-аги одсијече главу. Новица узме сабљу, сахат и златну ђечерму Смаил-агину. Ахмет Баук побјегне на коњу преко Шавника, опучи коња и сиђе у град Никшић и тамо објави да је Смаил-ага погинуо. Остали Турци - војска Смаил-агина - разбјежали су се по племену гдје су их Дробњаци стизали и убијали. Турскијех глава било је на гомилу 80 и Смаил-агина је 81."

Многи путописци из времена убиства Смаил-аге Ченгића на Мљетичку 1840. године у својим записима давали су различите описе овог догађаја.

И прота Жугић са Мљетичка, потомак чувених мљетичких Жугића - кнеза Филипа и попа Луке Жугића - чувао је у памћењу предање својих славних предака, а путописцу изнио неке детаље овог догађаја. Чини се да је прота испричао нашем путописцу неке интересантне детаље, које ваља овдје навести. Прота наводи да су Дробњаци "мудро наговорили Смаил- агу да изађе на Мљетичак, на помол Ускоцима, и ове тобож мало застраше. Ту су Турци развили чадорје, натакли пецива и до вечери шенлучили према ускоцима". Према протином казивању, кнез Филип Жугић приредио је Смаил-аги "добродошлицу", увјеравајући агу да је овдје све мирно и њему покорно и да се ага ту у Мљетичку може безбиједно осјећати. И мада је Смаил-ага био забринут, кнез Филип га је орасположио, па је Смаил-ага у једном моменту рекао: "Нека и ударе, стотину на мене, стотину на Баука, а стотину на све који су самном, више их не може бити, је ли тако Филипе?"

"Око поноћи се легло. Кнез Филип се повукао ... оба агина коња су спутана", у једна жељезна пута, "на кључ и овај сакрила". Према протином казивању у зору је било облачно и "ситна киша је заромињала". "Из непосредне близине из Бучја грунуо је плотун у агин шатор. Ту је Новица с Црногорцима и Морачанима, с друге стране су Ускоци и Дробњаци... На брдашцу према шатору војвода Шујо Караџић, који је имао задатак да агу дочека". Када је чуо плотун, ага је скочио, бацио око врата "двије везене кубуре, исукао сабљу и јурнуо у окршај, тражећи својега брњаша". Када су му саопштили да је брњаш спутан, "ускочио је ага на прву самарицу и загнао се. Али га чета Шујова познала по гласу. Плотун. Нечија шишана са два зрна синџирлије пробила му главу, једно зрно остало унутра, а друго на веризи низ повије". Пао је ага без гласа, а "Ускок Мирко Алексић притрчао и одрубио му главу". Ово казивање проте Жугића са Мљетичка (мјесто догађаја убиства Смаил-аге) заслужује одређену пажњу. Прота Жугић је унук славних Жугића завјереника са Мљетичка, који су вјероватно овај догађај казивали по свом виђењу, а прота га упамтио и пренио нашем путописцу. Не треба овдје губити из вида ни чињеницу да су свештеници тада били ријетко писмени људи и да је наш прота можда имао и неке забиљешке о том догађају.

Казивања проте Жугића су значајна и кад је ријеч о приказу распореда завјереника у јуришу, који је претходио нападу на Смаил-агин логор, а самим тим и на исход напада.

Осим ових казивања, у народу постоје многа предања о томе како је Смаил-ага погинуо. "Колико је братстава у Дробњаку, толико је верзија о Смаил-агиној погибији". Свако од ових предања има неки свој мотив и објашњење. Субјективизам у предањима можда има и неко своје оправдање. Сам догађај на Мљетичку је заиста био историјски и свако је пожелио да нађе неки удио у њему. О томе како је смрт Смаил-аге "видио" (1930) наш књижевник и публициста Глигорије Божовић, показује један цитат из његове књиге Путујући кроз Дробњак:

"Додуше овај чин по својим размерама и последицама није оно што је Карађорђев устанак, оно што су били и други велики устанци наши. Али по дрском прегнућу, по смелости, по безумној одлучности ова гласита завера иде у ред оних најсмелијих и у нашој и у светској историји. То је Обилићево прегнуће. Јер у то доба лакше је било одметнути се од турскога царства, безопасније слати нехарице отоманском господару, но стати противу силнога Ченгића, најкрупнијега династа и силника босанско-херцеговачкога, славнога јунака, гласитога ратника, богатога муселима и стварнога господара од све Херцеговине. Тај немилосрдни зулумћар, прослављен у ратовима по Мореји, Арабији и Курдистану про- тиву Руса, сретан заповедник и још срећнији мегданџија, умро је жалећи што га судбина није сукобила са Карађорђем."

Ако догађај овако описује наш путописац, онда не треба ни замјерити "братственичком" субјективизму у вези са удјелом у Смаил-агиној погибији. Дробњак је мали, али вјероватно није било ниједне породице у Дробњаку која у овом догађају није имала своје устаничке ратнике. Сви су били у јуришу на Смаил-агину главу. У таквим условима слободарског и ратничког заноса устаника тешко да се убиство Смаил-аге може приписати било којем појединцу, па макар то предање имало и неку реалнију потку. Јер, из легенди, предања, историјских записа која временски дотичу сам догађај на Мљетичку произилази само један закључак: Смаил-агина глава је пала под пушчаном ватром јаких, добро организованих и "сложних завјереника". А легенде и предања нека живе и нека сликовитим казивањима доприносе оживљавању и расвјетљавњу овог знаменитог догађаја.

Смаил-агину војску су растјерали Дробњаци, Ускоци и Морачани убивши седамдесет пет Турака. Смаил-агину главу је посјекао Ускок Мирко Алексић, кнез села Малинско и однио је на Цетиње владици Раду, коме су Дробњаци Новица Церовић, Мушо Церовић, Милић Томић, Шујо Караџић и Радојица Вилотијевић донијели Смаил-агино оружје и сат и довели Смаил-агине коње. Владика Раде је ове трофеје задржао код себе, осим Смаил-агиног сата, који је дао Новици Церовићу. Новицу је тада поставио за сенатора, а доносиоце је лијепо дочекао и даривао.

Послије Смаил-агине погибије херцеговачки везир Али-паша Сточевић пише, 18. октобра 1840. године, владици Раду да су се Брђани и Морачани удружили са дробњачким Ускоцима и "на божију вјеру у цар-ску земљу побили толико Турака и сувише царскога капиџибашу и гатачког муселима у своме зијамету, по ноћи, с пријеваром. И што је дивно чути, посјекоше његову главу и теби је за велики дар донијеше, како ће бити навидовна рана свакоме муслиману и правом раји. Ти се прођи рђавије људи и те рђаве људе пошаљи ми у Мостар да им се суди по шеријату".

Херцеговачки Турци су због ове погибије били огорчени на Дробњаке и тражили су брзу и ефикасну освету. Стога Али-паша скупи по Херцеговини војску од око три хиљаде пушака, а босански везир му посла у помоћ око шест стотина људи. Та војска, под командом Хасан-бега Ресулбеговића, удари на Дробњак и сукоби се с Дробњацима, којима је дошло у помоћ нешто Морачана и Бјелопавлића, код Борове главе, у Тушињи, 21. октобра 1840. године. Дробњаци, Морачани и Бјелопавлићи били су разбијени и морали су се повући у Морачу, оставивши на бојишту стодвадесет мртвих својих људи којима Турци одсјекоше главе и њима окитише Смаил-агин гроб у Липнику. Међу погинулима је било тридесет Дробњака. Дробњак Турци попале и опустоше, па се повуку, да не би у њему дочекали сурову дробњачку зиму, а Дробњаци се почеше враћати на своја згаришта.

***

Трећи дан послије Смаил-агине погибије жена попа Томића, кума агина, "извадила је агу из земље, узела иглу и конац те га свега ушила, јер је сав исјечен био, потом га упртила на рамена и однијела (без главе) фамилији код које је била обдарена" .

По предању, попадија, мајка јединца Томића који је био заточен у турском затвору, ишла је по свој прилици у Херцеговину - Липник, код фамилије Ченгића у намјери да спасе јединца сина и извади га из затвора.

Када је позвана послије убиства Смаил-агина да одговара за преношење агина тијела, отишла је на Цетиње и стала пред владику онако стасита, лијепа, пркосна.

"Како ти као једна попадија да упртиш турску тјелесину?", питао је владика.

Она му одговори не обарајући поглед: "Господару, у роду немам брата, а ни сина осим једнога Теша. Задесио се у Мостару на науке када је ага погинуо. Помислила сам, кад би ми Турци заклали Теша, онда ми није стало за ову твоју кућу, ни за ону Павловића у Русији; ма и сунце престане да грије!"

Владика је разумео њену материнску љубав и опростио јој је.

На самрти позвали су попа да јој очита "опроштајно слово". Како поп није дошао на њену молбу, она је, обраћајући се попу, помало смркнута лица, рекла, да "још не мније мријети". Зато је поп и почео околишити, говорећи јој неким побожним и тихим гласом "да смо сви у божјим рукама, и да нам се не зна судњи час" и када ћемо бити позвани на онај свијет. Као побожну жену и мајку поп је упитао, да ли у овом самртном часу може да каже "да ли свима опрашта", ако је неко учинио гријех према њој. "Нека је свима просто", - кратко је одговорила попадија. У намјери да уђе у тајне њеног живота, које се у оваквим часовима исповиједају и да са њом почне онакав разговор, поп је упитао: "Реци ми онога ти свијета, чега ти је најжалије". Али је болесница, на овај благи упит "светог оца" жустро одговорила: "Кад ме закле попо онијем свијетом, онога ми и овога свијета, најжалије ми је овога", - рече то као у некој журби и прекиде са попом сваки даљи разговор.

Тако је, стицајем ратних околности, Смаил-агина глава отишла на Цетиње, право у Његошеве осветничке руке, да би нашла свој смирај ту, поред многих паша и турских великодостојника, који су у освајачким походима, неријетко налазили свој ратни и животни крај на овим слободарским ратним поприштима, док је тијело самог Смаил-аге, опет стицајем разних околности, однијето са Мљетичка, гдје су га завјереници били похранили у херцеговачки Липник, у коме су дуго владали и столовали истакнути турски челници, Смаил-агини Ченгићи.
* Из књиге: Стојан Караџић, Вук Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њи- хово поријекло, 2. измијењено и доп. издање, Београд 1997,237-289.