Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip


 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |




Veliku zahvalnost dugujemo priređivačima ove knjige, gospodi Draganu Kujoviću i Marijanu Mašu Miljiću, koji su nam omogućili da djelove ove knjige prikažemo u digitalnom obliku. Posebno se zahvaljujemo gospodinu Draganu Kujoviću koji nam je poklonio i poslao ovu knjigu.

Драган Кујовић
Маријан Машо Миљић

БАН ЦРНОГОРСКИ
НОВИЦА ЦЕРОВИЋ




РИЈЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА

    У пантеону знаменитих Црногораца Новици Церовићу несумњиво припада истакнуто мјесто. Најзнаменитији је Дробњак у дугој повјесници свога племена.
    По начелима знаменитости, важности, историјске величине и славе, корисности и гласовитости, улоге и мисије - по доприносу својим животом и дјелом олтару црногорске слободе, народу и држави - војвода, сенатор и једини бан црногорски, Новица Церовић спада међу најзнаменитије Црногорце свога доба.
    У памћењу Црне Горе и народа црногорског, бан Ноко, како су га из поштовања и милоште звали, достојан је највишег помена. Он је, још за живота стекао на то право у своме народу, колико својим животом и радом толико и величином имена у ореолу славе.
    У овој и наредној години пада двоструки јубилеј везан за изузетну историјску личност војводе, сенатора и бана Новице Церовића: двјестагодишњица рођења и стодвадесетогодишњица смрти.
    Рођен у доба Петра I Светог, утемељитеља црногорске националне државе, великог државника и дипломате, пророка и војсковође, законописца и законодавца, у вријеме његовог рата с Наполеоновом војском у Боки и Далмацији, у јеку Карађорђеве буне, годину дана након великог дробњачког одметања, у часу доласка војводе Станка Стијепова Петровића у кућу Церовића, крунисаног судбинским побратимством између домаћина попа Милутина и госта војводе његушког и успостављањем црногорске власти у тим пограничним крајевима, стасавао је Новица, након очеве погибије и мајчине смрти, између жестоких отоманских одмазди, уз своје огорелиште. Духовно је одрастао у вријеме Петра II Петровића Његоша, само седам година од себе млађег господара. Постао је његова најповјерљивија личност за цијелу турску Херцеговину, војвода, сенатор у Владичином Правитељствујушчем сенату, правитељству црногорском, а након подвига на Мљетичку, 1840. године, вољом земаљског господара именован за почасног бана црногорског. Та почасна титула није дробњачком војводи припала нимало случајно: он је витешки заслужио и часно носио под управом три господара, оправдао својим животом и радом, јунаштвом и чојством, а посебно истрајном и досљедном оданошћу према држави у чије саздање је уградио и себе и своје дјело.
    Књазу Данилу Новица Церовић је био крути ослонац и у рату и у миру, као и његовом насљеднику Николи Мирковом, унуку војводе Станка Стијепова. На почетку владавине посљедњег господара из дома Петровић - Његош, бан Церовић је доприносио не само својим војничким искуством него и мудрошћу. У Вељем рату 1876-78. био је, у свим биткама, у књажевом Главном штабу као савјетодавац и морални ослонац. Стари сенатор и војсковођа је, као актер свих догађаја, преко пет деценија био у активној служби црногорске државе, као заступник свога краја и општенародни ауторитет њеном ширењу и независности, слави црногорског оружја и имена.
     Свјесни величине, значаја и доприноса бана, војводе и сенатора Новице Церовића у црногорској историји, народу и држави, приређивачи ове замашне књиге су жељели не само да изнова подсјете на његову изузетну личност него и да томе подсјећању дају неку трајнију форму.
     Око врло занимљивог штива романсиране биографије Новице Церовића образоване Анице Шаулић, која је, очито, била фасцинирана његовом личношћу, које смо жељели засебно да публикујемо, полако је настајала и развијала се замисао за ову књигу, као осмишљени зборник или моралну споменицу у част Војводине историјске величине и славе, с дистанце од два вијека од његовог рођења и дванаест деценија од смрти.
     У обликовању наше идеје значајно нам је помогао господин Миро Вуксановић, познати књижевник и директор Библиотеке Матице српске, који је са својим сарадницима сачинио Зборник одабраних прилога за биографију Новице Церовића, као поклон Музеју у Војводиној кући, у Тушињи.
     Тако се наша замисао све више уобличавала, постајала концепцијски утемељенија и садржајнија, док није добила коначну форму и структуру, оваплоћене у овој књизи, коју предајемо у руке читаоцу и суду јавности, свјесни да, као и у свему, постоји више могућности и начина, ентелехија, да се склопи књига о бану црногорском, војводи и сенатору, војсковођи, паметару, човјеку - Новици Церовићу. Ово је наш избор.
     Црна Гора, на жалост, још увијек нема поменик или албум знаменитих Црногораца и других својих знаменитих и знаменитијих личности, што су одавно неки аутори из нашег окружења, по неком балканском праву, користили и користе, уносећи их у своје албуме и пантеоне, иако нијесу имали никакав видљиви, непосредан допринос њиховим националним повјесницама. Али таква посвајања нијесу изузетак, већ правило на нашим хајдучким просторима.
     Цјелина књиге Бан црногорски Новица Церовић саздана је од петнаестак конститутивних сегмената, компонованих по тематском, хронолошком или комбинованом принципу, уз коришћење научног апарата и неопходних стручних и приређивачких напомена.
     Као пролегомену за цијелу књигу посебно смо издвојили надахнуту бесједу Мира Вуксановића, изговорену приликом откривања бисте бана Нока на Боану, 04. 11. 1995. године. Засебно, и прво, поглавље чине текстови Новичиних савременика, настали у другој половини 19. вијека, док сљедеће поглавље припада ауторима који су о њему писали у 20. вијеку. Градивно - синтетичко језгро нашег избора чини романсирана биографија војводе Новице Церовића, коју је, под уредништвом Михаила Лалића, као ваљано штиво Анице Шаулић, умне дробњачке снахе, објавио београдски "Нолит" сада већ далеке 1959. године. Уз овај тежишни текст уврстили смо надахнути есеј Ника Мартиновића, као савремени осврт на поменути роман - повјесницу Црне Горе 19. вијека, сагледану кроз историјску личност дробњачког војводе.
     Бројне приче и анегдоте чувају народно предање о Новици Церовићу, опјеваном у народном епском и умјетничком пјесништву. Као што "још не знате", како би рекао Новичин господар и пријатељ владика Раде, "што сте урадили док чујете од вјешта гуслара", тако ни свођење животних биланса и афирмисање смисла појединачног живота, пред олтаром слободе, у класичној Црној Гори, поготово у вијеку који је црногорски бан покрио својим годинама, није било занимљиво без тужбалица, одабраних и уцвијељених тужилица, сестара и снаха, одива црногорских.
     У наш избор уврштена су и публикована документа која се односе на војводу, сенатора и почасног бана Нока, његова писма, углавном из времена књаза Данила, извјештаје Сенату и пресуде које је изрицао док се налазио на војним, управним и судским дужностима.
При крају књиге, дати су некролози, настали на вијест о смрти Гласитог Дробњака, Новице Церовића, објављени у ондашњој црногорској и југословенској штампи.
     Енциклопедијске јединице, као мјера научног суда, потврђују историјски и друштвени значај, улогу и допринос Новице Церовића у своме добу, укупној црногорској историјској, духовној и државно-правној баштини.
     Иако је бан Ноко, или Hово, како га је Његош звао, био изразита индивидуалност, уврстили смо и текст о Церовићима у Тушињи, дробњачком братству које је изњедрило највећу личност у историји дурмиторског краја, као оквир у коме се успоставља самјерљивост између општег, посебног и појединачног. Дубину и сложеност тога односа на неки начин истиче родословна таблица коју је сачинио Јован Радивојев Церовић.
     На крају главног дијела свога избора дали смо своје завршно слово о бану Новици Церовићу. Такође, потрудили смо се, да би књига била доступнија и кориснија читаоцима, да урадимо именски и географски регистар.
     Жељели смо да наше прегнуће буде и занимљиво и корисно, да има не само друштвену оправданост него и научни смисао и вриједност. Надамо се да смо у томе, у знатној мјери, успјели.
     С друге стране, нашу замисао смо, прије свега, реализовали захваљујући издавачу "Графо Црна Гора ", који је имао разумијевања за наш пројекат, али и воље да подржи наш рад, вјерујући да се ради ако не о издавачком подухвату а оно бар о испуњењу дуга према једној изузетној личности из црногорске прошлости (иако је то превасходна обавеза одговарајућих институција), исказујући тако пијетет према животу и дјелу, величини и слави инокосног црногорског бана, знаменитог војводе, праведног и брижног сенатора Новице Церовића.
     Такође, наш издавач, који много полаже и на изглед и љепоту књиге, заложио се са своје стране да овај зборник, бану Ноку у част, обогати фото-документационим прилозима како портретима његових савременика, тако и снимцима експоната из његове куће-музеја, фотографијама Дробњака, историјских кота и споменика културе.
     Да напоменемо, заступљеним текстовима сачувана је и изворност и језичка аутентичност. Све наше интервенције у вези са њима су техничког и стручног карактера. Извјесна прилагођавања наслова анегдота била су неопходна. Иако смо настојали да ублажимо објективна, неминовна понављања, пошто су сви текстови везани за основну тему - живот и дјело Новице Церовића, у томе смо само дјелимично успјели. Уосталом, неизбјежна понављања, општа мјеста, у оваквим изборима не морају се сматрати само манама, већ више као лајт-мотиви у контрапункту различитости.
     Захваљујемо свима који су на било који начин допринијели квалитету и љепоти ове књиге.
     Захвалност изражавамо књижевнику Миру Вуксановићу, Војводиним потомцима, у његовој кули у Тушињи, на љубазности и разумијевању при сакупљању документације, рецензентима проф. др Браниславу Ковачевићу и мр Јасмини Ђорђевић на корисним савјетима, а госпођи Соњи Шушањ на компјутерској и техничкој припреми и обради текстова и књиге у цјелини, као и директору издавачке куће "Графо Црна Гора", Мијодрагу Кују Нововићу што је истрајао на овако замашном али вриједном прегнућу.

Драган Кујовић
Маријан Машо Миљић

БАН
ВОЈВОДА
И
СЕНАТОР
НОВИЦА ЦЕРОВИЋ


Миро Вуксановић
ЈЕДАН ЈЕ НОВИЦА ЦЕРОВИЋ

Владика Петар Први, црногорски господар, упутио је, са Цетиња, војводу Станка Стијепова, из Његуша, Петровића, да оде у Морачу, успостави у њој судску власт, и дао му пратњу колика је и потребна када се иде у пограничне крајеве, још званично не дате Црној Гори. Војвода Петровић, са шездесет Црногораца, одморио је на горњоморачкој планини, на међи са Ускоцима, на помол Дробњаку. Ту, на Јаворју, из дробњачке Тушиње, онда под турским заптом, дошао му је прото Милутин Церовић, син војводе Рада, унук мудрог војводе Николице, потомак војводе Секула... (и да више не набрајамо, јер се у братству Церовића множе имена са истим звањима, у дугом низу, као и у свакој кући која је била првачка). Поп Милутин се, у ризичном часу, побратимио са војводом Петровићем и одвео га у Тушињу, на конак и част, како приличи, и домаћину и госту. У дубокој ноћи жене су ухватиле муштулук. Попу се родио син. Имао је само кћери, четири једну за другом. Војвода с Његуша, на поласку, послије шенлучења, отишао је да види новорођенче, ставио дукат на лучац од колијевке и рекао: "Ови he све своје старе осветити!" То је било 27. октобра 1806. године. Тада је Видосава, родом од Стијеповића из Комарнице, од Ћировића, родила Новицу Церовића, проти јединца.

У овој смисленици, добро упамћеној и више пута објављеној, хоћемо да нађемо кључ којим бисмо барем одшкринули причу о црногорском војводи и сенатору, коме је и то мало било па су му дали почасну титулу, као никоме у његово доба, и звали га тепањем - бан Ноко. Нијесмо, дакле, случајно поменули, одмах, на почетку, Петровиће и Церовиће. Оба братства, са истим крсним именом, давно су, у петнаестом вијеку, како предање каже, из Босне, од Травника, гдје су стигли послије Косова, у Херцеговину кренула, по доласку Турака и пада Босне, да на своју вјеру не би похулили, а недуго затим, Петровићи населили Његуше, а Церовићи Дробњак, на кратко у Тимар, па за вазда у Тушињу. Њихово заједничко поријекло, што је и Његош посвједочио, у једном писму паши Скопљаку, нико није толико обновио и учврстио као што је то учинио Новица Церовић, не причом и легендом, но својим животним чином. И они што површно знају црногорску и херцеговачку историју, чули су, кроз стихове Вукових народних пјесама и Мажуранића, да је остварено пророчанство Станка Стијепова - оно да се родио осветник - и памте да је Новица, на Мљетичак, са дробњачким, ускочким и морачким првацима, Караџићем, Маловићем, Алексићем, Кршикапом, Радовићем..., домамио, довео у ступицу, задриглог гатачког заптију, на ледину у Дробњак - чије је име, по предању, и настало од турских просутих цријева давнашњег паше сарајевског и још паша седморице касније - спремио му крвави конак, на имања Жугића, гдје је Миркова сабља одрубила главу Смаил-аге Ченгића, па су је, из истих стопа, одабрани однијели на Цетиње, на дар Његошу, са свим што је наузочас, по своју главу, донио, осим "шешане" коју је узео Петар Кршикапа и то животом платио, по наредби истог Господара, и пјесника, који је к небу бацао агину главу, на руке је дочекујући, и срећан подвикивао: "Дође ли ми дође, Смаил-ага!" Тако је Његош радио, јер без његовог наума не би онако ни било, пошто је коју годину раније, на Граховцу, исти ага од Липника посјекао девет Петровића, и Владичина брата Јока, па је и стога повјерио Новици да са људима његовог кова донесе поклон што се, како рекосмо, и обистинило.

А Новица је имао још кога осветити. Турци су убили војводу Церовића, Сима Секулова, па војводу Ђура Симова, па војводу Рада са два му брата, проту Марка и Станка, и још, што га је највише пекло, и највише на опасан пут водило, дозвали проту Милутина, у Пљевља, 1813. године, да га због дробњачких буна, окупљања Ускока на својим имањима, отимања харача, псовања дина и Мухамеда, на пријеки суд изведу, над камено корито под чесмом и ту му одвоје труп, знајући да су тако уклонили утицајног свештеника који се пркосно састајао и братимио са његушким војводама. Али, послије Мљетичка, убиства Смаил-аге и његове моћне ордије, што је међашни догађај за потпуно ослобађање дурмиторског краја, спојиле су се испуњене жеље и Петровића и Церовића и, разумије се, свих који су се под православним крстом освијестили и који су од липничких и свих турбанских, силника стрецали.

Наша прича, која настаје на стогодишњицу смрти и пред 190. годишњицу рођења Новице Церовића, на 155 година од освете на Мљетичку, само покушава да подсјети, да опомене, да се не заборави, да се у кошмару који нам јесте не затури име Новице Церовића, дурмиторског ослободиоца, државника, опрезног јунака, добронамјерника чији смо дужници, јер изгледа нијесмо сви спремни да признамо каквог смо поносника имали. Уколико се не загрцнемо, ако нам срећном руком ријеч пође, најбоље he се све то огледнути у причи о његовом животу и његовој мудрости која ће и нас надживјети. Зато би се ваљало вратити онамо одакле смо овим казивањем кренули. Видјеће се, као на длану, и у голом набрајању чињеница од дјетињства до вјечног починка под бијелим каменом у тушињској цркви, како се све посрећило знаменитом Дробњаку Новици Церовићу.

Седам година је имао када му је Селмановић, у Пљевљима, онако сурово усмртио оца. Подизала га је очева стрина, безђетница Симана, отресита, рјечита и чоечна жена, под старатељском бригом стрица му Лазара. Послали су га у школу, у Жупски манастир, код попа Панта Ћука. Онамо је и старословенско и грчко писмо научио. Сестре су му се разудале: за Жугића, Вилотијевића, Шипчића и Полексића. Са десет година се камењем бранио од Турака. Као тек стасало момче умакао је пљеваљским мухамеданцима. Са осамнаест година постао је тушињски кнез. То звање му је препоруком Ђока Маловића, сестрића Вука Лопушине, у Липнику дао нико други но Смаил-ага Ченгић. Код њега је морао остати, скупљати харач, доносити пресуде, мирити завађене, оглашавати везирске поруке... Кући се вратио, похваљен за оданост. Чак му је исти муселим гатачки, пивски и дробњачки у кућу долазио, и не слутећи да се гости код свог крвника. Када су Ченгићи и остали, одмах послије Мљетичка, у јесен 1840. године, на Боровој глави, у бездушном налету, осрамоћени и кивни, седамдесет људи посјекли, међу њима седам Церовића, сву Тушињу ватром изгорели, Новичину кућу до темеља срушили, када је, тако, започела злогласна Дедагина година, достина Дробњака је у Морачу ускочило, с њима и Новица, а дјецу и жену Госпаву, од Тодоровића са Шипачна, склонио на Цетиње. Код фамилије је касније дошао, ту се настанио, имао звање војводе и сенатора црногорског и Обилићеву медаљу на прсима. Уз Његоша, који га је поштовао, у пратње на путовањима водио - у Дубровник, и у Италију гдје се пјесник Луче и Вијенца узалудно лијечио. На Цетињу се Новица срео и са Вуком Караџићем коме је народне пјесме, приче и изреке казивао, скупљао му штампане манастирске књиге и гледао како два Караџића, Вук и војвода Шујо, Тршићанин и Дробњак, рођачку жељу узимају. Његош му се повјеравао, у договорима, држао га уз кољено, до посљедњих ријечи што их је управо Новици рекао и на чијим рукама је умро. Новици је оставио аманет да се не преокрене његова потоња воља и да га, на господарском мјесту, замијени Данило Станков. У бирању првог црногорског књаза, када су се Петровићи двоумили, Новица је имао значајну улогу. И Данило је скинуо короту са Његошеве столице, у њој девет година био, предузимљив и амбициозан у реформи државе, али пакосан и необуздан...

Када је Омер-паша, први пут, на Црну Гору кренуо, Новица је дробњачке, пивске, ускочке, морачке, ровачке, жупске и херцеговачке чете уједињавао и предводио. Заједно са великим војводом Мирком Петровићем. Бранио је манастир у Жупи никшићкој, онај гдје је школу учио, и манастир Острог, у опсади остављен са педесетак друга, одакле је чудом успио да мошти Светог Василија изнесе и сакрије, на Орју Луку, код попа Бошковића. Од Књаза Данила је за награду добио дукате што их је до смрти чувао, од Књегиње црногорско одијело које му је било и укопно, али је, послије четрнаест година живљења на Цетињу, од Малог Зека увријеђен отишао и са породицом у конацима Морачког манастира пет година остао. Основао је прву школу у Морачи, 1854. године, а у њој су први учитељи били Новичини синови, Периша (касније умро млад у Београду) и Ђуро (потоњи војвода, министар и предсједник Великог суда). У Морачи је и прва Новичина жена сахрањена, ту се опет оженио, при пићу, Ружом Радована Меденице. Одлазио је на Сенат, још увијек као једини из крајева који нијесу били званично црногорски, пратио Књаза на путу по Далмацији и био на преносу Његошевих костију на Ловћен. Када су се Кучи побунили, на њих је, опет са војводом Мирком, водио црногорску војску, а у народу остала пјесма:

"Куд удара Петровићу Мирко,
Туд се црна пролијева крвца,
Кад удара Церовић Новица,
Туда јарко огријава сунце".

И ту се види колико је мудрости и вјештине у себи носио.

У доба велике граховске побједе, 1858. године, са Дурмиторцима и осталима, чувао је сјеверноисточне границе Црне Горе, удружио се са војводом Миљаном Вуковим, из Васојевића, па су заједно, на своју руку, без Књажевог одборења, Колашин са земљом поравнили, седам стотина Турака поубијали, а нејач пуштили. Обојица су од Књаза Данила добили затвор, а Црна Гора Ускоке и источни дио Дробњака, са Тушињом, гдје се, коначно, вратио, несрећан што читав дурмиторски крај није потпуно слободан, јер је баш он, пред војском, Пиву и Тару прелазио, утврђења на Ограђеници и другдје рушио, до Санџака доспијевао.

Чим је Лука Вукаловић херцеговачки устанак покренуо, Новица у буну упућује Пивљане, Језерце и Шаранце, још једном Омер-пашу дочекује, војничком вјештином, Фрању Јосипа, дипломатски, са Књазом у Котору, а обоје је примјерно радио.

Пред рат са Турском 1876-1878. године, послије којег је Црна Гора територијом удвостручена, Књаз Никола призива Новицу да и он, пред парадним збором црногорске војске, у којој су била и три његова сина и гласити командир Грубан Церовић на челу Дробњачког батаљона, пробраном ријечју и осоколи и опомене, као некад реченицом: "Да нас је мање јунака, а више мудрака, и на Косову би боље прошли"; или, у исто доба, када су Бјелопавлићи акнули на Сулејман-пашу, заклети да "сви јуначки изгину", Новица им је дотурио ријечи: "Тако, тако! Турци то и оће, да сви изгинете!" Иако у старости, а увијек уз Књаза Николу, двије ратне године, прошао је сва попришта и славио побједу на Вучјем долу. Свједочи Љуба Ненадовић како му се, пред битку, повјерио да га подилази страх, а Новица му преко трешњевог чибука одговорио: "Богоми и мене, ама не смијем никоме да кажем".

Свршетком рата и Берлинским конгресом на његовом крају, 1878. године, Новици су се оствариле његове најискреније ратничке и родољубиве жеље, јер су тада и Пива, и западни дио Дробњака и Језера, и Шаранци сједињени са слободном и међународно признатом Црном Гором. Бан Церовић је онда имао седамдесет и двије године богатог живота. Добио је пензију, педесет форинти мјесечно, и задовољан се смирио у Тушињи, гдје је раније, уз све остало, стару цркву, из немањићког доба - како је изнад њених врата уклесано - са Ускоцима обновио и озидао, 1863. године, а у Подмалинску, у манастиру, 1870. године, и школу отворио која је касније радила у Тушињи, а потом, и до данас, на Боану.

Послије свега, што је овдје само набрајачки, у пробраним знаковима поменуто, могао је искусни дурмиторски мудрац, у својој кули, разложно пребирати свих четрдесет година колико је уз три црногорска господара био, слушати како уз гусле његово име одлијеже, читати о себи стихове и приче што су их писци, ратни дописници (наши и страни), хроничари и историчари сложили, сјећати се како је умношћу помогао да Богишићев имовински законик црногорски буде чувен, могао је, ето, још онолико година колико их је имао када је постао кнез, на миру пребрајати највећа црногорска одликовања, са онима што их је добио од руског и аустријског цара, од турског султана, све тако, и ко he рећи како још, до Божића 1895. године, када је отишао у цркву, одслушао службу, пред дверима испалио двије леденице, наздравио чашом своје шљивовице, и отишао у собу која је и данас као онда, из које више није излазио, у којој је на Савин дан, један вијек далек од нас, у предсмртном часу последње ријечи изговарао и од свога сина - а имао је, са двије жене, једанаест синова и десет кћери - од војводе Ђура спокојан чуо да је потомака оставио сто двадесет и шест душа!

Народном вољом одређено је мјесто Новичиног вјечног починка, у тушињској цркви, десно од улаза, гдје су четири свештеника и његов син, цетињски архимандрит Милутин, опијело са појањем и молитвама окончали, а лелекачи и тужилице се грабили ко he га боље окитити. Тада су се Церовићи ћутњом зарекли да са именом Новица више никога неће крстити у својем братству. Знали су оно што и данас знамо: један је Новица Церовић!*


Бесједа Мира Вуксановића, поводом откривања бисте Новице Церовића, у Боану 4. новембра 1995. године - уз стогодишњицу смрти и 190. годишњицу војводина рођења.

 

САВРЕМЕНИЦИ
О
НОВИЦИ ЦЕРОВИЋУ

Savo Martinović

NOVICA CEROVIĆ
(Životopisna crta)

Upoznati narod s njegovimi junaci, dičnimi rodoljubi i osvetnici, dužnost je svakomu, koj god to može i umije, i ja ću s toga kazati koju malenu kiticu o jednom hrabrom junaku i osvetniku vjere i otačbine, a to je Hercegovac Novica Cerović, sin popa Milutina, rodjen u selu Tušini, blizu planine Durmitora a još bliže vode Bukovice.

Toga rodoljuba slavno ime ja sam stanujući u Crnojgori i prije čuo, ali ga niesam lično poznavao do g. 1840., kadno pronese sa svojimi vitezovi hercego- vačkimi glavu Smailage Čengića s Gadskoga i drugieh glava sedamdeset i četiri i dva hata Smailova t. j. Brnjaša i Gavrana, s kojima je krvnik taj mnogu biednu raju pogazio. Onda donese Novica sa svojimi drugovi glave na cetinjsko polje i darova svomu gospodaru vladici Petru II dva Smailova hata i Smailovu krvoločnu sablju i cielu njegovu odoru. Tu tader mnoge zapoznadoh ali osobito tri odvažna junaka t. j. Novicu, vojvodu Šuja Karadžića staroga i Mirka Aleksića; ti donješe tri najvažnije glave izmedju svieh aga, koji bjehu na Mletičku posječeni. Mirko Aleksić donese glavu Smailage Čengića, vojvoda Šujo Karadžić donese glavu Karimančehaje a Novica Cerović glavu efendikadije iz Pjevalja.

Dobro vladika dočeka junake i osvetnike i reče četovodji Novici: "Baš ti hvala pile od sokola, er se sjeti starca baba svoga, kojega ti Turci pogubiše i na muke mu dušu iztrgoše. Ti pokupi jato sokolova i osveti sirotinju raju i osveti moje rane ljute, moju braću sive sokolove, slavit će te moja gora Crna i prostrana sva Hercegovina pa i druge redom banovine; slavit ćeš se do sudnoga danka i dok traje glasita junaka". A vojvodi Šuju nadostavi: "Mrki vuče Karadžiću Šujo! zar niesi starce ostarao, kad si davno boja započeo; kad sa srbskim Gjorgjem vojevao i mnoge si glave odsiecao; desnica ti nije ostarala, kad posječe Karimančehaju, ti osveti vojvodu Stojana, otca tvoga hrabroga viteza, što ga Skopljak-paša pogubio, zašto Gjorgjem u pomoći podje i odmetnu svu Hercegovinu. Starce Šujo, ostani vojvoda, vojvodstvo ti danas potvrdjivam, a Novica, dična perjanica, tebe stavljam za senata moga". Onda se obrati k Mirku i reče: Hrabri Mirko, moj sokole sivi, sjala ti se puška djeverdana ko danica medju zvijezdama, na dušmana t' vatru prihvatila, što smjerio, vazda pogodio, kako-no si agu pogodio u povije medju oči dvije te mu slomi čelo pod sarukom. Vazda nožem odsjecao glave, kao što si Smailovu glavu, evo tebi hrabri sokoliću dvije puške od suhoga zlata, da se dičiš na krajini ljutoj, evo tebi i kolajna zlatna, junaci ju nose izpod vrata". Ujedno dade zlatne kolajne Novici i Šuji a ostalim, koj je zašto bio.

Na cetinjskom polju ugledah ja prvi put junačkoga Novicu, i kako mi ondašnji svaki vojnik ostade u srdcu, osobito mi omili Novica. Pa i kako mi neće da bude takvi junak i rodoljub mio, o kom sam prije čuo da je prevrnuo sve svoje bogatstvo i marnu, za vjeru, slobodu te obranu siromašne domovine; a poslie sam njegovo bogatstvo i imuć sam očima pregledao; tu nije što malo, jer bi mogle i stotine kuća od onoga živjeti nekmoli on sam. Taj Novica da je htio kao njeki slabi ljudi, koji se nalaze na mnogih mjestih, mogaše živjeti sa Smailagom Čengićem u prijateljstvu i da nigda harača nedaje, ma da još ima i u Smaila novaca, što bi mu ih Smailaga darovao, samo da bude agi na ruku, da guši jadnu raju kao što je hotio njeki izdajica Branković Gjoko Malović, s prijateljstva, u kom je živio sa Smailagom. Nehtjede rodoljubni Novica primati turske darove, no ga zabolje nepravda Smailova pak hrabri junak skupi družbu, i darova Smaila i njegove age, a darovi crvenimi benješi povrh glave do zelene trave a to je ona krv, koja je potekla na Mletičku na livadu Barirovića.

Mažuranić u svojoj prekrasnoj pjesmi, što ju je visokoumno spjevao za Novicu i njegovu četu, naznačuje, daje Novica Turčin bio, ali to je pjesnik valjda zato učinio, da ga uzmogne onim divnim prizorom na Morači hladnoj pokrstiti kako da se više mahne od ljubavi turske i turskih darova; nu tim je veleumni pjesnik gadjajuć Novicu hotio da pogodi svakoga krštenoga na jugu Slavena, da se okani turstva a primi sv. krsta i prosvjete. Suviše kaže Mažuranić, daje Novica poginuo, ali Novica je iza one pobjede još mnoge druge održao i junačtva mnoga pokazao, a i danas je hvala Bogu kao senat u Tušini, na svojoj starini živ i u dobru zdraviju, nebi ga mogla kola vući.

Novica se odlikova kao senat pod vladikom a i poslie pod knezom Danilom kao visokoumni sudnik; on je s vladikom oblazio mnoge tudje države i može se o njem reći, daje zavirio u izobraženost a milokrvna daje srdca i poštena čela. A odlikova se i junačtvom pod knezom Danilom proti Omerpaši 1851. i 1852. god. Kad se bude govorilo o bitki župskoj manastira sv. Luke i o bitki pod Ostrogom kod sv. Vasilije, morat će se spominjati ime slavnoga Novice, kao što je spomenuto u 5. knj. Vukovih pjesama i u životopisu vojvode Mirka Petrovića u "Dragoljubu" br. 32. pr. g.

Župski manastir i ciela sela bijahu u rukuh turskih, spadahu k prigradu nikšićkomu; grad od njih zahtievaše danak. Knez Danilo posla u taj manastir svojega rodjaka Krca Petrovića; Krco zakrajini i odbi Turke od nikšićke Župe. Toga dogadjaja pogazi i osvoji knez Danilo s Crnogorci grad Žabjak i držaše ga pod svojom rukom šest nedjelja; no mu neizpade za rukom; jer dobiv zapovjed od ruskoga cara Nikole, da se makne i ostavi Žabjak, knez dodje na Cetinje a bojeći se, da mu Turci neučine osvetu na Župu i neotmu ju, posla onamo vojvodu Mirka i svoga senata Novicu Cerovića, kapetana Pera Petrovića, brata Krcova i ostalih dvadeset momaka, medju kojimi sam i ja bio. Dodjosmo na badnji dan u manastir župski: za carsku vojsku niti tko zboraše niti se komu sanjaše, no samo da se držimo naprema Hercegovini.

Iste večeri, kad smo onamo došli, dodju i nizami turski njih do 30.000 u nikšićki grad i pred njimi tri paše Reizpaša, Arappaša i Smailpaša; taj glas vojvodi Mirku i nam nebijaše po volji, jerbo se za cielo nadasmo sutradan, da će nas vojska prije zore obkoliti i žive pohvatati. Mirko dade zapovjed kaludjeru Dimitriji, da podrani rano i da otvori crkvu, da svrši božanstvenu liturgiju na božić i da se pricestimo, er se nadamo umrieti. I tako bilo svršeno. Rano poranismo na okolo dvorišta čekajući Turke, ali oni taj dan neudriše. Vojvoda Mirko u jutro razpisa knjige po državi u Plješivce, u Rovce i u Bjelopavliće na tri kapetana i dodje k nam 700 vojske na sv. Stjepana i taj dan njeka župska sela digosmo, uzesmo im marhu i pokućstvo i povedosmo sobom ljude iz onih sela, što su najbliže grada nikšićkoga, a kuće popalismo, da se nepredadu Turčinu. Skupismo ih sve u polju župskom kod braće njihove. Sjutra dan udariše Turci na selo Brsansko, koje je blizu nikšićkoga grada. Mirko i Novica odprave sve vojnike u susret Turkom, samo ostave sobom u manastiru nas, koji smo došli s Cetinja. Tamo se poklaše, kako dolikuje hrabroj momčadi, s Arappašom i njegovom vojskom, ništa manjom od 12.000, ali 700 Crnogoraca održa slavni mejdan; mnoge glave turske posjekoše i Turke suzbiše, i donješe glave svojemu vodji Mirku kod manastira. Turski barjak sav od svile i žežene srme donese župjanin Turčin Peković i donese glavu hrabroga arnautskoga barjaktara Tosačkoga. Naša se vojska s malim gubitkom a velikom slavom vrati, samo tri što su poginula a jedno petdeset ih je bilo ranjeno. Mi načinismo veselje maškuli (mužari) i puškami; vojnici radostni kazivahu, kako su Turke predobili, da im više neće na um pasti, da s nami vojuju. Odgovaraju vojvoda Mirko i Novica: Ne, ne doista, kad ste ih tako pozdravili niti će vojevat više barem pred ovaj gjurgjev dan, no će vojska počivat u nikšićih. U tom odgovorih ja: da mi moju glavu posiečete, ako nedodju Turci sjutra na nas i nedohvate se rukama za naš zid od dvora manastirskoga. Vojvoda Mirko i Novica počeše mi se rugati a š njimi i mnogi vojnici. Ja žalostan. Pošli smo večerat i poslie legli u sobah po 10 i po 20 u jednoj sobi. Kad na ponoći, drma njetko na vrata i zove imenom Sava Matova. Ja sam se digao i pustio ga u sobu. Zapovjed je od Mirka i Novice da podješ k njima. Odoh na zapovjed kao po pravu mladji. Njih nadjoh, gdje piju kavu i rekoh: nieste spavali? Odgovara vojvoda Mirko: "Neda mi se spavat, tvoja me ona rieč pretovari, pa se bojim, da se nedogodi". Ja mu odgovorih: Ja ti ju i sad opetujem i bit će istina. U tom rekoše mi: Bi li se pouzdao, da ti damo dva druga da podješ na čas u ponoći u polje nikšićko i da pregledaš vojsku tursku, je li je koliko i možemo li im se održati". Ja sam zapovjed primio i poslušno otišao u isti čas s jednim župljaninom, hrabrim vitezom Turom Šćepanovim i s Ivom Vrbicom, bratučedom Mirkovim. Vojsku smo pregledali do zore i u zoru jednak smo se krenuli i mi i vojska na Župu i došli smo i kazali, da ima vojske sila; nu ipak medju vojskom kazasmo, da ćemo se održati i mejdan zadobiti. U tom mene odvedoše vojvoda Mirko i Novica i upitaše me, da im po istini kažem: možemo li se usudit, da dočekamo Turke. Rekoh im ovako: Hoćemo ih čekati i hoćemo doista mrijet, jerbo je vojske kao lišća i trave, no nemojte medju vojskom toga pokazati, da barem više svladamo, dokle poginemo; a bježat nemožemo, jer smo zaobkoljeni. I u tom našem razgovoru Turci se pomoliše blizu nas, da bi ih puška mogla dobaciti. Nemasmo se kad urediti, ali 300 m. poslasmo izvan dvorišta pri strani u šumu, a 400 ostasmo u dvorištu. Turci se primakoše, pred njima iz Nikšića hadjajlija Verizović i zove glasom Krca Petrovića. Krco mu odgovori. Turčin mu naziva: dobro jutro, a Krco mu primi. Reče mu Turčin: Čekaj mi se, evo nas. Krco mu odgovara: Evo i nas Crnogoraca, nego hodi hadjajlijo, da si nekoljemo vojske, nu ja i ti da Župu podielimo na oštra vodja (sablje), pa tko dobije, bila mu čestita". - Turčin nehtjede, no mu vojska napred ide. Evo ti hrabroga Novice, gdje zamoli vojvodu Mirka, da izda zapovjed vojnikom, neka nitko puškom negodi prije Novice. I tako Mirko zaustavi svakoga vojnika. Ide turska vojska kao oblak k nam, nepuče puška ni od njih ni od nas; potače Turčin jednoga Gavrana pred vojskom i nosi barjak na konju, upali hrabri Novica šišanom (puškom Sarajlijom) pade Turčin niz konja i ovaj ga odvuče za sobom. To je prva puška okrvavila. Tader namah puče i od Turaka i od nas, neznade se broja. Turci nas okoliše sa svih strana, one naše, koji su bili pri strani, turski plotuni sprama njih uhvatiše medju sobom, oni se brane i padaju Turci, no plotuni se primiču, da ih sklope; oni k nam nemogoše doći, nego uzmakoše na stranu, a kad su došli na vrh strane, srete ih turska vojska spried izza brda, udari im na čelo i tu pogibe hrabri vitez barjaktar Pero Filipov Kustodija s Njeguša samtreći; s tom vojskom našom zapovjedaše brat Krcov Pero Petrović. Turci ih odbiše uz planinu i neznadoše jedan za drugoga, pak sva vojska i izza brda i s polja obkoli nas i biju sa svake strane i dohvatiše ni (nas) se rukama za dvorištna vrata. Kolju Crnogorci kao mrki vukovi, Mirko jaše na Gavranu sa sabljom u ruci i sokoli na junačtvo, tako isto i Novica. Padahu Turci po tri mrtvi jedan na drugoga ali nepomaga; prinješe topove su četiri strane, slomiše ni (nam) kubu od crkve i vas krov od kuća i počeše već i zidove rušiti. Ginu Turci ali nepomaga; tu dan i noć od našega družtva niti tko sjede niti tko hljeba jede, niti tko vode pije niti je pušta, niti bješe kolje (vremena). A kad bi u zoru, reče vojvoda Mirko: Otvorimo vrata od dvorišta pak u Turke što Bog da, ako tkogod preteče od nas. Nehoće Novica nikako no da se tu umre. I Novica posla jednoga perjanika po mene da dodjem k njemu i Mirku, nebih li Mirka zaustavio, da tu umremo. Ja sam došo k njima i Mirku reko: Moramo da umremo ovdje. I tako je bilo u dva puta do zore. A Mirko ni (nam) reče: Moja braćo! bolje je, ako odovlen živi iziđemo, nego da ovdjen poginemo, erbo kad poginemo ovdjen, drugih pobjeda nemožemo zadobiti, a Turaka je dosta, imati ćemo se kada š njimi boriti. Sto ćemo braniti? Crkvu ni (nam) slomiše topovi, a kuće ni (nam) srušiše a praha ni (nam) nesta, nego u Turke pa što Bog da".

Tako i uradismo u zoru i njekako dad ne ni (nam) se sreća te se s malim gubitkom izmedju Turaka spasismo. Mrtve i ranjene unjesmo na konjih i na ledjih; neosta nitko u dvorištu do jedne babe, imaše više od 86 godina, nemogaše ni na štap. Turci, kad prož njih prodriesmo, keisaše (udariše napred) u manastir i čudnu osvetu učiniše: posjekoše onu babu na sried dvorišta i darovaše glavu njezinu paši. Naši vojnici izmakoše uzza stranu, a sam Novica samnom osta izza dvorišta pod jednom šljivom pri strani. Tu vidjeh, koli je hrabar duh u Novice; nehtjede ostaviti konja, dar Danilov, da mu ga Turci jašu, nego hćaše kod njega da se posječe; pa da nebi mene, bio bi se posjekao Novica a konja bi mu bili uhvatili Turci; nu ja sam mu Gavrana izvuko na brdo, kud se nije nikada ni koza mogla uzpeti a nekmo li konj. I tako smo se spasili i ja i Novica i stigli vojsku i došli u Oštrog.

II

Župski narod jadan i žalostan: žene, djeca, starci, čobani, vojnici i marha pobjegoše u planinu, a kuće im ostadoše pune svakoga živeža i blaga; Turci, što bijaše za odnieti, odnješe, a kuće popališe. I sad mi se srdce ciepa, kad pomislim na onu žalost, koju sam vidio svojima očima; gledah ženu, gdje nosi po troje djece o vratu i na rukama proz planinu po sniegu, gdje nema ni kuće ni ognjišta. Biedni ljudi razgrću snieg proz planinu izpod bukava i lože vatru i kupe djecu i žene zamrzle; tko ima, kolje brava, da skuva ručak; njetko ugrabi kotao, a veći ga dio i nema, ali nema ni vagana ni ožice (žlice) čim će jesti. Jadne babe idu na štapu proza snieg; njeka nosi u torbičici brašna ili u čaprici (od braveće mješine) i vodi unučad, djecu sinova ili unukovu; kod djece nema majke, ni znadu, gdje je, te idu i mole, tko će im dati kotao, da skuhaju ručak i zabave djecu. Narod osta u planini, a mi preko nje sidjosmo u Oštrog. Brdjanom, Plješivcem i Rovčanom reče Mirko: Ajde svaki svojoj kući, a mi ostasmo u Ostrogu, kamo smo došli s Mirkom i Novicom, nenadajući se više, da će Turci na nas navaljevati, pošto su Župu spalili i vratili se u nikšićko polje kod grada.

Mi tu veče konačismo u Ostrogu kod arhimandrita Nikodima Rajičevića, i ni bješe starac Jovan Radović protopop i vojvoda brdski - bolestan. I reče vojvoda Mirko: "E moja hrabra družino, barem ćemo ovdjen počinuti i odmoriti se od žestokoga boja i umiti ruke i lice od crnoga praha i olova; barem za 15 dana stanovat ćemo ovdje." Ali turski paše neračunaju tako no drugčije. Sjutra dan digosmo se i tako jadni u borbi izgoreni od praha umismo se i ručasmo; za ručkom na razgovoru rekoh ja: "Velika mi je žalost na srdcu, jerbo nedonjesmo hrabroga viteza barjaktara njeguškoga, koj pogibe u boju navrh greda jugovićkijeh na pogledu Župe; i da znadem, na kojem je mjestu poginuo, bih pošao, da mu tielo pogrebem u zemlju, da ga neiju vrane i zvierad." - U to dodje Mirko i zastade te moje rieči, i reče vojvoda ovako: "E moj Martinoviću, ja bih tebi našao družtvo, koje će ti pokazati, gdje je poginuo i da ti ga pomože ukopati, samo ako ćeš ti poći; ali baš ti nemogu reći od žalosti, jerbo si vas srušio se vukući onoga Novičina konja i zločest ćeš biti i za cielu godinu." Ja odmah skočih na noge i rekoh:

Družtvo mi, ja idem. - Vojvoda Mirko predieli, polak družtva ostavi za sebe, a polak spravi samnom t. j. 12 drugova izmedju njih, dva odvažna junaka serdara Pera Matanovića, koj je dobio serdarstvo na tom mjestu i na druga ostala u ratobornih bitkah, i perjanika Sava Perićeva, Popovića s Njeguša i serdara Šoga Nikolića iz Župe, koj bješe vidio, gdje je barjaktar poginuo. Podjosmo uz planinu i ja se povratih natrag i odnjesmo motike, da ga zakopamo: a vrativši se rekoh vojvodi: "Ja ću gospodine vojvodo, molit moje družtvo, da ga donesemo ovamo i da ga ukopamo kod ovoga hrama i imam 6 talira, dat ću svakomu drugu po stotnjak tek da ga donesemo, da ga tamo neukopamo i da se s tiem vina družtvo napoji." Odgovori vojvoda: "Ti ako što zboriš, da družtvu novaca daš, da ti ih ja namirim a ja ti bogme neću namiriti, no je zemlja i ondje i ovdje svejednaka; i moja su braća na Grahovu poginula pa su ukopani bez nikakve crkve." Ja sam obratio nezadovoljan uz planinu i družtvo stignu na Strbinu. Odtolen smo pošli i nadjosmo barjaktara, bez glave i bez desne ruke i nehtjesmo ga tu ukopati nu ja osokolih družtvo, da ga natrag nosimo k Ostrogu. Primismo ga na svoja ledja, bijaše go samo u gaćah, ali smo naše košulje svukli, te smo njega obukli i donjeli ga na sriedinu u planinu na uru noći, u jednoj stajnici čobanskoj; tu smo konačili. Snieg padaše, u jutro se izvedri i naraste snieg jedno po lakta; tu sasjekosmo noževi drva te napravismo nosila mrtvačka, na koja stavismo mrtva barjaktara i donjesmo sjutra dan k ostrožkoj crkvi, da ga ukopamo. U tom neka znade svaki naš brat, kako Crnogorac i mrtva tjelesa sažaljeva, da ih nehoće ostaviti po planinah, da ih jedu vuci i vranovi, ali da ih ukopa u planini, gdje nije posvećeno grobje; čini mu se, da ga je kao mrcinu ukopao i sahranio. I donjesmo ga i sahranismo, i susrete ne (nas) kaludjer i vojvoda Mirko i sve družtvo te ga sahranismo pred jednom malom crkvicom, gdje je groblje, a podaleko malo od one crkve i manastira donjega. Pošto ga sahranismo, reče vojvoda Mirko: "E braćo moja, a da sad što hoćemo da radimo?" Odgovaram ja njemu: "Znate, što hoćemo, ako je što gotovo, ajde da idemo da ručamo, jer ni (nam) je zaista već vrieme od jučer od jutra." Na to odgovori Mirko: "E moj Martinoviću, nije kolje ručat no ni (nam) valja putovat i mi smo se spremili, ali pogledaj pri donjemu manastiru konje osjedlane i torbe i svu spravu, da idemo preko Zete u Crnugoru." Odgovaram ja Mirku: "A što je tako gospodine, te ćemo se odavlen micat!" A Mirko reče: "A medjer vi nieste čuli, što se uradilo?" Odgovaramo: mi neznamo za ništa, nego kazuj. Mirko poče kaževati: "Braćo moja, žalostni glasovi, knjige su mi dopanule: Dervišpaša udario na vojvodu Jakova na polje Grahovo su 12.000 i cielo Grahovo izgorio, narod seje razbiežao u Crnugoru i na austrijsku granicu: vojvoda se Jakov zatvorio u kulu, su 40 junaka, e ma su mu ju Turci izgorjeli nu vojvoda je s društvom uskočio u pečinu a tu će ga Turci savladati. Drugi glas: udario Selimbeg barski preko Sutormana su 12.000 s kapetanom tosačkiem i polak je Crmnice izgorio i na viru crmničkom okol (tabor) učinio. Treći žalostni glas: Omerpaša s Abdipašom udari na Martiniće kod Spuža i izgorje ih; velika tu krv pade, on popali to selo, našu tvrdu ključanicu od svieh brda, i dodje do sela Crnaca piperskieh kod sv. Stjepana, tu mu je okol; 3000 Kuca, što su na oružju, predalo mu se, na njega pušku neizpali; 1000 Pipera svi mu se predaše i 3000 Bjelopavlića. Plješivci, koji su kod nas, jučer su se stavili na šlivja (polje) nikšićka: Mitar Jakov Ničević i pop Lazar Kontić sastavaše se s pašama, i neznam što su radili, a mi ovdjen 20 ljudi što ćemo se borit, kad nemamo s kim, nego ajdte da se mičemo i priedjemo preko vode Zete: a u istinu kako izdaše Brdjani ako izdadnu tako Crnogorci, prije će doći Turci na Cetinje nego mi. Ti razgovori biše istiniti. Rekoh ja: Tako mi se u srdcu mom nješto ražžali i na um mi pade roblje župsko i njihova žalost, da ću vidjet tako i crnogorsko roblje. Sad se obratim prama crkvi, i nezbori nitko ništa no što sam vojvoda Mirko. Rekoh ja: "E samovišnji stvoritelju, koj si me dao, liepo li me namjeri, gdje mi srdce želi, da umrem i da vidju mojima očima." Odgovori mi Mirko zažagrenoga lica i pomisi, da sam izdajica: Ali ti je milo Martinoviću, da izgori Crnagora te tako bogu zahvaljaš. - Nije mi milo vojvodo, da izgori, ni dao Bog, ali mi je milo umrieti kod ovoga svetca, erbo niesam gdje drugdje poginuo do sada da me tko lupežki ubije, a sad se uzdam u Boga, da ću umriet, kako će množina za mene saznat, kako sam umro: zatvorit ću se kod svetca; praha imam dosta, vrata su tiesna i ljuto mala, bit ću Turke, dok uzmognem: kad me Turci osvoje, zapalit ću tader prah, da podje u zrak i manastir i svetac i ja i Turci. Novica kao hrabren junak skoči i dohvati me za ruku: Evala ti Savo i tvomu razgovoru; boga mi sam znavao, čim dodješ, e ćeš takvu rieč reći i ja sam ti drug i umriet ćemo zajedno i nemoj da se varamo, nu dodji, da se zahvatimo za vrata od crkve i da vjeru uhvatimo, da ćemo mrieti zajedno. I odtolen ja i Novica krenusmo od družtva, dohvatismo se vrata od crkve i zakletvu učinismo, da ćemo umrieti i odmakosmo da idemo u gornji manastir. Novica je senat i ma kojemu boljemu junaku drug, ali ja tada niesam bio senat niti kapetan nego niži sudnik, no sam bio po koljenu plemić i moje bješe braće tu četiri Martinovića ali nehtjede s nama nitko pristati niti za nama doć, dok nereče vojvoda Mirko: "A da što je meni život miliji nego vama, da bi me majka nerodila." I skoči za nama i reče: "Baš ćemo se zatvorit i ogledat." Tad neostade nijedan, koj nebi reko: Baš da se zatvorimo. I podjosmo svikolici u gornji manastir, da se zatvorimo i da umremo. Težko bješe to zatvaranje, erbo se niesmo tu zatvorili, da pobjedu održimo, nego čisto da umremo za uspomenu. Kad dodjosmo u manastir ali su svetca iznieli kaludjeri i sluge i sakrili ga podaleko od manastira u jednoj pećini, u visokoj špilji. Mi smo odmah javili, da svetca donesu i donijeli su ga i počeli smo ugovor činit ne kako ćemo se obranit no kako ćemo više živjet i više Turaka savladat, dokle neumremo. Rekoh ja: E vojvodo Mirko i ti Novico! sad dajte kao naše starješine zapovjed kako ćemo se vladat. Odgovore Mirko i Novica: Eto ti Martinoviću zapovjed, ti neznaš ružnije nego mi, jer si se dosta borio i zlieh jada boreći se vidio; i valja da te vojnici slušaju. Tader ja njima zahvalih i rekoh ovako: Iz donjega manastira što god bude u njem da se jede do- nesimo amo i one crkovne zaklade; ova drva, te su pred dvorištem da ih unesemo u dvorište, da na njih gotovimo; ovo kamenje, te je pozidano izpred dvorišta, razvalimo i iznesimo gori više manastira t. j. visine 80 skalina sve jedna više druge, a tu je na gredi jedna šetnica (ganjak) samotvora u sried grede i tu je voda živa i mala crkvica gdje je prije sv. Vasilija za sebe sagradio i gdje se je prestavio.

III

Širine je šetnica dva hvata, neznam je li više, a u dužinu će biti od 12-15 hvati. Rekoh ovako: Moja braćo! pri svem našem oružju više će ni (nam) valjati ovo kamenje u našoj nevolji nego sve naše oružje, a ovu malu kućicu, te je pred dvorištem, da joj izprobijamo zid i u nju da se zatvorimo njekoliko druga i da družtvo podielimo 8 gore na šetnicu i u malu crkvicu, a 16 dolje kod svetca; sada braćo moja, Turci će nas okoliti i privući topove i slomit će ni (nam) ove skale drvene, uz koje uzlazimo gore na šetnicu, no da iznesemo dva konopa gore, ako ni (nam) slome skale da spustimo onim dolje vode na konopu da piju i da ugotove, a ovi iz dolje što budu, u isti kotao da onim gore sprave jelo da što izjiju. Ako dadoše ovi odzgora vode, neka dadnu ovi odzdola jelo. I braćo moja Turci će doći odzgora navrh spilje, da na nas bacaju veliko kamenje; greda je nakvečena (nagnuta), neće moći kamenje na nas padnuti, da ne (nas) savlada, nu bojim se, da nedonesu prah pa da nesvežu konope i u sieno, pa da nespuste niz gredu naproti nam, pa da neostave miću (oganj, sumporada) u prahu, kad dodje spram nas, da se prah neupali i da nas nesprži i zažeže manastir. Dobro bi bilo, da uberemo jedno drvo, a na njem da svežemo jednu kosu, čim se kosi sieno; ako spuste prah na konopu, svezat ćemo kosu na dugačkom drvetu, mahnut, da im konop presiečemo, kako će se sieno i prah odkoturat niz ovu strmen pod manastir.

Vojvoda Mirko i Novica hoćeše mriet ali se oba smiju i govore: Tako i nikako drugčije. Reče Mirko: Nosite kamenje. Nehoće nitko. Naljuti se Mirko. U to reče: Uzmi Savo samo jedan kamen, ako će bit i mali, a zaisto ti kažem, drugi iznjet nećeš, no pošto ti jedan izneseš, zaista ovi drugi vojnici iznieti će ove druge, dokle god dosta bude, inače im biti nemože.

Ja jedan kamen ižnjeh, a drugi vojnici i po 30 i 50, dokle velike gomile napravismo, i tako uradismo.

Sjutra dan udari vojska turska preko Planinice i popali Poviju i Stubicu i Doline selo, pa tu se poklaše Povijani š njom tako, da je bilo mnogo mrtvieh. Mi gledamo a pomoć nemožemo. U večer donesoše popa Lazara slomljene noge i njegova sina Marka ranjena i ovaj te večeri kod nas umrie. Da nezaboravim, kad sve pokupismo iz donjega manastira donjesmo vojvodu brdskoga protopopa Jovana bolestnoga k nam u manastir. Mirkova konja, Novičina i Krcova pa serdara Sava Gjuraškovića neimadosmo gdje držati, pa s toga rekoh ja Mirku: Odpravi te puste konje i š njima dvoje troje momčadi, neka bježe preko Zete, da ih nejašu Turci, gdje ih očima gledamo; kad ih niesmo ostavili na Župi, neka ih gone u Crnugoru. I posla Mirko dva Martinovića i jednoga perjanika, te ponesu knjige na Cetinje knezu, da mu kažu, što se od nas uradilo i da kupi vojsku. U tom još niesu Turci došli na nas, ali ne (nam) opališe selo Požar izpod nas i izpod donjega manastira. Knez posla mojega brata Filipa Martinovića; ovaj ugrabi pred vojskom te donese knjige i zatvori se kod nas. Sada nas Turci obkoliše; dobježa robje iz Požara i iz Dabojevića i izpod Oštroga, prigredi do nas: tu bješe žena, djece, goveđi, krmadi, brava, prtljage: stoji piska djece i žena, odjekuje ona spilja, nemože se preslušat, i dodjoše iz planine njekoliko Župljana do nas, a roblje ostaviše u planini. Vojske bješe jedno 200 lj. ali žena i djece bješe i 1000. U tome rekoh ja vojvodi: Daj vojvodo, bolje da se vladamo, otjerajmo ovo robje uz planinu, neka ide k onomu župskomu robiju, neka mre tamo, da ih ovdje negledamo, gdje ih kolju Turci. - I tako vojvoda zapovjed dade i podje jadno roblje plačuć uz planinu a mi ostasmo tu u zatvoru. I bješe došla jedna župska obitelj do nas iz planine a to je obitelj Šoga Nikolina, i on odpravi ju opet uz planinu a ja mu rekoh: E Šogo! ja ti nevjerujem, ti ćeš se opet u Turke predat, al ako si prava vjera da se nepredaš u Turke, vrni natrag tvojega brata Stanišu i tvoju i Stanišinu ženu i djecu, pak neka idu preko Zete u Crnugoru, još mogu proći kraj Turaka, i neka pitaju na Cetinju, gdje je kuća Sava Matova Martinovića, naći će mi majku i ženu i tu će naći, da se prehrane do Gjurgjeva bez pare, a ti se zatvori ovdjen da mremo. I posluša me i tako opravi. Odpraćeno robje, srete knez na Kčevu; knezu sve Staniša kaza, kako sam ga poslao; knez mu reče: Ajde na Cetinje, više imam ja kruha nego Martinović, a njemu liepa hvala. Ta moja rieč nadari Šoga Nikolina, te ga stavi knez za serdara i za senata od Župe, a bilo mi je malo poznato od toga čovjeka.

Evo Turci na manastir donji; jurišaju i unj legnu; u njem nitko; uz pisku i svirku odtolen krenu k nam u gornji manastir, mrko li je gledat takvu silu pred očima. Mirko i Novica dadu zapovjed: Nitko da pušku nepali, dok se nedohvate rukama za zidove i za vrata. Mi 24 i arkimandrit i kaludjer i medju nami jedna žena, prava Srbkinja sa svojom kćerju, djevojkom, zatvorena s nami, da ni (nam) gotovi i da umre s nami.

Hadjajlija Verizović pred vojskom zove arhimandrita Nikodima, da mu se predadne, da neda palit crkvu. Nitko ništa. Novica i ja i serdar Pero Matanović i Mićun Gvozdanović i Minja Marković Filip moj brat i Mujo Petrićev gore na šetnici a Mirko sa dva bratučeda s Krcom i Perom i Šogom Nikoliniem i s Pekom kapetanom i s Masom Vrbicom i serdarom Gjuraškovićem i vojvodom Matano- vićem i s jošte njekoliko druga dolje. Turci za vrata rukami, puške jedanak zapucaše, povaljaše se Turci, jedan preko drugoga i tu borismo se puna po sata, dokle bi dosta mesa... i odmakoše se Turci. Mirko hrabri družtvo dolje, a Novica hrabri družtvo gore, ja nemogu razaznat, koj je od njih bolji jedan od drugoga; tu sam poznao Mirka i Novicu i dva brata, dva Matanovića i dva brata, dva Petrovića Krca i Pera i Peka kapetana i mnoge druge odvažne junake, koji su se borili kao lavovi, osobito Novica i Mirko, koji su naši zapovjednici bili.

Tu borasmo se sedam dana i sedam noći; prinješe topove protiv nas i mnogo ni (nam) štete učiniše š njima i gotovo hoćahu nam jedniem velikiem topom sve srušiti, da im se na našu sreću neošteti top. Turci dodjoše na vrh spilje nad nas i velikimi paljugama drvenimi valjahu niz zemlju kamenje kao veliku baćvu od 50 barila; strašne li jeke i tutnjave od toga kamenja, ali srećom našom nemogaše nas dohvatiti nego nas suminovaše i padaše niže u vrt niže manastira. Topovi spried sa čela a su dvie strane dva tabora Turaka puškami a odzgora kamenje, jaoh težko bješe tu gledat očima, što se radi. Sedmi dan po podne dodje čovjek, a dolažahu svaki dan tako i moljahu ne (nas) i kunjahu da se predamo; ali ni (nam) taj čovjek najizviestnije kaza: došav na ugao od dvorišta, umoli nas, da nam ima dati carsku knjigu, da se predamo, i spomenu mnoge brdske popove i kapetane, koji su se predali, pa da se predamo i mi. Odgovori Mirko: Te popove, te su se predali, neka metnu Turci za hodže, a kapetane za jušbaše, a mi se živi nepredajemo, dokle traje jedan. Poslanik reče: da hoćemo doista tu izgorjet. Povikasmo: I volimo. - Moli on, da uljeze k nam na vjeru, Mirko mu i Krco odobriše i rekoše: "Hodi", a ja odzgora izgrede rekoh: svi ti neka dadu vjeru, a ja ti doista nedajem nego kad te vidim očima, ponjet ću te mojom puškom. Odgovori poslanik meni: Daj čovječe, da nevjeran li si, kad mi svi dadu vjeru, zašto nećeš i ti? A ja mu rekoh: Zakleh se jakomu Bogu: vjere nikada Turčinu nedadem, no gdje ga mogu hoću ga posjeći oli ubiti. A on odgovori: Ja niesam Turčin. Upitam: A da što si, ako Turčin niesi? Reče: Ja sam katolik. Tader meni ražžali se i rekoh mu: Ala čovječe, hrdja te ubila, a zašto si mi takva nevjera, da kao kršćanin služiš Turčina. I kaza mi, da je iz Sarajeva i da ga je sila turska na to natjerala i reče mi: Ima li koliko vas? A ja mu odgovaram: Ima trista i četrdeset, koji smo se jakomu bogu i ovomu svetcu zakleli, da se nikad predat nećemo, dokle jedan teče. Kaza on: Je li mi vjera, da izidem, da se ljepše razgovorim. Ja kao bratu kršćaninu rekoh sa sviem srdcem: vjera ti je. Dadoh mu ju, jerbo znavah, da mi neće kano Turčin učinit nevjeru. Iziđe pred dvorište i obzire se, da ga nevide Turci i reče: Braćo moja, od istine vi (vam) kažem, kad se nehoćete predati, držte se, hrabro i vitežki; paše su sinoć vieću učinili, da udre na vas, ako neprimite ovu zapovjed, što su vi (vam) poslali, do sjutra do podne da će se s vami boriti, i ako će polovinu vojske izgubiti da će na vas jurišati, da vas spale; ako neuzmognu ništa učiniti sjutra do podne, rekoše, da ve (vas) misli ostavit, da više na vas puške nepucaju, erbo je mnogo a uzaludo vojske ovdjen poginulo, pa ako se dobije Crna gora, vi ste im gotovi. I to vi (vam) je po istini od mene i dadete li mi vjeru, da idem na niže, da me negadjate?

Svi mu jednoglasno dadosmo vjeru a Mirko i Novica reku: Pozdravi ni (nam) sve tri paše: mi im se nadamo, da se ogledamo, pa što bog da.

Sad naši starješine izdadoše zapovjed, da sve naše oružje operemo vodom od praha gorećega i da ih očistimo, jer se Turčinu nadamo.

Puške nepucaju; šetaše izpred topova jedan jusbaša, bimbaša, što li bješe; nu poglavar od topova; malo ni (nam) se bješe bliže primako a ja ti odzgora smotrim ga i hoću da ga djeverdanom gadjam ne da ga ubijem, nego može li mi dobaci balota iz puške i bi li mi ju čuo? Novica samnom vazda rame uz rame reče ovako: Nemoj Savo, gorjet fišeke uzaludo, e se bojim, da ni (nam) neuzmanjkaju, budi pametniji, no ta momčad. A ja mu rekoh ovako: Ovi fišek nemože nas održat a hoću ga gadjat barem bi li se ovamo obratio? I upalih djeverdar i tako mu ga nesreća donese medju pleća po sried srdca, da je odmah pao. Ja zavikah izza glasa: Vode mu dajte, vode! Novica reče: Koj je vrag? A ja rekoh: Vidje Novica, i ako mi braniš, da negadjam, eno ga nekopore više ni petom. Smieh i velika graja zavlada medju nami; kazaše dolje Mirku i družtvu; trče Mirko i Krco odzdola i čude se i dodjoše k nam; daljina je, nemože se pregledati, nerazaznaje se, ali je čovjek ali je trupina; durbina nemasmo, no smo u ogledalo gledali, u njem ga vidjeli, i tako su istom vjerovali.

IV

U tom se primače noć; nadamo se sutra dan u zoru mriet, kako ni (nam) naš brat kršćanin kazao. Tri su mrtva medju nama, ima tri dana, i pet, šest ranjenieh, nemože se više stojat u sobah, jer su zadahnuli. Dogovorismo se, da u mraku mrtve pod dvorištem pod zidom u vrt spustimo na konopu i ako uzmognemo krijuć od Turaka, da ih ukopamo i to kad stanu Turci večerat, erbo stoje pored nas ne punih 30 hvati na jednu i drugu stranu. Osta Novica dolje kod Mirka, a mene spravi s njekoliko družtva, da čuvam stražu. U tom spustiše mrtve za konope i to na dvie ure noći; i spustiše četiri žive: Minju Markova Boškovića i Filipa, brata mojega, i Vidaka djaka od manastira i Karla Petrovića iz Požara. Grob izkopaše i zanješe pod dvorište dva pri grobu, a treći osta pod zidom i kod njega Karlo Petrović. Novica i Krco Petrović čuvahu stražu na vratih od dvorišta su četiri kubure u rukuh. U tom Turci tajeć po noći udriše na vrata i zapucaše sjekire u vrata. Ona dva krila te su pored nas, jednak sklopiše se i sastadoše na vratih, a prvi, koji udriše, bjehu došli iz tabora iz donjega manastira. Minja Markov i Vidak padoše u groblje jedan vrh drugoga a moj brat nemogaše vrhu njih stanuti no kad Turci do njega dodjoše, upali kubure u njih i pomieša se š njima. Nevidjaše se ništa; a on znavaše nješto i turski govoriti i prož njih njekako prodrie. One, te udriše na vrata, dočeka Novica s Krcom; čim vrata razasjekoše, upale oni kubure i četiri na vratih ubiše, pa odmah preko dvorišta pobjegoše i ugrabiše mala vrata od manastira; Turci ljegnu u dvorište. Od onih, koji su konop držali, ugrabi se Karlo za konop i družtvo ga naše uzdiže prije no su Turci uljezli u dvorište.

Novica trčeći su dvie prazne puške u rukuh nesvrati se k Mirku no uza stube dotrči k meni na pećinu, i pokliče: A Savo, gdje si, evo ih, uljegoše!

Tu ja nemogah razlikovati, tko se bori bolje jedan od drugoga Mirko s družtvom dolje, a mi s Novicom gore. Usuše Turci oganj, upališe ni (nam) kuću pred dvorištem, napuni se dvorište puno Turaka, nema ih gdje više stati, er nosi čovjek čovjeka. Bije Mirko proz puškarice, može ih pijunom doseći, a mi odzgora pod sobom, što mogosmo jače: Turci nemare; puca po 20 pušaka jedanak, nema gdje zrno panut no ako u čovjeka, kako su bili sabijeni. Turci napravili bombe, zrna od lubarde, pa metnuli u njih goreću miću i bacahu ih na Mirka i na družtvo na šetnici pred svetcem pod zvonikom. Crnogorci grabe te bombe rukama, koja se prije neopali, i bace ih medju Turke, da se spale medju Turci. Na nas gore nemogahu dobaciti, no puškami. Vrši olovo kao grad kada najžešće bije; vidi se od goreće kuće i od pušaka kao u sried podna. Stoje dva bimbaše na vratih od dvorišta su dvie sablje u rukuh; ovi, što u dvorištu ginu, hoće da bježe natrag, ali ih oni na vratih sabljama sjeku; oni, što su za dvorištem, upiru se i tiskaju pred sobom vojsku, da napune dvorište; mrtve, što padahu u dvorištu, dodavahu jedan drugomu da ih stave izvan dvorišta. Borasmo se ljuto a Turci nemare. Bjehu dvie šibe (velika puška) kod Novice a i kod mene; napuni ja jednu šibu i u nju metni četiri fišeke i 12 balota; okreni u dvorište i upali, popadaju Turci, ali sve uzalud, ugrijale se puste puške, više se nemože nijedna u ruci držat ni punit; malimi se branimo nu porazpadaše se. Novica i ja stojimo rame uz rame uviek, a do nas serdar Pero Matanović i Mićun Gvozdanović i Minja Marković i još dvoje momčadi. Rekoh ja Novici: Nitko se nesjetiva kamenja, a je li tko kod kamenja Novica! Odgovara: A tko je na kamenju, gdje ti je družtvo? - Ja namah bacih pušku i poletih na kamenje; nadjem jednoga starca, bješe on kuvar u manastiru a Karla Petrovića otac. Privukoh starca do kamenja i tader ja i starac obaljasmo kamenje na Turke. Kako pade niz onu visinu vrh njih kamenje i njeke štice (daske), stade klepet i pucnjava i lomonja od mušketa i sabalja, i jaoh kod Turaka, neznade se ni za jusbaše ni za poglavare, no ih diže vojska na sebi k vratima od dvorišta i utekoše Turci ranjeni, a ostaviše izza sebe krvi u dvorištu, te se mogaše gaziti do više škljana (gležnja).

Sutra dan Turci svi u donjem manastiru ostaviše nas i ona dva tabora, što su kod nas bili; mi izadjosmo pred dvorište, Turaka nema oko nas; no se kupe po livadah pred donjim manastirom. Zove Mirko hadjajliju Verizovića visokim ga glasom pitajući: Kako ste sinoć došli k nama na večer, jesmo li vi (vam) pripravili za base mesa na užinu i ručak? Odgovara hadjajlija: O bogme jeste, biti će i za petnaest dana, nemožemo ga pojesti. I počeše svoje mrtve ukapat po livadah. Mi ih dozivamo: Sto to krumpir ili kupus ukapate? Oj, boga mi, krumpir, krumpir! A mi: a je li more, kako obrodio? Odgovaraju: Oo, jest bogme punano. Pitam ja hadjajliju Verizovića za brata, jesu li koga oko manastira posjekli ili uhvatili živoga. Odgovara hadjajlija: Oo, vjere mi turske, medju nami nema ni živoga ni mrtvoga Crnogorca nikakvoga. Treći dan sam čuo za moga brata, da je živ došao u vojsku kneževu.

Tu nas Turci ostaviše utaboriv se u donjem manastiru i u Požaru. Sutra dan udari crnogorska vojska, serdar Milo s Cetinjani, prodje preko Zete i s njima starešina i poglavar Pero Petrović, vladičin brat. Udariše na tabor požarski i tu serdar s Cetinja razbi tabor i posieče devedeset glava. Tu je konačila vojska prema vojski; sutra dan vojska iz donjega manastira pobježe, a susretne ih ona druga iz Požara u strahu od serdara Mila i njegove vojske, da im neudri na manastir. Utekoše i nepuknuvši nijedne puške.

Serdar dodje u donji manastir s vojskom i pred njom g. Pero Petrović; mi izadjosmo s velikom slavom i sastasmo se jedni i drugi. Tu su se borili Mirko i Novica ne kao gospoda no ma koji prosti a najveći i najžešći junaci, koji se mogu naći na svietu. Bijaše tu už njih junaka negrdjieh u srdcu, ali vlast djelo krasi; s toga se pobjede župska i ostrožka i pripisuju u glavnom tima junacima.

Mirko se je i poslie pokazao na Grahovcu i proti Omerpaši u Brdih i Crnojgori, ali se nije ni Novica oblienio: on već odkad sam ja otišo iz Crne gore razori i predobi tvrdi Kolašin, koj nije htio ni cara poznavat ni o knezu crnogorskom ništa znavat. Razori pače tu tvrdju proti naročitoj prepovjedi kneževoj nemogav hrabri junak srdcu odoljeti, kad Mirko učini pobjedu na Grahovcu, gdje njega nije bilo, da se nagoni. Tako se Crnogorci junaci napiru, tko će višu slavu i pobjedu održati. - Za svoj neposluh kažnjen bje Novica sa svojim pobratimom hrabrim vojvodom Milanom Vasoevićem. Pobježe od straha pred knezom po drugih vladarih sbog Kolašina napastovanim u Kotor, grad austrijski; tu se zadrža njekoliko dana, dok ga stiže zapovjed od kneza, koj mu dade vjeru, da ga pogubiti neće, ali da zatvoren bude. I vrativ se s pobratimom na Cetinje bješe njekoliko dana zatvoren, dakako u zatvoru, u kom bi nas svaki želio i ostarati.

Eto Novičina slava i važnijih mu diela a važnih prem premnogih zasluga za krst častni i slobodu zlatnu naroda našega na jugu, tko bi pobrojio?


Вук Врчевић

РАЗГОВОР С НОВИЦОМ ЦЕРОВИЋЕМ КАКО ЈЕ ПОСЈЕКАО
СМАИЛ-АГУ И ОСВЕТИО БРАТА ВЛАДИЧИНА

(на 24. септ. 1840)*

У прољеће 1853. бих приморан превести моју фамиљу из Котора на Цетиње, јер даље без ње нијесам могао живјети, и да бих тако нешто заштедио кад заједно живимо. Морао сам, дакле, тражити себи квартир таман уз квартир оглашеног јунака, сенатура Новице Церовића, дробњачког војводе, и под једно смо шљеме живјели годину и по дана. Он би чешће пута к мене, и ја књему, на посјед долазио, јер бјеше чојек веселе нарави и тако разборит да не би чојек рекао да је у Дробњацима, него у европском граду рођен, од којега сам много народних шаљивих приповиједака и пословица чуо па записивао.

Улучим прилику те га замолим да ми приповиједи с почетка до краја о догођеној погибији Смаил-аге Ченгића, којега је и данас глава на Цетиње, но приђе него што почнем опширно и вјерно наш разговор описивати, приуготовићу читаоце оним што ми није Новица казао.

Кад су херцеговачки Турци по својој вољи ударили на Грахово 5. јула 1843.(1) године да они народ покоре, они бој свршио је наопако за Граховљане и за Црногорце, а најгоре за кућу Петровића од које погину дванаест момака, јунака соколова под крилима, међу које мени познати Пиљо(2) , брат Владичин, и Стево, брат Књажев. Пред војском је био предводитељ, оглашени јунак, Смаил-ага Ченгић, ненасити крволок црногорски, а особито морачки и дробњачки.

Казивали су ми ође на Цетиње да је покојни Владика, преко познатих му пријатеља у Херцеговини, обећавао дати за сваку од ових дванаест глава по сто златних маџарија оному који би их или могао украсти, или како иначе на пријевару имати, али му није могло никако за руком испасти, него су се осушиле на бедему требињског града. А Смаил-ага, кад је од некога чуо да Владика по оволико дуката обећава за сваку главу, рекао је, чини ми се, Теодосији Мишковићу, игуману манастира Косијерева: "Пиши ти 'калуђеру' на Цетиње, ако he ми послати његову главу за ове дванаест, вала ето му их, и још да ја њему пошаљем приде хиљаду маџарија, да окитим мој чардак у Невесиње(3), а друкчије никако, и питај 'калуђера', колике је он турске главе с Цетиња вратио."

Грђе ране на срцу Владичину није у његовом животу падало од ове, и мислио је дан и ноћ како би Смаил-агу могао смакнути, али је мука било свакоме и промислити да Смаил-агу убије, а камоли да убиство сврши. Но, након толико пропитивања и обећавања голема блага и госпоства, многи су паметни Црногорци једне мисли били и говорили му: "Ако га, Господару, на који начин не смакне Новица Церовић из Тушине (село у Дробњацима), неће нико жив други. А ако ти се обећа и рече да оће, држи као у руци да ће он Смаил-аги главе доскочити кад-тад, јер онакога јунака и кућевића у све Дробњаке нема, па и зато што је Смаил-ага више Новици браће посјекао но тебе, а и више зла учинио но свијем Дробњацима."

Пише му, дакле, Владика и замоли (Новицу) да би се заузео, да како гођ он зна Смаил-агу погуби, обећајући му да he га на Цетиње са свом фамиљом примити и до смрти преранити, те да he ra за сенатура учинити и као родног брата држати.

Новица нити што отписа Владици, нити му што отпоручи, него науми како he Смаил-агу посјећи, и прегну једном завазда да и главу и сво његово богато имање изгуби. Обоје је ово Новица дочекао, а како је Смаил-агу посјекао, ево по његову казивању како је сљедовало:

"Смаил-ага је био - вели Новица - страшни зулумћар мимо другога Турчина у нашој Крајини, а не фалит му закон, онакога јунака није у Херцеговини било. Прштио је несретњу рају ђе гођ је долазио, и свака безакоња чинио од невјеста и ђевојака. За најмању ријеч упирао би кубуром у чело раји, или им сабљом подрубио главу, па викни на момке: 'Носте то пашче да ми не смрди!' Цркве и манастире разоривао и, јади га знали и жива и мртва, шта није од наше несретње фукаре радио!

Оне године кад му би суђено да погине, пише ми неђе с јесени да му скупим данак и хараче од Дробњака и да му их пошаљем у Невесиње да се он не мучи, и своје коње и момке не труди, а зато што се, зар нешто, побојаво о издаји и ударцу Црногораца кад у Дробњаке дође.

Ја му отпишем и укратко кажем да, ако ohe доћи, нека дође као што је вазда, сваке године, долазио да харачи и данак прими, и да he обоје скупљено од народа у мојој кући азур наћи, а ако не шћедне доћи, да му ја харач од Дробњака нећу послати, ни нови хадет у стару земљу постављати, а кажем му и то, да му је конак азур у мојој кући, као што је вазда био.

Кад Смаил-ага прими ово моје писмо, разљути се и окупи около триста гатачких и никшићких Турака с коца и конопца, његове злице и крвавце, и ево га с војском у Дробњаке, али не иде к мојој кући, но на једној ливади разапео чадорје, и поручује ми да дођем к њему. Право ти рећи - Новица ми вели - убојат се да ме на вјеру не посијече, као што је моје многе браћу и стричеве посјекао, и нема гроба ђе се ми копамо да мушка глава с главом лежи, но без главе. Отпоручим му по истоме чојеку: 'Поздрави ми Смаил-агу и реци му овако: поздравио ти се Новица и рекао ти да је његова кућа за тебе отворена у подне и у поноћи, као што је вазда била, а кад он неће у моју кућу доћи, нећу ни ја у његову под чадором у Тушину, а да сам ја у Невесиње дошао, ја бих у његову кућу дошао.'

Ова моја порука још горе разљути Смаил-агу (ону ненаситу људску аждају), и опет за мене шиље три чојека који ми рекоше: 'Послао нас је Смаил-ага да с нама дођеш к њему, а даје ти тврду божју вјеру да ти ништа животу бити неће, но има с тобом некакав договор градити, а не дођеш ли до довече, рекао нам је да ти кажемо да му се надаш сјутра. Ето га на тебе с војском. Него немој да права фукара раја с твоје непокорности тегли муку.' А ја понови опет свој тројици оне исте ријечи као првоме: 'Реците му да, с помоћу Бога, кад кривац нијесам, не бојим га се. Кавге ни инада не тражим, него да га поштено у кућу дочекам како будем кадар: да му пребројим паре дробњачке, па да иде на селамет ако ohe, а ако ли неће, нека се обиде, и ко што неправо покоси, нека дома носи. Тако му кажите и поздравите ми га, ја му се надам, па како он хтио, нека бира као кадија - ово оћу, ово нећу'.

Тек што ови посланици отидоше, већ ја знадох што ме чека, те ја на сву хитњу окупи све Дробњаке, и поручи за неколко оближњих Ускока и Морачана, добро их угости, па с њима у договору: 'Шта ћемо, браћо? Велите ли да му пођем с вама заједно, главарима, под шатор или не? Ако пођемо, чисто знам да ни ја ни ниједан се главар вратит неће, но да he нас свијех посјећ, а ако не пођемо, он he чисто сјутра на нас с војском ударити, него оћемо ли га дочекати, па на срећу божју! Само да се не издавамо!' Сви ми на то једнако одговорише: 'Ко му смије поћ, ако бога знаш? Но приправимо се и дочекајмо га. Ако нас је мање но код њега војске, опет смо на наше куће, и боље од њега знамо кланце и богазе ђе наш на два њихова може ударити кад ти гођ драго, с божјом помоћу.'

Чујући ја - вели Новица - да свак драговољно пристаје да га дочекамо, срце ми се весели, али никоме не казујем што сам наумио, ако бог ohe, него свакоме главару рекох да иде кући и да са својом дружином буде около поноћи код моје куће, и ево свакога кога срце служи и ко је од посла.

Имаше још два сахата до зоре. Јесења ноћ, а божја помоћ кад ohe. Почнемо се договарати би ли боље било да ми на њих ударимо изненада, па како нам срећа донесе, јер ко зна ohe ли Смаил-ага с војском на нас, али he он под чадор остати а војску опремити да на нас удари. Боље би нам било самога Смаил-агу посјећи но све Турке. Сви на ово пристанемо, помолимо се Богу, напијемо ракије па најлакше кренемо да нас Турци не би чули. Раздијелим оне наше двјеста људи на три стране и речем: 'Немој који да започне бој без грдила приђе него ја започнем, јер ја идем право на Смаил-аге чадор. Више од једном немојте великом пушком метати, но јуришите сваки са свога краја голим ножевима, а мале пушке нека нико не меће без велике јуначке муке, и то ако види да му неће напразно пукнути.' Свакојега Богом кумим, ако би који, срећом, убио Смаил-агу нека га не сијече, но нека мене пушти да моје срце рањено насладим, а задајем му божју вјеру да му нећу јунаштво затајити ни пред дружином ни пред Владиком.

Кад се приближисмо к војсци и к чадорима на једно по пушкомета, никога жива не чујемо, а још није зора, те ми све ближе и ближе с натегнутим пушкама у руци, а ја све гледам ђе ћу виђети Смаил-аге чадор. Кад опазих чадор и виђех згоду, завиках на дружину: 'А браћо, свак сложно за часни крст!' Оборисмо пушке по једном, па сваки на свој оближњи чадор кидиши с ножевима у руци. Збунисмо, наопако, Турке који још спаваху, али сваки под оружјем, и сваки скочи као да чуваху стражу, а не да спаваху, и умјешаше се. Чух Смаил-агу ђе завика: 'Брњаша ми дајте!' А неко му рече: 'Брњаш ти је већ у влашке руке.' Он истрча да прифати чијега му драго коња (али га посљедњи пут оно јутро узјаха), и голом сабљом међу нама нагна коња, али наши оборише ватру на њега, и Бог удијели, погоди га једна у лијеву обрву, а изађе зрно на затиљак, да није жив ни на земљу пануо (4). Полећеше неколико момака да му главу сијеку, али их ја закуни Богом да мене пуште, и послушаше ме, али они те му се је најприје главе добавио и за перчин је држи, завика ми: 'Ево Новица, моје јунаштво а твоја cpeha, сијеци, а знаш што си малоприје рекао?' Те ја уфати лијевом за перчин, а махни десном - никад слађе ни јаче - те ми остаде у лијевој руци глава, а у десној крвав нож.

Стоји около мене, боже мили, на све стране пуцњава пушака, ломљава ножева и вриска момака, да се од дивоте не може слушати.

Beh свану. Војска се турска сва разбјежала, ко је жив претекао и кога су ноге служиле, и без шалвара и без сарука, без оружја и без сабаља, без јастука и душека. Гледамо друг друга, кадли само седмина рањених, а богу фала, мртав нико. Видим ђе наши много турских глава носе. Приватисмо неколико коња, накуписмо се свакојега турскога оружја и аљина, које сам све дружини поклонио да братски дијеле, а мене дружина дарова ата Смаил-агина.

Они исти дан када смо ручали, упутимо се пут Цетиња, ја и десетак главара, и знајући да ми више повратка у Тушину нема, приватим собом сву кутњу чељад, и што сам могао на неколико сејсана натоварити боље и боље из куће. Кад изиђох из куће, алалих се с њом једном завазда: 'Збогом, мила ми земљо и кућо! Сви моји коњи и волови! Сви хари и амбари! Поља и ливаде! Чивилуци и читлуци!' (Ође се сад Новица насмија у вас грохот, и напуња лулу дувана).

Кренусмо, као што рекох, пут Цетиња, и кад се помолисмо на брду на поглед манастира, учинимо шенлук из пушака, док ето ти свакога жива с Цетиња к нама у сусрет, јер се досјетише, зар, да смо ми. Кад нас Владика виђе, а угледа Смаил-агину главу на шиљак, пролише га радосне сузе, притрча к мене, а ја к њему, цјеливах га у руку, а он мене у образ говорећи: 'Аферим, Новица, јуначко кољено!' А ја њему: 'Ево ме, Господару, сад Богу и тебе с мојом чељади. Ја сам свршио што си ти желио, а све моје очинство и ђедовину у Тушину Турцима оставио и под твој скут добјегао без ниђе ништа, осим мојега образа, а гола живота.'

Владика нареди да се неколико топова изметне од весеља, дарова ми ову кућу у коју стојимо, објеси ми на прсима златну медаљу Милоша Обилића(5), наименова за свога сенатура, дарова ми млин брашнени на Црнојевића Ријеку (на Обод), и до његове смрти, покој му Бог дао, љубио ме као свога брата Пера.

Ја сам, мој шјор Вуко, - Новица ми вели - имао живљење у Тушину што га ниједан Херцеговац, ко се крстом крсти, није имао, али ја то све прегорјех да не трпим зулуме и зулумћаре турске, али, фала богу, мене опет ништа, у здравље Господарево, не мањка, а, богме, људи не живе да једу, но једу да живе. Је ли тако? Ако сам изгубио све што сам имао, и књаз Лазар изгуби на Косово царство и госпоство и све што је имао, па и главу, а ево мене, Богу да је за славу, жива и здрава (насмија се). Дариво ми Владика златну медаљу, а послије Русија с вишом о грлу и с једним крстом, а сад Господар Књаз опет с другим , да не знам ни сам куда ћу их низати (опет се смије). Прођи се богата! Та, јунаци за имањем не чезну, него за образом, а обоје - много је! "

Најпосле рече ми Новица: "Прођимо се, вјере ти, старијех беспослица, но ајдемо код Господара Књаза да посједимо, и да учинимо двије-три партије на биљарду."

* Вук Врчевић, Огранци за исшорију Црне Горе, приредио и уводно слово написао Нико Мартиновић, Никшић - Подгорица, 2002, 85-91.
(1) 11. августа 1836. на Грахову, код Челинског потока, погинуло је по једној вер-
зији девет, по другој десет, а по трећој једанаест Петровића. (Историјски записи, бр.
4/1979. г.) (Нап. прир.)
(2) Јоко, надимак Пиљо (Нап. прир.)
(3) Гацко, а не Невесиње. (Прим. прир.)
(4) 1840. године, 23. септембра би погибија Смаил-аге Ченгића у Дробњацима. (Нап. прир.)
(5) Ову је декорацију пок. Владика измислио и из Беча нарочиту макину добавио, и
на Цетиње их начињао од злата и од сребра, које је даривао за одлична јунаштва Црно-
горцима и Брђанима. С једне стране стајала је слика Милоша Обилића, а с друге напи-
сано: За храброст. И обје се и дан-данашњи даривају у Црну Гору.
(6) После рата Омер-паше, Књаз је установио трећу декорацију "КРЕСТ". С једне
стране написано стоји: "Данило I Књаз Црногорски", а с друге: "За независимост Црне
Горе". С једним од ових крста и мене је обдарио у вријеме рата.





August Šenoa

NOVICA CEROVIĆ*

Prije kratkog vremena javiše zagrebački dnevnici, da je sin Novice Cerovića, junaka, poznatog iz Mažuranićevog divnog eposa "Smrt Smail Čengić-age", poslao preuzvišenomu g. Banu karakterističan dar, sat najme Čengića, što mu ga Novica ote, kad je krvnika na junačkom mejdanu smako. Tom prilikom priobćit ćemo zanimivu crticu, koju posla prije više vremena poznati junak i pisac arhimandrit N. Dučić uz prijateljsko pismo uredniku ovoga lista. "Ovaj klasički spiev", veli Dučić, "koj je auktoru stekao riedku slavu, dočekao je i šesto elegantno izdanje u Zagrebu. Kritika je u svoje vrieme izrekla o njem svoj najpovoljniji sud, navlastito je dr. Marković obšimo i temeljno razložio u najnovijem izdanju njegovu nutrnju vriednost, ocjeniv ga s poetske, umjetne i estetične strane. Te kad ga god kritika uzme na svoje rešeto, svagda na novo zasja kao prekaljeno zlato, ostajući najljepši umjetni umotvor u hrvatskoj ili srbskoj literaturi, koj će u njoj na poredo s "Gorskim viencem" bezsmrtnog Njeguša trajno blistati kao alem-kamen dragi u kruni. Pri svem tom ja nahodim, da treba iztaknuti jednu opazku dotično Novice Cerovića radi historije i onieh čitalaca, koji bi mislili, da je zaista Novica onakov, kakav se prikazuje u Mažuranićevu spievu. Dok je Smail-aga Čengijić prvi junak toga spieva karakterisan točno sa svojiem osebinama i strastima bega feudala, silne poturice i samovoljna ne obuzdana zulumčara, drugi je junak Novica Cerović u neku ruku nagradjen, jer je prikazan kao Čengijićev kavaz i poturica, koj se od njega odmeće, koj se i pokršćava. Reći će se, da je u spievu izmišljeni idealni junak Novica, a ne onaj, koji se je zaista skupio četu i g. 1840. udariv na Čengijića na Mletičku, odmetnuo mu se glavom. - To bi opet s druge strane za nj' bila uvreda, jer se njegovo junačtvo i slava prenosi na drugoga (?) I ako je u poeziji dopušteno uzimati idealne junake, slikati ovake i onake karaktere, predievati imena i prezimena, oduzimati i pridavati atribute ličnostima po volji i mašti pjesnikovoj (velevriedni g. D. zaboravio je, da se može i historički karakter prema pjesničkoj potrebi promienit. Op. Ur.) ovdje mislim, da bi bolje bilo, da je prikazan pravi a ne idealni Cerović, onakav kakav je zaista: Hrišćanin, Srbin i junak, koj suprotstaje zulumu, osvećuje se zulumčaru i bori se za hrišćansku vjeru, slobodu i domovinu. Možebiti da je proslavljeni pjesnik zamišljao, da će u takovu obliku i smislu proizvesti više efekta (Dakako. Ор. Ur.) i ne sluteći, da će to jako uvriediti neizmišljenog vojvodu Cerovića (?) Cerovići su stara porodica, koja odavna živi u Tušini i iz koje su glavari u tom plemenu. Oni su svagda i danas su ugledni hercegovački junaci, boreći se dugo protiv turske navale, i otimljući se s ostalijem Drobnjacima i Uskocima izpod turskoga gospodstva, dok su se najposlije pomoćju Cme Gore oslobodili i njoj prisjedinili g. 1858. Ne ima primjera, da se je ikad i jedan član Cerovića porodice poturčio... s toga je Novica uvriedjen, što je prikazan kao poturica. Osim toga se u spievu konštatuje, da je Novica poginuo onda, kad je i Smail-aga posječen na Mletičku u Drobnjacima, a on je naprotiv i danas živ i ako mu je blizu 70 godina, još dosta krepak i pun junačkog duha, živeći od neko doba stalno na svojem dobru u Tušini, zamieniv ga u senatu najstariji mu sin vojvoda Gjuro Cerović. Ja sam se s njim lično poznao najprije na Cetinju g. 1862. a poznije bio sam mu u kući u Tušini. Pohodiv kneza Nikolu prvi put Drobnjake i Moraču u jesen g. 1866., pozove i mene na taj put, te sam tako imao zadovoljstvo i taj dio Crne gore viditi. Došavši u Drobnjake, knez zaželi izmedju ostalog, da vidi i mjesto, gdje je bio razapet Smail-agin čador, kad je poginuo. Tko nas je poveo na to razbojište - Mletičan? - Glavom siedi junak Novica Cerović. Milina je bila gledati i slušati junaka te tragedije, kako živo i bistro pripovieda o tom znamenitom dogadjaju pokazavši nam mjestimice, gdje je bio Čengijićev čador kuda su dragi Turci bili razmješteni, s koje je strane on sa družinom došao i udario i kako se je to sve dogodilo.

Poslije smo otišli s Mletička uprav Novičinoj kući u Tušinu, gdje smo ostali dva dana, pregledavajuć knez narod, koj ga je vatrenijem uzklicima i živijem izrazima radosti dočekivao i pratio. Otolen smo otišli uz Tušinu preko planine Javorja u Moraču. Baveći se kod Novice dva dana, dodje nekako u razgovoru, te mu spomenuh, kako sam čitao u jednom liepom spievu pod naslovom "Smrt Smail age Čengijića", da je i on poginuo kad i Čengijić. - On me začudjeno pogleda govoreći: "Ili je to šala ili zbilja?" - Ja mu odgovorih "Zbilja". - On smiešeći se pogleda u pokojnog vojvodu Mirka, koj mu to isto potvrdi. Onda mi reče: "E kad je to tako, molim ti se, piši tome gospodinu pjesniku, ako ti je lično poznat, da sam živ nadajući se u zdravlje gospodarevo, da još kojega zulumčara kao Čengijića, smaknem prije, nego umrem." Bijah naumio, da mu kažem i to, kako se on i otac mu spominju u tome spjevu kao poturice, al gledajući ga, kako se topi od radosti, što je doživio, da vidi u Tušini u svojoj kući crnogorskoga kneza ----- i znajući, da bi to jako uvriedilo njegov junački ponos, prećutah. - -Smail-agu je ubio Novica, a glavu mu odsjeko Mirko Damjanović, Uskok s Malinska. — To je kratka ali viema historijska crta toga dogadjaja. Na posliedku ću spomenuti i dvie tri topografske pogreške. "Sluge zove Smail aga, usred Stolca kule svoje", a zna se, da Cengijići nikad niesu živjeli u Stolcu, Rizvan-begovića kolievci niti u njem imaju svojieh kuća ni dobara nego u Gacku i selu Lipniku i na Zagorju. Stolac je daleko od Gacka na zapad oko 12 sahata. Tako je i Mletičak prenešen iz Drobnjaka u Gacko, koj je od njega daleko na istok oko 10 sahata. I Tušina je prenešena u Moraču, koja je daleko od nje na jug više od 6 sahata a razdielje ih planina Javorje." Ovako piše Dučić sa svojega i sa crnogorskoga gle-dišta. Glede karakteristike Novice u "Čengijić-agi" ne slažemo se dakako š njime, Mažuranić karakterisao ga je po umjetničkoj osnovi cieloga spieva, a uvriedjeni valjda nisu Cerovići, dok je sin junaka poslao pjesniku toli dragocjen i karakterstičan dar. Pismo Dučićevo je zanimivo radi realnih opazaka, ali zanimivije radi shvaćanja Cmogoraca, kako se junak u pjesmi karakterisati ima. Zna se, da je Lj. Nenadović u putopisu "Vladika crnogorski u Italiji" spomenuo, kako je pjesnik "Gorskog vienca" napisao spiev "Smrt Smail Čengić-age" koj mu je netko u rukopisu uzeo i nije vratio, a zna se što su zlobna рега u sliepom biesu iz toga izvodila. Ako se čovjek bavi pjesničtvom, pa pročita s jedne strane pjesmotvore slavnoga vladike, s druge "Cengić-agu", reći će, to je iz dvie razne glave, dvie razne duše, iz dva razna srdca, ko što će vještak draguljar na prvi mah bez umovanja reći to je rabin a to je smaragd. Jeste li čuli Dučićevo mnenje? Cmogorac nije mogao, nije smio karakterisat Novicu, ko što ga je Mažuranić, koj znamenitim svojim eposom stvori umjetničku velepjesan, u kojoj nije samo opisana Smrt Čengića, već životna ideja cieloga našega naroda. Pa bi li koj Cmogorac smio učiniti topografske pogreške, koje Dučić iztaknu? Nikad. "Gorski vienac" je zaista jedan od najdivnijih pjesmotvora u literaturi hrvatsko-srbskoj, neki su prizori upravo klasični, al duh te pjesme i "Čengjića age" toli su različiti, da tu o prispodobi govora biti ne može. Ne možemo dakle dokučiti da e. S. Vulović u najnovijoj svojoj studiji o Petru Njegušu (Godišnjica Nikole Čupića str. 329) ovako piše: "Sto je vladika ćutao od 1847 do 1851 godine? - Da ne spada u to doba izgubljeni Smail aga?" G. Vulović, napisav široku studiju o slavnom vladici, dodira se i te neslane bajke pa ne rekav svoga mnenja, stavlja znak pitanja. Smije li se to činit u ozbiljnoj studiji gdje se analizuje karakter Njeguševih pje- sama? Nije li mogao g. Vulović po toj analizi nikamo dalje, nego do znaka pitanja. Evo mu za odgovor Dučićeva pisma.

* Vienac, Zagreb 1878, god. 10, br. 7, str. 107-111.





Јозеф Холечек

ЗА СЛОБОДУ
Слике и црте из црногорских и херцеговачких бојева против Турака*

Старачки Новица Церовић је за цело срећан, да му је небо дало, да дочека још један бој са вечитим душманином, а тај бој својом огромношћу и одушевљењем не описаним даје наде на много веће добити него сви досадањи. Новица је старина око 70 година, но се врло добро одржао, и мали црни брци и дуге власи само мало су сребром посути. Кад би Новица место народног одела обукао одело лацманско, тешко да би ко нагађао, да је то један од најславнијих јунака Црне Горе, који сада на- равно више у прошлости него у садашњости стоји. Силне године мало учинише да је погнут, али снага му још сломљена није. Чини се, као да је при првом звуку убојне трубе, за 20 година млађим постао. Занимљиво је на њ гледати, кад на не проходњим местима одјаше и пешке иде, како по шиљастом камену опазно корача, скаче и прескаче. Мислим, да нема лацмана, који би у његовом добу то путовање предузео.

Новица је љубимац кнежев, који је желео да је Новица поред њега и на походу. Осим тога могао је Новица и добрим саветом на руци бити, јер је добро познавао Херцеговину, где је још у младости војевао, где је причинио смрт Смаил-аге Ченгића и напослетку год. 1862. Колашин добио.

Мажуранић га у својој славној песми уводи као Турчина, који у току догађаја прима кршћанску веру. Хрвацки лист "Vijenac" донео је некад слику, која покршћење Новице Церовића на Цетињу претставља. Усљед тога сам га и ја за бившег мусломана држао. Мислећи да му какву радост учиним, хтедох га упозорити на слику "Венчеву". На моју срећу рекао сам то прво једној трећој особи, која у место да ми помогне у мојој намери, поче ме приклињати и за име божије молити, да тога не чиним. Зашто? Јер је Новица од старе, православне породице, која се још од самог почетка у бојеви с Турцима отликовала. Наравно је, да би га то јако болело, кад би сада, где је на упропашћењу турске силе толико радио, чути морао, да се нашао човек, који га за Турчина проглашује. Да је Новица млађи, ја бих му рекао, да уживам у утиску, који би у њему оживео; или из штовања према старости и његовим заслугама послушао сам добар савет и ћутао сам.

Из тога се закључити даје, да Новица можда и незна, да је повод најбољем уметничком епосу српско-хрвацке књижевности. Ћутао би и ничег не би рекао, кад би се што о њему писало, па било добро или не - та толико људи на свету, који писањем слабе снажну десницу! Онда би га тек радовало, кад би чуо, да је и господар то читао - други га могу до небеса хвалити а њему he све једно бити. Али о њему рећи да је Турчин био! Ни најмање несумњам да би позвао бана Мажуранића на јуначки мејдан и тако на сусрет изашао хрвацкој опозицији!

Почетком Јуна дошао је Новица на Цетиње. Тражио сам друштва, у којима је он био, да угледам славног јунака. Новица је запитао једног: "Ко је то?" "То је наш Чех", одговорио је упитани, и нагласио је особито реч "наш", да ме са одговором одма и препоручи. "А кад је Чех, добро доша! О, ја добро жнам, шта су Чеси! Хоћете ли да вам причам, како сам то дожна? У Трсту од владике Рада (Петра II ) Био сам са владиком у Трсту и к њему дође у посету неки туђин. Но овом је покојни владика више пажње поклањао него ком другом. Кад је туђин отишао, питао сам владику: "Свети владико, реци ко то беше?" - "То је један знаменити Чех." " А шта то хоће рећи: Чех!" "Чеси су, мили Новицо, такође Словени као и ми, дакле наша крвна браћа. Чеси заслужују наше штовање, јер не само да су најизображенијим народом словенским, већ уједно и најскромнијим, најљубавнијим и најгостољубивијим. У Чешкој је права словенска љубав и ја - говорио је покојни владика - кад ме моји Црногорци не би више љубили, отишао бих у Чешку."

Ономе бих врло благодаран био, који би ми саопштио, ко је тај "знаменити Чех", што је у Трсту са најславнијим песником српског народа био. Ја бих са своје стране држао, да је то Колар.

" А, молим вас, шта ради господин Валцић. - Знате, онај што је био нашим секретаром. "

"Ваљда Вацлик."

" Јест, јест, Вацлик."

"О, тај је добро. Он је сада у Петрограду."

"Кад би се шњиме нашли, поздравите га од моје стране. И тог сам волео. Једном је јахао у Котор, а у Бајици дочује, да сам дошао на Цетиње. Никад ме пре није видео. Били веровали шта је учинио? Обрне коња натраг и врати се на Цетиње да ми руку стисне."

*Књ. 1.- Нови Сад; Штампарија А. Пајевић, 1880, стр. 201-205; књ. 2, 1881, стр. 146- 156,162-240.

----------------------------
----------------------------
----------------------------


Милан Јовановић-Батут

УКРАЈ НОВИЦЕ ЦЕРОВИЋА

(С мога пута по Црној Гори)*

"Новица сам, ал' не који прије".
(Смрт Смаил-аге Ченгића)

Из манастира Мораче мучно је путнику кренути: диван спомен наше старе славе; калуђери добри људи, пуни лијепијех прича; издашна гозба; а врх свега угодан конак, што је у овијем крајевима ријетко наћи. С тога ја једва трећи дан одвојих, те дигох с дружином најприје у кршна Ровца, па онда у Горњу Морачу. На Јаворју је љети мнозина народа по катунима, па нам и њега ваља прегледати. Отолен ћемо ударити на Дробњак, а послије и даље.

Дакле у Дробњак, па - може бити - и на Млетичак!... Крваво разбојиште Новице и Смаил-аге; неусахло врело пјесми нашој; лијепи санче млађаних дана мојих, сад ћу те и на јави видјети!... И тебе соколе!... То већ чух, да је војвода Ноко здраво, и да је дома у Тушини, па се радовах цијелога пута, е hy се с њиме и опет састати. Не знам шта је, али ми се причиња, да сам и бољи и виши, кад доспијем у прилике и међу људе, које ми је срце још за дјетинства снијевало. Није друге и цијела је истина, што веле људи: да идеали и узори из ране младости највише уздижу, а најјаче заносе:

Сва је прилика, да је и мене то у овај мах занијело. Оживјела пјесма у мени... Путем чисто и лијепо слушам ромор и жубор Мораче и потока, чујем тихо шуштање по гори, али ми душа друго нешто разабире. Није то вал плахе ријеке, што се ето о стијену раздроби те уздахну; није то треперење листа с горе, што у овај мах повјетарцу нешто причати стаде: то је шапат јадне раје, што се на душманина диже... Та ни ова чета није само пратња моја: ово су Ровчани, Морачани, Ускоци, и Дробњаци, па в'иш како се краду јуначком рочишту - Новици на Тушину...

Ја у том заносу заћутао, а и дружина ме не буди. Јаворје нам већ за леђих, а долина Тушине под ногама. Сунце се уморило и изнемогло, па жури заходу. При растанку запело још златном гривом својом за зелене врхове, а нијему увалу већ давно оставило. Само на једном мјесту повио се китњасти вијенац тијех главица, а тијем повијарцем ударио густ прам сјајнијех зрака и просуо се по бистрој ријеци. Рекао ......... ** да нам каже, гдје би могли воду пребродити.

За мало, па ето нас и крај Тушине - можда баш на оном броду, куд је Новичина чета газила. Лијепи знаци, ако и онда тако бјеше, као данас. Вода се замрсила с нитима сунчаних зрака, па како се отима и жури, мниш, да струји жежено злато. Кад уљегосмо у струју, жедни коњи погнули вратове, те слатко срчу. Тек се мало расхладили, отимају се и грабе другом бријегу, као да знају, да Бухан већ није далеко. На Бухану ћемо одјахати и коначити.

- "Да поћерамо: ето смо већ ту" - рећи he прото Церовић, кад стигосмо на сухо.

- "Од воље ти, прото. Ела ти напријед, а дружина he за тобом." -
Коњи осјетише бакрачлије, па почеше хватати. Није што сам уморан и гладан, него што сам још једнако у заносу, те ми се све нешто причиња. Занио се, те мислим: тамо нас чека Новица са својом дружином, па ћемо још вечерас пут Млетичка, да зором ударимо на Ченгића...

До некле се бога ми нијесам ни преварио. Кад угледасмо Бухан, а око њега народа ....... *

- "Хоће ли, прото, и Ноко бити ту?" -

- "Мним да хоће. И јучер је излазио. Ето Тушине одмах иза оне главичице." -

И доиста, ту је и Новица, те док ја сјахао, он већ украј мене.

- "Помага' бог, војвода!" -

- "Добра ти cpeha и добро нам доша'" - прихвати Новица цјеливајући се са мном. - "А ђе си чо'че за толико? Ево три-дни како те изгледамо."-

- "Забавих се преко рока у Морачи." -

- " А ја већ мишљах, да нијеси оболио. Ровца су мучна, а, бога ми, ни у Горњој Морачи нијеси добро коначио. Љепше је тамо у вас." -

-"Па баш и није. Како сам поша с Цетиња гладним ка' вук, а спавам ка заклан."-

- "И виђети је. Не буд' ти урок, ал' си објешњао. Ну погле мене! Знаш како сам се оно зимус био усука'? Проклети они кашаљ; већ мних, е he ме удушити. И да не дођох на Цетиње, вјера и бог, не бих те данас дочекива'. Сад је све добро. Ијем и спим ка' у младости, а што ћу ............. *

- "А окле ође медовине?" -

- "Како окле? Ође је најлепша. Баш сад премишљам: не могу те зват' на конак у моју јазбину - ође код Милана је љепше за тебе - али ћеш ми сјутра доћи, да попијемо коју, и да ми причаш о Ђуру и ђеци."-

- "Хвала, војвода, али сам ја у послу."-

- "Знам ја то, но погле: нема два-три пушкомета; ето одмах иза оне главице; па барабар ти, хоћеш ли коњем оли пјеше. Посвршуј ти лијепо за рана своје послове, а ја ћу се наћи ту, па ћемо онда заједно."-

У том смо већ ушли у хан, и ја се смјестио. Лијепа, чиста избица, а и по кући све у своме реду. Миланова домаћица чиста Херцеговка: висока, пуна, црне косе, модријех очију, а бијела ка' була. Служи ракијом, а одрасла шћер јој прислужује. Кад погледаш матер и шћер, река' би, сестре су не мож' смаћи ока с њих.

- "Море Милане, јеси ли се ти сигура', да нам се господин не пожали на Дробњаке? Што није у тебе, наћ'еш у мене или у прота" - рећи he војвода. "Биће свега, што је бог да'!"

- " Ал' по богу не ка' Панчићу? -

На то се сви грохотом насмијаше, а ја зачуђено погледах у војводу.

- " Лакардија! Причају да је неки јадо-ханџија ође на Бухану мака од Панчића - знаћеш га ти који је - наполеон у злату за једно пециво. Знаш, Панчић је ту нешто прибира' и пења' се на Дурмитор, па га народ зна и памти. Сад сваког ускогаћу зове Панчић, па, вјере ми, мал' да неће и тебе.
- "Може му бит', само нек' ми ханџије не мичу кожу с леђа" - прихватих ја смијешну причу војводину.

У такој шали и разговору потрајасмо још до некле, док се војвода не диже,

- " А ну прото, вријеме је. Сунце је већ пало, а и теби, докторе, ваља
одмора."-
- "Коњи су готови, ол да их изведу?"-
- "Па да кренемо. Ти се прихвати, па лези, а сјутра за noca'? Кад свршиш, поћ'емо на Тушину, да видиш како Ноко живи. Мило ми је, да мало разгледаш и ђецу ми."-

Сви се дигосмо, да испратимо Новицу. Коњи ће за нама у поводу, а ми полако по тихој вечери мирисавом долином. Постајкујемо, разговарамо се, питамо се, причамо се, док не дођосмо до узбрдице. Ту he војвода, прото и још нешто дружине узјахати, а ми ћемо натраг у хан. Војводи притрча момчад, да му придржи бакрачлију, и да му помогну на коња.

Кад се опростисмо, погледах још једном за Новицом. Мало се погурио, али се још држи на коњу. Он напријед, два сина за њим, а млађи мало подаље. Боже мој, како сад мирно и рахат јаше том узбрдицом, а како је некад било! Благо њему!

У хану се давно справља вечера. Кужина - пуна народа, а свако у неком послу, као да за свате спремају. Кад ми уљегосмо, размичу се на све стране, тек домаћица и онај што врти пециво, остали на свом мјесту.

Са мном he вечерати два капетана: ровачки и дробњачки. До вечере нуде још ракијом и разбијају вријеме причом. Међут'јем домаћица и шћер јој улазе и излазе, те намјештају трпезу. Но гдјекад he се наћи према дробњачком капетану, да му нешто у ухо шану. Ваљ'да питају, како he намјестити и шта he износити? Видим, да је и он у неприлици, јер се сваки час бољем чему пресјети, те им опет шане. -Добри људи! како сте непокварени; како сте сретни; како сте богати поред све ваше сиротиње!...

Вечера красна. У Дробњаку се добро готови, а Миланова домаћица је у томе на гласу. Ја баш слатко јео, па ми и чаша вина пријала. Без каве не бива ни гдје није овако, а уз каву и чибук или се лијепо прича, или уз гусли пјева. Ми се запричали, а момчад у кужини гуди и пјева. И ако сам био уморан, једва се пред поноћ растадосмо.

Него нијесам могао одмах заспати. Не знам, ил' ме је коњ растријесао, ил' ми се врнуше старе мисли о Новици и Смаил-аги, ил' ми сан разби прича и гусли. Чујем како Тушина испод хана хуји, па све хоћу да је запитам, колико је људске крви попила; колико ли братске, колико душманске?... Брбљав ромор не да ми до ријечи доћи, него ми се час шапатом тужи, час јеца и плаче, што се још није све свршило... што још има живијех Смаил-ага Ченгића... Ја не могу да га слушам, него ћу му у ноћ шанути, да рекне сваком српском душманину:

"Бој се онога, ко је вик'о
Без голема мријет' јада".

II

Кад ја сјутра-дан отворио очи, а мој перјаник већ украј мене.

- "Да нијесмо закаснили, Филипе?"-
- "Нијесмо, господине! Оно jec': има добра ура, да се војвода сврћа' амо, те разбира' за те, ну он рани ка' ластавица. Ето га украј хана међу народом."-

Погледах на сахат: таман пет и по.

- "Па што ме јадан не био, нијеси дига'?"-
- "Шћах, ал' ми брањаше. А и рашта? Народа још није мнозина, а и не he га - мним - ни бити. До уру по подне свршићемо."-
- " А ти живо, соколе, да нас не чекају."-

Филип приправља, ја се наређујем, а чељад намјешта трпезу. Док ми готови, ето и Новице с дружином.

- "Мајчин раноранилац! " - изговарам се ја војводи.

- "Тешто; тешто! Немаш се рашта вајкати: ето сунца текар сад иза главица."-

Док унијели каву и ракију, Новица сио, савио цигар духана, заждио, те одбија димове ка' Турчин.

- "А што ти је ово?"-

- "Ето што је: прекинуо ланац од сахата. "-

- "Па како ћеш 'вако?"-

- "Мучно, бога ми. Страхујем, ол' изгубит' ланац, ол' сахат."-

- "Не, ни да Бог! Него ћемо оправити."-

- "А ко he без кујунџије?"-

Новицане одговара, већ прихватио сахат и ланац, те их разгледа. Једанак извади ножић иза паса, саже се, опори једну ковчу са своје докољенице, разви је у жицу, заомчи је, састави сахат и ланац, те ми их пружи.

- "Вала ти се сад неће опучити."-

Док то трајало, ја упр'о очи у њега па заиша' у мисли. Знам Новицу још са Цетиња; гледао сам га, гдје унучад на кољену њиха; чудио сам му се, како засједне, те на празно карте игра: па ме је и опет овијем зачудио.

И ва истину: сад је са Новице мучно прочитати прошлост његову... Јес' да је превалио седамдесету, али и опет... Ни трага од зора! Старачко лице разишло се, и сјаје задовољством. Преплануло је и мрскаво, но ти се свиђа, да су из тијех бора умакле бриге, те за собом оставиле безбрижност, благост и добру ћуд. Сиво-зелене, мале и свијетле очи не сијевају строгошћу и збиљом, но те мите слаткијем осмијехом. Баш ако дубље загледаш у њих, назиреш бистар ум, који те мами на мудар и хитар савјет... Чело јесте високо, ал' што ћеш, кад је вријеме опасло косу до на врх тјемена, те ти је мучно рећи, како је у младости било. Нос прав; уста обична тек у полу застрта кушљастијем брковима, а брада и подбрадак јаки, пошироки. Само то и снажне остре вилице казују неку одважност и јогунство. Зуба, рек' би, мало ол' нимало - ћилибар се једва о уснама држи - а иза уха провирује кудра тек мало прогрушанијех власи. Врат жилав, темељит и кратак, па мниш: упао у снажна рамена. Плећа кросната; прса одскочила; пас обилат, а бедра крупна. И сједи и ходи погнут, а баш да се и исправи, не би висином премашио средњи бој човјечји. Глас мало промукао и храпав, али му свака ријеч згодна и слатка. Прича, да га гладан слушаш, а у причи мило му је, да се пошали. Одијело му просто ка' у обична Црногорца: ни на капици, ни на прсима није знака, да је одвојио... У друштву је скроман и љубазан, а с млађима, као да је њима раван... Таквог га виђах; - ето таквог га видјех и ови час, кад ми ланац оправи, па му се задивих. Није друге: био јунак, сад је човјек.

- "Е хвала војвода! Нека ми је ово спомен, а хранићу га док сам жив."-

- "Нека, чо'че! Што ти се хоће овијем збором? Кад се врнеш на Цетиње...*

Beh се дигосмо. Међу народом Новица не одмиче од мене: мило му, да види и чује. Тад кад је тежи болесник, не хоће: мека је срца.

Затрајасмо у послу до уру по подне. Уз ручак разговор о народу дробњачком, а тек довршили, војвода се диже.

- "Каву можемо и на Тушини. Ја свика' на моју медовину, па ми не пријатуђа."-

Дигосмо се. Капетани утврђују са мном, у које доба ћемо сјутра у Шавник, да поруче. И то утаначисмо, па се одвојисмо. Ја с Новицом пјешице пут Тушине, а они за својијем послом.

Тек ми у полу узбрдице, а промаљају се с ону страну - разасуте по обронку - лијепе брвнаре. Што ми више, све их више, те кад на врх, а оно пуче пред нама диван продолак. Мени се раствори срце, е мнидијах, да сам у Фрушкој.

- "Ну погле! Ето ти Тушине, мог јади-гнијезда."-

- "Па лијепо вам је. Гора ту, вода ту, а мним, да he бити и жупно. Не виђех до сада у Црну Гору те питомине и тога богаства."-

- "Од Бога лијепо - нека му је хвала - али људи нас бијаху заборавили. Да ти знаш, колико је ови јадни народ мука премучио! ... Сад је - у здравље господара - мало одахнуо. Пођи на ону главичицу: нова црква, нова, па и народ с нова гради." -

У то сависмо пријечицом, те ударисмо украј ограда на више. Нијесмо ходили ни черег уре, а Новица застаде.

- "Не ћемо даље. Ево мојих бијелих двора."-

Ја се загледао. Пред нама је повелика зграда од камена на камену. Јесте на бој, али само једна врата и два мала прозора.

- "Знам ја лијепо, што ти се не свиђа. Мило ти прозора, је ли? Е мој докторе, ласно је вама! Ми нијесмо живјели, него се тек крили и бранили.
Виђи оне лукње у камену - све су то пушкарице. То смо ми морали просијецати."-

Кад уљегосмо, мрак. Кроз врата и пушкарице отимље се бијели дан, и показује нам дрвено степење. Пођосмо на више, а горе већ чека неколицина чељади.

- "Ово ми је домаћица, а ово снаха од четврта сина. Знава' си га ти, а и то знаш од Ђура, да је умеро. Они највиши ђетић, то ми је мљезимац од ове домаћице, а друго су ми унучад."

Сви ме поздравише, а они ђетић отвара врата. Камара малена, ниска и мрачна. У њој је постеља, прост сто, неколико дрвенијех столица, велика скриња и чивилуци, а о њима застрто рухо и оружје. У једном углу висе и гусле. Иза дрвена пријеклада види се још неки простори.

- "Виђе л' 'ваке госпоштине? Него сједи. У мене није меканијех карега ка' у тебе, ал' што hy: до сле нијесам има' ни такијех. Колико сам пута горио и диза', мучно нађох, гдје hy и главу склонити... Сједи, бога ти, а ево мене. "

Ја сједох, а војвода изађе, да нешто нареди. Док се он врнуо, ја већ све разгледао: та није велике муке. Голо гнијездо на врх литице... ал орлу мило. Бранио га и одбранио га, па му сада још милије. Да дивне слике трезвена јунаштва!-

- "Па колико је ови јатаган посјека' Турака?" -

- "Не знам... Да ђавољега!... Све исто: на њима се не познаје; Турака доста."-

- "Зар ни Смаил-агу Ченгића?"-

-" А ко he то знат'?... Ја мним, да сам ти све то већ једном испричао... Тек ми ударили, а Смаил-ага из шатора онако распас, те на коња. "За мном ко је Турчин! Умет и Муамед, малић је влах!" повика на своје, да и ми чујасмо, те се загна напријед. Шћаше већ уза страну, којом се спушташе чета, ал' се просу огањ на њ, а он суноврат те с коња. Кад паде смутише се Турци, а ми на њих. Ко шта дохватио, оно и посјека'?"-

- "А бјеше ли каки, Смаил-ага?"-

- "Не хвалит' му вјере, бјеше зоран човјек. Да не погибе с прве, незнам, што би су онолико Турака."-

- "Па што кидисасте?"-

- "Е већ није било друге. Бјеше прегонио. Да нијесмо ми њега, он бинас."-

- "Како га умамисте у Дробњаке?"-

- "Мучно, бога ми. Лукавством и пријеваром... Да не осјети, е се ми дижемо, ја још ону вечер у очи покоља пошљем сестру ми Госпаву с даровима аги на Млетичак. Кад Госпава изађе пред њега с грушавином и медом, он he њој: "Вала влахињо, сјутра ћеш пократити косе". Хтео је навијестити, да ће ме ка' сјутра посјећи, те она од жалости за братом косу одрезати. Госпава опет зна, шта се у потаји ради, па he на то аги: "Ко зна, аго: ево како је ведро, па може и да се наоблачи".-

Мени чисто немило што у овај мах уљетоше жене, те прекидоше Новицу. Носе нарезана пршута, сира и медовине.

-"Е лијепо! - Ела чо'че прихвати" - нуди војвода пружајући ми пе-
хар. - "Добро ми доша' и у здравље."-

- " Амин, да Бог да !-

Ја знам медовину, али овакве нијесам пио. Чиста ка' злато, а миром мирише. Види војвода да мени прија.

- "Не рекох ли ти? Mope ово чела купи с најљепша цвијета. Ту је сваког биља, а има и љековита. Слушај ти мене; пиј медовину, па не бери бриге."-

- "Је ли то она жута амберија, што је пјева пјесма Смаил-аге Ченгића."-

- "Jec' то. Него је тада слабо бјеше. Пјесма ка' пјесма: извија на љепше."-

- "Ал'је опет најљепша она, што веле да је владика писа."-

- Која то? - Она, што ме пјева ка' Турчина?"-
"Да, Мажуранићева."-

-" Јес' вјере ми, најљепша. - Не знам што свијет вели, ал' ево што ја знам. Владика Раде пазио ме је ка' свога, и после погибије Ченгићеве дуго сам уза њ био. Ја мним, да није спјева' стиха, а да га ја не чух. Једне вечери не знам управо које године - рећи he ми владика: "Дође ми из свијета нека књига од неког Хрвата, па шта мислиш, шта је у њој, Ноко? Пјева смрт Смаил-аге Ченгића па вели, да си ти био Турчин и каваз агин"...
"Може му бит!" одговорих ја. - Ни прије ни послије не чух о томе ни ријечи из његовијех уста. На то је Ђуро послије посла' сахат Смаил-аге Ченгића томе Хрвату."-

-"Дакле та пјесма није владичина?"

"А ко he то знат'? Ето што ја знадох, то ти рекох... Него реци ти мени како Ђуро, снаха и дјеца им. Не чух још од тебе, ни како Господар?"-

Што ја више причам, Новица више пита. Изређах што знадох, ал' њему мало. Час-по куцне се, па ил' питај даље, ил' надовежи на моје. Једва се сјети, да прегледам мало његову чељад.

Кад сам и то свршио, дигох се да полазим.

- "Вјера и бог, добро ме обрадова, што ми дође. Сврнућемо мало и у прота, па ћемо те потље испратити. Није преше, сунце је још високо."-

На пољу већ дужи сјен. Ми полако у разговору, па ето нас пред тврдом кулом протовом. Све је новије, све угодније.

-"Прото ми је други син."-

-"А има ли ђеце?"-

-"Има, богу хвала."-

И прото нас дочека јелом и пићем. У њега је и ликара, а кава му ваља, да је се и сад сјећам. Док ми сједили и разговарали, придолазе људи, те се здраве са мном. При поласку баш зорна чета, а Ноко јој на челу. Сјенови од главица пали већ надалеко, а вечерњи повјетарац поји нас мирисом из долине. У тај мах прото мало застао, а ја се на то сјетих ис- повједника, за кога пјесма вели:

"Црква му је дивно поднебесје,
Олтар часни брдо и долина,
Тамјан мирис, што се к небу диже
Из цвијета и за б'јела св'јета
И из крви за крст проливене. "

Кад приспјесмо и опет пред кулу Новичину, рећи ће војвода:

-"Ела ви лагано; имам нешто да наредим, па ћу одмах за вама."-
Док се он вратио из куће, а ја већ прецртао кршно му гнијездо.

-"Што ти то пишеш?"-

-"Кулу Новичину."-

-"А што ти хоће?"-

-"Хоће Србу, да види гнијездо соколово."-

Новица се мало насмјехну. Чини ми се: мило му бјеше.

- "Ви војвођани лијепо разбирате за нас. Добро је то. Нит' глава без мишице, ни мишица без главе."-

У то стигосмо и дружину.

- "Доктор he сјутра у Шавник. Који he с њим, да му покаже Млетичак?-

-"По'ће капетан, а и од нас иде неколицина."-

-"Тако; тако! Покажите му све редом. Нек' прича браћи нашој у војводини јаде наше. "-

Кад дошло да се растајемо, Новица се са мном грли и љуби.

- "Пођи ми збогом докторе! Сретна ти пута. Хвала ти, што ме нијеси обиша', а ако се већ не видимо, сјети се по гдје-кад стрика-Нока.

Мени засјело у грлу, па не могу ријечи изустити. Чини ми се, да ми се и око оквасило. Бог зна, хоћу ли још икад тако сретан бити, да уза така јунака и човјека стојим... Опростих се и с другима а неколицина he мо отратити до хана.

И ову ноћ једва заспах; а тек заспао, спремна дужина, те на врата. Дошла на уговорено вријеме, да полазимо у Шавник.

Још ни сунца, а ми крајем Тушине на више. Уз пут примисмо још два-три коњаника, па онда весело пут Млетичка. - Благо мени, и то ћу видјети!

** Нечитко и у предлошку