Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip







 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |



Владимир Мићковић
ОГОВАРАЊЕ ЗЛА










У нашу земљу посијано је сјеме раздора.
Род је премашио сва очекивања


Наше ране су отворене.
Добро дошли мелеми!

На бијелом смо хљебу.
То је црно на бијело.

Почели смо да размишљамо оптимистички.
Не могу баш сва зла
нас да задесе.

Какви су нам пилот пројекти
није чудо што имамо страх од летјења.

Да смо добро потковани
они би сјахали.

Нијесмо спремни
да одговоримо изазову времена.
Како одговорити грому из ведра неба!?

Циљ нам је да стално
будемо на коњу.
Нема коња који би то издржао.

Страх га је да иде по греди,
али зато лако иде низ длаку.

Обичај је да се кумство не одбија.
Када то схвате, биће им јасно
зашто су наши оптуженици злу кумовали

Гледамо са висине.
Сами смо на брду проблема.

Не признајемо
да од нас има јачих.
То је јаче од нас.

Боје наше земље бране
познати сликари.

У вријеме владавине комуниста
Свето писмо није било препоручено.
Зато није стизало у многе домове.

Одбили су све што смо тражили.
На крају, добили су што су тражили.

Иако на домаћем терену,
нијесмо успјели
да зауставимо поплаву.
Вода је однијела побједу.

Врло смо самокритични.
Послије сваке крађе, критикујемо себе:
могли смо више да украдемо!

Наш шести прст се не види.
Имамо га у малом прсту.

Кад запусте земљу
политичари обрађују народ.

Ако толико волите
наше политичке опоненте,
пружићемо вам прилику
да се поздравите с њима.

Наше тежње воде помирењу.
У свађи смо с њима
и помирили смо се с тим.

Не смије се раздвајати
добро од лошег.
Породица је основна ћелија друштва.

Два добра не иду заједно.
Пала је дуго очекивана киша,
а влада је још у облацима.

Наше плате су зарађене,
али не и исплаћене.
То је још једна потврда
да два добра не иду заједно.

Они су безбожници!
То им не смета
да живе боговски.


Закон јачега нико није изгласао,
али су га јачи усвојили.


Ми видимо рупе у закону
и живимо у складу са њима.

Рђаво друштво је
за старо гвожђе.

С правом смо незадовољни.
Са економијом највише.

За инструменте правне државе
не показујемо довољно слуха.

Поштујемо прописе!
Кад се брукамо,
прописно се брукамо.

Полиција сузавцем
није ријешила проблем.
Да је ваљао, не би га бацили.

Уведен је полицијски час.
Није могао да се одржи.

У разговору смо показали
да мир нема алтернативу.
Одговарали смо као из топа.

Рат:
У зрну је зрно наде!

Медијски рат су добили без крви.
Угушили су медије.

Црногорци су слушали ратне бубњеве
и показали да имају слуха.

Одавно нијесмо ратовали.
Јуначки смо издржали!

Разводнила се наша борбена готовост.
Једино се, понекад,
огласе водени топови.

Водимо тихи рат.
Да зло не чује!

На ратишту сам стекао
бројна пријатељства.
Многа су ватром угашена.

И ми смо користили оружје
за масовно уништавање.
Поштовали смо изборну вољу грађана.

Једним метком убили смо два зеца:
закопали ратну сјекиру
и пронашли масовну гробницу.

У Црној Гори сви су били јунаци.
Ако не вјерујете,
питајте њихове потомке.

Антиратна парола:
Што ће ти бомба, баци то!

Ако ви то будете тражили,
брзо ћемо вам послати муницију.
Биће то као из пушке!

Нијесмо их убили!
Нема тога ко то може посвједочити.

Напокон смо превазишли себе.
Помогли смо себи.

Дошло је прољеће
и ми успјешно скидамо сувишне килограме:
капуте, јакне, чизме ...

-Зашто сте продали папагаја?
-Нијесам могао да слушам
његове лажи!


Власт је битно измијенила
положај сиротиње.
Сиротиња сада има двотрећинску већину.


Све би однио ђаво,
али су га предухитрили
челници из власти.

Нашу власт је лако препознати.
Не мијења се.

Власт показује бригу за најмлађе.
Прича приче за малу дјецу.

Власт рјешава проблеме
преко ноћи,
а дању се доносе одлуке
о ликвидацијама!?

Власт даје празна обећања.
Имаћемо од њих и допуњена издања.

Имају гласаче и формираће власт.
Чије овце, тога и планина!

Самоубиства су најмање изражена
код људи из власти.
Неће они свој народ
да излажу губицима.

Одлучно се противимо
да уз име тог функционера
стоји ријеч лопов.
То је чист плеоназам!

И они који имају
изванредне услове за живот
штрајкују глађу – између оброка.

Афoризам је оговарање зла.

Афоризам је муњевита реакција
која шаље громогласне поруке.

Афористичар указује
на вишак мањкавости.

Бирам најкраћи пут.
Зато пишем афоризме.

Изабрао сам афоризам
као форму изражавања.
Нећу да досађујем људима.

Пјесниче,
ти си осуђен на пјесничку слободу!

Свидјело ми се
неколико ријечи од тог писца,
па сам одлучио
да пређем са ријечи на дјела.

Открили смо новог писца.
Ишли смо његовим писаним трагом.

Добри писци су читани.
Не пише им се лоше.

Мораћемо да се понашамо као људи.
Слиједи период тешког привикавања.

Будимо људи!
Нека буде што бити не може.

Има и он добрих страна.
На нашој је страни.

Ви сте десетковани.
Неко вас је издеветао!

Били су загонетка.
Ријешени су да тако остане.

Док је био моћан
имао је ријеку пријатеља.
Касније је ријека промијенила ток.


Док сам је носио у срцу
она је ишла с другим.


Љубав не зна за границе.
Често се улази у туђе територије.

Били смо једно у друго
смртно заљубљени.
То је требало преживјети.

Прва љубав заборава нема.
Друга би да заборави прву.

Она је дјевојка за све,
а ја такву не заслужујем.
Хоћу дјевојку за себе.

Додиривао сам њено тијело,
али моји стварни разлози
били су дубљи.

Жене трче за њим.
Краде им ташне!

Њиховом вјенчању присуствовало је
њихово нерођено дијете,
далеко од очију јавности.

Пријатељице ноћи,
и дању сте добродошле!

Ако вам је супруга ружна,
не очајавајте!
Она је ваша љепша половина.

Видио сам секс бомбу.
Дабогда експлодирала у мојој кући!

Не могу више издржати.
Ноћас ћу да се објесим
о њен врат.

Чим је пробудила жељу у мени,
почео сам да је сањам.

Рекла је да ме не воли.
Али, ја њој ништа не вјерујем.

Тврдили сте да вам је жена проблем,
а испоставило се да наречени проблем
лежи на другој страни.

Jа: Ти си aut!
Она: Па, изведи ме!?

Гледали су га објешеног о њен врат.
Да није било њеног мужа,
нико се не би сјетио да га скине.

Природну појаву
подредио сам својој вољи!
Хтједох скинути шешир пред том госпођом,
али ме предухитри вјетар!

И он је урадио нешто поштено.
Признао је да је непоштен.

О њима се може говорити само лијепо.
Једино тако ће вам бити
загарантована слобода говора.

Укуси су различити:
кад су они љути
нама је слатко.

Дар је наслиједио од оца,
мада се то не види из тестамента.

У неким круговима
све се ради иза угла.

Репе без коријена су одавно
пустиле коријене.

Држали су га
као мало воде на длану.
Данас перу руке.


Планирали су да нас побију,
али је план однио ђаво.
Као и много пута раније
ђаво је био уз нас.


Умријети храбро?
То треба доживјети!

Умирући од глади
засули су га камењем,
а он је био добар човјек.

Умро је убица, силеџија, лопов,
шпијун, лажов и преварант.
О покојнику све најљепше!

Ражалостио га је број погинулих.
Једва је изустио: Само!?

Нажалост, њих покрива земља.
Али, ни њихове убице нијесу откривене!

Убијање му је
причињавало задовољство,
све док и сам није убијен.
Свако задовољство се плаћа!

Благо оном ко довијек живи!
Не излаже своје најближе
погребним трошковима.

Наша поља смрти?
То су непрегледна пространства.

Имали смо поља смрти!
А имали смо и: ријеке, планине, јаме ...

Умро је пуковник.
Сада је и пуковник и покојник.

Убио сам човјека и нијесам одговарао.
Ма, ко те пита!?

У нашу земљу може свако
ко има гробно мјесто.

Доћи ће крај нашем пропадању.
Земљо, отвори се!

Вода у кољену, камен у бубрегу,
пијесак у желуцу ...
Мало по мало,
материјал за вјечну кућу.

Наш мрак се мало поправио.
Мање једе!

Освануо је графит:
«Издајници, појешће вас мрак»!
Овдје и мрак једе говна.

Оглас:
Мијењам мишљење преко ноћи
за миран сан!

Несаница?
Проблем који рјешавам
преко ноћи.

Убудуће ће на изборима
бити све мање крађе.
Излазност ће бити смањена.

Народ је на страни слабијег.
То ће потврдити и следећи избори.

Није могао да се сјети што је јуче јео,
али када су му рекли да није јео ништа,
био је срећан.
Схватио је да није склеротичан.

Њега није потребно
посебно представљати.
Ничим то није заслужио.

Ово ми личи на оно.

Навикао сам да ми падне с неба:
киша, снијег, град ...


Након што сам ручао јаретину,
конобар ми није вратио кусур.
Каже:
Не може и јаре и паре!


Дебело сам се намучио
да бих потанко био упознат.

Навикли су да пуно причам.
Ако заћутим – одјекнуће!

Немају право да се љуте
што их нијесам позвао на свечано отварање.
У питању је била само једна конзерва.

Спашен сам!
Нико ми ништа није обећао.

Констатовали су да сам случај
којем треба посветити посебну пажњу
и закључили:
Ништа нећемо препустити случају!

Дјецо, водим вас да вам покажем
границе нашег имања.
Да се сјутра не деси да продате туђе!

Упорно ме сврби длан.
Какве сам среће,
свраб ће се пренијети на задњицу.

Жали се човјек.
Каже:
Ја сам поштен, ја сам добар ...

Ко има јака леђа
тај не носи!

Разум је побиједио!
Са којим резултатом?

Добро је не говорити језиком мржње,
али није добро
не разумјети га.

Мозак је у глави,
а морао би бити и на челу.

Народу нуде игре на срећу.
Хоће да усреће неколико појединаца.

Много прича!
Одлучили су да мало
попричају са њим.

Стомак признаје да је празан.
Глава – тешко.

Све њихово се показало као ружно.
Далеко им лијепа кућа!

Затварају вам уста,
али вам зато отварају писма.

У џепу им је змија.
То је њихова чуваркућа.

Наша веза је унапријеђена
сексуалним чином,
а онда су услиједиле прекоманде.

Ипак, не живимо као стока.
Она прежива, а ми преживљавамо.

Имамо лијепу представу о себи
а ружну о другима.
То је редован репертоар наше стварности.

Чим крене да нас бије добар глас,
добровољци из наших редова
одмах јуришају у контранапад!

Нашли смо се у маказама.
Кроје нам судбину!

Нико нас не може натјерати
да вас гледамо преко нишана.
Па да нам послије кажу:
Ви сте само гледали!


Све би било другачије
да су се наши преци, са мачем у руци,
придржавали правила:
Три пут мјери, једном сијеци!


Наше драме се не играју.
Оне се преживљавају.

Ми никада нијесмо добили помоћ,
а наши непријатељи, захваљујући нама,
јесу редовно – и то прву!

Све што нам се узме као гријех
врати нам се троструко.

Једни другима не дођемо ништа.
То обећава трајни мир.

Превршили смо сваку мјеру.
Много вагамо.

У госте, који су познати произвођачи вина,
нијесмо могли поћи празних руку.
Понијели смо им празне флаше.

Није тачно да свакоме налазимо мане.
Себе увијек изоставимо.

У самоодбрани смо опасни.
Зато, немојте нас много хвалити!

Нећемо вас узимати у уста.
Ви сте за нас превелик залогај.

Осјетили смо да можемо више.
Заокружили смо нулу
и добили још већу.

Млади су наша највећа брига.
Али, остараће они.

Ни стока им се не весели
јер, гдје они ударају
ту трава не расте!

Много ћемо још прогутати
док своје не повратимо.

Све што смо на силу узели
вратило нам се.

Исељеници из Пећи поручују:
Пећ је наша судбина,
ми смо људи од челика!

Навикао сам на свакодневне проблеме.
То је мени
као добар дан.

Песимисти на булевар гледају
као на ћорсокак.

Гипсани радови на мојој сломљеној руци
обављени су беспрекорно.
Са нестрпљењем очекујем њихово рушење.

Дали су допринос
изградњи нашег става.
Бацали су нам пијесак у очи.

Радници тог предузећа
већ пет година не примају плату.
Срећом,
нијесу проглашени технолошким вишком.

Од њих смо очекивали много више,
али, на нашу срећу, то се није десило.
Мало су нас изударали!

Вратили смо се на своје и нашли пустош.
У нашем случају,
изгубљено значи нађено.

Пропустили су нас кроз шаке,
али се неће на томе завршити.
Кад би само знали што су пропустили!?

Пропустили смо их кроз шаке.
Трудићемо се да надокнадимо пропуштено.


Не бисмо били листом уз њих,
да нијесмо мислили да ће они,
макар мало, бити плодом уз нас.


Извукли смо живу главу,
што нам је створило додатне проблеме.

Антикомуниста је
на демонстрацијама претучен.
Пребројио је све звијезде
– осим петокраке!

Човјечанство уздиже Гагарина високо,
а то је испод његовог нивоа.

Многи наши грађани нијесу хтјели
да копају земљу,
али су зато засукали рукаве,
па копају по контејнерима.

Руси су повриједили
наш ваздушни простор.
Својим авионом
гасили су пожаре на нашој територији.

Ако је ковачима среће
наковањ народ,
варнице су неминовне.

Нема више људи старог кова.
У данашње вријеме
живјели би између чекића и наковања.

Угнијездили су се
и никако да одлете.

-Од вас се очекивало да дигнете глас
против очигледне неправде!
-Толико ме то погађа, да немам ријечи!

Он је говно
и то га је спасило.
Иначе, био би згажен.

Имена људи са наших простора су и:
Исток, Сјеверин и Југ.
За сада се нико не зове Запад.

Много су се обрадовали
када су га срели.
Посебно, када су видјели
на шта је спао.

Враг нам је однио шалу.
То је дезинформација,
са нама није било шале!

Нагазите нас добро,
па ћете видјети како ћемо реаговати.
Одмах ћемо затражити љекарску помоћ.

Када сте одврнули славину
увјерили смо се да крв није вода.

Не могу вам рећи колико сам срећан.
Бојим се да нећу одржати ријеч.

Испали смо будале.
И остали у друштву најбољих.

Нијесмо дали да нам упадају у ријеч.
Били смо нијеми посматрачи.

Непристојно је говорити за вријеме јела.
Не ваља храни упадати у ријеч.

Медаља има и трећу страну –
бронзану.

Све су наше главе одабране,
као мјесто за путер.

Родио се расипник.
Проходаће и непокретна имовина.

Ушли смо у озбиљне проблеме.
Одмах се осјетила домаћа атмосфера.

Нијесмо дали да нам узму душу.
За такву борбу смо душу дали.


БОГАТСТВО СМИСЛЕНЕ ДОСЈЕТЉИВОСТИ

Човјек данашње трајање доживљава тако што га своди на прошлост. Оно не може себе да ситуира у футур, из једноставног разлога што му горка садашњост то не дозвољава. Рекло би се да се живот због наведеног разлога удаљава од нас и да нас изнутра разара. Чак се и слутње о некој промјени не могу укоријенити у нашу свијест као утјешна извјесност.
Једино сатира, у првом реду афоризам, овдашњи и сaдашњи, својим духовним дејством апострофира ово стање «мртвог мора», гдје се патња и горчина претварају у хиперболизовану немоћ.
Владимир Мићковић у књизи афоризама «Оговарање зла» ову нашу невеселу драму живљења третира као болест, без могућности за санирање. Дух ауторових афоризама упућује на оне еманације које од живота траже да га осјећамо, а не да га се сјећамо. Сјећање га чини статичним и епилошки испразним и посљедичним.
Мићковић храбро назначава те посљедице. Назначава их као неку врсту ресорбиране (филозофске) опазице, што његовом афоризму даје снагу актуелитета. Очигледно да се овдје ради о једном генетичком процесу који маркира и идентификује вучју природу средине. За њу би се могло рећи да, из дана у дан, добија све тамније обрисе, егзистентне у првом реду. Вјеровали смо да ће синдром тамнине већ једном нестати из глава његов посједника. Ево како аутор сагледава тај феномен: »Угнијездили су се и никако да одлете.»
Интуитивним путем се долази до смислене досјетљивости. Права мисао је она која зна да препозна ствари и у косој равни. Да нађе њихов унутрашњи укрштај и идентификацију. Аутор се везује за оне теме које симболизују отуђеност. Низ тај тобоган отуђености сурвава се сав метеж посрнуле стварности, која никако да нађе себе, преображену и са људским лицем.
За афоризам је важна супстанција изречене мисли. Ако ње нема, афоризам је лишен своје дјелотворне функције. Он је овдје лепезиран у асоцијацијама широког спек варничаве домишљатости. Ако је судити по врлинама ове књиге, вјерујем да ће Мићковић и у будућем бављењу афоризмом остварити висок ниво.

академик ЦАНУ
Жарко Ђуровић

БИЉЕШКА О ПИСЦУ

Владимир Мићковић рођен је 1967. године у Подгорици.

Објавио је књигe:

- «Каменопис», 1997
- «Да видимо», 1999 и
- «Гониоци агоније», 2000.

Награђиван је. Између осталог, добитник је прве награде за афоризам на 8. Црногорском фестивалу хумора и сатире одржаном у Даниловграду 2007. године.

Заступљен је у више антологија и избора афоризама.

Живи у Подгорици.