I z b o r

NOVELJINE NEDUGE PRIČE
(da kraće ne mogu biti)

Pregonili se dvojica ko je od njih gori čojek. Jedan zborio:
- Ja sam! A drugi: - Nijesi ti, no ja!
Slušao to treći, pa će:
- Znam ja obojicu. Nećete se vi puštit jedan drugome!

*****
I za ove jade sam čuo:
- Znaš li, Ljeposava, što je najljepše na svijet?
- Reči ti, Radosave!
- A da, ona ženska stvar, Ljeposava!
- Prevario si se Radosave. Nijesi ti proba onu mušku stvar!?

*****
- Ideš li đe?
- Ne, niđe! Nemam kod koga.
- A, doodi li ti ko?
- Ne, niko! Nema kod koga.

*****
Po mojemu sudu, ko ubije nikogovinu, trebalo bi duplo da
robija.
Em je ubio, em se obrukao!

*****
- Vidio sam popa Joka, u vrijeme velikog posta, masne brade!
- Štedi sapun?!
- Ne, no ne štedi slaninu!

*****
Kad je Milovanu Radovu umrla majka, rekao je:
- Ne dao Bog nikome mome milome da doživi majčinu smrt!

*****
- U mojoj kući tašta pere sude. A kad se ona razboli, ja ih perem, i ne pada mi to teško.
- Kad pereš sude?
- Ne, no kad se razboli tašta!

*****
- Milena, kako ti je svekrva?
- Nikako, nikako! Ne valja ništa!
- Da nije pala u komu?
- Ma, okle, no je počela da se oporavlja i pridiže!

*****
- Novelja, đe ti je danas otac?
- Evo ga doma! Svratio je malo i u nas.

*****
- Ne valjam ništa!
- Lažeš ka pas!

*****
- Oli rakiju?
- Ne mogu je!
- Da nijesi slab?
- Ne, no zdrav!
- Onda, nijesi normalan!

*****
- Kakav si?
- Mučan!
- Ma, ne pitam te za čojstvo, no za zdravlje!

*****
- Je li ti još mila ona rabota?
- A, koja?
- Dosta si mi reka!

*****
Ovo je priča iz doba velje nemaštine.
- Kakvu kafu piješ?
- Bez šećera!
- E, Bog ti pomoga!

*****
Prodavao Andrija Abramov kuću i grobnicu.
- Sreća moja – zborio je – e na grobnicu na uklesah medalje,
pa je mogu prodat bilo kojemu Lužaninu!

*****
- Ajmo, Novelja da svratimo kod jednoga bogatoga i poštenoga
Lužanina!
- Pošto itamo, nemamo kad svrtat kod dvojice!?

*****
- Oli rakiju?
- Ne!
- A vino?
- Ne!
- Da ne bi pivo?
- Ne!
- A kafu?
- Fala ti!
- Ajd, pa navrni češće!

*****
- Je li nevina Mudra Stanina?
- Pronio se glas da jes, a očevici tvrde da nije!

*****
- Zna li se od čega se ćelavi?
- Vele, od pameti!
- A od čega si, onda, ti oćelavio?!

*****
- Imaš li gusala u kući?
- Imam, no nema dlaka na njima!
- Imam ja dosta, na jednom mjestu. Daću ti!
- Fala! Ali, vele da ne valja dlaka od magarca!

*****
- Ima li te đe?
- Ima!
- A đe?
- Niđe!
- I, tamo da te tražim?
- Tamo! Na drugom mjestu me nej nać!

*****
- Ja ne vidim ništa!
- Ja vidim mrak!

*****
Na autobuskoj stanici u Podgorici.
- Ideš li i ti za Danilovgrad?
- Ne ja, no mi!
- A, ko je još s tobom?
- Niko! Mi smo sami!

*****
- Ideš li u crkvu?
- Izdale su me noge!
- Pa, kako ćeš se snać?
- Bog će doć po mene!

*****
- Što si sam?
- Biram društvo!
- Bolje nijesi ni zaslužio!

*****
Pitao neko Šonju Golubovu, ženu Goluba Miknina:
- Odkad si sama?
A ona rekla:
- Od kad sam š njim!

*****
- Pobijedićemo!
- Ko veli?
- Moćo Dakov!
- E, onda vam nema spasa!

*****
- Kakav je čojek?
- Kad ga gledaš debeo, a ako ga ne gledaš, tanak!

*****
- Što ima za jelo?
- Ništa!
- Svašta!

*****
- Kakva je Dujova nevjesta?
- Omrčena!
- Od kotlova?
- Ne!
- Od česova krejona?
- Ne!
- No, od čega?
- Od svačega!

*****
- Kakav si?
- Tršen!
- Je li te ostavila zavazda?
- Ne, no se vrnula!

*****
- Radiš li?
- Ne, u radnom odnosu sam!

*****
- Našla me pogibija! Sva je prilika da mi je vuk izio psa.
- Ajde jadan, ajde. Dok ima ljudi, biće pasa!

*****
- Đe ga piriš?
- Niđe!
- Nemaš ni kuće, ni ognjišta?
- Imam, no mi je sve na dugme!

*****
Ovu priču sam čuo u pogrebnom.
- Dajte mi jedan sanduk!
- A, za koga?
- Za prađeda!
- Pa, đe ste dosad?

*****
- Postiš li?
- Postim!
- A, vjeruješ li?
- Kako da vjerujem u one koji su me naćerali da postim?

*****
- Što ti rade sinovi?
- Jedan nije nizašto, a drugi je svaštočinja!
- Pa, opet, dobro!

*****
- Kakva je roba Ćaro Perkov? – pita Lado Tajov Perka Migova.
- Poneki vele e ima štofa ...
- Ima štofa, ima. Ma, na sebi, a ne u sebi!

*****
- Nemoj ovo nikome!
- Nemoj ni ti meni!

*****
Uzmi se dvoje. Jedno grdno, a dobro - drugo lijepo, a nikakvo.
Pošto su se alavertili, ovako su pričali:
Lijepo, a nikakvo: - Đe mi biše oči?!
Grdno, a dobro: - Đe mi bi pamet?!

*****
Bješe Ilindan. Pljušti kiša. Šoća Jokov se uvatio jednom rukom
za šešir, a drugom za Spomenicu, i trči preko Lazina, pod dub, ne moš ga stić očima.
Nešto kontam: - Kad ovako trči da se ne skvasi, kako li je tek trča da ne pogine?!

*****
- Ima li što manje od nule?
- Ima! Nula na dvije noge!

*****
- Je li istina da u vašem selu ljudi prvo osijede, pa se opamete?
- E jes, taman je takvi redosljed!
- Pa, ima li tamo koliko sijedija glava?
- Ne jedne, da ja znam!

*****
- Čiji si ti?
- Ničiji!
- E, pogani od pogani!
- Fala ti, oče, na lijepoj riječi!

*****
Ide jedan šužanj, zabradatio, zastrunjatio, skučio se, a ruke mu pale do podno koljena. Jede bananu.
Mene ne pade nam ništa drugo, pa ga upitah:
- A, đe si je ubra?!

*****
Ljudi iz dva sela vukli konop, ko će kome da ga povuče.
Jedni pobijedi, pa reči drugima:
- Ajd sad, vucite se tamo!?

*****
- Jesi li čuo da je Ćuba Đeknina rodila kopile?
- A da, ko to nije čuo! A, čije je, znaš li?
- Sad si me vrga na velje muke. Lakše bih ti odgovorio da si me pita čije nije!

*****
Bješe konferencija narodnog fronta u zadružnom domu.
Zeko Joksimov, znameniti crnogorski lažov, domoga se riječi i uložio, ne da fali, no da u zvijezde kuje našu partiju i njeno mudro rukovodstvo. Neko mu upani u riječ, a neko pljuni, a on im ga zbreknu, ka što umije:
- Ljudi, kumim ve Bogom, ne prekidajte me, dok lažem!
Vele e je Zeko, tada, prvi put izgovorio istinu.

*****
- Što je ovo Lado, te ovaj moj pas Tranjo ovoliko laje kad dođemo u vas?
- E, moj Vukoje, Tranjo jedva čeka da odemo od kuće, da
se izlaje, jer ga, zar, doma ne može zapanut!?

*****
- Fala ti majko, što si me rodila!
- Ne zafaljuj, sine, nema na čemu!?