|
|
|
|
Павле Ђоновић Одломци из књиге "ДИМ У ДИМ" ЦРНОГОРСКИ НАРОДНИ ХУМОР Иако још увијек није касно дa се сакупи фолклорно богатство које се налази у нашем народу, то се на жалост не ради како би требало. Забиљежи се по која легенда, анегдота, епска или лирска пјесма, мудра изрека, пословица, али cвe то несистематски и непотпуно. Живот брзо протиче поред нас, а с њим и пpaвo богатство живе ријечи и духа. Често се присјетимо неке давнашње згоде којом одушевимо цијело друштво, али је риједак случај да већ cjутрадан неко из дружине то понови, те тако и оно створено пада у заборав, а да и не говоримо о ономе што тек настаје у свакидашњем животу. Црна Гора је позната као извориште народних умотворина, посебно епског народног стваралаштва. И поред тога у свијету се веома мало зна о хумору Црногораца. Више је познат хумор на рачун Црногораца, који се обично своди на потенцирање њихове наводне лијености, нерада и извитопереног јунаштва. Хумор Црногораца више је познат кроз анегдоте које су поникле на овом, тлу. A ли, хумор и сатира који нијесу анегдотског карактера готово су потпуно непознати, веома ријетко биљежени. И данас се у сваком крају Црне Горе прича о давно прошлом времену u весељаку који је био симбол и миљеник тог краја. И данас сваки наш крај има таквог весељака чије се дјело претвори у народну ријеч и постаје својина народа. Haши људи су инпулсивног и живог духа, склони јаком изражавању из којег извире схватање живота и свијета, којему су често спремни и да се пoдсмјехну. Они су се знали, и данас знају, насмијати и дoбpy и злу, и срећи и несрећи, јер се на тај начин cвe лакше доживи и преживи. Кроз хумор се најјасније испољи оно лијепо у људском срцу, веселост људске душе. Из њега се рађа личност као јунак хитрог размишљања и слободног духа. Тако је хумор, у ствари, и зраз једне посебне, нарочите врсте духовне енергије. Црногорци воле језгровиту и крилату ријеч, хитру шалу, једнако као и необичну епску акцију. Једна од основних карактеристика црногорског народног хумора и сатире је хитрина мисли и концизност израза. Црногорац каже: „Одговори му дим у дим". То је тренутни производ људи из народа, који је увијек снажан, језгровит и који због тога остаје у народу, јер се лако памти и преноси. Иако се често зна oд кога је шала потекла, најчешће се аутор одмах заборави, а испричана згода везује се за разне личности, за разна мјеста, ушла је у народ и постала популарна. Ако се за шалу или сатиру употријеби више ријечи, онда је то paди дочаравања ситуације, ради припремања слушаоца или скупа за онај психолошки моменат ради којега је згода испричана, који изазива смијех. Шала најчешће обухвата људе и ситуације који се граниче са карикатуром. То у ствари раздваја хумор, шалу и „виц" од анегдоте. Али, као и анегдота, и „виц" има драматику, јер живот често cтвapa ситуације из којих се рађа хумор. Кулминација драматике и напетости пажње прекида се ријечју кoja значи расплет, и која увијек постиже крајњи ефекат — смијех. Из младости Ива Војинова-Вране Ивo Војинов, „Врана", родом је Мартиновић из Бајица. Иво није био луд, но више, што би се рекло, „шерет", познато је, колико је он забављао озбиљнога и намргођенога Лазу Костића, кад је овај био на Цетињу. О Иву се прича много анегдота, које махом нијесу за штампу, али се њему приписују и многе пословице пo којима се види да је Иво био духовит човјек. Иво је радо говорио у стиховима и у загонеткама. -------------------------------- -------------------------------- Касније, у которском затвору, 1921. годиче, изашла су три броја хумористичког листа Узнички гласник. Уредник је био Антон Матковић, а лист је рађен рукописно у затворским зидинама. Которани и уопште подручје Боке у наредном периоду показују највише разумијевања и смисла зо организовани рад на хумористичким. публикацијама. Др Нико С. Мартиновић у књизи „Развитак штампе и штампарства у Црној Гори 1493 —1945" (Југословенски институт за новинорство, Беогрод 1965) о томе пише сљедеће: „Од 1926. до 1941. године, у Котору је штампан, један пут годишње, 3. фебруара, на дан Св. Трифуна которског, лист Карампана. Понекад је био обичај да пpuje поклада изађу и пo два броја овог листа. Уредници су му били Уго Браво, Драго Вуковић и Душан Челановић. У црмничком селу Томићи, no казивању књижевника Јанка Ћоновића, уређиван је и издаван лист Вихор. Ни један број овог листа није сачуван. Нема га чак ни његов уредник који је дао ове податке. Ипак првим озбиљним хумористичко-сатиричним листом у Црној Гори може се сматрати Мали Радојица. Лист је излазио на Цетињу два пута мјесечно. Први број је штампан 1. децембра 1926. године, а задњи 11. јула 1927. Изашло је 11 бројева. Уредник листа је био Јован Николић, а уређивао га је редакциони одбор. Карикатуре за лист је радио академски сликар Саво Вујовић. „Лист је имао политички карактер, исмијавао је локалне и владине политичаре, тако да није био поштеђен од цензуре. Пркосио је великом, жупану и полицијским органима, што је довело до хапшења и протјеривања његовог уредника из Црне Горе, иако је био рођен u настањен у Црној Гори. С њим заједно нестао је из црногорског јавног живота Мали Радојица". Иако ћe у поговору u биљешкама бити ријечи о онима од којих су се примале „необичне црногорске ријечи и изреке. .. шале, пошалице, поруге 'итд.", oвдјe ћемо ипак peћu ријеч-двије још о неким важним елементима који карактеришу добар хумор посебно црногорски. Сваки крај, свака етничка група, сваки народ има свој карактеристични хумор. Разликује се хумор планинаца од хумора примораца, хумор настао у брдским, npeдјелима или онај у равници. На карактер хумора утичу и животни услови, понашање људи, навике и сл. Од посебне је важности језик којим се казује хумористичка згода. Свако „уљепшавање" шале, вица или сатире у односу на изворност грађе, води њеном уништењу, губљењу умјетничке вриједности и снаге у постизању ефекта. Зато је ово стваралаштво једино исправно и могуће аутентично саопштавати, не плашећи се ријечи и њене употребе, макар она изгледала банална, јер свака замјена изворне ријечи крњи вриједност згоде, то је лажна маска стида казивача, која и од њега самог прави карикатуру и блиједу слику правог казивача. Црногорски хумор и сатира пуни су сочних израза, ефектних поређења, слика. Слобода израза карактеристика је црногорског хумора. У њему се она много више осјећа него у ма којем другом виду стваралаштва, јер је хумор, како смо већ рекли, производ широких народних маса, а наша склоност према интегралној слободи створила је у овом дијелу стваралаштва посебну слободу према слободи израза. Посебно треба нагласити хуманост нашег хумора. Чак и онда када је црн он тежи ка ублажавању ситуације. У највећој жалости он је носилац јединог смијеха. У њему никада нема клетве. Пакост, ако и постоји, ту је само paди смијеха. Грку ријеч опет замјењује смијех. У њему нема, или има у најмањој мјери — псовке. Он је племенит производ народа, смишљен ради смијеха, а када има призвук сатире онда је опет cвe усмјерено да би се примјером исправила негативна ситуација — дa се више не понови. Хумор казује живот и психу нашег човјека, он је карактеристика људске досјетљивости, а често и животне философије. Због свих тих одлика хумор је у ствари посебна пјесничка врста која хуманизира човјеково постојање. С таквих позиција приређена је и ова књига. Павле ЂОНОВИЋ
ДИМ У ДИМ ----------------------- ДА СЕ И МИ НАЈЕЖИМО Приликом једне свечаности на Негушима, сједјели су за једном трпезом поп Миња Радоњић и поп Марко Бећир. Јестива је била изобила, а вина мало. Поп Миња, као старији, узе боцу с вином и наздрави друговима. Потегао мало више и почео се кострешити. ----------------------- ЛЕЛЕ МЕНЕ, КУЧИ! Побије се бој Куча са Турцима, а у томе боју био је и Милош, син Љака Новова из Куча. Љако је мислио да његов син Милош није јунак. Но, у том боју Милош се случајно рани и онако рањен дође својој кући, у глуво доба ноћи, и закуца на врата.
Капетан Јевто Милетин добије наредбу с Цетиња да даде писмено увјерење о владању једнога Никшићанина, који је био по злу чувен због разних нечасних дјела. Јевто нареди писару да му напише увјерење. Писар се нашао на муци: увјерење је морао написати, али боји се да напише оно што мисли о ономе те му га издаје. КОМАНДИР БАЋО И ЊЕГОВ ЗЕТ Дошао војвода Лазар Сочица са командиром да дијели медаље за храброст и јунаштво баталиону Баћа Мићуновића. Командир Баћо окупио цио баталион и све главаре, па јавно пред свима предлаже војнике који су заслужили ордене. Којега је год предложио, а предлагао је само најбоље, оне који збиља заслужују, одмах је добијао медаљу од војводе. Један зет Баћов, који није заслужио да му се да медаља, примакао се Баћу, па ће му рећи: ----------------------- ВЕЛИКИ ПОСТ ИВА ВРАНЕ Негдје уз велике пости, сједне Иво Врана покрај пута, куда је имао обичај да прође књаз Никола. Када је видио да му се господар приближује, извади из торбе хљеб и нешто мрса и поче да једе. Утолико наиђе господар. Видећи да овај уз велики пост ије мрсно, упитаће га: КАКО ЈЕ ИВО ВРАНА СКИДАО КАПУ Била је издата наредба на Цетињу, да се морају скидати капе свима министрима и сенаторима. Иво Врана, чувши ову наредбу, сваки пут, улазећи у варош, скидао је капу и стављао је у њедра држећи је ту све вријеме док се у вароши кретао. Излазећи из вароши он би извадио капу и натакао је. Гледајући га у варош без капе, запитају га: ОДГОВОР Било сијело у Оџаклији. Чека се Нова година. Води се разговор о свему, а највише о јунаштву. Најпослије се пређе и на обичаје о великим празницима. Господар, да би опробао домишљеност и памћење Црногораца, рече: СЛАБ СВЈЕДОК Познат био Драго Милов као домишљан човјек па ће послије боја у Маљту неку момчад, са којом се затекао, упитати: На то ће Зрно Петрићев Ћуровић: -------------------------- -------------------------- НЕЋЕ ДА ПЈЕВА Дошли сенатори у Брскут: војвода Миљан, Јоле Пилетић и други. Пали на конак код Пауна Ћеткова Секуловића, барјактара из Брскута. Позвали Илију Вељова да им пјева уз гусле. Сенатори и главари пију медовину и вечерају. Сердар Јоле рече Илији: — Ајде, Илија, запјевај једну. НАРИЧЕ ТУРКЕ Турцима се допадало кад Црногорке туже и наричу умрле, па кад је умро један виђенији Турчин, позову једну чувену тужилицу да нариче. Она је била нуждена, без соли, па су јој обећали дати пуну торбу соли само да добро искити Турчина. Ова се намјести поред умрлога па поче: Кад је један од Турака разумио што ова тужи викне: ЈЕМАЦ Митру Гргуру, сељаку из околине Гацка, нестало брашна. Да не би тражио паре у пријатеља, ријеши да се задужи код банке. Да би паре што прије добио, поведе са собом и великог вола и свеже га пред банком, па уђе код директора кога је познавао. Кад му исприча због чега је дошао, директор га упита: - Имаш ли, Митре, јемца? ВРШЊАКИЊЕ Шћепан Дамјановић из села Броћанца код Никшића свратио код љекара. -------------------------- НЕРАВНОПРАВНИ Пред једном кафаном у Шкаљарима побили се три мјештанина са два брђанина. Ови двојица се показаше јачи и Шкаљари извукоше дебљи крај. На то ћe један од њих рећи: — Амо, Јозо и Марко, дома, видите ли да су њих двојица, а ми сами! НЕСПОРАЗУМ Судију Моша срете једна познаница из мла- дости и међу њима се поведе разговор: КЛАСИЧАН ЧОВЈЕК Један наш познати научник дошао на Цетиње с намјером да се састане са професором Ристом Драгићевићем, директором Музеја, ради провјере неких историјских података. Упутио се у Двор, а на вратима га срете домаћин Крсто Петровић. Дошљак најучтивије упита за Риста, а Крсто му објасни да је Ристо пошао у Херцег-Нови на годишњи одмор. Ово растужи госта замоли домаћина да му да Ристову адресу, да га тамо потражи. ПРИСЛУШКИВАЊЕ Кад је Шако Шоћ управниковао у пошти на Вирпазару, назове га једног дана преко телефона колега му и кум Ђурашковић са Цетиња. Кад су се за здравље упитали и попричали, Ђурашковић замоли Шака да му позајми двадесет фијорина. Шако се одједном направи да га не разумије, па викну у телефон: ,,Што велиш?" — Кажем дваес фијорина, — понавља Ђурашковић. KAKAB ОТАЦ TAKAB СИН Једна млада Паштровка пошла преко планине на црмнички пазар Вир. При повратку кући прича мајци што joj се уз пут догодило: — Моја мати, да знаш, нађе ме чудо. Кад сам била прео планине срете ме једна Црногорчина жутога перчина, по имену Иван Голубан. Те он с мене преко мене, од ломине до ледине, од ледине до ломине, да не макох шаку с поштењаке направи рупу на здраво. — Е, моја ћери, то ти мати може вјеровати и његов проклети ћаћа био је исто таки. КОМШИНИЦЕ Двије Подгоричанке, комшинице, вјечито су прежале једна другу да би нешто „уловиле" што би могле заједљиво упутити опет једна другој. Једнога дана се поведе између њих разговор ЈА ТОРБОМ, А ТИ ГЛОБОМ Ћетко Пејов Ераковић из Тупана био је племенски капетан и батаљонски барјактар у Бањанима. Као племенски капетан био је доста строг. У његово вријеме живио је у Тупану Марко Зеков. Марко је просио, а Ћетку није било по вољи што неко од његових племеника проси, па га позове к себи. ПОП И ЧЕТНИЦИ Поп Радован Нововић из села Премћана код Пљеваља надалеко је познат као велики особењак. У току народноослободилачке борбе помагао је партизане, због чега су га четници много мрзили. Настојали су да га ухвате, али су му тешко улазили у траг. У врлетним стијенама кањона Таре лако је налазио себи склониште. Ипак, четницима је једнога дана пошло за руком да га ухвате. Везаше га и потјераше са собом. Успут наиђу поред једног буљука оваца, ухвате овна, скину са њега чактар и окаче га старом попу о врат, да би га понизили и скрхали његово достојанство. Иде поп Радован везан пред четницима; клати чактар, а шума одјекује. У том тренутку упита га један од њих: СИМО НА ТЕЛЕВИЗИЈИ Цетињанин Симо Цуца, познат је у граду као духовит човјек. Неки телевизијски сниматељ га је снимио у првом плану гдје шета цетињским улицама у кожуху и са црногорском капом на глави које увијек носи. Сјутрадан, послије приказивања емисије, срете га један суграђанин и између њих се поведе разговор: ЗАКЛОНИО СЕ ОД ПРОМАЈЕ Стари Цетињанин Тошо волио је да попије. Једне јесење ноћи, по великом невремену, у касне сате се враћа кући која се налази на крају града. Љуљајући се улицом, у једном тренутку се затетура и кад је требало да се стропошта, случајно се ухвати за неку мотку која је била пободена покрај пута. Чврсто је загрли и тако оста готово сат на киши и вјетру. Један пролазник, његов комшија, примијети га к упита: ТОШО И ФРАНЦУЗ Један Француз заустави Тоша на цетињској улици и упита: Француз се нађе у недоумици и на доста добром нашем језику поново упита Тоша, кад га пристиже: ТЕЛЕГРАМ ГАГАРИНУ Када је Јуриј Гагарин први пут летио космосом, Тошо на цетињској пошти предаде уредно адресирани телеграм сљедеће садржине: ВИШЕ ВОЛИ ДА БЛЕЈИ НЕГО ДА ЛАЈЕ Стари Перо П. добио је једног дана болове у стомаку и пријатељи су га хитно пренијели у болницу. Пошто је требало да се хитно оперише сви се јаве да дају крв. Али ни један није имао Перову крвну групу. У посљедњем часу дотрча и његов пријатељ Душан. Крв се погоди, и Душан кроз све кафане разгласи да ће, само захваљујући њему Перо остати жив. Перов брат Илија искористи прилику и замоли љекара да га пусти да види Пера. Љекар га уведе у шок собу и Илија видје блиједог брата, који је још увијек био под наркозом. Ту слику је још трагичније допуњавала апаратура преко које је болесник снабдијеван кисеоником. Перо је прездравио, пренешен је из шок собе на одјељење и сада су га свакодневно посјећивали пријатељи и шалили се са њим. Уједно су му испричали и о Душановом хвалисању како га је спасила његова крв. У међувремену, Перо је запазио да се у дворишту болнице налази један ован којег држе ради експеримената. Дан прије изласка из болнице, приликом визите, саопштише му да ће сјутра ићи кући. Он се молећиво обрати доктору: ОБРАЧУН Цетињанин Љубо Бакин био је веома духовит човјек. Једног дана у кафану уђе неки силеџија, врло крупан човјек, и почне млатити све присутне, тако да су лећели као сламке по поду. Убрзо опусти кафана, а људина нареди кафеџији да само њега служи. Убрзо се ово прочује градом па глас дође и до Љуба. Мршав, болестан, једва ходајући, упути се према кафани и кад уђе засуче рукаве и повика: КАКО СЕ РОДИО БАЛША Сликар и карикатуриста Милош Вушковић је једном приликом ненамјерно направио праву збрку. Послије кафанских обилазака кад се врати кући жена га увијек пита што има ново. Он увијек измисли неку новину и тиме изазове заинтересованост, те тако избјегне прекоре због пића. Једног дана је био мало више попио и у повратку кући ама баш ништа да му падне на памет што би саопштио жени. Али, само што је отворио врата и угледао жену повиче: Елда се овој вијести посебно обрадовала, јер је са Јелицом била добра пријатељица, и потпуно заборави на Милошеве чашице. У међувремену, Јелица је спремала дипломски испит на факултету и требало је да иде дуже вријеме код својих како би се боље спремила за испит. Прије одласка посјети Елду. Водио се даље готово двочасовни разговор, у којем је Милош уживао, а оне нијесу знале о чему се ради. На крају је Елда, мислећи на порођај, упитала: Елда се тада згранула, јер Јелица је свега три мјесеца у браку. Једва се неспоразум рашчешљао, а Милош је то у друштву прокоментарисао: — И тако се послије пет година родио Балша! -------------------------- КУМОВА ПРЕХЛАДА Риста Ј. био је глас да је довољно да само сретне или погледа неку дјевојку или жену и да је освоји. На том успјеху су му завидјели и људи и жене. Једног дана га сретне кума, коју је мучила та знатижеља, а кум јој се и онако свиђао. Али Ристо је имао границе у том свом прохтјеву и циjeниo је пријатељства. Између њих се поведе сљедећи разговор: — Право да ти кажем, кума, ја то просто учиним. Кад причам са којом помиришем је и видим је -------------------------- СИГУРНА ЗАШТИТА У Котору је живио један страшно развијен момак. Био је страх и трепет за град. А имао је старог оца, мирног човјека. Једног дана сађе на которски пазар неки Катуњанин, малецан, неугледан, са брцима уврнутим као крила од ластавице. Шетајући пазаром, нешто се закачи са оцем овог момка и ошамари га. Глас о овоме брзо прође пазаром па стигне и до сина. У ствари, неки му пријатељ рече: -Јовице, ето један Црногорац на пазару залијепи твојега тату! Окупљени Которани посматрају и чекају одмазду, док се ишамарани старац једва држи на ногама, а момчина ће на то: ОНАЈ ИЗ ГУЖВЕ „Тарин" аутобус саобраћа на линији Београд — Титоград. Унутра нема ниједног путника. Ноћ је, и шофер и кондуктер се договарају што да раде да не заспу. Шофер предлаже: — Перо, понашај се ка да ти је пун аутобус да не заспимо и да се ђе не сурвамо! Кондуктер прихвата игру и на првој наредној станици виче: Аутобус се зауставља, Перо отвара врата, ..свађа" се са путницима да не може примити осим двојицу, да он неће да плаћа казну за прекобројни утовар, али на молбу попушта те их прима све који су се ту „затекли". То понавља више пута, отвара касу за пртљаг и „дијели" онима „који излазе" ствари, „прима нове" итд. Када су у првим јутарњим часовима пролазили кањоном Мораче, опет само њих двојица у аутобусу, Перо се примаче возачу, замахну и опали му шамарчину да се овај једва задржа за воланом. Возач нагло укочи и љутито викну:
МУШКО ЈЕ, ПОПЕ! Иво Врана је мјесецима посматрао попа и попадију који су сваког пазарног дана долазили на Цетиње. Посебно је замерачио на попадију и тражио начин како да се са њом сретне. Пошто је знао куда се враћају из града, једног дана се преруши у трудну жену и сачека у шумарку изнад пута. Кад су наишли, Иво стаде да стење и да имитира порођајне болове. Чувши то, поп са попадијом скрене с пута и, видјевши „несрећницу" гдје се мучи, остави попадију да јој помогне, а он продужи да би се што више удаљио. Кад Иво виђе да се поп довољно одмакао, навали на попадију. Несрећној попадији не преостаде ништа него да запомаже: Чувши повике, поп извади револвер и са неколико метака огласи придатак мушке главе, што је био и обичај. -------------------------- СТИХОВАНЕ ДЕПЕШЕ У једној гимназији матерњи језик предавао је професор који је готово све говорро у стиховима. То је посебно нервирало директора. За вријеме зимских ферија, професор пође код својих, који су живјели у планинским предјелима далеко од мјеста његовог службовања. Западне снијег и он се не мога на вријеме вратити на посао. Директор школе му посла телеграм да одмах дође на посао или ће бити кажњен. Ускоро услиједи одговор: По пријему овог, директор му упути други телеграм: „У прописе снијега нема, У ПИТАР НА ОРМАР Када је заноћио у једном которском хотелу, особље хтједе да са глумцем Милом Ђекићем збије шалу, па му закључаше врата од собе с вањске стране. Мило се пробуди послије пола ноћи и, како соба није имала тоалет, домишљао се шта да ради. Куцао је на врата, дозивао, али све је било узалуд. У посљедњем тренутку угледа саксију са цвијећем на орману, извуче жбун са земљом, обави нужду и поново намјести све и саксију постави на орман. Сјутрадан ујутро, пошто нађе откључана врата напусти хотел и оде за Подгорицу. Узалуд се хотелско особље данима мучило да отклони смрад из собе, те једног дана пошаљу Милу телеграм: „Знамо да си, али ђе си?" Мило им телеграфски одговори: „У питар на ормар". Е, ТАМО НИЈЕ На подгоричкој станици пита путник једног младића мјештанина: ПРЕПОЗНАВАЊЕ Хтио један предсједник окружног суда да се нашали са старином Марком Пековим Мијушко- вићем, па му, смијући се, у разговору рече: — Лако ти је познати Пјешивца, лулу пуши а ћера магарца. На то се Марко Пеков уозбиљи и одврати предсједнику: ПОП И МИЛИЦИОНАР Сваки човјек понекад у нечему претјера. Тако и један добропознати поп једнога дана мало више попио и направио неки мањи изгред. Приђе му милиционар и да га не би на улици саслушавао оштро му се обрати: СМЕТЊЕ ОЦА КИРИЛА На једном скупу нека слободнија на језику и понашањем сједјела прекопут оца Кирила и више но што је придостојило њему раширила се, па видјевши га да се зајапурио упита: ПЛАЋАЊЕ БИКА Један већ старији Доњокрајац, одавно ожењен из Бајица, имао краву која се води. Сјети се да пријатељштвина има бика, завеже краву конопом и с њом код пријатеља: Обави се посао и Доњокрајац с кравом крене пут куће, наравно захваљујући се. Одједном неко од шале рече: ДУПЛО Милош Штитар скоро сваки други-трећи дан долази у суд и тужи некога или се жали на неку неправду. Досадило то предсједнику суда, па ће му једног дана: ТИ ИЛИ ЈА Радио Беро у електричној централи, тадашњој фирми ЕЛВОД. Волио човјек добру капљицу, па би често закаснио на посао, дошао накресан или уопште не долазио. Једнога дана позове га његов директор и каже: МЈЕРЕЊЕ ГЛАВА Опкладили се Павле Кустудић и Мишо Вукотић, оба из Цетиња, којему је виша глава, јер оба су добро главати. Како да измјере и на крају се сјете. Напуне један велики лонац воде и ставе у каду. Потопи један до гркљана а други гледа, измјере воду и обнове поступак са оним који то није урадио. Испадне да је Мишова глава већа, па се он обрати Павлу с коментаром: — Пио си док си држао главу унутра, сунце ли ти божје! БИБЛИОТЕКА: ПОСЕБНА ИЗДАЊА Приредио Издавач
|