Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip


 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |




Павле Ђоновић
Одломци из књиге "ДИМ У ДИМ"

ЦРНОГОРСКИ НАРОДНИ ХУМОР

„Љепше ствари нема на свијету
него лице пуно веселости. .."
Његош

Иако још увијек није касно дa се сакупи фолклорно богатство које се налази у нашем народу, то се на жалост не ради како би требало. Забиљежи се по која легенда, анегдота, епска или лирска пјесма, мудра изрека, пословица, али cвe то несистематски и непотпуно. Живот брзо протиче поред нас, а с њим и пpaвo богатство живе ријечи и духа. Често се присјетимо неке давнашње згоде којом одушевимо цијело друштво, али је риједак случај да већ cjутрадан неко из дружине то понови, те тако и оно створено пада у заборав, а да и не говоримо о ономе што тек настаје у свакидашњем животу.

Црна Гора је позната као извориште народних умотворина, посебно епског народног стваралаштва. И поред тога у свијету се веома мало зна о хумору Црногораца. Више је познат хумор на рачун Црногораца, који се обично своди на потенцирање њихове наводне лијености, нерада и извитопереног јунаштва. Хумор Црногораца више је познат кроз анегдоте које су поникле на овом, тлу. A ли, хумор и сатира који нијесу анегдотског карактера готово су потпуно непознати, веома ријетко биљежени.

И данас се у сваком крају Црне Горе прича о давно прошлом времену u весељаку који је био симбол и миљеник тог краја. И данас сваки наш крај има таквог весељака чије се дјело претвори у народну ријеч и постаје својина народа. Haши људи су инпулсивног и живог духа, склони јаком изражавању из којег извире схватање живота и свијета, којему су често спремни и да се пoдсмјехну. Они су се знали, и данас знају, насмијати и дoбpy и злу, и срећи и несрећи, јер се на тај начин cвe лакше доживи и преживи. Кроз хумор се најјасније испољи оно лијепо у људском срцу, веселост људске душе. Из њега се рађа личност као јунак хитрог размишљања и слободног духа. Тако је хумор, у ствари, и зраз једне посебне, нарочите врсте духовне енергије. Црногорци воле језгровиту и крилату ријеч, хитру шалу, једнако као и необичну епску акцију.

-----------------------------
-----------------------------
-----------------------------

Једна од основних карактеристика црногорског народног хумора и сатире је хитрина мисли и концизност израза. Црногорац каже: „Одговори му дим у дим". То је тренутни производ људи из народа, који је увијек снажан, језгровит и који због тога остаје у народу, јер се лако памти и преноси. Иако се често зна oд кога је шала потекла, најчешће се аутор одмах заборави, а испричана згода везује се за разне личности, за разна мјеста, ушла је у народ и постала популарна. Ако се за шалу или сатиру употријеби више ријечи, онда је то paди дочаравања ситуације, ради припремања слушаоца или скупа за онај психолошки моменат ради којега је згода испричана, који изазива смијех.

Шала најчешће обухвата људе и ситуације који се граниче са карикатуром. То у ствари раздваја хумор, шалу и „виц" од анегдоте. Али, као и анегдота, и „виц" има драматику, јер живот често cтвapa ситуације из којих се рађа хумор. Кулминација драматике и напетости пажње прекида се ријечју кoja значи расплет, и која увијек постиже крајњи ефекат смијех.

---------------------------------
---------------------------------
---------------------------------

Хумор
је присутан и у осталим видовима нашег народног стваралаштва. У црногорским епским народним пјесмама, на примјер, народ се често служио шаљивим згодама, посебно у опису личности. Наши гуслари, прије него што пређу на догађаје о којима говори пјесма, често дају шаљиву увертиру, која је обично добронамјерна, а некад и заједљива, саркастична. Тада су обично жртве слушаоци или појединац, а најчешће жене. Гуслар тада помене мане и пороке људи, понекад чак и мане физичке природе. Али, то се ради искључиво у веселом расположењу и шаљивим тоном, а почиње се од себе, да би послије било слободније шибати по другима.

-------------------------------
-------------------------------
-------------------------------

У Црној Гори има доста људи који се истичу ведрином духа. Oнu су мање-више у свим мјестима познати и веома омиљени, а није pujeдак случај да њихово име, захваљујући тој врлини, постане популарно и на ширем подручју. Некада су ти људи проузроковали племенске или породичне проблеме. У часопису „Записи", између осталих дата је кратка биљешка о једној таквој личности, у ауторству Д. В. (Душана Вуксана, примј. П. Ђ.).

Из младости Ива Војинова-Вране

Ивo Војинов, „Врана", родом је Мартиновић из Бајица. Иво није био луд, но више, што би се рекло, „шерет", познато је, колико је он забављао озбиљнога и намргођенога Лазу Костића, кад је овај био на Цетињу. О Иву се прича много анегдота, које махом нијесу за штампу, али се њему приписују и многе пословице пo којима се види да је Иво био духовит човјек. Иво је радо говорио у стиховима и у загонеткама.

-------------------------------
-------------------------------
-------------------------------

Иако
се хумор посебно цијенио у Црној Гори, он ce мање-више преносио кроз приповиједање, а тек првих деценија XX вијека нешто се организованије ради на прикупљању и публиковању тог блага. Тада и настају npвe хумористичко-сатиричне публикације у Црној Горм. Сматра се да је први хумористичко-сатирични лист у Црној Гори био Сељачки одјек. Изашао је само један број, 1914. године, штампан на шапирографу. Његов уредник био је Јован Томашевић, оснивач КПЈ за Црну Гору. Сељачки одјек је штампан у црмничком селу Брчелима, ту гдје је Његош послије повратка из Русије 1833. године основао једну од првих основних школа у Црној Гори. На жалост, ни један примјерак овог хумористичко-сатиричког листа није сачуван.

--------------------------------
--------------------------------
--------------------------------

Касније, у которском затвору, 1921. годиче, изашла су три броја хумористичког листа Узнички гласник. Уредник је био Антон Матковић, а лист је рађен рукописно у затворским зидинама. Которани и уопште подручје Боке у наредном периоду показују највише разумијевања и смисла зо организовани рад на хумористичким. публикацијама. Др Нико С. Мартиновић у књизи „Развитак штампе и штампарства у Црној Гори 14931945" (Југословенски институт за новинорство, Беогрод 1965) о томе пише сљедеће: „Од 1926. до 1941. године, у Котору је штампан, један пут годишње, 3. фебруара, на дан Св. Трифуна которског, лист Карампана. Понекад је био обичај да пpuje поклада изађу и пo два броја овог листа. Уредници су му били Уго Браво, Драго Вуковић и Душан Челановић.

-------------------------------------
-------------------------------------
-------------------------------------

Да је међу которским зидинама хумор живио интензивно, говори још једна публикација оваквог карактера. То је хумористички лисг Петегола, „лист за сузбијање грипе", који је штампан у Бокељској штампарији 3. марта 1927. године, на 6 ненумерисаних страна, а одговорни уредник био је Ђорђе Петковић-Вилсон.

-------------------------------------
-------------------------------------
-------------------------------------

У многим градовима Црне Горе, пa чак и селима, било је покушаја штампања или рукописног стварања хумористичких листова. На жалост, у многим случајевима то није евидентирано нити сачувано. Остало је само у сјсћањима људи. Негдје је ипак понеки примјерак и сачуван. Тако је у Беранама 1935. год. покренут хумористички лист локалног карактера Алапача, од којег је сачуван само један број, а детаљи о раду Редакције нијесу познати.

У црмничком селу Томићи, no казивању књижевника Јанка Ћоновића, уређиван је и издаван лист Вихор. Ни један број овог листа није сачуван. Нема га чак ни његов уредник који је дао ове податке.

Ипак првим озбиљним хумористичко-сатиричним листом у Црној Гори може се сматрати Мали Радојица. Лист је излазио на Цетињу два пута мјесечно. Први број је штампан 1. децембра 1926. године, а задњи 11. јула 1927. Изашло је 11 бројева. Уредник листа је био Јован Николић, а уређивао га је редакциони одбор. Карикатуре за лист је радио академски сликар Саво Вујовић. „Лист је имао политички карактер, исмијавао је локалне и владине политичаре, тако да није био поштеђен од цензуре. Пркосио је великом, жупану и полицијским органима, што је довело до хапшења и протјеривања његовог уредника из Црне Горе, иако је био рођен u настањен у Црној Гори. С њим заједно нестао је из црногорског јавног живота Мали Радојица".

-----------------------------
-----------------------------
-----------------------------

Прије пojaвe наведених хумористичко-сатиричних листова или упоредо са њима, и остала црногорска штампа или друге публикације доносе хумористичко-сатиричне прилоге. То се најчешће сријеће у часописима који третирају просвјетна питања, публикацијама Учитељског друштва, новинама које излазе у Цетињу, Никшићу, Подгорици итд. Али то су обично и оне хумористичке згоде које нијесу везане за одређено подручје, чак строго ни за Црну Гору, већ више за струку људи и које су могле бити примљене из других крајева или прештампане из других новина, тако да најчешће немају призвук и специфичност црногорског хумора и сатире.

Иако ћe у поговору u биљешкама бити ријечи о онима од којих су се примале „необичне црногорске ријечи и изреке. .. шале, пошалице, поруге 'итд.", oвдјe ћемо ипак peћu ријеч-двије још о неким важним елементима који карактеришу добар хумор посебно црногорски.

Сваки крај, свака етничка група, сваки народ има свој карактеристични хумор. Разликује се хумор планинаца од хумора примораца, хумор настао у брдским, npeдјелима или онај у равници. На карактер хумора утичу и животни услови, понашање људи, навике и сл.

Уједно, ма колико били добри неки, виц, шала, згода
или сатира, њихова вриједност често зависи од весељака или козера, тј. од човјека који га казује. Некада нешто испричају два човјека, у потпуно истој верзији, а оно опет нема исти ефекат и различито се допадне. Дакле, и зато греба имати талента, јер ефекат духовите згоде зависи не само од фабуле већ и од начина како се исприча. У причању учествује цијела личност, често се помажући гестови имитацијом и сл. Тако веома често умјетност је баш у том личном доприносу, у тој одори у коју шалу заодјене саопштавалац, односно казивач.

Од посебне је важности језик којим се казује хумористичка згода. Свако „уљепшавање" шале, вица или сатире у односу на изворност грађе, води њеном уништењу, губљењу умјетничке вриједности и снаге у постизању ефекта. Зато је ово стваралаштво једино исправно и могуће аутентично саопштавати, не плашећи се ријечи и њене употребе, макар она изгледала банална, јер свака замјена изворне ријечи крњи вриједност згоде, то је лажна маска стида казивача, која и од њега самог прави карикатуру и блиједу слику правог казивача.

Црногорски хумор и сатира пуни су сочних израза, ефектних поређења, слика. Слобода израза карактеристика је црногорског хумора. У њему се она много више осјећа него у ма којем другом виду стваралаштва, јер је хумор, како смо већ рекли, производ широких народних маса, а наша склоност према интегралној слободи створила је у овом дијелу стваралаштва посебну слободу према слободи израза.

Посебно треба нагласити хуманост нашег хумора. Чак и онда када је црн он тежи ка ублажавању ситуације. У највећој жалости он је носилац јединог смијеха. У њему никада нема клетве. Пакост, ако и постоји, ту је само paди смијеха. Грку ријеч опет замјењује смијех. У њему нема, или има у најмањој мјери псовке. Он је племенит производ народа, смишљен ради смијеха, а када има призвук сатире онда је опет cвe усмјерено да би се примјером исправила негативна ситуација — дa се више не понови. Хумор казује живот и психу нашег човјека, он је карактеристика људске досјетљивости, а често и животне философије.

Због свих тих одлика хумор је у ствари посебна пјесничка врста која хуманизира човјеково постојање. С таквих позиција приређена је и ова књига.

Павле ЂОНОВИЋ

 

ДИМ У ДИМ

-----------------------
-----------------------
-----------------------

ДА СЕ И МИ НАЈЕЖИМО

Приликом једне свечаности на Негушима, сједјели су за једном трпезом поп Миња Радоњић и поп Марко Бећир. Јестива је била изобила, а вина мало. Поп Миња, као старији, узе боцу с вином и наздрави друговима. Потегао мало више и почео се кострешити.
- Ух, ово је јако, не може му се ништа, треба мало воде додат.
- Да ну, попе Миња, дај ту боцу овамо, да се и ми по једанпут најежимо, па ћемо послије
воде додават, рече поп Бећир.

-----------------------
-----------------------
-----------------------

ЛЕЛЕ МЕНЕ, КУЧИ!

Побије се бој Куча са Турцима, а у томе боју био је и Милош, син Љака Новова из Куча. Љако је мислио да његов син Милош није јунак. Но, у том боју Милош се случајно рани и онако рањен дође својој кући, у глуво доба ноћи, и закуца на врата.

- Ко је, — пита га отац.
- Ја, Милош, но отвори!
- А што си доша, Милошу сине?
- Ранио сам се.
Љако и не отварајући врата, залелека:
- Леле мене, Кучи, ноћас за вама задовијек, ископано племе, леле!
- Не лелечи, јадан, нијесу Кучи изгинули, но ја рањен, одговори Милош.
- Забога, сине, кад си ти рањен, је ли ико ту оста жив?!


ЈЕВТОВО УВЈЕРЕЊЕ

Капетан Јевто Милетин добије наредбу с Цетиња да даде писмено увјерење о владању једнога Никшићанина, који је био по злу чувен због разних нечасних дјела.

Јевто нареди писару да му напише увјерење. Писар се нашао на муци: увјерење је морао написати, али боји се да напише оно што мисли о ономе те му га издаје.
Јевто:
- Пиши ђетићу!
- Како, господине Јевто?
- Овако: Бога се не боји, а људи се не стиди!
- Има ли још нешто, господине капетане?
- Не, не, ништа више.

КОМАНДИР БАЋО И ЊЕГОВ ЗЕТ

Дошао војвода Лазар Сочица са командиром да дијели медаље за храброст и јунаштво баталиону Баћа Мићуновића. Командир Баћо окупио цио баталион и све главаре, па јавно пред свима предлаже војнике који су заслужили ордене. Којега је год предложио, а предлагао је само најбоље, оне који збиља заслужују, одмах је добијао медаљу од војводе. Један зет Баћов, који није заслужио да му се да медаља, примакао се Баћу, па ће му рећи:

- Проговори војводи за мене, Баћо, да ми се да та медаља.
- Не даш ти да проговорим, грдове, а умио би Баћо рећ и бастало би му — одговори му Баћо.

-----------------------
-----------------------
-----------------------

ВЕЛИКИ ПОСТ ИВА ВРАНЕ

Негдје уз велике пости, сједне Иво Врана покрај пута, куда је имао обичај да прође књаз Никола. Када је видио да му се господар приближује, извади из торбе хљеб и нешто мрса и поче да једе. Утолико наиђе господар. Видећи да овај уз велики пост ије мрсно, упитаће га:

- Како то забога, Иво, да се мрсиш уз велике посте?
- Нико се у Црној Гори не мрси осим тебе, господару — министри присмачу, а ми сви постимо, — одговори му Иво.

КАКО ЈЕ ИВО ВРАНА СКИДАО КАПУ

Била је издата наредба на Цетињу, да се морају скидати капе свима министрима и сенаторима. Иво Врана, чувши ову наредбу, сваки пут, улазећи у варош, скидао је капу и стављао је у њедра држећи је ту све вријеме док се у вароши кретао. Излазећи из вароши он би извадио капу и натакао је. Гледајући га у варош без капе, запитају га:
— Иво, ђе ти је капа?
— Скинуо сам је и оставио на сигурно мјесто, јер сам чуо за некакву наредбу господареву да се свима министрима и сенаторима мора скидати, па ми је боље скинути је кад уђем у варош један пут и натући је кад изађем, него је скидати и натицати по читав дан.

ОДГОВОР

Било сијело у Оџаклији. Чека се Нова година. Води се разговор о свему, а највише о јунаштву. Најпослије се пређе и на обичаје о великим празницима. Господар, да би опробао домишљеност и памћење Црногораца, рече:
- Што је, Црногорци, најслађе на Васкрс?
Послије дужег погађања, рече Сула Радов:
- Јаје, господару.
Краљ хотимично прекиде разговор о томе. Друге године истог вечера, краљ се обрати истом Црногорцу, питањем:
- Са чим, Сула?
- Са сољу, господару, — рече хитро овај, као да су мало прије тога прекинули разговор, а не
прије годину дана.

--------------------------
--------------------------
--------------------------

СЛАБ СВЈЕДОК

Познат био Драго Милов као домишљан човјек па ће послије боја у Маљту неку момчад, са којом се затекао, упитати:
— Да нијесте који посјекли коју турску главу и освијетлили нам образ, ја нијесам ђавољу.

На то ће Зрно Петрићев Ћуровић:
— Јесам ја двије.
Тада ће Драго:
- А ко ти је свједок, Зрно?
- Бог ми је свједок, браћо — одговори Зрно.
- Е, ми томе свједоку, ако немаш другога, ништа не вјерујемо, Зрно, — одговори му Драго.

--------------------------
--------------------------
--------------------------

НЕЋЕ ДА ПЈЕВА

Дошли сенатори у Брскут: војвода Миљан, Јоле Пилетић и други. Пали на конак код Пауна Ћеткова Секуловића, барјактара из Брскута. Позвали Илију Вељова да им пјева уз гусле. Сенатори и главари пију медовину и вечерају. Сердар Јоле рече Илији:

— Ајде, Илија, запјевај једну.

Илија мало поћута па рече:
— Вала, сердаре, тако ми бога, ви фукат а ја букат нећу.
Покупи гусле и пође.

--------------------------
--------------------------
--------------------------

НАРИЧЕ ТУРКЕ

Турцима се допадало кад Црногорке туже и наричу умрле, па кад је умро један виђенији Турчин, позову једну чувену тужилицу да нариче. Она је била нуждена, без соли, па су јој обећали дати пуну торбу соли само да добро искити Турчина. Ова се намјести поред умрлога па поче:
— А што си се извалио, грдни друже?
Те ти пуче црни удес, богу фала!
Не би тебе ни жалила, аџо јадан,
Но ме ћера зло неслано, бог га клео;
Данас један, сјутра седам, о дај боже!
Сваки петак по десетак, ја се надам.
До године три стотине и још више
Нек се утре пасје сјеме, о аџија!
Ти си вазда добар био, тако камен! ...
Па ни, ето, данас крепа, кам ти у дом! ...

Кад је један од Турака разумио што ова тужи викне:
- Мичи се одатле, е ћу те посјећ!
- Натовари ми ону торбу соли па идем одма, одговори тужилица.

--------------------------
--------------------------
--------------------------

ЈЕМАЦ

Митру Гргуру, сељаку из околине Гацка, нестало брашна. Да не би тражио паре у пријатеља, ријеши да се задужи код банке. Да би паре што прије добио, поведе са собом и великог вола и свеже га пред банком, па уђе код директора кога је познавао. Кад му исприча због чега је дошао, директор га упита:

- Имаш ли, Митре, јемца?
- Имам, богами!
- А ђе ти је?
- Ено га! — одговори Митар, показујући кроз прозор огромног зекоњу.
- Добар ти је јемац и даћу ти паре, смијући се одговори директор.


ВРШЊАКИЊЕ

Шћепан Дамјановић из села Броћанца код Никшића свратио код љекара.

- Докторе, боли ме лијева нога.
- То ти је, Шћепане, од старости.
- Па што ме онда не боли и ова десна, јер је стара колко и лијева?

--------------------------
--------------------------
--------------------------

НЕРАВНОПРАВНИ

Пред једном кафаном у Шкаљарима побили се три мјештанина са два брђанина. Ови двојица се показаше јачи и Шкаљари извукоше дебљи крај. На то ћe један од њих рећи:

— Амо, Јозо и Марко, дома, видите ли да су њих двојица, а ми сами!

НЕСПОРАЗУМ

Судију Моша срете једна познаница из мла- дости и међу њима се поведе разговор:
- Мошо, бога ти, лијепо ли изгледаш! Колико ти оно имаше година?
- Шездесет!
- Е, ја ти не бих дала!
- Богме, ја ти и не тражим. Залуду би ми и дала, кад сам већ у овим годинама! — одговори судија, а пријатељица се постиђено удаљи.

--------------------------
--------------------------
--------------------------

КЛАСИЧАН ЧОВЈЕК

Један наш познати научник дошао на Цетиње с намјером да се састане са професором Ристом Драгићевићем, директором Музеја, ради провјере неких историјских података. Упутио се у Двор, а на вратима га срете домаћин Крсто Петровић.

Дошљак најучтивије упита за Риста, а Крсто му објасни да је Ристо пошао у Херцег-Нови на годишњи одмор. Ово растужи госта замоли домаћина да му да Ристову адресу, да га тамо потражи.
- Е, богоми. немам адресу, али ћеш га лако пронаћи! — одговори Крсто.
- Ја га, господине, не познајем! — додаде гост.
- Лако ти га је познат, — узврати Крсто.
- Како лако? — обрадова се научник.
- Сиђи на плажу и први којега видиш да се купа с машном, то ти је Ристо!

--------------------------
--------------------------
--------------------------

ПРИСЛУШКИВАЊЕ

Кад је Шако Шоћ управниковао у пошти на Вирпазару, назове га једног дана преко телефона колега му и кум Ђурашковић са Цетиња. Кад су се за здравље упитали и попричали, Ђурашковић замоли Шака да му позајми двадесет фијорина. Шако се одједном направи да га не разумије, па викну у телефон: ,,Што велиш?"

— Кажем дваес фијорина, — понавља Ђурашковић.
— Не чујем те добро, не, — Шако ће њему.
И тако отпоче натезање. Шако никако неће да чује, а Ђурашковић опет запео једно те исто: „Дваес фијорина, дваес фијорина". Изнервирало то надвикивање телефонисту у Ријеку Црнојевића, који их је иначе и повезао, па се умијеша у разговор:
- Како се то не чујете, ја вас обојицу добро чујем! Тражи човјек на зајам дваес фијорина!
- Е кад га чујеш, ти му их дај, — рече Шако и спусти слушалицу.

KAKAB ОТАЦ TAKAB СИН

Једна млада Паштровка пошла преко планине на црмнички пазар Вир. При повратку кући прича мајци што joj се уз пут догодило:

— Моја мати, да знаш, нађе ме чудо. Кад сам била прео планине срете ме једна Црногорчина жутога перчина, по имену Иван Голубан. Те он с мене преко мене, од ломине до ледине, од ледине до ломине, да не макох шаку с поштењаке направи рупу на здраво.

— Е, моја ћери, то ти мати може вјеровати и његов проклети ћаћа био је исто таки.

КОМШИНИЦЕ

Двије Подгоричанке, комшинице, вјечито су прежале једна другу да би нешто „уловиле" што би могле заједљиво упутити опет једна другој. Једнога дана се поведе између њих разговор
- Доброитро Аљовице!
- Бог ти га да Суљовице!
- А жива си?
- Ја жива, а што би?
- Богоми ја мислила да си мртва.
- А што, чоче, да сам мртва?
- Такоми бога, Аљовице, ја виђу неколика јутра искрај тебе излази доктор, а јутрос поп, па
мишљах да си мртва!
- Такоми бога, Суљовице, и ја виђех ђе искрај тебе неколка јутра излазаху војници, а потоња два јутра официр, па те не питам је ли се заратило.

--------------------------
--------------------------
--------------------------

ЈА ТОРБОМ, А ТИ ГЛОБОМ

Ћетко Пејов Ераковић из Тупана био је племенски капетан и батаљонски барјактар у Бањанима. Као племенски капетан био је доста строг. У његово вријеме живио је у Тупану Марко Зеков. Марко је просио, а Ћетку није било по вољи што неко од његових племеника проси, па га позове к себи.
- Што срамотиш Тупљане по Бањанима те просиш? — рече Ћетко.
- Е, капетане, ја торбом, а ти глобом, ово ћемо племе ископат, — мирно одговори Марко.

--------------------------
--------------------------
--------------------------

ПОП И ЧЕТНИЦИ

Поп Радован Нововић из села Премћана код Пљеваља надалеко је познат као велики особењак. У току народноослободилачке борбе помагао је партизане, због чега су га четници много мрзили. Настојали су да га ухвате, али су му тешко улазили у траг. У врлетним стијенама кањона Таре лако је налазио себи склониште. Ипак, четницима је једнога дана пошло за руком да га ухвате. Везаше га и потјераше са собом. Успут наиђу поред једног буљука оваца, ухвате овна, скину са њега чактар и окаче га старом попу о врат, да би га понизили и скрхали његово достојанство.

Иде поп Радован везан пред четницима; клати чактар, а шума одјекује. У том тренутку упита га један од њих:
- Бога ти, попе, како се осјећаш са чактаром?
- Као ован пред овцама — одговори поп.

--------------------------
--------------------------
--------------------------

СИМО НА ТЕЛЕВИЗИЈИ

Цетињанин Симо Цуца, познат је у граду као духовит човјек.

Неки телевизијски сниматељ га је снимио у првом плану гдје шета цетињским улицама у кожуху и са црногорском капом на глави које увијек носи.

Сјутрадан, послије приказивања емисије, срете га један суграђанин и између њих се поведе разговор:
- Добројутро Симо.
- Добра ти срећа, главару!
- Вала Симо, синоћ гледах телевизију и да знавах да ћу тебе виђет ћах је утулит!
- Вала и ја да знавах да ћеш' ме ти гледат ћах ти гузицу окренут.

ЗАКЛОНИО СЕ ОД ПРОМАЈЕ

Стари Цетињанин Тошо волио је да попије. Једне јесење ноћи, по великом невремену, у касне сате се враћа кући која се налази на крају града. Љуљајући се улицом, у једном тренутку се затетура и кад је требало да се стропошта, случајно се ухвати за неку мотку која је била пободена покрај пута. Чврсто је загрли и тако оста готово сат на киши и вјетру. Један пролазник, његов комшија, примијети га к упита:
- Што то работаш, Тошо?
- Ево пунуо ови вјетар, па се мало заклонио од промаје! — сталожено одговори Тошо.

ТОШО И ФРАНЦУЗ

Један Француз заустави Тоша на цетињској улици и упита:
- Parlez-vous francais, monsieur?
- Не, но ћеш ме ти научит! — одговори Тошо и продужи.

Француз се нађе у недоумици и на доста добром нашем језику поново упита Тоша, кад га пристиже:
- Молим Вас, да ли знате кад има брод за Дубровник?
- Уторником, четвртком и суботом, ако буде воде! — одговори Тошо.

ТЕЛЕГРАМ ГАГАРИНУ

Када је Јуриј Гагарин први пут летио космосом, Тошо на цетињској пошти предаде уредно адресирани телеграм сљедеће садржине:
- „Кад стигнеш на Мјесец, Јуриј, брате,
Преполови га на два дијела,
Да би добијали по двије пензије
И плате.
Отуда добро дошо.
Твој Тошо".

ВИШЕ ВОЛИ ДА БЛЕЈИ НЕГО ДА ЛАЈЕ

Стари Перо П. добио је једног дана болове у стомаку и пријатељи су га хитно пренијели у болницу. Пошто је требало да се хитно оперише сви се јаве да дају крв. Али ни један није имао Перову крвну групу. У посљедњем часу дотрча и његов пријатељ Душан. Крв се погоди, и Душан кроз све кафане разгласи да ће, само захваљујући њему Перо остати жив.
Операција је трајала дуго, а пријатељи и родбина су чекали исход испред болничких врата. Када је, послије операције, изашао хирург, први му приступи судија Мошо и озбиљно запита:

- Како je било, докторе, што мислите за њега?
- Операција је трајала четири сата, врло је озбиљна ствар, дигао сам му скоро пола стомака,
— одговори доктор.
- Таман му је то лијепо, јер је пред пензијом! — прокоментариса судија и оде.

Перов брат Илија искористи прилику и замоли љекара да га пусти да види Пера. Љекар га уведе у шок собу и Илија видје блиједог брата, који је још увијек био под наркозом. Ту слику је још трагичније допуњавала апаратура преко које је болесник снабдијеван кисеоником.
- А што му је ово? — запита Илија љекара показујући на цјевчице које су му биле уметнуте у ноздрве.
- Преко jora добија ваздух и храну, — одговори љекар.
-Могу ли Вас, докторе, као његов брат, нешто замолит да ми учините, ако је икако могуће?
- Само изволи, учинићемо све што се може!
- Ако преживи да му не вадите ове брњице из носа да више не ришка, молећиво додаде Илија.

Перо је прездравио, пренешен је из шок собе на одјељење и сада су га свакодневно посјећивали пријатељи и шалили се са њим. Уједно су му испричали и о Душановом хвалисању како га је спасила његова крв.

У међувремену, Перо је запазио да се у дворишту болнице налази један ован којег држе ради експеримената. Дан прије изласка из болнице, приликом визите, саопштише му да ће сјутра ићи кући. Он се молећиво обрати доктору:
- Молим Вас, бисте ли ми направили једну услугу?
- Све што је у мојој моћи, — одговори љекар.
- Да ми замијените оно крви што сте ми дали од Душана крвљу онога овнића, јер више волим
да блејим него да лајем, рече болесник.

--------------------------
--------------------------
--------------------------

ОБРАЧУН

Цетињанин Љубо Бакин био је веома духовит човјек.

Једног дана у кафану уђе неки силеџија, врло крупан човјек, и почне млатити све присутне, тако да су лећели као сламке по поду. Убрзо опусти кафана, а људина нареди кафеџији да само њега служи.

Убрзо се ово прочује градом па глас дође и до Љуба. Мршав, болестан, једва ходајући, упути се према кафани и кад уђе засуче рукаве и повика:

- Ђе је, тај, сва cpeћa што ја нијесам ође био!
- Ево ме, а што би било да си ти ође био? — продрије се људина и упути према Љубу.
— Што би било, је ли? — унесе му се Љубо у лице.
- Е! — још рогобатније повика овај.
- И самном би омео овај под и гонио ми мајку мајчину! — мирно одговори Љубо, а затим се здружише и наставише да пију.

КАКО СЕ РОДИО БАЛША

Сликар и карикатуриста Милош Вушковић је једном приликом ненамјерно направио праву збрку.

Послије кафанских обилазака кад се врати кући жена га увијек пита што има ново. Он увијек измисли неку новину и тиме изазове заинтересованост, те тако избјегне прекоре због пића. Једног дана је био мало више попио и у повратку кући ама баш ништа да му падне на памет што би саопштио жени. Али, само што је отворио врата и угледао жену повиче:
— Замисли, Елда, Јелица Шуњина у другом стању!

Елда се овој вијести посебно обрадовала, јер је са Јелицом била добра пријатељица, и потпуно заборави на Милошеве чашице.

У међувремену, Јелица је спремала дипломски испит на факултету и требало је да иде дуже вријеме код својих како би се боље спремила за испит. Прије одласка посјети Елду.

- Баш ми је мило што сте навратили. Милош ми је све рекао и то ме је веома обрадовало и због
вас, и Шуње, и свих ваших — рече Елда.
- Ето, једва сам се на то одлучила и заиста вјерујем да их све то радује.
- Па како Вам је, с обзиром да морате да обављате и теже кућне послове?
- Кад се мора, онда се све може издржати!
- Хоћете ли читаво вријеме докле то буде провести овдје?
- Не, ових дана мислим да идем код маме, јер ћe ми ипак тамо бити много лакше.

Водио се даље готово двочасовни разговор, у којем је Милош уживао, а оне нијесу знале о чему се ради. На крају је Елда, мислећи на порођај, упитала:

- Па када ћe то, на Вама се ништа не познаје? Дивно изгледате.
- Кроз два мјесеца, — одговори Јелица, мислећи на испит.

Елда се тада згранула, јер Јелица је свега три мјесеца у браку. Једва се неспоразум рашчешљао, а Милош је то у друштву прокоментарисао:

— И тако се послије пет година родио Балша!

--------------------------
--------------------------
--------------------------

КУМОВА ПРЕХЛАДА

Риста Ј. био је глас да је довољно да само сретне или погледа неку дјевојку или жену и да је освоји. На том успјеху су му завидјели и људи и жене. Једног дана га сретне кума, коју је мучила та знатижеља, а кум јој се и онако свиђао. Али Ристо је имао границе у том свом прохтјеву и циjeниo је пријатељства.

Између њих се поведе сљедећи разговор:
- Вала сам чула, куме Ристо, да си права напаст за жене и да ти се ни једна не може одговирит на коју замерачиш. Вољела бих да знам како ти то осјетиш која оће а која неће, јер рекоше да те још ниједна није одбила?

— Право да ти кажем, кума, ја то просто учиним. Кад причам са којом помиришем је и видим је
ли она за ту работу расположена.
— Ану, куме Ристо, помириши и мене!
Ристо поштујући пријатељство и кумство и плашећи се да се не обрука помириса куму, а затим се продужи разговор:
- Богоми, кума, колико ја осјећам ти нијеси за то!
- Ајде, ђаволе, ти си данас нешто прехлађен! — одговори кума.

--------------------------
--------------------------
--------------------------

СИГУРНА ЗАШТИТА

У Котору је живио један страшно развијен момак. Био је страх и трепет за град. А имао је старог оца, мирног човјека. Једног дана сађе на которски пазар неки Катуњанин, малецан, неугледан, са брцима уврнутим као крила од ластавице. Шетајући пазаром, нешто се закачи са оцем овог момка и ошамари га. Глас о овоме брзо прође пазаром па стигне и до сина. У ствари, неки му пријатељ рече:

-Јовице, ето један Црногорац на пазару залијепи твојега тату!
- Мојега тату, ели?
- Е!
- А ђе је тата?
- Ено га пред каваном.
- А ели и тај тамо?
- Ес.
- Амо тамо!
Упуте се ка кафани и за њима читаво друштво да присуствује боју који ће се одвити и, наравно, ситуацији гдје ће син осветити оца и опрати нанијету љагу. Кад су дошли до кафане, син за једним столом угледа оца, остали устукнуше, а он му приђе:
- Тата, је ли тачно да те залијепио неки? ...
- Јес!
- А ђе он?
- Ено га онамо пије биру!
- Амо код њега!
- Амо! — упути се старац окуражен сигурном гаранцијом и присуством синовљевим.
Приближише се столу, ђе је сједио Катуњанин.
- Еси ли ти залијепио мојега тату?
- Јесам, а што би?
- Аде залијепи га још једном!
Катуњанин потеже и поново ошамари старог.
- Аде још једном! — понови момчина, а Катуњанин ужди уз други старчев образ.

Окупљени Которани посматрају и чекају одмазду, док се ишамарани старац једва држи на ногама, а момчина ће на то:
-Амо тата дома! Ови колко је луд, убио би те!

--------------------------
--------------------------
--------------------------

ОНАЈ ИЗ ГУЖВЕ

„Тарин" аутобус саобраћа на линији Београд — Титоград. Унутра нема ниједног путника. Ноћ је, и шофер и кондуктер се договарају што да раде да не заспу. Шофер предлаже:

— Перо, понашај се ка да ти је пун аутобус да не заспимо и да се ђе не сурвамо!

Кондуктер прихвата игру и на првој наредној станици виче:
— Мајсторе, стани!

Аутобус се зауставља, Перо отвара врата, ..свађа" се са путницима да не може примити осим двојицу, да он неће да плаћа казну за прекобројни утовар, али на молбу попушта те их прима све који су се ту „затекли". То понавља више пута, отвара касу за пртљаг и „дијели" онима „који излазе" ствари, „прима нове" итд.

Када су у првим јутарњим часовима пролазили кањоном Мораче, опет само њих двојица у аутобусу, Перо се примаче возачу, замахну и опали му шамарчину да се овај једва задржа за воланом.

Возач нагло укочи и љутито викну:
- Што учиње, Перо, јеси ли полудио?
- Нијесам ја, образа ми, Ђоко!
- Ада ко је?
- Не знам, ја овамо пишем биљете, то ћe те бит одаламио неко из ове гужве! — прокоментариса Перо, којему је игра већ била додијала.

--------------------------
--------------------------
--------------------------

 

МУШКО ЈЕ, ПОПЕ!

Иво Врана је мјесецима посматрао попа и попадију који су сваког пазарног дана долазили на Цетиње. Посебно је замерачио на попадију и тражио начин како да се са њом сретне. Пошто је знао куда се враћају из града, једног дана се преруши у трудну жену и сачека у шумарку изнад пута. Кад су наишли, Иво стаде да стење и да имитира порођајне болове. Чувши то, поп са попадијом скрене с пута и, видјевши „несрећницу" гдје се мучи, остави попадију да јој помогне, а он продужи да би се што више удаљио. Кад Иво виђе да се поп довољно одмакао, навали на попадију.

Несрећној попадији не преостаде ништа него да запомаже:
— Мушко је, попе! Мушко је, попе!

Чувши повике, поп извади револвер и са неколико метака огласи придатак мушке главе, што је био и обичај.

--------------------------
--------------------------
--------------------------

СТИХОВАНЕ ДЕПЕШЕ

У једној гимназији матерњи језик предавао је професор који је готово све говорро у стиховима. То је посебно нервирало директора.

За вријеме зимских ферија, професор пође код својих, који су живјели у планинским предјелима далеко од мјеста његовог службовања. Западне снијег и он се не мога на вријеме вратити на посао.

Директор школе му посла телеграм да одмах дође на посао или ће бити кажњен.

Ускоро услиједи одговор:

„Снијег паде, доћ не могу,
Казни платом, фала богу".

По пријему овог, директор му упути други телеграм:

„У прописе снијега нема,
Овамо се отказ спрема!"

На то од професора услиједи одговор:

„Снијег газим и долазим,
На датуме строго пазим".

У ПИТАР НА ОРМАР

Када је заноћио у једном которском хотелу, особље хтједе да са глумцем Милом Ђекићем збије шалу, па му закључаше врата од собе с вањске стране.

Мило се пробуди послије пола ноћи и, како соба није имала тоалет, домишљао се шта да ради. Куцао је на врата, дозивао, али све је било узалуд. У посљедњем тренутку угледа саксију са цвијећем на орману, извуче жбун са земљом, обави нужду и поново намјести све и саксију постави на орман. Сјутрадан ујутро, пошто нађе откључана врата напусти хотел и оде за Подгорицу.

Узалуд се хотелско особље данима мучило да отклони смрад из собе, те једног дана пошаљу Милу телеграм:

„Знамо да си, али ђе си?"

Мило им телеграфски одговори:

„У питар на ормар".

--------------------------
--------------------------
--------------------------

Е, ТАМО НИЈЕ

На подгоричкој станици пита путник једног младића мјештанина:
- Молим вас, знате ли гдје је хотел „Црна Гора"
- Знам! — одговори овај и хоће да продужи, али га путник поново заустави и припита:
- А, молим вас, гдје је?
Младић застаде, па ће озбиљно:
- Знаш ли ђе је Сахат кула?
- Не.
- А знаш ли ђе је мост на Рибницу?
- Не.
- А знаш ли ђе је мост на Морачу?
- Не.
- А знаш ли ђе је парк?
- Не.
- А знаш ли ђе је Горица?
- Знам! — радосно одговори путник у нади да ће се лако информисати.
- Е, тамо није! — прокоментариса мјештанин и оде.

--------------------------
--------------------------
--------------------------

ПРЕПОЗНАВАЊЕ

Хтио један предсједник окружног суда да се нашали са старином Марком Пековим Мијушко- вићем, па му, смијући се, у разговору рече:

— Лако ти је познати Пјешивца, лулу пуши а ћера магарца.

На то се Марко Пеков уозбиљи и одврати предсједнику:
- Није тако!
- А да како? — запита предсједник.
- Лако ти је познати Пјешивца, лулу пуши, а гледа магарца — и упиждри оба ока у предсједника.

ПОП И МИЛИЦИОНАР

Сваки човјек понекад у нечему претјера. Тако и један добропознати поп једнога дана мало више попио и направио неки мањи изгред.

Приђе му милиционар и да га не би на улици саслушавао оштро му се обрати:
- Попе, пођи за мном!
- Немој, синко, да идем за тобом, јер кога год сам пратио тај се више није вратио!

СМЕТЊЕ ОЦА КИРИЛА

На једном скупу нека слободнија на језику и понашањем сједјела прекопут оца Кирила и више но што је придостојило њему раширила се, па видјевши га да се зајапурио упита:
- Видиш ли оче телевизор?
- Видим, али телевизор не ради док се моја антена не дигне, мирно одговори Кирило.

ПЛАЋАЊЕ БИКА

Један већ старији Доњокрајац, одавно ожењен из Бајица, имао краву која се води. Сјети се да пријатељштвина има бика, завеже краву конопом и с њом код пријатеља:
- Људи, оћете ли пуштит бика да скочи на ову краву?
- Оћемо како ба не пријатељу.

Обави се посао и Доњокрајац с кравом крене пут куће, наравно захваљујући се.

Одједном неко од шале рече:
- Ану, ђе си кренуо?
- Ја пут куће!
- А, знаш ли да овај бик не живи од мање божје, него се плаћа 500 динара што скочи!
- Што рече чоче?
- То што чу!
- Ада и ја скоро пуних тридесет година скачем на једну вашу, па ми не дадосте ђавољи солад
одговори им Доњокрајац и настави пут.

--------------------------
--------------------------
--------------------------

ДУПЛО

Милош Штитар скоро сваки други-трећи дан долази у суд и тужи некога или се жали на неку неправду.

Досадило то предсједнику суда, па ће му једног дана:
- Нека те је срамота, ти старији човјек, па се стално или свака три дана потуцаш по суду!
- И тебе, предсједниче, нека је дупла срамота, јер се ти свакодневно овуда потуцаш, одговори му Мило и оде.

ТИ ИЛИ ЈА

Радио Беро у електричној централи, тадашњој фирми ЕЛВОД.

Волио човјек добру капљицу, па би често закаснио на посао, дошао накресан или уопште не долазио.

Једнога дана позове га његов директор и каже:
- Докле ћемо овако Беро?
- Не знам, одговара Беро.
- Е, кад је тако ја или ти у овом предузећу, љутито ће директор.
- Боље, онда, да идеш ти друже директоре, јер ћеш и онако наћ други, па можда и бољи посао, а ја да останем, јер немам ђе друго, одговори му Беро, а онда пођоше на капљицу заједно, јер ни директору не бјеше мрзна!

--------------------------
--------------------------
--------------------------

МЈЕРЕЊЕ ГЛАВА

Опкладили се Павле Кустудић и Мишо Вукотић, оба из Цетиња, којему је виша глава, јер оба су добро главати.

Како да измјере и на крају се сјете.

Напуне један велики лонац воде и ставе у каду. Потопи један до гркљана а други гледа, измјере воду и обнове поступак са оним који то није урадио.

Испадне да је Мишова глава већа, па се он обрати Павлу с коментаром:

— Пио си док си држао главу унутра, сунце ли ти божје!


БИБЛИОТЕКА: ПОСЕБНА ИЗДАЊА

ДИМ Y ДИМ
Црногорски народни хумор

Приредио
ПАВЛЕ ЂОНОВИЋ

Издавач
НИО „УНИВЕРЗИТЕТСКА РИЈЕЧ"
Никшић