|
CRNOGORSKI ANEGDOTSKI HUMOR
PLJEVALJSKI HUMOR
Бранко Бановић
УРБАНИ ХУМОР ПЉЕВАЉА
Биљешка о аутору
Бранко Бановић
Бранко Бановић је рођен 1982. године у Пљевљима, гдје је завршио основну школу и гимназију.
Диплому етнолога антрополога стекао је на Филозофском факултету у Београду. Магистарске студије из области антропологије фолклора завршио је на одељењу за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду, гдје је магистрирао 2007. године.
По избору уредника
Вељка Рајковића
УРБАНИ ХУМОР ПЉЕВАЉА
Има ли Вас и на небу
Главном улицом, кренуо на посао Ђорђе Перуничић, некадашњи предсједник Општине.
При дну улице стао Фехо (Фехо Софовић познати пљеваљски конобар), ставио руку на чело, као да заклања поглед од Сунца и стојећи на путу предсједнику, гледа значајно лијево-десно у правцу неба, не говорећи ништа.
Предсједник Перуничић насједа: „Шта то радиш, Фехо?“
-Гледам има ли Вас и на небу, спремно одговори Фехо.
Ђорђе се насмија и настави према згради Скупштине Општине.
Прича о ципелама
У кафани сједе Бекан Милићевић, Мехо Пљакић и Милан Поповић. Послије неколико чашица, Бекан и Милан се договоре да Меха обуку „од главе до пете". Тако су му у „Вартексу" купили најквалитетније одијело и качкет. Да би добио ципеле Мехо је морао да уради специјални задатак: да оде код предсједника Перуничића да види које ципеле он носи.
Једног понедељка Мехо је затражио пријем и ушао у канцеларију предсједника Перуничића:
„Добар дан, друже предсједниче. Послали су ме Бекан и Милан да видим какве ципеле носиш, да би и мени купили исте". До тада смирени предсједник скочи као опарен, диже ногу на сто рекавши: „Знам ја те Беканове марифетлуке. Ево ти види, па нека ти их Бекан купи".
Тако је сиромашни Мехо носио исте ципеле као и предсједник Перуничић.
Прича о месу
Предсједник Перуничић задужио Меха да му купи неколико килограма меса и однесе на стан, одмах изнад кафане Зеленгора. Мехо купи месо и уобичајено сврати у Зеленгору. Док је Мехо пио, Мехови пријатељи скину месо а оставе кости.
Мехо однесе кесу са костима супрузи предсједника Перуничића, добије напојницу и врати се у „Зеленгору".
Када се супруга поподне пожалила предсједнику, одмах је схватио о чему се ради, отишао је и сам купио месо. Није се љутио, већ је Меху дао нову напојницу.
Нема потребе
У Пљевљима организован велики ручак поводом доласка Блажа Јовановића. Када је ручак завршен дошао са папиром у руци конобар Драги Досковић, познати пљеваљски шаљивџија и боем. Настало је комешање између Блажа Јовановића и Ђорђа Перуничића ко ће платити рачун. Упорнији и виши по функцији био је Блажо Јовановић који је платио читав рачун остављајући велику напојницу.
Ђорђу би непријатно и рече: „Немојте, нема потребе".
На то се Драги окренуо према предсједнику Перуничићу: „Нема потребе предсједниче" и хитро ставио новац у џеп.
Од те напојнице Драги и његов нераздвојни пријатељ Шућро Брковић обилазили су кафане наредних десетак дана.
Прије или послије
„Фехо је имао мајку, доброћудну старицу Бегу, која је умрла 1960. године, након чега је Фехо наставио да живи сам у оронулој кући. Док је била жива, Бега је кућу беспрекорно одржавала, али после њене смрти у кући су се накотили мишеви, који су, по причама, нападали и гризли пијаног Феха.
Тако је једног дана отишао у апотеку и затражио мишомор. Отров је добио уз упозорење апотекарке како да обазриво рукује и поступа. Фехо још културније захвали и крену према излазу. Код врата застаде, па се поврати и рече апотекарки:
-Молим Вас, хоћу ли им ово давати прије или послије јела?-
Временом је Феха надвладао алкохол и изненада је умро 1963. године, за живота заслужан, али у смрти незапажен од својих Пљевљака".
Куповина телета
Након фајронта у кафани Кореја Бекан Милићевић предложи Милану Поповићу да наставе код Шерфа Коштовића. Шерфо немаде куд и сложи се, али признаде да нема ракије. Бекан из кафане купи још литар танке ракије од десет гради и пођоше Шерфовој кући, у насељу Камен.
Бекан и Милан затраже од Шерфа нешто за мезе. Шерфо је био сиромашан и имао петоро деце, тако да није имао ништа.
Бекан једва дочека: „Пошто имаш теле и краву, а месар си, закољи теле".
Тешка срца, Шерфо иза поноћи закоље теле, извади срце, бубреге и џигерицу и поче да их пржи драгим гостима. Од галаме пијанаца, пробуди се Шерфова супруга и поче да плаче, кукајући како сад дјеца неће имати шта да једу.
Тетурајући Бекан устаје: „Твоја дјеца ће јести најквалитетније месо". Театрално извади новац у реалној вриједности телета и са свег срца даде га Шерфовој породици. Тако су Коштовићи задржали и новац и месо.
Остало је упамћено да је један овакав гест могао направити само Бекан Милићевић.
Брезница
Назове Хусеин Куновац потпредсједника Среза Ахма Селмановића, представљајући се да је дежурни на хидрофору. Камуфлираним и потпуно званичним гласом обавјестио га је да је Брезница пресушила и да "Водовод" има нерјешив проблем.
Ахмо је насјео и отрчао према хидрофору. Кад је сав усплахирен дошао до хидрофора, позвао је дежурног радника говорећи му да је Брезница пресушила. На то је дежурни радник збуњено гледао показујући му воду која је шикљала јаким млазом на све стране. Тада су и један и други схватили да је ријеч о нечијој смицалици и почели
да се смију.
Оно што је у цјелокупној епизоди најсмешније је да је Ахмо, сигурно 700-800 метара трчао поред корита Брезнице (јер једини начин да се дође до хидрофора је да се иде дуж корита), а да није примјетио да вода тече несмањеним интензитетом.
Вјенчање
Велики пријатељ Хусеина Куновца, Хасо Чорбо, забављао се са дјевојком (касније својом супругом) Џибом, из велике
и познате пљеваљске породице Дрнда. Џиба је имала брата
у Београду код кога је отишла у посјету. Задржала се дуже
него што је планирала, па Хусеин одлучи да Хасу направи
смицалицу.
У договору са матичарем и још неким људима из Општине издао је образац из Матичне књиге вјенчаних по коме је Џиба склопила брак са неким другим мушкарцем.
Пошто је Хасо радио у канцеларији поред, један од радника укључених у смицалицу био је задужен да пред Хасом пита: „Ко је ова Џиба што се удала"?
Кад је то Хасо прочитао, само је „прогутао кнедлу", узео мантил и изгубио се. Друштво га је нашло у кафани и након неколико чаша Хасо је открио муку зашто пије. Видјевши да je Хасо видно тужан и узнемирен, Хусеин и друштво се сажале и открију превару, па наставе дружење.
Нова година
Саво је био један од најмлађих тенкиста у Другом свјетском рату. Послије рата је био командир тенковске јединице у Загребу.
Увријећен што није на списку позваних на новогодишњи дочек на највишем нивоу, упалио је тенк, провозао га улицама Загреба и дошао пред Дом ЈНА у коме је организована прослава. Тенком је ушао у хол Дома ЈНА и на запрепаштење присутних генарала на челу са Костом Нађем - честитао им је Нову Годину и још неколико пута окренуо тенк у холу Дома ЈНА.
Одмах након тога, Саво је ухапшен.
Недуго затим, Сава је позвао Коста Нађ и питао га како да му помогне.
-Ништа, само ме вратите у Пљевља и ослободите ме војске.
Тако се Саво вратио у Пљевља гдје је радио као возач.
Сарајка
Падне доктору Бракусу на памет да га Саво вози код једне згодне Сарајке. Саво стави добро пијаног Бракуса у ауто и два сата гa је возио по Пљевљима и околини. На повремена питања доктора Бракуса гдје се налазе, Саво је одговарао Метаљка, Чајниче, па све до Илиџе и Сарајева. На крају га је довезао испред његове куће, гдје је Бракус становао са строгом и љубоморном супругом.
Не препознајући да је испред сопствене куће и код своје супруге, доктор Бракус је почео да се удвара. Када га је видјела тако пијаног, љубонморна супруга је дохватила штап и почела да га удара.
Причи овде није крај. Доктор Бракус се недуго затим помирио са супругом и њих двоје су одлучили да направе велики заједнички ручак за пријатеље. Тако доктор Бракус добије задатак да купи месо и у трговину оде са Савом и пријатељима. Када су завршили трговину сврате у Зеленгору. Међутим док је доктор Бракус са друштвом пио, мангупи су скинули месо са костију. Када је супруга видјела шта је у кеси, уз псовке га је почела гађати коскама.
Брко
Кад год директор МРЗ Кемо Шећеркадић тражи Адема, Садик Струјић и Саво Павићевић га правдају да је "доље са Брком". Кад је по ко зна који пут добио исти одговор, директор Шећеркадић сиђе да се упозна са Брком.
Кад је ушао у магацин затекао је Адема самог како пије и упитао га: „Гдје је Брко?"
„Па ево га директоре", одговорио је Адем показујући на тек отворену флашу ракије зване „Брко".
Изложба
Поставио Адем изложбу, али пред само отварање неко из МРЗ скине једну слику. Сликарски неуки Адем извади прву слику са лагера и постави је на упражњеном месту.
Изложбу је отворио пљеваљски историчар умјетности Витомир Србљановић и уз пратњу аутора водио је посјетиоце од слике до слике. Када је дошао до новопостављене слике тихо је започео дијалог са Адемом како остали не би чули:
„Адеме, шта је ове?"
„Слика."
„Знам да је слика, али чија?"
»Па, ти си задужен да то кажеш, а не ја", недаде се збунити Адем, након чега се зачу пригушени смијех.
Поп Крезо
Милорад - Милан Крезовић је рођен у Пљевљима 1903. године, од оца Димитрија и мајке Јованке. Завршио је основну школу и нижу гимназију у Пљевљима, Српску православну богословију у Призрену 1926. године, а практични испит је положио 1931. године у Пећи. Одликован је правом ношења напрсног крста. Поп Крезо је био ожењен Десанком Милинковић и имали су четворо дјеце, синове Дејана, Жарка и Ранка и кћерку Ранку.
Протојереј Милан је читав живот посветио Цркви, своме граду и својим парохијанима. Упамћен је као диван свештеник, велики пријатељ и духовни отац свих својих верника. Био је изузетно обдарен за црквено појање. Често је говорио: „Праштајте браћо! Само слога и љубав могу нас спасити. Опраштање је великодушније и богоугодније од било које освете. Од зла и неслоге, само се веће зло може направити!"
Врата његове куће била у свако доба отворена, не само за његове вјернике и парохијане, већ за све поштене и честите људе.
Протојереј Милорад - Милан Крезовић је умро 1984. године. Сахрањен је у присуству великог броја људи, а колико је био вољен, цијењен и поштован говори податак да су на његовој сахрани присуствовале све хоџе из окружења. У сјећању Пљевљака је остао упамћен као поп Крезо.
Нарочито се памти и препричава његово другарство са Љубом Стојкановићем, који је био аматерски глумац. Њихово свакодневно дружење су красиле честе хуморне епизоде које су се веома брзо шириле градом.
Бег
Једне вечери у пуну кафану гдје је данас рукометни терен, улази Љубо Стојкановић обучен у одијело пљеваљског бега, трудећи да гa не позна Поп Крезо, који је сједио у друштву Ћамила Курбега.
-Акшам хајрула, поздравља Љубо идући од стола до стола свакоме називајући селам.
Већина гостију кафане гa препознаје, прихвативши игру нудећи му да сједе за њихов сто, говорећи: „Бујрум".
Љуба није познао једино Поп Крезо, коме је и била намијењена провокација. Зато Љубо наставља да кружи само око његовог стола. Поп га гледа испод ока и види да му је „Бег" познат. Све вријеме остатак кафане покушава да се уздржи од смијеха. На крају Поп Крезо препознаје пријатеља, дохвати штап и поче да га удара. Кафана „није могла себи да дође од смијеха".
Штап
Поп Крезо и Љубо Стојкановић су били комшије. Уколико би ишао у центар града Љубо је морао проћи поред куће попа Креза. Једном приликом Љуба заустави попадија:
„Бога ти Љубо, пошто је прото пошао у град, а заборавио штап, молим те, понеси му ra."
Љубо је био у чаршији, па на пијаци и кад се враћао кући свратио је у кројачку радњу Ивана Голубовића у којој су често сједјели.
Знајући да поп Крезо воли штапове, Љубо с врата рече:
„Био сам на пијаци и купио јефтино овај штап, али пошто ми не треба продаћу га."
Поп Крезо се поче распитивати о цијени и на крају купи штап.
Кад је поп дошао кући, са врата се похвалио супрузи како је јефтино купио добар штап. На то му је она одговорила:
„Е, Бога ми, прото, то ти је Љубо продао твој штап. Ја сам му дала да ти га понесе, пошто си га ти јутрос заборавио."
Опијело
Поп Крезо служио опијело некој баби. Сунце је било јако, а опијело се одужило. Код присутних је попустила концентрација и настало је мало комешање, па је Војо Ћело рекао попу на уво, тако да чује он и неколико људи око њих: „Скраћуј Прото".
Поп Крезо је наставио са службом и негдје на средини сакралног текста убацио „Не сери Војо" и потпуно нормално, као да ништа није било, наставио служење опијела. Један информант је цијелу ситуацију мало карикирао имитирајући попа: „Вјечнаја памјат..., не сери Војо, прими раба божјег...".
Одборничко питање
Родо је на сједницу Скупштине општине дошао под утицајем алкохола, тачно када је на дневни ред стигло просторно планирање и градња инфраструктурних објеката. Родо се јавио за ријеч:
„Предлажем да се хитно у Пљевљима изгради жељезничка станица." На то је предсједник Општине Тањевић рекао: „Па наравно, ако дође до изградње пруге изградићемо и станицу."
Родо је реплицирао:
„Пруга може и причекати, али брате да урадимо станицу, да имамо гдје сјести кад се све кафане затворе, као што то раде и Пријепољци."
Шербе
Атова жена је била добра домаћица, али је вољела сијела. Код ње су се сваки дан окупљале жене, а како је Ато био посластичар у кући су увек имали колаче као и у посластичарници. Жена је сваки дан пред своје пријатељице износила све колаче које је имала. Тако је Ато имао више расхода у кући него прихода у посластичарници. Ато је дуго смишљао како да доскочи женама и на крају се досјетио. У шербе је сипао прашак који изазива дијареју (популарну селамућију). Послије шербета, жене су скакале једна преко друге, да би што прије дошле до ћенифе.
Просјек
Објашњавао Војо Радовановић сељаку шта је то просјек: „Ето видиш, ја имам шездесет година, а мој син десет. Кад то сабереш и подијелиш, то је тридесет пет, у просјеку. А ни ја ни он нисмо за жене."
Угаљ
Питао пријатељ Воја, зашто поред три сина, сам уноси угаљ. Војо му уморно одговори: „Да је мени отац жив, ни ја не бих уносио угаљ."
Канализација
У Пљевљима се снимао филм „Бошко Буха" и тражили су добровољца који би за потребе филма прошао кроз канализацију, наравно уз одговарајућу надокнаду. Један од Војових пријатеља објашњавао како би он за тај новац прихватио посао. На то му је Војо одговорио: „Што не прихватиш? Никад веће говно не би ни прошло!"
Олакшање
Дошао Војо да изјави саучешће поводом смрти старијег човјека. Тек да нешто каже, у тренуцима неугодне тишине, Војо пита: „Је ли се покојник знојио?".
На сумњиво потврдан одговор Војо прозбори: „То га је и спасило".
Судар
У главној пљеваљској улици, популарној чаршији (док је још била отворена за саобраћај) на Геџа је налетјела „фића". Свједоци кажу да је призор на први поглед био језив. Геџо је приликом ударца одлетио на хаубу, одакле је после кочења пао и откотрљао се неколико метара. На лице мјеста се одмах окупило неколико људи. На изненађење уплашених пролазника и преплашеног возача, Геџо је устао неповријеђен. Како не би возача довео у непријатност, Геџо је читаву ситуацију ријешио духовито, питајући возача: „Зашто ме ниси и даље возио?"
Псовка
На рукометном терену, промуклим гласом са свог уобичајеног мјеста, Ћамил је једном играчу нон-стоп псовао мајку. То је трајало неко вријеме, док га полицајац није опоменуо. Међутим, Ћамил је наставио и даље да псује.
Кад је интервенција добила озбиљније димензије, Ћамил се оправдао да није никог увриједио, јер је псовао само своје синове.
И заиста, Ћамилови синови су били актери утакмице, а свака псовка, њима упућена, изазивала би смијех у публици.
Јагњетина
Родо (Попчетовић) и ја ишли смо у једно село удаљено два сата вожње од Пљеваља да разграничавамо шуму. Већ приликом доласка видјели смо јагњећу кожу испред куће и осјетили мирис печене јагњетине. Трудећи се да задржимо службени однос према странкама, извадили смо писаћу машину и почели да радимо. Мирис јагњетине нас је провоцирао, а од пута и од посла смо били огладњели, да нам је свима ишла вода на уста. Када смо завршили домаћин је инсистирао да останемо на ручку. Ја сам захвалио на позиву и одбио, говорећи да имамо обавезе. Сво вријеме убјеђивања са домаћином Родо ме је гледао пријекорним погледом. Када смо одлазили Родо је упадљиво љут и нерасположен са записничарком сјео на задње сједиште Ладе-Ниве и иако причљив није хтио ни ријеч да проговори.
Пошто је записничарка родом из једног од сусједних села, прије тога смо већ били позвани на ручак код њеног оца. За тај позив Родо није знао. Када смо дошли у двориште код њеног оца, одмах смо опазили јагњећу кожу, а чим смо се приближили осјетили смо мирис куване и печене јагњетине, након чега се Родо одобровољио.
|
