Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip







 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |





CRNOGORSKI ANEGDOTSKI HUMOR

BERANSKI HUMOR

 

 

Добрашин Јелић
ТАЧНО ТАКО







Биљешка о аутору


Добрашин Јелић

ДОБРАШИН ЈЕЛИЋ (28. август 1946, Слатина код Андријевице) пише прозу и књижевну критику.
Објавио је књиге:
Грешка - кратке приче („Књижевне новине", Београд, 1986);
Стријељање краља - анегдоте („Универзитетска ријеч", Никшић, 1987);
Ништа се не познаје - кратке приче („Слобода", Београд, 1990);
Тачно тако - анегдоте (К. К. „Владимир Мијушковић", Никшић, 1990);
Жива истина - анегдоте („Интер - ЈУ - Пресс", Београд, 1991);
Гробље у Оскудници - кратке приче („Стручна књига", Београд, 1991):
Небо и земља - анегдоте - избор из објављених књига и нове анегдоте („Запис", Београд, 1993);
Истините приче - („Унирекс", Никшић, 1993);
Вичи полако - записи за дјецу (ИРО „Рад", Београд, 1995);
Отело се - анегдоте (НИП „Премовић", Београд, 1997);
Крупне ситнице - књижевна критика (И. К. „Ступови", Андријевица, 1997);
Чудовеније - приповијетке (И. К. „Ступови", Андријевица, 1997. у два издања);
Срећа - роман („Универзитетска ријеч", Београд, 2001, друго издање И.К. „Комови", Андријевица, 2002.);
Опстајање - књижевна критика (И.К „Комови", Андријевица, 2001);
Бескрајна поља чичка - роман („Драслар партнер", Београд, 2002, друго издање И.К. „Комови", Андријевица, исте године),
Трајне везе - над пјесничким опусом Василије Томичић-Тимотијевић - књижевна критика (И.К „Комови", Андријевица, 2002, и
Ријеч по реч - разговори с писцима („Алтера", Београд, 2002).
На анонимним књижевним конкурсима добио је више награда за кратку причу.
Добитник је Награде ,,17. јул" СО Андријевица за 1997. годину, и Награде „Михаило Лалић", за 2003. годину, коју додјељује И.К. „Комови", из Андријевице.
Дипломирани је правник. Живи у Београду.

 

По избору уредника
Вељка Рајковића

ТАЧНО ТАКО

 

ТАКАВ ЧОВЈЕК

Хвали се директор једне иванградске фирме својим поштењем:
— Мене, то свак зна, нинад нико ни за шта није могао да купи...
— А ни да те прода — рече саговорник.

 

ВРИЈЕДНОСТ

Хвали се директор једне радне организације из Иванграда:
— ... Зна се шта сам ја направио, не само за радну организацију, већ и за општину...
— Не зна се баш све. То једино истрага може да покаже — рече Драган Зековић.

 

РИЗИK

Објашњава Радован Мојашевић да не треба много пити:
— Kад попије, човјек је најближи себи, а кад се добро приближи, увијек постоји опасност да се посвађа са самим собом.

 

ПРОГОНСТВО

Задесио се Филип Коматина с друштвом на прекрасној Словенској плажи у Будви и пошто гa препознаде шеф сале му каже:
— Друже професоре, желим да Вас поздравим иако сте ме у школи прогонили...
— Мислим да сам те на лијепо мјесто прогнао — одговори Филип.

 

ПОЛИТИКА

Како сељак из Пешаца често употребљава израз „цака", његова комшиница Стана пита га шта је то.
— То су ти политичке ствари — одмахну он руком.

 

ОСНОВНО

Сиромашан, али лијеп и здрав момак из Шекулара оде у Трепчу да пита једну од најљепших дјевојака хоће ли ra узети. Притом рече да би је одмах водио, јер нема услова да прави свадбу.
Одмјери га мајка дјевојке и рече кћери да га узме.
Послије неколико дана оде стара Трепчанка у посјету младенцима, па пошто поједоше качамак и
зет их остави саме, пита кћерку како јој је.
— ... Луча и оне работе имамо доста. Друго ништа...
— Па добро, сине, основно имате, а остало ћете створити.

 

ОДАКЛЕ ДУВА

Сељак из Пешаца кад на телевизији видје музичара Божидара-Бокија Милошевића како свира саксофон, пита комшију:
— Дува ли он у оно или оно у њега?

 

МАЈСТОР

Наставник математике у иванградској гимназији Саво Зоњић позва ученика Мија Мирановића — Грофа да изађе на таблу и нацрта јабуку.
— Слатку или киселу — упита Мирановић.

 

НАПРЕДОВАЊЕ

У Хотелу „Комови" у Андријевици 1987. године гост из Београда рече како се мјесна заједница Андријевица лијепо развија.
— Она је некад била срез, па општина, па сад мјесна заједница — објасни Милош Вулевић иза сусједног стола.

 

СУДАР

По казни пребачен у одјељење Милоша Вулевића, ђак гимназије дочека овога професора стојећи и тако остаде и кад сви сједоше. Док записује час професор смишља како да поступи, а затим мало оштрије упита ученика зашто не сједне. Овај рече да хоће да одговара.
— ... Окинуо сам Ану Карењину Лава Толстоја, Нану Емила Золе, Аксињу Астахову Михаила Шолохова и Коштану Боре Станновића.
Шта још треба да окинем да бих добио прелазну оцјену?
— Још кобилу Мартина Крпана — одговори наљућени професор.

 

ГРАНИЦА

У башти хотела у Андријевици неко пита гдје је граница иванградске и бивше андријевичке општине. Како се разговор одвијао у вријеме кад је фабрика целулозе производила не само губитке већ и тровала околину, архитекта Радосав Зековић објасни:
— Кад се од Иванграда крене према Комовима, Иванград је докле год смрди...

 

СКРОМНОСТ

У Андријевици 1988. године пријатељи моле Милоша Остојића да им рецитује своју, иначе антологијску, пјесму „Метохија". Он каже по неки стих, врти главом, труди се, али никако да се сјети цијеле пјесме.
Неко од присутних стаде у његову одбрану:
— Милош ни Јесењина не зна напамет, а камоли себе.

 

ПОЛОВИНЕ

Исмета Марковића, тек што је изашао из болнице због операције чира, сретне пријатељ и примјећује да је писац много смршао.
— Јесте. Пола ме нема.
— Надам се да је отишла гора половина — осмјехну се пријатељ.

 

ТРЕБА МИСЛИТИ НА СВЕ

Професор журно уђе у учионицу и, прије него записа час, усплахирено рече да сјутрадан долази инспекција:
— Обновите, научите, утврдите...
— А шта, професоре, ако не дође инспекција, а ми учили — рече ученик Миладин Ћулафић.