Pretraživač sajta
Montenegrina
 

Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip











 
 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |


 

CRNOGORSKI ANEGDOTSKI HUMOR

BJELOPAVLIĆKI HUMOR

 



Вујадин Шарановић
СПУШКЕ ШАЛЕ И АНЕГДОТЕ

 

 

 

 

Биљешка о аутору


Вујадин Шарановић

       Рођен 20.08.1938. године у Спужу.
Основну и осмогодишњу школу завршио у Спужу.
Средњу техничку школу - геодетски одсјек у Титограду.
Дипломирао на Рударском факултету у Тузли.
До сада објавио неколико стручних и публицистичких радова.
Збирку прича под насловом „ПРИЧАЛИ СУ МИ"...
Служи се енглеским пољским и руским језиком.
Живи и ствара у Спужу и Подгорици.

 

 

По избору уредника
Вељка Рајковића

 

она
и
капетан


Kад дођоше Црногорци да заузму Скадар, мора неко остат да прикупља дацију за војску. Није и' лако, узимају више но што остављају, па народу није право иако дају за своју војску.
Дошла једна да се капетану жали, на такве поступке. Навалила, не патише, псује на све паще обојке, све и свакога па и капетана.
Он, изнервиран, опсова је и посла је у к. . . ц. Не збуни се она но ћe:,
- К... и су пошли на Скадар, а ође су остале само п... е.
Дарива она капетана, па кад издуши би јој лакше.


нит'je штета e га je
нит je штета
е га није


Какав је чоек, овај комшија ти? Питају Мирка
- Ка чељаде, нит је штета е га је, нит је штета да га није, одговара он.
Допрло то до комшије па вреба прилику да врати мило за драго. Не смије насамо, волио би да има щедока.
Не траја много, пружи му се прилика. Овеће друштво и међу њима Мирко.
Приђе им и умјесто добар дан директно се обрати Мирку: - С којим правом ти оцјењујеш људе? Ко си ти да то чиниш? Пази ти на себе! Какав си, а мене остави на миру. Све то изусти у један дах, напрегнуле му се вратне жиле.
Мирко, тобоже љут онако ка преко чибука:
- Батали причу е ћу ти рећ'што ти до сад нико није река.
- Е, ајде ако ти баста, ускаче му овај у ријеч.
- Да си чоек, хладно узвраћа Мирко.
Комшија још не укапира што чу.
Друштво удари у смијех, тако се заврши њихова кавга.


сабља

Поп и учитељ без грке "раздрли" заједно вијек како се вели. Пријатељи само такви, главу један за другога да заложе. И ријеч и главу, ако треба. Али „мана" и'ко ћe кога „насамарит". Од тога би се живјело до следеће згоде.
Једног дана, по обичају, кад опослише због чега су шљегли у варош, свратише до биртије. Магаре, привежу за какав плот да и оно нешто „чупне", док они не сквасе грло.
Кад су „својски" обавили поса, обрну преко поља ка брду, ка кућама. Како ближе кућама, ноге све више издају. Сашла бира и ракија у њи. Препиру се, ко ћe кога да части; да појаше магаре. Поп, ка власник, oћe да части учитеља, а учо неће па нећe, нека газда јаше како је и ред.
Кад се погодише (договорише) учо поможе попу да узјаше. Бјеше скова план како да удеси попа, у чему му помога и она бира што је заједнички таманише. Би што би; поп магаре наопако зајаха и тако у двориште свога дома бану. Кад га попадија дочека и виђе о чему се ради би јој јасно чије је то масло.
Ништа не збори, поможе му да сјаше и прилегне. Кад се поп пробуди, и кад бира издуши, попадија на њега сургум:
- Како дозволи да те она рђа нагрди? Што ћe peћ' овај, што онај? Све у том стилу. Поп, духовит и широке душе, да прекине женину причу скочи и тобоже љут повика: - Сабљу, сабљу жено дај ми да посјечем ону рђу што ме „нагрди". Зна она да је то „озбиљна" пријетња па узвраћа домаћину на исти начин: - Не знам, окле, нако да у род идем за њу!
Обоје се насмијаше и завршише на то своју „свађу".


боже,
ако те
има


Кад „дрмне" коју више и то из онија чаша што и' његовим именом зову, онако прав, тури руку на леђа, поисправи главу и удари у шетњу горе, доље.
Тобоже сам са собом призива Бога.
- Боже, ако те има узми ми очи, да ме спасиш. То нарочито нагласи кад је сигуран да ћe га, они који ћe га стић и они који ћe га cpec', чут.
Једног дана у таквом расположењу сретне га комшија. Кад разабра што Мирко са собом збори, не мога издржат па ћe: - Забога, Мирко што збориш?
Јеси ли ти при памети; како можеш од Бога тражит' да ти узме очињи вид?
Прекрсти се да oћepa од себе нечастиве.
- Да не гледам ову фукару, што сваки дан сријећем, одговара он.
Комшија свати „поруку", продужи и више га ништа није пита кад би се сријетали.
Добар дан и ништа више.


кад су
снахе
клеле


Бројна, добростојећа фамилија. Домаћин прави газда. Кћери поудава, синове почео женит. Нјему и баби како он збораше, остало само да уживају. А, зна је да ужива биље но други. Могло му се. Једне чаше и то оне веће по његовом имену прозваше. Ријетко је из мањија пио. Додуше, има је мјеру, ријетко је прекорачива, али дешавало се.
Живоме се чојку може свашта десит, остало је у народу. Кад ощети да фата, џада, правац кући. Без „ешека" није мога, а у томе је био вјешт да вјешти није мога бит.
Једног дана нареди домаћици да припреми ручак, ка да је свадба. Окупили се синови са снаама, кћери са зетовима. Понеко помисли е ћe да прочита тестамент и ако је он још у снази; мазги реп да извуче како се вели. Паметни људи то на вријеме учине, да је виша слога кад се мине.
Господски ручак заврши се, остало још само да се кафа попије и то она „сиктеруша". Газда мало намргођен oћe да каже рашта и' је окупио. Сви се у уво претворили. Знау да му не смију противречит, ови једва чекају што ћe peћ:
- Неста ми је такулин испод кушина. Било је ту доста пара, но за њи' мала штета сви смо домаћи, па ће то овође остат, али оћу да знам ко је. Ко је, да је, нека му је просто, само се то више не смије поновит. Како он то рече, настаде мук. Мува се могла чут. Синови оборили поглед. Кћери са зетовима нијесу одавно долазили па је сумња на њи' мања. Тајац прекидоше снае. Све се у глас куну: - Ако смо ми тата остали без тебе.
Има више од мјесец да нијесмо улазиле у твоју собу.
- Е то сам и 'тио да знам, смије се, што му је шала упалила. Обраћа се синовима.
- Ето, како ме пазе ове ваше домаћице, но нијесу оне криве, да има вас и оне би друкчије биле. Да ми није бабе не би ми има ко ни кревет спремит, а камо ли што друго. Да не знају његове шале пресио би и' ручак.


сагоријева учо
на радно мјесто


Учо, млађи, провео ноћ на покеру. Да је само једну просто му било. Често с тавулина правац школа, ни очи не стигне да плакне. До трећег часа, ка да је читаву ноћ у перје спава. На велики одмор, ђаци, изашли у двориште да увате чистог ваздуха, а Учо крај фуруне у ћошак учионице. Превари га сан. Један крај кабанице поче да гори. Срећом звоно позва ђецу у учионицу. Уплашени да и' Учо не изгори скочише и пробудише га. Кад виђе што је било смијући се обраћа дежурном: -Трк код директора и кажите му да ваш Учо сагоријева на радном мјесту.
Насмија се дјечији хор.
Воле они свог учитеља.



ко
ме
нагрди


Није било партије коју није кибицова, није важно што се игра. Уз игру зна се вазда пиће, меза и цигари. Не прескаче ни једну понуду, а нуде сви. Он за „све" навија. Кад га понекад сан обори, смјести се у ћошак, наслони леђа уза зид, па щедећи спава рекло би се.
Чичи, а коме би друго, падне на памет да га „пробуди".
Устаде, осталима даје знак да не галаме. За час донесе овчи дроб, онако како се из брава извади.
Помогоше му да „поспанку" раскопчају полако кабаницу и капут. Кад му ставише онај дроб испод капота, поново полако закопчаше капот и кабаницу. Наставише игру, с времена на вријеме погледују ка ћошку. Онај „преде" ка да у дуње спава.
Испред зоре, протеже се, и кад виђе да је „нагрђен" запомага.
- Ко ме распори на спавање оца му очинског ј. .. м. Не баста му да се у очи гледамо, но дајте ми руку да се дигнем да стојећи умрем, ако сте људи. Кад му помогоше да се придигне, спаде му онај дроб и „огризи"се. Они у смијех а он тек тада поче да дрхти. Још није свјестан јели то његов дроб или не. Начиње корак два и види да може да иде. Пипка се по стомаку, види да нема ране. Тек тад му би јасно ко га „распори".
Од тада је ређе кибицова, кад почне да зијева правац кућа, што је сигурно сигурно је.


ја ћу
сине да
умрем


Комшиница Љуба „бона само жива". Нема болести од које не болује. Ђе чује да некога боли, њу још више. Мало, мало па oћe код доктора. Синови брже боље, да буде како она каже. Нема доктора код кога није била. Сви исто: - Какви су налази могла би пилот бит.
Не да она, но бона па бона. Који год лијек тражи, синови набаве.
Једну вече, син код којега живи, одоцнио доша дома у ситне сате. Изненади се кад виђе да му је мајка будна и да га чека, иначе она с кокотима иде на спавање. Кад је угледа уплаши се, е јес' нешто. Таман да пита, кад ћe она њему: - Ја ћу сине да умрем, толико да знаш.
- Добро, мајко кад си ријешила нека буде како ти кажеш. Ја одох да спавам, па кад умреш пробуди ме.
Опсова га, па и она оде да трене.
Џабе сам досад чекала промрмља више за себе. Здраво је осванула, како тада тако и данас.


вељко
месар


Вељко месар за час распрода што је за тај дан закла. У ред, а више личи на неред обично домаћице. Оне знау боље парче купит. Свакој се крива што она прије ње узе најљепше парче, а њој осташе само кости. Она узе таман што је она шћела. Лакше и' је кад издуше па свака исту причу: - Како ми Вељко, даде ово најгоре парче, а плати га ка најбоље?
Он мртав ладан с метра бача на вагу, да боље тегне, па свакој исти одговор: - Носи кући, па кад га испечеш или свариш, ако ти се не свиди, врни ми га, а ја ћу тебе паре. Јел поштено, још дода. Није се десило да га је и једна врнула и частила печењем.


он
и
вишак


Пријети муж жени. Нема доказа али, сумња је за њега довољна. Побит и пощећ' све живо. Тражи признање од ње за приче које је начуо. Није само његова, прича се.
Жена ка свака паметна, ћути, ни да зине. Кад се он умори од љутње и вике и кад га изда снага обраћа се жени: Ајде кажи нешто, само ћутиш, ка да ти је неко одреза језик, а какав је могла би се опасат' с њим.
За моју причу хајеш ка за лањски снијег. Жена смирено, погледом и осмјехом разоружава у „огањ" палог домаћина: - Ајде, щеди чојку, па да уз кафу поштено попричамо.
Кад се он сложи и кад му уз кафу и ракију наточи жена пита:
- Кажи поштено, како ти доликује, јесам ли те икад одбила кад си то 'тио?
- Не, вала то ти је истина 'фали је он.
- А, јеси ли има колико гођ си 'тио и мога?
Наставља она.
- И то ти је истина жено, потврђује он.
- Е, кад је то све тако и кад тебе није никад 'фалило, но ти је вазда било на располагање што
се љутиш. Ја с вишком могу да радим што је мене воља.
Муж сркну кафу, мало опече језик а и нешто му не би слатка ка досад.
О вишку више нијесу причали.


жеравица


Окупило се друштво, стари пријатељи, брачни парови који се обилазе. Ћаска се о свему и
свачему. Некако спонтано сви хвале М.....а, како је виталан, искричав права жеравица, сви се слажу. На то ће његова жена, иначе млађа од њега петнаестак година:
- Вољела би да се ви печете на ту жеравицу, једном мјесечно па да видим бисте ли се опекли. Друштво у смијех, наравно и он, па ћe:
- Нико ти образ не меже узет ка жена. На више начина, сви се сложише.


ура

Прве поратне године. Путујући биоскоп од мјеста до мјеста. Свијет се купи ка да се цукар дијели. А, како и неби; једни морају, други једва чекају. Зна се „даје" се од два филма; „Живјет ћe овај народ„ или „Славица". Мртве Њемце, Талијане и четнике неће моћ избројат. Ђеца у прве редове да су ближе „фронту".
Врти се трака, тишина да се мува чује. Кад наши кренуше у јуриш, ђеца осуше плотун камењем по платну, а они старији аплаузом и са „ура" помажу колико и' грло носи.
Јели ко у ову тмушу био неутралан није се виђело.


куку га
У
тај дом


По обичају претресају догађаје и вријеме од Кулина бана, до данашња дана.
- Има ли горега чојка од тога и тога пита се ка за себе, а да га сви чују. Већина му ферма.
Они што ћуте, не да се не слажу, но знају да није без неке пита, па још думају што ћe бит.
Кад оћаху закључит причу огласи се један од њи': Гријешите душу, јес тешко га убројит у боље, ма није ни најгори, како ја контам и мјерим му чојство.
- Ама, ко то може бит гори од њега, ако Бога знаш. Кажи макар једно име. Виђе он да и' је „затека" па ћe: - Син му је гори од њега. Нико ни ријеч.
Куку га у тај дом.


упоран
је
кимак


Умислио да je велики освајач, прави срцоломац. Свако вече, испред фајронта, наврати у кафану, наручи пиће и обраћа се лијепој конобарици.
- Што ради љепотица кад заврши поса?
- Идем у биоскоп, са смијешком прихвата она разговор.
- А, послије, опет ћe он.
- Идем кући на спавање! Мазно одговара она.
- А, послије, упоран је он ка кимак.
- Устајем и идем на поса, не скида осмијех са лица она.
- А, кад завршаваш са послом? Не патише он, oћe све да зна.
- Е кад завршим с послом идем у пензију ако ти у међувремену не поставиш право питање,
грохотом се смије она. Срцоломац оста без ријечи, да размишља ако има шчим.


да могу
стојећи
пит


Пукла равница, милина погледат, ријека пресјекла поља, прави Мисир. Политичари тврде да ова равница може исхранит читаву Црну Гору, и да претече. Треба само систем за наводњавање.
Речено-учињено. Ни година не мину, бетонска корита протегла се ка магистрала. Колико је воде кроз њи' протекло, нико није рачуна, али убрзо заврнуше славину.
Неку годину касније, кад се бијаше скоро заборавило на тај „успјех" пролази Црногорска свита на чело са Блажом. Питају га, како бачисте толике паре, а никакве користи од тога „система" не виђесте?
- Како никакве користи? -не сложи се Блажо. Зар није довољна корис' што смо направили да Бјелопавлићи могу стојећи да пију? Зар то није доста? Кад се Блажо насмија својој шали, прихватише и остали, међу, њима и „пројектант" система.


босиљка
и
босиљак


Колико се прије нијесу крстили и били много „удрени" за Бога и цркву, толико сад и младо и старо навали да се кршћава и за сваку ситницу зову попа ка да је доктор.
Позваше попа да свети водицу. Дође он по договору и затече само домаћицу Босиљку. Дочека га она лијепо, како и треба, почасти кафом и ракијом. Кад се поп освјежио устаде и обрати се:
- Дај ми сад мало босиљка (босиока).
- Како попе сад да ти дам, муж само што није бануо, па да то оставимо за други пут, стидећи ћe
она.


запамти
једном


Поша син да студира веље школе.
Родитељи ка родитељи, знау већ што ћe син бит кад заврши. Надају се да ће то бит колико щутра. Није и' тешко да од уста одвајају само да њему не 'фали.
Отац му, ђе се гођ састане са друштвом плати пиће и обавезно причу обрне на то да и' прођене кроз уши: - мој син ћe бит то и то кад заврши веље школе. Но син нешто одужио, пролазе године, ка длан о длан, а он још студира. Види то и отац, па све ређе 'вата муштулук и све ређе помиње што ћe му син бит. Али народ, ка народ; ђе год щедну да кога дворе или се окупе да што прославе, не пропуштају да оца приупитају, ка заборавили су.
Оцу све теже падају питања, а до јуче је једва чека да га ко припита. Щеде, тако, дворе какву бабу, па да и' ноћ прије мине, да не придријемају, прича за причом.
- Што рече оно, е ћe твој син бит кад заврши те школе, а чујем, само што није. А, и вакат је вала, прихвата други. Чуди ме како и њему не досади више мозгат, па то не отрси, ка други.
- Педесетогодишњак, како је обрнуо, невољно одговара отац. Ето то ћe бит, запамти једном, то си ме досад сто пута пита.


ако
буде
правде


Волио је да „посуди", да тргује на вересију више но други. Са врћањем је мало теже одило. Је ли поста забораван или је што друго, не зна нико. Глас који га прати затворио му је доста врата, али сви се надају, дако бар њега неће преварит. Сваки дан све више онија што на његову ријеч и о „кесу" чекају. Џабе и' чекање. Мнозина то већ пребрижили, није и' нико био по ушима да тргују вересијом. Боље и то но да не дај Боже, вук закоље то теле или овцу, што он одведе. Нека се бар неко окористи од њихове муке. Једно јутро, пролази он и води нечесово јуне у пазар. Пролази крај куће једног од онија, што се у његову ријеч уздају. Види што види па ћe од муке:- Водиш ли га у пазар, водиш?
- Водим, водим, што мислиш ка си вјеш', колико могу добит за њега?
- Ако буде правде и Бога бар три године (мисли на затвор), а жа му што има још онија што му
на ријеч вјерују.


архимедов
закон


Стио би домаћин да што боље дочека госте. Нуди, чини му се, све што има; вино, ракија, кава, пиво. На крају „стидљиво" нуди виски. Зна да се до сад углавном пило вино и ракија. Између се што и презалогаји. Ракија да отвори апетит, а вино да залију оно што ћe омезит. Ко није за вино доватит ћe се пива. Ријетко ко да суне за виски. Но, времена се мијењају, а са њима и људи.
- Ја ћу виски, огласи се он, ако још има леда, добро би било.
- Има, како нема, не правимо га од суза, не дај Боже, но од водурине, а и фрижидер је полупразан па бар у леду не оскудијевамо, шали се домаћин. Донесе он чашу у коју би сипа вино или пиво да је гос' хтио то пит.
- Прво стави двије - три коцке леда, учи гос' домаћина. Е сад успи кап вискија да прелијеш
лед.
Сипа. . . сипа домаћин, али никако да прелије лед. Усу пуну чашу, па тек онда свати што гос' оће да прво стави лед, а послије пиће.


брижна
ташта


Кад пуну оне мећаве, сви знају како је. Мало је која кућа да остане, а да вјетар не претресе
кров.
Зове ташта зета и жали се: Све је ђаво понио.
Пола куће је откривено. Би ли мога доћ да то покријеш док кише нијесу почеле?
- А ђе ти је 3...н?, пита зет, а мисли на сина јој.
- Ту је, али жа ми је да се он пење на кров, може не дај боже и панут, па што би ја онда, искрено се правда зету.
- А за мене мала штета, љути се зет. Кад је тако нађи другога да прекрије, и ја се морам чуват
да не панем, штета би била да ти шћер остане удовица, смије се зет.


да нам се
роде


Народни збор, дошло младо и старо. Бирају се кандидати за народне посланике. И тад су их тако звали. Власт има свога, а народ би хтио да истакне свога кандидата. Но, не би се баш пошекли ако не прође њихов кандидат, притисле и море и друге бриге. Шушка се да треба уништити „највеће непријатеље" овога поднебља; треба смакнут козе. Види „ Штрбац" што му се спрема и то „његовом вољом", па oћe да спаси што се спасит може. Кад су (њега) варали од кад постоји; од кад је свијета и народа, има и он право да превари кога, али нема кога до власт или себе. До главара дошло да се спрема бојкот, ако се буде посебно расправљало о козама, а посебно о кандидатима. Брани се власт колико може, није згодно, веле, заједно расправљат на исти збор о посланицима и бравима - козама. Предлажу да се раздвоји дневни ред; данас једно, щутра друго, како народ oћe, нека бирају. Heћe ови ни да чују, но или заједно или никако. Кад власт, виђе да нема друге би како народ 'oћe.
Јана, позната да јој баста, не околиша но право у главу гађа. Обраћа се Ћају, а зна се његова кида и дријеши.
- Гласаћемо за вашег кандидата, само да нам оставите ове сиротице, дако помуземо кап варенике и усиримо груду сира, за намјерника и стиднога госта. Тајац чека се потоња. Биће како он одреже, јасно је свима. Тешко је и њему, лако је ријеч peћ, но треба да се прими на сељака, јер он памти боље но други поготово оно што му не одговара. Памти и не прашта. Али, зна Ћајо да се и „линија" мора спроводит; нема одступања ни за јоту. Ко се колеба зна се што ћe га снаћи.
Узе ријеч, погледом стријеља по сали па ћe:
- Морамо вјероват ученим људима.
Они веле да тамо ђе има коза нема шуме. Ђе нема шуме, нема облака. Без облака нема кише. Без кише нема рода. Кад нема рода, не требају нам ни посланици. Ако нема посланика неће нас имат ко престављат. Нама сте ви важнији но козе, па сад бирајте ви или оне.
Лако донијеше одлуку. Козе платише чапром, ми остасмо да нам падне киша, да нам се роде посланици, да би има ко да нас преставља тамо ђе буде требало.


тамо
ћу ти
врнут


Широко друштво, по обичају. Сви доброга „цуга". Како прича тече, тако се празне боце „вранца". Тема тему стиже. Дође на ред и загробни живот.
Профа, који иначе ову тему радо прича, држи банак. Лијепо прича, мало га ко од друштва разумије, доста њи' се и „чкрка". Дође на ред да се „регулише" доста велики цех - рачун. Свима „змија у џеп". Вујо, који иначе свему воли да приђе са смијешне стране, вели говорнику:
- Регулиши ово па кад се сретемо тамо, врнут ћу ти бар пола.
Профа нема куђ, ако не плати демантоват ћe себе и причу. Иначе, велики каваљер је он, али не може се вазда.


има
си
срећу


Жали се Мићо да му је вук појео козу. Не може се чуду начудит, како то да му је испред носа, како се вели, вук понесе. Објашњава он друштву како се збило. Спава је и он напољу ту испред млина, а коза није била ни десет метара испред њега. Просто да је за невјероват. Кад га Вујо саслуша, онако озбиљно закључи: Има си срећу, вели, ово је први пут да вук прескочи магарца, а уграби козу.
Овога пута си сачува главу, а други пут бојим ти се. Који те ђаво ћepa да спаваш испред млина кад не мораш.


не може
једна мајка
све да роди


Мића нашла штета. Вук му изио пса љубимца. Жалос', не дај боже ка да је изгубио чељаде из куће.
Жали се он Учу, само што му не плаче. Учо, онако како он умије: Што ћеш мој Мићо, мораш бит јак. Знам да те погодило то ка да ти је род рођени. Знаш како се каже: Не може све једна мајка да роди. Тако га Учо утјеши.


јадно
дијете


Повео Вујо екскурзију у Бар.
Доста ђеце први пут виђело море, и поморанџе. Кад су се доватили за час обрстише и поморанџе и мандарине.
Дошли власници да се жале. Нема се куђ, построио Вујо своје „питомце" и вели оштећенима:
- Може те ли познат некога од ових.
Уперише они прстом на двојицу - тројицу, а Вујо издуши само на једнога.
- Оћеш због ситнице да идеш у затвор. Што би тек било да ти оца уфате.
Јадно дијете, уплашено, не разумије што је наставник тако љут.


добра
раса


На пазар у Даниловград, продаје један прасад. Наилазе купци и свако оће добро да разгледа, прије но „бачи" паре.
- Од какве су расе, пита један, озбиљан муштерија.
- Од такве био ја, одговара газда.
- Е, нећеш и' данас продават, ако то ко чује и повјерује у то што рече, размину муштерија.


кад
и мићо
учи


Извео Мићо ловачке псе; учи и' занату. Наилази комшија и пита га - што то чини.
- Учим и' да лове, објашњава Мићо.
- Богме, ако и' ти будеш учио, неће пролајат, но проблејат, вели му комшија, ка да неће.


пушти га
да те
одмијени


Води Мићо чопор паса. Фали и' само тако. Сваки ваља вола из јарма, по њему.
Једноме наша ману; није, вели, ево двије године лануо.
- Не можа га запас од тебе, вели му Вујо.
Пушти га да те одмијени мало, па ћеш виђет како ћe пролајат.


добар
комшилук


Куд гођ он крене, пас за њим. Џукела, али њему ка да је од најбоље расе. Неко му је и реп окинуо. Они што и' сријећу, чуде се тобош па ћe газди:
- Што би овој џукели те оста без репа?
- Порас' ћe му, небојте се, чим има овакви комшилук, смијући се, одговара он.


има ли
што ново
сине


Кад гођ се Вујо врне кући, а ријетко је кад „сам", мајка једно те исто:
- Има ли што ново сине?
Досадило њему да стално исто одговара па ћe једног дана:
- Има мајко, купио је тај и тај краву, из двије сисе даје варенику, а из двије пиво.
- Није та за моју кућу, смије се мајка. За моје јунце доста би било само двије сисе. Испод ње се
не би мицали читав дан. Криво мајки што јој синови више воле „биру" но варенику. Е, да су једини.


за мало
се
разбисте


Щеди Вујо пред кафаном. Наилази рођак му са женом, воде краву на вола. Види он којим послом су обрнули па и' пита:
- Што је не водиш код Боја, опет рођак иж обојици.
- Скуп је премлого, тражи 50 марака, одговара овај. Оли ти скочит? Даћу ти 30 марака.
- На коју пита Вујо.
Кад разминуше жена вели мужу:
- Што се разбисте за толико мало пара.
Чу ли она што Вујо оговори, ни муж није пресигуран.


ћук
и
тице


Код Ибра, у кафану вазда пуно.
Улази Бања, а кроз отвор изнад врата улиjeћe и врабац, јадник oћe и он да се угрије.
Види то Бања па ћe: - Е, лако ми је за тебе, коме се oћe и тице му улијећу у кафану.
- Тамо ђе ћукови улазе и тице саме долазе, узвраћа Ибро и пуни му једну „цукру" да се загрије.


ноћ
и
дан


Приговара жена Милану да се не јавља кући.
Милија му је кафана, но и она и ђеца.
- Знаш што жено, обуци мини сукњу и да те запослим код Ибра у кафану па се нећемо раздвајат и ноћ и дан.


доље се
добро
слажу


Одаламио муж жену тако да за час отече, ка да је стршљен ујео. Криво то другу му, што пред њим то чини па ће:
- Што учиње јадан не био, зубе ћаш јој поломит, што је удараш горе, удри доље ако мораш.
- Ми се доље добро слажемо, па немам разлога да је доље ударам, али горе чим проговори заради ћотек, одговара муж озбиљно.


полажи
ка ја


Ријетко кад Мића сиједа за волан без „горива". Зауставља га полицајац, иначе познаник му. Обраћа му се службено по свим прописима:
- Дајте ми возачку дозволу, молим вас.
- Оћеш мој к... ц, Мића ка из топа. Полажи ка ја. Коштала ме обилато, пет пута сам полага. Рођеном брату је не дам.
Види „цајац" колико је сати па ћe: - Ајде, ајде, полако крајем да те што не удари, а мисли како је то кад магарац управља са толико коња.


избори,
па
шта


Вријеме избора; једни траже да се „изађе", а други да се не „ изађе". Народ, ка народ, и овако збуњен, а камо ли кад га моле; једни да гласа, други да не гласа. Никад народ није главнији и важнији но кад су избори. Но, кад и то чудо би готово - свако чудо за три дана, врнуше се у нормални живот. До јуче су мислили е ћe бит смак свијета. Дан, два по избора, навраћа он у кафану. Стално исто друштво, све домаћи. Кад и' се прикључи, о чему ће до о политици, о изборима. Један од „старощедилаца" одма' се обраћа:
- Вала све сам мога вјероват, али да ћеш и ти постат „шпијун" и да ћеш водит списак ко је гласа а ко не, нијесам. Да ме ко пита нос би му разбио, а ти тако. Но чојек се учи док је жив.
- Могу и ја бит један дан „шпијун" за своју партију кад си ти мога читавога живота за сваку партију, па ето жив и ништа ти не фали, мало љуто одговара му он.
- Ајде, ајде батали причу не купи труње, но плати људима пиће, да частиш за побједу. Нико
из супротног табора не одби час', а колико до јуче ка највећи крвници. Добро је што избори нијесу сваки дан.


два
зла


Што је ђеде најгрђе што може чојка снаћ пита, на једном од щедника, млађарија?
- Зла жена и зли комшилук, вели ђед, па наставља.
- Кад чојек има зли комшилук, кад гођ из куће иде мисли о злу, а кад има злу жену кад гођ кући
иде зло га чека.


да
мачка
не ускочи


Бајо и Учо рано почели са обиласком „цркава" - кафана. У свакој чалабрцну по нешто и добро залију. Једну по једну, ноћ брзо одмиче. Неђе у зору треба се размицат, а и ноге једва држе. Учо, да не буди домаћу чељад, не иде му се дома. Тражи разлог да још мало времена „убије", утолико ћe сунце помолит. Прати Баја до куће. Види да га овај неће зват унутра, па тражи шибице да запали иако зна да овај не пуши.
- Немам, кратко ће Бајо.
- Имаш у кућу учи га Учо. Нијесмо преко свијета, но ево на кућни праг. Упали му штос, уђоше
у кућу. Не нуди му Бајо ни воде, ни столицу, само му даје „огањ" због којега је и доша.
Кад Учо припали, Бајо му вели:
- Ја одо да легнем, ти кад изађеш прикрени врата да мачке не уђу.
- Немају што понијет нако мене и ако уђу, гађа домаћина, како га лијепо дочека. Колико је
Учо припаљива кад је домаћин поша на починак, не зна се.
Само се зна да није обидива ни воде, и ако се нада.


да ве
одмијенимо


Освану дан избора. Избори ка избори рекло би се, али ови нијесу. Једни моле да се гласа, други да се не гласа, терћи бране, четврти се крију кад гласају, пети „снимају" ко гласа.
Слога само таква. Један од „куражних" што гласа, а криво му што га снимају, приговара ономе што „снима".
- Зар и ти поста шпијун, од вас се не може чојек ни попишат, а да не региструјете.
- Морамо мало одмијенит твоју кућу. Доста сте држали монопол одговара му „шпијун".
Сви у смијех, попише по коју и ка да нијесу ништа ни зборили. Нијесу ни избори сваки дан.


узалудна
радос'


Томо стра' и трепет у фамилију, не може бит строжији. Често се оћаше надрмат мурве или џање, па покупи ђецу и правац на Зету, да разгали сало, што од врућине што од речне водице.
Зарони, а има је добар душак, ђеца скачу од радости и вичу: - Благо нама, утопи се тата и сви задовољни зову мајку и љубе се од радости. Кад на другу обалу изрони он ка морж, и почне да издушује ватајући ваздух, ђеца у плач, мисле да је чуо под водом њихово радовање и да ће платит такву љубав према њему.


прошла
опаснос'


Кад се оћаше Томо напит, фамилија ни да шушне. Свак му крив, жена највише. Једнога дана кад бијаше у „елементу" oћe све живо да потамани. Жена нема ђе, за час ка вјеверица на мурву испред куће. Командује он, по војнички: „Силази" уз то зачини којим придјевом. Кад виђе да се команде не извршавају испали плотун из парабелума. Са мурве ништа не пада, значи није је погодио, али за сваки случај пита: - Убих ли те жено?
- Не, али замало, тихо одговара.
- Силази, немам више муниције, прошла опасност!


операција

Сједе Мишко и Доктор крај шанка. Пијани! Улази један са изразито клемпавим ушима. Доктор - хуманиста, упало му одма' у очи, па му објашњава да то треба одма да оперише. То је, вели, рутинска операција без икаквих последица. Кад овај оде, Мишко ћe Доктору:
- Што си навалио на њега. Оћеш да га оперишеш, па оћеш. Оћеш да му узмеш 'љеб из рука. Није поштено. Ти ка да не знаш да његови од уши живе задњи' сто година. Ред је да и он настави. Доктор ка доктор, болес' ка болес'.


једну
или
другу


Дозлогрдило жени, муж сваки дан, „накресан". Кад јој највише треба, њега нема па нема. Кад дође, онако љута, виче:
- Остављај ракију или мене!
- Кад оставим вас двије, преј ћу на вино, одговара он што озбиљније може.


како се
лијечи
зуб


Долази Учо на поса сав натечен; полуђе од зуба. Директор му, oћe да се нашали, да то Учу „лакше пане" онако ка да неће:
- Није то ништа, вели. И мене често то уфати, али ја онда „легнем" код жене и прође ка да га
руком однесеш.
Не збори Учо ништа, насмије се и продужи. Не прође много, опет ћe Учо онако „натечен" код директора у канцеларију.
- Је ли ти жена кући, директоре, пита он.
- Jec', што би, одговара директор
- Па ти ми прошли пут рече да она добро „лијечи" зуб, па оћах до ње, смије се Учо.


жито
нијесам ио
од славе


Надрма се учо, под оба крила.
Срећом, друштво му правио рођак, па ћe заједно кући. Кад се доватише нога, обрнуше пут рођака, ближе је па ћe прије у „сигурно".
Доватише се некако дворишта, ту Уча „пресијече" па поче „риголето". Рођак му „држи главу" да му је лакше. Како он „риголето" окупиле се кокошке, ка да и' нешто фаби.
Штуцајући Учо пита рођака: - Јесу ли ово кокошке или ми се чини?
Кад доби потврдан одговор онако ка за себе Учо се пита:
- Што ће кокошке, колико се сјећам, нијесам жита ио, још од славе.


мисле
даси
ћуран


Један, од оних што му се ташта не миче из кућe, кад гот се врће дома, дочекује га јато ћурака и свака лијега око ногу му.
- Што може бит овим ћуркама? Пита он мајку.
- Ништа друго, но мисле да си ћуран.
Смјешка се мајка. Ставља му дознања да јој гости му, нијесу по вољи, ваљда.


кад
ће
први


Пуле, често поигра „шанту". Понекад, не често али ипак, се и посуди. Од плате до плате - како би се рекло.
Домаћи чекају кад ћe први да коју цркавицу одвоји за таин.
Прође „жељени" датум, а он се не чини вјешт. Стриц му, једног дана вели:
- Михајло, кад ћe први?
- За два мјесеца, кратко одговара Пуле. Стрику јасно, што то значи.
Дуг је дуг, остало може да чека!


мајку ми
посебно
пази


Ријешио Милан да се жени. Кад је све утаначено посебно будућој подвлачи.
- Мајку ми мораш посебно стимат. Најљепше у кућу прво њој, па осталима како буде, што остане.
Дошла невјеста у дом, стално јој на ум оно што јој муж подвуче о мајки. Држи се тога, боље не може бит. Један дан кад се Милан вратио кући затече мајку у плач. Онако уплашен пита што је, што плаче? -Бије ме снаха, изусти она кроз сузе. Милан сав узрујан ка жени - што је јеси ли полуђела како можеш да ми бијеш мајку и замануо пут ње, да је згроми.
- Heћe да једе ништа, ја јој спремам све најљепше како си ми ти река а она ни уста да отвори.
Кад то Милан чу, од муке щеде у прву каригу, па се жени обрати:
- Не мораш више посебно је стимат, но што и нама то и њој, али је не ћepaj на силу да једе. Узећe сама кад огладни. Од тога дана до данас, снаха и свекрва у слози.