Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip







 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |





CRNOGORSKI ANEGDOTSKI HUMOR

PODGORIČKI HUMOR

 

 

Влатко Ивановић
СОКАЦИМА ПОДГОРИЦЕ
(друго допуњено издање)




Биљешка о аутору


Влатко Ивановић

Владислав - Влатко Ивановић рођен је 1928. године у Подгорици. Радио је као новинар четрдесет година у Радију Црне Горе, и то претежно на хумору и сатири. Од сатиричних текстова који су емитовани на радио-таласима за четири деценије, могло би се штампати десетак књига. Међутим, он је поред "Сокака" из тог периода одабрао материјал само за двије књиге:
"Главари и људи" — сатирична поезија и "Афористички погледи на свијет" (претжно објављени у радио-емисији "У просјеку није лоше").
Преко пет деценија прикупљао је легенде и шале, па је припремио и трећу књигу за штампу: "Легенде и шале са Кучких катуна" (преко двадесет легенди од Комова до Куча нашло се у том рукопису, као и велики број катунских шала. Дакле, производ маште и духа, у чему су Кучи ненадмашни).

 

По избору уредника Вељка Рајковића

 

 

ШАЛЕ ИЗ КРИВЕ КИШ-МАЛЕ


НАСТРАДАО И НАСРАДИН-ХОЏА

Пролазећи кроз Подгорицу, Насрадин-хоџа, јашући на магарцу, нађе поред Рибнице, заправо у Касапници (сада Стамбено-комунално предузеће) два дјечака који су сједјели на мосту. Да би процијенио њихову досјетљивост, приупитао их је;
:— Шта бих могао овдје да купим за грош, да се добро наједем, и што остане да продам за два гроша?
Један од два "цикотића", како су називали подгоричке мангупе, одговори као из топа:
— Купи дробова на Касапници. Поједи оно изнутра, а остало продај за два гроша.
— Овдје нема мјеста за мене!! — рече Насрадин-хоџа. Кад су оваква дјеца, какви су им тек очеви?

 

"ОЋЕМО ЉЕБА!"

Поворка прокомунистичких демонстраната пролази Улицом Слободе. На челу један младић носи па-ролу:
"Гладни смо, оћемо љеба!" Многи који су гa препознали почеше да се смију:
— Што се смијете? Развалисте уста ка крапови! — наљути се синдикалац из оближње УРС-ове канцеларије Бан Милоњић.
— Како нeћемо — објашњава један књижар.
— Зар не видиш да носи паролу:
"Гладни смо, оћемо љеба!"
— Пa то је Божо, син пекара Радована! Зар је он гладан?!
Паролу је узео други момак, али касно зa успјех акције.

 

МИГРЕНА

Један грађанин познат као велики шаљивџија, протури вијест да је пронашао лијек против јаке главобоље. Чује то једна комшиница која је патила од мигрeнe па наврати код "проналазача".
— Спасавај комшо, не могу више издржат! Пуче ми глава ка обруч од бачве!
— Пошто си прва дошла, ево ти лијек! Узми тећy од оке, па је напуни до врха воде из убла. Кад проври, успи кашику соли и још толико папра слаткога. Мало промути, па онда тури локум цукра. Опет мути и онда стави два зрна праве кафе...
— И комшија?
— И cвe то проспи кроз прозор, па купи аспирин у апотеци!

 

ЧИНОВНИЧКА КЛАСА

Послије рата Мило Бекић, незадовољан платним разредом који му је додијељен, затражи пријем код Блажа Јовановића. Чекао је кратко вријеме и Грујо Спахић га испрати до кабинета.
Блажо ћe госту, док је joш био на вратима:
— Мило, заузет сам. Имаш само двије ријечи!
— Блажо, класа! — рече комичар и врати се истим путем.
Сјутрадан је Мило "порастао" за један платни разред.

 

ВЕЉА ПОМОЋ

Ту, негдје у комшилуку, настао је један од најпознатијих комичара старе Подгорице, Мило Ђекић.
Једнога дана сједио је с неким друштвом у ладовини баште хотела "Империјал".
Наиђе неки оштински главарчић и упита једнога од присутних, који је подупирао главу лактом:
— Што радиш Бошкићу?
— Одмарам, бајто мој.
— А ти, Mило?
— Ја му помажем!

 

ШКОЛСКИ НАДЗОРНИК

Та иста екипа припремала је Трифковићевог "Школског надзорника". Већ су дали неколико представа које су биле пocjeћeнe. Међутим, уочи једне представе наљути се нека дјевојка. Требало је да се откаже и публици врати новац. Тада се неко досјети да је једна друга дјевојка учила улогу мајке, али да са њом нијесу пробали. Рекоше: "Та све зна напамет". Рескираше и убацише је директно у представу.
Али, сирота је све научила напамет, чак и упутства у загради, намијењена редитељу и глумцима, па је то изгледало овако:
— Отвара се прозор и чује се пјесма. Кћерка је у врту, а мајка је позива. Дођи душо, каже јој резигнирано... Хм... Хм... Хм... Ха-ха-ха...
Извођачи нијесу издржали, а ни публика.

 

ВОЗАЧКИ ИСПИТ

Хтио је Митар да отвори такси-радњу, па је купио аутомобил марке шевролет. Требало је полагати испит, па је приступно комисији, која је сјела у његова кола.
Међутим, није савладао вожњу. па је стално возио цик-цак.
— Побогу, брате, гдје си то учио да возиш? — пита га члан комисије.
— У Криву киш-малу. Каква улица — таква и моја вожња!

 

ПРАШАК ЗА БУВЕ

У Улици Слободе, која никада није мијењала назив, имао је прву сајџијску радњу у Подгорици Марко Ђоновић, шерет, али и љубитељ, добре капљице. Једнога дана дође у његову "догању" једна жена са села и обрати му се: "Имате ли прашка зa буве?"
Мајстор се насмија, знајући да ју је послао неко из сусједних радњи, јер је то била уобичајена смицалица.
— Ко те посла код мене, стрина?
— Овај ту, преко пута из гвожђарске радње. Зеф Шестан, чини ми се.
— Е, кад је он, имамо фрешког прашка.
(Баш је био купио килограм брашна и из кесе издвоји око сто грама)
Сирота жена плати пола динара (двије круне) и упита како се прашак употребљава.
— Уфатиш буву, па је "гиликнеш" но трбуху. Чим зине, убачи јој мало прашка у уста. Готова је за секунду!
Видећи да је преварена, жена му врати "прашак" и узе своје паре, рекавши: "Ево, па је ти гиликћи!"

 

СЈЕМЕ ОД ЕКСЕРА

Да би се осветио Зефу Шестану због оног прашка за буве, Марко Ђоновић позва једног дјечака и посла га да му купи "сјеме од клинаца".
Ђетић уђе код Зефа и затражи за сајџију тражену робу.
Зеф се насмија, узе новац и у кеснцу убаци мало најситнијих обућарских ексера. Уз то ишло је и упутство:
— Реци газда-Марку да гa посади ка лук, али да гa нe "стрцка" водом, јер ћe му сјеме зарђати.

 

ПИЈАН ОД ВОДЕ

Одмах послије рата, у Подгорици, на тргу, направљене су бараке и у њих смјештене радионице. Само је дрвена преграда дијелила Марка Ђоновића од кројача Јова Прњата. То је сајџија искорпстио, па је код Јова држао демиџану ракије, у коју је спровео гумену цијев. Маркова супруга је будно пратила да му неко не донесе ракију.
Марко је држао гасни жижак иа столу, посагне се да тобош боље оправи сат, скине цијев u повуче ракије. Кад крену кући, мајстор "пљан ка земља".
Жена се једног дана досјети и усу му со у демиџанy. Кад је повукао, одмах је испљунуо пресољену ракију.
Од тада је тражио нове штосове.

 

САТ СА НУЛАМА

Божо Ћетковић, обућар и познати шаљивџија, није био мање нознат од Марка Ђоновића, Мила Ђекића и других. Једне вечери се закартао са друштвом и вратио се кући у сат nocлијe поноћи. Супруга га чу и из кревета приупита:
— Колико је сати, јадаћине?
— Десет.
Баш кад је то изговорио са оближње сахат-куле откуца: један послије поноћи.
— Колико то рече?
— Колико?! Нећеш да ти још и нуле цука!

 

НОВО ОДИЈЕЛО

Задесио се Божо у Новој вароши када је почео прави љетњи пљусак. Наиђе један Староварошашш и отпрати га под кишобраном до куће. Од тада, кад год би се срели, онај је стално истицао како је Божа спасио од кише.
Наљути се обућар, па једног лијепог дана обуче ново одијело. Замоли свога "спасиоца" да пођу заједно — да му нешто покаже.
Кад су дошли на Саставке, како се звало ушће Рибнице у Морачу, Божо ускочи у ријеку, онако са новим одијелом.
Кад је изашао, упита комшију:
— Онога дана кад си ме спасио, би' ли се више сквасио но ово сада?
Више му никад није приговорио за оно спасавање.

 

МЕЂЕДОВИЋ

Божова радња налази се у Старој Вароши, код Погребног предузећа, у једној барачици. Чим би муштерија донио ципеле, он би написао презиме власника и заказао оправку за два-три дана. Али, понекад би заборавио да то уради, као што је то био случај са једним доселјеником из Бијелог Поља.
- Је ли готова обућа, мајсторе?
- Готово! - Божо му уручи ципеле иако није било цедулјице.
Изненади се муштерија како је запамтио.
- Је си ли ти "међедовић"? (тако је Божо звао сјеверњаке).
-Јесам!? изненади се поново муштерија, јер му је и презиме потрефио.

 

ДИОГЕН

Преко пута "Бијеле руже" била је и "Кафана код Диогена Спенчопола", једног Грка, који је, оженивши се Подгоричанком, остао овдје до краја живота. Захваљујући том необичном имену и још теже изговараном презимену, Миља Вељова, мученица која је прала туђе ћилиме да дјецу прехрани, знала је тачно колико је Вељо попиo од примљене плате. С'ачекала би га на улазним вратима и питала: "Ђе си био, соколе? Код којега си кафеџије полока плату?"
— Caмo сам чашу-двије попио... Код Догена Спенча...
То је био знак да је попио бар литар, јер је заборавио име и презиме Диогена Спенчопола.

 

БЕЗДИМНИ ГАС

Посматрао Кољо испред куће види ли се гдје дим, заправо — пече ли ко ракију у Дољанима. Нигдје ни трага од дима. На то ће он:
— Оца очинскога гоним ономе што пронађе бутан-гас без дима!!!

 

"ЧЕСТИТКА"

Кољо "поштијер", како га зову познаници, разносио је пензије. Уђе у једну кућу, гдје се придало мушко дијете. Он одброји оцу пензију колико сљедује и остави је на колијевку. Не надајући се оволиком "поклону", домаћини изнесоше ракију, пршуту, сир...
Кад је добро омезио, а богме и "оквасио" грло, диже се Kољo и рече домаћину:
— За сваки случај, потпиши да си примио пензију!
— Коју пензију?! — чудио се пензионер.
— Ову што сам ставио на колијевку. Тако се ваља! — рече Kољо шеретски.

 

БАНАБАК

Поједини Подгоричани били су познатији по надимку него по имену. Оно би им од дјетињства "дурало" до краја живота.
Тако је било и са Банабаком, испричао је Љубо Самарџић, утемељивач приредбе "Сокацима старе Подгорице".
Елем, јави се телеграмом Банабак из Цариграда: "Брате, ако ми не пошаљеш новац, објесићу се". "Брат" му телеграфски одговори: "Имам само толоко пара да купиш — конопац!"

 

ФУЦМУТИ

Када се у Општини повела расправа ко да финансира ноћну расвјету помоћу фењера, неко предложи да то плаћају најбогатији — трговци.
На то ћe један ћифта:
— Не требају нам фењери!
— По ноћи поштени народ спава, а фуцмути нека полому ноге у кунету (јарак)!

 

СИМИТ

Браћа Буразеровићи испред своје радње држали су канту меда за рекламу. Један човјек који је купио симит у сусједној пекари, пролазећи поред оне канте, тобоже случајно, испусти хљепчић.
— Ево ти, купи други — снађе се газда.
— Овај ћемо ми штетоват'!

 

ВО У УНИФОРМИ

Водио жандарм огромног вучјака за узицу тражећи ваљда, неког лопова. Сусретне га један локални
шаљивџија и приупита: Ђе водиш тога вола?
пшнази- гт •
— Није ово во, него пас. — рече жандарм.
— Ама, не питам ја тебе, него њега! — добаци шаљивџија и умаче у сокак.

 

ЈОВО ШТРУЦ

Јово је био највиши ученик у разреду. Зато су га називали Штруц. Он је тај надимак оправдао кад га је једном учитељ питао:
— Хоћеш ли да поправиш оцјену из математике?
— Oћy, али ме немој тешко питат', јер ми се смучило по лијевој страни десне банде.
— Добро, ево најлакше питаље: "Колико има љеба у векни од килограма?
Јово ћe као из топа: — По киле мање од оке!
— Добро! — насмија се учитељ.- Ти бар нећеш остати без хљеба.
И то се остварило: Јово је постао пекар!

 

БОЦА ИЗНУТРА

За вријеме покладних карневала, ишле су улицама групе "сурета". Међу њима и један познати пијанац, молер Стево Црни. Одабрао је као маску огромну флашу, коју је направио од картона.
Питају ra другови:
— Зашто баш боцу?
— Читавог живота гледа сам боцу споља. Оћу једном да видим како је унутра.

 

ОГЛЕДАЛО

Дошао Рамо припит у Медову опанчарску радњу и пита:
— Је ли Медо долазио?
— Нене — одговори Медо, видјевши да гa није препознао.
— А ђе је обрнуо?
— У пљацу! Него, ајде да те поведем код њега.
Пођу заједно до једне бријачнице. Медо га доведе пред огледало. Покаже му руком према себи.
— Ено, оно је Медо, а ово до њега си ти!
— Што ми то не рече прије?
— А што ти не виђе боље?
Ово огледало су зато назвали Медова шпигла!

 

ОПУТА

Продавао Смајо опуту за опанке. Дође једна сељанка и затражи 20 сежања. Сједне она и слуша како
Смајо растеже руке и броји:
— Једнош, дваш, триш...
Сељанка је сјела, раскречених ногу, а била је без гаћа. Смајо је гледао доље, а забројио се преко 20 растегљаја.
— Доста, јадан нe био! Ја сам тражила само 20 сежања.
— Ти сједи како сједиш, а ја ћy бројит како бројим!

 

САУЧЕШЋЕ

У Подгорици је био обичај да се "пита ајтар" кратко, ради штедње ријечи, ваљда.
Умро тако један старац и наилазе покајничари из комшилука:
— A? — рече први.
— Е! — рече други.
Обојица слегну раменима и додају:
— Сви ћемо једног дана тамо!
То чује један шерет и рече покајничарима:
— Кад кренете тамо, јавите ми се.
Оћу да пошаљем покојноме оцу боцу ракије.
"Покојник", који у ствари и није био умро, него се само онесвијестио, придиже се и рече:
— И мене једну боцу, али љешанске!
Умро је у дубокој старости, али за сваки случај, ставили су му боцу ракије поред главе.

 

КРАПОВ РОЂАК

На рибљој пијаци код Рибнице продавала једна жена из Врањине суве укљеве и фрешке крапове. Приђе јој један бадаваџија и упита је:
— Има ли крап крштеницу?
— Нема, али знам од кога је — прихвати жена измотанцију.
— Добро, онда ми одрежи једно 10 дека.
— Не могу ra резат', да ви се не помијеша братска крв!
У то крап, који је још био жив, зијевне.
— Ето видиш, крап те препозна — рече му жена.
Шаљивчина настоји да остане на нивоу:
— Како знаш кад не проговара? Само зијева.
— Зијева јер не умије бестијат' ка ти, ајвану.

 

СВЕКРВА И СНАХА

Удала се нововарошка ђевојка, одавно приспјела, за момка из улице Вигањ. Младу уведоше у кућу приземљушу. Сватови пјевају:
"Девет је камара Мила Симова,
Бирај коју ћеш, Руже Савова..."
А у кући је била једна једина соба. У њој "игам" са насложеном постељином, која се увече простре на картучу, да влагу не навуче.
- Ђе ћемо ми спават? - пита млада свог суђеника.
- На горњи спрат! - смјешка се он
Чуди се млада о каквом спрату се ради, јер је кућа ниска. Објашњење је стигло око поноћи, кад су се сватови разишли. Младенце је мајка, односно свекрва, отпратила на таван, смјешкајући се.
Ујутро млада, задовољна, трчи по кући и поспрема.
- Видите ли како лети по кући? - пита свекрва укућане.
Млада то чу па приповрати:
- Како нећу летјети, кад спавам с кокошкама!
- Јеси, јеси - рече свекрва. - Али горе су само оне које леже на јаја!
Млада поцрвење.
Надмудрила ју је стара квочка.

 

ХАРЕМ

У Балшића улици била је јавна кућа. Обиљежена је била црвеним фењером. Удате жене су биле будне, да им мужеви тамо не залутају. Доселила се једна удовица, наџак-жена, преко пута ове женске услужне радње. Примијети удовица једног човјека како сваки дан долази, а прати га до врата десетак проститутки.
Она га једнога дана устави и приупита:
— Како издржаваш толико жена?
Овај одговори:
— Лакше од твога мужа: он није издржао једну, него је црка од ње.

 

КОКОТИЋ

Пошао момак из села Горњи Кокоти у Београд и послије недјељу дана вратио се у Подгорицу, изражавајући се екавски. Дође на шалтер, да би се пребацио аутобусом до свог села.
- Једну карту до Горњих Петлова!!

 

ТАКСИСТА

Питали таксисту Јована, званог Квачило, колико путника може стати у његов аутомобил?
— Зависи одакле су:
— Зећана, свакоме по котарица у руке, може стати највише по двојица;
— Љешњана, свакоме по демиџана ракије у руке, може стати по четворица;
— А Братоножића, те сиротиње, која нема што да продаје, може да стане по осморица, један другоме у крило!
— А Куча? Колико њих стане?
— Само по један, јер они неће заједно ни у ауто!
И тек кад који умре, сјете се да су рођаци.

 

КРУШКОВИЋ

Пошао син на студије у Београд, па мијењао факултете чешће него вјеренице. Једнога дана, а то му се често дешавало, кад није могао добити паре од дежурне вјеренице, пошаље оцу телеграм:
"Остао без динара, шаљи пара. Воли те син!"
Отац одговори:
"Ђе ћe крушка но под крушку: и ја сам оста без динара. Воли те отац!"

 

СТЕВО САРДИНА

Зависно од краја града, дужине задржавања гостију, звали су их различито: конаци, квартијери, преноћишта, 'анови, свратишта, хотели.
Најмањи конак држао је Стево, по начину прихватања и смјештаја гостију назван Сардина. Код њега није било ни воде за умивање, али је био најјефтинији. Дође један неупућени "пасађијер" и затражи спавање.
— Оћеш ли од по динара или од круне? пита га газда.
— Какве су то постеље?
— Нијесу постеље, но штице!
— Зашто разлика у цијени?
— Ако спаваш на леђа — пола динара! Ако спаваш па банду — круну. Јефтиније је упола, јер ћу уз
тебе смјестити још двојицу!

 

БРЗИ ВОЗ УСПОРАВА

Путовао обућар Божо Ћетковић — Боња за Београд. Уђе у воз и заузме мјесто. Послије дуже вожње дође кондуктер и огласи:
— Карте за преглед!
Када дође до Божа, погледа му карту и рече:
— Морате доплатити, јер је ово брзи воз!
На то ћe подгорички шерет:
— А ти успори, бајто. Мене се не 'ита!

 

КИКОВА ЕКСПЕДИТИВНОСТ

Стеван Рогошић — Кико, директор Погребног завода прими једног младог новинара и фали се:
— Нико се још није пожалио на наше производе. Мали, донеси "Књигу жалби" да се новинар увјери
како нико нема примједби на квалитет наших мртвачких сандука и покрова!
Кад је новинар одлазио, Кико ће опет:
— Мали, узми за сваки случај мјеру новинару. Злу не требало!!
Али, новинар се снађе, па ће:
— Мали, дај мало комотнији сандук, по Киковој мјери. И, ко први уђе, нека му је наздравље.

 

НАУК О ОБУЋИ

Староварошка сиротиња школовала је дјецу колико је могла. Једна породица која је рано остала без домаћина, најбистрије дијете удари на "велике школе", у четврти разред основне. Скупили су паре да купе књигу која је ђаку недостајала — Катахизис. Али браћа рекоше да купи ципеле, да не иде бос у школу. Поп који предаје вјеронауку је милостив, па ће опростити. Ђак пође у Нову варош и умјесто ципела, ипак купи Катахизис. Сјутрадан паде снијег, и мајка викиу сину: — Ево ти снијег до џигања. Узми књигу и ката-обyj ce!

 

ЗАКОВО ПОЈИЛИШТЕ

Зако Мараш, који је до пензије стално радио угостителјске послове, обишао је многе локале у Подгоририци. Био је веома духовит и често се као конобар сусријетао са мангупима који су покушавали да ra надмудре. Једном приликом дође пет момака и када их је Зарија упитао што желе, одговорише скоро у глас:
— Молимо 5 вода, тазе!
Конобар није ријечи проговорио, јер је давно прије рата исиекао занат. Донесе воду и настави да служи друге госте. Послије неког времена један из оне петорке повика:
— Конобар, докле треба да чекамо?
— Шта пијете, молим? — услужно ће Зако, иако му је било прекипјело.
— Опет 5 вода, али без пјене!
То је конобара избацило "из колосјека", па им каза:
— Пазите, момци, да сам хтио да појим волове, остао бих у Зети!
Надмудрени погнуте главе, поткупише се и пођоше из кафане.

 

И ПОП СЕ У КЊИГУ ПОБРКА

Уписао један Староварошанин новорођеног сина, а поп био мало накресан па све сложи како је могао и умио. Кад дође отац за крштеницу сина, поп написа: женски пол. Наљути се отац и доведе сина. Скиде му гаћe и рече попу:
— Виђи, попе, или ћу поћ код попадије. Она ваљда боље разумије у ове работе.
— Видиш: пије пукло, но је никло!

 

РАЗЛИЧИТЕ НОГЕ

Кољо повриједио ногу, па пође у хитну помоћ. Заврне ногавицу и, пошто је пјешачио по прашини, ногу је добро напрашио. Докторица погледа ногу и рече:
— Глибавије ноге од ове у животу нијесам видјела!
— Јесам ја! — огласи се Кољо и показа другу ногу.

 

ЗБОГОМ, КОНДУКТЕРУ

Путовао Кољо аутобусом из Подгорице за Книн, на митинг. У Сплиту уђе у други аутобус. Кондуктер му у току вожње затражи карту. Када видје да је Кољо без карте, заустави аутобус. Видио је милиционера једно 200 метара иза аутобуса и пође да га доведе.
Кољо мало причека, па имитирајући кондуктера викну:
— Може, мајсторе!
И аутобус пође без кондуктера.

 

БИРКА

Просили Мару најљепши и најбогатији момци, али она не може да се одлучи.
Једнога дана обрати јој се један гоља — стихокленац:
"Блесава си три процента, нога краћа четир' цента!
Чекајући бољег мужа, увенућеш као ружа.
Узми мене вјетропира, биће љеба, биће сира..."
Мара се одлучи баш за њега, јер јој ни године нијесу омогућавале да даље чека "принца из бајке".
Одговори му у истом стилу:
"Heћy чекат' просце нове, спреми киту и сватове.
Направићу и ту штету, сви су исти у кревету!"
Нијесу били исти. Несуђени пјесник је био "фасан", па му је комшилук помогао да стекне потомство.
Можда је тада и настала изрска:
"Боље згодан комшија, но ружан муж!"

 

"САМОУБИСТВО"

Један професор из Куча попрска хемикалијама воћке и напише на табли:
"Дјецо, не једите ово воће, јер је отровно! Прскао сам гa против штеточина!"
Дјеца се, богме и уплашише. А свако, хвала богу, писмено, па неће да се потрују, јер их "профа" не би слагао. Била је то велика жртва, јер су брескве биле добиле лијепу боју: црвенкасто-наранџасту!
Једнога дана професор, шетајући кроз башту, виђе једног даљњег комшију на врху брескве.
— Што то радиш, Кољо?!
— Зар не прочита да су отровне?!!
— Јесам вала, али ме нешто фамилија напучила, па сам ријешио да извршим самоубиство!

 

КАНАЛИЗАЦИЈА

Стари Симо, звани шпенадла, једног дана, зачује звоно на вратима и отвори. Кад оно аквизитер дошао са признаницама, да наплати воду!
— Тачно 15 динара, чика Симо!
— А што толико, побратиме? Ка да сам полока читаво Скадарско језеро!
Ово није само вода, него једна трећина за канализацију!
— Платићу воду, а канализацију нећу. Ја имам затвор, не излазим спорај себе по мјесец дана. Напувам
се ка фузбало!
— Али, чика Симо, канализацију мора неко платити!
— Бајто мој, нека плату они-што више серу од мене. Они брате у директни пренос из Скупштине!

 

ОЗЕЛЕЊАВАЊЕ ЉУБОВИЋА

Доктор Вукале Ђерковић, који је био руководилац мјесне заједнице "Стара варош", док је била јединствена, покрене акцију уљепшавања овог дијела града. Да би подржао своју идеју, бираним ријечима казиваше присутнима:
— Ето, какав нам је Љубовић? Треба да га озеленимо, да буде увијек пријатно излетиште подгоричке
омладине. Да није било тако прије рата, не би ни било оне пјесме "Шетајући поред Љубовића, заљуби се цура у младића..."
— Па да ти неко кћерке тамо поведе! — добаци неко из сале, што изазва општи смијех, јер је Вукале
имао чету биранијех кћери, све љепша од љепше.
На то се Вукале насмија и рече:
— Само ви пазите зеленило, а ја ћу пазити моје кћерке!

 

БАБА ЈЕ ГЛУВА

Један обућар, који је често знао да се увече закарта, имао је мајку, која је више од снахе бринула да се тај излазак не одужи до зоре.
Обућар је за мајку казивао да је глува као тобџија и да само једном мјесечно проради њен слух: кад јој поштар донесе пеизију.
Кренуо обућар у вечерњи излазак, а мајка ће му:
— Сине, гдје ћеш овако касно?
— У пркно Ђекино! — рече он, знајући да га неће чути.
А она ћe, сирота:
— 'Ајде, 'ајде, само немо' трајат'.

 

ПАЛАЧИНКА

Један Староварошанин често је коцкао са својим пајташима. Једне вечери друштво дође касно, око поноћи да се карта. Залупају на врата, али домаћин неће да отвори. Да би га преварили, они му рекоше:
— Отвори, прегазио ти је брата ваљак. Доша је танак ка палачинка!
— На то ћe домаћин из кревета:
— Провучите ra испод врата, а ја ћу га ставит' у тигањ!
Пођоше разочарани, јер нијесу имали четвртога за покер!

 

ДИВЉИ ШИПАК

Дошла у Дољане нa излет група банкарских чиновника из Подгорице.
Двије симпатичне дјевојке сретоше Коља Ивановића у пустоши која је обрасла дивљим растињем:
— Молимо вас, друже, гдје је овдје WC?
Кољо као из топа:
— Трећи шипак лијево, па чучните!

 

НИКОЉДАН

За светога Николу код доктора Ђока Дрецуна било је вазда рибе, од прженог крапа у тигању до "шарана у тави". Пошто је он докторирао на рибама, дуго је био управник мрестилишта на Марези, нијесу му много комитетлије замјерале, јер није био члан Партије.
Ниједну крсну славу и остале вјерске празнике није прескочио.
Вазда је било повеће друштво на окупу, па међу њима и муслимана.
Када је избила антибирократска револуција, окупио се одбор за обиљежавање годишњице у великој сали Скупштине Црне Горе. Тада је Ђоша одржао пригодан говор:
"Хвала богу дошло је вријеме да можемо славу празновати онако како налажу хришћански обичаји! Можемо да уждимо кандило и свијећу, да постимо кад нам је мило..."
Послије тога говора на то ће му један од присутних, који спада у старе пријатеље докторове:
- Диван ти је говор, али за оне који те не познају. Какво вријеме слободе вјерске славе, кад ти никада нијеси то прекидао! Сви смо код тебе долазили кријући, а ти јавно славио.

 

ОДЛОМЦИ ИЗ ОПЕРЕ

Познати пјевач народних пјесама Јусуф -Цуле Јакуповић запослио се у дискотеци радио-станице. Знао је сваку грамофонску плочу напамет. Неке је памтио по омоту, а друге по мјесту гдје се налазе. Зато су га звали "Миш-бијели, срећу дијели".
Једног дана док је поподне дежурао, упадне техничар и рече:
— Шта да радимо, Цуле, јер смо сломили плочу од опере? А најавили смо је.
— Пошто немамо резервне, најавите одломке из опере!
Заиста плоча је прсла у стотину комада.

 

ПРОПАЛА СМОТРА

У друштву "Будо Томовић", које се налазило у кући Хаџи-Богдана и Стефе Чађеновић на главном тргу, припремили су се озбиљно за среску смотру аматерског културно-умјетничког стваралаштва.
Главии рецитатор био је Никола Алексић — Вук, који je одабрао познату пјесму Прерадовићеву "Путник".
И поче он казивање:
"Боже мили куд сам зашо..."
- У пркно!! - добаци неко из замрачене сале, - "... и тебе сам тамо наш'о... -" настави Ниџо, који доби аплауз од присутних, али Друштво је изгубило висок пласман.

 

САГЛАСНОСТ АУТОРА

Гостовало друштво "Будо Томовић" у Колашину. Да би наступиле све секције, речено је да се из Хорватовог позоришног комада скине један чин, средњи, како би наступили и хор, као и фолклор.
Послије приказивања скраћене драме, приђе један омалени човјек и приупита за предсједника Друштва
— Ми смо то скинули други чин у договору са аутором — правда се претсједник.
— Е па, да се представим. Ја сам аутор Јоже Хорват.
Те вечери било је доста љутње, ал и смијеха на рачун објашњења предсједника који је налетио на "мину".

 

СТРЕЛИЦА ИХ ФИШТИЛА

У Старој вароши клетве су биле честе. Мајке су вољеле своју дјецу, али су их "жестоко" проклињале за ситницу. Чак и кад би лоптом крпењачом сломили комшији "џам". Јана је била позната по томе што је клела све око себе. Тако је мужу, пијаници, слала стријеле:
— Ајд, дабогда се сутура у сан!
Дјеци је "поручивала":
— "Дабогда се у гаће посрали"... "Мајка ви гроба не виђела"... "Муња ве убила из облака"... "Цркли боже, лише самија себе"...
Никоме се сем мужу није ништа "стрефило"!
Вељо је умро на спавању. Онај старији, Стево, те су га гађале муње из облака, постао је електричар, средњи којега је клела "пси те раскубали" постао је ветеринар. Најмлађи, коме је сљедовала клетва "црка дабогда, лише себе" остао је удовац — цркла му је жена.

 

ЈОРГАНЏИЈА -ЛОНЧAРЕВИЋ

Уђе тако један цикотић у јорганџијску радњу и пита газду:
— Имате ли јоргана с вуном од црнија оваца?
Власник радње нађе се у невољи, јер није у стању да удовољи муштерији.
Приупита га: А може ли пола-пола?
— Нене! — упоран је тобожњи купац.
— А што ће ти од црнија оваца? — заинтересова се јорганџија.
— У мрла ми је жена, па шћах да је коротујем.
— А ти обуци за њом црнину.
— Не могу, оженио сам се другом. А кад метнем црнину у јорган, друга неће виђет како коротујем прву жену.

 

РОГО ЛУПЕЖ

Poro је био познати џепарош. Дјеца су му пјевала пјесму:
"Лупеж, калапеж,
ставите ra под сумпреш
да боље лаже, да боље краде..."
Једнога дана покраде домаћицу из Његошеве улице и она се пожали мужу.
Он се досјети ко је лопов и рече јој да се врати у главну улицу.
Угледа Рога ђе се мува поред догања и посла жену испред себе.
Када је дошао до Рога, рече му повјерљиво:
— Ону жену "очисти". Пуна је пара!
На то ће Рого:
— Не бестија. Дига сам јој новчаник, и има само десет динара.
— Врати то одма, куцко погани! Ја сам јој муж.
Рого врати два новчаника:
— Пошто сте сиротиња, ево њен новчаник, и још један — набијен ка шипак!

 

МУДРОЛИЈЕ ИЗ ТУЂЕ АВЛИЈЕ

* Скобаљ и по динар и по.
Колико су два скобаља?

* Свако се мучи да изведе дјецу на прави пут,
а он не може да уведе своју са улице у кућу.

* Нема предсједника општине који може исправити
Криву Киш-малу.

*
* Побијеснио човјек!
Како неће кад олајава "ципанцили" комшилук!

*Глув је ка топ
глуп ка пандур
а поштен ка удовица од седамдесет година.

*Благо њему
- и кокоти му јајца носе.

*Ако не можеш затворит туђа уста
закључај своја врата.

*Старијем зету стави самар
а млађем објеси звоно.

*Не отварај врата ако немаш частиво,
а не иди код других, ако своја врата не отвараш.

*Бољи је добар комшија, но лош брат
А добра комшиница ти је таман ка туђа сестра.

 

СТЕПЕНОВАЊЕ

За одређену категорију Подгоричана постојали су степени којима је обиљежаван његов "положај" у чаршији.
Најчешће то иијесу били увредљиви изрази, него је у одређеним случајевима одавано признање за достигнути степен.
Тако су за цикотиће постојала три степена:
— ибрет — курвин син и — чекић копиљан.
Ако је неко био помало или превише шашав и ту су постојале градације:
— ајван — фију-фић и — тутуш.
За народну власт такође су постојале разлике, зависно од столице на којој "сједи":
— пандур — џогањ и — вељи џогањ.
За Подгоричане највећи степен главарства био је предсједник општине — вељи џогањ. Тако су називади задњег предратног првог грађанина Подгорице — Неша Шћеповића. Супругу главара звали су Главарица (Нешовица по турском обичају).
Предратно "информисање" грађана било је степеновано, почевши од Ћета, па до Маре:
( добошар Ћето саопштава наредбе и саопштења, — "ти мене, ја тебе". Мара Рачова знала је све градске пикантерије, а комшилук је у прсте знала, као и гдје коме кокошке носе јајца, што ко једе и слично).
За неког ко је почео памет да губи казивало се:
— отиша је у аут — збогом дико и — цикнуо је ка сијалица!
Али, постојао је и четврти степен, бар у овом случају:
— фењер му се утулио!

 

АДРЕСА

Једнога не баш омиљеног политичара, који је био вјеран свакој странци док је на власти, потражио неки сељак из околине Подгорице.
Сусретне првог пролазиика и упита:
— Знаш ли ђе живи онај главни те држи Нешове скуте?
— Потпредсједник? Знам, ако је то онај високи.
— Е, баш тога тражим!
— То је онај, брате, што је био главни у Соколе?
— Баш тај, соколић над соколовима.
— Онај што има кућу на три спрата и соло-гробницу на Чепурке?
— Тај, ка да си га наслика!
— Е, тамо тога не знам... Какав би ја био Подгоричанин, кад би познава сваку политичку фукару.

 

ДОПИСНА ПОДГОРИЧКА ШКОЛА

Дописивала се два школска друга, професора, један из Сарајева, други из Подгорице.
"Драги Мирко, снијева сам како сам позван на гозбу код светога Петра. Тамо на трпези сијасет печених кокошака. Узмем дурбин и погледам, кад оно: Подгорица. Видим тебе пред Јагошевом кафаном. Узмем једну кокошку и бачим је одозго..."
"Драги Вуле, лежао сам у болници због повреде. Пролазећи поред Јагоша, паде ми на главу печена кокошка. Окупи се народ и гледа чудо: из кокошке испали све златни дукати. По одбитку болничких трошкова, послаћу ти кусур".
"Драги Мирко, прочитао сам у сну твоје писмо светоме Петру. Он рече да су то рајски дукати и да их мораш вратити ти лично. Удесиће да те тамо премјесте, као што су те премјештали вазда кад си гласао против претсједника општине".
Да би прекратио шалу, Мирко написа свом другу Вукашину:
"Драги Вуле, полиција је отворила твоје писмо и наше шале схватила озбиљно. Прогласили су то завјером против државе. Оно "свети Петар" протумачили су да се ради о краљу... Зато пази што причаш, јер неписмени пандури раде на цензури писама..."
Схвативши то озбиљно, иако се опет радило о шали школског друга, Вукашин написа:
"Драги Мирко, живио краљ, доље ја и ти! Живио предсједник Нешо!"
Ускоро је Вуле из кабинета предсједника добио похвалницу.

 

МАРКО МАРКИШИН И СИН ВЕЛИШИН

Сакупљач анегдота био је сусјед Марка Маркишина, познатог шаљивџије, који није имао дјеце, али се онима који гa не познају, вазда клео: Живота ми ђечињега!" Он је, као и суграђанин Реџо Бадин, вазда нешто саопштавао у стиху.
-' Тако њему приписују изреку:
"С оне стране Мораче, све је другојаче".
А на рачун породичних односа знао је рећи:
"Тешко жени којој муж заруди (стиже у sopy) и свекрви коју снаха буди!"
Једном вјечитом понављачу, Баку (касније је, најзад, постао зубар) посветио је стихове:
"И гавран се научи да гаче,
а ти ћутиш док те не избаче!"
Једној комшиници, оштрој на језику, рекао је:
"Плазиш језик као гуја љута, «
опаса ме њиме два-три пута!"
Једном жандарму рекао је:
"Униформа гадна је опрема,
кад у њојзи ни човјека нема!"
Није га, срећом, разумио, као ни један страствени пушач резаног дувана, такозваног котробана. Њему је рекао:
"Финанси се баш за тебе брину,
па ћеш брзо пушит у шужбину!"
Несуђеној удавачи, која се стално рекламира како нема дана када се са ње не "скине по један млади просац". Марко је рекао, такође у стиху:
— "Бирај, бирај, али не прескачи, па удата
момка замерачи!"
Професору, комшији, који је у школи био престрог, приговорио је:
— "У животу доста си их обалио, ал' ниједну ниси оженио!"
Завидном комшији једном приликом рече:
"Оговарај док ти срце цука,
од лајања нека ти се штука!"
Када је ишао пјешке на покајање, устави један таксиста ауто, а Марко му рече на свој начин:
"Није ми у пракси, да користим такси!"
— Али, овај је џабе!! — рекао је таксиста.
А Марко ће му опег.
"Нема без муке, ни код моје Ђуке!"
Кад се једном наљутио на жену, рекао јој је:
"Мјесто ђеце, порађаш ми грају,
ти у пак'о, језик ти у рају!"
Кад сам побиљежио ове његове изреке у стиховима, Марко ми је рекао:
"Ово је све рекао Марко Маркишин, а записао син Велишин!"

 

КО ЈЕ КО У ПОДГОРИЦИ

Покушаји да се прије рата уведе хумористички лист нијесу успјели, па су пропали "Оса", "Стршљен" и "Драча". У овом посљедњем је из Подгорице објављено шаљиво представљање суграђана, али је некима од њих редакција, како напомиње, промијенила имена. Надимци су исти, а они старији Подгоричани знаће о коме се ради.

"Знате ви њих из Подгорице,
Ту су, од Љубовића до Горице:
Неда — ибретна, Ћака — брзометна,
Шањо— ситница, Симо — шмиглица,
Нешо — кароља, кусорепа — Гоља,
Цуфо — бука, Стеван — брука,
Панто — пећки, Иљо — зетски,
Љуба — водарица, Мара џандарица,
Јово — дудук, Перо — чибук,
Миља — гузата, Ружа — сисата,
Лазо — динарић, Љуко — пандурић,
Машан — камџија, Мило — ламарија,
Тошо — добошар, Митро — кокошар,
Толе — патка, шашава Ратка,
Матусан — ракија, Митро — панаија,
Стево — раша, Ђоко — мутикаша,
Пјана Љуба, Лазо — труба,
Ајдар— 'армоника, Суљо —- паприка,
ДобрОа — просјачица, ЉутОа — гатарица,
Перо — колар, Мујо — долар,
Стана — маљуга, Јана — пепељуга,
Стево — пазар, Милисав — кантер,
Митра — стиманица, Боса — коначица,
Машо — карабоја...
Све сој до соја!"

 


МИНХАУЗЕН ОД РИБНИЦЕ

 

КО КИШОТ?

"Пошли ми добровољци у Црвену армију, прича Саво, и наставља:
Постројили нас за рапорт пред Стаљином. Он испред нас, а ја кихнем:
— Апћихаааааааа...
Стаљин викне:
— Ко кишот?!
Сви ћуте од страха. Он издвоји првог:
— Ти кишот?!
А јадник ћути, што је Стаљин схватио као одобравање:
— Стрељајет!
Опет кихнем, а он стријеља другог, и трећег... И ја се јавим:
— Ја кишот!
Стаљин се насмије:
— На здоровље, мој јунак из Черне Горе".

 

ШАМАР АЈЗЕНХАУЕРУ

.- "Када су изабрали новог америчког предсједника Ајзенхауера, прича Саво: Ја се сјетих када смо за вријеме рата били на фронту у Италији. Он генерал, ја партизански официр. Позва ме да играмо шаха.
Матирам га у три потеза, а он пљуне под моје ноге, љут што гa је матирао "дивљак са Балкана".
Опалим му шамарчину да се изврнуо на земљу.
— Жао ми је што тада не убих матрака, сад би бирали другог предсједника!
Сви су ми Италијани скандирали: "Браво, Саво ди Монтенегро!"

 

ШИЊЕЛ СА СУТЈЕСКЕ

"Из обруча на Сутјесци се некако извучем, али остадох без шињела — сјећа са Саво.
У Италији, гдје сам био интерниран, примијетим вјетар нешто носи: оно, мој шињел, који сам изгубио на Сутјесци!"

 

КАЗАН ЗА ЦИЈЕЛО СЕЛО

"На Космету, гдје сам живио до почетка рата, имао сам огромно имање.
Све сам засијао пшеницом и поврћем, поче нову причу Саво. Позовем на мобу читаво село, преко хиљаду душа. Имао сам, срећом, огромни казан. Да промијешам ручак за толико аргата, морао сам да се пењем мердевинама. Кутлача је била 4 метра дугачка, а унутра 4 вагона купуса се крчкало и 50 брава. Запршка се посебно кувала у 2 гвоздене бачве, па смо сићевима на чекрк сипали у казан.
Пошто су се сељани најели, полијегали су у 'лад једне мурве. Десетак људи није је могло ошапит. А у 'ладу је било толико зима да су се усред љета покривали јорганима!
— А ђе је сад тај казан?, приупита ме један момчић. А ја њему праву истину:
— Метнуо сам га на точкове и с њим кренуо у Црну Гору, кад нас Арнаути 1941.-ве прогнаше из Метохије.
И оставих казан у Руговској клисури, јер се заглавио, није могао да прође. Ни вода, па се ријека преградила и послије рата служио је казан за брану хидро-централе — Ругова један..."

 

САВОВИ ПИЛИЋИ

"Послала ме жена у пјацу да купим јаја за Ускрс. Ја донесем до куће једно 20 комата. Кад оно кућа закључаиа. Жена засјела на кафу негдје у комшилуку. Ја немах куд, него да се окупам у Морачу. Те право под висећи мост. Јаја ставих под капом да се не грију на сунцу... Заспем мало, кад нешто поче да пијуче и кљуца ме по глави.
Подигнем капу, кад оно излегла се пилад. Окупише сс купачи и један тркну до пољопривредне апотеке и донесе Галофаг".
Пошто нема квочке, ја нахраних сироту пилад и заспах... Таман у тврди сан, кад неко кукуријекну на врх мене. Погледам, кад моја пилад порасла. Свако по 10 кила живе ваге. То су била јаја од оне крупне расе. Те ја на лицу мјеста продах на грабуч 19 кокошака, а кокота оставих за себе... Мјесец дана смо од њега јели супу и печење.
— Могли смо ми први отворит фабрику Арго-супа! — присјећа се Саво Монтенегро. Али наши џогањи радије отворише фабрику макарона. Пих, ја сам се у Италији провуковао кроз макароне, толико су биле велике. А ови одабраше оне ситне... Донио сам ја за успомену једну макарону! Та макарона се чува у Завичајни музеј!

 

МИЧУРИНОВЕ КРТОЛЕ

Нашао Саво негдје Мичуринову књигу и поче да прича свом куму Раду и комшији Велиши како се у Русији саде кртоле на спратовима. Да би се нашалили с њим због свих измишљотина, предложе да они засаде кртолу. Ураде то утроје. Како је зеленило расло додавали су по колица земље, а све то у четвртастом оквиру од дасака. Кад је било вријеме вађења. Раде и Велиша откопају, кад оно мале кртоле родиле на 4 спрата. Биле су ситне, преситне. Донесу они пола вреће кртола из куће и затрпају.
Када је Саво дошао, свечано отворе кућиште, кад оно кртола, али у врећи! Саво се чуди одакле врећа? Објаснише му да се сигурно помијешало сјеме од кртоле и конопље, па је и врећа родила.
— Није то могуће! не вјерује Саво.
— Ада, куме, ми тебе вјеровасмо читавог живота, а ти нећеш за по вреће кртоле.

 

СКРАТИО ХИТЛЕРУ БРКОВЕ

Обавезно друштво пензионера у парку пред хотелом "Црна Гора", гдје чекају поштара да приме "социјалну помоћ", бар за једну кафу дневно. Међу њима и Саво. Тече прича за причом. Неко гa приупита:
— Како оно би, Саво, с Хитлером?
— Пушти говна! Али, кад већ тражите да ви испричам. Напишем му ја писмо: " Адолфе, како сам знаш
да ми дођеш на неутрални терен у Стамбол! Имам да ти нешто важно кажем!
Много те мрзи твој Саво од Рибнице".
— И, дође ли, хер Адолф? — пита један радозналац који је, додуше, ту причу чуо бар два-три пута.
— Дође ка аустријски цуксфир. Стаде мирно испред мене и салутира нацистички. Ја на исти начин испружим полу-високо стиснуту шаку палцем између средњег и кажипрста! Шипак, мој Адолфе.
"Ајде, Саво, да сједнемо у кафићу преко пута". Те ја њему: — Погани, што чиниш од Русије. Чекам те код Стаљинграда и ту ћу те самљет. О томе смо се договорили ја, товаришћ Стаљин и маршал Рокосовски!
— Одједном Хитлер од страха прде ка маска. Те ја њему звизнем шамар. Повучем ra за бркове и ишчупам на оба краја!
— Како, Саво, кад је Хитлер имао мале брчиће испод носа?
— Kojeгa си ђавола исчупао?! — пита радознали.
— Он је прије имао веље бркове ка да је из Братоножића.
— Е, нећеш вала да личиш на Стаљина, те му их ја скратих. Остаде му мало длака под нос!
— Послије су забранили његове слике са вељим брцима, да неприча бруку ко му их оскубе! — настави
Саво с поносом.
— Растависмо се ту и ја му оставих рок: "Најдаље до 9. маја 1945. да капитулираш. Послуша ме и талијански маршал Бадољо 43. године!"
Исприча Саво и рече да га је обавијестио неко из швапске амбасаде да му је трајно забрањен улазак у Аустрију, јер је осрамотио њиховог држављанина!

 

САВО НА ЈАЛТИ

— А како је било на Јалти? — пита један пензионер Сава од Рибнице, носиоца "Златне ленте Републике Андоре" (изгубио ју је негдје).
— Био сам шеф обезбјеђења за вријеме скупа Стаљина, Черчила и Рузвелта. Стаљин ме лично поставио. Рекао ми је да има само у мене повјерење.
— Река је Черчилу:
"Ово ти је муња небеска са Пелева Бријега! Кога он чува, то је ка у трезор швајцарске банке!"
Рузвелт ме загрлио и рекао:"У твојим смо и божјим рукама!"
— Послије смо се спријатељили, наставља Саво.
Док смо пили кафу, вели ми Франклин: "Саво. брате мој, ако уграбиш мало слободног времена, послао бих те на Пацифик да средиш Јапанце. Да тркнеш. јуначе, до Окинаве и заузмеш је на јуриш. А и Иво Џима чека на твоје војничке квалитете!"
Обећах му, ако ме здравље послужи. Но, мало грипа наврнух, па не пођох!
— А Черчил, што ти оно рече док сте пили чај?
"Саво, пишем мемоаре. Ти ћеш ући у њих трупачке, у шесто поглавље. Ни маршал Монгомери није заслужнији од тебе!"
— И уђе ли у мемоаре? — пита један скептик.
Уђох у рукопис, али приликом штампања избачише ме. Рекоше: "Он је комуниста. Напоље са њим из Мемоара!" За ђавола, наставља Саво, чули су да сам ја неке наше главаре примио у Партију: Темпа, Блажа и Мошу!
— И тако, они те избачише из Мемоара?!
Јесу, али сам ушао у Енглеску енциклопедију као човјек који је први примио француску заставу на Ајфелову кулу, кад смо Њемце протјерали!
И тако Саво показује ожиљке на руци. Час су са Казерте, час са Монте Касина, али су се ране селиле од Стаљинграда до Берлина и Нормандије!
— Јеси ли пратио искрцавање Савезника у Нормандији, Саво, људино? — ласка му тобоже један пеизионер.
— Чуш, јесам ли?! — По мојим плановима све се одвијало. Ја сам се први искрца и побоо нашу заставу
са петокраком. Послије је у Београд одабрана баш та застава, коју сам ја шио и смислио!
— Од топова у Нормандији сам оглувио. Још ми уши зунче, ка оно код Монте Касина.
— Ено иде поштар! — рече један скоро шапатом, али Саво то добро чује:
— Ђе је, оста сам без динара.
— Како си чуо кад си оглувио?! — тобоже се чуди онај шаптач.
Саво за све има објашњење:
— Оперисали су ме чувени амерички доктори.
Разапели су ми нове бубне опне са једног њемачког генерала којег сам лично стријељао!
Савова машта је била неисцрпна.

 

САВОВ РАТНИ ТУРИЗАМ

Прича Саво како је на Сутјесци митраљезом косио Њемце.
— Та, та, та... Падали су као патке.
— И поби их баш све?! — пита један пажљиви слушалац.
— Не, само половину!, каже Саво.
— Преполовио сам дивизију "Принц Еуген".
— А ону другу половину?
— Сачувао сам их ради туризма послије рата!

 

ОСЛОБОДИЛАЦ КАЗЕРТЕ

Саво је неуморан приповједач. Исприча десетак пута причу, усаврши верзију, па и сам повјерује да се то збило. Тако је једном приликом испричао како је као, "команданте партиђани талијани" протјерао Њемце из Казерте.
— Опколимо их ми! А ја штампао летке у којима пише "Саво Монтенегрино, који вас је побио на Сутјесци, нуди мир: истакните бијелу заставу..." И предадоше се сви сем једног официра. Њега сам стријељао на лицу мјеста.
Прича Саво како је народ Казерте исписао по граду пароле:
"Вива Саво Монтенегро!"
Нудили су ми да будем градоначелник! Али, одбио сам ријечима:
— "Ја сам ратник! Идем за Русију да и њима помогнем. Послаће Стаљин за мене специјални авион. Не
звао се ја Саво, ако их не ослободим као Казерту".
Показао је неке ожиљке на рукама.
— Овај је из Казерте, а изнад њега из Монте Касина. Ту смо их покоматили. Пуцао сам лично из топа.
Тада сам мало оглувио!

 

И БЕРЛИН ПАДА

Саво неуморно прича како је у једном тенку био он, а у другом Војо Бурзан. Војо Зампа (Криви) како су га звали Талијани.
— Ја дам rac и први улетим у Берлин. Окренем се: ни Руса, ни Воја. Ја узмем руску заставу и примим је
на врх Рајстага.
— Када се спуштих, Руси аплаудирају! Док су ме носили на рукама прими се гope један Рус. Њега сликају и напишу да је он попео заставу. Ето, подвалише ми, а Стаљин је баш хтио да ми уручи орден Суворова!
— Штета!, рече један слушалац ових доживљаја.
Имали би у Подгорици два носиоца ордена Суворова, тебе и Воја!
— Да сам хтио, мога сам донијет' два кила тих ордена! — заврши Саво.

 

ПЉУНУО ЂЕНЕРАЛА ФРАНКА

Саво прича да је свуда стизао! Нарочито кад му је одмах након сусрета са Де Голом у Паризу, пјевао пјесму о шпанском "каудиљу".
Било је то овако:

"Ђенерал Франко гради брод,
На крми му стоји рог,
А на рогу катанац.
Ђенерал Франко магарац..."

Објави то "Фигаро" и кад му преведу, позове га Франко да се састану на неутралном терену — у Андори, малој државици, коју је Саво мога "препишат кад се напије пива".
Окупи се кита новинара. Дође и Франко црвен у лице. На глави му капа рогача. И ја му рекох: "Са том капом личиш на магарца! Скини је и ка да си самар скинуо!
Послуша ме и сједосмо у хотел. Поручи по пиће. Ја се уфатих за такулин, а он: "Нећеш вала, пјесниче. Платићемо ми од онога блага што је Колумбо донио из Америке!"
Ја изјавих да сам дошао из најљепше земље на свијет. Франко се поново наљути. "Како кад је Шпанија најљепша?" — вели он. Мучи бруко и не бестија! Он мене шамар, ја њега пљунух.
Због тог подвига Андора је одлучила да Сава одликује "Златном лентом првога реда". Прогласише га и за Витеза Андоре. Објавила је то сва штампа. Сјутра-дан стиже телеграм од Де Гола:
"Месје Саво, пошто у ризници немамо злата, а манкали су нам и ордени, нарочито Легија части, замолили смо власти у Андори да ти дају још једну ленту у наше име! То је за онај твој подвиг што си примио нашу славну заставу на Ајфелову кулу.
Волите до гроба Твој Шарло". Кад је то сазнао Франко, прича даље Саво, одлучио је да ме и он одликује.
— За пљување, питах га ја?
"Не, него за твоје трајно јунаштво!" — рече Франко.
Река сам му:
"Не могу примит' ту твоју гвожђурију, јер сам се против тебе борио за вријеме Шпанског грађанског рата. Рањен сам на Мадриду у руку..."
— Јадна твоја рука!, — пожали је неко од слушалаца—. Свуда је стизала. Ошамарила је Ајзенхауера, Хитлера, претрпјела грдне pанe. А била је начета у Мадриду! Само не знам како претрпље да те Франко
ошамари.
— Нијесам ни осјетио. А ја кад сам га пљунуо, пренио сам му грип. Лијечио се до краја живота.
— Не проди лако Братоношки вирус!

 

НАДМАШИО СТЕКИЋА

Када је Ненад Стекић поставио европски рекорд у скоку у даљ, Саво коментарише у повећем друштву:
— Тешко ми се скидат'. Ја толико могу трупачке скочит. Једном сам пробао у Италији и скочих преко
10 метара.
— То је зато што си лаган, мршав!, помаже му један комшија!
— Ђавола лаган! Имао сам десет конзерви месних по џеповима. Да сам их извадио, доскочио би' и 15
метара!
— А у вис, како скачеш? — пита онај исти комшија.
— Три метра без мотке, а са њом осам и по!
— А како трчиш?
— Колики је рекорд свијета? пита Саво.
— 100 метара за десет секунди и кварат!
— Их, то ннје ништа! Ја сам трчао на Олимпијади за 9 секунди. А да сам тренира, мога бих и за седам!
— Имаш ли коју златну медаљу?
— Имао сам кило, али сам да родбини за зубе.
Зато они сад једу ка олимпијци.

 

ЋИКАРА ЦУКРА

Кад си већ био у Италији за вријеме рата, како сте преживјели у логору? — питају Сава од Рибнице.
— Тешко, да се ја нијесам сналазио. Набавио сам ћикару цукра од једне Талијанке која се напрасно
заљубила у мене. Та ћикара нам је свима била за годину дана довољно. Било нac је 450 у три бараке!
— И баш су сви засладили?, интересују се знатижељни.
— Никад нам није фалило до капитулације Италије!
— Како забога, кад је била само једна једина ћикара?!
— Лако! Ставили смо стакло одозго и кроз њега умакали. Сад се ћикара, стакло и цукар чувају у музеју у Италији. Одио сам да то гледам, па сам мало лизнуо. Био је још сладак!
— Кроз стакло?, пита један мангуп.
— Не него директно! — закључи Саво своје доживљавање.

 

ЗЕМЉА ЈЕ ОКРУГЛА

Расправљају комшије о томе да је земља округла. Саво се наљути и рече:
— Лажете!
— То је славни Коперник утврдио!, каже капетан предратне војске. Дању смо горе окренути сунцу, а
увече доље!
— Лажете!, понови Саво. Кад би то било истина, просула би се пиша из бокаре на мене. Ја је држим под кревет по ноћи!, закључи он побједоносно, псујући све и Коперника приде.

 

ШАФХАУЗЕН И МИНХАУЗЕН

Шафхаузен је познати швајцарски ручни сат, а Минхаузен, главни јунак романа "Барон фон Минхау-зен", познати лажов. Једном приликом из радија позову Сава да прича своје доживљаје. Водитељ "Веселе вечери" га најави као Минхаузена од Рибнице. Чим укључе микрофон Саво викне:
— Стој, прекини снимање! Ја нијесам Минхаузен!
— Тако смо се договорили, Саво, рече уредник.
— Нијесам ја лажов Минхаузен!
— Па што си онда?!, изнервира се домаћин.
— Најавите: "Своје доживљаје прича Саво Шафхаузен!"
Ништа није снимљено. Свако је имао своју истину.

ФУДБАЛСКА ВЕЛИЧИНА

Када је "Хајдук" гостовао у Подгорици, одмах послије рата, окупе се љубитељи фудбала да виде тренинг чувених сплитских играча.
— Ко је онај чичељаве косе?, пита Саво.
— Оно је Јозо Матошић. А онај други брат му Фране! — рекоше Саву.
— Их, играо сам против њих за вријеме рата. Ја играх за Енглезе, јер ме лично замолио генерал Ајзенхауер. Те Матошиће сам дриблао ка мајмуне.
Научи неко Јоза да се на крају тренинга нашали са Савом, као да гa је тобоже препознао:
— Ћао, Сале, како си фудбалеру свих времена!, рече Јозо и загрли човјека којега први пут види!
Када је Јозо пошао, Саво рече друштву на трибинама:
— Ето, видите, Саво никада није лажао!

 

СЈЕВЕРНИ ПОЛ

"Био сам на Сјеверни пол" — тврди Саво.
— Стиже ми телеграм од ванбрачног сина Дуке од Медеона, Петрашина: "Долази, Саво, упадаш у екипу
за Сјеверни пол као искусни ловац на међеде и фоке!"
Те ја право у Берлин, а отолен на Сјевер авијоном те клизи на лед. Кад тамо, зима, стотину испод нуле! Ја викнем "О", направи се ледени колутић. Поновим то пет-шес' пута и наслажем. Испаде округла кућа! Још викнем: "Цртица" и— покрих њом кућицу од леда.
— Ђе да легнемо?! Те ја та-та-та, побијем 10 бијелих међеда. Одерем чапре и сви полијегамо у топле
чапре. А лако се осушише, јер је тамо поларни дан, сунце по године не залази!
"Овођен је Сјеверни пол" — рече Петрашин.
— Ја пободем црногорску заставу. И сад је тамо, види се из авијона!
— Кад сам се врнуо, позваше ме у Уједињене нације да зафале и дадоше ми орден. Дајте га Американцима, рекох им, јер ћe они, свеједно, јавит да су први тамо стигли, још прије Колумба!

 

КА СЈЕВЕРНИ ПОЛ

— Паде у Подгорицу снијег, три метра и кусур.
Кад се дигох ујутро, ми ка у туњел. Те ја ижљегох и прокопах гope рупу. Да опростите, почках се, кад оно растопи се снијег свуђ около.
Саво позове грађане да исто ураде, мушко и женско. Снијег се отопи, јер га побураше.
— Отада су ме звали по Југославији, да им отопим снијег на фузбалским игралиштима. Ја сам то
патентирао под именом "Савопиш". Најслађе сам се бурао у Загребу и Сплиту!
- Још се и данас тамо чује моја апа!