Pretraživač sajta
Montenegrina
 

Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip











 
 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |


 

CRNOGORSKI ANEGDOTSKI HUMOR

PLAVSKO-GUSINJSKI HUMOR

 



Саво Јокић
ОТКЉУЧАНА ВРАТА

 

 

 

 

Биљешка о аутору


Саво Јокић

       Могао је да се и не роди, а родио се - у Новшићу. Које године, не зна се. Зна да су се неки питали, што му мајка, кад га је родила, није откинула главу, но пупак. Такав се ни мрзноме не родио. Боље би било да је нешто паметније радио но што се цијелога живота шегачио. Ђе год је стигао, а стизао је, свакога је насамарио. У том поганлуку доста му је и жена помагала и давала подршку која није мање духовита.
       Неки су говорили и "Благо мајци која га је родила. Сав је од добра саздан. Такав се ријетко рађа. Није био ничији "шер", а јесте туђа нафака. Најгори је за другога.
Волио је Величане. Величанке више. Понеке Величане воли и сад. Због доброчинитељства био је веома популаран у Велици и даље.
       У једно вријеме зборило се, да су се у Велици за неку функцију кандидовали друг Тито и Саво Вуков, чак би и другу Титу било тијесно.
       По Београду алида већ више од пола вијека, а докле ће, не зна се. Од тога алидања већ настаје и ова књига. Претходна је Велички бисери.

 



По избору уредника
Вељка Рајковића

 

Откључана кућа

Откључана кућа

Десетогодишњи Миленко Јокић љети дође из Осијека, где му је отац био на служби, да проведе школски распуст код ђеда Крста у Велици. Почела је косидба па су једног јутра сви укућани пошли на ливаду да пласте сијено. Код куће је остао само Миленко, који је спавао. Негдје око десет сати дође и он на ливаду, па га ђед упита:
- Миленко, јеси ли закључао кућу?
- Не, зашто?
- Како зашто? Знаш да могу доћи Цигани и однети све из куће?
- Ма шта има да ти однесу, кад и они имају све што ти имаш! - одговори унук.


Што у кући ваља,
у цркву се не носи


Прича се да је неки Величанин имао пет синова и три кћери. Кажу да је имао доста непокретне имовине и да је гајио пуно стоке. Био је познат као бистар човјек и добар домаћин. У то вријеме, ријетко је ко школовао женску ђецу, па и он ријеши да школује само синове. Као човек од угледа, имао је велики број пријатеља и поштовалаца, па га један од њих упита:
-Што не школујеш и ова два сина, кад су паметни, добри, радни и послушни?
-Е, баш због тога. Мени су такви и потребни, а ови - дај Боже да нешто заврше, па нек кубури држава са њима, а не ја. И запамти, пријатељу, што у кући ваља, у цркву се не носи!


Пупак


Средином ливаде једног Новшићанина простире се узвишење које ливаду дијели на два дијела. Горњи дио ливаде наводњава се са оближњег потока, док на доњем дијелу води није могућ довод баш због тог узвишења, које су прозвали „пупак". За вријеме Резолуције Информбироа 1948. године, војне вјежбе су трајале по три мјесеца. Новшићанка, чији је муж био на вјежби, овако му пише: „Косидба је у јеку; ако можеш, дођи одмах, врућине су несносне. Оно изнад пупка се плави, може да сачека, али оно испод пупка изгорје!"


Капа у бљуштуре


Чудо од човјека био је Пуниша Јокић. Искрен, радан, духовит. Шалио се и на свој рачун. Причао је како је једног љета, након мјесец дана, пошао да обиђе жену Раку, која је са стоком била у планини Враћеву. Отишао је, вели, само ради „оних ствари". Рака је била у супонству са још једном планинком. Пуниша је знао да, ако се не снађе, неће обавити посао. Снашао се тако што је капу сакрио у бљуштуре, а те године бијаху израсле човјеку до изнад кољена.
Послије вечере Пуниша и Рака пођу у бљуштуре, тобоже да траже капу. Након пола сата, кад су се вратили, супоница ће:
-Мога ли је потрефит, Пуно?
-По овој помрчини могли смо и да је не тражимо, не би јој ништа било до јутра! - одговори Рака, очито незадовољна „тражењем капе".


Пас не лаже


Пуковник др Вукашин Гојковић и мајор Велимир Огњановић били су нераздвојни пријатељи. Често су зору дочекивали играјући шах и ћаскајући.
Једном приликом, жучно су расправљали о неком догађају о коме нијесу имали исто мишљење. У доказивању да је у праву, Велимир ће:
-Вуле, ако не буде овако како ти ја кажем, признаћу да лажем као пас.
-Мој Вешо, пас никада не лаже, а човјеку се понекад омакне да каже истину.


Крива врба

Окупило се неколико Новшићана пред кућом Ђура Апрцовића, па пију кафу и диване. Кад његова жена принесе кафу, Ђуро упртио очи у њу, па је мјерка од главе до пете. Примијети она то, па ће:
-Што ме толико загледаш, нијесам ти јуче доведена?!
-Бре, жено, нијесам до данас примјетио колико су ти криве ноге!
-А јеси ли примјетио да испод криве врбе има и добре рибе?
-Е, богами, јесам, и то колико пута -сложи се он.


Невријеме

Једне зиме, дан је био прави кијаметски. Било је веома хладно - падао је снијег, и дувала јака кошава, кад ђевер Ане Савове, Свето, који живи у Панчеву, позва телефоном и упита:
-Оћете ли бит кући, доша би до вас?
-Нек си ваздан добродошао, али по овом кијамету само шашави иду од куће! - одговори Ана, позната по језику у два братства.


Потрошио године


Саво Турковић из Војног Села важио је за доброг, честитог и бистрог човјека и домаћина, не само у свом селу него у читавој општини.
У поодмаклим годинама тешко је оболио, па га син Душан одведе љекару у Подгорицу. Љекар није био задовољан његовим здравственим стањем, па га упита:
- Стари, колико имаш година?
- Немам ниједну!
- Како то?
- Тако, све сам их потрошио! - одговори Саво.


Подвезивање

Многе жене из Васојевића, Велике, Новшића и других села које нијесу могле да затрудне, или су жељеле мушку дјецу, одлазиле су у Бијело Поље код неког шумара који се бавио некаквим „подвезивањем". Послије неколико таквих прегледа, многима су се жеље испуниле.
О овоме се дуго причало у Црној Гори, па и шире. Бјелопољски СУП је против шумара подносио и кривичну пријаву.
И два Величанина су о овоме расправљала, па ће један:
-Костадин Микић је рекао да му је најжалије што ће Велика остати без људи, а мени је најжалије што ће од сада Велику да населе Бјелопољци.


Сломљена нога

Једне године у Новшићу, жена писца анегдота оклизне се на поледици и сломи ногу. Мјесец дана је лијечена у беранској болници. Вујко Кнежевић из Велике сретне писца, па га пита:
-Је ли истина да ти је жена сломила ногу?
-То није тачно.
-Ми смо за то чули, па се спремамо да дођемо, да је обиђемо.
-Јест да је љута и ратоборна, али овом приликом је сломила своју ногу. А ви сте, наравно, у свако доба добродошли.


Просидба

Запути се један младић из Велике у сусједно село да проси ђевојку, у коју је био до ушију заљубљен. Страховао је да му је њени родитељи неће дати, па је, да нико не зна, мимо обичаја, у просидбу отишао сам. Када је ушао у кућу, дуго му је требало да се усуди да каже зашто је дошао.
По њему се видјело да се мучи како да започне разговор. Тихо и дрхтавим гласом, најзад, отпоче:
-Ријешио сам да се оженим, па сам дошао да вам тражим шћер.
Ђевојчин отац се изненади, види да је много млад; поћута неколико минута, па га упита:
-Добро, а што с тобом није дошао твој отац или неко од браће?
Узбуђен и збуњен, младић одговори:
-Па, они су сви ожењени.
-Е, кад је тако - нека ти је срећно -узврати ђевојчин отац.


Има спаса

Послије отпора општенародном устанку у Црној Гори, 1941. године, цио велички народ био је у збјегу - на Лиси и на Облом брду. Вуковићи су били у Лиси. Са њима и њихов зет Новица Поповић, бивши начелник среза, народни посланик и секретар Народне скупштине Краљевине Југославије, човјек великог угледа и памети.
Италијанске патроле, потпомогнуте домаћим доушницима, тражиле су комунисте и њихове симпатизере. Сумњиве су хапсили, стријељали или тјерали у заробљеништво. Једнога дана, дођу баш тамо гдје су се Вуковићи отаборили. Новичина ташта Милена, звана Нана, жестоко се уплаши за Новицу, па, док нијесу приспјели, мислећи да ће Италијани повјеровати да је Новица чобанче, вик-ну:
-Госпон Новица, - тако га је ословљавала - скини шешир, па бјеж у шуму, или се умијешај у говеда!


Синови

Блажо Јокић из Велике годинама је живио у Пећи као пензионер. Ђеца су му ту и школована. Син Жарко завршио је школу за електричара, а млађи, Мирко, за милиционера. На пећкој пијаци Блажо срете једног познаника, који га упита:
- Јесу ли ти синови завршили школу, раде ли?
- Јесу, но што је боље кад оба висе!
- Како висе?
- Један на бандери, други на улици.
Мирко је касније постао командант у савезној полицији, а Жарко прекомандован на неки нижи посао.


Два зета, два брава

Један Лешћар из Велике припремао се за испраћај сина у војску. Веле да је позвао пола Велике. У ова тешка времена, ти испраћаји су веома скупи. Поред осталог, не може се проћи без пецива, а купују се и скупа пића.
Познајући његово имовно стање, један сељанин га упита:
-Хоћеш ли моћи све то сам да обезбиједиш? Има ли ко да те помогне?
-Има, свак ће понешто донијети: два зета два брава, а за остало ћу се снаћи.


Несрећа

Новка Вучетић, добра и честита старица, попела се на плијевницу да у крошњи скине сијена за стоку. Крошња велика и тешка, а Новка стара и некадра, некако се посусека и падне, са приличне висине, те сломи ногу.
Њен син Вукота, увијек спреман за шалу, послије неколико дана срете једног пријатеља, који га упита:
-Шта се то деси с Новком?
-Несрећа. Није јој се падобран отворио! - одговори Вукота.


Просац

Некада се момци и ђевојке нијесу забављали на начин на који се то данас чини. Довољно је било да момак ђевојку запази негдје пазарним даном, или да сазна да у неком селу има добра и поштена ђевојка за удају, па да пође да је проси.
У просидбу се ишло углавном ноћу, тајно; у случају да ђевојка не пристане, била би то увреда за момка. Један момак из Брезојевица се одлучи да запроси ђевојку из Велике. Веле да је био добар и вриједан, али није био за ђевојачки мерак, па ђевојка није хтјела ни да чује за њега.
Након неколико дана, сазнале су о томе њене другарице, па је једна упита:
-Чуле смо да си имала просца и да си га одбила?
-Јесам, довели једног. Богами, да је коњ, не би га ни појашала, а камоли пошла за њега!


Скроз довољан


Синови Ратка Гојковића из Новшића, Владо и Драго, осмогодишњу школу завршили су у Мурини. Драго са врлодобрим успјехом, а Владо се једва провукао.
Када су их питали како су завршили школу, Драго је одговарао:
-Ја са врлодобрим; имао сам само три тројке.
А Владо:
- Ја сам завршио разред без иједне тројке.
Мислећи да је скроз одличан, један од стричева гракну:
- Алал ти вјера! - и новчано га награди.


Одвајао од уста

Дошао Величанин из свијета на годишњи одмор, па свратио у продавницу земљорадничке задруге у Мурини. У она стара добра времена, те продавнице су биле снабдјевене свим и свачим. Трговало се на велико, и то углавном на вересију. Пpoдавца је знао одраније, па су дуго разговарали о свему. На крају га упита:
- Је ли тачно да си постао газда?
- Ма, какав газда?
- Прича се да си од једне скромне плате подњивио и ишколовао ђецу, направио планску кућу, купио кола, трактор и косачицу. Како си то успио?
- С много јада и одрицања. За све то сам морао да одвајам од уста.
- Да би толико стекао, мора да си одвајао највише од туђих уста! - логично узврати Величанин.


Во на ражњу

У величком крају, када породиља роди ћерку, кажу да је родила „чору", а када роди сина, да је родила „дијете".
Жена једног Величанина родила је седам „чора", и када је била у осмој трудноћи, њен муж је друштву обећао, ако му жена роди „дијете", да ће заклати вола и испећи га на ражњу.
-Не вјерујем да ће родити „дијете" кад се зна са каквим је ајваном имала посла -рече један из тог друштва.


Под разно

Својевремено је Мирко Кнежевић конкурисао за директора осмогодишње школе у Мурини, гдје је и запошљен као професор. Чланови колектива који нијесу били за његов избор истицали су да он нема организационих способности, да је склон пићу, и да није био члан Савеза комуниста Југославије, те да не може бити изабран за директора школе.
На једном састанку колектива, Мирко је своју припадност Партији овако објаснио:
-Истина је да ме је партијска организација у Новшићу, гдје сам рођен, на једном састанку, под првом тачком дневног реда, примила у Партију. Под другом тачком сам дискутовао, а под трећом тачком - разно -истјерали су ме.


Свакој је тражио

Тај момак из Новшића био је згодан, бистар, и духовит. Имао је на кога да личи, сви су му такви били. Није било ђевојке у околини којој није запео за око. Нема те којој се он није удварао.
Кад се примакао деветнаестој години, прочуло се да би се радо оженио. Родитељи сазнају за то па га упозоре да женидбе прије одслужења војног рока нема. Послије може и црну Циганку.
Једном приликом он пита једну ђевојку:
- Да ли би се ти удала за мене?
- Чула сам да сваку ђевојку коју сретнеш ти је тражиш? Је ли то тачно?
- Није тачно да сам сваку тражио, а да сам свакој тражио, то стоји.