Pretraživač sajta
Montenegrina
 

Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip











 
 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |


 

ЦРНОГОРСКИ АНЕГДОТСКИ ХУМОР

БЈЕЛОПОЉСКИ ХУМОР

 

Радомир Перишић
ДАН БЕЗ СМИЈЕХА ЈЕ ИЗГУБЉЕН ДАН

 

 

 

 

Биљешка о аутору


Радомир Перишић

      Радомир Перишић рођен је 1945. године у Гранчареву код Бијелог Поља. Завршио је Педагошку академију у Никшићу, група српскохрватски језик и књижевност. Објавио је збирке кратких прича „Напичја", „Мрља на љубави", роман „Раскршће" и збирку народног хумора „Бјелопољске искре духа". Књига „Бјелопољске искре духа" проглашена је књигом године, 2003. на Фестивалу хомора и сатире у Даниловграду. Радни вијек провео је радећи у просвјети, „Бјелопољским новинама" и „Побједи".
Добитник је награде Ослобођења Бијелог Поља „3 јануар" и награде за репортажу „Бошко Пушоњић".



 

По избору уредника
Вељка Рајковића

 

 

 

ДРЖАВНИЦИ И ПОЛИТИЧАРИ

Политика се увукла људима у душу. Постала стална тема многих разговора.
Друштванце у бјелопољској кафани „Код Гара" расправља — која је разлика између политичара и државника.

-Не може бити државник, а да не буде политичар. То ти је, у суштини, исто, тврди Чедо.
-Није исто, и не може бити, упоран је Мурат.
-Реци, у чему је разлика, добаци Лале.
-Државници мисле на сљедећу генерацију, а политичари само на сљедеће изборе, појасни Чедо
свој став.

 

ВЈЕРНОСТ

-Вјерност жена, или склоност ка брачној превари, честа је тема кафанских разговора.

-Шта ти, Рајко, мислиш, да ли су вјерније црнке, плавуше или риђокосе, пита Зико.
-Мислим да су црнке, стаменије, каже Рајко.
-Кад је вјерност у питању, нема битне разлике између њих. Једино су вјерне оне - добро сиједе,
рече Зико.

 

ЈАГЊЕ

-Прича Драшко у друштву својих комшија како му је син добар, уљудан, миран...

-Право је јагње и бојим се неће се снаћи у овом вучјем времену, забринуто ће отац.
-Па немој се чудити што је као јагње. Такав и мора бити кад га је правио такав гичак (ован) — утје-
ши га Ђорђије.

 

РАЈКОВ САВЈЕТ

Рајко, познати бјелопољски интелектуалац, боeм и шаљивџија, није волио кад се неко у кафани расправља са припитим гостом.
Једном приликом Стевица никако да се окане препирке са једним припитим и уз то по природи, како би Рајко рекао, неотесаним човјеком.

-Ма, не расправљај с будалом   кад ти кажем, говори Рајко Стевици.
-А што да не расправљам?
-Бојим се неће људи уочити разлику међу вама, смирено објасни Рајко.

 

ЛИЈЕК

Жена ми је из дана у дан све нервознија. Млада је, лијепа, има солидан посао. Ни сама не зна шта је мучи, а нервоза је све евидентнија. Ни љекари не знају узрок, жали се пријатељ Мирчети.
Колико година ти има супруга?

-Тек јој тридеста.
-Да нијеси ти узрок нервози?
-Ни најмање!
-Па ствар је једноставна.  Пронађи пријатеља љекара који ће јој стручно и аргументовано објаснити
да је нервоза први знак старости. Видјећеш како ће почети да се смије и кад јој није до смијеха, посавјетова га Мирчета.

 

ПРВА ЉУБАВ

Млад љекар се жали апотекару Салиху да се заљубио на први поглед.

Салих је знао да дјевојка која је заробила срце младом доктору, који је био син његовог пријатеља, није за озбиљну везу па посавјетова младића: „Најбољи лијек од љубави на први поглед је да погледаш и други пут."

 

ЈАСНА ПОРУКА

На једној свадби, у веома добром штимунгу, Незир објашњава Селману: „ Мислим да би било боље да на вјенчању младожења носи бијело одијело, а да за младу није обавезна бијела вјенчаница.

-Шта би требало да буде порука бијелог одијела, пита Селман.
-Била би то јасна порука да се предаје без борбе, рече Незир.

 

УСТА

Друштво у кафани, у жару, који је чест пратилац кафанских разговора, расправља каква су уста код жене љепша.

-Пуне и сензуалне усне су прави украс женског лица, упоран је Славко.
-Ја волим кад је само горња усна мало наглашенија. Има у томе посебне дражи, тврди Решко.
-Само такве усне су одлика интилигентних жена, категоричан је Мулаз.
-Ја вјерујем да нема ружних женских уста, али су најљепша затворена, прокоментариса Лутво.

 

ПОЛОЖАЈ

Жене су честа тема за кафанским столом. Што је већа количина попијеног пића, то је и учинак „Казанова" већи. У хвалисању, углавном, предњаче они чије године праве озбиљан јаз између жеља и могућности. Распричао се шездесетогодишњи Божо о различитим позама у кревету, па никао да стане.

У тренутку паузе Рајко рече: „Ја знам једну позу која је Божу и мени најсигурнија. Ту нема да оманемо." А која је то поза, упита Маринко: „Леђа у леђа, одговори Рајко".

 

СНАХА

Милена, радна и вриједна домаћица, оженила сина јединца. Млада, лијепа, висока, витка, модерна и увијек дотјерана. Завршила средњу школу и нашла мјесто на списку Бироа рада.

-Лијепа ти снаха, прави завид. Кад прође улицом сија као звијезда, каже комшиница Јелена.
-Мени мало више личи на маглу, него на звијезду, јер ријетко кад се дигне прије подне — одговори
Милена.

 

ГЕНЕРАЛНА ПРОБА

Војо Војводић, дипломирани инжењер агрономије, био је човјек бритког духа, увијек спреман за досјетку и шалу. Годину и по дана пред смрт био је тешко болестан. Љекари су прогнозирали да ће умријети најкасније за дан или два. Међутим, када је породица очекивала најгоре, Војо дође к себи и устаде из постеље. Дан касније оде у омиљену кафану. Друштво које је очекивало вијест о његовој смрти, изненади се и обрадова.

„Шта је то са тобом, Војо, друже стари?"— упиташе.
„Генерална проба пред премијеру послије које нема репризе", одговори Војо.

 

НАЈБОЉА ОКУПАЦИЈА

Педесетих година двадесетог вијска дошао Жижа, познати револуционар и комунистички руководилац, на састанак у Корита. Разговара се о томе — како функционише нова власт. На Жижино питање да ли су људи овдје задовољни новом влашћу, стари Мурат, угледни домаћин, рече: „Ја сам запамтио турску окупацију. Живио сам под окупацијом Карађорђевића и Италијана. Мени се чини да је ова комунистичка окупација најбоља."

 

ОДМЈЕНА

Милан је био познат и по томе што је послове у кући, строго, дијелио на мушке и женске. У друштву гдје је сједио, поведе се разговор — колико који муж помаже жени. Они, који су познати по томе, тврде како су они мушкарчине и да им не пада на памет да се петљају у женске послове.

-Што ти, Милане, ћутиш? — упита га Јован.
-Ја морам да доведем још једну жену, рече он.
-Што ће ти, ако Бога знаш, пита Јован.
-Да ме одмијени у кући од женских послова, рече Милан иронично.

 

НЕСПОРАЗУМ

Орао Ибро њиву поред пута. Волови млади, још не навикли на рад. Не умију да се врате са краја њиве. Виче Ибро на сав глас: — Оч, ојс, врати се, Зекоња, Алаха ти твога!...

-Е, мој Ибро, ти вјерник, а псујеш Алаха и мислиш да ти роди, пецну га Владица.
-Е, мој учо, и ти си ми паметан. Знаш ли ти, болан, да Алах српски не разумије.

 

ПО СЈЕЋАЊУ

Сликар Жаре урадио женски акт — уље на платну. Тијело реалистички наглашено, а лице замагљено.
„Ко ти је модел", пита га колега.
„Нијесам сликао модел, већ радио по сјећању", одговори Жаре.

 

АКО МЕ УБИЈЕДИШ

Убјеђује Радоман комшију Стојана да му позајми 1000 марака. Прича убједљиво, образлаже зашта му је новац потребан. Стојан га слуша и ћути. Радоману се учини да ће успјети да добије позајмицу na настави још сугестивније да образлаже своју потребу.

Стојан ra гледа, па ће полако: —Ако ме убиједиш да ти их дам, слободно ми их немој никад вратити.

 

МИТО

Људи са села, кад су имали да опосле неки важнији посао у општини, понијели би флашу домаће ракије да часте чиновника. Том приликом би обавезно наглашавали да то није, боже сачувај, мито него људска част. Начелници служби су забрањивали да чиновници примају такве поклоне.

Једном приликом, на стручном колегијуму начелник Рајко рече: ,,Оно што човјек попије са људима, то никад није било нити ће бити мито. Мито је, људи моји, кад ти долази кући човјек и води коња под товаром, љуби се са фамилијом а нико га не познаје".

 

ДОВДЕ СИ МИ

У Рајковој кући се прича о женидби једног рођака. Сви се слажу да је дјевојка образована и из добре куће. Само један рођак има примједбу да је растом много мања од младожење.

„Шта то има везе. Ево ја Рајку немам ни до рамена па смо имали срећан и успјешан брак", рече Рајкова супруга.

„Шта ти мени до рамена, довде си ти мени", рече Рајко показујући на тјеме главе.

 

НАВИКАВАЊЕ

Мирчета се снагом духа, ведрином и хумором бранио од тешке болести која га је напала. Тако лежећи на Онколошком институту, гдје је било пуно болесника који су живјели последње мјесеце живота и гајили наду да им, ипак, има лијека, Мирчета рече једном Босанцу.

— Знаш, има у Црној Гори једно љечилиште — зове се Игало. Тамо се људи мажу блатом и дуго остају тако на сунцу или укопани у пијеску. Било би добро да и ја и ти пођемо тамо.

Болестан човјек за сламку се хвата, па, са надом у гласу, пита: — Што? Хоће ли нам то помоћи?

— Не знам да ли ће нам помоћи, само је добро да се навикавамо на починак у земљи, рече Мирчета.

 

БИЈАХ ДОБРО ДОК ТЕБЕ СРЕТОХ

Један Мирчетин школски друг, двометраш: десетак година након завршених студија срео Мирчету, па сав радостан, поче да га грли, удара по раменима, дрмуса веома снажно. — Гдје си, Мирчета, кућо стара? Како си, пријатељу мој? Мирчета се осјећа као да га је земљотрес здрмао. Гледа другара па рече: — Док тебе сретох бијах фала Богу, веома добро.

 

КАЗАЋУ ТИ ПОСЛИЈЕ ИЗБОРА

Деведесетих година двадесетог вијека у Црној Гори, послије деценија једнопартијског система, почињала вишестраначка демократија. Све су странке прокламовале слободу личности и демократију и тражиле безрезервну оданост и послушност. То је посебно требало показати на изборима. Политички активисти су обилазили угледне и мање угледне људе тражећи прије избора обећања кога ће гласати.

Свратила једна таква екипа код газде Милована у Вранеш. Попричаше мало па га вођа екипе упита: ,,Кога ћеш ти, газда Миловане, гласати на овим изборима? "

„Хоћу, хоћу," рече Милован.

„А кога?"

„Казаћу ти послије избора ", одговори домаћин.

 

УТЈЕХА

Група планинара, у предаху, на Бјеласици сакупљала љековито биље. Са њима и професор Микица. Небојша, његов некадашњи ученик, није много симпатисао професора. Сметало му је што се према бившим ученицима односи као да су и даље дјеца.

„Видите, професоре, овај чај је веома добар за простату", рече Небојша.

„Одлично. И ја патим од простате, одговори професор.

„Не, професоре, ви сте болесни од простате, а Ваша супруга пати, рече Небојша.

 

НЕ ДАЈТЕ МИ ДА ПЛАТИМ

Решко воли друштво, шалу и кафану. Није жалио да плати кад је друштво у питању. Једном послије доброг пића и мезезлука у кафани, кад је конобар донио рачун, Решко рече: „Другови, ако желите да ми ово пиће и мезе пристане, не дајте ми да платим овај рачун."

Бура смијеха проломи се за столом, а Решко каваљерски плати.

 

БАБОВИНА

Наљутио се отац на Решка па рече: „Иди гдје знаш и гдје можеш да долазиш пијан и у касне сате."
„Ово је моја бабовина и ја са бабовине не идем никуд, а ти ако ти се не допада, иди на твоју бабовину, рече Решко помирљиво.

 

НЕМА ЗИМЕ

На једном саучешћу се повео разговор о животу и смрти. Напољу температура око минус десет. Драгић би хтио кући, али му се не излази у тако хладну ноћ.

- Ја мислим, кад се мријет мора, да је најбоље да човјек умре у јесен, рече Драгић.

- Што, баш, у јесен? упита неко.

- Па, ко умре у јесен, за њега нема зиме, одговори Драгић.

 

У ЧЕМУ УЖИВАШ

Продаје Ибрахим Топузовић пијетла на пијаци. Пита га једна муштерија: „Кажи ми поштено како пјева? "

„Лијепо. У селу му нема равна", одговори Ибрахим.

„Пошто?"

„Триста динара," одговори продавац.

,,3а те паре могу купити јагње, одговори муштерија.

,,Шта ти хоћеш, да уживаш у пјевању или блејању," упита Ибрахим.

 

РАДОВ ПУТ У ЊЕМАЧКУ

Раде, познати шаљивџија, једног дана се као озбиљно спрема на пут. Пита га супруга: — Гдје ћеш то, Раде?

- Идем у Њемачку.

- Шта ћеш ти у тим годинама у Њемачку, пита супруга.

- Чуо сам да тамо има пуно жена које плаћају мушкарцима да им раде оне мушке послове, пошто су
Швабе у тим стварима више но слаби. За сваки одређен љубавни чин — дају двјеста марака.

- Ха, ха, ха... поче да се смије супруга.

- Шта ти је? Што се смијеш?

- Смијешно  ми  како  мислиш  да  живиш  у Њемачкој мјесец дана са двјеста марака.

 

ИМЕ

Дошао код Свела пословни пријатељ из Србије. Жали му се да има проблема са електриком на ауту. Каже да му је такав квар, прије пар година у Бијелом Пољу успјешно отклонио мајстор чијег се имена више не сјећа.

Свеле набраја имена бјелопољских мајстора који се баве одржавањем аута, али Србијанац одмахује главом.

„Знам све мајсторе. Мора да је један од ових", рече Свеле.

„Како се, код вас у Црној Гори, каже кад је нешто тесно?, пита човјек.

„Уско", одговори Свеле.

„Е, тако се зове мајстор којег тражим, рече Свелов гост који је тражио бјелопољског мајстора Хуска Бурџовића.

 

ГОЈКОВЕ РАТЕ

Код фотографа Гојка донијела млада жена слику покојног мужа да је увелича. Пита за цијену, могућности успјешног увеличавања, тражи да фотограф направи неке корекције на увеличаном лику. На крају га пита може ли увеличана слика да буде без капе на глави.

- Може и то, одговори Гојко. Само ми реците како је чешљао косу.  На коју страну му је ишао
раздјељак?

- Па зар ти то не можеш сам видјети кад му скинеш капу, упита удовица?

- Могу, али ће то да кошта?

- Колико?

- Зависи колико ћеш да даш, рече Гојко.

- Одједном, или у ратама, пита жена.

- Боље у ратама, рече Гојко.

 

СВАКА ДРУГА

Вратио се Мирчета са службеног пута по Француској. Посебно има снажне утиске из Париза. Друштво га у Хотелу „Санџак" запиткује о свему, али их највише интересују Парижанке.

- Париз, па то је љепота над љепотама. Култура Европе сабрана на једном мјесту. Тек жене... ах, какве су Парижанке, боже, драги: лијепе, витке, груди једре, захватни дијелови као вајани и свака друга хоће, па то је чудо право.

- Причај, причај, колико си их имао, питају тројица у један глас.

- Ниједну, одговори Мирчета. Ја који сам баксуз питао сваку — прву.

 

ОНДА САМ БИЛА ЗДРАВА

Дошла код доктора Раша, времешна дама, да обави преглед. На питање — шта јој је, услиједио је одговор: — Све ме боли.

- Како то све Вас боли? Да ли је у неком предјелу бол јачи?

- Све ме боли, поново рече жена.

- Имате ли прободе? Пробада ли Вас негдје, покушава доктор да лоцира бол.

- Не докторе, Бога ми, одавно ме не пробада. Док ме је пробадало није ми доктор требао, одговори
госпођа.

 

ПРЕДНОСТ

Излази Владо аутом на рикверц, из свог дворишта, на улицу и удари у кола која су се кретала улицом. Возач изађе из кола и каже: — Побогу, човјече, шта радиш? Видиш ли да ја имам предност?

Видјевши да се све добро завршило, Владо окрену на шалу: — Одакле Вама, друже, предност пред мојом кућом.

 

НЕЋЕ МИ СЕ СВИТАТИ

Киша и олујна ноћ уставили Стева, да не може прије сванућа стићи у свој катун. Свратио је у колибу гдје је, била сама доста држећа удовица. Стево је упита може ли се од невремена склонити, да главом не плати.

„Како да не, рече домаћица.

Вечераше и пођоше на спавање. Стево, стар и уморан, заспа као заклан. Испред зоре се пробуди и поче се мешкољити на лежају. Домаћица се промешкољи у свом лежају, да му стави до знања да је будна. Стево је упита колико је сати.

„Не знам, рече домаћица. Немам ни сата, ни пијевца да зору најави. Ма сам чула да ви мушкарци, по некој другој ствари, знате кад ће зора".

„Ако је по томе, мени се неће свитати, рече Стево.