Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip







 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |





CRNOGORSKI ANEGDOTSKI HUMOR

NIKŠIĆKI HUMOR

 

 

Др Никола М. Липовац
ЦРНОГОРСКЕ ПРИЧЕ И АНЕГДОТЕ
(друго допуњено издање)

 






Биљешка о аутору


Никола Липовац

Др Никола М. Липовац рођен је 27. VIII 1925. године у Никшићу, гдје је учио основну школу и гимназију. Природно-математички факултет и постдипломске студије завршио је у Београду. Докторирао је 1979. године.
Истакнути је просвјетни радник и носилац значајних друштвених признања и награда, између осталих и Октобарске награде града Београда "Доситеј Обрадовић".
Објавио је више стручних и научних радова.
Живи у Београду.


По избору уредника
Вељка Рајковића

 


ТИ МИ НЕ ДАШ

Остала прича да су још за доба књаза Данила, а биће прије за доба књаза Николе, послије једне побједе над Турцима, стигле медаље за храброст, по капетанијама. Требало их је дати најбољима, онима који су у бојевима били први или међу првима. А подјела није била лака... али ни тешка, јер су бојовне јединице, како их називаше поп Рако Јовов, који је све ово и зборио, чете и баталиони били састављени на братственичкој, односно племенској основи, па је свак сваког "у главу знао".
"А готово увијек", настављаше поп Рако, "чо'јек и јунак ишли су једно уз друго".
Подјела медаља била је јавна.
Док је вршена прозивка једне капетаније (поп Рако није хтио да каже које), капетану се примицаше, "а све ка' да неће" један његов извањи зет, за кога је свак знао - и капетан, разумије се - да је био и слаб јунак, а таман такав и човјек. Капетан то примјећује, али се прави невјешт: само дијели, медаље чиле ... а зет гледа ли гледа. У један мах, кад остадоше само двије, зет се ускомеша па ће потихо, али да капетан чује:
-Ада, капетане, ... оћеш ли ... оли ... дат' мене једну ?!
Капетану се смрче, па опали, гласно, да свак чује:
- Дао бих ти је ја, 'рђо, али ми ти не даш!

 

КАБАНИЦА

Прича која слиједи забиљежена је на Граховцу, 1958. године, на прослави стогодишњице Граховачке битке.
Краљ Никола је, наводно, послије једне битке са Турцима, у друштву високог енглеског официра, обишао рањене Црногорце у једној импровизованој, ратној болници.
Послије уобичајеног: "Помага Бог, јунаци!" и одговора: "Добра ти срећа, Господару!", а у жељи да Енглез види високи морал Црногораца и у таквим условима, крену од кревета до кревета. Питао је, углавном: "У што си рањен, јуначе?" или: "Како се осјећаш, јуначе?"
На прво питање, природно, добијао је различите одговоре (у прси, у ногу, чебрчнуло ме мало), а на друго су сви, како један, одговарали:
"Добро, у твоје здравље, Господару!"
Тумач преводи.
Енглез - максимално изненађен.
Но, кад ђаво хоће: последњем, богами доста нечемурном, постави и треће питање:
- Ада, јуначе, кад, ако Бог да, оздравиш, шта би волији да ти Господар даде: златну Обилића медаљу или кабаницу?!
Овај се мало замисли, застаде, па одговори:
- А лијепо је то, Господаре, "рабра' медаља" па на прси... па ђе се људи купе... па да и праунуче може рећ': прађед му је носио Обилића медаљу... па...
- Добро, добро, пресјече га Господар, али за које си?
- А лијепа је, Господаре и кабаница, па се запучиш до под грло, па кад пукну, зими, ови наши сјеверови ... па ка' у кутију...
- Добро, добро, још брже ће Господар, али за које си, које би волији?
Овај, опет застаде, поћута, па одвали:
- Ја кабаницу, Господаре!
Господар се, силно изненађен, тргну, окрену тумачу и брзо рече:
- Ћут', не преводи ово, Богом те кумим!

 

БАТАЛИ, МОМЧЕ

Неки Голијанин, сва је прилика Вишњић, постарији човјек, посјетио свог старог пријатеља, Муслимана, из једног гатачког села, с којим је служио војску у старој Југославији, па то пријатељство одржали. Оба у поодмаклим годинама. Састали се, што се оно каже, да се још једном виде, готово оба сигурни да им се та прилика више неће пружити.
Док су они разговарали, једно момче у домаћиновој кући, истина подалеко од њих, дуго је дизало руке увис, стављало их на прси, а потом клањало.
- Ада, пријатељу, шта ради оно момче?, упита Голијанин.
- Моли се Богу, пријатељу.
- А је ли вазда, овако?
- Јес! Најмање два пута на дан, ујутро и пред вече.
Тада се Голијанин, окрену момку:
- Опрости, момче што те сметам, двије су вјере, а Бог је један, бих те пита' нешто!
Момак застаде.
- Питај ђеде!
- Јеси ли жењен?
- Јесам!
- Е, видиш, да сам тобом, код Бога ми не наудило, ја бих то што чиниш - баталио!
- Шта то рече ђеде ?!
- То што си чуо!
- А зашто?
- Зато, сине, јер што ти је Бог мислио дати - већ ти је дао!

 

НИКАД СЕ НЕ ЗНА

Пошла жена Ђура Радова у школу, да види како јој син учи. А бјеше у седмом разреду осмогодишње школе. Разредни, пошто отвори дневник, запаради:
- Српски слаб, руски слаб, историја слаб, физика слаб, хемија слаб...!
Жена - готово заплака.
- Ада, друже разредни, има ли иједну позитивну?!
- Има, другарице. Из цртања. Ту, чак, има и петицу. Најбољи је у разреду!
Жена у сузама дођи кући, па ће с прага:
- Ђуро!
- Ево ме, жено!
- А, црни Ђуро, знаш ли да нам Драган има сваку слабу у школу?!
- Није, дати, сваку?!
- А, оно није сваку, има једну позитивну, ал' каква вајда?!
- Из чега, жено?
- А ни из чега, из цртања, Ђуро!, и заплака.
А Ђуро, да пресијече мучну ситуацију:
- Нека, жено! Нека нам буде, акобогда, ка Лубарда, ја од њега више не тражим!

 

ДОМАЋИН

- Чуо сам да је овај Јово Бошков много строг, оштар, према рођеној фамилији, веле, права отров. Је ли то истина?, питали Јововог првог комшију Павла Видакова.
- Има тога, али је више глас отиша' да је такав. А има и велику фамилију, пе'шесторо ђеце, жену, и мајка му је још жива... а фамилији се 'оће доста. Ту је рад велики, па се и мора знати шта ко ради...Све то треба разумјет'!, брани га Павле који, у том погледу, не да бијаше сличан Јову, но три пута грђи од њега.
- А ваља ли му то?!
- Ваља, кад не може друкче...ваља!
- И, збиља тако мислиш?
- Мислим! Јер нема ту домаћина ако бар пола фамилије не каже за њим, кад изађе из куће:
Изађе ли, изађе... Е, дабогда се не врта.

 

ДАНГУБА

Играли карте два Жупљанина, Крсто Новичин и Јанко Пејов. Играли дуго.
Тек ће Крсто:
- Вала, Јанко, ове карте права дангуба!
- Дангуба, дангуба, Крсто, добро си река'! Али само за колико се дијеле!

 

ПОЛИГЛОТ

Павле Мићков пио је без икакве мјере. А свани, он "грдан мајци".
- Саставио!, говораше Ристо Стеванов.
Марица жена, Павлова, "сва у комаде".
Виче, куне га, у камен затуца, ал' - џаба!
Слушао Ристо Марицу, по ко зна који пут, па ће једно јутро:
- Богати, Марице, батали, не вичи, не куни, сама видиш да клетва не помаже!
Но, савјетуј!
- Да савјетујем, њега да савјетујем?
Њега, Ристо, ни Бог, Боже ме 'прости, више не може посавјетоват!
- За Бога не знам, али си ти могла, још да си на вакат почела! Па да буде боље и њему и кући!
- А како, мој Ристо?!
- Тако: Да си га савјетовалада уза сваку (чашу) научи само по једну страну ријеч – данас би ти девет језика говорио.

 

ЦРЕВЉЕ

Никола Живков из Кочана, пошто пређе педесету, извади у СУП-у легитимацију, на којој је, у једном углу писало: важи наредних десет година.
Кад попримакни вријеме истека важења легитимације, које су издате у вријеме када је Никола добио своју, у Основној организацији Народног фронта, којој је припадао, обавијестише све присутне да легитимације треба да се замијене новим, и да свако донесе по двије слике.
И Никола се слика. Кад упореди прве слике са новима, рече комшији Милу Туњашеву:
- И јесам и нијесам, Мило, они први. Личи, али се остарало и погрдњело. Има' је право они што је све право река' : нема више бруке од старости!
У новој легатимацији, у истом углу, писаше: Рок важности трајно.
- Хм, трајно! Значи, знају да ми није "висок биљег"!
Истог дана дође Никола у продавницу обуће "Борово", да купи ципеле.
- Шта треба, ђеде?
- Цревље, цревље ми требају.
- А какве ђеде?
- Једне, дијете, од задовијек.

 

ПЕНЗИЈА

- Јеси ли чуо, Јоване, да се Крсто Спасојев пензионисао?
- Не ја, до сад!
- Јес, јес!
- Е, видиш, тај ми глас није мио!
- А зашто, чоче?
- Ма, чим се чо'јек пензионише, ноге му крену напријед! Ето, зато!

 

ВЕСЕЛА СМРТ

Симеун Митров бијаше превалио осамдесету.
- Ђеде Симеуне, добро носиш те године.
По свему што је виђет', можеш, најмање још двадес'!, шали се његов извањи синовац Стојан
Веселинов.
- Оно, Стојане, слава Богу, још сам у свијес', али се све бојим да ме некакви ђаво још држи. Сад тек виђу колико је била паметна она Стевана Митрова, који од мене млађи умрије!
- А која то, ђеде?
- Она: Сачувај ме, Боже, веселе смрти!

 

САВЈЕТ

Кренуо у свијет Миладин Митров, па свратио, код ђеда, Тодора Јованова Булајића, с Вилуса, да се са њим поздрави.
- Миладине, срећан ти пут! И запамти:
Не буди мед да те разнесу, ни ијед да се од тебе трују;
Чувај кад имаш, да имаш кад немаш;
Нека ти сваки интерес не нађе заклон, јер свака корист - није корисна!
Ја толико, и да се у здравље чујамо!, заврши ђед Тодор.

 

ПРИГАНИЦЕ

Остала прича како је један Граховљанин сашао зором у Рисан, у трговину, па свратио код кума, Ришњанина. Сједе и разговарају: те како си куме, те шта има ново, како трговина, има ли, нема ли ...
Мало затим уђе кума, домаћица, поздрави се са кумом, стави пред њих шерпу приганица и изађе. Они наставише...
Усред разговора Ришњанин рече:
- Једи, куме, приганица!
- Не могу, куме, више!
- Ма узми, не стиди се!
- Не могу, куме, душе ми, појео сам четири!
- Јеси, куме, душе ми, девет, но ми не бројимо!

 

ПРОТО

Ишао духовити прото Мирко Кнежевић главном улицом и срете Мила Филиповског, потпуковника, команданта гарнизона, па ће:
- Добар дан, друже потпуковниче!
- Здраво, попе!, отпоздрави Филиповски.
Срели се други пут. Филиповски:
- Здраво, попе!
- Добар дан, друже потпуковниче!
Срели се трећи пут. Опет Филиповски:
- Здраво, попе!
- Добар дан, капетане!
- Нисам, бре, попе, ја капетан!
- Него?!
- Потпуковник!
- Ни ја поп!
- Него?!
- Прото!
Од тада су се тачно ословљавали!

 

МАНЕ

На једном ширем племенском скупу, на коме је био и Шуто Рогановић, повео се разговор о људским манама.
Многи је рекао своју ријеч. Шуто није зборио.
При самом крају, један племеник упита Шута:
- Ада, шта ти мислиш, Шуто, о овим људским манама?
- Ја једно: кад би се свачија (мана) знала, не би се имао ко коме смијат'!

 

ИСКОП

Када се, одмах иза рата, вршила еликтрификација села у Црној Гори, дође ред на село ђеда Гаша Маркова, односно на његову мјесну заједницу. И село одреди њега да оде на састанак општинског штаба за еликтрификацију и да отуда "пренесе директиву". А у то вријеме, готово без изузетка, штаб је давао селима комплетан електро материјал, а села радну снагу. И то ону најпростију - копање рупа за побијање стубова.
Кад се вратио, са највећом знатижељом, чекао се његов извјештај.
- Шта би тамо, ђеде Гашо?
А он, ка' он - најкраће:
- Би све што треба! Њигова је жица, њигове су чашице, њигови су диреци, а народу ископ ка' - вазда!

 

РЂА

Бошко Стеванов био је, за наше прилике, богат човјек. И оранице и косанице, а, богме, и доста воћа. Шљива највише. А чо'јек - како се узме. Није био ни толико лош, колико је био тврдица. Стиштен на пару и за своје најважније потребе.
- Њему је сваки динар четвртаст, не може да се откотрља!, говораше Марко Перишин.
Једно јутро, с прољећа, ушао Бошко у свој шљивљак, попео се на једну шљиву да с ње -руком - скида лишајеве и гусјенице. Жао му било да плати прскалицу.
- Добро јутро, газда Бошко!, поздрави га Марко.
- Добра ти срећа!
- А што то радиш, јутрос?
- Скидам ову рђу са шљива!
- Нека га, богами, ваља то маћ'!
- Но, оли ме научит', Марко, ти си "паметан" чо'јек, како бих ја то најлакше урадио?
- 'Оћу, газда Бошко: макни се ти с те шљиве, па се макла свака рђа!!!

 

ЈЕДНА НЕ МАЊКА

- Кад је најбоље умријети, ђеде Симеуне?, питала Стана Лазарева Симеуна Митрова.
- На вакат, Стане, на вакат!
- А је ли те страх од смрти?
- Не, Стане, не!
- Како то?
- Тако: јер од двије се не мре, а једна не мањка!
- Па чега се онда треба бојати?
- Дуга умирања, Стане. Лака смрт је благословена смрт!

 

МУЧИ КУЧКО ...

Свадиле се Мара Милошева и Јелица Перова. И то - жестоко:
- Е, мучи кучко, кастиганице, фукаро, срамотнице, свашточињо, неваљалице, мртва уши, недомаћице, ништа робо, глибуљо, трачарушо, никоговино, ...!, сасу Мара, ка' из рафала.
- Ау, ау, шта ми то све рече Маро?, подбочи се Јелица.
- Што аукаш? То што си чула... а што ме питаш?!
- Што ја, сад, тебе више немам шта рећи!!!

 

КРМАЧА

Само је велика нужда могла натјерати Перишу Стеванова да, о Лучину-дне, што се каже између дјеце, потјера на пазар ужирену крмачу.
Највишу цијену понуди Милован Рашов, накупац, у ствари преварант, који је сваком с ким је трговао - дужан остао. Знао је то и Периша, али трговина је трговина - ко да више.
Но, пошто се погодише, Милован рече:
- А би ли мога' Периша, да ме за паре мало причекаш, а ја ћу ти их, најдаље до на данашњи дан, донијети на ово исто мјесто?
- Не, Миловане, не могу!
- Ма, ела, чоче, ... буди сигуран...
- Не могу, Миловане, не!
- Је ли нећеш или не можеш, упро Милован.
- Не, никако!
- А зашто не, Периша?
- Зато, Миловане, што си ти ни платиша ни вратиша, па сам воли' и даље трчат' за њом, но за тобом!

 


ЧАСТ КОМИТЕТУ

Митар Трифков је био међу првима, иза рата, у Никшићу, који је набавио приватни аутомобил. Нека стара "олимпија", али - његова!
Вози он једног дана градом и срете предсједника Сава Видакова. Види да Саво некуд жури, па се понуди да га повезе.
Пошто се поздравише, Митар приупита:
- А ђе си поша', друже пре'сједниче?
Како је Саво имао састанак у Комитету, рече, и то мало гласније:
Вози, Митре, приватниче, пред највишу кућу у Никшићу!
Митар прида гас, па кад стиже пред Банку, нагло закочи - умало Саво главом у шофер-шајбну!
- Што чиниш, Митре?!
- Друже пре'сједниче, стигли смо! Час' Комитету, али је за мене Банка, ђе су паре, највиша кућа у Никшићу!

 

ЂЕ ТИ ЈЕ ГАЗ?

Ђед Благоје Видаков и жена му, баба Јована, бијаху добро остарали. Састарали, како би Дробњаци рекли, а старост учинила своје, па заборављају. Не зна се које је грђе. Боље знаваху прилике кад се на Скадар ударало, но шта је јуче било.
Једном баба Јована посла Благоја, код свог извањег ђевера, да донесе виле и грабуље. Пред окретак му неколико пута понови:
- Утуви, Благоје: виле и грабуље, виле и грабуље!
Не прођи николико, враћа се ђед Благоје и носи - лампу!
Кад га виђе, баба Јована завика:
- А ђе ти је газ, сами те Бог убио... Тебе и онога ко у тебе над' има!

 

КАМАТА

Филип, једанаестогодишњи унук Ћана Копривице, питао ђеда да му позајми петсто долара, за чоколаде и друге потребе, да не иште сваки час, а да му их врати кад порасте.
- Важи, Фићо, рече ђед, али једно треба да знаш: Кад ти, ако Бог да, будеш имао осамнаест или двадесет година, тај дуг неће бити песто долара, него много, много више!
- Како то?
- Тако. То ће тада износити, рецимо, око десет хиљада долара, јер се на сада позајмљених песто додаје годишња камата, па камата на камату.
- Ммм..., да онда размислим, ђеде!
- Размисли, Фићо!
Послије десетак дана дође у посјету Ћану његова сестра. Ту и Филип.
У току разговора она упита брата може ли јој позајмити нешто пара или да диже кредит из банке.
Истог трена упаде Филип:
- Не, бако, од ђеда, не нипошто!
- А што ?!
- Убија каматом!!!

 

СРЕЋА

Заказао племенски капетан збор племена и предложио само "једну тачку дневног реда". У ствари саопштио:
- Племеници, неко је Синђи Ђукановој оградио дијете! Ко је то учинио, нека не освиће у Присоје!
Тиме је збор завршен.
Сјутрадан, у расвит, док се још не бјеше одвојила ноћ од дана, поранио Мило Ивов, момче из Присоја, с брашњеником о рамену и кренуо уским путељком уз Присоје. Прије но изби на први пропланак, угледа према себе људску прилику, која му у сусрет долазаше.
- Јеси ли ти то, Раде?, препозна свог исписника из истог села.
- Јесам!
- А ђе си то јутрос подранио?
- А би ли ти, Мило, синоћ на збору?
- Бих!
- А чу ли шта рече капетан?
- Чух, па?!
- Па, ја кренуо!
- Био ти, Раде, срећан пут, а бијах и ја кренуо!
И Мило се врати дома.

 

НАЈСТАРИЈИ

Неколике године пошто се направи велики камени мост преко ријеке Зете, код Никшића, који у славу руског цара Александра III доби име Царев мост, (цар је умро на дан свечаног отварања моста) Господар сагради и свој дворац, палац, како се још називаше.
Кад једном приликом дође у посјету Никшићкој капетанији, Никшићани га лијепо дочекаше. Окупили се око њега и о свему "говор заметнули". Господар, видно расположен, причаше им о својој посјети Русији -"ваздакадашњој нашој заштитници са Истока", из које се бијаше управо вратио. Причало се, разумије се, и о другоме...
На крају разговора, обрати му се командир Баћо Мићуновић:
- Господаре, оли ми нешто обећат'?
- 'Оћу, Баћо, ако могнем.
- Да ми дођеш дома, у Риђане, мило ми је да те видим у мојој кући!
- 'Оћу, Баћо, ако тамо нема старијих од мене!
- А ко то, Господаре, има старији од тебе у Црну Гору?!
- Има, Баћо, ако тамо има мале ђеце!!!

 

ДОМ И ЖЕНА

У Вилусима, крај Никшића, живио је Тодор Јованов, добар домаћин и човјек од лијепе ријечи. Жена му, Стоја, не гора међу женама. На њихову крсну славу, Светога Николу, дошао и Саво Стеванов из Кривошија.
-Тодоре, надвиси Савов глас гласове осталих, 'оћеш ми рећи једну?
-Питај Саво.
-Шта је ово Тодоре: имања немаш више но ја, кућа немаш више но ја, коњ ти није бољи од мога, глас код људи слаб не носим, али ми нешто не иде ка тебе.
-Право си река', Саво. Имање ти није мање од мога, кућа немам више но ти, коњ ти је, можда, бољи од мога, глас ти је код људи добар и предобар, али ти једну работу немаш к'о ја;
Ти немаш Стоју, Саво!

 

ПРАВЕ ГОДИНЕ

Ђед Марко Станојевић, Велестовац, човјек крупне кости, висок, жилавих руку, а зачудо, малих очију, тегобно је провео свој живот. Од малих ногу до деведесете, вазда га је невоља била. У три је рата учествовао. Четврти је дочекао на ногама, али више некадар ни за пушке ни за мотике.
- Колико имаш година, ђеде Марко? - пита га једном извањи синовац Ђока.
- Е, ових обичних што су људи измислили, ђе сваки дан личи к'о јаје на јаје, имам, синовче, колико год 'оћеш, а оних правих имам једно двадес'!

 

БЛИЗИНА

Позвали Никца од Ровина да пред окупљеном младежи гађе "биљегу", да свак види како погађа "најславнији витез црногорски", кога Његош управо тако назива.
И Никац гађа, али - за невјеровање - сваки пут промаши.
Задуго нико ништа не проговори.
- Шта би ово, Томановићу?! - рече неко
- Двије су невоље на мене данас.
Прва: остарало се и обневиђело, а друга: биљега ми је била предалеко!
- Па како смаче толико Турака?!
- Тако, што сам се ја мојим Турцима близу примица'!!!

 

ЈОКОВ САВЈЕТ

Спремао се на конференцију Мјесне заједнице Народног фронта унук Јока Мирашева.
При поласку рече ђеду да жури, да мора стпићи први, јер има "уводно излагање".
- Порани мишљу, а покасни ријечју, па се нећеш кајати. И добро отварај уши да бољу чујеш, но ћеш рећи!
Само ћеш ми тако cтић 'у прве !, рече му ђед Јоко.

 

САПУН

У Никшићу, прије Другог свјетског рата, није било купатила по кућама. Ако их је и било, имала су их двије - три имућније породице. Али је, зато, постојало јавно купатило, лијепа зграда у градском парку, која и сада постоји, али служи другој намјени. Било, дакле, купатило, али не било навика за купање.
Да би подстакао своје суграђане да га користе, да би примјером дјеловао, познати љекар и фини човјек Стево Поповић, знао је, недјељом ујутро око десет сати, с ташном испод мишице, да крене пут купатила, да се окупа. Био је француски ђак, носио је малу брадицу. Иначе, био је средњег раста и мршав, добро мршав...
Ишао би главном улицом. Ту би, испред хотела "Америка", власника Спасоја Вујовића, сретао старије Никшићане, како сједе, пију јутарњу кафу и разговарају.
- Добро вам јутро, људи!
- Добра ти срећа, докторе!, одговорили би и сви би се мало попридигли.
- А ђе си то поша' јутрос, докторе?, упита га стари шаљивџија Симо Бакоч.
- Хм, ђе сам поша'. Поша' у купатило да се окупам Симо, но што ви ту чините? Но, 'ајте кући, узмите што треба, па са мном!
Док још нико ништа није успио да одговори, опет ће Симо:
- А носиш ли сапун, докторе?
- Носим, Симо, како не носим!
- Е, немој се, молим те, много трљат'!
- А што не, Симо?
- Зато, што ништа од тебе остат' неће, мој докторе!

 

ГАРО

Кад је професор физике Ацо Томановић, иначе познат као духовит човјек и увијек спреман да се и на свој рачун нашали, ушао у разред, неко је од ученика тако јако заблејао, да двојбе није било да ли је то професор чуо или не. Наста тајац.
Професор полако приђе катедри, остави дневник, направи неколико корака, па ће:
- Гаро, зовну по надимку Јакшу Никчевића, пођи Гаро у зборницу и донеси мало соли, да омрсимо једнога!
Гаро, такође духовит, намјерно буквално схвати наредбу, устаде и брзо изађе из учионице. Кад Гаро изађе, професор стаде! Дупли тајац!
Не прође ни пун минут, Гаро се врати, па с врата:
- Друже, професоре, нигдје зрнца у зборници. Потрошило се!
- Аферим! Твоја га би, Гаро, данас!, рече професор.

 

"Ј"

Спасоје Вујовић, власник хотела "Америка" у Никшићу, био је веома занимљива личност. Као млад много је путовао по свијету. Стизао је до Африке, боравио у Абисинији и Мадагаскару, да би једно вријеме провео у Кини и Манџурији. Један је од градитеља жељезничке пруге Адис Абеба - Џибути. Учесник је битке код Порт Артура, у руско -јапанском рату (1904-1905) године.
Оженио се 1908. године, у педесетој години живота. Имао је петоро дјеце. Најмлађа кћер му се родила када је имао седамдесет година!
Хотел је купио 1910. године.
У сјеверном дијелу куће, до хотела, Спасоје је издао, под закуп, једну просторију, у којој је била обућарска радионица Јова Грбовића, кога је Спасоје од милоште звао "Срећо".
Изнад врата радионице стајала је фирма, на којој је писало:
Обућарска радијоница "СКОК" Јово Грбовић
И ђаци су уочавали грешку у натпису.
На улазу хотелске трпезарије, на широком стакленом надвратнику, било је крупним, добро уочљивим, словима написано:
ТРПЕЗАРИ А
Када је једном, у друштву својих пријатеља, ушао у хотел познати професор српског језика и директор листа "Слободна мисао" Стојан Церовић, и видио овај натпис, стаде и упита Спасоја:
- А гдје ти је, газда Спасоје, Ј из овог натписа?
Спасоје муњевито одговори:
- Ето га код "Срећа", господине професоре!

 

СИГУРНОСТ

Неколике године иза рата дошла повећа група руководилаца у Бањане и свратила код Турка Mиљанића.
Аута паркирали мало подаље.
Прије но ће сјести и бити домаћински дочекани, један из групе упита:
- Друже Турко, ми остависмо аута мало подаље од куће, незакључана, па ето, да те приупитам: можемо ли бити сигурни да неко неће нешто из њих украсти?
А Турко истога трена:
- А јесте ли ви сви који сте с њима дошли, овдје сад код мене?!
- Јесмо - ухвати се овај.
- Е, онда се ништа не бојте!!!, збриса га Турко.

 

ЛИЈЕПА ЛАЖ

Умио је Јагош Гаврилов да лијепо прича. Као мало ко. Причао је, некако, у заносу, а кад осјети да га сви слушају, причао би и оно што није било! Није лагао да превари, да неком на'уди, него, онако... Као да је жалио што се то што прича није догодило.
А могло је!
- А како можеш, Јагошу, да причаш нешто што није било, што није истина?!, пита га једном Новица Мирков.
- Могу, Новица, могу. Љепше је, понекад, причат' лијепу лаж, но слушат' ружну истину!

 

НИКО СЕ ОТУД НЕ ВРАЋА

Петар Вучетић с Вилуса, иако бијаше "пaca'" осамдесету, онако висок, сувоњав, прелијепо изгледаше. Косио је до тада сваке године!
- Како си ђеде?, пита га син његовог старог пријатеља.
- Није добро, није. Вријеме учинило своје. Савио сам к земљи!
- Није, вала, но колико те виђет', још можеш, а не треба ни тамо грабит' ...
- Не знам, богами. А, можда, ни тамо није лоше.
- Како то, ђеде?
- Па, тако: видиш, нико се отуд не врће!

 

ЗАВИЧАЈ

Једном сам, причаше стари учитељ Иво Богданов, питао ђаке трећег разреда:
- Хајде, ко ће да ми каже шта је то завичај?
Било је доста занимљивих одговора, али се мени један посебно допао:
- Завичај је, друже учитељу, оно... оно... ђе кад си у невољи, па вичеш докле се може најдаље чут' и докле ти глас могу познат' они који те познају!

 

У СО...

Крсто Лазарев жали се Новељи Богданову да не зна гдје ће с воловима. Сијено слабо родило, а накупци се убезобразили, па уцјењују.
- Знам ја!
- Ђе Новеља?!
- У со, Крсто!

 

НАУК

Блажо Радојев рекао мајци да је науман да се жени, а она ће њему:
- Срећно ти било дабогда, али прије но што се одлучиш, нешто ме послушај.
- Шта мајко?
- Прво: пођи јој, сине, дома и виђи шта је отац у њеној кући!
- А што то да гледам мајко?
- Зато, јер што будеш видио да је отац у њеној кући данас - то ћеш ти бити у својој сјутра!!!
И друго, што се невјесте тиче: гледај да је имадне и за бабу!

 

ВАСПИТАЊЕ

- Ама, шта је овој дјеци, Марице, пита своју исписницу дјед Глигорије Митров, за самога Бога, ђе се вазда међу се скубу и ударају, кад год код тебе сврнем на каву? Има, чоче, још унучади и на друга мјеста, ал' овога звека још не виђох!

- Нећеш ни виђет', мој Глигорије! Наша их јад од добра! Упуштили их родитељи. А Бога вјеруј, ништа им на свијет' не фали, па се, дати, Боже ме 'прости, помамили! Вјеруј Глигорије, потоње ми уре, тежи ме јади од њих нађу кад им родитељи оду на работу, но су мене на'одили од моје ђеце, кад им, уз рат,
нијесам имала шта дат'!, одговори Марица.

- Е, моја Марице, ако ћеш да имаш добру ђецу, 'оћу рећ', унучад, не пружај без мјере, но гледај да им је призима и да су пригладна! Не наудило им: и мртвије је мање од глади, но од кашике, моја Марице!, рече дјед Глигорије, узе штап и оде.

 

БОЉИ ЈЕ

Разбоље се Илија Митров. Залежа!
- Како је јутрос Илија?, упита му жену Стеванију комшија Новак Јовов.
- Богами, Новаче, о н а к о ...!
- А, је ли ка' јуче?
- Па, ... jec'!
- Бољи је, бољи... !

 

ЗДРАВЉЕ

- Како си са здрављем, ђеде?, питао Мила Зекова Благота Јованов.
- Слабо о о о...
- Како то, чоче?
- Тако, велим ти, чим се ја свако јутро теже дижем, но лијежем!

 

ПОДЈЕЛА

- Питали Горчина Божова, на шта се сви људи могу подијелити?
- На двоје: на праведне, који себе сматрају грешнима, и на грешне, који себе сматрају праведнима!