Pretraživač sajta
Montenegrina
 

Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip











 
 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |

 


CRNOGORSKI ANEGDOTSKI HUMOR

PODGORIČKI HUMOR

 



Радосав Цицо Поповић
МОЖЕМО ЛИ ДВО'ИЦА
НА ДВИЈЕ КАРТЕ

 

 

Биљешка о аутору


Радосав Цицо Поповић

       РАДОСАВ - ЦИЦО ПОПОВИЋ рођен је 7. XII 1939. године у Јунику, у Метохији. Потиче из учитељске породице Милете Радосавова Поповића.
Један је од 25 ученика професора Хаџи Пешића и др Младена Голубовића, претеча Академије за позориште, филм и телевизију.
У првој и посљедњој сезони '62 - '64 при Институту за филм формирана је прва Двогодишња школа за филмске кадрове.
Аутор је читав радни вијек провео у биоскопу, од цепача карата, техничког директора, управнка до директора - пуних тридесетпет година.
У два четворогодишња мандата од '80 - '88 године био је предсједник Удружених биоскопа Југославије, највеће југословенске асоцијације, као и члан Управног одбора „Југославије филма".
Једини је црногорски приказивач члан Удружења филмских радника Црне Горе до данас.
Организатор је:
- отварања биоскопа на сеоском подручју Црне Горе;
- Манифестације „Мини Пула" у Титограду - Подгорици, упоредо са Пулским фестивалом, пуне 33 године, што је јединствен случај у Југославији, и
- Београдског ФЕСТ-а у Подгорици, који егзистира 26 година под називом МИНИ-ФЕСТ.
Први је у Југославији увео магнетни тон, синемаскоп и долби стерео технику и све друго што је неопходно за рад савременог биоскопа.




По избору уредника
Вељка Рајковића

 

Можемо ли дво'ица
на двије карте



***

Ови наши габељи домаћи стално су одили у кино, али никад карата, па су нас слушали све што им речемо, само да им карте оставимо.
Е, у неки вакат доша неки прави циганин па вели благајнику Перу:
- Куме, дај ми, богати, двије карте на балкон, да не сједим са ови цигани доље!

 

***
Шћепо боксује са прваком Њемачке. Шћепо добар, али Њемац још бољи. Прсла Шћепу аркада у првој рунди. Крај рунде. Гојко Шћепу вели:
- Само тако, само тако, Шћепо, бољи си!
Друга рунда, бије Њемац Шћепа, цури крв из носа, из аркаде, Шћепо вас у комате.
- Само тако, само тако, Шћепо! - храбри Гојко кол'ко гођ може.
Гледа Шћепо Гојка па онако кроз зубе вели:
- Гојко, могу ли те замолит да припазиш мало на овога судију, е изгледа он ме уби!

 

***
Био један шеф који је по мало закида' на благајну. Зећани су му у шали зборили:
- Ти доме, пола Зећу пола предузећу.

 

***
Имали смо ми неколико добрих радника из Зете.
Један, тобош најбољи, брзо не напуштио и пошао у иностранство.
Нагумира се брзо пара, и ево га у Голубовце, кад је то било ријетко, с великом „мечком".
Корзо кроз Голубовце, шетају Зећанке, лијепе богоми и у они вакат. Наш Зећо избачио руку из мерџе и мјерка једну старију и једну млађу, што су се уфатиле под руку.
- Добро вече ви а, - рече Зећо из Минхена.
- Добра ти срећа дабогда.
Прича Зећо са старијом, а мјерка младу и договори се да младу изведе на пикник.
Ојде Зећо мерџом, а ова млађа пита старију:
- Чули ти, Јано, што ми ови мали Милошев рече? Он помену нечесови пикник, што ти је то, а?
Јана, онако знанствено, тумачи:
- Не знам ја, моје дијете, што ти је то пикник, али ти плакни ту несретницу, за сваки случај.

 

***
Пошли шофер Мишо и Мујо комбијем у Голубовце и повели неку женску да јој оно раде, и право у биоскоп. Један са њом, а други чува стражу на вратама. Зећо, који продаје брашно ту у истој згради, све гледа и види о чему се ради. Ова наша двојица већ направила промјену, и сад Мујо на стражи вели Зећу:
- Јеси ли уморан мајсторе? Ми, ево из биоскопа, па дошли неке клупе да пребачимо.
- Добро, добро, - рече Зећо, - но кад ти тај друг заврши били мога' и ја мало око клупа работат?

 

***
Директор Осигуравајућег завода, комшија са Биоскопом, свако јутро пита своју секретарицу:
- Ђе су, мала, ови људи из овија канцеларија?
Секретарица кратко одговара:
- Они су вам, директоре, сваки дан у биоскопу /бифе/.
- А који је то филм, тако ти Бога те га сваки дан гледају?

 

***
Бего, вас сломљен - и у руке и у ноге, по цијели дан у друштву „Станко Драгојевић". Силази низ степенице, љуља се ка прут, у ходнику сријеће попа Кажића.
- Ђе си попе, јеб'о те бог.
- Е, и ја би га јеба', да ме тако нагрдио! - одговори поп.

 

***
Прелази Бего улицу, у два сата по поноћи, па испод свога балкона 'оће да се побура. Са трећега спрата гледа га комшиница што ради. Бего тресе рукама, тражи онога мрча, кад комшиница озгор:
- Не мош га наћ комшија, а?
- Не богоми комшинице, но ми се разигра, па га не могу уфатит.

 

***
Навалио ђедо Станко да ожени унука Јанка (овоме је отац радио у биоскопу) са неком Ивановићком са Златице, па вели унуку:
- Не смијеш испуштат ову прилику, мој сине, но се жени одма.
- Ђедо, не знам ти ја о овој работи ништа.
- Богоми је ти само доведи, па ћу ти ја покаживат.
Тако и би. Ожени се Јанко и прве брачне ноћи ђедо се сакрио иза завјесе, па учи унука:
- Скините се сине, обадвоје. Љуби је сад синко.
- Ђе да је љубим ђедо?
- У уста, у главу, ђе гoj оћеш.
- Што ћу сад ђедо?
- Фатај је мало за сисе, за гузицу.
- Ево ђедо, и то радим, што ћу сад?
- Сад јој га метни, јадан.
- Што да јој метнем, ђедо?
- Оно што имам ја, и тата, и стрико.
- А! Мобилни. Ево саћу, ђедо.

 

***
Деведесетих година немаштина, чека се у ред за свашта. Испред Црвенога крста дугачки ред. Прилази један страни новинар па пита Мета:
- Зашто је, господине, оволики ред?
- Дијели се брашно, јадан - вели Мето.
Гледа милицајац са стране па прилази Мету:
- Што си река ти овом странцу?
- Пита ме је што се овође чека, па му ја реко брашно.
- Срам те било, што ниси река да је ред због биоскопа, позоришта, само не брашно.
'Ајде да пробамо ка' да сам ја странац.
- Зашто је овај ред, господине? - пита милицајац Мета.
- Ада због биоскопа, јадан.
- А што се даје, зна ли се?
- Брашно, - вели Мето.

 

***
Пошла баба Мара да се окупа, па онако гола - клизне, направи шпагу и залијепи се на плочице (вакумира се). Зове сина и снају:
- Ђецо, куку мене, зовите некога да ме одлијепи од овија плочица е ми се образ узе.
Снаја вели мужу:
- Нема што, но зови керамичара.
Ево керамичара, погледа што је, па вели баби:
- Бако, опрости молим те. Ја те морам мало за те сисе уфатит, дако овлажиш па да те ћушнем на паркет, па нека онда зову паркетара.

 

***
Прода Пешо мерцедес неком Шиптару, па гa ови пита:
- Има ли, пријатељу, ови ауто неку ману?
- Не вала, ја да знам. Можда има једну, али је питање колико ти имаш фамилије!
- Таком бога, пријатељу, десеторо.
- Е онда нема ниједну, ето ве доста да га гурате.

 

***
Љетње вријеме. На саставке игра се покер са мајстор Божом. Испод топола посиједали на оне крше, а на један шкањ ставили доста пара. Ми у највишу игру, кад од некуд ево два милицајца. Побачасмо карте, па бјеж. Милицајци посиједаше и узеше наше карте у руке.
Божо, ка што га је бог да, држи карте у руке и гледа у оне милицајце. Не збори ништа, ка да је све у реду.
- 'Оћемо ли мајсторе? - вели један од милицајаца.
- Ајмо, вели Божо.
- А што играмо?
- Покер, - вели Божо.
- А ушто играмо? - пита милицајац.
- У то-то-тополе, - вели Божо.
- А што је ово пред нама?
- Е то, е то, су, су ви же-жетони за тополе.