Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip






 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |





CRNOGORSKI ANEGDOTSKI HUMOR

NIKŠIĆKI HUMOR

 

 

Чедо Баћовић
БАЊАНИ У АНЕГДОТАМА

 






Биљешка о аутору


Чедо Баћовић

Чедо Баћовић рођен је 1952. године на Цетињу. Основну школу и гимназију учио је у Врбасу, Краљеву и Никшићу. Завршио Правни факултет у Подгорици 1976. године.
Објавио је двадесетак књига различитог жанра (поезија, проза, афоризми, монодрама и др.).
Награђиван за кратку причу.
Добитник књижевне награде ЗАЛОГА (2002).
Живи и ради у Никшићу.


По избору уредника
Вељка Рајковића

 

НИКОЛА ЦУЦА О БАЊАНИМА

Питали једном Николу Цуцу да ли је волији да му помаже Бог или народ.
Он ће на то:
- А спадају ли у тај народ Бањани? (ово је питао због познате дарежљивости Бањана).
Пошто га увјерише да спадају, он одговори:
- Мени онда нека помаже народ, волији сам него Бог.

 

ОДРЖАО РИЈЕЧ

Иван Којов Перовић, издвајао се јунаштвом у братству Перовића, па су га Турци поставили за јузбашу. И село Мацаваре признавало га је за првака. Књаз Данило позове Ивана на Цетиње и упита га:
- Ако Турци наиђу кроз Бањане, да рате кроз Црну Гору, као што је прилика, куда ћеш ти Иване са Мацаваранима. Или ћеш са нама, или са Турцима?
- Са вама, Господаре. Ако то буде, чућеш чија ћe кућа прва изгорети. Ако ми је Турци не изгоре, оћу ја, задајем ти божју вјеру. Тако је и било. Када је Ћехај- паша, са војском, пао на Бањане, наумио
је био да и Ивана дигне са Мацаваранима. Али, умјесто Ивана, нађе само кућу која бијаше сва у
пламену.

 

КО ЈЕ БОЉИ ЈУНАК

На једном сједнику код књаза Данила, на коме су били, поред попа Мила Јововића, сердар Шћепан (Радојевић), војвода Илија (Ђукановић- Звицер) и сердар Ђоко Бањанин(Миљанић), књаз ће рећи:
- Сердаре Шћепане, хоћу овђе да преда мном и овим људима право кажеш оно што ћу те упитати:
- Оћу, Господаре, но на свако питање није ласно одговорити.
- Који сте од вас четворице најбољи,
Питање би мучно сердару, па ће рећи:
- Кажу људи да смо сва четири добри- неко бољи као јунак, а неко као човјек, а који је најбољи
не знам, то ме јади знали.
То и ја знам, сердаре- на то ће књаз- но реци који је најбољи.
Шћепан одговори као и први пут, а поп Мило ћe:
- Ја знам, Господаре.
- Па кад знаш, а ти реци.
- Најбољи је међу нама Ђоко Бањанин.
Књазу то не би по вољи јер су Шћепан, Илија и Мило Катуњани, а Ђоко "Херцеговац- раја турска", па послије краћег ћутања упита:
- А по чему је Ђоко бољи јунак од вас, Мило?
- Ево по чему, Господаре: Ђоко да абер мени, Шћепану и Илији- ево Турака!- Ми сакупи чету па
у Дугу или на Крстац- заједно са Ђоком и његовом дружином- дочекај их, побиј и плијени, па побјези у Црну Гору, а Ђока остави на турском земљишту да се сам и дневи и ноћи- рве с Турцима. Ето, за ту муку, он је бољи, од нас.

 

ОПЕТ АЋИМ И ЏЕФЕРДАР

Аћим није остављао џефердар - а био је, кажу, стријелац мимо друге - могао је да погоди докле је џефердар могао да дотури. Кажу да је једном наиндивид усред ноћи убио тим истим џефердаром неког Томашевића, који му је био снаху заграбио. Ево како је то било. Синовац Аћимов био је довео младу невјесту из Голије. Она се раније била обрекла Голубу Томашевићу, али је њен отац да у богатију кућу Миљанића. Но, она није мировала, те је једну вече заграбе Томашевићи и као на силу поведу.
Досјети се Аћим јаду, па докопа џефердар и право у поточ за отмичарима. Кажу да је таман онако босоног пристигао Голуба и дружину код Мртвијех Дола. Чује Аћим неку гунгулу код једне каменице, те окрене џефердар у том правцу и опали. Утолико се чује јаук и кукњава, те Аћим назад и испричај све синовцу Раду Божову како је било, рекавши да је само окренуо џефердар и опалио онако на индивид. Утолико Раде:
- Е доста је, Аћо,само ако си окренуо џефердар.
Она несретна невјеста, немадни куд да се враћа у Миљаниће, пошто јој Голуб погини, те се врати у род у Голију. Кажу да се потом више није удавала.

 

ЈЕ ЛИ ОВО ГОСПОДАРУ СА МРТВИЈЕХ ИЛИ ЖИВИЈЕХ

У оно вријеме Стеван Миловић, чувени хајдучки харамбаша, рачунао се у најкрвавије јунаке у Бањанима и полагао је право на највише звање у племену. Но једном рече му Господар:
- Ти Стеване, кажу Бањани, купиш мртве главе турске и приписујеш их као своју заслугу.
Ова увреда је јако узнемирила Стевана, те је само гледао прилику да што прије докаже да то није истина. Тако, у једном сукобу са Турцима ухвати живог турског барјактара и доведе га пред Господара. Ту хитро извади нож и на лицу мјеста Турчину откине главу говорећи:
- Је ли ово Господару са мртвијех или живијех.
Књаз му тада понуди бањски барјак, али он одби и пребаци се у Босну гдје је четовао извјесно вријеме и несретним Србима доста олакшао.

 

ЋЕТКО ПЕЈОВ ЕРАКОВИЋ И ГАЈО ГОЛИЋ

Ћетко је био један од најбољих бањских јунака свога времена. У једно доба био је скоро и највиша власт у Бањанима. Био је племенски капетан и батаљонски барјактар, и док је Ћетко био лични јунак, добар и угледан Црногорац, отац му је био један од најгорих Бањана. То је Ћетка тиштило, па је још више испољавао власт и строгост над Бањанима.
Анто Жућак украде краву Стевану Мирковићу. Стеван га ухвати на дјелу и поведе капетану Ћетку да им суди.
Капетан, строг као небески гром, нареди те Анту као познатом лопову одвале деветнаест по задњици, па га свеже за једно дрво, а он се љут са Стеваном врати у крчму да попију по ракију. У том моменту уљезе у крчму Обрен Сарић, врло угледан Бањанин, расан и виђен као и један Црногорац.
Био је перјанички официр. Назове Бога и сједе са капетаном да пије. И Обренов отац био је као и Ћетков јадов и права смлатина.
- Знаш ли шта сам смислио Обрене- рече капетан Ћетко.
- Шта капетане, запита Обрен.
- Да ја и ти идемо на Цетиње, да молимо господара и владику да нам дозволе да забранимо да се бањске погани не жене. Тако бисмо се усојили, а за једно педесет година били најбоље племе у Црној Гори.
- Ела и оћемо капетане, та ти је замисао одлична и потпуно оправдана.
- Оћемо, оћемо и сјутра идемо- опет рече капетан Ћетко.
С њим је сједио и Гајо Голић, родом Марковљанин, неугледан чоечак али веома мудар и духовит човјек, кога је Ћетко кад је судио, вазда водио уза се као савјетника, попут кнеза Милоша и његовог савјетника старог Паштрмца. Слуша Гајо што Ћетко и Обрен разговарају, па ћe као иза зуба, преко чибука рећи:
- Немоте људи, е ћe те се огријешити.
- Зашто не Гајо, а ја сам мислио и надао се да ћеш ми ти први то одобрити. Зашто да се жене
овакве погани ка и Анто Жућак. Шта се у онаквога може родити но лупеж и поган.
- Оћемо, оћемо Гајо, додаде и Обрен.
- Ама немо те људи јад ве наша а што ви не пане на ум, да се бањске погани нијесу женили,
одакле би данас били таква два сокола у Бањанима?- изговори Гајо и истресе лулу.
- О Гајо, оца ти твога што не нагрди. Пуштите Анта нека иде кући, заврши нервозно капетан Ћетко.

 

ЈА ТОРБОМ, А ТИ ГЛОБОМ

Као племенски капетан Ћетко Пејов је био доста строг. У његово вријеме живио је у Тупану Марко Зеков. Марко је просио, а Ћетку није било по вољи што неко од његових племеника проси, па га позове к себи.
- Што срамотиш Тупањане по Бањанима те просиш- рече Ћетко.
- Е, капетане, ја торбом, а ти глобом, ово ћемо племе ископат- мирно одговори Марко.

 

МИЈЕХ СКОРУПА

Ћетко Пејов капетан из Бањана, након себе није оставио мушког порода који би га, по обичају који је тада владао и у главарству наслиједио. Пошто је yмpo, капетанску дужност вршио је привремено тадашњи писар, Јевто Пејовић, човјек из истога братства, али у свему далеко заостао иза Ћетка. Да би се учврстио и добио капетански чин, пошаље на поклон Перу Јовићевићу, теткићу књаза Николе, великосудији, добар мијех скорупа. Скоруп је донио нарочити улак с писмом из Бањана на Цетиње. Није знао ђе је Перов стан, скоруп остави у најближој крчми и пође у Велики суд да тражи Пера. Није га познавао. Срете се у ходник са Савом Радоњићем, секретаром Великог суда.
- Одакле си ти?
- Из Бањана.
- А кога тражиш?
Овај му показа отворено писмо. Кад Саво виђе о чему се ради, рече:
- Ја сам Перо Јовићевић и пођи са мном да ми предаш тај мијех скорупа.
Кад је Саво примио скоруп, рече Бањанину да иде и захвали Јевту. Једва да је овај изашао из његова стана, Саво позове своје другове и сусједе, па скоруп подијели по капица. Себи не остави ништа. За трен ока знало је сво Цетиње. Перо ћути. Књаз се љути:
- Ти примаш мито?
- Нијесам, Господару. А то није ни било мито но пешкеш.
На то ће сердар Раде:
- Залуд вуку остављаш на образ овце, а лисици кокошке на душу.

 

ОДГОВОР ВОЈВОДЕ МАКСИМА НА КЛЕВЕТЕ

Дозна војвода Максим Баћовић да га неки главари, понајвише из зависти, опадају код књаза Николе и војводе Петра Вукотића, па написа овакво писмо:

Војвода Петре!
Ако има какав човјек, да Ви казује писмом, али чим другим, да ја с Турцима чиним превезу и станак какав, нека опрости Ваше лице, а који то каже: Јебем му и оца и мајку- што лаже за мном, што ми не рече у очи. И да ви Бог да здравље.

Јесам Ваш слуга
Максим Баћовић

 

ШТО ПЛАЧЕШ СТРИКО КАД СИ ГА ТИ МЕТНУО ПОД КУПУС

У зиму 28. јануара 1876. г. приликом јуриша на турску караулу на Глувој Смокви, на друму између Требиња и Дубровника, пао је смртно погођен млади бањски војвода Максим Баћовић.
Његова погибија имала је јак одјек и у устаничким редовима и у иностранству.
Над мртвим тијелом двадесетосмогодишњег војводе кукао је стари Пеко Павловић.
- Ни хиљаду мртвих Турака неће нам платити Максима.
Том приликом, на сахрани, своју жалост изражаваше и војвода Петар Вукотић. Кад га је чула удова Баћовићева, која је војводи Петру била синовица, добаци му:
- Што плачеш за њим стрико, кад си га ти метнуо под купус (већ тада се шапутало да војводу
Баћовића нијесу убили Турци, но људи званичног Цетиња).

 

СЕРДАР МУЈИЧИЋ И ЦРНОГОРЦИ

Приликом једног сједника под Бријестом на Цетињу, књаз Никола учини пробу са Црногорцима па ће рећи:
- Црногорци, видите ли ону орлушину што се вије више нас?
Један велики дио од њих, који су требали да одговоре рекоше:
- Видимо Господару.
Тада ће књаз:
- Ма, видите ли, Црногорци, да ли је крсташ или благајлија, мени се чини да је крсташ?
Они исти који су рекли да виде орла потврдише да је заиста крсташ. Само је ћутао сердар Тодор Мујичић. Био је обучен у народној ношњи, сукненој бијелој хаљини и широким гаћама, са сукненом кабаницом на раменима; главу запошио црвеним саруком, за коланом му сребрне леденице и ханџар. Пуши на чибук, али ништа не бесједи. Књаз Никола се мало поосврну па ћe рећи:
- Сердаре Тодоре?
- Заповиједај Господару, одговори сердар.
- Видиш ли ти, чоче, онога орла изнад нас, кога ја виђу?
Сердар стави руку на чело, погледа лијево и десно па ће рећи:
- Ја га Господару, не виђу; душе ми мислим да га ни ти не видиш, јер ја виђу очима добро па ми не би умакао пред очима.
Господар се мало прибра па ће додати: - Имаш право сердаре, орла заиста нема више нас, него сам само пробао Црногорце, како су ми вјерни и да ли по ајтеру зборе.

 

ТОДОР И АСАН

Асан-бег Ресулбеговић из Требиња, у своје доба позвао неколико главара из Бањана у Требиње с намјером да их затвори и посијече. Међу овим био и сердар Тодор Мујичић. Прозрео Асанову намјеру, те сам дође у његов ар.
- Беже, гоним за тебе два товара меда и масла, па незнам ђе ће га најамници стоварити, кад га доћерају.
- Иди, срети своје момке, па кад дођете, казаће вам слуге ђе ће те растоварити.
Тодор пође у своје Бањане, али се више не врати.

 

МАСЛИНЕ И КОЗЕ

Сердар Тодор Мујичић био је силан човјек, добар јунак, а уз то и јако духовит. Носио се као сердар врло просто. Господар га је много волио. Једанпут се састане са Господаром и у разговору рећи ћe му Господар:
- Да ти дам, сердаре, једну башту маслина у Бару
- Па зашто ће ми, Господару? (Тобож као да није знао шта су маслине).
- Како шта ћe ти, сердаре? То само да дајеш наполи, па ето ти доста издржавања за тебе.
- А могу ли, Господару, посјећ два листа од тих маслина за козе?
- Какав лист, што говориш, сердаре?
- Е, бога ми, ако не могу, ја ти их нећу, и сердар оде.

 

ПРЕСУДА СЕРДАРА ТОДОРА

Једноме сељаку у Црквице, утопио се комшијски пас у његов убао. Сељак оптужи свога комшију и затражи да се вода из убла излије и да је на рачун његовога комшије поп освјешта.
- Би ли тужио овога комшију, да се у твоју воду утопила његова лисица и би ли му дао половину
пара од коже коју би продао, упита га сердар.
- Не ја, Бога ми.
- Па он није свога пса послао да скаче у твоју воду. Ајде, мој брате, па изливај и свјештај како знаш.

 

КЊАЗ НИКОЛА И СЕРДАР МУЈИЧИЋ

Када је књаз Никола дао своју кћер за Петром Карађорђевићем, на Цетињу се тих дана десио и сердар Мујичић. Негдје у разговору књаз га запита:
- Како ти се свиђа ово моје пријатељство са Карађорђевићем?
- Добро ваистину, воли бих је дат' њему да пљеве шеницу, но некоме да буде краљица.
- И ја тако мислим сердаре, опет ћe књаз Никола. А сердар пошто се добро промисли наједном
ће:
- Бог сами зна Господаре, какав ће бит' ултим овога пријатељства.
- Тако је потврди књаз.
И за те ријечи књаз је уставио сердара неколико дана у двору на гозби. Према овоме разговору види се да су обојица имали различита мишљења. Књаз је мислио на повратак Карађорђевића на пријесто Србије, а сердар Мујичић на ово што се десило данас.

 

КРОЈИ КОЖУ НА ЖИВУ МЕЂЕДУ

Разговарају се Господар и сердар Тодор:
- Сердаре, даћу ти добар чифлук у Гацку.
- И ја теби, Господаре, поклонићу цио Беч.
- Не можеш ти мени поклонити Беч- срдито рече Господар- а ја теби могу чифлук у Гацку. (Гацко је било под Аустријом).
- Ваистину, Господаре, ни ја нијесам чуо да се може искројити кожа на живу међеду, него га прво треба убити, па онда кожу кројити.

 

АМИНОВАЊЕ

Аминовање је био обичај да се на каквом скупу двојица зареку да ће један другоме говорити "амин" на све што који рече. По томе се цијенило колико је ко паметан и ко ће остати надмудрен.
Дође једном један требињски бег у манастир Косијерево. Био је ту велики окуп народа, па се бег намјери да се аминује са игуманом. Почне први бег:
- Аминуј, игумане!
- Не честити беже, твоја је прва. Дошао си ми у кућу.
- Је ли вјера да ћеш потврдити амин?
- Вјера је!
- Дабогда полећело онолико влашкијех глава колико Срби на Божић заклали брава!
- Амин беже!(Игуман је знао да се не кољу брави на Божић, већ уочи Божића, па је био задовољан што бег не зна).
- Аминуј ти игумане!
- Дабогда и милост божија, колико Срби на Ускрс стукли јаја толико полећело турскијех глава!
- Не, не! Доста! Доста игумане!
Бег се покуњен дигне и оде. Тако је игуман надмудрио бега.

 

ЦРНОГОРЦИ О ЦАРУ ОД РУСИЈЕ

Једном по повратку из Русије, окупило се под Бријестом око књаза много Црногораца, међу којима и војвода Симо Баћовић. Књаз почео да им прича, како је ишао у лов са царом Александром Трећим и једном приликом кад се враћао из лова обје чизме су му се преломиле од великог мраза.
- А каква те сила наћера да идеш у лов по таквом времену Господаре, рећи ћe војвода Симо.
- Не би моја воља Симо, одговори књаз Никола.
- Ја сам бајаги мишлио да твоју ријеч не смије нико преправит, опет ће војвода Симо.
- Ето смије Симо, само онај Самодржац што влада над 150 милиона Словена, одговори Господар.
Сви присутни се на то згледаше стварајући у својој машти фигуру великога цара од Русије.

 

ОЦИЈЕНИО ГА

Дука Канкараш, из Голије, био је побратим са сердаром Гишаном Радовићем, из Бањана.
Кад је једном Гишанов син дошао да види слијепог Дуку, он га је сио до себе и као слијепац добро опипао.
Гишанов син га упита:
- Што ме, стрико пипаш?
- Да видим какав си.
- Па какав ти се чиним?
- Добар и бијесан синко, но да те ђедо свјетује, немој се загонити ни на кога. (Гишанов је син био исувише мршав и нечемуран).

 

ПАЗИ ДА НЕ ПРЕВАЛИШ ТОВАР

Кад је Марко Радовић постављен за бригадира, сврати код своје стрине Милице. Она је убрајана у паметније жене у Бањанима и увијек је говорила оно што мисли. То је био његов први сусрет откако је постао бригадир. Марко је упита:
- Како си стрина?
- Добро као икад одвијека! Чујем да сваки дан растеш, па ми мило. Поставили су те за бригадира, па се бојим да су те претоварили. Зато, мој Марко, пази добро да не превалиш товар.

 

ПОГОДАН ЧОЕК

Био један Бањанин гласовит и добар човјек, али је имао ђавољу жену. Стално му је упадала у ријеч, још слађе ако су му у кућу дошли гости. Примијетио то неки његов пријатељ па је помркује очима.
- Не помркуј је, пријатељу, ништа, вели домаћин- Ја сам ти погодан чоек и тако и тако, ја и са ђаволом могу.
- Како чоче, с ђаволом?
- Лако, ако ђаво неће ка ја, оћу ја како oћe ђаво.

 

ИМА ШЕСТЕРО

Приступа Господару под Бријест Бањанин.
- Одакле си ти сиромаше?
- Из Бањана Господару, Бог те живио, ка сунце на небу.
- А имаш ли што јадан?
- Не ја, Господару, у твоје здравље ништа.
- А имаш ли много ђеце?
- Имам шестеро у твоје здравље.
Господар се насмија и пружи му талир.

 

ПЧЕЛАР И ГОВЕДАР

У Бањанима су били два рођена брата- Томо и Шпиро. Један је био доста паметан човјек, а други само добар чобан.
Овај паметнији редовно је радио кад пчела, а овај други стално чувао говеда. Закривало се говедару па рече своме брату, да он чува убудуће пчеле, пошто је то много лакше, а њему ће да да говеда. Тако и учине. Говедар остане код пчела. Истог дана пчеле се почну ројити, а овај као невјешт узме кошницу да их ушика, пчеле га стану пецати, он се стане бранити рукама и викати из свег гласа:
- Ши... Ши... ђаволи уројили.
Пчеле у ројевима побјегну у шуму.
Кад паметнији брат увече дође с говедима упита новог пчелара да ли је ушикао пчеле.
- Не ја, брате, како да ухватим стотину хиљада крилатијех ђавола у једну кошницу? Оваквога ђавољега мала ја нијесам никада гледао. Мене се разобада десеторо говеди, па им ништа не могу, но да се опет мијењамо.

 

УГЛЕДНИ НИКШИЋАНИ И БАЊСКА ТУЖИЛИЦА

За вријеме окупације највећи дио Никшићана био је интерниран; оно што је остало угледних људи опет је најчешће бивало кажњавано хапсом.
Умре једног дана у Никшићу једна старица из угледне бањске породице. Неколико угледних Никшићана, који су тада били у притвору, умоле надлежну власт да их пусте како би помогли при сахрани. Власт им дозволи.
По старом обичају носили су старицу на носилима; чим поизмакну почеће једна бањска тужилица:
- Разви крила, па полети, крилатице! на грдне ми коње јашеш о, банице!
- Скидај нагрду, рећи ћe један од старијих и једва га умирише да старицу не оставе на сред пута, јер је тужилица мислила сасвим друго.

 

ПОП ВУЛЕ О НЕРАДНИЦИМА

Сељаци из парохије попа Вула Глиговића, огрезли у разне пороке и нерад, и он да би их поправио, упутио им је ове пријекорне стихове:
- Многи млади о кући не ради,
Но у село иде на сијело,
Цикве, шије, да очи избије,
Па се опет другог посла лате,
Уз банкове играју на карте,
И најпослије сви у руке буће,
Лати буће, заборави куће.

 

КАЖИ ДА СМО БАЊАНИ

Ишли са Цетиња преко Цуца, Тодор Ј. и Пејо М. Булајићи. У путу их ухвати велико невријеме, тако да су морали негдје свратити на конак. Рећи ћe Тодор Пеју:
- Немој, Пејо, да кажемо да смо Граховљани јер нас неће Цуце пустити на конак, него кажи да смо
Бањани.
- Вала се нећу по тазбини казивати па да ћу ноћac замркнути на путу, одговори му Пејо љутито и
ту се раздвојише.
Тодор сврати у прву кућу и кад га упита домаћица одакле је, одговори да је из Бањана, те га одмах прими на конак. Не прође много времена кад и Пејо дође у исту кућу гдје је Тодор законачио. И он на питање домаћице одакле је одговори да је из Бањана. Домаћица га прими на конак говорећи:
- И нашим људима кад пролазе кроз Бањане отворена су врата.