Antropologija
Arheologija
Arhitektura
Crnom Gorom
Dijaspora
Film / Pozorište
Humor, satira i karikatura
Istorija
Književnost
Likovna umjetnost
Muzika
Religija
Strip







 | Naslovna | O projektu | Saradnički program | Knjiga utisaka | Kontakt |




Драган Б. Перовић
НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У НИКШИЋУ



Тако је сезона 1950/51. отворена Шилеровом трагедијом "Сплетке и љубав" коју је режирао Радоје Гојкић 27. децембра 1950. године. У овој сезони је приказана и комедија Бранислава Нушића "Др", па "Ђидо" Јанка Веселиновића и друге. За ову сезону је од значај што као гост у Никшићу ради сценограф Јован Крижек, академски сликар Народног позоришта из Београда, који ће током неколико година дати већи број успјелих сценографија. То је уједно био зачетак праксе да као гости у Позоришту раде угледни театарски ствараоци.
У сљедеће двије сезоне (1951/52 и 1952/53) репертоарски клише није битно промијењен - приказују се дјела домаћих и страних класика, са благом превлашћу комедије. Но, зато има промјена у саставу ансамбла. Појављују се нова имена која ће, уз већ опробане чланове, давати нову арому никшићкој сцени: Стево Матовић, Никола Драгићевић, Драгица Котри, Божо Беркуљан, Ковиљка Илић, Јово Беговић, Анка Њуњић, Петар Кречковић, Велимир Каваја, Крсто Лаковић, Милка Ђуришић, Душан Каровић... Међу њима је био и доајен никшићких глумаца Саво Њуњић који се први пут појавио на даскама далеке 1909. године, када је, као младић са групом позоришних аматера коју је покренуо берберин Никола Константиновић, припремио "Балканску царицу", а сљедеће, 1910. године приказали су "Отела".
Даље је Саво Њуњић играо у свим групама које су дјеловале у Никшићу, да би пензију дочекао у нашем Народном позоришту (1953). Док су се у прошлој (1950/51) сезони као управници смјењивали Драго Маловић, Радоје Гојкић и Жарко Перовић, дотле у овој, на тај положај долази Божидар Бацковић и остаје све до 1955. године (сем што је у другом дијелу сезоне 1951/52. радио Вељко Шакотић). Сезона 1951/52. почела је обиљежавањем седамдесетпетогодишњице рођења Боре Станковића када је приказана његова "Коштана".
Сем тога, ова сезона је обиљежена са неколико других момената, који по значају прелазе оквире једног локалног позоришта. На репертоару се налази дјело савременог југословенског аутора Расима Филиповића "Засједа" које говори о једном догађају из 1942. године (у неком нашем граду).


Стево Матовић


Ковиљка Илић


Крсто Лаковић


Драго Маловић


Саво Њуњић "Дукат на главу"


Димитрије Милошевић "Коштана"

Исто тако изведена је југословенска премијера позоришног комада "Власт" од Бранислава Нушића, допуњеног од стране Мила Станковића. То је било незавршено Нушићево дјело од кога је био сачуван само први чин који се као такав играо на многим позорницама. Касније је његова породица нашла други чин, као и скице за трећи и четврти, према којима је београдски хумориста Миле Станковић уобличио овај комад, који као такав није оставио већег трага у позоришном животу. Но, оно што је најзначајније јесте то да је те године завршавала студије прва генерација студената са Академије за позоришну и филмску умјетност у Београду. Тако се међу двадесет позоришта у земљи у којима су рађене дипломске представе нашло и Народно позориште у Никшићу, гдје је Душан Добровић за испит приредио драму Емануела Роблеса "Монсерат" и заједно са младим и полетним ансамблом успјешно га положио. Интересантно је да је и други кандидат из Црне Горе, Бошко Бошковић, за дипломски рад одабрао исту представу, али у Цетињском позоришту. Као посљедњу премијеру Народно позориште је приказало комад "Дукат на главу" који представља избор из приповиједака Јанка Веселиновића у драматизацији Ј. Кулунџића. И ову представу је режирао Душан Добровић. Сљедећа сезона почиње на вријеме и њу планира нови умјетнички савјет који се руководи схемом да од свега буде по мало и за свакога по нешто, то јест, да буде савремених и класичних страних драма, једна руска, комедија од Нушића, нека наша савремена драма и ако је могуће да буде нешто и из црногорског живота. Одлучено је да се не понављају драме које се приказују на гостовањима, као и да се не играју представе које се налазе на програму других позоришта. Тако је сезона 1952/53. отпочела са комадом из шпанског живота "У цветној Шпанији" од Хозе Фелиу Содина, затим се на сцени појављује провјерени, добри стари Нушић са "Ожалошћеном породицом", те Молијеров "Тартиф", па се на програму нашао Милан Беговић са својом драмом "Без трећег" гдје су се у главним улогама нашли редитељ представе Душан Добровић (као професор Марко Барић) и Зденка Хабић (Гига Барић), а публика је имала прилике да види још и комедију "Скамполо" Дарија Никодема, представу "Волпоне" Бена Џонсона (са Вељком Мандићем у насловној улози).


Иванка Татар и Стево Матовић
"Валпоне"


Милена Политео и Момо Бурић
"Чвор"

Крајем ове сезоне води се полемика о мјесту и улози позоришта у Црној Гори, о спријечавању отварања нових театара и затварњу постојећих, с тим што би се она слила у једно централно позориште. Расправу је отпочео часопис "Данас" у броју 3 од 1. априла 1953. године. У дискусији је учествовао и управник Никшићког позоришта Божидар Бацковић који је користио искуство Позоришта у Никшићу и говорио о слабостима ових захтјева.
Иако је показивало да професионално и умјетнички сазријева, чини се да је своје најбоље дане Народно позориште у Никшићу живјело у три наредне сезоне (1953 -1956). У вријеме са пуно превирања, не само у култури, вучен је велики број потеза који су враћали вјеру у боље театарско сјутра, који су професионализам довели до врхунца, вратили гледаоце, отворили просторе за нова сценска тумачења, направили од позоришта храм културе који је плодотворно утицао и на развој осталих облика умјетничког и културног дјеловања. Први у низу тих потеза био је довођење изванредних позоришних зналаца, брачних парова, Јелене и Милорада Спасојевића, чију ће славу касније надмашити њихова кћерка, велика умјетница Неда Спасојевић, и Милене и Миха Политеа. Милорад Спасојевић је прво припремао Костићевог "Максима Црнојевића", а касније је поставио и "Коштану" и комедију из личког живота "Чвор" од Петра Петровића - Пеције, значи од трагедије, преко комада са пјевањем до комедије. Слично њему, и Михо Политео припрема прво Нушићево "Сумњиво лице", па "Породицу Бло" Љубинке Бобић, потом драму "Истина је мртва", а за крај сезоне, са премијером 27. јуна 1954. године играна је комедија у три чина "Матура" Ладислава Фодора. Занимљиво је да су се уз њих двојицу као редитељи опробали Наталија - Рончевић Харитоновић, која је дала низ успјелих глумачких креација, са Стеријиним "Кир Јањом" и Вељко Мандић (наравно, не први пут) са комадом "Жорж Данден" од Молијера.
Да у културном животу нема успјеха без радикалних захвата показала је већ сезона 1954/55. Први дио сезоне је отворен са комадом "Љубав и биједа" енглеског писца Гринвуда, у режији Миха Политеа. Послије је Вељко Мандић поставио Молијерово дјело "Силом љекар", а трећа премијера је била Шоов "Занат госпође Ворн" у режији Станислава Аврамовића, гдје је изванредну улогу остварила Љиљана Јовановић (као Виви, кћерка госпође Ворн), као и Наталија Рончевић - Харитоновић (као госпођа Ворн). Четврти комад је био Хашеков "Добри војник Швејк" (кога је за позориште уобличио Александар Араницки) у режији Миха Политеа, и као пета премијера Шилеров "Дон Карлос" у режији Вељка Мандића, гдје је Драго Маловић играо Филипа Другог, шпанског краља, дајући "остварење какво се ријетко гледа у провинцијским позориштима", а запажене су биле улоге Милене Политео, Марије Рихтермоц, Мирка Мартиновића...


Ћиноти Тјешивој "Добри војник Швејк"


Из представе "Дон Карлос"

Но, без обзира на успјеле креације, овај дио сезоне сматран је неуспјехом. Сматрало се да је за одбијање публике од позоришта криво то што су се на репертоару налазила искључиво дјела страних аутора. Сем тога, замјерено је да није дата ниједна представа у селима никшићког среза, а ових пет премијера је имало свега 29 представа, које је у просјеку посматрало по 220 гледалаца (да ли би то данас било оцијењено као неуспјех?). Због свега тога Савјет за просвјету Народног одбора града Никшића донио је одлуку да читаво умјетничко особље Народног позоришта добије "отказ на службу" и да се "ради стварања умјетнички зрелог ансамбла расписује конкурс за глумце". Други дио сезоне који је реализовао ансамбл под отказом, ипак је наговијестио значајне промјене. То се, прије свега, види по дјелима која су стављена на репертоар. На сцену се постављају савремена дјела. Поставља се комад којега играју и веће свјетске позорнице "Стаклена менажерија" Тенеси Вилијамса.
Коначно на ред долазе и домаћи аутори. Прво се, 23. јуна 1955. године у режији Миха Политеа појављује драма Владимира Мијушковића "Подземље пакла". Уз ово би напоменули да је од позоришта неодвојива и критика јер без стручне процјене и вредновања резултата сценски живот би губио драж.
Тако је и Никшићко позориште имало "свог" критичара Владимира Мијушковића, књижевника и угледног просвјетног и културног радника, који је и сам писао позоришне комаде. Он је први црногорски књижевник из међуратног периода чије се дјело приказивало на сцени (комад "Моји ђетићи" који је написао заједно са познатим редитељем Јованом Гецом 1939. године). Након тога приказано је дјело које је прво узбуркало до тада миран репертоарски живот у Никшићу. Била је то комедија "Господска крв" Марка Каваје, новинара, приповједача и драмског писца рођеног у Никшићу. Премијерно је приказана 2. јула 1955. године и послије само четири представе скинута са репертоара изазивајући бројне полемике. Истакнуто је да је Каваја направио комедију без идејне и умјетничке стране, да она нема везе са Црном Гором и да су то "оквири Жоржа Дандена од Молијера у чије је калупе Марко Каваја једноставно убацио језик Црногораца", да Каваја "недовољно познаје развитак класних односа у Црној Гори". Организована је и јавна дискусија у Клубу културних и јавних радника, гдје је осуђено приказивање ове представе. Тако је са много буре завршена ова пријеломна сезона, која је и својим пропустима поспјешила пут ка изналажењу правих рјешења.
Најављена реорганизација је извршена и сљедећу сезону (1955/56) Народно позориште у Никшићу је дочекало у новом руху, са обновљеним умјетничким и техничким особљем. За управника је дошао Нико Павић, а међу глумцима се сријећу имена из читаве Југославије: Миодраг Марић, који је раније играо у Краљеву и Крагујевцу, Гордана Гошић, која је обишла најзначајније позорнице у нашој земљи, па изванредни Сабрија Бисер, глумац значајног угледа, са успјешним креацијама Помета ("Дундо Мароје"), Мердбенгса ("Кандида"), Незнамова ("Без кривице криви"), већ помињана млада и талентована глумица Љиљана Јовановић, награђена за улогу Виви Ворн ("Занат госпође Ворн"), Косара Марковић и Драгана Ерић - Стојковић које су се појављивале на многим сценама у нашој земљи, Андреј Гавриловић, глумац и редитељ, ранији чланови Анђа Николић, Милена - Лена и Михо Политео, па Баро Крилетић, дубровачки глумац, тумач многих "замршених и сложених ликова" од којих је посебно упамћен Влахо слијепи у "Еквиноцију" и Дундо у "Дунду Мароју" (за њу добио награду Републике Хрватске), затим Роман Сафунџић (дошао из Народног позоришта у Пули), Борна Шарић, који се огледао и на филму, Митко Оташевић, играо у Цетињу и у Пули, и Драги Јеличић са 35 година позоршине и филмске каријере, међу чијим остварењима су остале нарочито упамћене улоге ујка Васе ("Министарка"), Борчинског ("Ревизор"), Шмага ("Без кривице криви").


Сабрија Бисер и Драги Јеличић


Из представе "Дундо Мароје"

Још занимљивији је његов животни пут. Он је био најмлађи савезнички војник у Првом свјетском рату и за изузетну храброст био је одликован са неколике Обилића медаље, а био је рањен у руку када је погинуо Димитрије Туцовић. Као што се види, Народно позориште је постало Југославија у малом, а квалитетом се могло сврстати међу значајније у нашој земљи. Сезона је отворена 2. новембра Цанкаревим "Краљем Бетајнове" у режији Андреја Гавриловића.


Краљ Бетајнове 2.ЏИ 1955. године.
Режија: Андреј Гавриловић (сцена из првог чина)
Макс (М. Политео), Крнец (Бисер), Кантор (А. Гавриловић)

Само три дана касније премијерно је изведена комедија "Заједнички стан" Драгутина Добричанина, коју је режирао Михо Политео. До краја су изведене још три премијере (на свечаној представи поводом Дана Републике Сабрија Бисер је рецитовао "Титов напријед" Владимира Назора и изведене су једночинке "Кораци" и "Цврчак"), затим "Зона Замфирова" у режији Драгољуба Јеличића и бајка за дјецу "Мачак у чизмама".


Мачак у чизмама


"Чајџиница у Окинави"

Изведене су укупно 24 представе које је видјело преко 6000 гледалаца, а имали су два гостовања (у Билећи и Даниловграду). Други дио сезоне је обиљежен са неколико догађаја који су били круна на сав досадашњи рад, а неки од њих су имали и историјско значење. Први у низу је гостовање једног од најзначајнијих југословенских позоришних радника, ванредног редитеља Вјекослава Афрића. Он је припремио двије представе које су и за глумце и за публику представљале право освјежење. Прва је била Држићев "Дундо Мароје", а друга "Чајџиница на Окинави" Џона Патрика.


"Чајџиница на Окинави"

Још једном се у пуној мјери показало оправданим довођење угледних позоришних зналаца чије је знање и искуство оплемењивало ансамбл и подстицало га на нове подухвате. Тако овај колектив покреће часопис "Позориште" који је упознавао читаоце са позоришним животом и радом, не само у Никшићу, већ и у осталим позориштима у Црној Гори и Југославији, гдје се са прилогом јавља и театролог Хуго Клајн итд. Међутим, ова дивна акција није била дуга вијека -изашли су само бројеви 1-2 и 3. Догађај од посебне важности је оснивање Дјечијег позоришта лутака, првог такве врсте у Црној Гори послије рата. Видну улогу у његовом оснивању одиграо је сценограф Војислав Жижић који је покренуо иницијативу да се истовремено оснивају мања позоришта ове врсте по школама ("учионична позоришта") у околним мјестима. У исто вријеме отворен је и Дјечји биоскоп који је, такође, први те врсте у Црној Гори. Свечана премијера ове двије "институције" одржана је поводом прославе 1. маја 1956. године. У Биоскопу су приказани неки цртани филмови, а Позориште лутака је припремило комад Сташе Јелића "Црвена капица" у режији Сабрије Бисера, док је сцену и лутке припремио Војислав Жижић. Све ово је од Позоришта направило центар културног дјеловања који је имао позитивног дјејства на развитак осталих облика умјетничког изражавања (и не само њега).


Војислав Жижић


Мирјана Греч

Успјех ове сезоне заокружен је са још неколико представа међу којима су се посебно издвојиле "Еквиноцијо" Ива Војиновића (редитељ Баро Крилетић) и "Побуна на Кејну" X. Воука (режија М. Политео), свјетски познат комад преко филмске верзије у којој је главну улогу играо Хемфри Богарт.

Како је већ постао манир да у двије узастопне сезоне не ради исти ансамбл тако је и за наступајућу (1956/57) сезону дошло неколико нових чланова намјесто оних који су своје гостовање завршили. Као редитељ дебитује Никола Вавић (мада је раније асистирао Вјекославу Африћу у реализацији "Чајџинице на Окинави") који је као свој дипломски рад поставио "Шуму" Островског, а у приличној мјери је обогатио репертоар постављајући на сцену савремена драмска дјела: "Кад наиђу дјеца", комедија од Андре Русена и "Лов на вјештице" Артура Милера. И ова сезона је била попуњена са неколико комедија лаког садржаја, јер су оне обезбјеђивале добру прођу код гледалишта. Биле су то Гогољева "Женидба" у режији Петра Петковића, "Поп Ћира и поп Спира" (режија Баро Крилетић), "Госпођа министарка" гдје је редитељ био Слободан Симић, па комад са пјевањем и играњем "Улични свирачи" (режија П. Петковић). У овој сезони је први пут у Никшићу постављен и један комад Бертолда Брехта - "Добри човјек из Сечуана", који је такође режирао Петар Петковић. Нова имена међу глумцима су Мирјана Греч и Павле Комраков.
Како рад у култури не зависи само од степена ангажованости и квалитета остварења, већ се понекад покажу битнијим неки спољни и сакривени чиниоци, тако је сезони 1957/58. печат дало ишчекивање најављених промјена у организацији театара у Црној Гори. Иако је све то отежавало нормалан рад, ипак је направљено неколико значајних потеза. Развијен театарски живот је предуслов за развој домаће драме. Мада је у то вријеме у Црној Гори дјеловало пет професионалних позоршта драмска књижевност није била довољно развијена. За прве продоре драмске умјетности, који су чињени комедијом, видно мјесто имају и ствараоци из Никшића. Већ поменутим Владимиру Мијушковићу и Марку Каваји придружио се и Вељко Мандић као писац "прве савремене црногорске комедије" - "Снаха је допутовала" (1956) која је са успјехом приказивана на већини југословенских позорница. Те сезоне је први пут приказана његова комедија "Мој зет директор" у режији Николе Вавића. Исто тако, своју премијеру је имала комедија Владимира Мијушковића "Породични круг" коју је поставио Петар Петковић. Осим тога, 18. априла 1958. приказана је психолошка драма Ивана Раоса "Двије кристалне чаше". Уз домаћа, на сцени су се нашла и савремена страна дјела "Младост пред судом" Ханса Тимајера и изванредна "Аутобуска станица" Вилијама Инџа гдје је, као гост у двије представе, учествовала позната глумица Оливера Марковић.
Тако је, на блистав начин, окончана сезона у којој су, 23. јануара 1958. године, на Другој сједници Савјета за кутуру НРЦГ у Титограду донијети Закључци о реорганизацији професионалних позоришта у Цетињу, Котору, Никшићу и Пљевљима у аматерска и полуаматерска. Овај потез се правдао тиме да се позоришта налазе у тешкој финансијској ситуацији, да њихов број премашује могућности "мале" средине, да су неуједначеног квалитета, да је боље имати једно квалитетно позориште које ће гостовањима подмиривати потребе осталих мјеста итд. Уз сво уважавање наведених разлога, а све се није могло мјерити истим аршином, чини се да је жеља за стварањем једног квалитетног центра имала, на другој страни, погубног дјејства на културу уопште, а носила је у себи одјеке и неких ранијих захвата који су Црној Гори одређивали количину науке и културе. Заборавило се да су позоришта већ добро заживјела, створила своју публику, да су била својеврсне просветитељске школе, да је њихов репертоар био лектира за просјечног гледаоца (сигурно већи број посјетилаца никада не би прочитао неке класике или лирско - психолошке америчке драме, на примјер, али их је са уживањем гледао на сцени и лакше прихватао и разумијевао) и да је њихова улога у развоју других облика културног дјеловања немјерљива. У Никшићу је свака премијера била нека врста празника, па су и организоване поводом значајнијих датума; у Никшићу је радио Клуб културних и јавних радника чије су дискусионе трибине биле прави мали симпозијуми.

У складу са новом одлуком позоришта су могла да професионално ангажују само редитеље и четири глумца. Редитељског посла се у Никшићу прихватио Вељко Мандић, а за управника је од 1. децембра 1958. године дошао Вељко Шакотић, па се тако стицајем околности ансамбл свео на људе који су учествовали у његовом оснивању, чиме је, на извјестан начин, судбински круг позоришта у Никшићу био затворен. Они су са огромним ентузијазмом покушали да одрже позоришни живот комуне. Нијесу дозвољавали да трпи репертоарска политика, а овај бројчано мали колектив није се либио да се ухвати у коштац и са сложенијим пројектима, који би и за већи ансамбл представљали проблем.

Тако је у овој сезони (1958/59), у част Дана Републике, отворена Омладинска сцена, што је опет један у низу значајнијих датума, а на сцени су се нашле представе "Блудница достојна поштовања" Жан Пол Сартра, у режији Вељка Мандића, коју је реализовала глумачка екипа у саставу: Љиљана Перовић, Драгољуб Јеличић, Вељко Мандић, Драгомир Маловић, Драгутин Шабељић, Цветко Николић, Радоман Контић и Момчило Дрекаловић, као и "Дневник Ане Франк". Осим тога, у току ове сезоне приказани су комади "Узоран муж" Аверала Хатвуда, па у оквиру прославе 40 година КШ, 21. априла 1959. године "Из мрака" Мирослава Фелдмана, представа за дјецу и одрасле "Дугоња, Трбоња и Видоња", "Доживљаји Николетине Бурсаћа"...


Из представе "Винету", Пионирско позориште,
режија Мира Греч (С лијева: Д.Б.Перовић,
Ранко Крстајић, Вукан Перовић,
Зоран Перовић и Д. В. Перовић)

Колико су сви ти напори били успјешни свједочи податак да је те године приказано више од 50 представа. Програмска оријентација да се приказују дјела савремених домаћих и страних аутора одржавала се и у сљедећим сезонама. Већ за наредну сезону Позориште је са високим умјетничким дометом припремило представу "Лисица и грожђе", неокласичну јужноамеричку драму, гдје је у улози Езопа, као гост, играо првак драме Народног позоришта у Београду Љубиша Јовановић. Са овом представом се ишло и на турнеју по Црној Гори и свуда је била врло добро примљена. Након тога ређале су се представе "Пљусак" од Петра Петровића, "Кутак за играчке" Жака Девала, савремена комедија "Сирото моје паметно дете" Жана Конфина, славна "Чежња под брестовима" Јуџина О'Нила, "Чаробна фрула" Младена Широле. Све ове представе режирао је Вељко Мандић. Још увијек се Народно позориште у Никшићу бори са недаћама које публика не осјећа јер није ничим прикраћена. Савременост и модерност остају одлике овог колектива. У вријеме када Лондон прославља 3000 узастопних извођења, у Никшићу се 1. октобра 1960. године премијерно приказује "Мишоловка" Агате Кристи, за коју је сценографију урадио Јован Крижек. Уз ово, појављују се и представе: "Нина" Андре Русена, "Изгубљени мој дједа (или дрвени тањир)" Едмунда Мориса, па "Таква љубав или случај Лиде Матис" Павела Кохоута (чија дјела и данас носе обиљежје модерности у театру), "Тријумф медицине или кнок", комедија Пера Будака "На трњу и камену" приказана поводом прославе 40 година глумачког рада Драгољуба Јеличића, "Топаз" Марсела Пањола, "Џони Белинда" Елмера Хариса и др. Као редитељи у овом периоду, па до 1963. године појављивали су се Сергије Харашић, Радомир Шарановић, Никола Вавић и Зоран Панић, који је и након тога остао да ради у Никшићу, али више у оквиру Пионирског позоришта. Међутим, осјећа се да сустају покретачке силе, а на површину избијају проблеми са којима се тешко носити (финансирање, недостатак кадрова, извјесна апатичност гледалишта), а камо ли их превладати. Иако се не може назвати битисањем рад у неколико сезона који је давао и врло високе умјетничке домете (приказане су представе "Ана Кристи" Јуџина О'Нила, "Срећа на кредит" Марсела Фрола, "Чвор" П. Петровића, "Обичан човјек" и више представа за дјецу као што су "Ивица и Марица", "Чаробњак из Оза", "Опаки властелин" и др.) све су то били посљедњи трзаји једне институције, која није могла да траје само захваљујући неколицини прегалаца. Равнодушност надлежних, а и публике, која је била изградила своје критеријуме и за коју је одлазак значајних имена представљао онај чинилац који је имао пресудну улогу да позориште изгуби своју привлачност, учинила је да се угаси сцена у граду са позоришном традицијом, да о сјају и значају театра остане само траг у сјећанима оних који су имали среће да на тој сцени као госте, међу осталима, виде Рашу Плаовића, Миливоја Живановића, Љубишу Јовановића, Оливеру Марковић и руску балерину свјетског гласа Мају Плисецкају. Нема сада значаја то што је званична одлука о престанку рада Народног позоришта у Никшићу донесена у јуну 1965. године јер је оно, у ствари, угашено много раније.
Као рана на тијелу културе остала је да зјапи празна сала, чијом смо се љепотом дичили, чекајући неку другу намјену или неко боље вријеме.
Могло би се с друге стране поставити питање је ли икада у Црној Гори долазило боље вријеме, или је било боље намјене. Од прадавних времена позорница је била окосница стварања, живљења, дешавања.

Театар је био и школа, универзитет, поука, опомена. Једна од овјешталих заблуда о Црногорцима је свакако и она да су народ који држи до традиције. Према свему што ради и како се понаша црногорски народ је ближи поданичком менталитету вјечитих понављача историје. Тражећи темеље у туђем дворишту рушили су све што су затицали. Као да се свака генерација труди да покаже да историја почиње управо од ње. Срећом, све је почело пуно раније. А ми се овдје трудимо да од заборава отргнемо поједине каменчиће раскошног и обавезујућег културно - историјског мозаика и на тај начин спајамо нити прекинуте црногорске духовности.
Народног позоришта из Никшића не би се постиђеле ни много веће и богатије средине. Има ли зато уопште смисла говорити о томе да ли нам треба позориште? Има смисла само питати коме одговара атмосфера културне учмалости. Театар подразумијева одређени ниво културе и образовања. То је извор који надахњује и говори о односу човјека према самом себи. Није то само забава већ врхунски професионализам и ухљебије многих талената. Треба ли подсјећати да у Енглеској, сазданој од традиција, (којој је један од синонима и "колијевка фудбала"), позоришта у Лондону бројем гледалаца и приходима надмашују "храмове фудбала". То је традиција на коју се треба угледати, а наслањати се на темеље "Зетског дома".

Његовањем насљеђа омогућујемо просперитет потомству.
Има ли Никшића без позоришта?