|
|
|
|
Слободан Б. Медојевић
Црна Гора је тијеком своје нововјековне повјести – нарочито, била неријетко изложена емиграцијама становништва. Емиграције су по правилу биле производ лошег социо-економског статуса државе; која је кроз читаву нововјековну повијест била у перманентној ратној опасности или у сталном рату. Племенско-братственички тип организација црногорског друштва, подразумијевао је у економском смислу колективно располагање чланова племенско-братственичке заједнице одређеним привредним ресурсима, који су у конкретно црногорском случају били пољопривредни. Најчешће су то били пашњаци и ливаде. Ова заједничка својина заједнице представљала је заправо и највећи капитал заједнице: племена или братства. Ријетке обрадиве површине биле су у власништву најчешће задруга, фамилија или породица. Занатство и трговина су у Црној Гори биле неразвијене гране привреде којима се бавио мањи – миноран дио укупног становништва. Пољопривреда је практично била једина и основна грана привреде! Најразвијеније од пољопривредних грана било је сточарство. Развој ратарства и повртарства је био условљен геолошким саставом тла – који је био често врло лош, тако да је свако повећање броја становника практично стварало аграрну пренасељеност – што је за посљедицу имало емиграције! Интензитет емиграције зависи између осталих параметара који су га одређивали од метереолошких услова. Свака сушна година значила је нови талас емиграната! Оваква слика Црне Горе са више или мање промјена у односу на интензитет и обим миграција, посебно је била упечатљива у XIX вијеку и у првој декади XX вијека!
Потписивање уговора између књаза Николе и српског кнеза Михаила Обреновића (23. IX 1866. године) о сарадњи Црне Горе и Србије у борби за ослобођење, означио је формално почетак ослобађања Јужних Словена из вјековног турког ропства. Књаз Никола подиже Херцеговачки устанак и устанак Васојевића. Све то доводи до Вељег рата 1875 – 1878. Књаз Никола објављује 1876 године рат Турској у коме односи низ великих побједа (бојеви на Вучјем Долу и Фундини). Овакав развој неповољних војних прилика у Црној Гори “ натјерао ” је Турску да склопи мир са Црном Гором. Мир је скопљен у Сан Стефану и касније у Брлину. Берлинским уговором Црна Гора је добила признање и од земаља које је до тада нијесу признавале. Осим међународног признања Црна Гора је територијално проширена са 5.118 км² са 116.000 становника на 9.443 км² са 286.000 становника. Црна Гора проширење добија и градове: Подгорицу, Бар, Никшић, Колашин, Спуж, Улцињ (умјесто Плава и Гусиња), Шавник, Жабљак и Горанско у Пиви. Одјек црногорске ратне славе жестоко је уздрмао Србију која објављује рат Турској (1(14) XII 1877. године) охрабрена руском војном логистиком и помоћи. Већ фебруара 1878. године Србија и Турска закључују примирје. Србија излази из рата територијално проширена на истоку и југу – нарочито. Учешће у Другом српско - турском рату узимају и Црногорци као добровољци, који се касније појављују као први насељеници опустјелог југа Србије, одакле се повукло становништво албанске националности (насељено на југу Србије послије 1690. године, Велике сеобе Срба) као и Черкези и Турци који су живјели на том простору.
Емиграције Црногораца из Црне Горе у периоду послије берлинског конгреса биле су усмјерене углавном према Србији – најчешће ка југу Србије. Упркос територијалном проширењу Црне Горе и одсељавању великог броја Муслимана у правцу Турске; што је практично омогућило организовање и спровођење Аграрне реформе у великом дијелу Црне Горе. Аграрна реформа, иако врло брзо и ефикасно спроведена у мјери у којој је то било могуће, није задовољила елементарне економске потребе великог дијела становништва Црне Горе; тако да се један број црногорских породица одлучило на емиграцију! Борци чувене Специјалне јединице која је била под командом војводе Маша Врбице, који је као војни заступник Црне Горе при српској Врховној команди формирао Добровољачки Кор још 1876. године били су и први насељеници послије Берлинског конгреса у Србији. Кор војводе Маша Врбице је бројао око 600 људи од којих је један број био из Црне Горе. Црногорци као добровољци, имали су право насељавања у Србију уз “ Свједоџбу ” потписану од команданта јединице у којој су се борили. Црногорци се насељавају на југу Србије а на простору Горње Јабланице, Пусте Реке, Косанице и Топлице, дакле у граничном висинском дијелу Србије према Турској! Први насељеници из Црне Горе послије Берлинског конгреса на југу Србије добијају улогу граничара, популарних “ Крсташа ” , чувајући опустјели југ Србије од напада из правца Косова (Турске). Ови насељеници одлазећи у завичај активно агитују код сународника предочавајући им разлике за насељавање на југу Србије! У зависности од политичког тренутка, њихово агитовање је наилазило неријетко на осуду код племеских капетана и код других органа власти у кнежевини Црној Гори. У циљу што хитнијег насељавања наведених региона југа Србије, кнез Милан Обреновић се обраћа писмом кнезу Николи I Петровићу, у коме га моли “као што брат моли брата” да му пошаље око хиљаду породица ради насељавања у новоослобођене регионе. Из писма књаза Милана Обреновића уочава се снажна жеља и потреба да се гранични појас према Турској што боље и чвршће обезбиједи! Црногорска влада није правила никакве проблеме емигрантима који су жељели да из економских разлога напусте Црну Гору. То најбоље илуструје распис Министарства иностраних дјела на челу са војводом Машом Врбицом у коме се племенски капетани обавјештавају о могућности за издавање пасоша “који гођ потражи или жели ићи у свијет, било трговином и шетњом или дизања ради”. У пасошкој књизи вођеној од 14. III 1879. године, јасно се уочава масовност емиграције Црногораца. Само наведене године на Цетињу је издато 900 пасоша за 810 породица са 4.366 лица и за више породица које су имале од 3 до 21 члана; оне су биле из скоро свих крајева Црне Горе. Готово све су путовале преко Босне за Србију. Аустроугарско посланство на Цетињу је уредно издавало транзитне пасоше. Слиједеће 1880. године у Србији је донешен Закон о насељавању који је по својим одредницама пружао приличне погодности насељеницима. Те 1880. године из Црне Горе је у Србију емигрирало 58 породица (познато је да се због неприлагођености новој средини вратило у Црну Гору 14 породица са 70 чланова). Наредне 1881. године, делегација из Васојевића путује у Србију са молбом да се одобри насељавање 104 породице из Васојевића. Дозволу добијају али за 100 породица. Те године је било издато 460 пасоша (320 за породице са 1625 чланова и 140 за самце). Исељавање из Црне Горе у Србију се наставља и 1882. године али у смањеном обиму. У октобру мјесецу 1882. године влада Србије забрањује исељавање Црногораца у Србију и чак је вратила 150 црногорских породица које су биле стигле до Новог Пазара. Наводно, држава Србија није имала “ земље које би досељеницима могла уступити ”. До завођења ове забране пристигло је 308 породица које су се населиле у Косаници. Забрана усељавања за Црногорце наравно није услиједила због “ недостатка земље ”. Разлог забране је био искључиво политичке природе. Нетрпељивости између двије династије кулминирале су када је 1883. дошло до вјенчања књегињице Зорке и Петра Карађорђевића. Наредне године (1884.) у Србији избија Тимочка (зајечарска) буна. Наиме, Милан Обреновић је сматрао да је у њој имао удјела и књаз Никола, због чега се светио Црној Гори неприхватањем њених сиромашних породица и прогањањем оних које су тамо већ дошле и западале у све веће невоље искључиво због односа Династичких породица Црне Горе и Србије. И поред подозривости према Црногорцима и правно – политичких ограничења 1884. године пресељава се 41 породица из Мораче, Роваца, Колашина и нарочито из разних крајева Старе Црне Горе. Године 1885. прешло је само 28 породица у Србију. Треба напоменути да разлог рапидног пада усељавања у Србију из правца Црне Горе не лежи у незаинтересованости Црногораца за пресељење у Србију већ је разлог искључиво политички сукоб који је пламтио између Црне Горе и Србије.
Послије забране усељавања у Србију економски емигранти из Црне Горе потражили су рјешење свог економског статуса насељавањем у Бугарској на напуштена имања ранијих муслиманских власника. Сматра се да је насељавање у Бугарску почело 1883. године. За период од 1883. до 1885. године издати су пасоши за 363 породице са око 1200 чланова за Бугарску. Црногорци у Бугарској су врло кратко вријеме били изван политичких превирања између Србије и Црне Горе. Послије Тимочке буне на територији Бугарске нашао се велики број српских политичара; противника кнеза Милана Обреновића. Међу њима је био и млади радикалски вођа Никола Пашић. Пашић се у једном софијском хотелу срео са Пеком Павловићем који је из Топлице (гдје се населио 1881. године послије сукоба са књазом Николом Петровићем) незадовољан режимом Обреновића прешао у Бугарску ријешен да се придружи српским политичким емигрантима и Николи Пашићу. Они заједно издају проглас (15 (28) IX 1885. године) српском народу у коме га позивају да “ избаци јарам који пријети да га одвоји од Српства и Словенства ”. Њих двојица у прогласу обећавају "ми прелазимо границу к вама, браћо, у помоћ..." потом шаљу из Бугарске Савића Вуловића с пратњом да насељене Црногорце у Јабланичком Косаничком срезу приволе да се дигну на оружје и одмах заузму Прокупље. У завјеренички подухват уплетени су и Црногорци који су се претходних година населили у Бугарској. Знатан дио Црногораца из Бугарске пристао је да учествује у четама које би упале у Србију, а неки су због тога напустили и послове на којима су радили. Међутим, до прогласа Пашића и Павловића дошла је Српска влада, која га је прослиједила свим државама са којима је имала дипломатске односе, и оптужујући Бугарску да на својој територији толерише дјелатност против српске државе. Бугарска као одговор на оптужбе интернира Пашића и Павловића даље од српско – бугарске границе, у Рушчук и Трново. Овакав развој догађаја довео је у незгодан положај и Црногорце насељене у Бугарској. А када је избио српско – бугарски рат 1885. године Црногорци су одбили да се боре у рату на бугарској страни против српске војске. За њих у таквим условима није било више перспективе у Бугарској. Већина њих се по завршетку рата населила у Србију у црногорска насеља у Јабланичком срезу углавном у Реткоцеру (20 породица). По те породице отпутовао је српски државник Јован Ристић и из Рушчука их довео до Прахова на Дунаву, одакле су наставили пут ка југу. Као успомена на боравак у Бугарској Црногораца насељених испод Скрепа у Горњој Јабланици остао је топоним “Бугари”! На жалост до сада нијесмо утврдили судбину преосталих Црногораца у Бугарској јер је несумњиво један број тамо остао до данашњег дана. Свједочанство овој тези су архивски материјали из средине XX вијека.
У архиву СЦГ, у фонду 97 (фонд аграрне реформе и колонизације) у фасцикли 3, предметни број 35, налазе се два писма упућена од стране Министарства колонизације ДФЈ. Прво писмо пов.бр.17/46 од 02. јануара 1946., упућено је Министарству иностраних послова “за балкански одсек” у цјелости и гласи : Примили смо ваше писмо пов.бр.72/79 – бу – 12 од 25. децембра 1945. уз које сте нам послали извештај представника наше државе у мешовитој комисији за процену имања српских породица Добруџе. Из тог извештаја се види, да је ова радња око пресељења добро обављена. С друге стране, обавештен сам да се ови пресељеници већ показују као врло добри и вредни земљорадници тако да са целом овом ствари можемо бити задовољни. Поводом тога стало ми је да изложим још један предлог. Познато ми је да се у Бугарској, негде на средњем Балкану, налазе два села Куча/Црногораца/. Добро би било испитати да ли је ово наше становништво вољно да се пресели у Југославију. Ако јесте, онда би требали видети да ли би се и у погледу њих могла извршити са Бугарском владом онаква трансакција као што је извршена у случају Срба из Добруџе. Молим Вас да ову ствар испитате на начин који ви нађете за добар, па да ме о томе обавестите, да би се могло даље урадити што треба. СМРТ ФАШИЗМУ – СЛОБОДА НАРОДУ!
Друго писмо пов.бр. 18/46 од 02. јануара 1946. године упућено Милошу Рашовићу и председнику Народног фронта Црне Горе, Цетиње. Оно у цjелости гласи : У једноме послу који може интересовати сваког Црногорца, а Куча понаособ, стало ми је да сазнам мишљење и Ваше лично и Народног фронта Црне Горе, а разуме се, и мишљење Црногорске владе. Пре којих 40 година одселио се из Војводине известан број српских породица у Бугарску Добруџу. Тамо су они купили земљу и саградили куће, те живели од пољопривреде. Скоро сви су имућни људи. Још у почетку ове године они су зажелели да се врате у ослобођену Југославију, па су то тражили од наших власти, које су на то врло радо пристале. У тој ствари наше је посланство у Софији ступило у везу са Бугарском владом, те су непокретна имања ових Срба процењена и биће исплаћена. У замену они су добили земљу у Војводини, и то баш у оним крајевима одакле су се у своје време одселили. Цео тај посао већ је завршен, и они су се доселили, а по извештајима које имам већ су се показали као врло добри и вредни земљорадници. У вези с тим, мени је познато да у Бугарској, негде у средњем Балкану, постоје два села Куча, али ближе нешто о њима не знам. Можда је то Вама познато. Ово би Министарство било вољно да и са њима поступи исто онако као и са онима из Добруџе, разуме се ако би они то желели. Али пре него што бих ма шта предузео у овој ствари, желео бих знати какво је о овоме мишљење Ваше, какво Народног фронта Црне Горе, а какво Црногорске владе. Пошто ми је много стало до Вашег личног мишљења, а Ви сте у исто време у могућности да сазнате мишљење Црногорске владе, Народног фронта Црне Горе Вама се зато и обраћам, па Вас молим да ми што можете скорије ово прибавите и саопштите. СМРТ ФАШИЗМУ – СЛОБОДА НАРОДУ!
Литература
|
